broj 23-24/2009

Transcription

broj 23-24/2009

eČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST
broj 23-24/2009
Glavni i odgovorni urednik
Dejan Matić
Urednik
Milan Dobričić
Likovni urednici
Branko Marković
Dragana Nikolić
Dizajn korica, ilustracije
Dragana Nikolić
Operativni urednik
Sonja Kovačev
Spoljni urednici
Šejla Šehabović
Jelena Angelovski
Petar Matović
Dragoslava Barzut
Lektor
Josipa Žerjav
Ovaj broj priredili
Jelena Petanović i Pau Bori
Postprodukcija diska
Aleksandar Filipov
Izdavač
Treći Trg
Jurija Gagarina 37/63
11000 Beograd
+381 63 8705 007
trecitrg@gmail.com
www.trecitrg.org.rs
Copyright © Treći Trg
7
15 19
21
23
27
31
35
37
39
41
43
45
TREĆI TRG
e-časopis za književnost
Broj 23-24 Godina V Beograd 2009
UVOD
PAU BORI
Kratka istorija katalonske književnosti
POEZIJA
AUZIAS MARK
Jedra i vetrovi
ŽASIN VERDAGE
Plus ultra
ŽUAN ALKOVE
Balangera
VISEN ANDRES ESTELJES
Ljubavnici
Svijet je lijep
RAIMON
Recimo ne!
Dolazim iz tišine
ENRIK KAZASES
Amerika
Kuće u mojoj ulici
PAU SIF
Čekam te sam
ANĐEL IHELMO
Moja zemlja su reči
ŽUAN FULJANA
Strast
PAU VADELJ
Nemuštost tela
ŽUAN TOMAS MARTINES GRIMALT
Obavija me rub planinskog venca
ŽAUME S. PONS ALORDA
Novembar
48
54
61
65
69
PROZA
RAMON LJULJ
Knjiga o Viteškom redu
Knjiga o prijatelju i voljenom
ŽUZEP PLA
Sivi dnevnik
MERSE RODOREDA
Dijamantski Trg
ŽEZUS MONKADA
Srušeni grad
MARIJA BARBAL
Kamen iz odrona
73
82
87
98
KRATKA PROZA
PERE KALDES
Sutra u tri ujutro
KIM MONZO
Zašto se kazaljke na satu okreću u smeru kazaljki na satu?
Snaga volje
EMPAR MOLINE
Naučite da degustirate vina
FRANSESK SERES
Cena
105
112
DRAMA
SERĐI BELBEL
Ah... ti muškarci!
ŽORDI GALSERAN
Metod Gronholm
AFORIZMI
127 ŽUAN FUSTER
Strašni sudovi
135
137
139
142
145
RAZGOVORI
ENRIK KAZASES
MARIA BARBAL
FRANSESK SERES
SERĐI BELBEL
ŽAUME S. PONS ALORDA, ŽUAN FULJANA, PAU SIF, PAU
VADELJ, ŽUAN TOMAS MARTINES GRIMALT I ANŽEL IHELMO
/ Treći Trg / Broj 23-24
KRATKA ISTORIJA KATALONSKE KNJIŽEVNOSTI
Šta se piše u zemlji Antonija Gaudija, Žuana Miroa i Salvadora
Dalija? Kakvu književnost može da stvori jedna kultura tako često ugnjetavana kao ona na prostorima na kojima se govori katalonski? Odgovor, primenjen na književnost, možemo naći u čuvenoj rečenici filozofa
Franseska Pužolsa (Francesc Pujols) utisnutoj u spomenik koji mu je
podigao Dali na ulazu u njegov muzej u Figeresu: “Katalonsko mišljenje
se uvek vraća i preživljava svoje iluzorne grobare.”
Čitaoci sada mogu da upoznaju bogatstvo i raznolikost katalonske književnosti. Antologija koja sledi u nastavku dobrim delom je plod
prevodilačkog rada sprovedenog u poslednje dve godine na Filološkom
Fakultetu u Beogradu. Ona ni iz daleka ne prati kanon katalonske
književnosti. U njoj se pojavljuju fragmenti nekih od najznačajnijih
dela, ali njih ima još mnogo, mnogo više. Ova antologija je samo mali
zalogaj onoga što se spremalo ili se sprema na ovom hiljadu godina starom jeziku. Nadamo se da će uskoro novi čitaoci, prevodioci, kritičari i
izdavači to prepoznati. Isplatiće im se.
Počeci i visine
Sve je počelo u XIII veku, sa legedarnom ličnošću Ramona Ljulja, pisca, mistika, misionara i filozofa sa Majorke, one Majorke koja je
danas pretvorena u jedno od najvećih letovališta na Mediteranu. Iako se
katalonski jezik govorio sve od VIII veka, Ljulj je bio prvi veliki pisac na
katalonskom jeziku od svetskog značaja i tvorac katalonskog književnog
jezika, koji je koristio u oko 30 svojih dela. Na evropskom nivou Ljuljov
legat je monumentalno delo koje nije prestalo da interesuje i inspiriše
stvaraoce. Ljulj je napisao više od 250 knjiga na 4 različita jezika: kata-
/ Treći Trg / Uvod
Foto: Albert Gonzàlez
Pau Bori (Sant Martí de Maldà, 1980) je
prevodilac, novinar i lektor katalonskog
jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Autor je priručnika Sa katalonskim u svet
(Agencija Matić, Beograd, 2007) zajedno sa
Jelenom Petanović.
/ Treći Trg / Broj 23-24
lonskom, oksitanskom, latinskom i arapskom. Pisao je poeziju i prozu,
filozofska i naučna dela, mistička i dela enciklopedijskog značaja. Ali
zašto je pisao toliko? Pa, verovao je da se hrišćanska vera može preneti
putem reči, a naročito pisane reči. Celokupno Ljuljevo delo imalo je za
cilj da se Jevreji i muslimani preobrate u hrišćanstvo.
Mnogi jezici i mnoge kulture dobile su svog najvećeg književnog
predstavnika prosle nekoliko vekova priprema: Šekspir u Engleskoj,
Gete u Nemačkoj ili Servantes u Kastilji. Ali katalonska književnost sa
Ljuljem “počinje sa vrha, počeli smo tako sjajno da je skoro sve posle
izgledalo malo”. To su reči jednog od najvećih katalonskih pesnika i prozaista prošlog veka Žuzepa Palaua i Fabre (Josep Palau i Fabre).
Između XIII i XV veka Katalonija je postala jedna od najmoćnijih
država Mediterana počev od Valensije, preko Balearskih ostrva, Sicilije, Sardinije i Napulja, sve do Atine. Mediteranska ekspanzija ostala je
zabeležena u četiri velike hronike u prozi o životu katalonskih kraljeva
aragonske loze (Corona d’Aragó).
U XV veku Valensijanac Ausias Mark (Ausiàs March) konačno je uveo
katalonski jezik u poeziju, pošto je do tada poezija pisana na jeziku
trubadura – oksitanskom. Delo A. Marka još uvek može da prenese
osećanja i inspiviše savremene umetnike i čitaoce.
Grad Valensija je takođe bio kolevka jednog od najvećih viteških
romana pod imenom Tiran lo Blank (Tirant lo Blanc) Žuanota Martorelja (Joanot Martorell) koji se smatra prvim romanom moderne zapadne
književnosti. Migel de Servantes (Miguel de Cervantes) u svom Don Kihotu objavljuje da je Tirant “najbolja knjiga na svetu” jer “vitezovi jedu i
spavaju u krevetima i pišu testament pre smrti”. Drugi veliki roman XV
veka je delo nepoznatog autora Kurijal e Guelfa (Curial e Güelfa).
Dekadencija i Preporod
Ujedinjenje katalonsko-aragonske krune sa kastiljanskom krajem XV veka dovelo je do korišćenja kastiljanskog jezika na dvoru što je
ostavilo posledice na katalonsku književnost. Počeo je period političke
i kulturne dekadencije koji se održao tokom tri veka. U XVIII veku, u
ratu za sukcesiju između austrijske i francuske dinastije, Katalonija je
podržala Austriju. Po završetku rata i pobedi francuske opcije, Katalonija je izgubila nezavisnost i postala deo nove španske države. Godine
1716. prestaje period vladavine Katalonije i Aragona. Katalonski biva
zabranjen u administraciji, obrazovanju i trgovinskim i pravnim dokumentima.
Tokom tri veka dekadencije (XVI, XVII i XVIII), nema mnogo
pisaca od značaja. To međutim nije omelo pojavu pesama nepoznatih
Modernizam
Na prelasku iz XIX u XX vek Barselona je bila grad kulturne
i umetničke ekspanzije. Pod uticajem Ničeove filozofije, Ibzenovog
pozorišta i pokreta kao što su Modern Style u Engleskoj ili Art Noveau
u Francuskoj nastaje modernistički period u Kataloniji. Gaudijeva arhitektura, barselonski život mladog Pikasa ili svestrano delo Santjaga
Rusinjola (Santiago Rusiñol) simboli su ovog perioda. Na polju poezije ističe se Žuan Maragalj (Joan Maragall) svojim prelomnim opusom,
koji smešta katalonsku poeziju u sred XX veka. S druge strane, Viktor
Katala (Víctor Català) (muški pseudonim Keterine Alber) piše jedan
od najznačajnijih modernih romana o životu žene, punom simbola i
značenja, kao veliku poemu u prozi, pod nazivom Samoća (Solitud)
(1905), koji je preveden na mnoge jezike.
Godine 1914. formirana je Katalonska Unija (Mancomunitat
de Catalunya), vlada koja je koordinirala život različitih administrativnih teritorija i uticala na stvaranje nacionalne infrasturkture i narodne
svesti. U ovom kontekstu mora se istaći nadljudski trud Pompea Fabre
(Pompeu Fabra) koji je doneo katalonskom jeziku zajedničku i savremenu normativu koja se koristi dan danas na svim teritorijama na kojima se govori katalonski: od Andore i Balearskih ostrva, do Katalonije i
Valensije (País Valencià).
Zajedno sa industrijalizacijom zemlje u Kataloniju stižu avangardni pravci sa pesnicima Žuanom Salvatom Papaseitom (Joan Salvat
Papasseit), pesnikom koji je uveo kaligram, ili nadrealistom J.V. Foišom
(J.V. Foix), velikim prijateljem Miroa.
Po padu španske monarhije i osnivanju Španske republike
1931. godine u Kataloniji se formira vlada (Generalitat) koja je imala
veliki značaj za katalonsku kulturu. U književnosti počinje novo Zlatno doba sa Karlesom Ribom (Carles Riba), pesnikom i prevodiocem
antičke grčke književnosti koji će dostići književni značaj posle rata.
Pored Ribe ističu se Žuzep Marija de Sagara (Josep Maria de Sagarra),
/ Treći Trg / Uvod
autora, poezije različitih žanrova (od komične preko ljubavne do apsurdne) i niza “manjih žanrova” koji su održavali živim plamen katalonske književnosti.
Tek je sredinom XIX veka Katalonija doživela književni preporod vezan za romantičarske pokrete u Evropi, ekonomski napredak i
početke industrijalizacije. U ovom periodu javljaju se dela univerzalnog
karaktera koja su imala veliki uspeh u narodu, kao ona pesnika i prozaiste Žasinta Verdagera (Jacint Verdaguer), dramaturga Anđela Gimere
(Àngel Guimerà) i romanopisca Narcisa Oljera (Narcís Oller).
10 / Treći Trg / Broj 23-24
jedan od najpopularnijih pisaca epohe i Žuzep Karne (Josep Carner)
uzor mnogih mladih generacija pesnika.
Slom i obnova
Godine 1938. frankistička armija uz pomoć italijanskog fašizma
i nemačkog nacizma okupirala je Kataloniju. U januaru 1939. pada
Barselona i malo potom Valensija. Sa represijom i egzilom završava se
jedna značajna faza katalonske književnosti. Tokom Frankove diktature
progon katalonskog jezika bio je jak i sistematičan, naročito do 1962.
Bilo je zabranjeno izdavati knjige, dnevne novine ili časopise, slati telegrame ili razgovarati telefonom na katalonskom. Filmovi i pozorišne
predstave bili su na kastiljanskom kao i radio i televizijski programi.
Uprkos svemu, katalonski se očuvao kao jezik koji se prenosio
kroz porodični život u Kataloniji i na Balearskim ostrvima i Valensiji.
Tokom ovog perioda mnogi pisci (od kojih neki u egzilu) napisali su
svoja najznačajnija dela kao Žuzep Pla, spisateljica Merse Rodoreda,
pisac kratkih priča Pere Kaldes ili veliki pisac sa Majorke Ljorens Viljalonga (Llorenç Villalonga). Takođe je važno istaći rad pisca Manuela de
Pedrola (Manuel de Pedrolo) koji je sa više od 100 objavljenih knjiga
uveo u katalonsku književnost modernije tendencije. Njegov naučnofantastični roman Rukopis drugog reda (Mecanoscrit de segon origen)
(1974), postao je bestseler savremene katalonske književnosti.
Restrikcije i cenzure su začuđujuće pozitivno uticale na pisanje poezije i u tom periodu pojavljuju se mnogi autori poput: Bartomeu
Rosselló-Pòrcel, Mаrius Torres, Salvador Espriu, Pere Quart, Gabriel
Ferrater, Blai Bonet, Vicent Andrés Estellés, Agustí Bartra, Joan Vinyoli,
Palau i Fabre ili Joan Brossa. S druge strane, Valensijanac Žuan Fuster
se proslavio pišući eseje šezdesetih godina.
Dela svih ovih autora moguće je ceniti po striktno književnim
merilima, vrednujući maštu i reči u uslovima modernosti i vezanosti za
evropske estetske pravce tog vremena, daleko od pokreta frankističke
Španije.
Danas
Katalonija je povratila svoju vladu 1979, četiri godine po smrti
diktatora. Katalonski je postao službeni jezik, zajedno sa španskim, u
Kataloniji, Balearskim ostrvima i Valensiji. U isto vreme u Andori katalonski postaje jedini službeni jezik. Od tada, katalonski čini deo obrazovnog sistema, administracije i sredstava komunikacije. Katalonski
jezik se govori na svim ovim teritorijama, s tim što španski u velikim
Sada kada katalonska kultura ima minimalne uslove da bude
poznata širom sveta koristimo priliku da vam predstavimo fragmente
nekih od najreprezentativijih dela katalonske književnosti. Ovde ćete
naći pesme, fragmente romana, kratke priče, delove pozorišnih komada
i kolekciju aforizama. Više od osam vekova katalonske književnosti vas
na to poziva. Uživajte!
11 / Treći Trg / Uvod
gradovima preuzima primat.
U poslednje tri decenije, književnost na katalonskom jeziku ponovo preživljava svoje najbolje trenutke. Pojavljuju se različiti autori
donoseći sa sobom veliki broj stilova i poetika. Maria Mercè Marçal,
Miquel Martí i Pol, Pere Gimferrer, Joan Margarit ili Marta Pesarrodona su pesnici snažnog opusa, ali su poslednja tri još uvek veoma aktivni.
Povezani s avangardom, pesnici kao Miquel Bauçà, Enric Casasses i Dolors Miquel su brisali i nastavljaju da brišu granice između književnosti
i umetnosti.
Od novelista pominjemo samo petoro međunarodno najpriznatijih: Jesús Moncada, Maria Barbal, Maria Àngels Anglada, Baltasar
Porcel i Jaume Cabré. Zanimljivo je istaći široku i heterogenu grupu katalonskih pisaca kratkih priča od kojih su neki postali i najprodavaniji,
to se pre svega odnosi na Kima Monzoa (Quim Monzó), Serđi Pamiesa (Sergi Pàmies), Žordija Puntija (Jordi Puntí) i Empar Moline (Empar
Moliner)
Pozorište u Kataloniji je takođe u usponu, sa velikim brojem
državnih i privatnih pozorišnih dvorana širom teritorije. Tri velika imena savremenog katalonskog pozorišta su Žuzep M. Benet i Žornet (Josep
M. Benet i Jornet), Serđi Belbel (Sergi Belbel) i Žordi Galseran (Jordi
Galceran). Među autorima koji su se pojavili poslednjih godina ističu
se pesnici Sebastià Alzamora i David Castillo, a od prozaista, Francesc
Serés, Miquel Baixaulí, Toni Sala o Albert Sánchez Pinyol, koji je sa
romanom Hladna Koža (La Pell Freda) postao jedan od načitanijih i
najprevođenijih autora na katalonskom jeziku ikada.
VELES E VENTS…
(fragments)
Veles e vents han mos desigs complir
faent camins dubtosos per la mar:
mestre i ponent contra d’ells veig armar;
xaloc, llevant, los deuen subvenir,
ab llurs amics lo grec e lo migjorn,
fent humils precs al vent tramuntanal
que en son bufar los sia parcial
e que tots cinc complesquen mon retorn.
Bullirà el mar com la cassola en forn,
mudant color e l’estat natural,
e mostrarà voler tota res mal
que sobre si atur un punt al jorn.
Grans e pocs peixs a recors correran
e cercaran amagatalls secrets:
fugint al mar, on són nudrits e fets,
per gran remei en terra eixiran.
Amor, de vós, jo en sent més que no en sé,
de què la part pitjor me’n romandrà,
e de vós sap lo qui sens vós està.
A joc de daus vos acompararé.
JEDRA I VETROVI...
(fragmenti) Jedra i vetrovi ostvariće mi želje,
hodeći sumnjivim putevima morskim
Maestral i Ponen će ustati na njih;
Jugo, Levanat uz njih će stati
uz prijatelje svoje Buru i Oštrog,
skrušeno moleći vetar Tramontanu
da silu svoju prema njima ublaži
i da svih pet mi bezbedan povratak daju.
More će uzavreti poput zemljanog lonca u pećnici,
menjajući boje i prirodu svoju,
i pokazaće time kako mrzi sve one
koji u nekom trenu zastanu na njemu.
Velike i male ribe sklonište će tražiti.
U potrazi za skrovištem tajnim:
bežeći morem gde rođene su,
izbora nemaju do izaći na zemlju.
Ljubavi, prema Vama osećam i više no što znam,
od toga najgore sudba moja biće,
i onaj ko Vas nema taj poznaje Vas
Sa igrom kockicama uporediću Vas.
15 / Treći Trg / Poezija
Ausias Mark (Ausiàs March, kraj XIV veka, Gandia–1459, Valensija)
smatra se najznačajnijim katalonskim srednjovekovnim pesnikom.
Napisao je 128 poema koje predstavljaju značajan korak u evoluciji
poezije trubadura prema novim horizontima, približavajući se poeziji
XV veka formalnim i estetskim parametrima renesanse. Njegova poezija
obuhvata najvažnije teme ljudskog roda: ljubav i smrt. U pristupu
obema temama iznenađujuća je njihova modernost s tačke gledišta
današnjeg vremena. Njegova poezija je poznata najširoj katalonskoj
publici zahvaljujući kantautoru iz Valensije – Raimonu (Raimon) koji
je Markove pesme muzički obradio.
Jo tem la mort per no ser-vos absent,
perquè amor per mort és anul·lats,
mas jo no creu que mon voler sobrats
pusca esser per tal departiment.
Jo só gelós de vostre escàs voler
que, jo morint, no meta mi en oblit.
Sol est pensar me tol del món delit,
car, nós vivint, no creu se pusca fer:
Aprés ma mort, d’amar perdau poder
e sia tost en ira convertit.
E jo forçat d’aquest món ser eixit,
tot lo meu mal serà vós no veer.
Amor, de vós, jo en sent més que no en sé,
de què la part pitjor me’n romandrà,
e de vós sap lo qui sens vós està.
A joc de daus vos acompararé.
Nakon moje smrti da prestaćeš me voleti,
i da tvoja ljubav mržnjom će postati.
I ja na silu izgnan iz ovoga sveta,
sva moja bol tvoje odsustvo će biti.
Ljubavi, prema tebi osećam i više no što znam,
od toga najgore sudba moja biće,
i onaj ko te nema taj te poznaje:
sa igrom kocke uporediću te.
Prevod: Siniša Zdravković i Milica Gođevac
Strah me je smrti zbog odsustva koje znači,
jer ljubav se smrću poništava:
ali ne verujem da se moja želja može
takvim odlaskom prevazići.
Ljubomoran sam na nedostatak ljubavi tvoje,
i na zaborav koju moja smrt doneće.
Ova misao mi ovog sveta radost odnosi,
jer dokle živi smo nemam vere da to biće:
PLUS ULTRA
Allà d’allà de l’espai
He vist somriure una estrella
Perduda en lo front del cel
Com espiga en temps de sega,
Com el pregon de l’afrau
Una efímera lluerna
– Estrelleta – jo li he dit -,
De la mar cerúlia gemma,
De les flors de l’alt verger
Series tu la darrera?
– No só la darrera, no;
no só mes que una llanterna
de la porta del jardí
que creies tu la frontera.
És sols lo començament
Lo que prenies per terme.
L’univers és infinit,
Pertot acaba i comença,
I ençà, enllà, amunt i avall
La immensitat és oberta
I a on tu veus lo desert
Eixams de mons formiguegen.
Dels camins de l’infinit
Són los móns la polsinera
Que puja i baixa a sos peus
Quan Jehova s’hi passeja.
PLUS ULTRA
Tamo daleko u kosmosu
Videh osmeh jedne zvezde
Izgubljene na vrhu neba
Kao klas u vreme žetve
Kao u ponoru litice
Jedan efemerni svitac.
- Zvezdice, - rekoh joj, Plavetnog mora pupoljče
Cvetova visokog voćnjaka
Da li si ti poslednja?
- Nisam poslednja, ne;
nisam ništa više do svetiljka
na vratima bašte
za koju si mislio da je granica
To je samo početak
Onoga što misliš da je kraj.
Kosmos je beskrajan
Svuda počinje i prestaje
Tamo, ovamo, gore i dole
Beskraj je otvoren
I onde gde vidiš pustinju
Vrvi od rojeva svetova
Beskonačnih puteva
To su svetovi oblaka prašine
Koja se diže i spušta
Kad Jehova tu prolazi.
Prevod: Jelena Petanović
Žasin Verdage (Jacint Verdaguer, 1845, Folgeroles–1902, Valjvidrera) je
najznačajniji katalonski pisac XIX veka. Pokretu nacionalnog preporoda Katalonije (La Renaixença) doprineo je katoličkim i konzervativnim
stavovima. Primljen u sveštenički red 1870, ali se kasnije odvojio od
crkve pod optužbama da praktikuje egzorcizam, promoviše društveno
hrišćanstvo i ne poštuje biskupe. Njegova dela uključuju epsku i lirsku
poeziju, narativnu prozu i putopise. Značajan je i njegov doprinos razvoju katalonskog modernog jezika. Ostvario je priznanje šire publike
kakvo nije zapamćeno u celoj epohi.
LA BALANGUERA
La Balanguera misteriosa,
com una aranya d’art subtil,
buida que buida sa filosa,
de nostra vida treu lo fil.
Com una parca bé cavil·la
teixint la tela per demà
La Balanguera fila, fila,
la Balanguera filarà.
Girant l’ullada cap enrera
guaita les ombres de l’avior,
i de la nova primavera
sap on s’amaga la llavor.
Sap que la soca més s’enfila
com més endins pot arrelar
De tradicions i d’esperances
tix la senyera pel jovent
com qui va un vel de noviances
amb caballeres d’or i argent
de la infantesa qui s’enfila
de la vellura qui se’n va.
Žuan Alkove (Joan Alcover, 1854–1926, Palma de Majorka). Pesnik,
esejista i političar. Simboličke sličnosti sa svojim duševnim stanjem
nalazio u katalonskom pejzažu. Njegova književna teorija zasnivala
se na iskrenosti osećanja i poetskoj jasnosti. Neke od njegovih pesama
prevedene su na različite jezike i komponovane uz muziku. Među
njima se ističe La Balanguera inspirisana narodnim plesom istog
imena. Junakinja pesme je Sudbina koja tka čovekov usud. Godine
1996. La Balanguera je proglašena za himnu Majorke.
BALANGERA
Tajanstvena Balangera,
kao pauk sa suptilnim umećem,
prazni i prazni preslicu,
izvlači konac našeg života.
kao Penelopa prede tkaninu za sutra
Balangera ispreda, ispreda
Balangera isprešće.
Bacajući pogled unazad
nadgleda senke predaka,
i senke novog proleća
zna gde seme se krije.
Zna da vinova loza više raste
kad joj je koren dublji,
Od tradicija i nada
prede zastavu za mladost
kao onaj ko pravi za nevestu veo
koncima zlatnim i srebrnim
od detinjstva koje prema vrhovima stremi
od starosti koja ode.
Prevod: Žordi Floriak (Jordi Floriach)
ELS AMANTS
La carn vol carn
Ausiàs March
“No hi havia a València dos amants com nosaltres.
Feroçment ens amàvem del matí a la nit.
Tot ho recorde mentre vas estenent la roba.
Han passat anys, molts anys; han passat moltes coses.
De sobte encara em pren aquell vent o l’amor
i rodolem per terra entre abraços i besos.
No comprenem l’amor com un costum amable
com un costum pacífic de compliment i teles
(i que ens perdone el cast senyor López-Picó).
Es desperta, de sobte, com un vell huracà,
i ens tomba en terra els dos, ens ajunta, ens empeny.
Jo desitjava, a voltes, un amor educat
i en marxa el tocadiscos, negligentment besant-te,
ara un muscle i després el peçó d’una orella.
El nostre amor és un amor brusc i salvatge,
i tenim l’enyorança amarga de la terra,
d’anar a rebolcons entre besos i arraps.
Que voleu que hi faça! Elemental, ja ho sé.
Ignorem el Petrarca i ignorem moltes coses.
Les Estances de Riba i les Rimas de Bécquer.
Després, tombats en terra de qualsevol manera,
comprenem que som bàrbars, i que això no deu ser,
que no estem en l’edat, i tot això i allò.
No hi havia a València dos amants com nosaltres,
car d’amants com nosaltres en són parits ben pocs.”
LJUBAVNICI
Tijelo želi tijelo
Ausiàs March
“U Valenciji nije nam bilo ravnih.
Žestoko se voljesmo od jutra do mraka.
Prisjećam se svega dok rastireš rublje.
Silne su godine prošle; svašta se zbilo.
Još me zgrabi onaj vjetar ili ljubav
pa se grleć i ljubeć valjamo po tlu.
Za nas ljubav nije dražesna navika,
umjerenost, lijepe manire i odijela
(nek nam oprosti čistunac López-Picó).
Odjednom se budi, ko stari uragan,
i baca nas na tlo, spaja nas i gura.
Poželjeh, tu i tamo, uglađenu ljubav,
da ti uz zvuk gramofona ovlaš ljubim
najprije rame, a potom resicu uha.
Ljubav je naša ljubav gruba i divlja,
za tlom ćutimo gorku čežnju što plazit
nas po njemu goni, ljubeć se i grebuć.
I što se tu može? Priprosto je, znam već.
Za Petrarcu ne znamo, ni za mnogo tog.
Za Ribine Stance i Bécquerove Rime.
A potom, nehajno opruženi na tlu,
shvaćamo da smo barbari, da nije red,
da već smo u godinama, i tako to.
U Valenciji nije nam bilo ravnih,
jer takvih ljubavnika malo je rođeno.”
Visen Andres Esteljes (Vicent Andrés Estellés, 1924, Buržasot–
1993, Valensija) je najznačajniji valensijanski pesnik XX veka.
Centralne teme njegove poezije su smrt i seks uvek s tačke gledišta
svakodnevnog, narodnog života. Njegova poezija je jednostavna,
direktna i ponekad čak i vulgarna. Estreljesove pesme prevedene su
na više od deset jezika.
El món és bell. És amable la vida.
Amb aquest vers inicia el teu cant.
Tinc ben present que el teu cant ha de ser
com un carrer, ple de gents i de coses;
com un carrer, per on passen tramvies:
com un carrer. I per l’aire, balcons.
D’ací endavant, pots escriure el que vulgues.
Un déu ocult et durà de la mà.
No te’n refies.
Prevod: Pau Sančis i Nikola Vuletić
Svijet je lijep. Prijatan je život.
Ovim stihom započni svoju pjesmu.
Upamti dobro, tvoja pjesma mora biti
poput ulice, pune ljudi i stvari;
poput ulice kojom prolaze tramvaji:
poput ulice. A iznad balkoni.
Od tog trena, možeš pisati što zaželiš.
Skriveni bog vodit će te za ruku.
Budi oprezan.
DIGUEM NO
Ara que som junts,
diré el que tu i jo sabem
i que sovint oblidem.
Hem vist la por ser llei per a tots.
Hem vist la sang, que sols fa sang, ser llei per al món.
No, jo dic no, diguem no;
Nosaltres no som d’eixe món.
Hem vist la fam ser pa pels treballadors.
Hem vist que han fet callar a molts homes plens de raó.
No, jo dic no, diguem no;
Nosaltres no som d’eixe món.
RECIMO NE
Sad pošto smo zajedno,
reći ću ono što ti i ja znamo
a često zaboravljamo.
Videli smo da je strah zakon za sve.
Videli smo da je krv, koja pravi još krvi, svetski zakon.
Ne, ja kažem ne, recimo ne;
Mi nismo s ovog sveta.
Videli smo da je glad hleb za radnike.
Videli smo da su ućutkani ljudi puni razuma.
Ne, ja kažem ne, recimo ne;
Mi nismo s ovog sveta.
Raimon (Raimon) (1940, Čativa) je pevač, pisac i pesnik iz Valensije.
Bio je jedan od najznačajnijih predstavnika Nove Pesme (Nova Cançó),
pokreta koji je u punom jeku Frankove diktature smelo “izbacio” u prvi
plan jednu katalonsku pesmu u kojoj se zahtevala ponovna upotreba
katalonskog jezika i istovremeno optuživao nepravedan režim. Ostali
predstavnici ovog pokreta bili su: Lluís Llach, Maria del Mar Bonet,
Francesc Pi de la Serra i Joan Manuel Serrat. Reimon je autor nekoliko
najpopularnijih protestnih pesama u poslednjim godinama diktature:
Na Vetru (Al vent), Recimo Ne (Diguem no) i Dolazim iz Tišine (Jo vinc
d’un silenci). Takođe je pisao muziku na tekstove katalonskih klasičnihi
modernih pesnika.
JO VINC D’UN SILENCI
Jo vinc d’un silenci antic i molt llarg,
de gent que va alçant-se des del fons dels segles,
de gent que anomenen classes subalternes.
Jo vinc d’un silenci antic i molt llarg.
Jo vinc de les places i dels carrers plens
de xiquets que juguen i de vells que esperen,
mentre homes i dones estan treballant
als petits tallers, a casa o al camp.
Jo vinc d’un silenci que no és resignat,
d’on comença l’horta i acaba el secà,
d’esforç i blasfèmia perquè tot va mal.
Qui perd els orígens perd identitat.
de gent sense místics ni grans capitans,
que viuen i moren en l’anonimat,
que en frases solemnes no han cregut mai.
Jo vinc d’una lluita que és sorda i constant.
Jo vinc d’un silenci que romprà la gent,
que ara vol ser lliure i estimar la vida,
que exigeix les coses que li han negat.
jo vinc d’un silenci que no és resignat
jo vinc d’un silenci que la gent romprà
Jo vinc d’una lluita que és sorda i constant.
Dolazim iz stare i vrlo duge tišine,
od ljudi koji se dižu iz dubine vekova,
od ljudi koje nazivaju podređenim klasama.
Dolazim iz stare i vrlo duge tišine.
Dolazim sa trgova i ulica punih
dece koja se igraju i staraca koji čekaju,
dok muškarci i žene rade
u malim radionicama, kod kuće ili na polju.
Dolazim iz tišine kojoj se ne prepuštamo,
gde počinju povrtnjaci i završavaju se njive
od napora i psovke zato što ništa nije u redu.
Ko izgubi poreklo, izgubi i identitet.
od ljudi bez mistika i velikih kapetana,
koji žive i umiru u anonimnosti,
koji nikada nisu verovali u svečane izjave.
Dolazim iz nečujne i neprekidne tuče.
Dolazim iz tišine koju će razbiti ljudi,
koji sad hoće da budu slobodni i da vole život,
koji zahtevaju stvari koje su im uskratili.
dolazim iz tišine kojoj se ne prepuštamo,
dolazim iz tišine koju će ljudi razbiti.
Dolazim iz nečujne i neprekidne tuče.
Prevod: Žordi Floriak (Jordi Floriach)
DOLAZIM IZ TIŠINE
AMÈRICA
Amèrica és al poble del costat,
qualsevol poble petit de Catalunya:
xiquets tiren pedrades als gitanos,
la gent fa mala cara als forasters,
els negres són...són negres,
els pobres s’hi fan rics,
els joves fan fortuna
i a l’aire de les últimes casetes
comença el paradís
que val per tots.
Allà hi pots estar sol i en companyia,
pots fer cremar pebrots i l’albergínia,
canten els grills,
les races van mesclant-se,
s’hi pot plorar,
puc posar-te els mitjons,
recollirem, recollirem, recollirem
i els pobles es barregen per amor.
De nit al bar individus estranys
vinguts d’enlloc, que no saben on són,
marquen la llei del món que ara s’inventa,
americans de Santander, de Barna
i els catalans, els sioux i els de Mèxic
posseiran una altra forma de petroli
que encara no té nom ni en tindrà mai
per molt que tu, pastora, em neguis
AMERIKA
Amerika je u selu preko puta,
u bilo kojem malom katalonskom selu ,
klinci gađaju cigane kamenjem,
ljudi se mršte na strance,
crnci su... crnci,
siromašni se prave bogati,
mladi prave pare
a na vazduhu poslednjih kućica
počinje raj
koji važi za sve.
Tamo možeš da budeš sam ili u društvu,
možeš da pečeš paprike i patlidžan,
pevaju cvrčci,
rase se prepliću,
može da se plače,
mogu da ti obučem čarape,
ubraćemo, ubraćemo, ubraćemo
i narodi se mešaju zbog ljubavi.
Noću u baru individue čudne,
pridošlice ni od kuda, koje ne znaju gde su,
postavljaju svetski zakon koji se sad izmišlja,
Amerikanci iz Santandera, iz Barselone
i Katalonci, Siuksi i oni iz Meksika
posedovaće drugu vrstu nafte
koja još uvek nema ime niti će ga ikada imati
iako mi ti, pastirice, uskraćuješ
Enrik Kazases (Enric Casasses, 1951, Barcelona). Pesnik i rapsod.
Njegove pesme nastale su pod različitim uticajima: od srednjovekovne
poezije do bit generacije i Boba Dilana, ne zaboravljajući nadrealiste,
naročito dadaizam. Od kada je 1992. godine proglašen za dobitnika
jedne od najznačajnijih nagrada kritike za zbirku: Ta stvar (La Cosa
Aquella), dobio je sva ostala bitna priznanja za poeziju. U svakoj svojoj
knjizi Kazases demonstrira jedinstveno vladanje poetskim formama
i katalonskim jezikom, kao i zavidno poznavanje književne tradicije.
Njegova poezija vodi nas u veoma poseban svet, u isto vreme nežan
i drzak, pun duboke i ekstremne životnosti, beskrajno maštovit i
iznenađujući.
la gasolina santa.
Amèrica és el poble del costat
a Granollers, l’Ametlla, les Borges Blanques,
a Mataró, a Morella, a Cadaqués
i a Montuïri menjant xocolata.
LES CASES DEL MEU CARRER
Les cases del meu carrer
Una cova a la muntanya
El jardí vermell de flors
L’embarcador de la platja
La barraca dels pastors
El niu penjat a la branca
La claror del fons del pou
Els fumerols de la plana
Les parades del mercat
El banc de seure a la plaça
El caminet d’entre els camps
La fàbrica abandonada
El racó de sota el pont
La font de la font trobada
El porxo de l’estació
La palla groga a l’establa
L’ombra d’un sol presseguer
La pols de la caravana
I la llum de l’horitzó
I l’estrella més llunyana
Tot és casa meva i tot
M’era i m’és i em serà casa
Com si veiés voleiar
La roba estesa de l’àvia
sveti benzin.
Amerika je selo preko puta
u Granoljersu, Ametlji, u Boržes Blankes,
u Matarou, u Morelji, u Kadakesu
i u Montuiriju jedući čokoladu.
KUĆE U MOJOJ ULICI
Kuće u mojoj ulici
Pećina u planini
Bašta crvena od cveća
Pristanište na plaži
Pastirova koliba
Gnezdo što visi na grani
Svetlost na dnu bunara
Izmaglica nad ravnicom
Tezge na pijaci
Na trgu klupa
Puteljak u polju
Napuštena fabrika
Kutak ispod mosta
Česma na izvoru susreta
Nadstrešnica stanice
Štala od sena žuta
Senka jedne jedine breskve
Prašina sa karavana
I svetlost na horizontu
I zvezda najdalja
Sve je to moja kuća i sve
Mi beše i jeste i biće kuća
Kao kad vidiš na vetru
Veš koji prostire starica
T’espere sol, mentre el rellotge inflat
d’un bar cançó, narra els minuts de vi,
ballant el temps, dansa desesperada.
El dia fosc, el cant es va morint.
Selva frondosa de minuts avars,
desesperat odi del temps. Bolero.
Paret minut, bar minut, vi minut.
El dia llarg, camí d’espais deserts.
T’espere sol. Obert camp de batalla.
M’envolta el temps, rellotge vanitós.
Lluitem. Espere l’oasi sens busques
i sense sol. Espere els ulls de llum
que entre la gent, enderroquen el temps,
esguard immens d’ulls intemporals.
De Tríptic d’un carrer
Čekam te sam dok napeti sat
iz jednog bara-pesme priča tren vina,
dok vreme igra beznadežni ples.
Tmuran je dan, pesma je umirala.
Prolistala prašuma škrtih minuta,
jadna mržnja prema vremenu. Bolero.
Zid je minut, bar je minut, vino minut.
Dug dan, put sasvim napuštenih prostora.
Čekam te sam. Otvoreno bojno polje.
Obujmljuje me vreme, taj sujetni sat.
Borba je. Čekam oazu bez kazaljki
i bez Sunca. Čekam te oči svetlosti
koje među ljudima ruše to vreme,
nedokučiv gled vanvremenskih očiju.
Iz: Triptih jedne ulice
Prevod: Branislav Prelević, Mina Suknović, Maja Rajić,
Anja Bašić, Tatjana Božović
Pau Sif, pseudonim Paua Sančisa (La Pobla de Farnals, Valensija,
1978). Pesnik i prevodilac. Lektor katalonskog jezika na Univerzitetu u
Zadru. Specijalista za katalonsku poeziju iz Valensije.
La meva terra són les paraules
i les paraules me són les cames
paisatge de país amb terra de paraules
paraules d’un país amb terra de paisatges
al país de la terra hi ha paraules!
i una gramàtica
unes cames de terra morena fetes pel temps
de les amades
pel temps de les collites dels fruits del poema:
paisatge de la llibertat de la nostra llengua
terra poètica de la nostra gent
esperit polític de tots els temps.
Moja zemlja su reči
i reči su mi noge
pejzaž predela od zemlje reči
reči predela od zemlje pejzaža
i u predelu zemlje ima reči!
i jedna gramatika
noge od crne zemlje stvorene za vreme
voljenih,
za vreme ubiranja plodova pesme:
pejzaž slobode našeg jezika
pesnička zemlja naših ljudi
politički duh svih vremena.
Prevod: Jelena Milosavljević, Jelena Ješić, Ana Nikolić,
Ana Konstadinović, Ivana Jovičić, Stefan Kovljanin,
Ivana Marić
Anđel Ihelmo (Àngel Igelmo, Palma de Majorka, 1983).
Član poetsko-muzičke grupe Belbedižit. Živi između Barselone i
Majorke. Kratko je živeo u Crnoj Gori koja je bila inspiracija za neke od
njegovih pesama.
PASSI�
Ó
Ai, si de la boca em naixessin gínjols
I no gemecs
I a l’hora de l’amor ens esfuméssim!
I si, com saps, m’abraonessis
Com si, així, comme ci, comme ça,
Com pern i rosca convergíssim.
I si del sexe en féssim àpat
I de l’absència companyia
I si, com saps, m’agombolessis
Com si, així, com qui s’aferra,
Pegellida, a la torre submergida.
I si l’enyor, vella ferida,
Fos expulsat per un decret
I si, com saps, com tu ja saps,
Així mateix, em protegissis.
I sí! Que quan a lloure bramulin les ventades
Facem brotar fecunda la branca immaculada.
STRAST
Ah, kada bi mi iz usta rasle drenjine
A ne jauci
I u trenutku ljubavi kada bismo nestali!
I kada bi me, kao što znaš, prigrlila rukama
Kada bi smo se, tako, tako nekako
Uklopili poput šrafa i matice.
I seks pretvorili u obrok, kada bismo
A odsustvo u prisustvo
I kada bi me, kao što znaš, uzela u naručje
Kao da se tako, priljubljujem
Poput dagnje uz potonulu kulu.
I kada bi čežnja, stara rana,
Bila prognana dekretom
I kada bi me, kao što znaš, kao što si oduvek znala,
Na taj način zaštitila.
I da! Kada vetar slobodno urla,
Učinimo da procvetaju rodne grane nevinosti.
Prevod: Danilo Drašković, Jelena Petanović, Leposava
Nikolić, Ivana Ivković, Milena Gradojević, Dejan Matić,
Mirko Cvetković
Žuan Fuljana (Joan Fullana, Palma de Majorka, 1984). Pesnik,
muzičar, glumac i pozorišni reditelj. Član je različitih muzičkih grupa
i pozorišne trupe Korkada. Objavljuje u časopisu za književnost Pel
Kapelj.
EL SILENCI DELS COSSOS
M’ha arribat el silenci
a les mans.
I sé això
no perquè ho diguin els contes,
ni perquè les princeses dels romanços
llancin calàpets a l’aigua tèbia amb tendresa.
Ho sé perquè visc
com un botxí
en massa nits d’horabaixa.
I la roent llengua
sols es cobreix
amb la meva saliva agra.
Cant l’agònic salm del sexe
i escolt l’ombra per si em crida.
NEMUŠTOST TELA
U ruke mi dopre
muk.
I znam to
ne zato što tako u pričama zbore,
ni zato što princeze iz bajki
sa nežnošću eto bacaju žabe u mlake ustajale vode.
Znam jer živim
poput dželata
noći i noći u nenoćne sate.
I užareni jezik moj
samo oblaže
gorka mi pljuvačka.
Poje agonijski psalm seksa
i osluškuje senku u očekivanju njenog zova.
Prevod: Siniša Zdravković, Nevena Vilimović, Danijela
Zdravković, Sava Jakšić, Marko Veljović
Pau Vadelj (Pau Vadell, Kalonđe, Majorka, 1984). Istoričar. Autor
sedam zbirki poezije. Dobitnik nekoliko značajnih nagrada za poeziju.
Mare d’aresta m’estreny
contra el tors dur de la biga.
Mon cos fred viu fora seny
i un joc de mans que emmetzina
m’astora mentre m’empeny
vers l’onada que m’agita.
Sóc jo, lluny, fitant l’avenc
i l’esguard de la ferida.
(Els Jorns)
Obavija me rub planinskog venca,
i steže povijeno telo.
Moj hladni torzo, živi izvan smisla
i nošen opojnom igrom, koja me vuče talasima,
osećam nemir.
Negde daleko sam,
na ivici ponora
ranjenog lika.
(Dani)
Prevod: Borivoj Vezmar, Olga Sabo, Milica Godjevac,
Maja Medović
Žuan Tomas Martines Grimalt (Joan Tomàs Martínez Grimalt, Palma
de Majorka, 1984). Istoričar. Član pozorišne trupe Korkada. Saradnik
je mnogih časopisa za književnost. Njegova poslednja zbirka pesama
nagrađena je prestižnom nagradom za poeziju.
NOVEMBRE
Ja he decidit la meva tomba. Serà
un calorós dia d’estiu, el primer de molts altres,
sota el gran rapte de les sensacions.
Una soga de pastilles blanques beneirà la tendra
ineptitud del meu cor davant la
inexperiència de morir. I serà sense
cap forma de dolor, ni d’ordre, perquè
tots els morts sempre s’enamoren de la terra.
NOVEMBAR
Već sam odredio svoj grob. To će biti
jednog vrelog letnjeg dana, prvog od mnogih,
ispod velike otmice osećanja doživljaja.
Jedna omča od belih pilula blagosloviće blagu
nesposobnost mog srca pre
iskustva sa smrću koje nemam. I biće to
potpuno bezbolno, i bez reda, jer
svi se mrtvi uvek zaljube u zemlju.
Prevod: Silvia Monros-Stojaković, Čarna Ljubinković,
Sonja Laštro, Sofija Pešić
Žaume S. Pons Alorda (Jaume C. Pons Alorda, Kaimari, Majorka
1984). Filolog. Njegove pesme objavljene su u različitim antologijama.
Za poslednju zbirku pesama dobio je nagradu Žuan Alkove.
Ramon Ljulj (Ramon Llull, 1232, Palma de
Majorka–1316, Palma de Majorka?). Filozof,
misionar, pisac i pesnik. Ljulj je za katalonsku
književnost ono što je Šekspir za englesku ili
Dante za italijansku: jezički genije sa izvrsnim
osećajem za književnost. Borio se za ujedinjenje
čovečanstva pod hrišćanstvom. Zbog ove ideje
napustio je gradski život da bi se posvetio
studijama i propovedima. Figura i misao Ljulja
imala je mnoge sledbenike tokom vekova, ali je
tek od skora počao da biva prevođen na različite
evropske jezike. Na srpski je prevedena Knjiga o zverima (Llibre de les Bèsties,
Paideia, Beograd, 2003). Ovom prilikom objavljujemo uvod u Knjigu o Viteškom
redu (Llibre de de l’ordre de cavalleria) i izbor fragmenata iz Knjige o prijatelju i
voljenom (Libre d’amic e amat).
KNJIGA O VITEŠKOM REDU
Bože čestiti i slavni, koji si ostvarenje sveopšteg dobra, po
blagodati i sa blagoslovom Tvojim započinje knjiga ova koja
je o viteškom redu.
ZAPOČINJE UVODNI DEO
1. Po ugledu na sedam planeta, koje su nebeska tela i
uređuju i vladaju zemaljskim telima, podelićemo ovu Knjigu
o viteštvu na sedam delova, sve kako bismo pokazali da
vitezovima pripadaju čast i gospodarenje nad življem kako bi
ovaj u red doveli i zaštitili. Prvi deo obrađuje načelo viteštva.
Drugi, viteško zvanje. Treći, onaj ispit koji polaže štitonoša
kada je voljan da pristupi viteškom redu. Četvrti, o načinu
na koji neko treba da bude posvećen za viteza. Peti, o tome
šta predstavlja samo viteško oružje. Šesti, o običajima koji
su svojstveni vitezu. Sedmi, o počastima koje se dodeljuju
vitezu.
2. Zbilo se to u jednoj zemlji da mudri vitez koji je vlastitom
plemenitošću i silom svoje neizmerne hrabrosti za dugo
3. U šumi gde je živeo vitez, postojalo je, na jednom proplanku
lepom, ogromno stablo, bremenito plodovima. Pod samim
drvetom tekao je prelepi, bistri izvor koji je napajao proplanak
i okolna stabla. I vitez je imao običaj da svakoga dana ode
na to mesto kako bi se predavao molitvi, proslavljanju i
saziranju Boga, sve kako bi iskazao blagodarnost Bogu za
veliku čast koju mu je ukazao na ovome svetu u toku celog
života njegovog.
4. U to vreme, pred sam početak zime, dogodi se da na svojim
dvorima sazove skupštinu jedan veliki kralj, vrlo plemenit
i oličenje vrsnih običaja; i budući da je njegov dvor u svetu
bio na silnom glasu, jedan otmeni štitonoša, sam, jašući svog
sedlenika, išao je na dvor kako bi bio posvećen za mladog
viteza; no, usled napora kome se izložio jahanjem zadrema
dok ga je nosio njegov sedlanik. I u tom času vitez koji je
u šumi kao i dotada upražnjavao svoje okajavanje dođe do
izvora da se prepusti saziranju Boga i odbacivanju taštine
ovoga sveta, kako je imao običaj da svakodnevno čini.
5. Dok je usnuli štitonoša jahao, njegov sedlanik se udalji od
puta, zađe u lug i projuri njim po svojoj volji, dok ne dođe
na izvor gde je vitez bio pri molitvi. Vitez, koji vide da se
približava štitonoša, prekide svoju molitvu i sede na lepi
proplanak, u senci drveta, i poče da čita iz knjige koju je držao
u svojim haljinama. Sedlanik, čim je stigao na izvor, napi se
49 / Treći Trg / Proza
vremena održavao viteški red i koga su i na viteškim igrama
i kroz ratove u bitkama i jurišima mudrost i sreća sačuvale
u viteškoj časti, da taj vitez izabere pustinjački život pošto
je video da su mu dani odbrojani i da mu priroda, usled
starosti, upotrebu oružja čini nemogućom. Ostavi on, dakle,
svoja imanja i prepusti ih sinovima; i u jednom velikom
lugu, sa obilnim vodama i plodonosnim stablima, načini svoj
stan, i skloni se od sveta kako ga telesna oronulost, posledica
starosti, ne bi lišila časti u onim istim stvarima u kojim su
ga mudrost i sreća za toliko vremena činili časnim. Mislio je
vitez na smrt, prisećajući se prelaza iz ovoga sveta u drugi, i
shvatio neumitnost presude koja mu je namenjena.
vode; a štitonoša, koji je u snu osetio da se sedlanik ne kreće,
probudi se i vide pred sobom viteza, koji beše vrlo star i imaše
veliku bradu i dugu kosu i odeću pocepanu upotrebom; usled
okajavanja koje je bio upražnjavao, beše mršav i sav bled; a
usled suza koje je prolivao, oči mu behu upale, i izgledaše
upravo kao neko ko upražnjava pravi svetački život. Mnogo
se iščudiše jedan drugome, jer je vitez proveo dugo vremena
u onim samovanjima ne videvši čoveka živog, otkako se bio
odrekao sveta i prestao da oružje nosi; i štitonoša se začudi
mnogo kako je dospeo na ono mesto.
6. Štitonoša siđe sa svog sedlanika, ljubazno pozdravljajući
viteza, i vitez mu odgovori najuljudnije što je mogao, te
sedoše na lepu travu, jedan pored drugog. Vitez, koji beše
prepoznao da štitonoša, kako bi mu odao počast, ne želi da
govori prvi, prozbori on prvi i reče:
– Prijatelju moj, kojim to dobrom, gde ste se uputili i radi
čega ste došli ovamo?
– Gospodaru, – reče štitonoša – glas se širi po dalekim
zemljama da je jedan vrlo mudri kralj na dvoru sazvao
skupštinu na kojoj će za viteza sebe da posveti, a potom će da
posveti za vitezove druge vlasteličiće, tuđe kao i svoje; zbog
toga sam se uputio ja na taj dvor, kako bih bio posvećen za
viteza. I moj me je sedlanik, dok sam ja spavao usled napora
kojima sam bio izložen tokom dugih putnih dana, odveo do
ovoga mesta.
7. Kada vitez ču da se govori o viteštvu, priseti se on viteškog
reda i svega što je vitezu svojstveno, uzdahnu i ostade
zamišljen, prisećajući se časti koju mu je podarilo viteštvo
tokom tolikih leta. Dok vitez beše zamišljen tako, štitonoša ga
upita gde su mu otišle njegove misli. Vitez reče:
– Sinko moj, moja razmišljanja su usmerena na viteški red i
ogromnu dužnost koju ima vitez kako bi visoko održao vitešku
čast.
8. Štitonoša zamoli viteza da mu kaže kakav je, u stvari, viteški
red i na koji način može čovek najviše da mu učini čast i da
mu sačuva ugled koji mu je podario sam Bog.
9. Dok vitez govoraše ove reči i prebacivaše štitonoši koji
viteštvu stremi, štitonoša reče vitezu:
– Gospodaru, ukoliko bi vam bilo drago da mi objasnite red
viteštva, imam dovoljno volje i podsticaja da sve to naučim i
sledim pravilo i viteštva red.
– Prijatelju moj, – reče vitez – pravilo i red viteštva su u ovoj
knjizi, iz koje povremeno čitam kako bi me podsetili na milost
i blagodat koje mi je Bog ukazao na ovome svetu, budući da
sam održavao viteški red i njegovu čast branio svim svojim
moćima; jer kao što viteštvo nudi sve ono što je viteza svojstvo,
tako i vitez mora da uloži sve svoje snage kako bi viteštvu
ukazao punu čast.
10. Vitez preda knjigu štitonoši; a kada je štitonoša beše
pročitao, on shvati da je vitez čovek izabran među tolikima,
kako bi nosio najplemenitije od svih zvanja, i razume on
pravilo i red viteštva. Razmisli potom malo i reče:
– O, Gospode Bože, Blagosloven da si, koji si me uveo u mesto
i vreme gde sam stekao znanje o viteštvu, kojemu sam toliko
dugo stremio ne poznajući ni plemenitost njegovog reda ni
dostojanstvo koje je Bog podario svima onima koji pripadaju
viteškom redu.
11. – Mili sinko, – reče vitez – blizu sam smrti i moji dani su
odbrojani; stoga, kako je ova knjiga sačinjena da bi vaspostavila
požrtvovanost i odanost i one zapovesti koje vitez mora da
ispunjava kako bi odbranio svoj red, ponesi, sinko, ovu knjigu
na dvor na koji si se uputio i pokaži je svima onima koji žele
– Kako, sinko, – reče vitez – ne znaš kakvo je pravilo i red
viteštva? A kako možeš da težiš viteštvu ako ne poznaješ
viteštva red? Jer nijedan vitez ne može da brani red koji ne
poznaje, niti može da ljubi svoj red i ono što se na njega
odnosi ukoliko ne poznaje red viteštva i ne ume da prepozna
propuste koji su u suprotnosti sa njegovim redom. Nijedan
vitez ne sme da se posveti za viteza ukoliko ne poznaje red
viteštva, jer besprizoran je svaki vitez koji posveti drugoga
za viteza a ne zna da ga uputi u one običaje koji su svojstveni
vitezovima.
da se uvrste među mlade vitezove; čuvaj je dobro, kad je već
imaš, ukoliko ljubiš viteški red. A kada budeš posvećen za
mladog viteza, vrati se ovamo i reci mi koji to, među mladim
vitezovima, viteškom poučavanju poslušni nisu bili.
12. Vitez dade blagoslov štitonoši, i štitonoša uze knjigu
i oprosti se vrlo pobožno od viteza i, jašući svog sedlanika,
uputi se na dvor i vrlo veseo beše nastavio svoj put.
Jednom već tamo, na mudar i odmeren način, dade i predstavi
ovu knjigu vrlo plemenitom kralju i celom tom velikom dvoru,
i dozvoli im da svaki vitez koji teži da uđe u viteški red može
da je prepiše da bi se, svaki put kada je pročita, podsetio reda
koji među vitezovima vlada.
Prevod sa starokatlonskog: Siniša Zdravković
LXXXVI – Usled preobilja misli, prijatelj je bolovao od tuge i
strepnji. I zamolio je svog Voljenog da mu pošalje knjigu u kojoj
bi njegova dela bila opisana, ne bi li ova poslužila kao lek. Voljeni
je poslao tu knjigu svom prijatelju, i strepnja i seta prijateljevi
udvostručili su se.
LXXXVII – Prijatelj je bio bolestan od ljubavi, i ušao je da ga
pogleda jedan lekar koji je umnožio još njegove misli i njegove
boli. I istog trenutka prijatelj je ozdravio.
XCI – Voljeni se udaljio od svog prijatelja i prijatelj je tražio svog
Voljenog uz pomoć sećanja i razumevanja, kako bi ga voleo.
Prijatelj je pronašao svog Voljenog i zapitao ga gde je bio. Odgovorio
je: – U odsutnosti tvoga sećanja i neznanju tvoga uma.
CXLVI – Bog je stvorio noć kako bi prijatelj bdio i razmišljao o
plemenitostima svog Voljenog. A prijatelj je mislio da je beše
stvorio kako bi se odmorili i odspavali oni koji su u mukama
ljubavi.
CLII – Mnogo je plakao prijatelj i zazivao svog Voljenog, sve
dok Voljeni nije sišao sa nedostižnih nebeskih visina i došao na
zemlju da plače, da jadikuje i da radi ljubavi postrada, i da nauči
ljude da vole, da spoznaju sebe i da ga slave u svoj njegovoj
veličini.
CCLVIII – Desno od ljubavi je Voljeni, a prijatelj je levo. I radi
toga prijatelj ne može da stigne do svog Voljenog ukoliko ljubav
ne prođe.
CCCXXXIII – Prijatelj se nalazio u stranoj zemlji, i zaboravio
je svog Voljenog, i nedostajali su mu njegov gospodar, njegova
žena, njegova deca i njegovi prijatelji. Ali ponovo se setio svog
Voljenog kako bi se utešio i kako njihovo odsustvo ne bi izazivalo
tugu i čežnju.
Prevod sa starokatlonskog: Siniša Zdravković
KNJIGA O PRIJATELJU I VOLJENOM
Žuzep Pla (Josep Pla, 1897, Palafruželj–1981, Ljofriu). Najčitaniji katalonski pisac svih vremena. Bio
je pisac i novinar. Posle građanskog rata povukao se
na porodično imanje u Ljofriu i posvetio se “tajnoj i
dijaboličnoj maniji pisanja”. Ceo Plaov opus obuhvata više od 45 knjiga, nekih 20.000 proznih stranica.
Njegove knjige pretvorile su se u značajno sećanje,
između realnog i zabavnog, obuhvatajući pola veka
društva, pejzaža i života Katalonaca. Delo koje s
najviše snage rezimira smisao njegove književnosti
je izvanredni Sivi dnevnik (Quadern Gris, 1966) baziran na dnevniku iz 1918. i 1919. godine.
SIVI DNEVNIK
21. mart – U ovoj zemlji postoji vrlo zanimljiv običaj. Kad se na
ulici dve osobe direktno sretnu, jedva da imaju šta da progovore.
Ali nakon opraštanja i sedam-osam koraka, naglo nam sine
gomila stvari koje žurno moramo da saopštimo osobi od koje
tek što smo se rastali. Tada vičemo, uviđavno podižući glas i
pompezno mašući rukama. Taj drugi nam, naravno, uzvraća
vičući i mašući rukama sa istom silinom. Kako u međuvremenu
koračamo i razdaljina između nas se uvećava, komunikacija
se svodi na užasnu buku. Razdaljina je tolika da se praktično
ništa ne može jasno čuti. Tada jedan od sagovornika kaže, sa
ogromnim naporom:
– Dobro, pričaćemo još...
Drugi furiozno odgovara:
– Da, da, pričaćemo još...
A kad se opet sretnemo, nemamo šta da pričamo.
U jednom trenutku neki prijatelji mog oca odlučili su da
naprave zdanje za ležernije ispijanje kafa i sedeljke. Hteli su da
mu daju naziv shodan duhu krajolika i rečenom cilju. Otac je
predložio da se zdanje zove Veranda Masot a da podnaslov bude
Tradicionalni centar Republike.
Veranda Masot značila je sećanje na Monras, na mladost
mog oca. Porodica Masot bila je liberalna i republikanska,
posebno je to bio najstariji član, koji je postigao značajan ugled.
Nedeljom bi se lokalni istomišljenici, svi u crvenim katalonskim
kapama, okupljali na verandi kuće Masota. Bili su to politički i
zabavni skupovi: pilo se domaće vino, igrane su karte i kritikovana
Vlada. Baba Marijeta, veliki starčev prijatelj, obično je govorila:
– Deda Masot nije išao na misu, ali je bio najbolji i
najrazumniji čovek u Monrasu i od najboljeg ukusa. Pred onima
koji su se ponašali neukusno nije imao dlake na jeziku.
I moj otac, koji je kao dete išao na Verandu Masot, pamti
ga u najpovoljnijem svetlu.
Podnaslov – Tradicionalni centar republike – pogađa
srž. Naizgled protivrečan i to bi i bio, verovatno svuda sem u
Empurdi. Ovde je republikanstvo jedna od retkih pravih i živih
tradicija. Ima prednost što je relativno nova tradicija, jer one što
nestanu u tami vremena praktično ničemu ne služe.
Da dodam da je takav naziv svojstven temperamentu
mog oca. Čovek kom su svojstvene pre svega traume, falinke i
sumnje, izrazito manično depresivan čovek, smišlja naziv koji
oslikava pokušaj razrešenja zbrke nastale gomilanjem oprečnih
elemenata dileme.
– Dobar je naziv – rekoh mu jednom – ali Hegel bi izveo
sintezu...
– Pusti sinteze...! – reče zgroženo. – Dobro. Naziv je
odličan.
Posle nekoliko godina intenzivnih sedeljki, Veranda
Masot se ugasila i u Ulici Kavaljers, gde se nalazila, napravljen
je Klub 3x4, malo kabalistički naziv jednostavnog značenja
kluba za samo dvanaest gostiju: otuda 3x4. Njegovi osnivači,
mahom izvoznici zapušača u Srednju Evropu, uvek su bili skloni
najnaivnijim formama teškog i namrštenog, nemačkog duha.
Kad su potom odlučili da mogu da dolaze svi, barem pristalice
doktrina kapitalizma, zdanje se zvalo Klub 3x4 i kusur.
Moja majka je pretplaćena na „Hleb ubogih“, milosrdni
petnaestodnevnik koji izlazi u Bilbau i podstiče ljubav premna
Bogu i bližnjem na svaki način, uključujući i obećanje kućnih
čuda, lakih i diskretnih. Jedno od čuda časopisa je da đaci škole
za mentalno zaostale dobijaju prelazne ocene.
– Meni se čini – kažem kroz smeh – da bi možda bilo
razložnije vršiti bogougodna dela neposredno nego pretplatom
na časopise koja ih postiču.
Gleda me iskolačenih očiju, kao presečena, duboko
iznenađena.
U kafeu, Đuan B. Koromina kaže da je čuo jednog
devetnaestogodišnjaka kako u trenucima strasti pita svoju
sedamnaestogodišnju izabranicu:
– Zamišljaš li nas, Karmeta, kao stare, stare...?
26. juli – Ima dana kad – nekada više, nekada manje – ne trpim
samoću. To mi se čini nemogućim. Nakon izvesne analize ovog
saznanja, ispostavlja se:
a) Samoća se može izdržati ako je čovek sazdan (a takvih
je mnogo) da sve vreme oseća gadost i užas stvarnosti života
(narcizam). Može da je izdrži i čovek sa srcem koje je doslovno
presušilo. Tvrdo srce ne može da se dobije rođenjem. Ono se stiče.
Zavisi od životnog iskustva. To što pesnici i romanopisci nazivaju
narcizmom je urođeno i čini simptom očitog poremećaja.
Stepenovanje zgađenosti stvarnošću može da raste, naravno,
kao posledica životnog iskustva.
b) Kada je životno iskustvo kratko, zbunjujuće i protivrečno
– što je moj slučaj – doslovno je cepidlačenje, kako god iskustvo
bilo bolno, glumiti sasvim iskusnog čoveka koji je sve prošao. S
užasom opažam da me sve čini tvrđim i ravnodušnim, ali bih bio
lakrdijaš da kažem da sam sve prošao. Možda, čak i u najgorim
slučajevima, čovek uvek sačuva zalihu iskonske topline. Kod nas
najviše okiva emocije vaspitanje – dakle, osećaj za stid na koji
nas vaspitanje obavezuje.
c) Kad čovek nema srce kao kamen, ne može da izoluje
taštinu srca, bolnu želju da bude saslušan, obasut ugodnim
rečima, cenjen, mažen itd. Taština srca nas vodi najapsurdnijim,
najluđim postupcima: mešanju u tuđe živote; pridikovanju u
ovom ili onom smislu; nasrtanju na samoću drugih. Tako da
je taština srca možda ono što čini našu samoću nesnosnom. A
ako sav slom naše samoće podrazumeva nasrtanje na samoću
drugih, odatle potiču naše najveće greške.
Ljudska samoća je sveta biološka činjenica. Čovek
je životinja u koju se ne može prodreti, zatvorena u sebe,
neobjašnjiva, nesposobna da se izrazi jasno i – čak! – kad plaća,
u novcu ili naturi. Ali zbog taštine, ljubavi prema sebi, prodiremo
u svetu samoću drugih ljudi, s nadom da će nam to oni dopustiti
tek tako. Ljubav prema sebi stvara iluziju da od drugih tek tako,
besplatno, možemo da dobijemo nešto – kakva fantazija da će
drugi zbog nas odustati od smisla za samoočuvanje i jedinstvene
samoće. Prirodno da zbog tako nerazumnih težnji imamo
zbunjujuće probleme i kipuću gorčinu.
U nekom smislu, vrlo je loše sasvim presušiti, to vodi
stalnom ćutanju. Poznajem osobe koje su počele život kao vrlo
pričljive a da meni nikada nisu rekle gotovo ništa. Ideal mora da
bude odmerena usahlost, pravična koliko da posluži da je jedini
važan čin u životu plaćanje a da je najugodnija formula ljudskog
života banalnost – banalan, najbanalniji razgovor.
Banalan odnos je siguran i opušta, doprinosi da održimo
onu tačku mentalne zbrke, nužnu za čuvanje zdravlja i običnog
života. Banalnost može da se produži ili skrati po volji. Šta ćete
više.
Erik Frigola mi je često govorio da je engleska filozofija
društvenog života banalnost. Englezima ni najmanje ne
godi nikakva ljudska težnja za prekomernom aktivnošću, za
indiskretnim produbljivanjem. Dubinu tolerišu samo pesnicima
koje neće ni čitati. Intelektualci sa izvesnim pretenzijama u
Engleskoj nemaju nikakav ugled. Tako da na banalnost tapiju ne
bi imali aristokrati. Ona bi bila čist odraz engleskog života.
Kako god, ako samoća ne može da se izdrži, nesporno je
da je jeftina. Nema škrca koji ne bi bio usamljenik. Nema škrca
koji, osim na novcu, ne bi to bio i na emocijama i rečima.
Ima osoba koje su napadno – ponekad, slepo – obuzete
ljubavlju prema sebi, kao što su neke druge manje-više obuzete
osećajem za stid.
Kad mislim na bračne parove koje znam, čini mi se
da najbolji spoj čine oni s modelom što sadrži obe ove vrste.
Harmonični (vrlo retki) bračni parovi, zbir su produženog
temperamenta za samoljubljem i temperamenta koji je sveden
osećajem za stid. Jedno je teatralno i empatično, ono gura
– to može da bude muško koliko i žensko – a drugo zastaje sa
tajnovitim zečjim osmehom.
Spajanje dve slične naravi u par retko je plodotvorno. Od
para samoljubivih nastaju dve unutrašnjosti u kojima je život
nesnosan i dvojben. Spajanje dva temperamenta prigušena
osećajem za stid izvesno se okončava dugovima za kuću, vodu
i komunalije.
U Empurdi nastaje tip čoveka koji sam sebe naziva
emancipovanim – hoću reći, emancipovanim po konvenciji –
koji oseća veliko zadovoljstvo prilikom da u kafeu objašnjava da
je na životnom putu bio predmet obmana, pretnji, zloupotreba
– laži, da kažem narodski.
– Verujte! – kaže. – Preveli su me žedna preko vode i
preveslali.
Naduvenko, najnaivniji tip uobraženka, pre svega traži
saosećanje.
4. avgust – Pardalova beda. Ova priča, inače vrlo tačna, dirnula
bi me uvek kad bih je čuo.
Pardal je živeo kao riba u vodi. Imao je ženu i dva sina.
Žena je radila u jednoj od prostih fabrika za soljenje ribe kakvih
ima u Kalelji i uvek je mirisala po slanim inćunima. Dečaci su
gusarili stenama, pecali apsurdnim spravama, leti su među
borovima pekli semenke šišarki, ulazili u crne bačve što služe
za transport ribe, goli, tamnih tela koja su se ljuštila, i u njima
olovili u luci blesaveći se zagnjureni u sunce.
Pardal je bio dobar ribar, umeo je da kuva i razumeo se u
izradu pramaca. Opijao se za dva-tri velika godišnja praznika a
kad bi ga uhvatilo, neizostavno bi premlatilo ženu. Nakon što bi
je osuo modricama i uvredama, zadovoljno bi otišao u tavernu
da peva „Pesmu o gladnoj godini“, koja mu je bila najmilija. Svih
ostalih dana, Pardal je bio dobar glavešina porodice, ispravan i
razborit čovek koji nikome nije nanasio zlo.
Pošto je bio vrlo pričljiv i uvek imao nešto da kaže, često
je razgovarao sa letovaocima. Jednog dana, jedan gospodin sa
ptičjim šeširom, od onih što misle da čovek nikada nije dovoljno
uvežban za obmanjivanje drugih, pitao je Pardala:
– Umeš li da čitaš, Pardale?
– Da, gospodine, na vlastitu nesreću.
– Sad pričaš svašta... – rekao je gospodin ratoborno.
– Svašta? – pitao je Pardal i prezrivo ga osmotrio. – Ne,
gospodine. Odlično znam šta pričam.
– I možeš li mi reći, kad već znaš da čitaš – nešto mekše
je rekao gospodin na letovanju – koje knjige si čitao?
– Knjige? Nikad nisam čitao nijednu... Zar nemamo
dovoljno problema? – rekao je Pardal tužnog i izduženog lica,
oka punog ljudske tame, pasje tužnog.
– Kakva si životinja, Pardale! Kakva životinja! – reče
gospodin, opaljen stidom, s gađenjem.
Ovaj razgovor je mnogo prepričavan i ispalo je da u mestu
nema ni mrvice kulture. Pardalov primitivizam postao je nešto
što su došljaci stalno prepoznavali. Toliko se pričalo da je Pardal
životinja, da je odredba postala deo zaliha za kafanske priče. Kad
bi neko pomenuo da je Pardal dao dobru partiju karata ili da je na
ostrvu ulovio kirnju na parangala, znalo se da su uvodne reči:
– Pardal, koji je životinja, itd.
Usred najbespoštednijeg korišćenja te odredbe, u
Pardalovom domu nesreća je počela da svija gnezdo. Kroz
nepune dve godine žena mu je pobegla s nekim soldatom iz
Mursije, setnim i naprasitim tipom koji je ličio na kolačić. Bio je
vrlo uticajan i leteo je balonom. Stariji sin je umro služeći kralju
u ležaljci na artiljerijskom brodu a mlađi je pao u komu od neke
venerične bolesti i morali su da ga prebace u đironsku bolnicu.
Pardal je ostao sam i vrlo potišten i činilo mu se da mu
se sve sručilo na glavu. Nije gledao šta jede, nije se usuđivao da
uđe u pustu kuću i spavao je na plaži, pod čamcima. Nije bio
raspoložen ni da zapeva, ni da ode u kafanu, niti da popije vina
u gostoljubivoj taverni.
Ali pošto ga je bolelo srce, odlučio je. Ušao je u kuću i video
da zidovi pucaju kao kora eukaliptusa zimi. Napravio je mali
zavežljaj, ostavio vrata širom otvorena i potražio sveštenika.
– Hoću da idem – rekao mu je – i došao sam da prodam
svoje parče groblja.
Sveštenik se zaprepastio.
– Ali te stvari nisu na prodaju, Božji čoveče!
– Svejedno. Hoću da se ukrcam i neću da ostavim ništa
na zemlji.
– Kakva si životinja, Pardale, kakva životinja – rekao
je sveštenik mičući glavom, s izrazom lica kakav se pravi pred
izgubljenim, nepopravljivim slučajem.
Pardal ga je pogledao nadmeno. Sveštenik mu je dao
nekoliko dura. Vratio se kući, uzeo zavežljaj, izašao, bacio pogled
na verande i trg, pio s izvora, prošao selom i ušao u borik.
Bilo je predveče, čamci su se vraćali jedreći na zapadnom
vetru. Na vratima kuća bila je mrlja masne svetlosti. Žene su se
gibale po kuhinjama. Iz voćnjaka se podizala plavičasta para i
treperila je prva zvezda...
Iz knjige Sivi Dnevnik (Alexandria Press, Beograd, 2005)
Prevod: Igor Marojević
lona–1983, Đirona) pisac je Dijamantskog Trga
(La plaça del Diamant, 1962), najčuvenijeg romana na katalonskom jeziku, koji je preveden na
više od 20 jezika. Pričajući u prvom licu, glavna
junakinja romana, Kolometa, nas približava svetu pogođenom velikim sukobima. Garsija Markes
smatra ovaj roman “najboljim romanom objavljenim u Španiji posle Građanskog rata”. Po mnogim
kritičarima, najbolje Rodoredine knjige su došli
kasnije, kao roman Slomljeno ogledalo (Mirall
Trencat, 1974) ili zbirka poetske proze Putovanja i
cveće (Viatges i flors, 1980).
DIJAMANTSKI TRG
V POGLAVLJE
Uoči Cvetnice moj otac me upita kada ćemo se venčati.
Išao je u trpezariju ispred mene, veoma izlizanih đonova sa
spoljne strane. Rekla sam mu da još ne znamo... da kada stan
bude gotov.
– Je l’ ima još puno?
Rekla sam mu da ne mogu da kažem jer to zavisi od
vremena koje mu posvetimo. Da je na zidovima najmanje pet
slojeva tapeta i da Kimet neće da nijedan ostane jer voli da se
stvari urade valjano i za ceo život.
– Pozovi ga u nedelju na ručak.
Pozvala sam Kimeta, a on se razgoropadi.
– Otišao sam da te zaprosim a on kao da nema veze, kao
ja sam treći koji dolazi tim povodom, pa da vidimo hoću li biti i
poslednji, tek da mi presedne, a sada me poziva, nije nego! Čim
se venčamo...
Otišli smo na blagoslov. Na ulicama je bilo dečaka s
palmonima i devojčica s palmama i dečaka s čegrtaljkama i
devojčica, takođe s čegrtaljkama, a neki su umesto čegrtaljke
nosili buzdovane pa su rasterivali utvare i lupali po zidovima,
Merse Rodoreda (Mercè Rodoreda, 1908, Barse-
pa i po podu, a i preko bilo kakvog lima ili kofe, i svuda. Kad
smo stigli do Žuzapetsa svi su vikali. Mateu je bio s nama, s
devojčicom u naručju, devojčicom kao cvetuljak, a on ju je nosio
kao da je stvarno ubrao cvet. Bila je veoma plava, s uvojcima, i
imala je plave oči kao Mateu, ali je to bila devojčica koja se nije
smejala. Nosila je palmu koju je u stvari Mateu više pridržavao,
a list prepun kandiranih trešanja. Drugi otac nosio je dečaka u
naručju i držao je mali palmon sa svilenom vrpcom plave boje
i jednom zvezdom od brilijanata, i dva oca što su ih ljudi gurali,
i ne primećujući, primakoše se jedan drugom dok dečko nije
počeo da otkida trešnje s palme Mateuove devojčice, pa kad smo
to primetili, palma je sa jedne strane već bila očerupana.
Otišli smo na ručak kod Kimetove majke: na stolu je bilo
puno grančica šimšira povezanih crvenim mašnicama. I male
palme vezane svetloplavom mašnom. Reče da svake godine to
tako namešta zbog poznanika. Meni je poklonila jedan stručak s
crvenom mašnom jer sam joj kazala da sam blagoslovila palmu.
A iz bašte je ušla jedna gospođa iz susedstva koju je Kimetova
majka primila kod sebe jer se posvađala s mužem.
U vreme ručka, kad smo već počeli da jedemo, Kimet
zatraži so. Kimetova majka podiže glavu kao da ju je neko ubo i
reče da ona uvek stavlja koliko treba soli u svako jelo. A Kimet
na to reče, e pa danas ti je bljutavo ispalo. Gospođa susetka
kaza da po noj nije ni premnogo ni premalo soljeno; da je tačno
kako treba. A Kimet reče da je bljutavo da bljutavije ne može
biti. Majka ustade sva ukočena i ode do kuhinje i vrati se noseći
slanik u obliku zeca a so mu je izlazila iz ušiju. Ostavi slanik na
sto i veoma resko kaza, evo je so. A Kimet, umesto da posoli jelo,
stade da govori da smo svi pravljeni od soli otkad se ona gospođa
koja nije poverovala svome mužu okrenu da pogleda, iako su
joj lepo rekli da ide pravo i da se ne osvrće. Kimetova majka
mu kaza da ućuti i da jede a on upita gospođu susetku da li je u
pravu, ili možda nije, kada tvrdi da ona gospođa nije smela da
se okrene a gospođa susetka, sve dok je žvakala i gutala hranu
veoma uglađeno, reče da se ona u to ne razume.
A Kimet onda reče do đavola ne razume, i pošto je rekao
đavola, ućuta, i obraćajući se svojoj majci i drmajući slanik u
obliku zeca, reče joj, vidite, je l’ vidite? Ni zrno soli. Provela je
čitavo prepodne praveći mašnice, a ni zrno soli. Ustala sam u
odbranu Kimetove majke pa sam kazala da je posolila jelo. A
gospođa susetka reče da je njoj veoma teško da jede presoljena jela
a Kimet reče da mu je sada jasno, da je njegova majka spremila
nesoljnu hranu, ali da je jedno kuvati po ukusu neke gospođe
susetke, a drugo ubeđivati rođenog sina da je stavila so u jelo. Pa
stade da besomučno sipa so u tanjir, a majka se krstila, a Kimet,
kada mu je jelo bilo sasvim slano, ostavi slanik na sto pa nastavi
da priča o soli. I ceo svet zna da đavo... A njegova majka reče da
nas više ne zamajava, ali on nastavi kao da nije čuo, da je đavo
napravio šećeraše, koji su od šećera, da ih je napravio u inat, tek
da zamajava. Svi smo mi slani: znoj, suze... i reče mi, poliži dlan,
videćeš kakav je ukus. Pa opet o đavolu, a gospođa susetka mu
kaza da nije možda malo dete pa da veruje u đavola. A Kimet reče
da đavo, ponovo, a majka reče ćuti. A Kimet još nije bio počeo
da jede, a svi smo već bili pri kraju, a onda on kaza da je đavo
Božja senka i da je takođe svuda, među biljkama, na planinama,
napolju, na ulicama, i unutra, po kućama, iznad i ispod zemlje, i
da je prerušen u bumbara, sav crn, s plavičastim i crvenkastim
odsjajima, i kada je samo bumbar, hoće sit da se najede smeća
i crkotina, napola istrulelih kad ih bacaju na đubrište. I odloži
tanjir, i reče da mu se ne jede i da će pojesti samo dezert.
Sledeće nedelje došao je na ručak kod nas i poklonio
tompus mom ocu. Ja sam donela cigansku ruku od šama. Tokom
celog ručka Kimet je samo govorio o drvetu i o otpornosti
pojedinih vrsta. Dok smo pili kafu, Kimet me upita da li više
volim da pođem odmah ili da pođem kasnije, a ja sam mu rekla
da mi je svejedno. Ali gospođa moga oca reče da je bolje da se
omladina provede, pa smo u tri već bili na ulici pod suncem koje
je sve preplavljivalo. Otišli smo u stan da stružemo tapete. Tamo
smo zatekli Sinteta koji beše doneo dve rolne pa ih je gledao
sa Mateuom i reče da poznaje tapetara koji bi nam besplatno
lepio tapete ako mu Kimet pokloni noge za sto čije su noge bile
strašno crvotočne, a jedna je bila i pomalo rasklimatana jer su
ga njegova deca, kad ostaju sama kod kuće, namerno cimala da
bi ga rasklimali. I složiše se.
A kada nam je trpezarija bila oblepljena tapetama, s
desne strane nam se pojavi jedna mrlja. Pozvali su momka koji
beše zalepio tapete a on reče da nije on kriv, da se mrlja svakako
kasnije pojavila. Da je to do zida na kojem biće da je nešto iznutra
puklo. I Kimet reče da je verovatno mrlja već postojala od ranije,
ali da je njegova dužnost bila da upozori na vlagu. Mateu kaza
da bi bolje bilo da odemo do suseda jer im je možda perionica s
te strane, i da ako im je probijemo, nema nam spasa. Njih trojica
su otišla do suseda i ovi ih neljubazno dočekaše, jer da ako
imamo neku mrlju, oni nemaju nikakvu, pa su dali adresu svog
vlasnika. Vlasnik reče da će već poslati nekoga da pogleda mrlju,
ali niko ne dođe, i najzad on dođe lično, pogleda mrlju i reče da
je to kvar koji moramo da platimo mi ili naš vlasnik jer je kvar
nastao usled našeg lupkanja. Kimet reče da mi nismo lupkali.
Vlasnik reče da mora da je nastala kada smo pravili kuhinju i da
on nema veze s tim. Kimet se rasrdi. Mateu reče da ako treba to
opraviti, najbolje bi bilo da platimo po pola. Ali susedni vlasnik
ni da čuje, idite vi kod svog vlasnika, ponavljao je.
– Ako mrlja dolazi sa vaše strane. Zašto da odemo do
našeg vlasnika? A susedni vlasnik je govorio da ako mrlja dolazi
sa njegove strane, on može da dokaže da na njegovoj strani
nema ništa što bi izazvalo bilo kakvu mrlju. Vlasnik ode i svi su
gunđali. Toliko drž-ne daj, toliko priče i toliko ljutnje, a sve bez
potrebe, jer stvar rešena tako što je ispred postavljen kredenac.
Svake nedelje smo odlazili u Monumental na vermut i
hobotnice. Jednog dana nam priđe čovek u žutoj košulji da nam
proda razglednice jedne umetnice koja je pre mnogo godina
bila kraljica Pariza. Reče da je njen zastupnik, da ta umetnica,
koju su voleli i kneževi i kraljevi, sada živi sama, prinuđena da
prodaje svoje stvari i svoje uspomene. Kimet ga otera. Kada smo
izašli, reče mi da mogu da odem kući jer on ima sastanak sa
gospodinom koji hoće da naruči restauraciju tri spavaće sobe.
Napravila sam nekoliko krugova po Glavnoj ulici razgledajući
izloge. I izlog s lutkama u prodavnici mušema. Nekoliko budala
je počelo da mi dobacuje tek da me iznervira a jedan, veoma
prepreden, priđe bliže nego ostali i reče, baš je dobra. Kao da sam
nekakva supa. Ništa od toga mi se nije dopalo. Doduše, moj otac
je stalno ponavljao da sam ja od rođenja prepuna prohteva... ali
ono što se meni dešavalo pre je bilo zbog toga što nisam tačno
znala šta ću ja na svetu.
Iz knjige Dijamantski Trg (Narodna Knjiga, Beograd, 1998)
Prevod: Silvija Monros-Stojaković
1941, Mekinensa– 2005, Barselona)
pisac i prevodilac. U svojim delima
stvara svet između realnosti i
fantazije, mitsku prošlost gradića
Makinense, sada potopljenog rekom
Ebar. Autor je zbirki priča, Priče s leve
strane (Històries de la mà esquerra,
1981), Žabin kafić (El Cafè de la
Granota, 1985) i Zadivljene glavonje
(Calaveres atònites, 1999) i romana Srušeni grad (Camí de sirga, 1988),
Galerija kipova (La galeria de les estàtues, 1992) i Uzdrhtalo sećanje (Estremida
memòria, 1997). Njegova dela prevedena su na više od petnaest jezika.
Monkada je i prevodilac više značajnih dela španske, francuske i britanske
književnosti.
SRUŠENI GRAD
I POGLAVLJE
Četvorougaoni stubovi i pregradni zidovi srušili su se s
praskom; zaglušujuća buka u kojoj su se mešali škripa jelovih i
nosećih greda, rušenje stepeništa, podova, tankih zidova i tipli,
lom stakala i cigala, crepova i mozaika odjeknula je Strminom
potkovice dok se mesto urušavalo. Odmah se oblak prašine,
prvi od onih koji su pratili dugu agoniju što je upravo počinjala,
uzdigao nad gradom, da bi se lagano raspršio u prozračnom
vazduhu prolećnog jutra.
Nekoliko godina docnije, kad je katastrofa započeta
tog dana 1970. godine bila daleko sećanje, vreme pokrovljeno
paučinom magle, jedna anonaimna hronika objedinila je mnoštvo
zapanjujućih svedočanstava. Prvo od njih s hronološke tačke
gledišta, iako ne i najpatetičnije, govorilo je o zaustavljanju sata
na zvoniku na samo dan pred događaj, sred olujnog smrkavanja
što je bojilo nebo u ružičastotamnocrvenu i mrtvački zlaćanu
i prekrivalo ga crnom magluštinom; sudeći po hroničaru, ta
šteta bila je jasna najava onoga što će se sutradan neizbežno
dogoditi – proglašenje neumoljivog kraja starog vremena. Pod
Foto: Zaldi Ero
Žezus Monkada (Jesús Moncada,
utiskom drugog svedočanstva, teskoba je pri opisu noći u koju je
stupila neizvesnost smrkavanja postajala grozničava: hronika je
govorila o gustoj tišini pustih ulica, što je održavala muk meštana
koji su se molili da ne svane. Međutim, od svih sećanja najviše
je čudilo ono koje je govorilo o zlokobnom prasku u jedanaest
ujutro sledećeg dana na Strmini potkovice: sudeći po hronici,
stanovništvo je bilo obezglavljeno početkom katastrofe.
Bez sumnje, svedočanstva su delovala impresivno. No to
nije bilo njihovo jedino zajedničko svojstvo; postojalo je još jedno
takvo, možda beznačajno, ali je prilično razjašnjavalo ono što se
desilo tog zlosrećnog dana: sva su bez izuzetka, bila i apsolutno
netačna.
Za početak, Onorat od Ruma, jedan od dvojice mesnih
apotekara, koji je događaje o kojima pričamo nadživeo toliko da
je mogao dočekati objavljivanje hronike, ironično je objašnjavao
da opštinski sat na zvoniku crkve nije stao 11. aprila 1970.
Sprava starija od drumova i dosta oronula često nije radila, te
nikog ne bi čudilo da se njene kazaljke ne miču; ali tog dana sat
je otkucavao i, pošto smo već skloni preciznosti, jedino bi moglo
da mu se zameri što je žurio sedam-osam minuta u odnosu na
zvanično vreme. Po mišljenju apotekara, time su sasvim slabili
nagoveštaji kakvi su pripisani časovniku, a svaka spekulacija je
jednako moguća.
U priču se nije uklapalo ni olujno smrkavanje. Niko
nije sporio da bi se ono, e da je teklo prema sadržaju hronike,
ispostavilo kao prigodna scenografija za uvod u dramu. Ali,
nažalost, bilo je to dosadno smrkavanje, kakvo se čak nije moglo
porediti ni sa svagdašnjim sutonima, a kamoli s onim čudesnim
kakva apotekar nije ni pominjao; sumrak se s vetrom mrenasto
vukao dolinom Ebra uzvodno: njegov žar mehanički je osvetlio
gatove gde su polako trunula stara mesna plovila, zatim se
prosuo rekom uzvodno i, kao i svake večeri, pretvorio u tamu
prožetu modrikastim odsjajima, i tu više nema šta da se doda.
Noć se pokazala ništavnom, gotovo kao smrkavanje: i
jedno i drugo bilo je crno, obično. Ako bismo zanemarili uvek
pomalo uznemirujuću tminu, nije bilo ničeg što bi noć činilo
čudno napetom, ničeg intenzivnijeg u odnosu na onu kakva je
Piščeva parodija: Onorat od Ruma piše se „Honorat del Rom“, s ugledanjem na
nastavak „de“ kojim su se kitile plemićke i bogataške porodice (npr. Đauma de
Tores) nastavak koji takođe znači „od“ (npr. Đauma od Toresovih) (prim. prev.)
u varoši već odavno redovno trpljena i ubrizgavana u njenu
svakodnevicu. Od mirovnog sudije, bespovratno razočaranog
u uvele čari sopstvene žene, što se sporim, snažnim i dubokim
pokretima bavio rođakom sekretara opštine, koja se stenjući
kao u hropcu, topila na sudijinom stolu tarući se bokovima o
matičnu knjigu umrlih, pa do noćnog stražara, ceo komšiluk
proveo je običnu noć. Možda je jedini izuzetak bio Paskal de
Serafi: ispružen u bračnom krevetu, sred iscrpljujućeg brujanja
saučešća, vario je smrt koja ga beše iznenadila posle podne, dok
je čitao dnevni list u berbernici. Dakle, ništa neobično – gradić je
raspolagao svetovnim ritualima kojima je ublažavano i prisustvo
smrti – nije uzburkalo sate i dok je zora grlila Ebar i nestalnim
odblescima palila caklinu kape, čeličnu kuglicu pendreka i
pozlaćenu dugmad uniforme noćnog portira koji se uspinjao
Ulicom veštica da bi legao na počinak, grad je spokojno spavao.
Prva rumen zore verala se zidom, tom granicom Ebra
i brodova usidrenih u ćutljivim gardovima, i lagano se lepila
uz građu kuća, zaštićena nizbrdicom planinskog venca kojim
je dominirao zamak. Dnevnoj svetlosti nikad nije bilo lako da
prodre u lavirint ulica i uličica. Gotovo čitav vek stanovništvo je
živelo između rudnika lignita i ugljeni prah ga je prekrio poput
druge kože; zgrade, među kojima je onih belih bilo malo, ljudi,
čak i reke, uvek izbrazdane crnim plovilima, mrkih utroba od
uglja potonulog u brodolomima, delovali su kao da imaju tu istu
patinu. Kao i svakog jutra, svetlost je na kraju, dok su njena prva
crvenila bledela, potisnula mrak; u isto vreme, stara, nemoćna,
prisna i višestruko prokleta silueta je izašla, žuta i crna, iz noći.
Ulice je zahvatala živahna no kratkotrajna vreva. Kako
god, suprotno dramatičnim svedočanstvima iz hronike, događaj
u jedanaest ujutru prošao je gotovo nezapaženo. Ništa u mestu
nije, ni za trenutak, bilo obustavljeno, srca nisu prestala da
kucaju; ulicama i trgovima nije se poput posmrtne povorke
širila buka, niti je odjeknula kao najava katastofe dolinom Ebra
i obalom Segra, ćutljivim gatovima ili mrtvim rudnicima. Gradić
tako svikao na zvuk bušilice iz rudnika gotovo da nije ni primetio
kratkotrajan tresak.
Krenule su nove glasine koje je anonimni hroničar
ignorisao, pošto su bile lažne kao i prethodne. Ipak su se uplele u
gustu paukovu mrežu kojom su mnogi žitelji nastojali da uguše
crva što im je dubao savest. U suštini, u tome su ležali potajno
opravdanje hronike, i činjenica da su je u većini prihvatili ljudi
koji su svedoci ovih događaja.
Jer, posle tolikih godina stalne priče o istoj stvari,
izmišljanja hiljada duhova, predviđanja teskobe ( u tarotu stare
Katarine pojavljivali su se neobični fenomeni, uzrhtalost iz
podzemnog sveta), niko sem apotekata Onorata od Ruma, koji je
trenutno bio bolno zakovan za ugao uličice Udica sa Strminom
potkovice, nije primetio događaj. I mada se ništa ne bi promenilo
sve i da je bilo drugačije, budući da je sudbina bila neumitna,
godinama kasnije, kad je zlokobni košmar već bio prašnjavo
sećanje, grumen pepela, neki žitelji počeli su da tkaju apokrifna
svedočenja kako se ne bi zamerili istoriji.
Ali u hronikama se nije nalazilo baš sve, niti je baš sve
bilo lako odbaciti. Na primer, bilo je rizično tvrditi da je Ljorens
de Veriju, kako se čavrljalo po kafeima i na ulici, prišao da vidi
šta se zbilo; neki su tvrdili da je došao u mesto kako bi poslednji
put video kuću koju je na Strmini potkovice sopstvenim rukama
digao 1936, kada je želeo da se venča sa Karne Kaseljs, a i ona s
njim. Većina je radije verovala da tresak, ako je i dopro do njega,
nije uspeo da oživi nLjorensove posmtrne ostatke, nepomičnu i
anonimnu prašinu ispod daleke zemlje pustog Teruela, gde ga
je tridesetak godina pre toga, tokom Građanskog rata, pokosio
fašistički mitraljez.
Žitelji su se tvrdoglavo obmanjivali pretvarajući 12.
april 1970. u ključni datum svoje kolektivne drame, a slično
su grešili i osećajući se krivim što nisu prisustvovali događaju.
Rušenje kuće na Strmini potkovice, kojom je započeto rušenje
celog grada – birokratski usud je prstom upro u to mesto, iako
je mogao u ma koje od onih što su već bila prazna – nije značilo
više od početka poslednjeg čina vrlo dugo odlaganog košmara.
Kad su mašine zategle čeličnu užad privezanu za četvorougaone
stubove i zdanje palo ovijeno obalkom prašine, bilo je više od
trinaest godina otkako je uništavanje grada bilo počelo.
Iz knjige Srušeni Grad (Laguna, Beograd, 2007)
Prevod: Igor Marojević
KAMEN IZ ODRONA
POSLEDNJE POGLAVLJE
Barselona je kuća u kojoj prozori ne izlaze na ulicu. Gledaju na hodnik zgrade i na lift za poslugu.
Barselona je sva u sat. Kad nije otkucao, prerano je; kad
je taj sat prošao, već je prekasno. U pola osam otvoriti vrata, u
osam upaliti grejanje zimi, u deset dati ključeve ženi koja radi
kućne poslove u trećem stanu na drugom spratu, u dvanaest razdeliti poštu, u devet pokupiti smeće i u deset ponovo zatvoriti...
Barselona je daleko nebo i uplašene zvezde. Ona je vlažno
nebo i jako siva kiša.
Barselona je ne poznavati nikoga. Samo one iz porodice.
I, katkad, čuti kako pričaju nekim čudnim rečima. Zaboraviti
zvuk životinja kod kuće da biste gledali negde u podne kako prolaze psi na lancu.
Barselona je mali hleb koji se pojede svakoga dana i
mleko iz flaše, jako belo, bez kajmaka i tanušnog ukusa.
Barselona je graja bez reči i neka gnjecava tišina puna
konkretnih sećanja.
I ne viđati nikoga kome bih se mogla požaliti, i gledati
unuke koji se vraćaju iz škole noseći gomilu knjiga, i slušati neki
aparat koji priča i peva, i neki drugi koji govori i gleda, ali nikad
Marija Barbal (Maria Barbal, 1949, Tremp) je provela svoje detinjstvo na Pirinejima što je uticalo ne
njenu ranu književnost. Godine 1964. preselila se
u Barselonu. Njen književni debi Kamen iz odrona
(Pedra de Tartera, 1985), imao je veliki uspeh kod
čitalačke publike i preveden je na petanaestak jezika.
Roman, u prvom licu, pripoveda priču o životu jedne
devojke sa Pirineja koja preživljava Građanski rat i
završava život zatočena u jednom stanu u Barseloni.
U poslednjih nekoliko godina romani poput Ulice
Bolivija (Carrer Bolívia, 1999), Lepog doba (Bella edat,
2003) ili Intimne zemlje (País Íntim, 2005) ne govore više o ruralnim temama
već ih Barbal smešta u gradsku sredinu.
ne znam da li me vide.
I svakodnevno saznavati da ima jako malo posla koji bih
ja mogla da radim. Ponekad plaknuti sudove posle jela. Ali neće
biti sigurni da sam ih dobro oprala. I kada je popodne Barselona
neka priča sa Pirineja, nema nikoga da mu je ispričam i svima
smeta što hoću od tog popodneva u Barseloni da načinim delić
avanture iz zaboravljene planine.
Barselona je učiti da ćutiš sve više i više. Sve dok te neko
nešto ne pita.
Barselona noću je svakodnevni beg. Počinje suvonjavom
škripom lifta i galopira po puteljcima i šumama. Zaustavlja se
na bilo kom mestu moje zemlje slušajući zvona. Otkucaj za praznik, otkucaj za molitvu..., sve dok ne dođe otkucaj za mrtve ne
mogu da zaspim, a onda su snovi dugi razgovori koje ne mogu
da vodim budna. Mnogo puta se čak probudim sa osmejkom ili
smehom u koji samo što ne prasnem zbog nečega što kažemo.
Nekada je Barselona neko iz Paljaresa ko dođe kod lekara i ko
donese malčice mirisa na kravlju balegu ili seno, iako se umio
kako treba. Ali možda tamo, ispod noktiju ili u nekom deliću
kose donese svakodnevni miris koji me ispunjava radošću. A zatim pitam za sve, za svaku kuću koja je ostala u selu i za sve šta
mi padne na pamet. Kad je tu neko, ne ućutkuju me. Malo mi se
rugaju zbog toga što kažem. Ali to je način da budeš važan kad
jako dobro znaš da si se pretvorio u beskorisnu staricu.
Barselona je za mene jako dobra. Ona je poslednji stepenik pre groblja.
Prevod: Hristina Vasić
SUTRA U TRI UJUTRU
San me beše sustigao negde pred zoru, kada me je probudilo telefonsko zvono. Nervozan glas moje rođake Trinitat,
dozvolivši rečima da se pomalo ubrzaju nastojeći da ustupe
mesto mišljenju, dopro je do mene neprijatnom jačinom:
– Sutra je! Sutra u tri ujutru!
– Ali, zar nisi uradila ono što sam te savetovao kako bi
vlasti to zabranile?
– Nisu hteli da intervenišu, kažu da nemaju ništa napismeno niti po slovu zakona što im dozvoljava da nastave sa energijom potrebnom za jedan takav slučaj...
– A njegov otac?
– Ti dobro znaš Oktavijevog oca. Neću da kažem da je
nesrećnik, ali je lakoveran i sad on veruje u projekat. „Moj sin
će dospeti dalje nego iko“, kaže. I to mu je bilo dovoljno da se
povuče.
– Onda ne znam šta bismo mogli da uradimo...
– Ja znam. Uzdam se u tebe. Oktavi te je uvek slušao. Zašto
ne iskoristiš praznik i dođeš da provedeš jedan dan sa nama?
Jasno je da je ovaj dijalog sređen tako da se razume, da bi
se drugi ljudi pošteli napora koji je meni bio neophodan. Jecaji
su slamali ritam razgovora, čak i više od uzbuđenja.
Nisam mogao da odbijem molbu moje rođake, već smo
bili bliski kao brat i sestra. Štaviše, Oktavi, njen muž bio je moj
vršnjak, okolnost koja je dovela do početka jednog solidnog pri-
73 / Treći Trg / Kratka proza
Pere Kaldes (Pere Calders, 1912-1994, Barselona)
smatra se jednim od najboljih pisaca kratkih priča
na katalonskom jeziku. Postao je poznat prvi put sa
tridest godina svojim crtežima, člancima i pričama
koje su objavljivane u novinama i časopisima. Tokom frankističke diktature 24 godine živeo je u
egzilu u Meksiku. U Kataloniju se vratio 1963. Njegovo stvaralaštvo odlikuje se ironijom, apsurdom i
magičnim elementima. Među njegovim najboljim
delima ističu se: Hronike skrivene istine (Cròniques de
la veritat oculta, 1955), Sutra u tri ujutru (Demà, a les
tres de la matinada, 1959), Suptilna invazija i druge priče (Invasió subtil i altres
contes, 1978) i Ovde počiva Nevares (Aquí descansa Nevares, 1980).
jateljstva, koje je naravno malo zahladnelo kada je Oktavi ušao u
našu porodicu, ali koje se nikad u potpunosti nije prekinulo. Ne,
Oktavi i ja smo zadržali međusobno poštovanje i uvek smo bili
spremni da saslušamo jedan drugog.
Bračni par je živeo u predgrađu, u kući okruženoj baštom,
na sred brda sa koga se video grad kako se baškari nad morem. Jedan mali tramvaj, škrgutavac, koji je davao nostalgični i
pomalo romantični prizvuk stvarima koje samo što nisu nestale,
pokrivao je trasu koja je povezivala centar sa krajem u kome
su živeli moji rođaci; napredovao je usporeno na svakom ćošku
zaustavljajući se da primi ili otpusti pokojeg putnika, urednog,
čistog koji je sa dostojanstvom podnosio teškoće srednje klase.
Tokom puta nisam uspevao da izbijem iz glave Oktavijevu nameru. Takve strasti uvek peku, ali u njegovom slučaju
mogao je sebi naneti dosta zla, obogaljiti se za ceo život ili nestati
iz svega, rizikujući previše. Trinitat je imala pravo što se brine i
što drhti nad budućnošću njihovo dvoje male dece.
Od kraja tramvajske linije do kuće mojih rođaka trebalo je preći pešice nešto manje od kilometra. Bio je jasan dan,
sunčan, sa nebom kobaltno plavim u koje su se sa preciznošću
usecale žive boje zmajeva koje su ljubitelji održavali u letu.
Dugački repovi papirnih traka kretali su se tamo amo smirenom
senzualnošću, kao da su imali svest o lepoti lebdenja. „A Oktavi
– mislio sam – provocira sudbinu!“
Ljudi su se njihali nad travom u stolicama za ljuljanje iz
18. veka koje su škripale prateći staro vreme usporenim ritmom.
Izmaglica od upaljene vatre slamala je profil jednog prozora sa
koga se ispuštao jutarnji miris kafe i čokolade, toplog hleba koji
je otvarao apetit pun sećanja.
Iz daleka Trinitat mi je davala signal rukom. Čekala me
je naslonjena na nadstrešnicu i trudila se da mi se osmehne.
Ali su uznemirenost ili možda duge besane noći ostavile trag na
njenom licu, koje više nije izražavalo ljubaznost. – I onda?
– Sve je odlučeno. Najvažnije je da ga ne uznemiriš. I
pretvaraj se pred decom.
Iza kuće, u zadnjem delu bašte uzdizala se drvena konstrukcija, komplikovano utvrđenje od skela i užadi ispod kojih je
svetleo metalni trup. S jedne strane izbijala je tanka linija belog
dima.
– Uđi, uđi, doručkovaćeš sa nama... – reče moja rođaka,
vičući tako da je svi čuju, više nego ja.
Trpezarija je bila u uglađenom haosu, jer hrpa različitih
stvari nije imala uporište u zapuštenosti, već u nameri da sve
posluži konkretnom cilju, ishodu koji je davao celoj kući zbrkanu
atmosferu prostorije za prtljag. Kao omađijan stadoh da posmatram jednu veoma dobru fotografiju predela oko zaliva Rozada,
sa dva duboka kruga oko Mairana i Harpalana i bezgraničnom
ravnicom što pružala istočnim obalama mora. Uvećana fotografija, zaštićena drvetom i ramom, visila je na zidu s desne
strane, iznad stočića na kome je bio kompas sa skalom i jedan
transporter, uz druge instrumente čija su imena malo poznata.
Iznenadni strah učini da se moja maštanja prekinu. Zvuk
automatske puške, najverovatnije portabl mitraljeza, naterao
me je me da se brzo okrenem i susretnem se s Andreuom, najstarijim sinom bračnog para, obučenog u uniformu istraživača
svemira. Kroz horizontalni otvor caklile su se oči sa odlučnim
pogledom zlikovca.
– Ne pomeraj se – kaže – zaražen si smrtonosnom
radioaktivnošću i umrećeš svakog časa.
Zagrlio sam ga veoma jako (šta drugo sam mogao da
uradim?) možda čak i jače nego što je trebalo. Ušla je Trinitat sa
poslužavnikom punim šolja koje su se pušile i izgrdila sina zbog
toga što nišani na ljude.
– I Oktavi?
– Sad stiže. Završava sa pregledom regulatora nekih cisterni ugljenikove kiseline.
Pomažući rođaci da postavi sto razgovarali smo kroz
zube: „A šta ako mu damo neki lek za uspavljivanje?“ „Šta misliš
da ga vežemo?“ „Kakav spektakl za decu!“ „A da mu uništimo
neki od nezamenljivih aparata?“ „Ne bi mi nikada oprostio!“
Štaviše – pitao sam se – koji bi to bili nezamenljivi aparati?
Uđe i Oktavi brišući ruke o platnenu krpu. Izgledao je radosno, ali kao da je radost bila usiljena, kao da je pred drugima
glumio smirenost, iz potrebe da pokaže sigurnost u bitnim trenucima.
– Zdravo. Drago mi je što si došao, – reče. – Hronika uvek
zavisi od živih svedoka.
Seli smo oko stola i malo kasnije Trinitat je odvela decu u
kuhinju, jer je buka koju su pravili smetala da se postigne željena
atmosfera za razgovor. Kad smo nas troje ostali sami, uznemireni samo na trenutke povremenim ulascima služavke, upitah
Oktavija da li je sve sredio, da li je siguran da mu ništa neće zafaliti – neka stvar ili neki deo – kad mu budu najviše potrebni.
On se nasmeja. Bez želje, naravno, ali praveći se važan, s
nekom vrstom izazivačke ljutnje:
– Šta ima, bre, da fali?
– Ne znam. („Toliko stvari može da krene naopako u
ovakvom slučaju,“ mislio sam.) Moje poznavanje mehanike nije
otišlo dalje od časovnika koji sam napravio u jeku adolescencije.
Molim da ne igrorišemo rezultate... U jednoj fioci u kući još uvek
čuvam zupčanike.
– U mome pokušaju više se računa fizika od mehanike. I
ambicija, naročito, impuls da se široko otvorenim očima vidi što
dalje.
– Ali ne misliš li da je to posao vlade? Ako moćne zemlje
bezuspešno pokušavaju i pokušavaju šta tu može da uradi pojedinac?
– Ono što ću ja uraditi sutra u tri ujutru. Ako objektivno
sagledaš progres čovečanstva, videćeš bitan doprinos privatne
inicajative. Istraživački duh pripada individui. Teško bi bilo zamisliti gomilu kako lovi lavove po neistraženim džunglama.
– Tvoj slučaj je drugačiji.
– Zašto? Čovek treba da stigne na Mesec na neki diskretan način, kao kad ide u neku posetu iz obaveze.
Kad se u našem razgovoru pojavila reč mesec Trinitat je
pokrila lice salvetom i suzdržavani jecaj zatresao je njena ramena. Bila je to žena koja pati i uznemirih se videći da je na ivici
izdržljivosti.
– Ali, Oktavi, bre... Mesec! Pa, kuća se ne gradi od krova! Zar ne misliš da je to previše? Bilo bi dobro, mislim, da se
prvo urade neke probe. Pazi sad: rakete koje nose razglednice
preko Atlantika (to bi neko kupio!), nove forme letećih oglasa,
savršenije mašine za izazivanje kiše...
Moja rođaka koja je do tada ćutala podiže tužne i vlažne
oči oraspoložene plamenom nade.
– Zar ne bi voleo Oktavi da probaš to sa kišom? – reče
molećivim glasom.
On je reagovao ljutito. I rukama je napravio pokret kako
bi se izbegle nebitne teme. Jer kad neko ima iluziju da ide na
Mesec sve ostalo mora da mu se čini malo i prolazno.
– Pa, onda uradi to pažljivije – nastavio sam. – Povedi se
za primerima drugih i pošalji životinje. Ko zna možda izabereš
papagaja koji će moći da sroči dobar usmeni izveštaj. Vidi, to je
ideja koja nikome nije pala na pamet jer uvek rade s majmunima i psima. I ti bi mogao da budeš prvi.
Oktavi objavi brutalno (i očigledno nepravedno) da on ne
pada na gluposti. Ili se trudimo da ostvarimo epski i neophodan
let ili prekida odmah bilo kakav razgovor.
Upalio je cigaretu da se smiri i onda mi je rekao da
izađemo u baštu. Raketa je bila postavljena na sred tornja za
lansiranje i sunce ju je punilo odbljescima. Dva radnika su tada
priključivali neko crevo na osnovu svemirskog broda i Oktavijev otac kao da im je pomagao, proveravajući drugi deo creva.
S naše leve strane bio je red cilindričnih cisterni koje su pravile
zid od čelika.
– Sve to mora da je koštalo mnogo, Oktavi...
– Prodao sam povrtnjak koji sam nasledio od strica Matijasa, sećaš se?
„Sećam se povrtnjaka – mislio sam – i Trinitatinog miraza i hipoteke na kuću i svega onog što si budzašto prodao da
zaroniš u tvoju opsesiju.“ Razmišljao sam bez mogućnosti da to
kažem zbog tužne i stalne potrebe da se sve radi pažljivo. Ali trebalo je bar nešto reći:
– A šta ako promašiš, Oktavi? Recimo da uspeš da poletiš
i da podneseš inicijalni trzaj i da velike visine ne utiču na tvoje
zdravlje. Onda se postavlja pitanje da li ćeš naciljati odredište. Ti
(da se ne lažemo) nikad nisi ciljao najbolje...
– Sve je unapred sračunato. Kad ugasim prekidač krenuće
sagorevanje, raketa će poleteti prateći zadatu putanju.
– Dobro, neka bude tako. Zamisli da ti je uspelo i da si se
spustio na Mesec. Ali pao si u jedan od onih mračnih kratera
dubokih više od 5000 metara sa zidovima skoro vertikalnim.
Kakva situacija kad se budeš povratio od šoka!
Oktavi me je iznenadio radikalnom promenom stava.
Skoro da mi je položio glavu na rame i slomljenog glasa, nesigurno rekao:
– Šta misliš da se ne brinem zbog toga? Više od dve nedelje mogu da zaspim samo uz pomoć lekova...
– Pa onda, Oktavi, pa onda?
– To mora da se uradi. Sad je trenutak da se ide na Mesec
i u hiljadama bašta i vrtova kao što je ovaj napredni usamljenici
prave svoje mašine...
– Zašto ne ostavite to neoženjenima?
– Oni su malo nesavesni. Ne želim da ih vređam, ali istina je da su malo izgubljeni, njihovi mozgovi zaokupljeni su
svetovnim mislima i u periodima parenja na njih se ne može
računati.
Nad jednim drvetom neka ptica počela je da peva. Njena pesma nije bila prikladna za taj trenutak i meni se činilo da
nema smisla. Vetrić je pomerao travu, savijajući dim, pomičući
kosu na lice, činio je da oblaci hodaju polako. U daljini žuti brod
je uplovio u luku i jedan stražar je podizao zastave.
Ja sam opet morao da napadam.
– I kakav smisao to sve ima, Oktavi? Čemu treba da nam
služi Mesec?
– To je problem vlade koji nema ništa s nama. Uskoro će
500 godina od kako je Kolumbo otkrio Ameriku i čak ni sada ne
znamo tačno čemu nam služi. Ali vidićeš kako će se to na kraju
iskoristiti...
Oktavi je pričao o istraživačima svemira sa mnogo strasti
i gledao je u nebo sa zvezdanom tajanstvenošću. Bio je u prednosti.
Disketno ga upitah da li je siguran u vezi svega. Da li je
pokazao planove ekspertima, da li je dobro zavrnuo sve šrafove...
Odgovorio mi je da se pretplatio na neki specijalizovan časopis
gde tehničari iz celog sveta daju dragocene savete.
– Najvažnije je, Oktavi, da poneseš i malo konjaka...
On je klimao glavom superiorno, kao da neće da
objašnjava detetu.
Trinitat je povremeno provirivala kroz kuhinjski prozor i
posmatrala nas tužnim pogledom. Kad sam to video steglo mi se
srce i to me je pokrenulo na nove preporuke:
– Da li si imao u vidu ekstremne temperature, apsolutnu
nulu? Bolje se utopli, ne štedi na vunenom vešu i nemoj da se
plašiš da ćeš ispasti smešan ako te vide tako zaogrnutog.
– Apsolutna nula me nikad nije zabrinjavala. Bilo bi teško
naći jednog astronauta koji napušta posao u strahu od prehlade.
U našoj profesiji brige odmah dobijaju homersku veličinu.
Izgovorivši ove poslednje reči Oktavi poče da se šeta oko
baze rakete, i ja sa njim. Hodajući, objašnjavao mi je detalje koji
behu za svaku pohvalu, iako ja ništa nisam razumeo.
Da se ne lažemo: mašina je bila dobro urađena, i najmanji delovi behu veoma fini čak i na onim mestima koja su po
prirodi stvari ružna zbog zavarenih šavova. Oktavi je uvek bio
spretan i sećam se da je kao dete pravio jedrenjake.
Primetih rizik od toga da me ova fascinacija ne povuče.
Pažljivo sam koristio svako prazno mesto u našem razgovoru da
se suprotstavim:
– Da li si sredio papire, da li ti trebaju tablice, da li imaš
dozvolu da voziš raketu?
Odgovorio je da se nalazimo na počecima umetnosti i da
u stvari postoji veća službena zabrinutost zbog kontrole granice
nego zbog puta na Mesec.
– Kad bi ljudi znali da im brzo vertikalno letenje može
olakšati carine i poreze, već bismo imali otvoreno planetarno
tržište.
Provedoh jutro praveći poučne, zabavne komenatre i unapred smišljene akcije u cilju misije za koju sam bio odgovo-ran.
Kad dođe vreme ručku stadosmo jesti u tišini. Potom Oktavijev
otac poče priču o nekom igraču domina koji ga je uvek uznemiravao raspitujući se o opsesiji njegovog sina. „Sada ću mu pokazati
– reče on. – Kako je Oktavi?, želeće da zna dok smišlja način kako
da me pobedi. Ima nekoliko dana da ništa ne znam, odgovoriću,
Na Mesecu je, i rekao nam je da se ništa ne brinemo.“
Popodne je Oktavi pripremio fasciklu sa mapama
svemira, podesio je odbrojavanje na nulu preciznim aparatima i posle je ponovo isprobao svemirsko odelo, sa providnom
plastičnom kacigom i komplikovanim sistemom savitljivih cevi.
Tako obučen skoro da nije mogao da se pomeri; želeo je da sedne
i pao je zajedno sa stolicom. Dok smo ga dizali nisam mogao da
se suzdržim da mu ne kažem:
– Vidiš koliko si se opteretio, Oktavi...
Gledao me je sa mešavinom tuge i besa, ali je reagovao
je brzo i nastavio svoj rad na ponovnom pregledanju pribora.
Razumeli smo da je važno da ne zaboravi ništa na Zemlji (koje
značenje imala je reč zemlja u ovom slučaju!) i probali smo da
mu pomognemo, možda bez efikasnosti koja je bila potrebna.
Stariji sin je gurnuo desnu ruku u neki elektronski točak i trebalo nam je dosta vremena da ga oslobodimo.
Ja sam patio zbog Trinitat, koja je radila ćuteći, a da
nije davala svoje mišljenje ni rukama ni pogledom. Izgledala je
kao da je pod velikim duhovnim pritiskom i svaki put kad bi se
sudarila sa fotografijom Meseca, vene bi počele da joj pulsiraju.
Prošli su sati u nervozi koju smo probali da sakrijemo
pričajuči o stvarima koje nemaju veze sa raketom, ali smo za
nju bili vezani nevidljivim sponama nezadovoljstva. Sunce je tog
dana zalazilo čudesno, možda previše narandžasto za moj ukus,
ali ipak savršeno i potpuno. Iz bašte smo se divili toj zvezdi koja
uranja u more kao paun, spor, savršen sa genijalnim detaljima
koji su nas terali da zaboravimo neumitnu pretencioznost ove
vrste spektakla.
– Hladno je – rekla je moja rođaka. – Da uđemo.
Oktavi je večerao bez apetita, jer ga je porodica na to naterala. Njegov otac, koji je od stare škole, nije prestajao da govori
da se praznog stomaka ne može ići nigde i stalno mu je poturao
tanjire i korpe s hlebom terajući ga da uzme.
Dogovorili smo se, ne sećam se iz kog razloga, da ne vredi
da idemo u krevet. Putnik je popio jednu tabletu benzedrin-sulfata i nastavio je da sređuje pakete i kutije, smeštajući sve unutar projektila.
Meni se mnogo spavalo i povremeno mi je padala glava.
Sedeći u fotelji upadao sam u kratke sne, žurno i bez obraćanja
dovoljno pažnje. S vremena na vreme sam se budio i pomagao
da zatvorim poneki kofer ili da vezujem čvorove, pričajući nešto
u želji da opravdam moje prisustvo. Na primer:
– Zašto nisi zvao nekog da ide ide sa tobom?
– Da li bi ti došao?
– Iskreno, ne. U ovo doba godine imam mnogo posla u
kancelariji. I pored toga, idem svuda sa Ester. Znaš kako smo
zaljubljeni...
– Povedi i nju! – promrmljao je, napuštajući mene i naš
razgovor i vrativši se svojim pripremama. Kapci su mi padali,
umor me je savladao i tražio sam stolicu i neki deo stola na koji
bi mogao da spustim glavu.
U petnaest do tri ujutru probudila me je buka puna i
teška koja se sručila na pod. Svi su stajali i moja rođaka je glasno
plakala. Oktavi je već bio potpuno obučen u svoje odelo; unutar
kacige videli smo ga lepo očešljanog, sa vrlo pažljivo nameštenim
razdeljkom. „ Kako čudno da se čovek češlja pred odlazak na Mesec!“ – rekao sam sebi. Ali sumnjičav sam po prirodi i odmah
potom pomislih: „Kako bi bilo čudno da ide raščupan!“
Izašli smo napolje. Baza rakete je svetlela ljubičastim
sjajem i činilo mi se da je zemlja podrhtavala. Bila je jasna noć,
puna zvezda, i niko od nas nije smeo da gleda u nebo. Naše senke su se projektovale kao duhovi. Slučajno sam nagazio jednog
cvrčka, koji je napravio neprijatan zvuk, optužujući, zbog koga
žalim svaki put kad ga se setim. Ali istina je da ga nisam video i,
s druge strane, svi ostali cvrčci iz bašte i okoline (sigurno i svi u
zemlji) nastaviše da tvrdoglavo pevaju ne obazirući se ni na šta.
Oktavi se pozdravljao sa Trinitat sa poslednjim preporukama
koje su se odnosile na decu; posle je snažno zagrlio svog oca i
meni je jako stegao ruku. Rekao nam je da se udaljimo od tornja
za lansiranje i popeo se malim čeličnim stepenicama dok nije
stigao do vratašca s jedne strane rakete. Odatle se okrenuo da
nam mahne i zatvorio ih je metalnim i mehaničkim udracem.
Zaglušila nas je buka eksplozije i zaslepeli su nas dim i prašina
koje je napravila raketa po lansiranju. Kokoške (koje se zbog
manje stvari uzbude) su se glupo uznemirile, imajući u vidu koliko malo je sve to na njih imalo uticaj.
Bio sam svestan da proživljavam nezaboravno iskustvo.
Ne mislim da ima mnogo ljudi, kod nas, koji su videli kako njihov rođak odlazi u svemir uz fijuk i sa jednim svetlašcem ispod.
Tokom nekoliko dana listao sam novine nadajući se da ću
naći vest o Oktavijevom sletanju na neku plažu ili neko izorano
polje, ko zna možda uzrokujući šumski požar ili praveći veliku
štetu tuđem vlasništvu. Nije bilo tako: nikad se više nije saznalo
ništa i Trinitat još uvek razmišlja da li da obuče u crninu ili da
traži penziju za zaslužne građane. Ali od koga će tražiti penziju?
To je pitanje.
U trenucima ushićenja, daleko od loših misli, mislio sam
da je Oktavi uspeo. U tom slučaju drugi koji će stići na Mesec
naći će ga kako gordo stoji ispred svog šatora držeći našu zastavu. I to je istorija, a vi kako god hoćete.
Kim Monzo (Quim Monzó, 1952,
Barselona) je trenutno najuticajniji i najpriznatiji katalonski pisac kako od strane kritike tako i
od strane publike. Njegova prozna dela dostigla su svoj vrhunac
u žanru kratke priče. Razlog svih
stvari (El perquè de tot plegat,
1993), jedna od najčitanijih knjiga katalonske književnosti svih
vremena definitivno je učvrstila
njegovu poziciju kao pisca. Ova zbirka kratkih priča govori o strastima i odnosima među polovima. Godine 1999. izlazi Osamdeset osam priča (Vuitanta-vuit
contes), zbirka u koju su ušle sve njegove do tada objavljene priče. Posle toga objavljuje Svet najbolji od svih (El millor dels móns) prevedenu na srpski (Laguna,
Beograd, 2008) i Hiljadu kretena (Mil Cretins). Njegove knjige prevedene su na
više od 20 jezika.
ZAŠTO SE KAZALJKE NA SATU OKREĆU U SMERU
KAZALJKI NA SATU?
Plavi čovek sedi u kafiću, vrteći kašičicu po šolji biljnog
čaja. Približava mu se ljubičasti čovek, uznemirenog izgleda.
– Moram da razgovaram sa vama. Mogu li da sednem?
– Sedite.
– Ne znam odakle da počnem.
– Od početka.
– Prošlog meseca sam zaveo vašu ženu.
– Moju ženu?
– Da.
Plavi čovek odgovara posle četiri sekunde.
– Zašto ste došli to da mi kažete?
– Zato što od tada ne živim.
– Zašto? Zato što je toliko volite da hoćete da živite s
njom? Ona vas ne voli i to vas uznemirava?
– Ne.
– Da se možda niste pokajali?
– Ne. Stvar je u tome što mi ne dâ da živim. Zove me
danonoćno. I ako ne odgovorim, dolazi mi na kuću. I ako nisam
tamo, traži me svuda. Dolazi da me vidi na posao, kaže da ne
Iz knjige Razlog svih stvari (El perquè de tot plegat, 1993)
Prevod: Danilo Drašković
može da živi bez mene.
– I?
– Izgubio sam spokoj. Otkad sam je upoznao ne mogu da
je skinem sa vrata. Vi niste ništa primetili?
– Kada ste je upoznali?
– Pre mesec i po. Vi ste bili u Rimu.
Zaista, plavi čovek je bio u Rimu pre mesec i po.
– Kako vi to znate, da sam ja bio u Rimu?
– Ne verujete mi? Ona mi je to rekla, kada sam je upoznao. Upoznao sam je na kursu iz informatike.
Zaista, žena je išla na kurs iz informatike dok je plavi
čovek bio u Rimu.
– Šta hoćete, onda? – reče plavi.
– Da mi pomognete da se izvučem. Nije da mi se ne sviđa
vaša žena. Neverovatna je, inteligentna, senzualna. Šta da vam
kažem? Ali...
– Veoma je naporna.
– Je li da jeste? – reče ljubičasti čovek, srećan, videvši da
ga plavi čovek razume.
– Hoćete da je skinete sa vrata.
– Da, iskreno.
– Ne ostavlja vas samog ni trenutak, je li? Ako vas vidi
potpuno samog, dok pušite, dok ste na terasi, dok čitate novine i
razmišljate, dok gledate omiljenu emisiju na televiziji, dok radite
bilo šta, odmah skoči na vas i počinje da vas saleće.
– Štaviše, ako nisi skroz zaokupljen njom, misli da smeta
i počinje da se ponaša onako kako se ponaša. Stoga, iako znam
da nemam prava, želim da vas zamolim za uslugu: pričajte s
njom, napravite joj ljubomornu scenu, zapretite joj. Bilo šta. Bilo
šta, samo da se više nikada ne vidimo.
– Stvarno hoćete da je skinete sa vrata?
– Da, molim vas.
– Ništa lakše. Učinite kao ja. Prestanite da je izbegavate,
ne skrivajte se, budite ljubazni, nežni, saosećajni. Zovite je, recite joj da je volite kao što nikada niste voleli. Obećajte joj da ćete
joj posvetiti ceo život. Oženite je.
SNAGA VOLJE
Tvrdoglavi čovek zna da je stvar u tome da se ima (i
zadrži, koliko je to potrebno) čvrsta volja ka postizanju nečega.
Bez ikakvih priča, niti bilo kakvih zagonetki. Klekne na kolena,
spušta torzo dok mu lice ne bude na pedalj od kamena (pomalo
izduženog, okruglastog, sivog) i jasno izgovara:
– Ta.
Neko vreme neprekidno gleda kamen, buljeći u svaku
nepravilnost, pokušavajući da ga potpuno shvati, da ostvari apsolutnu komunikaciju, dok se kamen ne pretvori u produžetak
njega samog, na samo pedalj udaljenosti. Podne je; povetarac
ublažava sjaj sunca. Ponovo smireno progovara :
– Ta.
Izabrao je „ta“ jer je čuo da je to prvo što kažu deca, vrisak kojim iznenade roditelje, slog koji je najlakši za pokretanje
govora.
– Ta.
Kamen i dalje ćuti. Tvrdoglavi čovek se smeši. Ne posustaje lako pred nedaćama. Odlučio je da nauči kamen da govori, znajući da to neće biti lak posao. Zna da su, tokom vekova,
ljudi potcenjivali verbalne sposobnosti minerala i da zbog toga,
možda po prvi put u mnogo godina, trezan čovek ima pred sobom kamen, pokušavajući da ga nauči da govori. Ako tome dodamo nemarnost tradicionalnog učenja, veoma je jasna težina
poduhvata.
– Ta – uporan je tvrdoglavi čovek.
Kamen ćuti. Čovek nakratko zabacuje glavu unazad, kako bi je,
odmah potom, pomerio unapred, na svega deset centimentara
od kamena.
– Ta-ta-ta-ta-ta-ta. Ta!
Nema odgovora. Čovek se ponovo smeši, češka se po bradi, uspravlja torzo, diže se, vadi paklu cigara iz džepa, iz pakle
vadi cigaru i pali je. Puši posmatrajući kamen. Kako da ostvari
kontakt s njim? Kako da mu se obrati? Prstima odbacuje cigaru
prema jednom drvetu, i (poput borca nad protivnikom), natkrivljuje se nad kamen, uzvukujući:
– TAAA!!!
Prividna nezainteresovanost minerala u njemu budi nežnost. Miluje ga jagodicama prstiju. Sada mu govori
zavodničkim glasom:
– Kamenu. Zdravo, kamenu. Kamenu? Ka-me-nu. K-a-m
e-n-u. Kamenu...
Miluje ga bez prekida. Sporost milovanja zamenjuje brzinom. Sada ga miluje nežno, a potom mahnito.
– Hajde, reci: ta.
Kamen ništa ne govori. Tvrdoglavi čovek ga ljubi.
– Znam da možeš, ne znam da li možeš da me čuješ, ali
znam da možeš da me razumeš. Razumeš li me? Kapiraš? Znam
da možeš to da kažeš. Znam da možeš da kažeš „ta“. Znam da
možeš da govoriš, makar malčice. Takođe znam da ti je to teško,
zato što ti možda niko nikad ništa nije rekao niti ti je tražio da
govoriš i to je teško u početku, ako nisi naviknut. Svestan sam
ja svega toga. Zbog toga imam razumevanja; ne tražim ti ništa
što ne bi mogao da uradiš sa malo napora. Sada ću ponovo da ti
ponovim. A ti, odmah zatim, ponavljaj za mnom. Dobro? Hajde,
’ajmo. Nije lako, ali nije ni nemoguće. Hajde, reci: ta. Ta. Ta.
Stavlja uho na površinu kamena, kako bi proverio da li će
se napori iskazati makar u vidu šapata. Ali ne: tišina. Najapsolutnija tišina. Tvrdoglavi čovek uzdiše i pokušava ponovo. Nudi
kamenu nove argumente, objašnjava mu zašto mu je toliko teško
da progovori i kako to da prevaziđe. Kada je pala noć, hvata ga
rukama i skida zalepljenu zemlju sa donjeg dela. Nosi kamen
kući. Stavlja ga na trpezarijski sto tako da se oseća što udobnije.
Ostavlja ga da se odmori celu noć. Sledećeg jutra mu poželi dobar dan, pere ga pažljivo, pod mlazom vode iz česme, mlakom
vodom: ni previše toplom ni previše hladnom. Posle ga nosi na
balkon. Sa balkona se vidi cela dolina, razbacani letnjikovci, deo
jezera i, u daljini, svetla sa autoputa. Stavlja kamen na sto i seda
na stolicu.
– Hajde, reci: ta.
Tri dana kasnije, tvrdoglavi čovek se pretvara da je ljut:
– Dobro. Ako nećeš, nemoj da govoriš. Misliš da nisam
svestan tvog ćutljivog nipodaštavanja? Ništa ne treba da kažeš
da bi prezir bio očigledan. Samo ću ti jedno reći: meni se niko ne
ruga.
Tvrdoglavi čovek hvata kamen desnom rukom, steže ga
(tolikom jačinom da mu se lice zacrveni) i na kraju ga snažno
baca. Kamen na nebu opisuje luk: iznad doline, letnjikovaca i
bazena, iznad čoveka koji gura kosilicu, iznad radova na putu,
iznad poprilično praznog autoputa, iznad zone industrijskog
razvoja, iznad fudbalskog stadiona gde ekipa obučena u zelene majice i bele šorceve igra nerešeno sa drugom, žutih majica
i plavih šorceva, iznad zgrada provincijskog grada; sve dok ne
padne nasred jednog trga, pred noge nekih nemačkih turista koji
sa toliko pažnje fotografišu katedralu da ni ne primećuju pad kamena, koji udarivši od kaldrmu i, slomivši se, ispušta oštar zvuk,
prilično sličan „ta“.
Iz knjige Razlog svih stvari (El perquè de tot plegat, 1993)
Prevod: Danilo Drašković
NAUČITE DA DEGUSTIRATE VINA
– Izvolite – kaže gospođa Salmeron. I pruža bocu vina od
nekih devet evra gospođi Bioska. – Stavite ga na hladno mesto.
Gospođa Bioska zagleda etiketu i polupoderanu cenu:
– Uh! Ne znam zbog čega, ali mislila sam da ćete doneti
neko od onih vina sa kursa.
Porodice Salmeron i Bioska su se upoznale na jednom
kursu degustacije vina. Od prvog dana gospođa Salmeron je
pokušavala da sedne pored gospođe Bioska, i gospođa Bioska ih
je, na kraju, pozvala na večeru. Salmeronovi su došli veoma doterani. Bračni par Bioska ih je, nasuprot, dočekao u kućnoj garderobi: ona nosi belu trenerku, a on iscepane farmerke i majicu
sa crtežom crne ovce među belim ovcama.
– Marija! – viče gospodin Bioska. Otvaraju se jedna
vratanca manja od ostalih i pojavljuje se kućna pomoćnica.
Salmeronovi joj daju torbu i jakne.
– Uđite – poziva ih gospođa Bioska.
Prate je iznenađeni. Naravno da su zamišljali da je porodica Bioska bogata, ali ne i da imaju kućnu pomoćnicu, niti
tako luksuzan stan. Taj čovek je, naime, uvek neobrijan i koristi
veliki mobilni telefon, koji je izašao iz mode. Svuda naokolo su
starinske škrinje na kojima se nalaze vazne. Pored njih su podne
lampe, a iza su sofe i fotelje bele boje.
Jedna beba obučena u pidžamu igra se na tepihu u trpezariji.
Empar Moline (Empar Moliner, 1966, Santa Eulalia
de Ronsana) je pisac za pozorište i kabare, ali zarađuje
za život pišući za novine. Trenutno piše kolumnu za
novine Avui iz Barselone. U svojoj kratkoj prozi parodira konvencije i moralna pretvaranja urbanog života
i moderne buržoazije. Njene priče odlikuju se najboljim sredstvima dobre komedije; brzim ritmom, kratkim i nervoznim dijalozima, sa sarkazmom suprotnim
mlakom sentimentalizmu. Njena najpoznatija knjiga
do sada je Volim te kad popijem (T’estimo si he begut,
2004), iz nje vam prenosimo priču koja sledi.
– Alvare, šta radiš ti ovde? – upita majka kada ga vidi.
Podiže ga ispod pazuha.
– Jesi li si se ukakio?
– Kako samo znaju to da urade... – kaže gospođa Salmeron,
tek da nešto kaže.
Gospođa Bioska podiže dete i omiriše pelenu.
– Naravno da si se ukakio. Uf, i te kako si se ukakio... – i
od gađenja coknu jezikom.
– Ukakio se? – začudi se muž. – Ali tek što sam ga presvukao!
Ona mu dodaje dete i čovek ga isto tako podiže ispod
pazuha, prodrma ga, podiže ga i omiriše pelenu. (Gospodin
Salmeron pomisli na kurs degustacije.) Potvrđuje: mali se uneredio.
– Presvuci ga ti, amore – zamoli ga žena. – Ja pazim na
večeru.
Gospođa Salmeron se čudi kako to da kućna pomoćnica
nije zadužena za dete, ali to ne govori. Odlazi za gospođom Bioska u kuhinju. Zna da se ona razume u moderno kulinarstvo, o
kome uvek priča, i zamišlja da će večerati sve same specijalitete.
Rekla je svom mužu da prihvati šta god mu donesu i da ne napravi izraz gađenja, a posebno da ćuti ako ostane gladan.
Ali već vidi da večera ne može biti jednostavnja. Čini joj
se ima hladna supa i jagnjeća rebarca.
– Pomoći ću ti ja – nudi se. – Šta da radim? Ti kaži.
– Kakva hiperaktivnost – žali se gospođa Bioska osmehujući se. Idi ti u trpezariju, ajde, pomaže mi Fili.
U perionici, koja je povezana sa kuhinjom, nalazi se pas.
Domaćica ga pušta da izađe i od škriputavog zvuka koji proizvode njegovi nokti po parketu gospođa Salmeron stisnu zube od
gađenja. Crn je, veliki, i rep i uši su mu odsečeni. Počinje nekontrolisano da laje pred njom, pa je gospođa Bioska primorana da
ga ponovo zatvori. Režanje u znak protesta traje dosta dugo.
– Niste mu se dopali – kaže gospođa Bioska u šali.
Ali, gospođa Salmeron se oseća uvređenom. Koristi priliku da pređe u trpezariju, gde gospodin Salmeron, izvaljen na
sofi, gleda u plafon. Gospodin Bioska je otišao da presvuče dete.
– Rekao mi je nešto – prošaputa on.
– Šta?
– Da za tri dana idu na kongres psihijatara, a delimično i
na odmor, i ostavljaju dete kod njegovih roditelja, ali...
– Zar nemaju siterku?
Gospodin Salmeron iziritirano prevrnu očima. Ljuti ga
što je njegova žena usvojila jezik i manire porodice Bioska sa
tolikom lakoćom. Sigurno je jednog dana na kursu čula da je ova
druga pričala o siterki, i sada, da bi bila kao i ona, isto tako govori. Zar ne postoji reč kao dadilja, zar se mora reći siterka? Zašto
siromašiti jezik?
– I nemaju nikoga ko će im izvoditi psa – nastavi. Sve mi
se nešto čini da će to nas zamoliti.
Gospodin Bioska se već vratio:
– Nemojte nikada da imate decu, ako boga znate.
To kaže tek da bi nešto rekao, ali gospođa Salmeron misli
da je to tema razgovora i pristupa joj sa ushićenjem.
– Pa, mi smo to imali u planu. Ali, da bi se to desilo, jedno
od nas dvoje bi trebalo da prestane da radi, tako da...
Gospodin Salmeron postaje nervozan. Prošlo je pola jedanaest i odavno je trebalo da večera. Dobar je čovek, simpatičan,
ali ako ne jede kada je navikao, postane bezobrazan i agresivan.
Kako bi zavarao glad, gricka čips iz tamne drvene činije, koja se
nalazi ispod knjige: Alhemičar vatre.
– Kupujemo ga u jednoj maloj prodavničici delikatesa.
Oni ga prave. Ručno.– izjavi gospodin Bioska.
– Ručno? – upita gospođa Salmeron sa entuzijazmom od
pre. I čak sa još više entuzijazma, proba čips pravljen ručno i
kaže da se primećuje, da se primećuje da je pravljen ručno, i
te kako se primećuje. Primećuje se, i to mnogo, da je pravljen
ručno. Završava pričajući o našoj baki i našem deki i kako njen
Gabrijel (gospodin Salmeron) ne voli povrće, ali kada jede dobru artičoku, pravu artičoku, od onih od pre, od onih bakinih, to
svakako primeti. Ili paradajz, koji takođe ne voli, ali ga isto tako
primeti.
– Ah, pa čini mi se da je za večeru paradajz – kaže gospodin Bioska bez imalo interesovanja. – To je zato što smo na
dijeti.
Gospođa Bioska izlazi iz kuhinje i pljesnu dlanom o dlan
kao da je sve već spremno. Umesto da sedne oslanja se zadnjicom na nalon fotelje.
– Da večeramo? Jeste li za? – upita gospodin Bioska. Gospodin Salmeron se uspravlja.
– Da li je zaspao? – pita gospođa Bioska.
Njen muž sleže ramenima, a gospođa Salmeron se odmah ponudi da ode da proveri. Roditelji se bune iz bojazni da ga
ne probudi, ali to ništa ne vredi. Nestaje tamo u hodniku. Čuju
kako otvara pogrešna vrata i kako se smeje kao luda posle svakog pogrešnog pokušaja, sve dok ne pogodi. Znaju da je pogodila
pošto je čuju kako priča izveštačenim glasom sa detetom. Vraća
se posle dva minuta, potpuno raščupana i sa flekom na kožnom
prsluku.
– Bljucnuo je – objašnjava, nervozno se osmehujući. Oči
su mu potpuno otvorene.
– Bolje da to očistiš ili ti se neće skinuti – primeti majka.
Gospodin Salmeron gleda fleku sa podozrenjem. Smrdi
na kefir. Ali, njegova žena, koja se u nekom restoranu ne bi zaustavila sve dok joj ne donesu sredstvo za skidanje fleka, odbija da
pokvasi prsluk. Ne i ne. Gospodin Bioska koristi priliku da ode da
vidi dete.
– Da sednemo? – predlaže gospođa Bioska.
Ali svo troje ostaju da stoje ispred stola; stola od dobrog
drveta – to je gospođa Salmeron odmah primetila – od onih koji
se mogu samo naslediti. Onaj njihov je, za razliku od ovog, od
stakla i ima jednu nogaru zvezdastog oblika od zelenog mermera. Kad se gospodin Bioska vratio, ona upita:
– Kako obično sedite? Nemojte ni slučajno da pravite izuzetak zbog nas?
Zauzimaju mesta i odmah se pojavljuje kućna pomoćnica
sa činijom za supu. Staje pored gospođe Salmeron, kojoj je potrebno izvesno vreme da shvati da ona sama treba da se posluži.
Zatim je red na domaćicu, pa na gospodina Salmerona. Njegova
žena se plaši da on ne kaže kako neće to da jede, ali vidi da se
tanjir puni i da on odmah počinje da srče.
– Gabi! – prigovara mu osmehujući se kao kada joj je neprijatno u javnosti. I, pošto izgleda da on ne razume da se njemu
obraćaju, mora da doda:
– Delicious je, ali zar ne možeš da sačekaš?
Gospodin Salmeron je pogleda ironično kada je čuo da je
rekla delicious. Nikada ranije nije upotrebila reč delicious.
– Ma daj, čoveče, ne! Jedi! – kaže velikodušni gospodin
Bioska. Zahvaljujući gospođi Salmeron njen muž je, nasuprot
njoj, svima simpatičan.
– Kao veliko dete je...! – uzviknula je zatim, da ga spase.
– Hvala, Marija – kaže gospođa Bioska.
Ali, ne može se nikako zvati Marija, kućna pomoćnica,
pomislila je gospođa Salmeron. Ili može? Moguće je da su to ime
ustanovili kako bi olakšali stvari ili možda nije iz Vijetnama, kao
što je ona mislila, možda je sa Filipina. Fili, sada joj je sinulo,
mora da je to skraćenica od “Filipinka”.
– Delicious! – ponovi sva ushićena– Šta je to? Šta je? Supa
od paradajza?
– Gaspaćo – odgovori druga – ali pravimo ga veoma blagog. Ne stavljamo beli luk, ni papriku, ni hleb i, praktično, nimalo sirćeta. To je zato što smo na dijeti.
Pošto je gospođa Salmeron završila sa izrazima divljenja
prema gaspaću, gospodin Bioska nastavlja, objašnjavajući:
– Elem, ono što smo vam hteli reći je da idemo, a da je
bebisiterka na odmoru. Decu će čuvati moja majka, ali...
– A ko će vam izvoditi psa? – upita gospođa Salmeron.
– Uf! To je tabu tema! – kaže gospođa Bioska u šali. I
kažiprstima pravi krst kao da tera đavola ili vampira.
– Moraćemo da ga ostavimo u hotelu za kućne ljubimce
ili da platimo nekoga ko će ga šetati, ali to nam se ne dopada
– dodaje gospodin Bioska. – Fili je na odmoru, a dadilja ide u
Kombraj. Ona je iz Kombraja. Imamo jednu veoma prustovski
nastrojenu dadilju. – Salmeronovi se osmehuju pognute glave
ne znajući šta da kažu. – Ne znam, ostaviti psa samog, sa drugim
psima, vidite... Frojd je veoma poseban.
– Kad bi u hotelu primali pse... – požali se žena. – Oni
koji uništavaju sobe, kradu bademantile i odlaze a da nisu platili,
nisu psi.
– Nisu psi – složi se sa njom gospođa Salmeron. – To su
vlasnici!
– Ljudi misle da se životinje, pošto ne govore našim jezikom, ne potresaju, da ne osećaju – kaže gospodin Bioska. – Frojd
se prošli put vratio potpuno izujedan. I oni su isto u bedaku. Ti to
već znaš. Šta da ti pričam?
Gospođa Salmeron okrenu glavu i spusti pogled. On je
priznati psihijatar. Ona je psiholog. Sviđa joj se da je jedan psihijatar kao Bioska profesionalno uvažava.
– Ako želite, mi ćemo dolaziti da ga izvodimo – ponudi se.
– Upravo smo o tome pričali, zar ne, Gabi? Ali on ne kaže ništa.
Domaćini se bune:
– Ne, ne, nipošto ne.
– Ne dolazi u obzir. Ne.
– Nismo vam to pomenuli zbog toga. Sada će izgledati
kao da... ma, ne.
Kako se bračni par Bioska žustro odupirao, tako je i
gospođa Salmeron navaljivala. I odjednom kaže da nikako neće
prihvatiti još jedno “ne”.
– Da vidimo: da li mi idemo na odmor? Ne, ne idemo. I šta
radimo čitavog dana sami u Barseloni? Dermatolog me je upozorio da na plažu ne smem ni da kročim.
Nije da je moja koža potrošila sav svoj solarni kapital, nikako, već mu dugujem tri kredita! – prsnula je u smeh i pljesnula
dlanovima. Bračni par Bioska se osmehuje.
Povuci-potegni traje tokom čitavog drugog jela, i gospođa
Salmeron je toliko insistrala da nije ni primetila da njen muž
nije ni pipnuo rebarca sve dok kućna pomoćnica nije došla da
raspremi sto. On voli rebaraca. Ako je pojeo prvo jelo, to jest paradajz, zašto nije hteo da pojede nešto što mu se sviđa, kao što su
rebarca? Zašto joj to radi? Svaki put kada je gospodin Bioska otvorio flašu vina, gospodin Salmeron nije hteo da ga proba onako
kako je naučio na kursu. Gleda ga kako brljavi dezert, sir sa dunjom, ali i to upravo ostavlja. I posle izvesnog vremena, dok grickaju neke praline od niskokalorične čokolade (kupljene u nekoj
prodavnici u Londonu gde ih treba poručiti mesecima unapred),
već su se složili da će svakog dana izvoditi psa. Pa dobro, gospođa
Bioska im traži samo jednu uslugu: da ostanu da žive u stanu. To
je najmanje što im mogu pružiti.
– Da živimo? – začudi se gospodin Salmeron. – Ali naša
kuća je na dva minuta odavde!
– Pa, nije baš na dva minuta, Gabi? – pobuni se njegova
žena. Ako treba da izabere da li da podilazi svom mužu ili nekom
drugom, izabraće nekog drugog.
– Ako to ne biste učinili, osećala bih se veoma krivom
– požali se gospođa Bioska, praveći se naivna. – Shvatite to kao
odmor u apartmanu.
I koristi priliku da, dok se kuva kafa, pokaže gospođi
Salmeron gde je spakovana posteljina, koji je broj telefona
prodavnice sa hranom i kako funkcioniše ledena komora u
frižideru.
– Frižider ćemo vam napuniti za svaki slučaj. I sve što
naručite iz prodavnice, šta god to bilo, šta god, neka stave na
naš račun. Šta god to bilo, Monse, ti me bar poznaješ. – Raširi
ruke i pusti ih da padnu, kao gest koji ukratko opisuje njenu
velikodušnost. – Želim da ovo bude vaš drugi medeni mesec.
Zatim je na redu upoznavanje sa psom. Vidi, Frojde,
ovo je Gabrijel (pusti ga da te lizne), a ovo je Monse (pomazi
ga, nipošto ne podiži glas na mene, Frojde, mi smo prijateljice,
neće mi ništa, čuvaj se rukom, on oseća agresivnost). Ona potom pušta da je onjuši među butinama, strahujući jer je dobila i gospođa Bioska bi to mogla primetiti, i, najzad, gospodin i
gospođa Salmeron mu, čučnuvši, pružaju posudu sa hranom.
Prvo malo reži, ali posle prestaje.
Gospođa Bioska kaže:
– Oni koji kritikuju ovu rasu prave su neznalice.
Ostavlja psa u trpezariji, daje naređenja kućnoj pomoćnici, otvara vrata od biblioteke, gde će popiti kafu, i pomera
se, uzdržana i sigurna u sebe, kako bi ih pustila da prođu.
– Već sam se začudila kako to da imate tako malo knjiga
u trpezariji – primeti gospođa Salmeron, sa osmehom pronicljive robinje.
– Uj, ne! – uzdahnu gospođa Bioska. – Romani su uvek
skriveni – i glasno zevnu. – Hoćete neku rakiju ili...?
Gospodin Salmeron kaže da hoće i na to gospodin Bioska pogleda
na sat. Zatvara oči i spušta glavu od pospanosti, ne prikrivajući
to. Gospođa Salmeron požuruje muža:
– Hajde, Gabi, umorni su...
– Ne, ne, završite piće. Opušteno – dodaje druga. Ali oni
već ustaju.
Sledeće veče ih je gospođa Bioska pozvala da im kaže
da izlazi da izvede psa, te bi možda gospodin Salmeron pošao
sa njom da vidi kako se to radi. Oboje se oblače – već su bili u
pidžami – i hvataju taksi, jer je gospodin Salmeron upravo parkirao auto na dobrom mestu. Gospođa Bioska im pokazuje kako
da kesom pokupe govanca. Obavezno ih moraju pokupiti. U tom
kraju, mogu već i da zamisle, ne postupa se kao u ostalim, a Frojdu se ne dopada odvojeno mesto gde životinje vrše nuždu, on
je pas individualista. Takođe im preporučuje da mu, kako bi ga
pridobili, ponesu stišnjenu šunku.
– Ali neka ne bude vakumirana, jer nju prave od krompira i mlevenih kostiju – upozorava ih, osmehujući se nervozno.
I pošto oni, podjednako nervozni, kažu da je u redu, izvinjava
se: – Znam da je nemoralno da ja, pored siromaštva koje postoji,
kupujem psu stišnjenu šunku ili pršutu od trideset evra po kilogramu, ali čak i da to ne radim, ne bih spasla svet od gladi. Pre
neki dan su mi poslali dopis iz banke na kome je pisalo: “Plativši
karticom, zasadili ste deset stabala.” Pa, barem sadim drveće.
Sutradan je bračni par Bioska otišao na kongres.
Salmeronovi su još uvek kod kuće kada ih je žena pozvala na
mobilni sa aerodroma:
– Frojd mi je rekao da je, mukica, strašno gladan.
– Baš smo krenuli – izvinjava se gospođa Salmeron.
– Hej, šalila sam se. Zovem vas da vam ispričam nešto što
će vas veoma nasmejati. – I kaže im da je pas mnogo plakao jer
je, kada je video kofere, shvatio da ostaje sam. I da deluje nestvarno ta pseća intuicija.
Tokom selidbe Salmeronovi su se svađali zbog stišnjene
šunke. Ona se potrudila da ode do prodavnice delikatesa u kraju Bioskovih, a ne u supermarket u koji stalno idu. Za ove dve
nedelje dok se budu starali o psu potrošiće skoro trista evra na
hranu, ali gospođa Salmeron neće ni da čuje da uzme novac za
to. On, za razliku od nje, kaže da ni ne pomišlja da im ga pokloni.
Bračnom paru Bioska, kome trista evra nije ništa, nije palo na
pamet da kaže Salmeronovima da će novac pronaći u stanu.
Ona je ta koja, uznemirena i uzbuđena, staje pred portira. Muž
ide iza nje vukući kofer usporenim pokretima nekog ko joj čini
uslugu.
– Dobar dan – pozdravlja ga žena.
I objašnjava mu kako su oni prijatelji bračnog para Bioska. Sele se privremeno u njihov stan kako bi im izvodili psa.
Portir zatvara novine koje je čitao i traži joj broj lične karte, ali
joj ne veruje na reč: traži da vidi dokument. To nije nikada u
životu radio, ali mu ova žena izgleda veoma čudno. Gospodin
Salmeron korača po crvenom tepihu kao da istresa vodu iz nogavica. Ne usuđuje se da otvori vrata od lifta dok ona ne dođe, da
ga slučajno čuvar ne bi grdio. Ulaze i pritiskaju dugme za četvrti
sprat. Gospođa Salmeron se gleda u ogledalo. Obukla se kao da
ide na posao u svoj psihološki kabinet; štrikana bluza i teksas
pantalone uvučene u duboke čizme. Stavila je i ogrlicu od perli
sa vezanim čvorom. Ne želi da odskače u ovom kraju.
– Hoću pivo – obavesti je čovek, kao razmaženo dete.
I ona, koja je tokom čitavog puta, da bi mu udovoljila,
govorila da će moći da pije i jede šta god hoće, iznenada skoči:
– Ne počinji da izvoljevaš, znaš? Kod kuće imaš piva koliko hoćeš, a ti ga ni ne gledaš. Nećemo da iskorišćavamo situaciju. Ako su nam ostavili šampanjac, pićeš šampanjac. Svidelo se
to tebi ili ne.
On vadi ključeve iz džepa i iz pune šake odvaja tanki
ključ od blindiranih vrata bračnog para Bioska.
– Imaš li broj? – upita ona ljubaznim tonom koji koristi
kada puca od besa. On drsko odgovara da ima. Iz istog džepa
vadi papir sa šifrom za deaktiviranje alarma: broj 4509. Sigurno je to i broj kreditne kartice i sefa. Četiri hiljade petsto devet.
Salmeronovi imaju samo jedan broj za sve, ali je mnogo manji.
– Potrudi se da ne zazvoni, O-kej?
Kada ga je uspešno deaktivirao, ponovo ga je zavolela.
Pomilovala ga je. Ali da je pogrešio, izgubila bi živce, briznula
bi u plač, a možda bi ga i udarila i tome slično. Nije takva inače.
Sem kada radi nešto za druge.
– Dakle, Gabi, najpre ćemo da obavimo šta treba po kući: ti
ćeš da izvedeš psa, a ja ću za to vreme malo da obrišem prašinu i
da postavim sto. Kad se vratiš, ješćemo ono što su nam ostavili.
Odmahnuo je glavom kao da ne može da veruje šta ona priča.
– Da obrišeš prašinu? A što bi ti brisala prašinu? Jesi li ti
kućna pomoćnica? Je l’ te plaćaju da to radiš?
Stavlja ključ u bravu i čuje se lavež. Ona brže-bolje odmotava stišnjenu šunku. On, opipava zid, pronalazi prekidač i
pali svetlo. Unose stvari.
Pas je zatvoren u dnevnoj sobi, ali se tako snažno zaleće
u staklena vrata koja vode ka predsoblju kao da će ih slomiti.
Salmeronovi odmah shvataju da se stvari ne odvijaju kao što je
trebalo.
– Frojde, dragi...
– To smo mi, Monse i Gabi, Mariolini prijatelji. Gde je
Mariola?
Kuče zalaje jače na pomen imena, ali to je možda čista
slučajnost.
– Nosimo ti tvoju šunkicu.
Kako probaju da priđu vratima da bi mu bacili hranu,
tako on poludi, a kada se odmaknu, počne da reži. A da sednu u
fotelje u predsoblju i sačekaju da se smiri? Kada bi barem mogli
da uđu u kuhinju ili odu do WC-a. Ali odande može da se uđe
samo u dnevnu sobu. Stepenice vode do sobe kućne pomoćnice
koja je zaključana. Prolaze minuti. Na kraju su živaca jer se ritam
lajanja ne menja. Nemoguće je ignorisati buku. Nemoguće je zamisliti da se komšije, ako ih ima, neće žaliti i da neće doći portir.
Gospođa Salmeron već plače, a njen muž pokušava da odškrine
staklena vrata, ali životinja odmah skoči na staklo i više ne laje,
nego urla i čovek odjednom iznenađen odskoči. Dovlači jednu od
fotelja i zablokira vrata.
Raspravljaju se. Gospodin Salmeron kaže da se vraćaju
kući ako u narednih pola sata pas ne umukne – barem on namerava da se vrati kući. Njegovoj ženi se čini nemogućim da se pas
umori za pola sata, ali se složila. Vreme prolazi, a pas ne popušta.
Mora da misli da su Salmeronovi lopovi. Verovatno je dresiran
da laje uvek kada neko pokuša da uđe u stan. A Salmeronovi
– koji će ga izvoditi, hraniti i skupljati govanca za njim – verovatno mu izgledaju krivi što nema gospođe i gospodina Bioska.
Gde li su sad oni? U nekom hotelu sa drugim psihijatrima degustiraju vina i pričaju o svemu i svačemu. Ali šta zna ova životinja?
Možda je u svom psećem mozgu zamislila da su njih dvoje ubili
njegove gazde. Gospođa Salmeron ne može da prestane da plače.
Plače više nego kad joj je otac umro.
– Moramo da nazovemo veterinara da mu da neko sredstvo za smirenje – reče kroz plač. – Nikada neće prestati. Neće
nas pustiti da uđemo.
Ponovo se raspravljaju, pošto on želi da nazove vlasnike,
a ona viče da to ne radi; ako ih nazove, ona mu to nikada neće
oprostiti. Ne želi da gospodin i gospođa Bioska budu primorani
da odu sa kongresa i dođu žureći kući zato što oni nisu u stanju
da se pobrinu za njihovog psa.
Iz knjige Volim te kad popijem (T’estimo si he begut, 2004)
Prevod: Ivanka Jesić, Vladimir Bodjanec, Hristina Vasić i Milica
Inosavljević
Pada mrak. Gospođa Salmeron ponavlja svom mužu da
moraju da se odvaže da uđu, moraju na trenutak da otvore vrata
i ubace hranu, ali on neće jer mu se čini da je pas u savršenom
stanju da mu otkine ruku. I ponovo kaže da hoće kući. Ali se
ne pomeraju zato što oboje zamišljaju opustošenu sobu sa
nameštajem isprevrtanim po zemlji i umazanim izmetom. Ako
ga sada ne nahrane, sutra će biti još gladniji i razdražljiviji i biće
još gore. I nakon što je prošlo sat vremena kako čekaju, a da
još ništa nisu odlučili jer pas ni na trenutak nije prestao da laje,
počinju da jedu stišnjenu šunku.
Foto: Montserrat Ruiz
Fransesk Seres (Fransesc
Serés, 1972, Saidi), je jedan
od najtalentovanijih katalonskih mladih pisaca. Predavao je antičku i srednjovekovnu umetnost na univerzitetu Pompeu Fabra u
Barseloni. Trenutno radi kao
profesor katalonskog jezika. U svojoj knjizi kratkih priča Sila gravitacije (La Força de la Gravetat, 2006), opisuje mikroklimu Katalonije poslednjih decenija, njene rituale i pravila igre, i daje joj formu priče umećem sugestije. Priča Cena, koju
vam predstavljamo, otvara ovu knjigu za koju je dobio Nacionalnu nagradu za
kulturu. Njegova poslednja knjiga Pasti dole (Caure amunt, 2008), zbirka je tri
pozorišna komada posvećena trojici srednjovekovnih katalonskih pisaca: Ramonu Ljulju, Žaumeu Rođu i Ramonu Muntaneru.
CENA
Prvi portret sa pejzažem u pozadini
Stajao si na bilijarskom stolu, čoje već potpuno pocepane,
bacajući kugle na ogledalo iza šanka, još uvek čujem kako pucaju
flaše i osećam miris alkohola koji svuda curi i prska, buka kugli
koje odskaču po zemlji, nikada te nisam video toliko ljutog, sve
se činilo da ti je bes dao neku vrstu improvizovane veštine, kao
da si to radio celog života. I kada ti je ponestalo kugli nastavio si
sa bilijarskim takovima, sa stolicama, ja sam plakao u jednom
ćošku i govorio sam ti da idemo, ali ti si vikao, pretio si svima, a
oni jedino što su mogli da rade je da se sakriju po ćoškovima...Vikao si ako me neko ponovo pipne izvadićeš mu creva, ako neko
nešto kaže zapalićeš bar; vređao si ih, neko me je sapleo i ja sam
pao i poljubio patos, curila mi je krv iz nosa i iz usta, i ti si ušao i
pitao si ko je to uradio, tamo su bili samo muškarci, to nije moglo
da uradi nijedno dete, a ja sam samo hteo da idem u kupatilo.
Još uvek vidim tvoje lice, kako izlaziš iz kamiona i ulaziš u bar.
Sećam se lomljave i kada je jedna kugla pogodila ekran televizora nestalo je svetlo, urlici gazde i jednog od ljudi koji ti je rekao
da je dosta, da je to on uradio, slučajno, ali ti nisi slušao nikoga,
samo si mislio na to kako me je neko povredio, kako sam izašao
iz bara krvavog nosa i sa dva polomljena zuba. Ne razumem
zašto je to uradio, taj čovek, možda zato što je bio pijan, ja sam
imao samo pet godina i išao sam u kupatilo...Ali sada mi se čini
da sve to ima smisla, kada te vidim na bilijarskom stolu.
I na motoru, kako si nekad jurio putevima, ja sam te stezao za pojas i zatvarao oči da ne vidim ništa, samo sam osećao
toplinu i snagu tvojih leđa, naginjanje u krivinama, nedostatak
gravitacije kad smo poskakivali na nizbrdicama. Ja sam ti odgovarao da dâ, da sam dobro, i ti si mi rekao da te ne stežem tako
jako, da ne možeš da dišeš. Išao sam da gledam kako se trkaš,
otac mi je rekao da sam izgubio glas od tolikog vikanja...
Vidim te golog, tada sam možda imao samo tri ili četiri
godine, kako mi daješ ruku i skačemo zajedno u vodu sa vrha
stepenica rezervoara toliko visokog da me je bilo strah, ali skočio
sam jer si mi ti dao ruku, da su mi je dali otac ili majka ne bih to
uradio. Pustio si me da malo potonem i, odjednom, ko zna kako,
izvukao si me na površinu i ja sam se smejao jer si se ti smejao.
I opet te vidim golog u dnu magacina, kada si dovodio jednu od
tvojih prijateljica. Ja sam došao sa sporedne strane, izašao sam
iz kuće i prošao kroz žbunje u pravcu osvetljenih prozora radionice, kao insekt privučen svetlošću. Peo sam se nečujno i gledao
vas kako se svlačite i dodirujete. Kada sam te video kako vodiš
ljubav izbegavao sam te danima, plašilo me je što mislim da si
mogao da znaš da sam bio tako blizu, sakriven, slušajući vas šta
govorite i gledajući šta radite.
I jednog dana si sa grupom prijatelja, noću, na ledini
ispred kuće, pravio karambol kolima. Nikada te nisam video
takvog, bio si pijan, baba i deda su hteli da te biju i otac je morao
da te nosi, jer ti nisi mogao da pogodiš stepenice. Majka se smejala kao luda, dok mi je govorila, vidi strica, vidi strica. Izašao
sam u pidžami na stepenište, otac te je vukao za pojas, kao da
si džak i, kad te je na kraju ubacio u kadu, polio te je hladnom
vodom. Došao sam u tvoju sobu čim sam se probudio, toliko je
smrdelo da sam mislio da su se po sobi ispišali psi. Otac i majka
su se smejali kad sam im to ispričao, imao sam otprilike šest ili
sedam godina, baba i deda su psovali.
Vodio si me u lov i na pecanje svaki put kada bi me majka i otac pustili da idem sa tobom. Nije mi se dopadalo što mo-
ram da ubijam životinje, međutim ti si mi govorio da to treba
da naučim, da je to prva stvar koju svako mora da savlada, da
lovi i peca. Trljali smo se lišćem i, sakriveni među kukuruzom
ili trskom, čekali pse da nanjuše veprove, palili smo šiblje da ih
nateramo da izađu. Ja nisam smeo da pucam, ti mi nisi dozvoljavao, još uvek nisam mogao da ubijem vepra, nisam imao snage
da primim povatni udarac puške, rekao si mi da je to snaga koju
je vepar izgubio, reakcija tela životinje usmerena ka lovcu, objasnio si mi da je to ona ista snaga koju koristi riba pokušavajući
da se oslobodi udice, samo da je nit koja povezuje lovca i vepra nevidljiva, ali da misliš da to ipak nije, inercija puške, udar
pucnja, već poslednji veprov trzaj. Dok ne budem jači od njih,
neću moći da ih ubijem, ja sam ti uvek verovao...
Kako mi nedostaje to vreme... Otac mi je ispričao kako
si jednog dana išao u grad i ušao u jedan luksuzni restoran, da
nisu hteli da te usluže jer nisi bio lepo obučen. Onda si otišao
kod krojača da kupiš novo odelo i nove cipele i da si se vratio u
restoran. Portir te je ovog puta ispratio do stola gde su dva konobara postavljala tanjire i escajg. Čim su ti servirali vino i supu,
ustao si i prevrnuo sto i krenuo da izlaziš na zaprepaščenje svih.
Kada si se vratio kući poklonio si mu odelo, još uvek ga čuva u
ormanu.
I mnoge druge stvari, kišne noći kad ste ti i otac dolazili potpuno mokri i blatnjavi, i kako su vam majka i baba pomagale da se obrišete. I praznične noći kada ste učestvovali u
takmičenjima i klađenjima, možda su, bolje gledano, bile i ostale
jako male stvari, ali kako sam ih voleo, kako ih volim, te male
stvari.
Jedne nedelje jedna od tvojih prijateljica s kojom sam te
video u kombiju došla je na ručak. Da bi je uplašila i nasmejala,
baba joj je pričala tvoje ludosti, i kad bi završila baba počinjao bi
deda, i nastavljali bi majka i otac. Ja nisam želeo da odeš od kuće,
mislim da sam to rekao za vreme ručka. Svi ste pokušavali da
me ubedite da ne odlazite zauvek, da ćete dolaziti svakog vikenda, ali ja sam znao da to nije istina, da se nećeš vratiti, da ništa
više neće biti kao pre. Za mene si otišao zauvek.
Koliko sam imao godina? Sedam, osam? Da li sam imao
devet godina kad si otišao? Ne želim da računam, znaš već da
ne mogu da računam na prste. Da li je moguće da se neko kao
ti brinuo za posao, za budućnost? Da je tog momka koji je podizao točkove motora pod punim gasom bilo briga za budućnost?
Nije mi ulazilo u glavu, nisam mogao da razumem da su se trke
završile, skokovi sa rezervoara, tuče s prijateljima iz štosa, beskrajne fudbalske utakmice na ledini, koliko smo samo dugo igrali... Još uvek te se sećam na bilijarskom stolu, kako bacaš kugle
na ogledala i vitrine, nisam mogao da razumem da si bio toliko
uplašen dok si pričao o vlasnicima i šefovima fabrike.
Pretpostavljam da sam to uradio jer je to bio jedini način
na koji sam mogao da ostanem čist, da ti odgovorim, da ti vratim
sve što si mi dao i što ja više nisam hteo, sad vidiš da su sećanja
jedino što ostaje, ali ti si potpuno nestao. Sećaš li se onog vikenda
kad sam došao da te tražim, sa kacigom u rukama, da se vozimo
motorom po putevima? Rekao si mi da sam porastao i da si se
ti ugojio, da motor neće više poskakivati sa istom lakoćom, i da
sada ne možeš da rizikuješ da se povrediš, Merse je trudna. U
stvari, ni ti ni ja više nismo bili isti, mislim da to sve objašnjava.
Možda nije prošlo ni mesec dana od kada ste se vratili,
oboje, pitao si me da li želim da idem u lov, bila je sezona pataka, i da ćeš mi dati da nosim dobru pušku, dvocevku. Sećam se
kako smo se trljali lišćem, da insekti ne osete sredstvo kojim smo
podmazivali puške. Istina je da ja nisam hteo da idem u lov, od
početka sam znao da me vodiš samo zato što si mi obećao, zato
što nisi hteo da ti prebacujem.
Krenuli smo močvarom, pravo prema gnezdilištu pataka. Bio sam pored tebe, trebalo je da ti pucaš prvi, hteo si da
budeš siguran da ćeš ubiti prvu patku, ja bih bio spreman za
ponovni prelet, kad se jato uplaši i poleti, ne bih uopšte morao da
nišanim, samo jedan pucanj za drugim, dok bih puškom pratio
patke u letu. Zašto se svega sećam tako jasno? Bio si mi sa leve
strane, tvoja patka se samo prevrnula, snaga metka je učinila da
pogođena lebdi u oblaku perja. Zatim se jato uzdiglo iz šipražja,
tvoja je pala kao kamen, a moja je, nakon dva zamaha krilima
završila u vodi. Trzaj kundaka me nije oborio na zemlju. Nije bilo
trećeg pucnja, puška koja je opisala luk nije više pokazivala na
jato, bila je uperena u tebe, patke su nestajale u daljini, i ja sam
potrošio dva metka, ti nisi ni primetio, a možda i jesi i nikada
mi nisi rekao, ti si bio taj u koga sam nišanio, baš ti si bio ispred
mene. Ostao sam bez metaka, sve i da sam hteo nisam mogao da
pucam, ali onda sam shvatio – nešto se zauvek završilo.
Doručkovali smo u tišini pod izgovorom da nas ne čuju
patke, koje će se pre ili kasnije vratiti u močvaru, ostali smo tako
dosta dugo, obojica ćuteći, sedeći na zemlji. Ne znam zašto sam
to uradio, stvarno ne znam, bio sam tužan, ljut...Stavio sam ruku
na vrh cevi, sada ne znam da kažem da li sam znao da je puška
otkočena. Osetio sam udarac po obrvi, cev me je udarila po čelu
i po nosu i od siline trzaja, nisam ni primetio da mi je pucanj
otkinuo dva prsta, kažiprst i srednji, dlan mi je bio pun sačme.
Verovatno sam bio nepažljiv, ili možda ne, možda sam to uradio
namerno, toga se ne sećam. Sećam se kako su ponovo poletele,
patke su ponovo letele iznad močvare.
Iz knjige Snaga gravitacije (La Força de la Gravetat, 2006)
Prevod: Jelena Petanović, Vladimir Bodjanec, Maja Medović, Jasna
Ibrahimović, Leposava Nikolić i Pau Bori
AH... TI MUŠKARCI!
Žena br. 5: Ah...ti muškarci!
Sve: Ah...!
Žena br. 5: Kako nas muškarci... kako nas muče!
Sve: Čoveče...
Žena br. 2: Naročito oni koji nam se sviđaju.
Žena br. 4 i žena br. 5: Čoveče...!
Žena br. 4: Ali ima i onih koji nam se ne sviđaju i, Bože, kako nas
muče.
Žena br. 2, žena br. 5 i žena br. 3: Čoveče...!!!
Žena br. 3: Kad malo bolje razmisliš, ustvari, naravno, muškoženski odnosi su komplikovani, zar ne?
Žena br. 4: Čoveče, jesu.
Žena br. 5: Zbog njih plačemo, ali se zbog njih i smejemo.
Žena br. 4: Čoveče, i to!
Žena br. 2: Čoveče, nego šta!
Žena br. 3: Čoveče, zavisi.
Žena br. 5: Čoveče, ima nešto u njima.
Žena br. 3: Sad, s druge strane, tačno je, kad malo razmisliš, isto
tako, je l’, ti odnosi se zasnivaju na malim stvarima, je l’?
105 / Treći Trg / Drama
Foto: David Ruano
Serđi Belbel (Sergi Belbel, 1963, Terasa).
Pozorišni autor, režiser i prevodilac. Od 1985,
objavljuje pozorišne komade koji stiču veliko
priznanje kako kritike tako i publike. U komadima brzog i direktnog ritma, u kojima su glavne
teme komunikacija i odnosi među ljudima,
Belbel je jedan od najboljih predstavnika katalonskog modernog pozorišta i može se uporedit i
sa najuspešnijim katalonskim dramatičarima
svih vremena. Njegov međunarodni uspeh
može se videti u uspešnim izvođenjima njegovih
dela na pozornicama širom sveta, kao i prevodima njegovih komada na više od 15 jezika. Direktor je Katalonskog nacionalnog
pozorišta od 2006. godine. U nastavku vam predstavljemo jedan deo pozorišnog
komada “Ah... ti muškarci!“ (Ai, Homes!, 1997), koji je Belbel napisao u saradnji
sa pozorišnom grupom T de Teatre.
Žena br. 2: Čoveče, ali ponekad muškarci te male stvari ne...
Žena br. 5: Da, da, da znaš da muškarci ne...
Žena br. 4: Da znaš da ne, ne, ono.
Žena br. 3: ... Ne, ne.
Žena br. 2: ... Čoveče, nisu baš tako...
Žena br. 4: ... Čoveče, nisu.
Žena br. 5: ... Ali, nekad su tako...
Žena br. 3: ... Da, da.
Žena br. 4: Čoveče, jesu!
Žena br. 1: A, jesu, jesu! Ne znam šta da ti kažem, jer ponekad
ne mogu da izdržim i naljutim se i uzbudim i poludim i vičem i
plačem, i onda...
Žena br. 5: Šta?
Žena br. 1: ... onda, ah, razumeš, ne znam šta da radim.
Žena br. 3, žena br. 5, žena br. 2 i žena br. 4: Ali, ženo.
Žena br. 1: Nemoj ti meni ni: ‘’ženo’’, ni: ‘’čoveče’’, ni ništa,
čoveče!!!
Žena br. 3: Ništa nije tako crno, pa ni muškarci, zar ne?
Žena br. 5: Čoveče...
Žena br. 2: Čoveče...
Žena br. 4: Čoveče, da.
Žena br. 1: Meni nekad dođe da dignem ruke, ili, još bolje, znate
šta?! Dođe mi da ih izbrišem sa lica zemlje, ajmo, marš, marš,
napolje, napolje, svi napolje!!!
Žena br. 3, žena br. 5, žena br. 2 i žena br. 4: Čoveče...!!!
Žena br. 1: Je l’ tako?
Žena br. 3, žena br. 5, žena br. 2 i žena br. 4: Čoveče, ne.
Žena br. 1: Osuđene smo na to da delimo planetu s njima, bre.
Žena br. 3: Ah, ne znam, ponekad to može da bude zabavno,
mislim, zar ne?
Žena br. 2: Čoveče, da delimo planetu, i nekako, ali... da delimo
kuću?
Žena br. 5: Čoveče, to je već zeznutije, a?
Žena br. 3: Čoveče, život sa muškarcem ima mnoge prednosti.
Žena br. 4: Kako to misliš, zato što ti pruža sigurnost?
Žena br. 3: Između ostalog, naravno.
Žena br. 1: Ne znam čega ostalog.
Žena br. 5: Čoveče, kako čega! Zamisli da živiš sama i da neko
kuca na vrata usred noći. Uvek, pre nego što otvoriš, morala
bi da vičeš: ‘’Ne, Pero, nemoj da se mučiš, Pero, ja ću, Pero!’’ za
slučaj da je pred vratima provalnik. A ako, naprotiv, imaš pravog
pravcatog Peru u svom životu, hoću da kažem, u svojoj kući,
onda... otvoriće on.
Žena br. 2: Kad bi postojao pravi pravcati Pera koji bi uvek bio uz
tebe i koji bi ti grejao stopala svojim ispod jorgana...
Žena br. 4: ... takav Pera, koji bi ti pomogao da oteraš muve,
smarače, karakondžule i siledžije kad te spopadnu...
Žena br. 5: ... i koji bi ti spremao večeru kada si umorna...
Žena br. 1: Takav Pera ne postoji...
Žena br. 3: Da, čak i da postoji bio bi mršav, majušan, njanjav,
maleni Pera... Perica!
Žena br. 4: Čoveče, ženo...
Žena br. 3: Da, svejedno, da postoji jedan takav Pera, da li bi ti
pružao sigurnost, a? Ah, nisam baš sigurna.
Žena br. 1: Ali sugurnost, ako nemaš, onda je izmisliš. Zato, ako
smo odlučile da živimo same...
Žena br. 2: Odlučile?
Žena br. 1: ... ako ništa drugo, treba da imamo telefonske
sekretarice. Nema potrebe terati ni muve ni karakondžule.
Prosto, neka pozovu i ostave poruke i ti se javiš samo tipovima
koji te zanimaju.
Žena br. 5: Zapravo, hvala Bogu što ih imamo, sekretarice!
Žena br. 1: Nego šta!
Žena br. 4: Sećate se kako je bilo ranije, kad ih nije bilo, i kada
bismo očekivale poziv nekog posebnog?
Žena br. 2: Ja se ne bih nalazila ni sa kim dva dana.
Žena br. 5: Ja bih kupila džinovsku kesu semenki i napravila
neku vrstu svetilišta pored telefona.
Žena br. 4: Ja bih svakih deset sekundi podizala slušalicu da
proverim da li ima signala, da slučajno nisu isekli telefon.
Žena br. 3: Ja, ako bih morala da izađem na trenutak, da ne
pomisli da sam otputovala za vikend, znate li šta bih uradila?
Ostavila bih podignutu slušalicu.
Žena br. 1: A ja bih mirne glave izašla.
Žena br. 3, žena br. 4, žena br. 2 i žena br. 5: Je l’? Stvarno?
Žena br. 1: Stvarno. Ali bih ostavila ovima kod kuće spisak sa šest
brojeva da bi mogli da me nađu u svako doba dana i noći.
Žena br. 3, žena br. 4, žena br. 2 i žena br. 5: Aaa...
Žena br. 4: I kada bi na kraju pozvao...
Žena br. 5: Rekao bi ti da ne može da izađe sa tobom na večeru.
Žena br. 3: A ti bi mu rekla: ‘’A, dobro, vidi, dobro, razumem, skroz
te razumem, vidi, što se mene tiče, potpuno...’’
Žena br. 1: Nemoj da si smešna, mico.
Žena br. 2: Ah, da.
Sve: Ah...
Žena br. 3: Prednost kad živiš s muškarcem je u tome što ne visiš
sve vreme kraj telefona i što ne moraš više nikad da se sastaješ
sa njim.
Žena br. 5: Tačno, jer kada bi konačno izašla na večeru i on te
pratio kolima kući...
Žena br. 2, žena br. 1, žena br. 4 i žena br. 3: Uh, užas...
Žena br. 5: ... morala bi veoma da vodiš računa o tome kako
zaustavlja i parkira kola.
Žena br. 1: Ako samo zaustavi kola i ostavi migavac uključen
da klikće sve vreme, to bi značilo da nemaš mnogo vremena;
kažeš mu: ‘’Dobro, bilo mi je lepo, je l’, onda, ovaj, vidimo se neki
drugi put, a? Ovaj, zdravo’’... Poljubac u obraz, i izletiš kao furija
iz kola.
Žena br. 2: Ako uparkira kola, ali ne isključi motor, ugasiš
cigaretu koju si zapalila pre jednog minuta, kada si prepoznala
svoju ulicu. Možda... poljubac u usne i kažeš mu: ‘’Divno sam se
provela’’, i smireno izađeš.
Žena br. 4: Ako se parkira i, štaviše, isključi motor, najopuštenije
zapališ cigaretu i kažeš mu nešto tipa: ‘’Vidi, već je kasno, a?, ali,
zamisli, uopšte mi se ne spava’’, a onda...
Žena br. 3: Zapravo, najgore što može da ti se desi je da se ni ne
parkira ni ništa, nego da ti, na nekoliko ćoškova pre tvoje kuće,
kaže: ‘’Ah, vidi, znaš šta, mala? Mogu li da te izbacim ovde na
semaforu dok je crveno, ako nije problem, je l’? Ovaj, zdravo,
lutko, čuvaj se!’’
Žena br. 5: Naravno, ništa od toga ne može da ti se desi ako živiš
s muškarcem.
Žena br. 1, žena br. 2, žena br. 4 i žena br. 3: Čoveče, ne može.
Žena br. 5: Ako živiš s muškarcem, odlazak u krevet sa njim posle
večere ne treba da ti izaziva glavobolju, štaviše, moraš da spavaš
sa njim.
Žena br. 4: Sa kim?
Žena br. 5: Sa... njim.
Žena br. 4: Sa njim.
Žena br. 5: Da, sa njim.
Žena br. 4: Uf, on, on.
Žena br. 1: Da, tačno, šta znači to... on?
Žena br. 5: Pa on, tvoj... tvoj...
Žena br. 3: Tvoj šta?
Žena br. 5: ... Tvoj... ono.
Žena br. 2: Ono, kako ga nazva!
Žena br. 5: Tvoj ono... tvoj momak.
Žena br. 1, žena br. 2, žena br. 3 i žena br. 4: Tvoj momak!
Žena br. 5: Ah, ne znam, kako se zove ono koji živi s tobom?
Žena br. 1: Uf, to je baš problem, a? Naročito kada treba da ga
upoznaš sa nekim i kažeš nešto tipa: ‘’Vidi, ovo je Pera, moj...
moj...’’
Žena br. 4: Čoveče, ja bih rekla: ‘’Ovo je moj partner.’’
Žena br. 3: Šta to pričaš, ženo, zvuči kao da radiš s njim.
Žena br. 5: Nikako, nikako, sve koleginice sa posla tvog ono zovu
partner.
Žena br. 4: Da, ali...
Žena br. 2: Ja kažem...
Žena br. 5, žena br. 4, žena br. 1 i žena br. 3: Šta?
Žena br. 2: ‘’Ovo je moj čovek.’’
Žena br. 5, žena br. 4, žena br. 1 i žena br. 3: Uf, ajde!!
Žena br. 5: Baš si posesivna!
Žena br. 1: Previše neodređena.
Žena br. 4: Uopšte mi se ne sviđa.
Žena br. 3: Baš je glupo.
Žena br. 2: Muškarci bez problema kažu: “Ovo je moja žena...”
Žena br. 4: Čoveče, ženo, to nije isto.
Žena br. 2: A zašto ne?
Žena br. 3: Meni se najviše sviđa: “Ovo je moj ljubavnik.”
Žena br. 1: Ah, fuj, fenserica.
Žena br. 3: Čoveče, otkako je Margaret Diras napisala knjigu, ta
reč je ponovo u modi, zar ne?
Žena br. 4: Ah, ne znam, ljubavnik je onaj drugi, zar ne?
Žena br. 5: Koji drugi?
Žena br. 4: Čoveče, ženo, drugi, treći, onaj koji nije tvoj partner.
Žena br. 1, 5, 3: Vidi ti nju!
Žena br. 1: Ne, čoveče, ne, meni se sviđa: ‘’Ovo je moj prijatelj.”
Žena br. 5: Ah, nikako, ja imam mnogo tih prijatelja, i ne žive sa
mnom, taman posla.
Žena br. 3: Jasno, i kako onda nazivaš te ostale?
Žena br. 1: Pa... poznanici.
Žena br. 2: Tačno, čoveče!
Žena br. 5: A... a... ‘’Ovo je moja ljubav?’’
Žena br. 1, žena br. 2, žena br. 4 i žena br. 3: Opa!!
Žena br. 4: Moja velika ljubav je cveće, ali ne idem s njim u
krevet.
Žena br. 3: A... a...kombinacija?
Žena br. 5, žena br. 2, žena br. 4 i žena br. 1: Štaaa?
Žena br. 1: Još veća fenserica.
Žena br. 4: Čoveče, ako želimo da ga predstavimo, da tako kažemo,
zvanično, formalno, uvek možemo reći: ‘’Ovo je moj sustanar.”
Žena br. 5, žena br. 2, žena br. 3 i žena br. 1: Sustanar?
Žena br. 5: Ah, grozno!
Žena br. 3: Zvuči kao da popunjavaš formular za prijavu
prebivališta.
Žena br. 2: Ah, tačno.
Žena br. 5: Čoveče, možeš da kažeš i: ‘’Ovo je Pera, sa kojim
provodim svoj život.”
Žena br. 1: Važi, čoveče, i: ‘’s kojim se svađam na svaka tri
sata...”
Žena br. 2: ... I: ‘’zbog koga ne mogu da dođem do kupatila...”
Žena br. 3: I... :’’koji voli grašak s paradajzom...”
Žena br. 4: Da, i: ‘’To je Pera, na koga uvek vičem kada prdne u
krevet...” Uf, idi!
Žena br. 3: A... :’’ovo je moj švaler?”
Žena br. 1: Ljubavnik, kombinacija, švaler... mico, zvuči kao da si
iščitala rečnik!
Žena br. 5: Zapravo, najprirodnije je reći: ‘’Ovo je moj dečko.”
Žena br. 4: To se koristi mnogo u poslednje vreme, tačno.
Žena br. 3: Ah, previše je otrcano.
Žena br. 2: Čoveče, nazvati ga dečkom umiruje mnogo roditelje.
Žena br. 3: Ako ništa drugo može: “verenik.”
Žena br. 1: Verenik nikako, mico, jer za njega moraš da se udaš!
Žena br. 3: Ah, tačno.
Žena br. 4: Zapravo, u poslednje vreme je uobičajeno reći: ‘’Ovo
Prevod: Tanja Miloševski
je moj muž’’, čak i ako nisi udata, a?
Žena br. 5: Ali to je zavaravanje.
Žena br. 4: Čoveče, bar te komšinice ne gledaju ispod oka.
Žena br. 1: Čekajte, ja sam se skroz pogubila. A da ostavimo kako
je bilo?
Žena br. 5: Kako?
Žena br. 1: Ono što si ti rekla. Jednostavno: ‘’Ovo je on.”
Žena br. 3: Da, ali ako naletiš na drugarice na ulici a ideš sa njim
i staneš da se pozdraviš, nećeš reći: ‘’Vidi, ovo je on, predstavljam
vam njega, Antonija i Silvija!’’
Žena br. 2: Kažeš: ‘’Ovo je Pera’’ i tačka.
Žena br. 3: Da, ali tako ništa ne preciziraš.
Žena br. 2: A zašto moraš da preciziraš bilo šta?
Žena br. 3: Čoveče, uvek je dobro precizirati, zar ne?
Žena br. 4: Ne moraš ništa da kažeš jer se kao podrazumeva
da one na koje si naletela već znaju da je to tvoj... ono, i kažeš:
‘’Vidi, Pero, ovo su Antonija i Silvija!’’ i ščepaš ga za ruku i obgrliš
njegovu glavu da bi one shvatile da je to... on.
Žena br. 5: Imam bolju ideju.
Žena br. 1, žena br. 2, žena br. 4 i žena br. 3: Koju?
Žena br. 5: Uopšte ga ne predstaviš!
Žena br. 1, žena br. 2, žena br. 4 i žena br. 3: Aaa, naravno!
Žordi Galseran (Jordi Galceran, 1964,
Barselona) na pozorišnoj sceni pojavljuje
se 1995. godine sa dva svoja komada
objavljena praktično istovremeno: Dakota (Dakota) i Vezane reči (Paraules encadenades). Za oba dela dobio je prestižne
pozorišne nagrade i zadobio naklonost
publike kako u Barseloni tako i u Madridu. Sa komadom Metod Gronholm (El
mètode Grönholm, 2003), ostvario je
uspeh bez presedana u katalonskom pozorištu. Ovaj komad se trenutno izvodi
u više od 20 zemalja, a već ga je videlo više od milion ljudi. Po njemu je takođe
snimljen i igrani film.
METOD GRONHOLM
PRVI DEO
Sala za prijem u jednom preduzeću. Kvalitetan nameštaj.
Parket. Zidovi obloženi drvetom. Na stolu, flaše s vodom i četiri
čaše. Miroova tapiserija na zidu.
U dnu scene, dvokrilna vrata. Sa bočne strane, manja vrata.
Veliki prozor propušta poslednju svetlost kasnog popodneva. Kroz
prozor se vidi nebo. Naslućujemo da se sala nalazi na visokom
spratu.
Na jednoj od stolica sedi FERAN AUŽE, čovek od oko
trideset i osam godina. Privlačan. Elegantno i moderno obučen.
Ispred njega, na stolu, akten-tašna.
Nakon nekoliko sekundi, FERAN gleda na sat, vadi iz tašne
dnevne novine iz oblasti ekonomije i počinje da ih lista.
Zvoni mobilni telefon. FERAN ustaje sa fotelje i javlja se.
FERAN, na mobilni: Da?... Ćao, mali... Tu sam. Evo čekam...
Kroz dvokrilna vrata ulazi ENRIK FON. Izgleda da ga
FERAN ne vidi.
FERAN: Dođavola, večeras na večeru?... A što mi ništa nisi rekao?
FERAN ugleda ENRIKA.
FERAN, na mobilni: Moram da idem.
FERAN odlaže mobilni. ENRIK je krupan čovek koji je
prešao četrdesetu. Takođe nosi odelo, ali ne tako moderno
kao FERANOVO. U ruci akten tašna, pohabanija od
FERANOVE.
ENRIK: Dobar dan.
FERAN: Dobar dan.
ENRIK: Rekli su mi da je intervju ovde...
FERAN: Da, i meni.
ENRIK: Vi ste iz preduzeća...?
FERAN: Ne, ne. Ja sam kandidat za...
ENRIK: Ah, ja isto.
FERAN: Drago mi je.
ENRIK: Takođe.
Rukuju se. ENRIK spušta svoju tašnu na sto. Nekoliko
sekundi tišine.
ENRIK: Jesu li ti nešto objasnili?
FERAN: Ne. Ništa.
ENRIK: Zanimljivo, sve u svemu, zar ne?
FERAN: Da.
ENRIK: Nekonvencionalne tehnike.
FERAN: Izgleda.
ENRIK: Kad su mi predložili... Ne znam. Nije... uobičajeno. A šta,
bićemo nas dvojica?
Ne, neću doći. Ne znam, kako hoćeš... Ne pada mi na pamet da
ližem dupe tim Japancima za sitnu kintu. Slušaj, samo što mi
nisu dali posao do jaja, tako da, što se mene tiče, možeš im reći
da se nose... Dopizdelo mi je da svlačim pantalone pred tim
drkadžijama. Nikad više. Kunem ti se.
FERAN: Ne znam. Ima četiri čaše.
ENRIK: Možda su za ove što treba da nas intervjuišu.
FERAN: Možda.
ENRIK: Ovo sa zajedničkim intervjuom je malo... pa u najmanju
ruku, originalno. Posebno za posao ovog nivoa. Obično je sve
mnogo poverljivije.
FERAN: Meni ovo...
ENRIK: Ne, i meni isto, ali ’ajde... Ti i ja se ne poznajemo. Ali lako
se može desiti da sretnemo nekog poznatog.
FERAN: Pa šta?
ENRIK: Čoveče, bilo bi malo napadno.
ENRIK seda. Nekoliko trenutaka tišine.
ENRIK: Došao si kolima?
FERAN: Da.
ENRIK: I ja. Kakva gužva, je l’ da?
FERAN: Kao i svakog dana.
ENRIK: Ne znam šta više hoće da znaju o meni. Već sam imao tri
razgovora, a ti?
FERAN: Tri.
ENRIK: Kao i ja.
ENRIK vadi kutijicu bombona.
ENRIK: Hoćeš mentol bombonu?
FERAN: Ne, hvala.
ENRIK: Nisam se mnogo nadao da ću dovde stići. Dolazim iz
jednog malog preduzeća, i to je... Dobro, što se tiče opremanja i
uređenja enterijera, drugo je u svetu.
FERAN: Preduzeće je preduzeće.
ENRIK: Da, ali ja nikad nisam radio u nekoj multinacionalnoj
firmi. A ti?
ENRIK: Ovde su uslovi neverovatni. Plata je... Dobro, ne znam
koliko ti zarađuješ, ali meni bi bila skoro duplo veća... Plašio sam
se da ne zakasnim. Zaglavio sam se u Dijagonalnom bulevaru i
mislio sam, sad ćeš zakasniti i sve će propasti. Te stvari su jako
bitne. Ponekad su baš detalji ti koji odlučuju o svemu. Ja sam
zapošljavao ljude, i na kraju ono što me je navodilo na odluku su
bile upravo sitnice. Način oblačenja, kako mi pruže ruku... I auto.
Kad god mogu otpratim ih do auta. Auto govori mnogo o svom
vlasniku. Ponekad naletiš na lika koji izgleda veoma uglađeno a
vozi usran auto.
FERAN: Opušteno. Nisi zakasnio.
Kroz dvokrilna vrata ulaze MERSE DEGAS i KARLES
BUENO. Trideset i neka. MERSE nosi elegantan komplet.
KARLES, manje zvanično, pantalone i sportski sako, bez
kravate. Minđuša na jednom uvetu.
KARLES, obraća se MERSE: Uđi, uđi.
MERSE: Ne, uđi ti.
KARLES: Molim te.
MERSE, smejući se: Zašto? Zato što sam žena?
KARLES: Da, zato što si žena.
MERSE: U redu, ulazim. Ali ne zato što sam žena. (Ostalima:)
Dobar dan.
FERAN i ENRIK: Dobar dan.
KARLES: Dobar dan. (Predstavlja se:) Karles Bueno.
KARLES pruža ruku FERANU.
FERAN: Feran Auže.
Svi se rukuju dok se predstavljaju.
MERSE: Merse Degas.
ENRIK: Enrik Fon.
Svako svakom pruža ruku.
FERAN: Ja sam radio na mnogim mestima.
KARLES: Vi ćete nas intervjuisati?
ENRIK: Ne, ne, mi smo... i mi smo ovde zbog intervjua.
KARLES: Oboje? Mi takođe.
MERSE: A ko će nas intervjuisati?
ENRIK: Ne znamo, još uvek.
MERSE i KARLES ostavljaju svoje stvari.
MERSE: Tri muškarca i jedna žena. Kao i uvek.
KARLES: Dvadeset i pet procenata. Politički korektno.
MERSE: On je uvek tako duhovit. Žao mi je, ali sada je politički
korektno pedeset procenata.
ENRIK: Vi se poznajete?
KARLES: Studirali smo zajedno.
MERSE: Ovaj, ja sam učila malo više od njega.
KARLES: Zvali smo je desetkašica. Biće gadno sa njom.
ENRIK: Već sam ti rekao. Logično je da se neki od nas poznaju.
KARLES: I šta treba sad da radimo?
FERAN: Da čekamo, pretpostavljam.
MERSE: Intervjuisaće nas svo četvoro zajedno?
KARLES: Tako su meni rekli. Zajednički razgovor sa svim
kandidatima.
Pauza.
ENRIK: Jeste li došli kolima?
KARLES: Ja jesam.
ENRIK: Kakva gužva, je l’ da?
KARLES: Užas.
ENRIK: Sreća da imaju parking, jer da ga nemaju...
KARLES: Da, ovde je nemoguće parkirati se.
ENRIK: I vi ste imali tri razgovora?
MERSE: I ja.
ENRIK: I ovaj je četvrti. Nekoliko puta sam prošao kroz ovo, i
nikad nisam imao četiri razgovora. Ne znam šta više hoće da
znaju o meni...
Na jednom od bočnih zidova otvaraju se vratanca.
Otvaraju se odozgo prema dole, zaustavivši se pod uglom
od četrdeset i pet stepeni. Izgledaju kao poštansko sanduče
koje je do sada bilo skriveno u zidu. MERSE se nalazi
najbliže njima.
MERSE: Ej! Ovo se otvorilo.
Momenat tišine.
KARLES: Pa pogledaj šta ima u njemu.
MERSE pogleda.
MERSE: Koverat i štoperica.
FERAN: Štoperica?
MERSE: Digitalna.
KARLES: Piše li šta na kovertu?
MERSE: Ne. Da ga otvorim?
FERAN: Šta mene pitaš? Ne znam.
MERSE otvara koverat.
MERSE, čita: „Dobar dan i dobro došli. Kao što smo vam već
predočili, ovo je poslednja faza procesa selekcije za mesto
komercijalnog direktora Dekije. Vi ste poslednji kandidati.
Znamo da ovo nije uobičajeno ispitivanje. Sledimo protokol koji je
uspostavila naša baza u Švedskoj. Ako u nekom trenutku pomislite
da neki od zadataka koje vam postavimo nije prihvatljiv, možete
napustiti proces. Vrata su otvorena. Međutim, ako izađete iz ove
sale, bilo iz kod razloga, razumećemo da odbijate da nastavite
kandidaturu za posao. Prvi zadatak je sledeći. Rekli smo vam
da ste poslednji kandidati, ali niste poslednja četiri kandidata.
Ima samo tri prava kandidata. Jedan od vas je član naše komisije
KARLES: Ja jesam.
za selekciju osoblja. Pored koverta pronašli ste štopericu. Imate
deset minuta da otkrijete ko od vas nije pravi kandidat. Molim
vas, pokrenite štopericu. Dugme je sa desne strane.“ I to je to.
KARLES: Jebote.
ENRIK: Da vidimo, samo trenutak.... Biće da jedan od nas nije...
KARLES: To je sasvim jasno.
MERSE: I treba da otkrijemo ko je to.
FERAN: Mislio sam da će ovo biti razgovor.
MERSE: Ja treba da uradim nešto sa ovim satom.
ENRIK: Ovde ima jedan kandidat koji nije kandidat. I treba da
otkrijemo ko je to.
MERSE: To smo već shvatili.
ENRIK: Pa lepo.
FERAN: Šte je lepo?
ENRIK: Zadatak. Da otkrijemo ko laže. Lep je, jer smo po ulasku,
naravno, svi mislili da smo ravnopravni, da smo kandidati, a
sada ispada da nismo.
MERSE: I? Da je pokrenem?
MERSE pritiska dugme na štoperici.
MERSE: Deset minuta.
ENRIK: Da vidimo. Smestimo se. Jedan od nas nije... pravi.
Pauza. Svo četvoro se gledaju.
MERSE: Ili će biti da je ispitivač jedan od vas.
FERAN: Može biti da si ti.
MERSE: Ja? Ne, nisam ja.
FERAN: Neko se pretvara. Može biti bilo ko.
ENRIK: Imamo deset minuta. Nije mnogo vremena. Mislim
je brže da idemo sistemom eliminacije nego da pokušavamo
direktno da otkrijemo prevaranta.
ENRIK: Postoji jedna stvar koja je jasna od samog ulaska. Vas
dvoje se poznajete.
MERSE i KARLES se gledaju.
KARLES: Ali dugo se nismo videli.
ENRIK: Ali ako je neko od vas lažni kandidat, moći ćete lakše da
ga otkrijete. Znate neke stvari jedno o drugom. Imamo samo deset
minuta. Od interesa vam je da eliminišete brzo, a imate jednu
osobu manje kojom treba da se pozabavite. Šta kažete na to?
MERSE: Samo trenutak. Pusti me da razmislim.
KARLES: Stvari koje znam o Merse su odavno, a nije ni...
MERSE: Čekaj, Karles. Pre nego što bilo šta kažeš, razmisli.
KARLES: O čemu hoćeš da razmislim?
MERSE: Samo nas je četvoro.
KARLES: Da, pa šta?
MERSE: Ništa. Razmisli o tome šta su nam zadali. Radi se o tome
da žele da vide ko je sposoban da otkrije prevaranta a ko nije.
KARLES: A, da.
KARLES gleda FERANA i ENRIKA.
FERAN: Neće nam ništa reći.
ENRIK: Zašto?
FERAN: Zato što, ako nešto znaju, znaju, i to nam neće reći, jer
bi nam dali prednost koju nema potrebe da nam daju. Tako bih
barem ja uradio.
ENRIK: Ne razumem.
FERAN: Jebote, takmičimo se među sobom. Neće ti dati nijednu
informaciju za koju im nije u interesu da daju. Ne, stvarno, sve
ima svoje. Ne radi se samo o tome da treba da otkriješ ko laže, već
i da navedeš druge da pogreše, jer ako bismo svi troje pogodili ko
je lažni, reci čemu bi onda služio zadatak. Svi pobede, i šta onda.
FERAN, ironično: Prevaranta.
ENRIK: Na papiru je pisalo da treba da otkrijemo ko je lažni
kandidat. Nije pisalo da treba da se takmičimo među sobom.
FERAN: Čoveče, to je sasvim jasno. Ne traba da piše. Nas je troje
a ima samo jedno mesto. Takmičimo se.
MERSE: Ne, on je u pravu. Kad dobro razmislim, ono što nam je
činiti je da sarađujemo.
KARLES: Da sarađujemo?
MERSE: Da, obrati pažnju. Ja nisam videla Karlesa od poslednje
večere na Esade univerzitetu... Ima dve ili tri godine.
KARLES: Dve.
MERSE: I tada je radio u jednoj farmaceutskoj laboratriji.
KARLES: I dalje tamo radim.
MERSE: To je istina. Skoro sam srela jednog kolegu i to mi je
rekao. Stoga, on ne može biti.
KARLES: A ti si, Merse, bila u jednom preduzeću za consulting.
Ali ne sećam se u kom...
MERSE: ICR.
KARLES: I dalje si tamo?
MERSE: Ne, sad sam u jednoj banci. Ali vam neću reći u kojoj,
ako vam ne smeta.
Nekoliko sekundi tišine. FERAN i ENRIK razmatraju ono
što su rekli MERSE i KARLES.
FERAN: Vidiš?
ENRIK: Šta?
FERAN: Da nam to ničemu ne služi. Možda oboje lažu. Ako je
neko od njih lažni kandidat, slagao je, a drugi, ako to zna, neće
nam reći da ovaj laže, jer on već zna da je ovaj lažni i nema
nikakvu potrebu da nam to obelodani.
ENRIK: Majku mu, baš je zeznuto.
FERAN: Oni su već objasneli svoj radni status, mi možemo da
im verujemo ili ne. Objasnimo i mi naš i svi četvoro ćemo biti
MERSE: Čini mi se da grešiš. Ovaj zadatak ne služi da pokaže ko
je najpronicljiviji, već da proceni našu sposobnost da radimo u
grupi. Imajmo poverenja jedni u druge. Radimo zajedno kako
bismo otkrili ko je lažni kandidat.
FERAN: Kako je to slatko! Ali budući da lažni neće reći da je
lažan, ne možemo raditi zajedno. Ne možemo imati poverenja
jedni u druge.
KARLES: Ja mislim da je u redu to što si rekao... ti.
FERAN: Feran.
KARLES: A, da, Feran! Recite odakle vi dolazite.
ENRIK: Ja sam komercijalni direktor jedne prehrambene firme.
FERAN: Koje?
ENRIK: Ona nije rekla u kojoj banci radi.
FERAN: Sjajno! Pa i ja sam komercijalni direktor. Jedne
laboratorije. I zato me čudi što te ne poznajem (KARLESU).
Radim u Disfarmi, i nije mi nikakav problem da to kažem. U
kojoj laboratoriji ti radiš?
KARLES: Pa ni ja neću to da kažem. Pogotovo sada kad znam da
i ti radiš u istom sektoru.
MERSE: Ja znam gde on radi. I govori istinu.
FERAN: I kako mogu da znam da ti govoriš istinu?
MERSE: Zašto bih lagala?
FERAN: Upravo sam rekao, ako ti znaš da on radi ovde, zadržaćeš
za sebe njegovu radnu istoriju, jer ti nije u interesu da nam
olakšavaš.
MERSE: Ako nećeš, nemoj da mi veruješ, ali treba da se ponašamo
kao ekipa. Važno je da nas troje pravih međusobno sarađujemo
da bismo otkrili... prevaranta, kako on kaže. Da lažem, išlo bi na
moju štetu.
FERAN: Onda reci u kojoj banci radiš. Nemoj da kriješ. Laž ide na
tvoju štetu, zar ne?
jednaki.
MERSE razmatra šta joj je činiti.
KARLES: Ja radim u Raventalu. Nisam vam to rekao ranije jer...
Jer nisam. Ali mislim da je bolje da idemo sistemom eliminacije,
kako on kaže.
FERAN: U Raventalu? Od kada?
KARLES: Od pre pet godina.
FERAN: Poznaješ li Feliksa Garidu?
KARLES: Nnnne, ko je on?
FERAN: A Lauru... Lauru Sanćes?
KARLES: Znam jednu Lauru Vaskes?
FERAN: Da, u pravu si. Zove se Laura Vaskes.
KARLES: Ko je Feliks Garido?
FERAN: Moj rođak? Kapetan trgovačke flote. Koliko nam je
ostalo?
MERSE gleda u štopericu.
MERSE: Četiri, skoro.
FERAN: Pa da krenemo sa eliminacijom. Po meni... Karles je u
redu.
ENRIK: Da, ali možda ti sad radiš ono što je ona radila malopre.
Možda ti znaš da ona laže, ali slediš njen put kako bismo se mi
prešli.
FERAN: Ako ja sledim njen put, sledi ga i ona.
KARLES: Ja ne lažem i niko ne sledi moj put, ali ti... Vidi, žao mi
je, ali poznajem komercijalnog direktora Disfarme i uopšte ne
ličiš na njega.
FERAN: I ko je komercijalni dorektor?
KARLES: Reci ti to meni.
FERAN: Viktor Dunsberg.
KARLES: Ali ti si rekao da si...
KARLES: Ne poznajem tog iz Žirone.
FERAN: Onda ne možeš da tvrdiš.
ENRIK: Sada možda lažete obojica.
FERAN: A ona?
ENRIK: Ako je ona slagala, biće da i ti lažeš.
FERAN: Ako je ona slagala, to je njen problem. Zašto bih ja lagao
ako ona laže?
ENRIK: Zato što se nadovezuješ na njenu laž, da bi mene
prevario.
MERSE: Ja nisam ništa slagala. Niko ne može da se nadoveže na
laž koju nisam izgovorila.
ENRIK: Možda, možda i nisi ništa slagala, ali ako je on (FERAN)
shvatio da on (KARLES) laže, misliće da si i ti slagala i nadovezaće
se na tvoju laž makar ona i ne bila laž.
FERAN: Dečko, upetljavaš se.
ENRIK: Ne, gospodine. Ako on (KARLES) nije to što je rekao da
jeste, a vi znate da laže, slagaćete me da biste sačuvali laž za
sebe.
FERAN: Nemoj toliko da razmišljaš. Vidi se da nisi baš navikao
na to.
ENRIK: Pokušavam sebi da razjasnim.
FERAN: Sad ću ja da ti razjasnim. Da ja lažem, da sam ja
prevarant, znao bih da on radi u jednoj laboratoriji jer smo već
prošli nekoliko intervjua da bismo došli dovde. Predali smo im
naš si-vi. Da sam ja iz firme, već bih znao sve o njemu i smislio
bih drugačiju priču, a ne da radim u laboratoriji, jer bi on mogao
da otkrije da lažem čim bismo počeli da pričamo.
Ostalih troje ga gledaju.
ENRIK: Možeš li da mi ponoviš?
FERAN: Neka me Karles pita o mom poslu šta god želi.
FERAN: Komercijalni direktor, ali delegacije u Žironi.
KARLES: Ne, nema potrebe gubiti vreme. Ja mu verujem. Mora
da je neko od vas dvoje. Ti, Merse, to sa bankom, to me kopka.
Mora da mi je to već neko pomenuo.
MERSE: Moguće je, ali, iz istog razloga, da radim ovde, već bi ti
to neko pomenuo.
KARLES: I to je tačno.
MERSE: Ali kad smo već iskreni... Radim u Mediteran banci i šef
sam odeljenja za marketing.
KARLES: Od kada?
MERSE: Od pre pola godine.
KARLES: Pola godine. I već hoćeš da menjaš?
MERSE: Da, pa šta?
KARLES: Ne, ništa.
FERAN, Enriku: Još samo ti.
ENRIK: Sad mi je jasno. Skontao sam... Mi ovde... Oni nas
zajebavaju, bre.
FERAN: Njih dvoje?
ENRIK: Ne. Poverovali smo da postoji lažni kandidat jer su nam
tako rekli, ali kako mi se čini, svi četvoro smo pravi kandidati i
nema nikakvog prevaranta.
KARLES: Čemu onda služi ova komedija?
ENRIK: Pa tome da vide da li smo sposobni da uočimo da nas
varaju. U Americi je ovaj tip testiranja pri procesu selekcije
sasvim uobičajen. Postavljaju ti problemske zadatke, zagonetke,
da bi videli da li si sposoban da sagledaš situaciju iz nekog drugog
ugla. Ovde se radi i o tome da svi verujemo da je problem u tome
da postoji jedan lažni kandidat, da neko od nas ovde vara ostale,
a zapravo, oni su ti koji nas varaju još od samog ulaska.
Prevod: Hristina Vasić i Milica Inosavljević
STRAŠNI SUDOVI (59)
2. Već poznajete slavni grčki aforizam: “Žuan Fuster je mera svih
stvari.”
41. Na mene alkohol utiče tako da bolje shvatam.
52. Sposobnost zaborava je, van svake sumnje, jasan simptom
fizičkog i moralnog zdravlja.
58. Pretpostavljam da postoji izvesna razlika između ateizma
prema Jehovi i ateizma prema bilo kojem drugom božanstvu (ili
prema celom Olimpu).
59. Sem toga, mislim da ne treba da mešamo dve tako različite
stvari kao što su ateizam i teofobija. Jedan soi-disant ateista
samo je obični teofob, više ili manje besan.
62. Opasno je kada steknemo glupana za neprijatelja jer su glu-
127 / Treći Trg / Aforizmi
Žuan Fuster (Joan Fuster, 1922–1992,
Sueka) je esejista, istoričar, književni
kritičar i pesnik. Intelektualac samouk
posvetio je rad svojoj zemlji i vremenu. Iz
njegovih plodnih i svestranih književnih
dela, ističe se, po svojoj uspešnosti,
potitički esej: Mi Valensijanci (Nosaltres
els valencians, 1962), osvrt na valensijsko
društvo tog vremena. Jedan od najvećih
poznavalaca dela Ausijasa Marka,
Salvadora Espriua i Žuzepa Pla. U
knjigama Srašni sudovi (Judicis Finals, 1960) ili Rečnik za dokoličare (Diccionari
per a ociosos, 1964) nam se predstavio i kao pisac sa izrazitim smislom za crni
humor.
pani obično štetniji od zlih ljudi. Štaviše, to je nezgodno u moralnom smislu: kada imamo glupana za neprijatelja, uvek imamo
osećaj da ispadamo smešni.
85. Sistematično mišljenje, lišeno internih kontradikcija, uvek će
da ima jedan nedostatak: taj da ne može da reši sopstvenu kontradikciju sa životom.
86. Postoji jedna opasnost: da budemo isuviše nalik sebi samima.
87. Ali takođe je dosta teško imitirati sebe samog.
92. Postoji smrt, dakle uvek će da postoji Bog. Postoji život, dakle
uvek će da postoje bogovi.
95. Prisvojne zamenice, evo zaista zabrinjavajućih gramatičkih
formi.
100. Zamislite stoika koji se smeši. Bio bi to savršen čovek.
105. Ljudi koji su, kao ja, praktično skeptični, osuđeni su na to da
im uvek izgleda dobro ono šta rade drugi i da se pomire sa tim da
će uvek da postoji neko kome će da izgleda loše sve šta radimo.
108. Veoma me rastužuje kada slušam inteligentnu osobu dok
govori, a mene uopšte ne interesuje šta mi govori.
113. Ne samo bogatstvo misli jedne osobe, već i kompleksnost
njenih osećajnih nijansi zavisi od leksike i sintakse kojima vlada. Mislimo i osećamo u meri u kojoj nam to dopušta naš jezik.
114. Osoba koja nas voli stalna je opasnost.
134. Živeti znači izdati.
141. Nikada se nisam divio čoveku od akcije. Žalim ga.
157. Brak je jedina legalna i časna forma međusobnog razume-
167. Škrtost mi više izgleda kao nešto nerazumno, nego kao
nešto nastrano.
169. Treba da se govori, da se govori jasno i da se kaže sve. Reči
ili polureči koje zadržite u telu istrunuće u njemu.
178. Ne zna svako da se dosađuje. Za dosadu je, zapravo, potre
bna jedna profinjena tehnika i veoma posebna lična predispozicija. U suštini, treba da imate mnogo mašte i da je svu potrošite,
a onda da vam nedostaje.
181. Nismo samo ono što nećemo da budemo.
183. Nema autentične ljubavi bez zrna podlosti u njenim najdelikatnijim epizodama.
187. Ne nadaj se i ne boj se, i bićeš savršen.
188. Dijalektička zapoved. – Kada diskutujete, vičite i bićete u
pravu. Obično viče i onaj ko nije u pravu. Ne treba da izgubite
zbog vaspitanosti.
195. Osećamo se sami samo kada nemamo na šta da mislimo ili
kada se bojimo da mislimo na bilo šta.
196. Govoriti loše o drugima nije tako sramotan porok kako se
obično misli. Dok to radiš, pazi da ne dođeš u iskušenje da govoriš
loše o sebi samom, što je mnogo gori porok.
198. Ne prihvatajte sve ono šta se unapred definiše kao neizrecivo, misteriozno ili samo kao ezoterično. U mraku, sve su krave
crne.
200. Po pravilu, nisu naše predrasude ono šta nas tera da postupamo na ovaj i onaj način: kada dobro pogledate, na to nas
teraju predrasude drugih.
vanja koju priznaje naše društvo.
201. Neke mane tako su duboko u nama, toliko su naše, da se ne
usuđujemo da ih ispravljamo od straha da je zapravo reč o vrlinama. Na kraju krajeva, ko bi znao nisu li vrline upravo to.
204. Ne savetuj nikome da ne čini nešto, ako to pre nisi sâm
učinio, niti mu savetuj da učini nešto, ako si ti to već napravio.
Ma nastoj da nikada ništa ne savetuješ.
210. Veruj mi, mladiću: ne slušaj se! U tvojim godinama život
prolazi u varanju samoga sebe.
211. Ocenjuj svakog čoveka po njegovom najsramotnijem delu,
ali postupaj sa njim prema njegovom najplemenitijem delu. I
da se zna: to ne znači da si licemeran, već da si realan i da imaš
smisla za humor.
216. U ovom svetu, čini se, svako je pošten dok ne prestane da
bude pošten.
226. Igrati uvek znači gubiti, ako ništa drugo, onda vreme.
228. Roditeljstvo uzrokuje kretenizam.
231. Upozoravam te: istina se ne poklapa uvek sa pravdom.
235. Pisati – stvarati književnost – je sve ono što kažete, štaviše,
oblik je osvete.
239. Klodel je Viktor Igo, samo gori od njega i usto još i pravoveran.
240. Svaka reč je sama po sebi perifraza.
243. Najgore kod plagijata nije to da je reč o krađi, već o višku.
245. Suprotnost dobrom slikaru (ili lošem slikaru) nije loš slikar
(ili dobar slikar), već Pikaso.
259. Polovina svakog romana je čisto suvišna.
271. Ko bi znao da li je, posle svega, Romeova sudbina bila da
bude rogonja!
294. Od dobrih osećaja pravi se loša književnost. Od loših takođe.
Po pravilu, književnost je uvek loša, a naročito kada se bazira na
osećajima.
299. Postoji samo jedan način ozbiljnog čitanja: ponovno
čitanje.
306. Nikada nisam uspeo da odslušam završni zbor Devete simfonije kao muziku, već samo kao ono što zapravo jeste, kao himnu. E sad: uopšte nisam siguran da mi je ikad zvučala kao himna
radosti, pre kao himna nečemu drugom, ne znam čemu, ali svakako nečem plemenitijem.
314. Srećan čovek nema potrebu da se izrazi.
322. Metafore, dobre metafore, samo su nepredvidive definicije:
reći jednu te istu stvar, samo iznenada. Zapravo su način da se
sakrije trivijalnost stvari i zato ih pesnici tako obilno koriste.
329. Neki slikari što gore slikaju, to su bolji slikari. Primer: Goja
kada slika Pinturas negras. No takav je fenomen moguć samo
kada je već reč o velikom slikaru.
400. Ko je spreman da umre za ideale, u suštini je spreman i
da ubije za ideale. Sve doktrine koje počinju sa mučenicima,
završavaju sa inkvizicijom.
409. Dokolica je suštinski štetna. Jednom kada mašine, automatizovane ili produktivnije, omoguće čoveku gotovo neograničeno
slobodno vreme, doćiće do uništenja. Povećaće se, na primer,
261. Da li pesnik želi da kaže ono šta ja razumem kada ga čitam?
Nebitno je. Zahvaljujući njemu ja razumem nešto. A ako to nešto
nije ono šta on kaže, onda je ono šta sam ja sâm sebi baš hteo
da kažem.
sklonost ljudi ka alkoholu, filozofiji i samoubistvu.
428. Entuzijazam? Ne služi da se sagradi kuća, ni da se napiše
knjiga ili obradi polje, pa čak niti da se igra fudbal. Pomoću entuzijazma može samo da se peva, i to loše.
437. Sve su zastave jednako varljive. Verujte više onima koji nose
zastave, nego bojama na njima.
439. Nemojte da se zavaravate: moć prelazi iz ruke u ruku, ali
retko okleva.
441. I posle svega, šta? Moraćemo da umremo. Nema leka.
443. Dobar dan, dragi čitaoče, budući lešu, buduće ništa!
Sit tibi terra levis!
Izbor i prevod: Pau Sančis i Nikola Vuletić
„BIĆE PESNIK
ONAJ KO TO HOĆE“
Enrik Kazases (1951, Barselona) je živa katalonska legenda.
Njegovi nastupi u svim mestima u kojima se govori katalonski
jezik skoro da su mu dali oreol rok zvezde. Veliki deo nove
generacije pesnika priznaje ga kao svog učitelja čiji je uticaj
na njihovo poetsko izražavanje bio veliki.
Kada ste počeli da pišete poeziju?
Ne znam baš tačno kog trenutka sam počeo da pišem, ali znam
da je bilo mnogo rano. Negde u isto vreme kad je počela da se
budi seksualna želja, kad sam počeo da gledam devojke. Kad
sam bio mali uvek su mi se sviđali papiri, olovke...
Kako to da ste prvu knjigu objavili tek sa 40 godina?
U stvari nešto sam objavio i ranije za nekog “underground”
izdavača. Ali nije me interesovalo da objavljujem knjige. S druge
strane, svet izdavaštva je za mene bila jedna jako misteriozna
stvar. Sa 30 godina sam počeo da pravim recitale, zato što je to
bio neki drugačiji način da dođem do publike. Počeo sam da
objavljujem tek kad je jedan kritičar došao da me vidi i preporučio
me izdavaču.
Koji pesnici su najviše uticali na vas?
Bilo ih je mnogo. I u različitim trenucima su na mene uticali
različiti pesnici, kako katalonski tako i strani. Na primer, Vinjoli,
Brosa, Verdage i uvek sam čitao Ausiasa Marka. Takođe Kamings,
Maks Žakob, srednjovekovni trubaduri.
Živeli ste u inostranstvu: u Nemačkoj, Engleskoj i Francuskoj.
Koliko je to iskustvo uticalo na vas kao pesnika?
Pretpostavljam da je uticalo na mene. Tražio sam neki evropski
135 / Treći Trg / Razgovori
ENRIK KAZASES
pogled. Ne znam da li još uvek postoji Evropa, ali je postojao
evropski svet, u isto vreme ruralan i kulturan.
Kažu da je Katalonija zemlja pesnika. Kako vi to vidite?
Kad govorimo o književnosti Katalonija nije mala zemlja. Naši
pisci su dobro poznavali evropsku književnost i mogu da se
uporede sa najboljim autorima Nemačke, Francuske i Italije. Ono
što nam je nedostajalo je to što Evropa to nikad nije prepoznala.
Katalonski nije poznat jezik u svetu. Da li je to na neki način
prepreka za međunarodno priznanje katalonske poezije?
Poezija je zanimljiva kad možeš da je čitaš u originalu. Romani
možda mogu da se prevode, ali poeziju je uvek bolje čitati u
originalu. Na primer u nekom trenutku me je interesovala ruska
poezija onda sam čitao različite prevode: katalonski, nemački,
španski, italijanski da se približim originalu.
Katalonija je politički je pod uticajem Španije, ali ne i u
književnosti. Katalonska književnost je nezavisna.
Da li imate neki savet za mlade pesnike?
Ne. Rilke je pisao Pisma mladom pesniku, i taj mladi pesnik
nikad ništa nije napisao. Neka svako sam izmisli svoju poeziju.
Nek bude ono što jeste. Biće pesnik onaj ko to hoće.
Razgovor vodio: Pau Bori
Fotografija: Pau Bori
“PUTOVANJE JE VEOMA
ZNAČAJNA KNJIŽEVNA
TEMA“
Od kada je katalonska kultura bila počasni gost Sajma knjiga
u Frankfurtu 2007. godine, književni rad Marije Barbal (1949,
Tremp) biva međunarodno priznat. Nemački prevod njenog
proznog debija, romana Kamen iz odrona (Pedra de Tartera,
1985), doveo je do toga da ovaj roman bude najprodavaniji
takom nekoliko meseci u ovoj zemlji. Malo pre ovog intrevjua
roman je objavljen na slovenačkom.
Prošlo je 24 godine od vašeg književnog debija, romana
Kamen iz odrona, ali se on veoma dobro prodaje i dalje i
prevođen je na mnogo svetskih jezika. Šta mislite da je ključ
vešeg uspeha?
Možda zato što se radi o kratkom romanu koji govori o životu
jedne skromne žene i njene porodice koga je u potpunosti
obeležila istorija.
Mislite da ćete napisati knjigu koja će prevazići prodaju
vašeg prvenca?
Ne verujem, ali bih volela.
Jednom prilikom ste izjavili da je vaš književni debi bio
spontan. Na šta se to odnosi?
Želela sam da kažem da nisam mislila da pišem roman. Impuls za
pisanjem proze proistekao je iz želje da se opravdaju argumenti
o stvarima koje su se desile, a koje su ostale neiskazane tokom
posleratnih godina.
Kao glavna junakinja Kamena iz odrona i vi ste sa Pirineja
otišli u Barselonu. Vama se izgleda više sviđa život u Barseloni za razliku od vaše junakinje Konče. Volite li više život u
gradu ili na planini?
Moj život je dosta drugačiji od Končinog. Ja sam otišla u Barselonu
MARIJA BARBAL
da bih studirala. Sada sam potpuno prilagođena životu u gradu
i u njemu se osećam komotno, ali mi i dalje nedostaje priroda,
naročito Paljars.
U više vaših dela junaci se sele iz jednog mesta u drugo. Da li
vas putovanje kao literarna tema posebno interesuje?
Mislim da je putovanje, neophodno ili voljno, veoma značajna
književna tema. Označava promenu, otkriće, prilagođavanje
i nostalgiju. Junaci se transformišu kada prihvate izazov
drugačijeg ambijenta.
U poslednje vreme, ako se ne varam, posvećeni ste isključivo
pisanju. Kako izgleda vaš dan?
Pisanju posvećujem nekoliko sati u toku prepodneva. Kada
se umorim bavim se drugim stvarima. Ako mogu, popodne
opet pišem. Povremeno pričam o knjigama u bibliotekama ili
školama.
Imate li neki ritual kada pišete?
Nemam nikakav ritual. Od pre nekoliko godina sa sobom
uvek nosim svesku u koju zapisujem skice, ideje, strukturišem
argumente, slikam svoje buduće junake.
Učetvovali ste takođe u književnom kursu u Školi pisanja
u barselonskom Ateneu. Koje su tajne za pisnje dobrog
romana?
Mislim da nema tajni za pisanje dobrog romana. Radi se samo o
ozbiljnoj posvećenosti koja nije pod uticajem želje za konačnim
ciljem koji je objavljivanje knjige ili pojavljivanje na konkursima.
To je jedna potreba ili izražena želja i određeni talenat za reči.
Koje biste knjige preporučili onima koji teže da napišu dobar
roman?
Mnoge. Ja sam neuredna što se tiče književnosti, ali sad mi
upravo padaju na pamet tri imena iz književnosti XX veka.
Bilo koja knjiga (a to znači mnoge) od Karson Mekalers, Merse
Rodoreda ili Irene Nemirovski.
Fotografija: Mikel Embodas
“ZAŠTO BIH JA TRAŽIO DA
ŽIVIM OD KNJIŽEVNOSTI
KAD IMA LJUDI KOJI UMIRU
U GLADI?”
Fransesk Seres (1972 , Saidi) je najbolji pisac koji se u skorije
vreme pojavio na katalonskoj književnoj sceni. Pre nekoliko
godina napustio je Barselonu i preselio se u seosku kuću u
blizini Pirineja. Predaje katalonski jezik u jednoj osnovnoj
školi deci imigranata, ali je najviše posvećen literarnoj
karijeri koja puno obećava.
Prošle godine si učestvovao na seminaru na Filološkom
fakultetu u Beogradu. Kakvi su tvoji utisci iz Srbije?
Mogu samo da pričam o Beogradu, s obzirom da sam samo u
njemu bio. Ako treba da kažem iskreno, učinilo mi se kao da je to
društvo sa ogromnim mogućnostima, ali, ponekad, ograničeno
istorijskim razlozima koji su nam poznati. Bio bih jako srećan
kada bi se prevazišla ova ograničenja i kada bi Beograd i Srbija
bili više povezani, na sve mogiće načine, sa Zapadom, tako da od
toga svi imamo koristi. Osobe koje sam upoznao bile su sjajne
i, pošto one to zaslužuju, mislim da nismo tako daleko jedni od
drugih.
Ti si jedan od najmlađih pisaca koji je dobio Nacionalnu
nagradu za književnost. Kada se kod tebe javila želja za
pisanjem?
Želja za pisanjem veoma rano, sa sedam ili osam godina, jer ovo
uključuje, naravno, i želju da stalno čitam. Želja za pisanjem je
takođe želja čitaoca koji toliko uživa u knjigama kao autor koji
ih je napisao. Kad sam počeo da pišem sa “željom za pisanjem”?
Sad već ima 10 godina od kako sam jednu gomilu papira spojio u
formu mog prvog romana: Utrobe majke zemlje (Els Ventres de la
Terra) ali bih želeo da se dobro razume to da je želja za pisanjem
takođe i želja za čitanjem i da to nije pasivna želja drugog reda,
FRANSESK SERES
potpuno suprotno. Podjednako poštujem onog dečaka koji je
čitao Verna kao i čoveka koji je napisao moje knjige.
Koji pisci su najviše uticali na tebe?
Reći ću predvidiva imena, ali to je stvarno tako, to su autori koje
mnogo volim. Oduvek: Horacije, Mopasan, Prust, Dikens, Tolstoj,
Čehov... Od pre nekoliko godina: Džojs, Fokner, Bulgakov, Pesoa...
Od skoro: Ričard Ford, Selindžer, Karere, Mišon... Od katalonskih
pisaca: Žuzep Pla, d’Ors, Rodoreda, Sales... To su klasici ali ima
ih i drugih. Dozvolite mi da ovoj listi priključim i Danila Kiša, i
ne slučajno.
Čitalac Sile Gravitacije (La Força de la Gravetat) ima utisak
da jako dobro poznaješ različita mesta u Katoloniji u koje
smeštaš radnju svake priče. Kako si to postigao?
Idući u mesta, pričajući sa ljudima i objašnjavajući šta sam
video, osetio i mislio. Samo tako. Od posla se ne može pobeći
nikad, ne treba se plašiti, i ako treba da se preseliš, treba da se
preseliš. Ako treba da čekaš, ti čekaš i to uvek funkcioniše tako.
Treba da hodaš zemljom i upoznaš ljude koji će se naći u tvojoj
knjizi, to znači da treba da se potrudiš i da izađeš iz kuće, da
je kompjuter jedan deo tvog posla ali da treba nositi diktafon,
fotoaparat, svesku a naročito radno vreme koje se ne vidi nigde.
Da li to što je svaka priča iz Sile Gravitacije rođena iz metafore
ostavlja utisak?
Da, izuzev jedne priče, koju sam završio (ili nisam, ne znam)
koja govori o jednoj udaljenoj regiji staljinističke Rusije u kojoj
otkrivaju da je sila gravitacije veća nego u ostalim delovima
sveta. Šta radi staljinistička vlada? Raseli stanovništvo tako da u
dijaspori osete strah od razlike. Ova nenormalna sila gravitacije
mi je poslužila da označim razliku između slabih i jakih zemalja.
Čečenija bi bila dobar primer, ali i neke druge zemlje.
Tvoja poslednja knjiga zbirka je tri pozorišna komada u
kojima su protagonisti klasici katalonske književnosti. Zbog
čega taj prekid sa prozom?
Iz različitih razloga. Na prvom mestu nema ničeg što me više nervira od toga da se zaglavim u mestu ili kad imam predodređenu
ideju o tome šta treba da radim ili šta se od mene očekuje. Ono
što me je najviše interesovalo bilo je da razlozi, privatne želje
svakog lika u komadima o Rođu, Ljulju i Muntaneru ne budu
razdvojeni jedni od drugih. Bog ili istorija samo su protagonisti
Fotografija: Antonio Galeote
ako znamo na koga utiču i koga povređuju. Suština sva tri komada je sledeća: kako jedna knjiga može da menja život ljudi.
Da li ti život na selu pomaže da pišeš?
Pomaže, mnogo, veoma mnogo. Živeti daleko od “centara odluke”
i naročito se udaljiti od prezentacija knjiga, konferencija itd, čini
da sve što se priča o tendencijama, imenima, naslovima utiče
malo na tebe. To ne znači da živiš udaljen od stvranosti koja te
okružuje. Naprotiv. Ovde nema posrednika, sve je blizu, ljudi,
pejsaž, itd. S druge strane, u šumi, se vreme produžuje, nudi ti
mnogo više prostora nego što misliš i brže se koncentrišeš. Ne
znam, to je moj slučaj, ne želim da uopštavam stvari.
Da li od pisanja može da se živi u Kataloniji?
Čini mi se da je ovo pitanje relativno. Da li može da se živi od
pisanja u Francuskoj? Ili u Americi? Da li ima smisla živeti samo
od pisanja? Ja imam posao a takođe imam vremena da pišem
tako da ne razmišljam o tome. Ja to nisam tražio od književnosti.
Mislim da bi pravo pitanje bilo: da li može da se živi od knjiga? Da, naravno ali samo od dobrih knjiga. Svi bismo voleli
da imamo više vremena za pisanje i čitanje i ako ga nema u
čemu je problem? Nećemo da nastavimo da pišemo? Nećemo
više da čitamo? Naročito u našem svetu u kome ima ogromnih
društvenih problema. Zašto bih ja trebao da tražim od života da
mi dopusti da živim od književnosti ukoliko ima ljudi koji umiru
od gladi? Zar to nije cinično?
SERĐI BELBEL
“KAKVA JE SVRHA
FIKCIJE
AKO GOVORI
O STVARNOM ŽIVOTU?”
Serđi Belbel (1963, Terasa) je trenutno verovatno najbitniji
čovek katalonskog pozorišta. Ne samo zbog svog obimnog
pozorišnog rada kako kao pisca tako i kao reditelja, već i
zato što je od 2006. godine na mestu direktora Katalonskog
nacionalnog pozorišta.
Napisali ste, ako se ne varam, skoro dvadeset tekstova za
pozorište, ali nikada niste objavljivali poeziju ni prozu. Zašto
više volite pozorišne tekstove od drugih literarnih žanrova?
Ne znam kako to da objasnim. Počeo sam da pišem za pozorište
još kad sam bio mlad i ovo je vrsta pisanja koja mi se sviđa i
koja mi dolazi, recimo, “prirodno”. U stvari, ne smatram sebe
striktno “piscem” u strogom značenju te reči, nego pozorišnim
“autorom”. Ne mislim da bih imao disciplinu potrebnu za pisanje proze (neodređeno radno vreme i intenzivnu i minucioznu
posvećenost) ni “inspiraciju” potrebnu za pisanje poezije.
Čitate li više pozorišne komade ili romane i poeziju?
Trenutno je, u stvari, čitanje pozorišnih komada deo mog posla.
Zbog toga ne smatram čitanje pozorišnih dela kao nešto što se
uobičajeno podrazumeva pod “čitanjem”. Čitam više romane, bez
ikakve sumnje.
Od kojih velikih dramatičara ste najviše naučili?
Od svih, bez izuzetka, ali ako treba da navedem nekoliko, trojicu,
na primer, bili bi to Šekspir (očigledno), Rasin i Beket.
Mnogi vaši komadi izvođeni su u inostranstvu i prevođeni
su na petanestak jezika. Čemu pripisujete vaš međunarodni
uspeh?
To je misterija. Počelo je sa jednim konkretnim komadom,
Milovanja (Carícies), koji je bio začuđujuće loše prihvaćen od
stane kritike u mojoj zemlji. I paradoksalno, to je bio komad
koji mi je otvorio vrata mnogo dalje od naših granica. Posle
toga došao je Posle kiše (Després de la pluja) koji je imao odjeka
u mnogim pozorištima u Nemačkoj i Francuskoj, gde je dobio
jednu od prestižnih nagrada “Molijer”. Posle toga, ostali komadi
koje sam napisao prevođeni su i izvođeni, na nejednak način, ali
uz izvestan kontinuitet. Veoma sam srećan znajući da se moji
tekstovi izvode na drugim jezicima.
Mislite li da biste bili više uspešni da pišete, na primer, na
španskom ili francuskom?
U istinu mislim da ne, srećom. Jedan od velikih razloga za zadovoljstvo je što se ne mora ići preko Madrida ni španskog jezika
da bi se došlo do toga da moji tekstovi budu izvođeni u drugim
zemljama. Činjenica je da je to ranije bilo praktično nemoguće.
To je jedan od simptoma normalnosti ili “normalizacije”.
U toku ove godine komad Mobilni (Mòbil) bio je veoma dobro
prihvaćen od srpske publike. Da li mislite da nam je ovaj
aparat promenio život?
Mislim da bez sumnje jeste. Provera važnosti mobilong u našim
životima i u naše vreme bila bi sledeća: zamislimo da na nekoliko trenutaka ukinemo sve mobilne telefone na svetu. U koliko
situacija našeg svakodnevnog života bi nam zafalio? U mnogima.
Promenio je način na koji komuniciramo, i povrh svega, način
na koji ulazimo u veze.
Mnogo vaših komada preneo je na platno Ventura Pons,
najznačajniji katalonski režiser. Da li ste zadovoljni rezultatima?
Veoma zadovoljan. Ventura Pons poznaje savršeno način na koji
ja pišem i moj rad u pozorištu i pristupa mojim tekstovima sa
velikim poštovanjem.
Stranci (Forasters), poslednji film Venture Ponsa takođe je
rađen po vašem tekstu. Jedna od centralnih tema je imigracija. Vi ste dete imigranata. Da li ovo delo ima autobiografski
aspekt?
Ima autobiografske aspekte, da, iako to nije strogo moja lična
priča. Ne sviđa mi se da teme u mojim pričama budu potpuno
iste kao u “stvarnom” životu. Kakva je onda svrha u pisanju fikcije. Šta više, mislim iskreno da moj život i moja iskustva nisu ni
malo neobični. Trudim se da uhvatim one aspekte mojih iskustava koji mogu biti zajednički mnogim ljudima. Trudim se da
potpuno izbegnem vežbe samokontemplacije. Ipak, činjenica je
da ima komada u kome su teme više prepoznatljive. I možda je
to slučaj sa Strancima.
Da li je lakše režirati po sopstvenim teksovima ili po
tekstovima drugih autora?
Odgovor je veoma jednostavan: lakše mi je da režiram po delima
drugih autora iz jednog prostog razloga: kao režiser uvek verujem
u tekst.
Od 2006. ste umetnički direktor Katalonskog nacionalnog
teatra. Imate li vremena da pišete?
Ne mnogo. Šta više, kako prolazi vreme, svaki put mi treba više
smirenosti i koncentracije za pisanje i pozicija umetničkog direktora Katalonskog nacionalnog teatra koje je glavno nacionalno pozorište u Kataloniji, podrazumeva veliku odgovornost, naći
prostor i vreme za pisanje je, naravno komplikovano. Ipak, potpuno sam svestan da ću na ovom položaju biti određeno vreme.
Iako ne mogu da pišem sada, nadam se da hoću čim napustim
ovaj posao, za nekoliko godina.
Fotografija: David Ruano
ŽAUME S. PONS ALORDA,
ŽUAN FULJANA,
PAU SIF,
PAU VADELJ,
ŽUAN TOMAS MARTINES GRIMALT,
ANĐEL IHELMO
“BEZ POEZIJE BISMO SE UGUŠILI”
Bili su samo tri dana u Srbiji, ali se o njima pričalo
nedeljama posle njihovog odlaska, a u nekim slučajevima
čak i mesecima. Učestvovali su na Susretima mladih srpskih
i katalonskih pesnika u organizaciji Trećeg Trga od 20. do
22. marta 2009. godine. Njihova poetsko muzička izvođenja
uzbudila su srpsku publiku i podstakla burne emocije.
Zašto pišete poeziju?
ŽAUME S. PONS ALORDA: Pišem zato što živim i živim zato što
pišem. Pišem jer ona, poezija, to od mene traži i jer je ja molim
da ona to od mene traži.
ŽUAN FULJANA: Kada su mi usta puna nedefinisanih reči koje
prave red čekajući da odjednom izađu i osim pisanja nemam
nikakav drugi način da se ne ugušim. Reč je samo, dakle, o
pitanju života i smrti.
PAU SIF: Pišem zato što kad čitam poeziju imam potrebu da
se upletem u pesmu i to pokreće mehanizme koji čine da i ja
pišem.
PAU VADELJ: Ne pišem da bi mi prošlo vreme, pišem da bih
mogao da dišem i da podnosim gluposti koje nam svet donosi.
Šta je za vas poezija?
ŽUAN TOMAS MARTINES GRIMALT: Za mene poezija je umetnost sinteze, igre, tajnosti, zavođenja i ne znam koliko još raznih
drugih stvari.
ANĐEL IHELMO: Poezija je slobodno mišljenje, sama istina o
tome što smo: svet, narod i osobe.
Koji katalonski ili svetski pesnici su vam najbliži?
P.V.: Na našu “generaciju” – ako možemo pričati o generacijama
– mnogo su uticali pesnici iz sedamdesetih. Mene naročito
oduševljava Blai Bonet. To je pesnik koji isijava život. Imate i
prevod jedne njegove knjige na srpski: More (Paidea). Takođe
Esteljes, Andreu Vidal i sad dosta radimo sa Enrikom Kazasesom.
Od stranih pesnika sviđaju mi se oni radikalni: Leopoldo María
Panero ili Antonin Artaud.
Ž.T.M.G.: Ja se lično mnogo identifukujem sa Pesoom, Nerudom
ili Kavafisom, pesnicima koji na prvi pogled nemaju ništa
zajedničko, ali koji su mom ličnom kreativnom procesu doneli
iskonske vrednosti.
P.S.: Za mene su to dvojica pesnika koji su pisali na katalonskom
pored kojih se osećam kao kod kuće, kao stari prijatelji kojima
se uvek vraćam, reč je o Žuanu Salvatu Papaseitu (Joan Salvat
Papasseit) i Visentu Andresu Esteljesu (Vicent Andrés Estellés).
A.I.: Pesnici koji su mi najbliži su, očigledno, moji prijatelji
pesnici. Bez sumnje ne postoji nijedan pesnik na svetu koji je
toliko uticao na mene kao moji (prijatelji) pesnici. A onda mogu
da kažem i neka svima dobro poznata imena: Kavafis,Vitman,
Lorka, Damia Uget (Damià Huguet) ...
Kako biste definisali poeziju koja se danas piše na
katalonskom?
Ž.S.P.A.: Jedna eksplozija različitosti i beskrajnih mogućnosti, od
najneuobičajene mentalne bede do najneverovatnijih glasova
koji se ne rađaju u svakom jeziku. Siguran sam da je to jedna od
najživljih, najneverovatnijih poezija u čitavoj Evropi.
Ž.T.M.G.: Na katalonskom ima mnogo dobre i mnogo loše poezije.
Po ovome mislim da se ne razlikuje mnogo od ostalih evropskih
književnosti ili čak svetskih. Ono što jeste drugačije je obimna
godišnja produkcija poezije, mislim da je proporcionalno (iako
bez ozbiljne studije koja bi podržala ovo mišljenje) jedna od
najproduktivnijih u Evropi. Ovo čini da je još teže odvojiti žito
od kukolja.
Zašto mislite da ima toliko mnogo pesnika na katalonskom
jeziku?
P.S.: Zato što su potrebni. Ako ima toliko pesnika to je zato što
smo neophodni, neophodni da živimo intenzivnije, neophodni
da, prosto, živimo.
A.I.: Imam dva objašnjenja, jedno geografsko-romantično i drugo
društveno-ekonomsko. Geografsko bi bilo da je velika količina
pesnika na katalonskom jeziku proizašla zbog velike količine
Mediteranskog mora koje imamo u odnosu na katalonsku zemlju.
Rekao bih da je Mediteran jedan od najvećih stvaralaca pesnika.
Drugo objašnjenje, društveno, je da je poetsko izražavanje
neizbežno u izobličenom svetu u kome živimo, u kome poezija
treba da definiše i učestvuje u dnevnom spasenju, u direktnoj
akciji.
Zašto ste objavili Pedra Foguera (antologiju mladih
katalonskih pesnika)? Kojim kriterijumima ste se rukovodili
pri pravljenju ove antologije?
P.V.: Shvatili smo da na katalonskom tržištu fali jedan prozvod
ovakvog tipa. U jednoj kulturi u kojoj su pesnički glasovi tako
fuzionisani, treba ponekad izvršiti čišćenje i ponuditi svežu krv.
Ž.S.P.A.: Kriterijumi su bili veoma jasni: autori mlađi od trideset
godina čija je poezija jaka i koja bi davala snažnu prednost
usmenom i rapsodijskom radu u različitim predstavama i
recitalima kako bi se knjiga propagirala u celom univerzumu.
Vaši recitali, uz muziku i glumu, pridobili su srpsku publiku.
Zašto predstavljate poeziju na ovaj način?
Ž.F: Zato što poezija podrazumeva, potražuje i voli katarzu koja
joj daje smisao. Poezija je tu da je ljudi osećaju, da se uzbude,
da razumeju, vide, smeju se, plaču zbog svega onoga što nam
svakodnevica donosi. Zbog toga, poezija je jedan neverovatan
život!
Ž.T.M.G.: Mislim da poezija nikad nije bila zamišljena da je
ljudi čitaju kod kuće uvaljeni u komotnu fotelju. To je skorašnji
pronalazak kome nema više od 150 godina. Do tog trenutka
poezija je morala biti performativna.
P.V.: Tačno, mi ne možemo da razumemo poeziju sami iz neke
knjige pune reči, treba da prenosimo našu radost i našu viziju
sveta. Najidealnije bi bilo da umesto knjiga imamo diskove ili
DVD-ove.
Iz koje tradicije crpite insapiraciju za vaše recitale?
Ž.T.M.G.: Iz sve usmene tradicije. Kad bih davao primer sa
Majorke to bi bila improvizovana pesma.
Ž.S.P.A.: Ja je crpim iz prvog krika koji je načinio suštinu plodnosti
i iz plodonosnosti poslednjeg daha koji će proizići kada sve bude
eksplodiralo i premašilo sve nivoe realnosti.
Kakve impresije je u vama izazvala Srbija?
A.I.: Iskreno, direktno, bez dvoumljenja, bez želje da zvuči dobro,
pošteno, govoreći istinu...Srbija je bila jedan od najboljih stvari
u mom životu. Učinila je preporod moje ličnosti, moje poetike i
uticala na mnoge buduće projekte.
Ž.T.M.G.: Meni se takođe učinila fantastičnom. Najvažnije od
svega je da su ljudi topli, osećajni i darežljivi. Na tome sam im
mnogo zahvalan. Imao sam osećaj da je sve mnogo više istinito
nego kod nas, gde preovladava neki drugi moral više lažan i
pretpostavljen.
Ž.S.P.A.: Za mene je Srbija raj koji se uzdigao iz svojih ruina i
koji će polako prodreti u srca stare Erope. Izgledala mi je kao
divna, veličanstvena zemlja, u kojoj se mogu skupiti najbolji
plodovi želja za nadom i radošću, znajući da se moraju prevazići
prepreke prošlosti i aveti užasa.
I poezija srpskih pesnika koju ste imali prilike da čujete?
Ž.F: Naročito me je privuklo slušanje poezija na jeziku koji (još
Razgovor vodili: Jelena Petanović, Dejan Matić i Pau Bori
Fotografija: Pau Bori
Sve biografije katalonskih pisaca prevela je Jelena Petanović.
uvek) ne znam...ostala je misterija da razotkrijem šta su govorili,
ali to ćemo saznati veoma brzo kad dođu u Kataloniju.
Ž.S.P.A: Magična, čudna, egzotična i INSPIRATIVNA! Toliko
fascinantna da sam dobio želju da naučim srpskohrvatski da
razumem te reči, da otkrijem kako su se mogle roditi i umreti
unutar drugih formi, tonaliteta i vokala sve do dubine mog bića.
Ako biste morali da izaberete samo jedan događaj sa Susreta
koji događaj bi to bio? Zašto?
Ž.T.M.G: Svakako bi to bio recital u Casa García. Svi ostali događaji
bili su mnogo intenzivni i emotivni, ali ovaj je bio veoma poseban
jer smo imali najviše interakcije sa publikom.
P.V: Tamo smo mogli da poludimo i da upoznamo mnogo ljudi
(uz pomoć rakije, naročito).
P.S.: Ja bih, pored Casa García, istakao i prevodilačku radionicu.
Ona mi je dozvolila da uđem u dubinu onoga što sam napisao
pre nekoliko godina i da to vidim sa različitih strana. Ono čemu
me je podučilo četvoro prevodilaca koji su radili sa Brankom
Prelevićem (pesnikom i prevodiocem) i samnom je da unutar
svake moje pesme postoji jedan skrivena azbuka koju prevodilac
mora da zna da dešifruje, jedna azbuka tako skrivena koju ni
sam autor ponekad ne može da prepozna.
A.I.: Veoma mi je značajan bio susret u Srpskom književnom
društvu, u kome sam osetio jednu tako snažnu emociju, našavši
se u sjajnom razgovoru koji je mogao da traje večno.
Ž.S.P.A.: Veoma je teško izabrati jedan konkretan događaj jer su
Susreti u celini bili grandiozni, jedinstveni, strahovito genijalni!
Odbijam da svodim i pojednostavljujem stvari: ja, kao neizdrživi
euforičar ne mogu da se prilagodim samo jednoj stvari, ja želim
da uvek težim nečem višem,
SVE U SVEMU OGROMNOM I GIGANTSKOM,
UEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE!!!
Konferencija za novinare, Srpski PEN centar
Prevodilačka radionica, Filološki fakultet
Rasprodaja Poezije, Centar za kulturu Stari grad
Srpsko književno društvo
Trgni se! Poezija! Biblioteka grada Beograda
Katalonski čas, Radio Pančevo
Gradska biblioteka Pančevo
Izdavanje ove sveske časopisa Treći Trg pomogli su:
Postprodukcija diska: Aleksandar Filipov
CIP - Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd
82+7
TREĆI Trg [Elektronski izvor] :
elektronski časopis za književnost i
umetnost / glavni urednik Milan Dobričić ;
odgovorni urednik Dejan Matić. - Online
izd. - Elektronski časopis. - God. 1, br. 1
(maj/jun 2004)- . - Beograd (Jurija
Gagarina 37/63) : Udruženje građana Treći
Trg, 2004Internet pretraživač
Način dostupa (URL):
http://www.trecitrg.org.yu. - Tromesečno. Nasl. sa nasl. ekrana. - Izvor opisan dana
22.02.2006.
ISSN 1820-2071 = Treći Trg (Online)
COBISS.SR-ID 115388428

broj 23-24/2009

Transcription

Similar documents

ite, MissA est! - Novice iz Slovenije

Lavadora Automatická pračka Pralni stroj Veļas mazgājamā

LUCIDA INTERVALLA prilozi odeljenja za klasične nauke

U MÜLLERU! OD 24.11. DO 7.12.

DejanNeb_Layout 1

ovdje - HC ITI

Untitled - Marine Antony

PDF - Fakultet za crnogorski jezik i književnost

scena1-2 2009:scena.qxd

књига 482, свеска 1-2, јул-август 2008.

Dani - Madlena Zepter