2010 - Days of Applied Psychology, Nis, Serbia

Transcription

Vol. 7 No. 9
2011
ISSN 1451-5407
Godišnjak za
PSIHOLOGIJU
UNIVERZITET U NIŠU – FILOZOFSKI FAKULTET
DEPARTMAN ZA PSIHOLOGIJU
UNIVERSITY OF NIŠ - FACULTY OF PHILOSOPHY
DEPARTMENT FOR PSYCHOLOGY
Niš, 2011
SADRŽAJ
Miroslav Komlenić
ANALIZA ADEKVATNOSTI DEFINICIJE UČENJA ..............................7
Ljubiša Zlatanović
VIKO I BARTLET: SEĆANJE KAO PROCES KONSTRUKCIJE .......... 19
Željko Mladenović
RAZVOJ VIZUELNE PERCEPCIJE U PRVOJ GODINI ŽIVOTA
DETETA .................................................................................................. 41
Mirjana Stanković-Đorđević
TRANSFERNE RELACIJE U PSIHOTERAPIJI DECE I MLADIH ........ 67
Ivana Simić, Jelisaveta Todorović
DISKURS, MITOVI I SEKSUALNO NASILJE....................................... 89
Milica Milojević, Milica Tasić
NEKI OD PRISTUPA PROUČAVANJA LIČNOSTI U POLITIČKOJ
PSIHOLOGIJI ........................................................................................ 111
Vladimir Nešić, Milkica Nešić
PREPOZNAVANJE GENIJA................................................................. 127
Sabina Hodžić
PSIHOLOŠKA ANALIZA LIČNOSTI I DELA POZNATIH PIJANISTA
............................................................................................................... 151
Zorica Marković
POVEZANOST STILOVA RUKOVOĐENJA I STILOVA
ODLUČIVANJA .................................................................................... 167
Svetlana Čičević, Milkica Nešić
ZNAČAJ KONTURE FUNDAMENTALNE FREKVENCIJE GLASA U
PROCENI PSIHOFIZIOLOŠKOG STANJA GOVORNIKA.................. 185
GODIŠNJAK ZA PSIHOLOGIJU, VOL. 6, No 8, 2009, ISSN 1451-5407
Aleksandra Šafranj
POVEZANOST MEHANIZAMA SUOČAVANJA SA STRESOM,
NEUROTICIZMA I IRACIONALNIH UVERENJA KOD
ADOLESCENATA ................................................................................ 201
Jelena Petrov, Marina Hadži-Pešić, Ljubiša Zlatanović, Miodrag Milenović
ZADOVOLJSTVO ŽIVOTOM,ZADOVOLJENJE OSNOVNIH
PSIHOLOŠKIH POTREBA I SKLONOST KA PSIHOSOMATICI ....... 219
Milena Belić, Aleksandar Anđelković
POVEZANOST HUMORA I STRATEGIJA PREVLADAVANJA KOD
STUDENATA ........................................................................................ 247
Ivana Pedović
AFEKTIVNA VEZANOST I SOCIJALNA SAMOEFIKASNOST ........ 261
Dina Joksimović
RELACIJE BAZIČNIH DIMENZIJA LIČNOSTI I POLA SA
DIMENZIJAMA ASPIRACIJA KOD SPORTISTA ............................... 281
PRIKAZI KNJIGA ................................................................................. 297
4
CONTENTS
Miroslav Komlenić
ANALYSIS OF THE ADEQUACY OF THE DEFINITION OF
LEARNING................................................................................................7
VICO AND BARTLETT: REMEMBERING AS A PROCESS OF
CONSTRUCTION.................................................................................... 19
Željko Mladenović
VISUAL PERCEPTION DEVELOPMENT OF THE CHILDREN IN THE
FIRST YEAR OF LIFE ............................................................................ 41
TRANSFERENCE RELATIONSHIPS IN PSYCHOTHERAPY OF
CHILDREN AND ADOLESCENTS ........................................................ 67
DISCOURSE, MYTHS AND SEXUAL VIOLENCE............................... 89
SOME OF THE PERSONALITY RESEARCH APPROACHES IN
POLITICAL PSYCHOLOGY................................................................. 111
RECONGIZING A GENIUS .................................................................. 127
Sabina Hodžić
PSYCHOLOGICAL ANALYSIS OF PERSONALITIES OF FAMOUS
PIANISTS .............................................................................................. 151
Zorica Marković
RELATIONS BETWEEN LEADERSHIP STYLES AND DECISIONMAKING STYLES ................................................................................ 167
THE ROLE OF VOICE FUNDAMENTAL FREQUENCY CONTOUR IN
INSTANANEOUS PSYCHOPHYSICAL STATE ASSESMENT .......... 185
GODIŠNJAK ZA PSIHOLOGIJU, VOL. 6, No 8, 2009, ISSN 1451-5407
Aleksandra Šafranj
RELATIONS BETWEEN MECHANISMS OF STRESS COPING,
NEUROTICISM AND IRRATIONAL BELIEFS AMONG
ADOLESCENTS.................................................................................... 201
SATISFACTION WITH LIFE, BASIC PSYCHOLOGICAL NEEDS
GRATIFICATION AND PSYCHOSOMATIC MANIFESTATION
PROPENSITY........................................................................................ 219
RELATIONS BETWEEN HUMOR AND COPING MECHANISMS IN
STUDENTS............................................................................................ 247
Ivana Pedović
ADULT ATTACHEMENT STYLES AND SOCIAL SELF-EFFICACY
............................................................................................................... 261
Dina Joksimović
RELATIONS OF BASIC PERSONALITY DIMENSIONS AND GENDER
WITH ASPIRATIONS OF ATHLETES ................................................. 281
BOOK REVIEWS .................................................................................. 297
6
UDK 159.953.5
Godišnjak za psihologiju,
vol 7, No 9., 2011, pp.
ISSN 1451-5407
Miroslav Komlenić
Univerzitet u Nišu,
Filozofski fakultet
ANALIZA ADEKVATNOSTI DEFINICIJE UČENJA
Apstrakt
Učenje nije lako definisati jer spada u pojmove čiji se rodni pojam i
vrsna razlika teško određuju, što je osnovni sadržinski zahtev definicije.
Osnovni formalni zahtev je adekvatnost definicije, koja podrazumeva
ekvivalentnost obima definienduma i definiensa, a sa kojom je pri
definisanju učenja bilo najviše teškoća: definicije su bile ili uske (klasična i
zdravorazumska definicija), ili široke (sve kasnije definicije, nakon
klasične).
Status najprihvaćenije definicije učenja u različitim periodima imali
su različiti iskazi, koji su, uz manje ili više pojmova koji su se menjali,
sadržali zajedničku tvrdnju: Učenje je promena u aktivnosti individue koja
je rezultat prethodne aktivnosti. Preširokost ove definicije, iako je ona bila
smanjivana unošenjem različitih specifikacija pojma (trajna, relativno
trajna promena, progresivna, promena u individui koja se može
manifestovati u određenim uslovima), zadržala se kao mana, iako znatno
umanjena. I pored različitih konotativnih dodataka i sužavanja, definiens je
i dalje širok.
Najprihvaćenijom se danas smatra definicija obogaćena i pojmom
“specifična promena” u aktivnosti, jer se smatra da u potrebnoj meri
smanjuje razuđenost definicije.
U ovom radu se analizira i dokazuje da je definicija učenja i dalje
široka, što otvara prostor da se proceni prihvatljivost novog predloga
definisanja.
Ključne reči: definicija, učenje, adekvatnost.
Uvod
Definisanje je (Petrović, 1998; Ristić, 1995; Koen i Nejgel, 1965)
logičko–metodološki postupak kojim se određuje konotacija (sadržaj)
pojma. (Deoba je postupak kojim se određuje denotacija – obim - pojma).
Svaka definicija ima definiendum (pojam koji se definiše) i definiens
(pojam ili pojmovi kojim se definiše).
Dobra definicija ispunjava dva krupna zahteva:
Sadržinski: navođenje najbližeg roda i vrsne razlike u definiensu.
Formalni: a) adekvatnost, b) akuratnost, c) necirkularnost, d) nenegativnost, e) neslikovitost i f) jasnost.
Tri vrste pojmova je teško ili nemoguće definisati:
Rodne pojmove sa velikom denotacijom (krupne pojmove,
takozvane kategorije) kojima je teško pronaći viši rodni pojam (sa još
većom denotacijom, a koji definicija treba da navede ispunjavajući
sadržinski zahtev), na primer: postojanje, odnos, supstanca, kvalitet,
kvantitet.
Vrsne pojmove sa malom denotacijom (sitne, takozvane primitivne
pojmove) kojima je teško pronaći niži vrsni pojam (sa još manjom
denotacijom, a koji definicija takođe treba da navede sledeći sadržinski
zahtev), na primer: tačka, dodir, gorko, žuto, oset.
Pojmove između ekstrema 1 i 2 koji su veoma složeni, te im je teško
odrediti rod i vrstu, na primer: ljubav, rad, život, lepo.
Pojam učenja, najverovatnije, pripada pojmovima koji spadaju u
grupu 3, koje je, u principu, teško definisati: teško je precizno odrediti
njegov rod i vrstu. Naime, dobra definicija učenja mora da pronađe i istakne
ono što je zajedničko svim fenomenima učenja. Ona mora da pronađe
zajednički imenilac svih vrsta, svih pojava učenja - ono što je zajedničko
učenju sviranja na gitari, učenju matematike, učenju da se u određenim
situacijama kaže hvala, itd.
Definisanje učenja u okviru psihologije, prošlo je kroz sledeće
glavne stadijume (Radonjić, 1992):
Učenje je svesna, namerna, cilju usmerena aktivnost, čiji je cilj
sticanje znanja i veština i koja je vezana za namerno ponavljanje.
8
Miroslav Komlenić
Učenje je promena u aktivnosti individue koja je rezultat ranijeg
iskustva.
Učenje je relativno trajna i progresivna promena ponašanja
individue koja je rezultat prethodne aktivnosti (iskustva, vežbanja, prakse).
Učenje je trajna ili relativno trajna promena ponašanja individue
koja je rezultat njene prethodne aktivnosti.
Učenje je trajna ili relativno trajna i relativno specifična promena
individue koja se pod određenim uslovima može manifestovati u njenom
doživljavanju ili aktivnosti i koja je rezultat prethodnog doživljavanja ili
aktivnosti.
Učenje je trajna ili relativno trajna i relativno specifična promena
individue koja se pod određenim uslovima može manifestovati u njenom
doživljavanju ili ponašanju i koja je rezultat prethodnog doživljavanja ili
ponašanja.
Prema mišljenju većine psihologa koji se bave ovom oblašću,
pomenute definicije su poređane prema ostvarenom kvalitetu. Poslednja
navedena definicija se smatra najboljom i trenutno najprihvatljivijom
definicijom učenja u psihologiji.
Treba istaći - i odmah eliminisati kao eventualni problem – da
postoji ispunjenost većine formalnih kriterijuma kod navedenih definicija
učenja: preciznost, necirkularnost, ne-negativnost, neslikovitost, jasnost.
Nijedna definicija ne krši upravo navedene formalne principe dobre
definicije.
Međutim, problem predstavlja sadržinski kriterijum, zbog koga je u
istorijskom razvojnom nizu i bilo više definicija, ali i najuže povezan sa
ovim – formalni kriterijum adekvatnosti.
Naime, definicija učenja se u svojoj genezi neprestano bori oko
postizanja preciznosti u određenju pravog roda (promena aktivnosti) i prave
razlike u pogledu vrste promene aktivnosti koja se naziva učenjem. Ta
preciznost se najelegantnije utvrđuje proverom adekvatnosti definicije,
odnosno ekvivalentnosti denotacije definienduma - pojma učenja i
definiensa - karakteristika kojima se određuje pojam učenja.
Eksplikacijom te provere i pokušajem poboljšanja jednog bitnog
dela definicije bavi se ovaj rad.
9
Adekvatnost definicije učenja
Adekvatnost definicije je ekvivalencija obima definienduma i
definiensa. (I ovo je definicija, gde je definiendum adekvatnost definicije, a
definiens ekvivalencija obima definienduma i definiensa. Najbliži rod je
ekvivalencija obima, vrsna razlika je: definienduma i definiensa. Dakle,
navodi se ekvivalencija obima (kao najbliži rod), ali se pri tome ističe da se
ne radi o ekvivalenciji bilo kojih opsega, već obima određene vrste pojava:
definienduma i definiensa).
Dakle:
Definicija je adekvatna ako su definiendum i definiens istog obima.
Definicija je uska ako definiens ima manji obim od definienduma.
Definicija je široka ako definiens ima veći obim od definienduma.
Provera adekvatnosti definicije vrši se analizom ispravnosti sudova
u kojima su definiendum i definiens subjekt i predikat univerzalnih sudova,
što znači:
Sve što je definiendum treba da bude i definiens.
Sve što je definiens treba da bude i definiendum.
Ispravnost suda (1) dokaz je da definicija nije uska. Ispravnost suda
(2) dokaz je da difinicija nije široka.
Struktura definicije kao suda (S je P, gde je S subjekt, a P predikat)
je: definiendum je definiens (definiendum je S, definiens je P). Prema tome,
pravila 1 i 2, mogu se izraziti na sledeći način:
Ispravnost univerzalnog suda Svi S su P (Sve iz definienduma je
definiens) dokaz je da definicija nije uska.
Ispravnost čiste konverzije tog suda (Svi P su S, tj. sve iz definiensa
je definiendum), dokaz je da definicija nije široka.
Praktično elegantnije i evidentnije (Petronijević, 1990) uskost
definicije (1) proveravati kontrapozicijom suda S-P (Svi ne-P su ne-S, što je
neposredni zaključak izveden iz suda Svi S su P, a u našem slučaju glasi:
Sve što nije definiens, nije definiendum). Taj postupak će se i primenjivati
dalje u radu.
Najzad, mogu se izvesti pravila za proveru adekvatnosti definicije:
Definicija nije uska: Ono što nije u definiensu, nije u definiendumu.
Ne postoji nešto što nije u definiensu, a u definiendumu je. Ako je ovaj
uslov zadovoljen, odnosno, ako je ovo istinito za određenu definiciju, onda
ta definicija nije uska. (Na primer, definicija: Brucoš je student prve godine.
10
Miroslav Komlenić
Definicija nije uska, jer svako ko nije student prve godine nije ni brucoš. Ne
postoji neko ko nije student prve godine, a brucoš je).
Definicija nije široka: Sve što je u definiensu je u definiendumu. Ne
postoji nešto što je u definiensu, a nije u definiendumu. Ako je ovaj uslov
zadovoljen, odnosno, ako je ovo istinito za određenu definiciju, onda ta
definicija nije široka. (U primeru sa definicijom brucoša, ovo pravilo glasi:
Svako ko je student prve godine je brucoš. Ne postoji neko ko je student
prve godine, a nije brucoš).
Definicija koja zadovoljava oba pravila (1 i 2) je adekvatna, tj. nije
ni uska ni široka. Kršenje pravila 1 i 2 ukazuje na mane definicije koje se
ogledaju u njenoj uskosti ili širini.
Pravila ili metode za uočavanje ovih mana definicije mogu
se izraziti konkretno na sledeći način:
Kako utvrditi da je definicija uska? Postoji nešto što nije u
definiensu, a u definiendumu je. Primer definicije koja je uska: Brucoš je
student prvog semestra prve godine. Definicija je uska, jer postoje studenti
koji nisu u prvom semestru prve godine, a brucoši su (studenti drugog
semestra – tj. studenti cele prve godine su brucoši).
Kako utvrditi da je definicija široka? Postoji nešto u definiensu što
nije u definiendumu. Na primer, definicija: Brucoš je student. Ova
definicija je široka jer nisu svi studenti brucoši, tj. postoje studenti
(definiens) koji nisu brucoši (ne pripadaju definiendumu).
Sa ovim pravilima, može se kratko analizirati adekvatnost šest
navedenih definicija učenja, koje u osnovnom crtama i odslikavaju tok
razvoja definisanja učenja u psihologiji, ali i njegov doseg.
Prva navedena definicija učenja (1), koja predstavlja u stvari
klasično i laičko shvatanje učenja je, kao što i Radonjić kaže (1992, str. 16)
suviše uska, jer postoje pojave van definiensa (svesnih, namernih,
ponavljajućih aktivnosti kojim se stiču znanja i veštine), a koje pripadaju
učenju (definiendumu), a to su: nenamerno učenje, učenje iz jednog puta,
učenje motiva i emocija, itd.
Druga definicija (2) je preširoka (Učenje je promena u aktivnosti
individue koja je rezultat ranijeg iskustva). Uviđajući uskost prve definicije,
autori su, u želji da je prošire, prilično preterali: postoji mnogo toga u
definiensu što nije u definiendumu. (Nije zadovoljeno pravilo (2): sve što je
u definiensu je i u definiendumu). Pojave koje definiens obuhvata, a koje
nisu učenje su: umor, pijanstvo, raspoloženje (posle neke uspešne
aktivnosti) i sve one aktivnosti koje prethode nekoj drugoj i utiču na nju, a
ne predstavljaju učenje.
11
Treća definicija (Učenje je relativno trajna i progresivna promena
ponašanja individue koja je rezultat prethodne aktivnosti – iskustva,
vežbanja, prakse) je uža od druge i šira od prve. To je njen kvalitet, jer je
rečeno da je prva preuska, a druga preširoka, te izgleda da je ova definicija
pronašla neku meru između ekstrema prve i druge. Međutim, ova definicija
je prilično nedosledna u pogledu uskosti, odnosno, širine. U nekim
aspektima je preširoka (sve što je rezultat prethodne aktivnosti je učenje –
što je netačno i široko), dok je u drugim aspektima preuska: učenje je
relativno trajna i progresivna promena (što je netačno i usko – jer postoje
pojave koje nisu relativno trajne, već su trajne i koje nisu progresivne – na
primer, obuka za obijanje automobila - a predstavljaju učenje).
Četvrta definicija ispravlja mane upravo navedenih uskih segmenata
treće definicije (proširenjem relativno trajnih promena i na trajne i
izbacivanjem progresivnosti), pri čemu je mana preširokog dela definicije
ostala (sve što je rezultat prethodne aktivnosti je učenje – preširoko – jer se
još uvek u definiciju uvlače trajnija raspoloženja i neraspoloženja, posledice
bolesti i drugo).
Peta definicija donosi novinu u odnosu na četvrtu, unošenjem
pojmova promena individue koja se pod određenim uslovima može
manifestovati u aktivnosti (umesto promene ponašanja individue – što je
bilo usko) i dodatkom relativno specifična promena. Druge novine, ali i
razlike između pete i šeste definicije su uglavnom kvalitativne, odnosno
nisu povezane sa problemom adekvatnosti definicije, već se odnose na izbor
preciznih termina (pronalaženje prave vrsne razlike: aktivnost ili ponašanje,
iskustvo ili aktivnost, itd.), a za koje se može reći da su uglavnom adekvatni
termini sa sličnim značenjem.
Problem ovog rada je upravo analiza adekvatnosti definicije nakon
dodatka relativno specifična promena, za koji se smatra (Radonjić, 1992)
da rešava problem prevelike širine četvrte definicije. Naime, u četvrtoj
definiciji postoji nešto u definiensu čega nema u definiendumu. To je izraz
na kraju definicije da je učenje promena usled prethodne aktivnosti, koji
čini da definicija bude preširoka: u tu promenu se još uvek mogu
supsumirati pojave koje nisu učenje, kao što je, na primer, promena usled
povrede. To je, naravno, situacija koja ne ide u prilog kvalitetu definicije.
Navodi se primer sličan sledećem (Radonjić, 1992, str. 28): čovek je
seckajući namirnice u kuhinji posekao prst, usled čega je došlo do promene
u njegovoj kasnijoj aktivnosti - otežano kucanje na tastaturi, otežano
sviranje klavira. Dakle, sve se uklapa u definiciju učenja (sve je saglasno sa
definiensom), a ne uklapa se u definiendum (učenje), odnosno, mi znamo
12
Miroslav Komlenić
da navedene promene u aktivnosti (usled povrede) ne ulaze u pojam učenja
(ne pripadaju obimu definienduma, tj. obimu pojma učenja – preširoka
definicija).
Kako u definiciji napraviti razliku između učenja i nekih telesnih
promena (na primer, usled povrede) koje se još uvek uklapaju u postojeću,
najprihvaćeniju, definiciju učenja? Kojim pojmom, kojim iskazom se to
može postići?
Logičko – metodološki principijelno iskazano, u okviru roda
(promena aktivnosti), treba pronaći pravu razliku u vrsti aktivnosti, tj.
precizno odrediti kakva promena aktivnosti, odnosno rezultat kakve
prethodne aktivnosti je učenje i samo učenje, a ne i neka druga vrsta pojava.
Za razrešenje ovog problema ponuđeno je nekoliko opcija (vidi
Radonjić, 1992, str. 28), a najprihvaćenija je Milerova (Miller, 1967, prema
Radonjiću, 1992): u definiciju treba ugraditi pojam relativno specifične
promene (pored ostalog što se navodi u definiciji, učenje je i relativno
specifična promena u individui). Prema obrazloženju ovog predloga,
priroda promene u individui koja je, na primer, izazvana nekom povredom,
ima opšti karakter, dok su promene koje nastaju usled aktivnosti učenja –
specifične, odnosno relativno specifične. Tako je, prema Mileru i autorima
koji prihvataju njegovu definiciju, rešen problem neadekvatnih definicija
učenja, odnosno problem njihove razuđenosti.
Cilj ovog rada je dokazati neadekvatnost ovog rešenja. Naime,
sporni deo definicije je i dalje preširok. Milerov predlog je malo ili nimalo
doprineo pročišćavanju definicije učenja.
Neadekvatnost Milerovog predloga definicije
Prva Milerova pogreška (koja prema karakteristikama može
pripadati pogrešci petitio principii, ali i error fundamentalis), prilično je
očigledna: mnoge povrede upravo izazivaju specifične promene u
ponašanju, a ne opšte. Povreda prsta, na primer, izaziva relativno specifične
promene u aktivnosti (drugačije sviranje, drugačije kucanje na tastaturi), a
ne opšte promene (ne utiče na pevanje, govor, kretanje itd.). Izgleda da je
Milerov predlog bio potpuno suvišan, redundantan.
Druga Milerova greška proizilazi iz neuočavanja da u definiciji već
postoji deo koji ukazuje na specifičnost promene kod pojave učenja, deo
koji glasi: pod određenim uslovima (pogledati petu definiciju). Ako
analiziramo definiciju, možemo zaključiti da upravo taj deo definicije
13
govori o učenju kao o specifičnoj promeni, a ne o opštoj, jer u stvari ističe
da se promena u individui može manifestovati samo pod određenim
uslovima (a ne pod bilo kojim ili svim – što bi predstavljalo promenu opšteg
karaktera).
Prema tome, Milerov dodatak je suvišan i nimalo ne smanjuje širinu
definicije. Sam, već postojeći iskaz pod određenim uslovima, predstavlja
ograničenje i specifikaciju uslova, te samim tim i određenje učenja kao
specifične promene.
Dakle, Milerov predlog ima dva nedostatka:
Suvišan je, redundantan (u definiciji već postoji određenje koje
ukazuje na specifičnost promene).
Nije rešio problem prevelike širine definicije: povreda se, na primer,
i dalje nedozvoljeno uvlači u definiciju. Na primer, posle povrede prsta,
dolazi takođe do specifične promene u aktivnosti, a koja ne pripada
promenama koje karakterišu učenje. Definicija i dalje nije dobra, jer je
preširoka. Postoji nešto u definiensu (povreda) što ne pripada - odnosno ne
sme da pripada - definiendumu (učenje).
Predlog za poboljšanje adekvatnosti definicije
Hipoteza ovog rada je da se adekvatnost definicije poboljšava –
odnosno prevelika širina smanjuje – iskazom na kraju definicije: pod istim
ili sličnim uslovima. Dakle, definicija glasi: Učenje je trajna ili relativno
trajna promena u individui koja se pod određenim uslovima može
manifestovati u njenoj aktivnosti (doživljavanju, ponašanju), a koja je
rezultat prethodne aktivnosti pod tim ili sličnim uslovima.
Da bi se uvideo smisao navedenog dodatka definiciji, potrebno je
dodatno objašnjenje. Lošije, otežano sviranje klavira posle povrede prsta,
jeste promena u aktivnosti koja je rezultat prethodne aktivnosti (seckanja
namirnice – povređivanja), ali nije rezultat prethodne aktivnosti pod istim
(niti sličnim) uslovima. Povreda se dešava u situaciji (u uslovima) kada
koristimo nož (u prisustvu noža), a sviranje u situaciji u kojoj postoji
klavir. Dakle, uslovi nisu isti, niti slični (klavir i nož su dva sasvim različita
objekta, dve različite situacije), te prema ovom novom kriterijumu,
promena aktivnosti usled povrede ne uklapa se u definiciju učenja, što je
znak poboljšanog kvaliteta definicije.
14
Miroslav Komlenić
Ovo bi bila demonstracija onoga što se ne uklapa i ne treba da se
uklapa u definiciju. Da vidimo sada mogućnost uklapanja onoga što je
potrebno uklopiti.
Kada ista osoba ponovo (posle povređivanja – ili posle ozdravljenja)
uzme nož u ruke, njena aktivnost (rukovanja nožem) biće promenjena u
smeru aktivnosti (tehnika sečenja) koje ne dovode do posekotine (drugačije
držanje noža, sporiji pokreti, veća pažnja, itd.). Prema dopunjenoj definiciji,
takva se promena u aktivnosti dobro uklapa u pojam učenja jer se za
opisanu promenu u fiktivnoj individui kaže: čovek je naučio da seče nožem,
čovek je naučio da pazi kada radi nožem i slično. Ono što odlikuje opisanu
situaciju je da se ispoljavanje promene (naučenog) odvija u istoj ili sličnoj
situaciji u odnosu na prethodnu (prisustvo noža, namirnica), a ne u različitoj
(prisustvo klavira).
Dakle, kada pomenuta osoba sedne za klavir, ona povređenim
prstom neće moći da pritiska dirke, ili će moći na izmenjeni način, što
predstavlja promenu u aktivnosti. Ali, kao što je rečeno, ta promena nije
rezultat prethodne aktivnosti sa klavirom, već prethodne aktivnosti sa
nožem. Prema tome, prema dopunjenoj definiciji, ova promena ne može
spadati u učenje, odnosno ne postoji opasnost da će konfundirati pojam ili
definiciju učenja, jer klavir i nož su različiti uslovi.
Dalje, povređena osoba može provesti neko vreme u aktivnosti sa
klavirom: povređenim prstom drugačije se pritiska dirka, kod nekih akorda
zamenjuje ga drugi prst i tako dalje, što predstavlja aktivnost u određenim
uslovima (nazovimo je: aktivnost u uslovima klavir–povređeni prst).
Konačno, ako ista osoba ponovo (drugi put, na primer, sutradan)
sedne za klavir sa povređenim prstom i njen način sviranja bude drugačiji
usled prethodne aktivnosti u situaciji klavir–povređeni prst, onda se ta
promena, po svim pravilima već, naziva učenjem. Došlo je do promene
aktivnosti (drugačijeg sviranja) u određenim uslovima (klavir–povređeni
prst – drugi put, tj. sada) i ta promena je rezultat prethodne aktivnosti pod
istim – sličnim uslovima (uslovima: klavir–povređeni prst – prvi put, tj.
prethodno).
Pored dodatka isti uslovi u definiciji je potrebno i prisustvo dodatka
slični uslovi, zbog zakonitosti generalizacije u učenju: naučeno u određenoj
situaciji, manifestuje se i u sličnim situacijama. U našem primeru, prema
zakonu generalizacije, tvrdi se da će osoba manifestovati opisane promene
u aktivnosti i u situaciji sa nekim drugim klavirom (ne samo svojim), kao i
sa drugim nožem (ne samo onim koji je doveo do povrede). Povrh svega, i
u situaciji kada su isti klavir i isti nož u pitanju, smatra se da ponovljena
15
situacija nikada nije potpuno ista, zbog čega je opet potreban dodatak slični
uslovi.
Diskusija i zaključak
Jednostavno rečeno, dopunjena definicija učenja kao da ima manje
rupa kroz koje mogu da se provuku neželjeni pojmovi, odnosno pojave koje
ne pripadaju pojmu učenja. Čini se da je jasan utisak o opravdanosti dodate
konotacije definiciji učenja, tako da je denotacija definiensa, odnosno širina
definicije, smanjena na prilično zadovoljavajući način.
U ovom radu, analizira se povreda kao jedna od skrivenih i
neželjenih pojava u definiciji učenja (u definiensu). Naime, pošto je učenje
definisano uglavnom kao promena u aktivnosti individue koja je rezultat
prethodne aktivnosti - čime je efektno naglašeno da u učenje ne spadaju
promene koje su rezultat sazrevanja ili rasta - u tu promenu se još uvek
mogu supsumirati pojave koje nisu učenje, kao što je, na primer, promena
usled povrede. Takva jedna mogućnost ne ide u prilog pozitivnoj oceni
definicije. Na primer, kod osobe koja je seckajući namirnice u kuhinji
posekla prst, došlo je do promene u njenoj kasnijoj aktivnosti - otežano
kucanje na tastaturi, otežano sviranje klavira i slično. Sve se uklapa u
definiciju učenja (sve je saglasno sa definiensom), a ne uklapa se u
definiendum (učenje), odnosno, mi znamo da navedene promene u
aktivnosti (usled povrede) ne ulaze u pojam učenja.
Rezultati ove analize mogu se gotovo jednako primeniti i na druge
pojave, koje su predstavljale problem za definiciju učenja jer su pripadale
njenom definiensu (umaranje, raspoloženje, konzumiranje alkohola,
nespavanje, gladovanje, ali i spavanje, obedovanje, nekonzumiranje
alkohola, itd). Sve su ovo prethodne, prethodeće aktivnosti koje nužno
dovode do neke promene aktivnosti u periodu koji sledi. Ali ono što ih
razdvaja od aktivnosti koje se smatraju učenjem je neidentičnost ili
različitost uslova koji postoje u toj prethodnoj i kasnijoj aktivnosti – koju
posmatramo kada nećemo da govorimo o učenju. Uzevši za primer
gladovanje ili držanje dijete (prethodna aktivnost) i sviranje klavira
(kasnija aktivnost), analiza će biti analogna već opisanom primeru u kome
je prethodna aktivnost povređivanje prsta. Čovek će usled gladovanja
(prethodna aktivnost) lošije svirati klavir (kasnija aktivnost), ali to nisu
aktivnosti koje nas interesuju kod pojave učenja (njih nećemo da
posmatramo kada govorimo o učenju). Upravo takve aktivnosti nova
16
Miroslav Komlenić
definicija jasno razdvaja određenjem u istim ili sličnim uslovima, što
prethodnim definicijama nije uspevalo.
Prave dve aktivnosti u ovom primeru bi bile: 1) gladovanje (pre
sviranja) i 2) neko sledeće gladovanje (posle sviranja, odnosno posle
pomenutog sviranja, odnosno pre nekog drugog – sledećeg - sviranja).
Samo upravo navedene aktivnosti 1 i 2 su iste ili slične (odnosno uslovi
aktivnosti), a ne aktivnosti gladovanja i sviranja klavira. Ukoliko se čovek
u ovoj drugoj situaciji (kod sledećeg gladovanja) promeni u toj aktivnosti recimo pije više vode, jede više voća – tako da mu to, na primer, manje
smeta (za sviranje klavira ili bilo šta drugo), onda ta pojava pripada učenju:
tada može da se kaže da je čovek naučio da gladuje – drži dijetu - ili
slično. Došlo je, dakle, do promene u aktivnosti gladovanja usled
prethodnog iskustva (aktivnosti) sa gladovanjem. (Naravno, opisana
situacija se može analizirati i po pojavi sviranja: promenjena aktivnost
sviranja u uslovima dijete bila bi učenje ukoliko je rezultat prethodne
aktivnosti sviranja pod uslovima dijete! Dakle, nikako: promenjena
aktivnost sviranja kao rezultat dijete! To su sasvim različite situacije,
odnosno to su dva potpuno različita uslova koje korigovana definicija ne
obuhvata! )
Prema tome, ono što je bitno za pojavu učenja kao promenu u
aktivnosti, to je da promena u aktivnosti sada (naučeno), predstavlja
rezultat neke aktivnosti koja se odvijala ranije, ali u istoj ili sličnoj situaciji
(a koje se u svakodnevnom životu najverovatnije iz ovakvih razloga i
naziva situacijom ili aktivnošću vežbe).
Literatura
Koen, M. i Nejgel, E. (1965). Uvod u logiku i naučni metod. Beograd:
Zavod za udžbenike.
Petronijević, B. (1990). Osnovi logike. Beograd: Beletra.
Petrović, G. (1965). Logika. Zagreb: Školska knjiga.
Radonjić, S. (1992). Psihologija učenja. Beograd: Savez društava psihologa
Srbije.
Ristić, Ž. (1995). O istraživanju, metodu i znanju. Beograd: Institut za
pedagoška istraživanja.
17
Miroslav Komlenić
ANALYSIS OF THE ADEQUACY OF THE DEFINITION OF
LEARNING
Abstract
Learning is not easy to define since it falls into the notions whose
gender concept and category difference is difficult to determine, which is
the fundamental content demand of a definition. The basic formal demand is
the adequacy of a definition, which means the equivalence of volume
between definiendum and definience, which have caused the most
difficulties while defining learning: the definitions were narrow (classic and
commonsense definition) or wide (all the latter definitions, after the classic
one).
The status of the most accepted definition of learning throughout
different periods have had different statements. They, with more or few
concepts, which had been alterating, contained the common claim:
Learning is a change in the activity of an individual which is the result of a
previous activity. This definition was too wide, although it had been
narrowed by certain specific contents, (permanent, relatively permanent
change, proggressive change, and a change of an individual which could be
manifested in certain conditions), and that has remained its flaw, although
weakened. Besides having different conotative additions and not being so
wide, the definience is still wide.
The most accepted definition today is considered to be the one
enriched also with a concept of “specific changes” in activity, since it is
believed that it makes the width smaller.
That this is not the case and that the definition is still wide, in this
paper such statement has been analyzed as well as the acceptability of the
proposition.
Keywords: definition, learning, adequacy of a definition.
18
UDK 159.953 Vico G.B.
159.953 Bartlet F.
vol 7, No 9., 2011, pp.
ISSN 1451-5407
Ljubiša Zlatanović1
Filozofski fakultet
Niš
VIKO I BARTLET: SEĆANJE KAO PROCES KONSTRUKCIJE
Funkcija memorije nije samo
sećati se, već takođe
odabirati.Memorija ima
smisla jedino kada dolazi do
selekcije.Odabir sećanja
sledi različite pravce, često
misteriozne.
Umberto Eko
Apstrakt
Članak nastoji da identifikuje konceptualnu osu koja je, uprkos
njihovim razlikama, zajednička za italijanskog filozofa i istoričara
Đambatiste Vikoa i britanskog psihologa ser Frederika Bartleta.U radu se
trasiraju koreni modernog razumevanja autobiografskog pamćenja do
njihovih ranih zapažanja i ideja da je sećanje (ili pamćenje), u suštini,
proces imaginativne konstrukcije (ili rekonstrukcije). Ova ideja
podrazumeva da su osobe veoma aktivne u svom sećanju , da su one
osmišljavaoci ne samo u konstrukciji svog saćanja, nego isto tako i u
konstrukciji svog iskustva i sveta uopšte. Implikacije njihovih jedinstvenih
uvida ispitane su posebno u pogledu autobiografskog pamćenja – sećanja
koja osoba ima o svojim sopstvenim životnim iskustvima – i postmodernog
1
Zlatanovic1301@yahoo.com
konstruktivizma kao alternativne metateorije za psihološku nauku.U radu se
snažno sugeriše da je to ključni način čitanja Vikoovog i Bartletovog
podsticajnog dela.
Ključne reči:Viko, Bartlet, sećanje, konstrukcija, autobiografsko
pamćenje
Uvod
Pamćenje je bilo predmet filozofskih spekulacija najmanje dve
hiljade godina. Njegovo naučno istraživanje započelo je tek pre nešto više
od jednog veka, kada se nemački psiholog Herman Ebinghaus odvažio da
eksperimentalno istražuje ovaj kognitivni proces, ispitujući najpre samo
jednu osobu – sebe samog. Od tog vremena do danas, iskristalisala su se
dva
preovlađujuća
istraživačka
pristupa
ljudskom
pamćenju:asocijacionistički i konstruktivistički.
Tradicionalni asocijacionistički pristup – začet pionirskim radom
Ebinghausa – opisuje pamćenje kao pasivni proces skladištenja podataka i
nastoji da eksperimentalno pokaže da snaga pasivno formiranih asocijacija
zavisi od faktora kao što su ponavljanje i vreme odlaganja koje prethodi
prisećanju (Cohen, 1990). Nasuprot tome je konstruktivistički pristup
pamćenju – shvatanje da ljudi primenjuju aktivne strategije zapamćivanja i
prisećanja informacije. Umesto razmatranja reprezentacije pamćenja kao
„kopije“ stumulusne informacije, konstruktivistički orijentisani psiholozi
ističu da je pamćenje konstrukcija koja integriše prošlo iskustvo sa novom
informacijom. Tako, kada pamtimo nešto u našem svakodnevnom životu,
pamćenje je retko tačna „kopija“ originala – verna zabeleška, snimak onoga
što se zaista dogodilo. Ono je, u suštini, aktivna (re)konstrukcija koja je
delimično zasnovana na našem opštem znanju i prethodnom iskustvu.
Izlaganje koje sledi nastoji da osvetli jedinstvene doprinose
razumevanju procesa sećanja, odnosno pamćenja, koje su, svaka u svom
vremenu i na svoj način, pružile dve uticajne intelektualne pojave –
italijanski filozof i istoričar Đambatista Viko (Giambatista Vico,
1668–1744) i engleski psiholog ser Frederik Bartlet (1886–1969). Kao što
je naslovom sugerisano, u središtu pažnje je njihovo anticipatorsko
konstruktivističko viđenje
sećanja – skrivena nit koja ih povezuje i
čini značajnim pretečama savremenih konstruktivističkih objašnjenja
20
takozvanog autobiografskog pamćenja (sećanja), kao i konstruktivističke
misli u psihologiji uopšte.
Đambatista Viko kao rana preteča konstruktivizma
Mada empirijske studije delovanja i funkcije rekonstruktivnog
sećanja imaju relativno skorašnje poreklo i predstavljaju trajna programska
istraživanja odnosa između ličnosti i pamćenja, konstruktivističke
konceptualizacije ovog psihičkog procesa imaju dugu istoriju.
Kada je reč o pojavi savremenog konstruktivizma u psihologiji,
smatra se da je presudan uticaj izvršio Kant svojim postuliranjem kategorija
čistog uma i njihovog učinka u preradi čulnog iskustva, kao i anticipiranje
modernog pojma sheme. U njegovoj kritičkoj filozofiji, shema označava
mentalnu konstrukciju iskustva koja odslikava i svet promenljivih objekata i
događaja,s jedne strane, i logiku kategorija kao nečega što je tom iskustvu
nametnuto, s druge (Richardson, 1988).
Međutim, prema nekim zapažanjima (npr., Hermans, 1993;
Mahoney, 1988; Shotter, 1984), istorijski izvori savremene
konstruktivističke misli uopšte, a posebno konstruktivističkog tumačenja
pamćenja, mogu se trasirati sve do perioda renesanse – tačnije, do
italijanskog filozofa i istoričara (ili: filozofa istorije) Đambatiste Vikoa kao
važnog idejnog prethodnika ovih novijih misaonih tokova i razumevanja
prirode sećanja. Rasprava o pamćenju, izložena u njegovom glavnom delu
Načela nove nauke (Principi di scienza nuova, Vico, 1725/1882), može se
smatrati jednim od najranijih konstruktivističkih tumačenja u tom pogledu.
Ovo delo, koje je i danas predmet različitih razmatranja i tumačenja, nastoji
da odgovori na pitanje načina da se postigne pravo razumevanje ljudske
istorije. Ono je zasnovano na jednostavnom a u isto vreme originalnom
načelu da je ljudska istorija – za koju nas Borhes podseća da na grčkom ova
reč (historia) znači istraživanje i potvrđivanje (Borhes, 1990) – ljudsko delo
i da je
„gledanje unatrag“, sagledavanje realiteta u retrospektivi,
način otkrivanja i razumevanja kako prošlosti tako i budućnosti.
Uprkos velikom i inventivnom naporu, uprkos tome što je ceo svoj
intelektualni život posvetio krajnjem oblikovanju tog dela, neposredni
odjeci i uspeh bili su skromnih razmera. Ovo opsežno delo uglavnom nije
bilo čitano u osamnaestom veku, sve dok ga nisu prihvatili teoretičari
nemačkog romantizma, koji su odgovarali na njegove izvorne teme. Danas,
posle dva veka, prepoznata je istinska vrednost ovog polivalentnog dela
21
snažnih sinteza i globalnih vizija. Ono je ponudilo svoje bogatstvo i
slojevitost različitim čitanjima i tumačenjima.Poslednjih decenija krug
inerdisciplinarnih proučavalaca Vikoovog dela je znatno proširen, a mesto i
značenje Vikoa postali su poznati i priznati u evropskim i svetskim
razmerama. Njemu se pridaje povlašćeni status prvog filozofa istorije i
anticipatora čitavog niza novih naučnih i filozofskih disciplina (Roić,
1990).
Njegov misaoni svet – svet filozofa i istraživača istorije, iskazan
jezikom književnika – izgrađen je u suprotstavljanju kartezijanstvu. Tako,
on se udaljio od preovlađujućeg kartezijanstva (izraz izveden od latinskog
imena filozofa Renea Dekarta: Renatus Cartesius) njegovog doba na dva
suštinska načina. Prvo, odbacio je stav da je njegov slavni prethodnik
Dekart svojim logičkim i matematičkim umom ispravno postavio izvore
pouzdanosti i znanja. Smatrao je da se do njih na dolazi jasnim i
razgovetnim idejama, već našim ličnim aktivnostima i delovanjima. Čovek
nije statičan i nepromenljiv. Nastojeći da razume svet, on neprestano
preoblikuje svet i sebe samog. Njegov moto je bio verum factum – „istina i
stvoreno su identični“. Tako, na primer, matematici se priznaje pouzdanost
samo zato što je ona ljudska tvorevina, konstrukcija. Drugo, Viko je
verovao da su kartezijanci prenaglašavali značaj fizike i matematike,
zanemarujući mogućnost društvenog i istorijskog znanja. On se protivio
Dekartovoj metodi sistematske sumnje zbog previđanja uloge istorijskog
znanja – znanja koje su saopštavali svedoci važnih događaja, bilo da je ono
zabeleženo u ljudskoj svesti ili zapisano u dokumentima.
Viko je smatrao da u čovekovoj prirodi postoji kreativna sila, koju
je nazvao stvaralačkim darom (lat. ingenium). Zbog toga, tradicionalnim
kategorijama znanja – a priori (deduktivnom) i a posteriori (empirijskom)
– treba dodati novi oblik znanja, a to je rekonstruktivna imaginacija (ital.
fantasia). Ovaj tip znanja je moguć ako se „uđe“ u mentalni život neke
druge kulture ili nekog pojedinca, u mnoštvo načina života, što se postiže
samo aktivnošću ljudske imaginacije. Zahvaljujući stvaralačkom daru, ljudi
mogu da menjaju svoj fizički svet i stvaraju istoriju, da pokreću i dovode
stvari u nove odnose.To onda znači da tako stečeno znanje nije samo
pasivno skladištenje podataka dobijenih našim čulima, nego je u velikoj
meri i aktivno kreiranje novih saznajnih obrazaca.
Temelj njegove Nove nauke bio je pojam imaginativnih univerzalija
(ital. universali fantastici) – imaginativnih klasifikativnih pojmova ili
univerzalija, na koje se mogu redukovati sve partikularne vrste koje im
naliče. maginativne univerzalije nisu eksplicitne „predstave“, već moćne
22
apstrakcije. Prema njegovoj periodizaciji istorije, ljudska moć imaginacije
karakteristična je za prva dva perioda istorije („doba bogova“ i „doba
heroja“). Tek u „periodu ljudi“ imaginativne univerzalije su prepustile
primat inteligibilnim univerzalijama, zasnovanim na moći jezika da uobliči
apstraktne reči. Takve univerzalije su u skladu sa postulatima Aristotelove
logike. Ovome treba dodati da dok je Dekart bio ubeđen u moć lucidnog i
„čistog“ (bestelesnog) mišljenja, Viko je prvenstveno verovao u moć
(utelovljene) imaginacije. Za Dekarta je postojanje sveta (res extensa)
trebalo logički dokazati. S druge strane, Viko je smatrao da ljudi sami
konstruišu i rekonstruišu istorijski svet. Smešten u telu, ljudski um postoji u
istoriji i u isto vreme stvara istoriju. S obzirom na to da su sami stvorili
svoju istoriju, ljudi moraju da proučavaju sopstveni um i sve proizvode uma
kako bi razumeli okolnosti u kojima žive. Uz to, za Dekarta je racionalno
mišljenje predstavljalo polaznu tačku filozofije, dok je za Vikoa ono samo
važna tekovina istorije ali ne i trajan sačinilac ljudske prirode. Dekartov
cogito on je video kao redukcionistički čin sagledavanja čoveka iz kojeg
proishodi neistorijsko i bestelesno shvatanje ljudskog uma (Stojnov, 2005).
Shvatajući istoriju kao, u suštini, interpretativnu nauku koja traga za
značenjima događaja, Viko je pokazao veliko razumevanje delikatnosti s
kojom istoričar mora da razume načine mišljenja u prošlosti. Ova aktivnost
razumevanja i tumačenja raznolikosti istorijskog iskustva mora da uzme
kao podatke sve jezike, mitove i tradicije – protumačene ne samo kroz
prizmu jedne utvrđene ideje o univerzalnoj ljudskoj prirodi, već i kroz
imaginativnu sposobnost za ponovno ulaženje u moduse mišljenja koje
odražavaju. Otuda je ovaj napuljski mislilac bio „očinska figura“ za
filozofe, istoričare i sociologe u intelektualnoj tradiciji razumevanja
(verstehen tradiciji; nem. verstehen – razumevati), kao što su Vilhelm
Diltaj, Maks Veber i Robin Džordž Kolingvud (Blekburn, 1999). Uz to,
rečeno je, danas se sve više ističe da su važnost Vikoovog učenja za rad
savremenih konstruktivista i njihov značaj za pojavu i razvoj
konstruktivizma veoma veliki.
Kad je reč o ljudskom pamćenju, odnosno sećanju, Viko je pravio
razliku između tri vrste ili aspekta pamćenja: pamćenja kao pamćenja po
sebi (memoria), pamćenja kao imaginacije (fantasia) i pamćenja kao
invencije, izmišljanja ili pronalaženja novog (ingegno). Šta odlikuje ove
oblike ljudskog pamćenja?
Prvi aspekt naglašava moć pamćenja da prizove stvari koje nisu
prisutne u sadašnjosti; odnosno, da materijalizuje u sadašnjosti onošto se
smatra delom prošlosti. Tako, pamćenje kao memoria ističe sposobnost uma
23
da prenese u sadašnjost ono što se već dogodilo. Suprotno tome, pamćenje
kao fantasia – odnosno, kao imaginacija, što je, uzgred, sposobnost koju
poseduju samo ljudska bića i koja tkaje dobar deo našeg života – ilustruje
činjenicu da rekonstrukcija počinje u trenutku opažanja. To je otuda što, za
Vikoa, ne postoji slikovni realizam. Objekti su uvek preuređeni ličnim
terminima ljudi, a njihovo prisećanje nužno odražava ovu osnovnu,
prvobitnu rekonstrukciju. Pamćenje kao fantazija otuda naglašava zavisnost
sećanja od tumačenja. A to, drugim rečima, znači da se naglašava činjenica
da autobiografsko pamćenje (sećanje) nije doslovna reprodukcija psihološki
„balsamovanih“ događaja, nego da je, kao što se dva veka kasnije psiholog
Frederik Bartlet izrazio, mnogo više stvar naših konstrukcija. Konačno,
pamćenje kao invencija (ingegno) ističe dodatni doprinos značenju koji se
daje u sâmom činu prisećanja. “Svet ljudskog značenja je totalitet“,
primećuje Veren (Verene, 1981) u svom tumačenju Vikoa, „u kojem svaki
čin značenja vodi ka sveukupnom sistemu značenja i njegov je deo“ (str.
105). Otuda je osnovano pretpostaviti da je prisećanje nekog iskustva
uslovljeno promenljivom mrežom značenja na koja je ono „prevedeno“.
Moglo bi se reći da ono uključuje ponovno razumevanje tog iskustva. Ovaj
aspekt ljudskog pamćenja kao invencije, onda, naglašava činjanicu da je
(pri)sećanje u potpunosti zavisno od našeg shvatanja. Zbog toga bi, kao što
neki savremeni istraživači u ovoj oblasti sugerišu, razvojne promene u
shvatanju nužno uticale na autobiografsko pamćenje, sećanje na događaje iz
sopstvenog života pojedinca (videti npr. Fitzgerald, 1988; Nelson, 1988).
Svaka od ove tri odlike pamćenja koje je izdvojio Viko – njegov
kapacitet da prizove u sadašnjost ono što je stvar prošlosti, „prevođenje“
događaja ličnim terminima ljudi, i zavisnost sećanja (pamćenja) od
promenljivih značenja ili shvatanja – danas je predmet istraživačke pažnje u
konstruktivističkim objašnjenjima autobiografskog pamćenja. Tako, posle
decenija uticaja Ebinghausove istraživačke tradicije, savremeni istraživači u
ovoj oblasti vremenom su počeli da se okreću ekološkom ispitivanju
ljudskog pamćenja.Imajući u vidu svu složenost pamćenja, oni nastoje da
odgovore na sve istaknutiji metodološki zahtev da rezultati dobijeni
empirijskim istraživanjem budu istiniti i primenljivi ne samo u ograničenoj
eksperimentalnoj situaciji, nego i u stvarnom životu. Isto tako, oni pokazuju
sve veću spremnost da usredsrede istraživačku pažnju na ispitivanje
složenog uzajamnog odnosa između procesa ličnosti i procesa pamćenja –
posebno uticaja samstava i shema samstava (engl. self – schemas), emocija,
raspoloženja, stanja, kao i sâmog konteksta na različite oblike ljudskog
24
pamćenja (npr. Draisma, 2008; Fitzgerald, 1988; Rubin, 1988; Zlatanović,
2004, 2008).
Dva veka kasnije: Bartletovo istraživanje i objašnjenje
procesa sećanja
Čitava dva veka kasnije, nastavljajući ovu idejnu evoluciju, posebno
važne psihološke uvide u prirodu pamćenja (odnosno, sećanja) – a stim u
vezi i znanja i značenja – pružio je engleski psiholog ser Frederik Bartlet
(1886–1969), jedna od najistaknutijih pojava u psihološkoj nauci. Njegovo
psihološko stanovište bilo je snažno empirijsko, gotovo u potpunosti
zavisno od sprovođenja eksperimenata.
Bartletova jedinstvena pozicija u razvoju psihologije potiče
delimično iz multidisciplinarne osnove njegovog rada. Tako, tokom studija
filozofije na Univerzitetu u Londunu bio je pod uticajem misli Džejmsa
Vorda i Džordža Stauta, koji su izgradili filozofske sisteme sa snažnim
antiatomističkim i antiasocijacionističkim naglaskom. Kasnije, tokom
studija i rada na Kembridžu, na njega su glavne intelektualne uticaje izvršili
Majers, eksperimentalni psiholog, i Rivers, kulturalni i fizički antropolog,
koji je objavio veliki broj radova posvećenih socijalnim pitanjima i ulozi
psihologije u antropološkom istraživanju. Osim toga, mada se Bartlet
nikada nije neposredno interesovao za neurofiziološko istraživanje
(Zangvill, 1972), njegove rasprave sa neurologom Henrijem Hedom o
fiziološkim shemama bile su važan izvor Bartletovog mišljenja o
psihološkom konstruktu sheme (Wilson and Keil, 1999).
U svojim plodnim i dobro razrađenim istraživanjima pamćenja,
Bartlet je odbacio artificijelne eksperimentalne metode koje je primenjivao
nemački psiholog Herman Ebinghaus (1850–1909), jedan od pionira
istraživanja pamćenja i nastanka kognitivne psihologije. Bartletova
metodološka preferencija za ekološki validne eksperimentalne zadatke
navela ga je da odbaci tradicionalni pristup proučavanju ljudskog pamćenja
zasnovan na učenju liste besmislenih slogova. Šta je podrazumevao ovaj
tradicionalni pristup? O kakvim metodama je reč?
Najpre, treba reći da je jedan od nesumnjivih uspeha prve generacije
psihologa bilo upravo Ebinghausovo eksperimentalno istraživanje
pamćenja, odnosno zaboravljanja. Jer, ono je pokazalo da se pamćenje
može naučno proučavati i da metode psihologije mogu biti precizne a
rezultati pouzdani kao u starijim, već afirmisanim naukama. Uprkos
25
mogućim kritikama, Ebinghausova istraživačka otkrića suštinski nisu
osporena do današnjih dana. Očaran Fehnerovim opisom psihofizike i
saznanjem da bi psihologija – u to vreme još u povoju – poput psihofizike
mogla da postane prirodna nauka i da je moguće stvoriti objektivne naučne
postupke, Ebinghaus je u svom radu nastojao da pronađe način da primeni
Fehnerove egzaktne psihofizičke metode na izučavanje viših mentalnih
procesa, posebno prirode ljudskog pamćenja. Međutim, to je za njega
značilo eksplicitno odbacivanje istraživanja ličnog pamćenja zbog
nemogućnosti kontrole mnoštva aspekata takve forme pamćenja (Brewer,
1988; Hothersal, 2002).
Kao pedantan i precizan istraživač, Ebinghaus je sledio strogo
postavljena eksperimentalna pravila. Uprkos različitim ograničenjima – npr.
nije imao psihološku laboratoriju niti saradnike sa sličnim istraživačkim
interesovanjima, a uz to nisu mu bili dostupni brojni ispitanici za njegove
eksperimente, pa je zato većinu eksperimenata sprovodio na sebi
samom – izvršio je neka od najznačajnijih i najoriginalnijih istraživanja u
istoriji psihologije. Njegovi ideali kao eksperimentalnog psihologa bili su
pojednostavljivanje stimulusa i izdvajanje odgovora dobijenih u ispitivanju.
Prvi ideal je ostvario korišćenjem besmislenih slogova kao materijala koji
treba zapamtiti, a drugi je usledio neposredno. U te svrhe on je stvorio
preko dve hiljade besmislenih slogova da bi ispitivao pamćenje sa
minimalnim uticajem prethodnog učenja, odnosno iskustva. Smatrao je da
je upotreba besmislenih slogova pogodnija za eksperimentalno ispitivanje
pamćenja zato što takav materijal ništa ne označava, pa je samim tim isti za
sve učesnike u ispitivanju.
Držeći se uverenja da je Ebinghausov pristup eksperimentalnom
ispitivanju pamćenja otvoren za kritiku i promenu, Bartlet je nastojao da
izgradi pristup za ispitivanje pamćenja u situacijama koje su bile mnogo
bliže stvarnom životu, nego što je to učenje liste besmislenih slogova.
Tokom svog istraživačkog rada, Bartlet je sproveo mnoštvo eksperimenata
da bi utvrdio načine na koje ljudi pamte različite vrste materijala. U tim
eksperimentima, on je ispitanicima izlagao nepoznat ali strukturisan
materijal. Tako, proučavao je pamćenje (prisećanje) lica, slika, jednostavnih
crteža i niza različitih proznih tekstova – na primer, narodnih priča
severnoameričkih Indijanaca. Koristeći ovakav smisaoni istraživački
materijal – dakle, onaj koji je mnogo bliži materijalu za upamćivanje u
svakodnevnom životu pojedinca – ispitivao je kako mentalni sklop ljudi
utiče na njihovo kasnije prisećanje zadatog materijala. U osnovi tog
nastojanja bilo je njegovo uverenje da sećanje (pamćenje) nije samo jedan
26
relativno jednostavan psihički proces, nego da ima složenu strukturu i pod
uticajem je mnogih faktora – kao što su namere osobe, njeno stanje uma i
prethodno znanje, kontekst u kojem osoba treba da zapamti materijal, kao i
strategije koje se koriste u zapamćivanju i prisećanju (Bartlet, 1932/1972).
To uverenje on je potvrdio u brojnijim eksperimentima. A ono je
umnogome prisutno i u radu današnjih teoretičara i istraživača u oblasti
pamćenja.
Bartlet se u svom radu interesovao za primenu psiholoških znanja na
različite probleme. Slično Vilhemu Vintu, koji je još u prvim danima
naučne psihologije istakao uverenje da su mnoge psihološke tajne izvan
dohvata eksperimentalnih metoda (mišljenje koje nisu uvek delili njegovi
sledbenici), Bartlet je smatrao da u nastojanju da izoluje ljudske psihičke
procese i rigorozno ih nadgleda i kontroliše, dobar deo „dizajniranog“
laboratorijskog istraživanja u psihologiji zanemaruje brojne važne
fenomene koji se spontano zbivaju u prirodnim okolnostima. Ovaj
argument za ekološku validnost istraživanja – onog koje se što više
približava „prirodnom“ ponašanju ljudi u njihovom okruženju – predstavlja
važnu metodološku temu ne samo u postojećoj kognitivnoj psihologiji i
kognitivnoj nauci (npr. Neisser, 1978), nego i u drugim disciplinama ili
oblastima savremene psihologije (npr. Bronfenbrener, 1997).
Tako, na primer, Bartlet je zaključio da socijalni faktori igraju
značajnu ulogu u fenomenu prisećanja. To ga je prirodno navelo da se
posveti izučavanju specifičnih socijalnih uticaja na ljudsko pamćenje. Jer,
kako je s pravom isticao, bez obzira na to da li primenjuje ili ne primenjuje
eksperimentalne metode, psiholog se ne bavi jednostavno izdvojenim
reakcijama: on se neizbežno bavi ljudskim bićima. Otuda, eksperimentator
mora da uzme u razmatranje svakodnevno ponašanje pojedinaca, kao i da
pruži objašnjenje odgovara svojih eksperimentalnih subjekata u
dizajniranim laboratorijskim uslovima (Bartlet, 1932/1972). Za Bartleta,
dakle, fenomen pamćenja ima očigledne socijalne implikacije. Zbog toga je
on nastojao da svojim istraživanjem osvetli neke probleme socijalne
determinacije, usmeravanja i modifikacije procesa pamćenja, odnosno
sećanja.
Kad se Bartletov pristup uporedi sa Ebinghausovim, čini se da
nijedan od tih pristupa, sam po sebi, ne može da pruži sve odgovore na
pitanja o ljudskom pamćenju. Eksperimenti kao što su oni koje je sprovodio
Ebinghaus jesu naučno rigorozni, ali svakako nisu reprezentativni za
situacije u svakodnevnom životu. S druge strane, Bartletov rad je bez
sumnje reprezentativniji za funkcionisanje pamćenja u stvarnom životu, ali
27
je merenje prisećanja smisaonog materijala skopčano sa mnogim nerešenim
pitanjima. Međutim, istinski značaj Ebinghausovog rada ne leži toliko u
njegovim otkrićima koliko u tome što je pokazao da se eksperimentalna
metoda može primeniti u ispitivanju nečega tako složenog kao što je učenje
i pamćenje.Istina, vremenom se pokazalo da je mnoge bogatije i
zanimljivije aspekte ljudskog pamćenja teško, ako ne i nemoguće, zahvatiti
u psihološkoj laboratoriji, dok su se teorije zasnovane na
pojednostavljenom i artificijelnom laboratorijskom materijalu često
pokazivale teškim za primenu u svetu van granica laboratorije (Bedli,
2004).
Ispitivanje pamćenja je dugo vremena bilo pod dominacijom
Ebinghausove istraživačke tradicije. Ona je nastavila da dominira
severnoameričkom psihologijom, koja je dugo bila zaokupljena
eksperimentalnom kontrolom i nespremna da rizikuje suočavajući
laboratorijske nalaze sa svetom izvan laboratorije. Međutim, u novije vreme
je došlo do renesanse interesovanja za Bartletove ideje. Tako, za dobar deo
istraživača u oblasti pamćenja njegov pristup se pokazao „intuitivno
privlačnim“, kako se izrazio Koen (Cohen, 1990), a njegov uticaj se jasno
odslikava u današnjim nastojanjima da se istraživačka pažnja usmeri više na
proučavanje pamćenja u svakodnevnom životu. Osnovano je trasirati
korene modernog razumevanja autobiografskog pamćenja – glavnog oblika
ljudskog pamćenja, prisećanja lično doživljenih iskustva koja oblikuju priče
o životu pojedinca – do Bartletovog ranog istraživačkog rada i njegovog
gledišta da je ljudsko pamćenje češće konstrukcija, odnosno rekonstrukcija,
nego puka reprodukcija (Zlatanović, 2004). U celini, danas su prisutne i
koegzistiraju moderne verzije oba istraživačka pristupa pamćenju.
Bartletovo razmatranje pamćenja najbolje je predstavljeno u
njegovoj slavnoj knjizi Sećanje: eksperimentalno i socijalno proučavanje.
Izvorno objavljeno davne 1932. godine, ovo delo je tek u novije vreme
postalo predmet bližeg interesovanja kognitivnih i
socijalno –
kognitivnih psihologa, koji su u njemu našli novi podsticaj za svoje
teoretisanje i istraživanje u oblasti pamćenja. Čemu treba pripisati
zakašnjenje ovog otkrića? Razlog tome svakako treba tražiti u
dugogodišnjoj negostoljubivoj dominaciji bihejviorizma (Zlatanović, 2008).
Tako, izvan Engleske, Bartletov istraživački rad bio je prilično zanemaren
tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka – posebno u američkoj
psihologiji, u vreme kada je njome u velikoj meri dominirao
pojednostavljujući S – R asocijacionizam. To je zbog toga što su tamošnji
psiholozi većinom bili veoma privrženi konceptualno – istraživačkim
28
zahtevima i eksperimentalnim metodama bihejviorizma, koji je u to vreme
doživljavao svoj procvat. Izuzetak je bio Edvard Tolman. Radeći u
bihejviorističkoj tradiciji, on se bavio takvim kognitivnim pitanjima kao što
je način na koji eksperimentalne životinje reprezentuju prostornu
informaciju kao kognitivne mape svoje sredine. Interesovanje za Bartleta
oživelo je sa povratkom naturalističkih pristupa istraživanju pamćenja, do
koga je došlo tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. Američki kognitivni
psiholozi su tek tada počeli da otkrivaju Bartletov rad, uvažavajući sve
naglašenije njegov naturalistički istraživači materijal i pristup pamćenju
zaokupljen naporom da bi se došlo do značenja. A on je bio kognitivni
psiholog mnogo pre pojave takozvane „kognitivne revolucije“ u psihologiji
tokom šezdesetih godina prošlog veka (Bedli, 2004; Mandler, 1985; Wilson
and Keil, 1999).
Vredno je takođe naglasiti da su u Bartletovim eksperimentima
potvrđene mnoge zdravorazumske pretpostavke i misli, kao i to da takve
nalaze on nije smatrao bezvrednim ili lošim za psihologiju kao nauku.
Štaviše, bio je spreman da istakne da psiholozi rade u oblasti koja obiluje
zdravorazumskim, „popularnim“ shvatanjima. Još važnije je to da današnji,
sve prisutniji, naturalistički pristup ispitivanju svakodnevnog pamćenja u
radovima modernih kognitivnih i socijalnih psihologa uključuje mnoge
ideje o procesu (toku) pamćenja koje je Bartlet izložio pre više decenija u
svojoj uticajnoj knjizi o sećanju (Remembeing; Bartlet, 1932/1972). Sve
obimnija literatura u ovoj istraživačkoj oblasti pruža snažnu podršku oceni
o revizionističkoj ulozi Bartleta u razmatranju i istraživanju prirode
ljudskog pamćenja (npr. Matlin, 1998; Rubin, 1988; Zlatanović 2004).
Dva su ključna razloga sve većeg interesovanja za Bartletov rad i za
pripisivanje revizionističke uloge njegovim idejama. Najpre, Bartlet je
izgradio pristup ispitivanju pamćenja koji se zasniva na ključnom pojmu
sheme. U njegovim eksperimentima, ispitanici su prilikom prisećanja
izloženih priča po pravilu vršili iskrivljavanje takvih priča. Oni su to činili
subjektivnim organizovanjem prisećanja: ispuštanjem detalja koji se nisu
uklapali u njihova prethodno stvorena očekivanja ili sheme, kao i
iskrivljavanjem drugih karakteristika. Zapažanje da među ispitanicima
postoje značajne razlike u količini zapamćenog i da se greške javljaju u
obliku distorzija zbog nametanja ličnih i društvenih značenja navelo je
Bartleta da razvije koncepciju sheme. U vezi sa ulogom Bartleta u uvođenju
ovog pojma u psihologiju, većinom se sreću dva tumačenja. Prema jednom,
on je bio taj koji je skovao ovaj izraz, smatrajući da ljudi imaju
generalizovane ideje (sheme) o zbivanjima događaja koje upotrbljavaju da
29
bi organizovali informaciju i konstruisali svoja sećanja (Passer and Smith,
2007). Drugo tumačenje ističe da je pojam sheme, u stvari, pozajmljen od
neurologa Henrija Heda, koji je tim pojmom želeo da predstavi način na
koji ljudi poimaju mesto svojih udova i tela. On je shemu opisao kao
analognu homunkulusu u glavi koji ima zadatak da prati poziciju udova.
Bartlet je, sa svoje strane, znatno uopštio ovaj Hedov izvorni pojam: shemu
je shvatio kao organizovanu strukturu koja sadrži naše znanje i očekivanja u
vezi sa nekim aspektom sveta. Drugim rečima, ona predstavlja model nekog
dela našeg okruženja i iskustva. Primena sheme pomaže pojedincu da
razume, jer je u shemi akumulisano ono što on zna o svetu (Bedli, 2004).
Bilo kako, Bartlet je pružio objašnjenje procesa pamćenja – tačnije
sećanja – prema kojem su teme koje prilikom sećanja izvlačimo iz događaja
često organizovane oko
shema: mentalnih okvira ili organizovanih
obrazaca misli o nekom aspektu sveta (Bartlet, 1932/1972; Koriat et al,
2000). Na temelju tog pristupa, njegovi istraživački nalazi su pokazali: (1)
da samo mali broj primera pamćenja je doslovno sećanje; (2) da u pamćenju
pojedinac konstruiše na osnovu jedne sheme, dok u zamišljanju on više ili
manje slobodno spaja događaje i iskustva koji su stvorili nekoliko različitih
shema; (3) da su kondenzacija, elaboracija i invencija opšte odlike našeg
svakodnevnog pamćenja koje često uključuju mešanje iskustvenog
„materijala“ koji pripada različitim shemama; i (4) da mehanizam ljudskog
pamćenja zahteva organizaciju shema koja zavisi od međusobnog odnosa
želja, instinkata, interesovanja i ideala koji je osoben za svakog pojedinca –
što znači da pamćenje uvek sadrži nešto lično za pojedinca.
Kao i geštaltisti, Barlet je na svoj način istakao značaj kognitivnog
organizovanja. Posle perioda zanemarivanja i početnih kritika da je pojam
sheme suviše nejasan i uopšten da bi mogao biti uključen u neki oblik
proverljive teorije, ono je kasnije postalo važna tema u istraživanju ljudskog
pamćenja. Takav teorijsko – istraživački pristup je bez sumnje obogatio
proučavanje pamćenja i nagovestio kasniji plodni istraživački rad
kognitivnih i socijalno – kognitivnih psihologa u oblasti kognicije i
socijalne kognicije koji se zasniva na procesovanju (obradi) informacije i na
konstruktu sheme i teoriji o shemi. Reč je o gledištu koje predlaže da
kognitivna shema (tj. mehanizam rasuđivanja) zavisi od posebnog domena
iskustva pojedinaca i da se njome može objasniti kognitivna aktivnost koja
posreduje i prati socijalno ponašanje pojedinca (Evans, 1991; Zlatanović,
2006). Dodajmo ovome da je konstrukt sheme kasnije primenjen i u radu
kognitivnih terapeuta i teoretičara ličnosti kao temelj njihovog modela
objašnjenja načina na koji je depresija pod uticajem misli i uverenja, kao i
30
načina na koji je ličnost pod uticajem shematskih reprezentacija koje su
naučene iz naše sredine (Magnovita, 2002).
Ovaj pojam je kasnije doživeo dalji razvoj i elaboraciju u pojmove
kao što su „okvir“ i „skript“. Najpre treba reći da je jedan od Bartletovih
studenata, Karlos Oldfild, još davne 1954. godine sugerisao da se sa
razvojem računara pruža mogućnost razrade Bartletovog pojma sheme.
Pokazalo se da je bio u pravu, iako su prvi modeli zasnovani na shemi bili
programirani tek dvadesetak godina kasnije. Naime, u nastojanju da se
naučno objasni efikasnost zdravorazumskog mišljenja sedamdesetih godina
(preciznije, iste 1975. godine) pojavili su se radovi koji su isticali značaj
struktura znanja koje su svojim oblikom i boljom strukturisanošću
nadilazile nivo pojedinačnih pojmova. Mada nije u svima korišćen izraz
„shema“, oni se mogu uopšteno smatrati primerima izlaganja teorije o
shemi. Reč je o radovima kompijuterskog naučnika Marvina Minskog
(Minsky, 1975), koji je upoznavši se sa Bartletovim radovima zaključio da
ljudi upotrebljavaju „odozgo – naniže“ (engl. „top – down“) informaciju
zasnovanu na shemi da bi obavili mnoge psihološke zadatke i predložio je
pojam nalik shemi – pojam okvira (engl. frames), Rumelharta (Rumelhart,
1975), koji je elaboracijom Barletovog pojma sheme izgradio pristup
pamćenju priča, kao i rad Šenka (Schank, 1975; Schank and Abelson,
1977), takođe kompijuterskog naučnika, koji je uveo pojam skripta – shema
koje sadrže veći deo našeg poznavanja socijalnih aktivnosti. U svom novom
obliku, konstrukt sheme je široko uticao na psihološko istraživanje
pamćenja, ali isto tako i na oblast veštačke inteligencije (Bedli, 2004;
Brewer and Nakamura, 1984; Rubin, 1988; Wilson and Keil, 1999;
Zlatanović, 2004; 2009).
Svojim istraživanjima Bartlet je, dakle, ustanovio da se naše znanje
o onome što se zove svet, odnosno stvarnost, zasniva na organizovanim
shemama ili modelima – našim mentalnim organizatorima – koji
reprezentuju prošla iskustva. Tako, pojmovi kao što su „dan“, „posao“,
„ljubav“ i dr. služe kao sheme koje nam pomažu da organizujemo naša
iskustva, odnosno naš svet. Reč je o tome da prilikom učenja novih sadržaja
nastojimo da te sadržaje prilagodimo postojećim shemama; kada to nije
mogućno, onda pribegavamo promeni sâmih shema. Tako, zbog nastojanja
da se nova informacija uklopi u postojeću shemu, ona se često menja. To
može neznatno, a katkad i znatno, da promeni njen smisao. Hant (Hunt,
1993) komentariše Bartletovo važno otkriće sledećim rečima:
31
U novije vreme, Bartletova ideja je oživljena i razrađena.
Sheme
– takođe poznate i kao „okviri“ i „skriptovi“ – sada se shvataju kao
skupovi integrisane informacije o raznim temama, zadržani u pamćenju, na
koje se oslanjamo prilikom tumačenja nejasne i fragmentarne informacije iz
koje se obična konverzacija – pa čak i kazivanje u pisanoj formi – sastoji.
(Hunt, 1993, str. 530–531)
Drugo, jednako važno, Bartlet je na osnovu svojih eksperimentalnih
nalaza postavio konstruktivističku teoriju pamćenja, odnosno sećanja. On je
pošao od ideje da pamćenje nije potpuno nezavisan psihički proces koji je
odvojen od opažanja, zamišljanja ili čak od konstruktivnog mišljenja.
Štaviše, pamćenje je sa njima blisko povezano. Celokupan Bartletov rad u
oblasti pamćenja posvećen je izučavanju upravo tih povezanosti. Ono je
rezultiralo vrednim istraživačkim nalazima.
Bartlet je zaključio da u procesu (pri)sećanja postoji opšta težnja da
se stekne utisak celine i da se na osnovu toga konstruiše, kako se izrazio,
„verovatni detalj”. Ova vrsta mentalne kostrukcije služi da pojedinac
opravda svoj opšti utisak. Taj „opšti utisak“ se, prema njegovom mišljenju,
psihološki može okarakterisati kao „stav“. Tako, on pokazuje kako se ovaj
faktor stava pojavljuje u nizu eksperimenata sa pamćenjem koje je sproveo,
zahtevajući od subjekata da reprodukuju tekstualni i slikoviti materijal koji
su prethodno učili. Na primer, utvrđeno je da se u prisećanju zadatog
materijala vrlo često pojavljuje nešto od „prirode stava“. Otuda i njegov
zaključak da je pamćenje, odnosno sećanje, „konstrukcija, stvorena
uglavnom na osnovu ovog stava, a njen opšti efekat je opravdanje tog
stava“. (Bartlett, 1932/1972, str.207).
Smatrao je da mi ne „beležimo“ pasivno slike ili priče; njihovo
pamćenje nije slično fotogarfisanju ili zvučnom zapisu. Ono je uvek više od
toga: u procesu prisećanja, mi ih aktivno rekonstuišemo da bismo im dali
određeni smisao. To činimo tako što povezujemo nove informacije sa
znanjem koje već imamo i uklapamo novi materijal u okvir onoga što već
znamo i razumemo. Kao rezultat toga, ono što je zapamćeno nije izvorni,
prvobitni stimulus (stimulus-informacija); ono je konstruisana
reprezentacija, koja neke aspekte naglašava a druge zanemaruje. Tako,
Bartlet je u svom radu naglasio više konstruktivne nego reproduktivne
aspekte sećanja. Predložio je da je sećanje (pamćenje) rekonstruktivni
proces, koji uključuje interpretacije i transformacije prvobitnog materijala
koji je predmet pamćenja. Prema njegovoj definiciji, sećanje (pamćenje) je
32
imaginativna rekonstrukcija zasnovana na sveukupnom iskustvu pojedinca
(Bartlett, 1932/1972; Magnavita, 2002).
U njegovim eksperimentima o rekonstrukciji pamćenja ispitanici su
imali zadatak da reprodukuju priče uzete iz folklora drugih kultura. Na taj
način, sadržaj i struktura tih priča bili su im nepoznati. Bartlet je
primenjivao dva glavna postupka u istraživanjima reprodukcije teksta: (a)
jedan ispitanik više puta reprodukuje isti tekst (serijska reprodukcija) i (b)
jedan ispitanik reprodukuje tekst drugom ispitaniku, ovaj trećem itd.
(lančana reprodukcija). Iskazane reprodukcije su pokazale mnoge
karakteristične promene u odnosu na original: neki delovi priča bili su
izostavljeni – posebno detalji koji nisu bili dosledni sa subjektovim
razumevanjem priče; drugi su bili suviše razrađen i dopunjeni novim
detaljima; neki događaji u priči doživeli su transformacije u redosledu; neki
su bili iskrivljeni afektivno (tj. emocionalno ili kao psledica stava) – gde su
učesnici konstruisali svoja sećanja oko sopstvenih stavova i reakcija na
priču; a opet, neki delovi su bili dodaci koji su sadržinski bili potpuno novi
– čineći zapamćenu priču logičnijom (Bartlett, 1932/1972).
Kao posledica toga, primetio je Bartlet, subjekti su na vrlo tipičan
način bili skloni da stvore, konstruišu novu priču na ostacima zapamćenog
materijala, vršeći transformaciju pojedinosti i poretka zbivanja. Pri tome,
ova poslednja promena je češća u deskriptivnim, nego u narativnim
tekstovima. Dalje, ova rekonstrukcija u sećanju bila je uglavnom više
saglasna sa kulturalnim koncepcijama subjekata, nego sa sâmom pričom
koju su čuli na početku eksperimenta. Na primer, određeni natprirodni
elementi u pričama bili su reinterpretirani onim što im je poznato. Tako,
snaga Bartletovog pristupa je takođe u tome što je prepoznao način na koji
rekonstruisano sećanje (pamćenje) zavisi od postojećeg znanja i razlikuje se
od osobe do osobe.
Na ovaj način, Bartlet je odbacio klasičnu „teoriju traga“ – teoriju
o učenju i stvaranju ili „upisivanju“ izvesnih tragova u mozgu koji kasnije
omogućavaju prisećanje; pamćenje je trajanje tih tragova, a zaboravljanje
je njihovo slabljenje ili nestajanje. Za njega, ova teorija ne odgovara
realnosti procesa pamćenja (Corsini, 1987; Kendler, 1987). Pamćenje,
odnosno sećanje, nije jednostavno oživljavanje utvrđenih, beživotnih i
fragmentarnih tragova u mozgu. Umesto toga, predložio je shvatanje da je
ono imaginativni rekonstruktivni proces, proces koji obuhvata
interpretacije i transformacije prvobitnog materijala koji je predmet
pamćenja. Ovome je dodao bliže tumačenje da je pamćenje konstruktivno
opravdavanje stava koji je u njegovoj pozadini. Specifičnije, ono je
33
imaginativna rekonstrukcija ili konstrukcija, stvorena iz odnosa našeg stava
prema sveukupnom iskustvu i prema detalju, koji se obično pojavljuje u
obliku predstave ili reči. Ovo gledište o (re)konstruktivnoj prirodi sećanja
zadržalo se sve do danas i predmet je daljih elaboracija.
U procesu učenja i pamćenja, prethodno postojeće strukture znanja,
ili sheme, dinamički utiču na prikupljanje znanja i njegovo pamćenje. Te
kognitivne sheme strukturišu i reorganizuju informacije iz sredine.
Značenja koja ljudi „izvlače“ iz sredine delimično odslikavaju njihovo
sopstveno prethodno znanje i uverenja (Andrilović i Čudina, 1985). Dakle,
za Bartleta su učenje i pamćenje aktivni procesi: oni su usmereni na
traženje smisla. Drugim rečima, u njima se ulaže napor da bi se došlo do
značenja. Iskazano u duhu postmodernog konstruktivizma, osoba je aktivni
osmišljavalac u svojoj konstrukciji sećanja i sveta u kojem živi. I upravo je
to razlog zašto dolazi do transformacije u procesu pamćenja. A iskustvo
pokazuje da u „radu pamćenja“ te transformacije mogu biti tolike da
nastaju potpuno nove konstrukcije – takozvana „lažna sećanja“ ili
„izmišljena sećanja“ – na šta su snažno ukazala i novija istraživanja u
oblasti svakodnevnog ili autobiografskog pamćenja (npr. Loftus, 1992;
1993; Loftus and Ketcham, 1994; Pezdek and Banks, 1996). Objašnjenje je
jednostavno: kada se informaciji o nekom životnom događaju dodaje neka
nova informacija, naše pamćenje (sećanje) je često sklono da meša
informaciju, aktivno konstruišući novu reprezentaciju tog događaja. Ovo
svojstvo pamćenja, na koje je Bartlet pionirski ukazao, odgovara danas
opšte prihvaćenoj tvrdnji u oblasti ljudske kognicije da su kognitivni
procesi aktivni, a ne pasivni i da su osobe veoma aktivne u svom sećanju,
odnosno pamćenju.
To su razlozi zbog kojih se Bartlet opravdano može smatrati
posebno inspirativnim i uticajnim prethodnikom savremenih istraživanja
autobiografskog pamćenja, kao i istraživanja struktura znanja i procesa
osmišljavanja (značenja). Njegovi doprinosi snažno su potkrepljeni novijom
renesansom istraživačkog interesovanja modernih kognitivnih psihologa u
toj oblasti (Magnavita, 2002; Matlin, 1998; Neisser, 1967; 1982; 1988;
Robinson, 1976; 1988; 1992; Zlatanović, 2004). Bartlet nije imao jezik za
razmatranje terminima procesovanja (obrade) informacije, ali je njegov
eksperimentalni rad
prethodio istraživanjima u okviru kognitivne
psihologije na temu procesovanja informacije – u kojoj se koristi apstraktno
znanje, odnosno znanje višeg nivoa, za tumačenje specifičnih situacionih
informacija (Cohen, 1985; Kaprara i Ćervone, 2003).
34
Posmatrano u celini, kao i Ebinghausovo pionirsko ispitivanje
pamćenja, odnosno zaboravljanja, Bartletov istraživački rad takođe spada u
važne istorijske korene savremene kognitivne psihologije. Delim mišljenje
Vilijama Bruera (videti Wilson and Keil, 1999) da su njegova tri glavna
doprinosa psihologiji i kognitivnoj nauci (1) metodološki argument za
proučavanje „ekološki validnih“ eksperimentalnih zadataka, (2)
rekonstruktivni pristup ljudskom pamćenju, i (3) teorijski konstrukt sheme
za objašnjenje istraživačkih nalaza procesa pamćenja, odnosno sećanja.
Osim toga, sa pojavom Bartleta teoretisanje i istraživanje u oblasti
pamćenja dobilo je jedan suštinski novi kvalitet, koji je kasnije snažno
uticao ne samo na moderne kognitivne psihologe nego, uz prepoznavanje
paradigmatske promene, i na
konstruktivistički i socijalno
konstrukcionistički pokret u modernoj psihologiji kao alternativne
metateorije za postmodernu psihološku nauku. Tako, u postmodernoj nauci
o ljudskom umu (ili mentalnom životu), proučavanje pamćenja dobija novi
„istraživački program“. Umesto proučavanja prirode (pasivnog)
„skladištenja“ informacija o prošlim događajima, proučavanje pamćenja
postaje (kao što je Bartlet originalno formulisao problem) proučavanje
(aktivnog) kolektivnog sećanja, ili socijalno konstruisanog pamćenja, kao i
socijalno konstruisane amnezije, društvenog zaborava (Shotter, 1994).
Završna reč
Svako filozofsko i naučno delo sadrži u sebi određene metodološke
postupke na kojima se iznutra gradi i razvija dok ne dobije oblik u kojem
stupa u svoje vreme i zauzima određeno, svoje mesto u njemu. Ovakav
oblik dela, međutim, još nije konačan. Jer, iz svog vremena – koje može da
ga i ne primeti, ne shvati ili shvati pogrešno – ono napreduje prema sve
udaljenijim obalama vremena. Pristajući uz njih, ogledajući se u novim
vremenskim vodama, nastavlja da se uobličava. Tako, njegovo trajanje
može postati isto toliko nužno koliko je prvobitno moglo izgledati
nemoguće.
Ako nastavimo s ovom metaforom, ovo otiskivanje jednog naučnog
ili filozofskog dela niz struju istorijskog toka zbiva se ne samo zato što je
ono, da bi uopšte dospelo do svog oblika, uključilo izvestan raspon trajanja
neophodan da se određena pitanja slobodno razviju, nego i zato što sama
vremenska perspektiva preoblikuje dela stvorena da traju. Ta perspektiva
ne obogaćuje takva dela pripisivanjem značenja koja ona već ne sadrže,
35
nego im na svoj način kompenzuje što su iz nekog razloga promakla
vremenu u kojem su se pojavila. Razlog tome je što su zahtevala jednu
drugačiju, novu zrelost istorijski svesnijeg vremena da bi se mogla sagledati
u svom punom, pravom dometu. U tom smislu ima dela koja su stvorena
prerano, kao i onih koja dolaze prekasno. (Vujasinović – Roić, 1982).
Takvo jedno delo, zasnovano na istoričnoj koncepciji čoveka i
tvrdnji da u nastojanju da razume svet čovek rekonstruktivnom
imaginacijom neprestano preoblikuje svet i sebe samog, jeste Vikoova
Nova nauka (Scienza nuova) – kvintesencija svih njegovih prethodnih
radova, kapitalno delo u koje je uneo čitav svoj život, misao, volju, maštu i
strast. Drugo, objavljeno dva veka kasnije, je Bartletovo Sećanje
(Remembering), obimom manje ali takođe uticajno delo, zasnovano na
inventivnom istraživačkom pristupu i sugestivnim empirijskim zapažanjima
o prirodi sećanja koja su ga dovela do originalnog zaključka da naše sećanje
(pamćenje) nije samo proces reprodukcije, nego je ono i proces konstrukcije
(ili: rekonstrukcije) – uzajamnog odnosa između onoga što se doživljava
(pamti) i vrlo apstraktnih kognitivnoh reprezentacija sveta koje je on
nazvao shemama.
Do konstruktivističke ideje Viko i Bartlet su došli vođeni različitim
istraživačkim interesovanjima: Viko je zahvaljujući svom imaginativnom i
intuitivnom umu nastojao da otkrije način na koji se postiže pravo
razumevanje ljudske istorije, Bartlet je empirijskim putem težio da
razotkrije pravu prirodu sećanja (pamćenja). Ali, i u jednom i u drugom
klasičnom delu, sa dubokim implikacijama za savremeno razumevanje
procesa sećanja (pamćenja), sjedinjuju se racionalno (intelektualno) i
imaginativno: sećanje je konstruktivni proces, proces aktivne imaginativne
(re)konstrukcije.
Tako, konstruktivistička ideja, ili makar zametak te ideje, jeste
suštinski činilac u ovom spoju dvojice disciplinarno različitih i vremenski
tako udaljenih istraživača, čija su heuristički vredna intelektualna ostvarenja
imala sličnu istorijsku sudbinu da budu nepravedno zanemarena a tek
kasnije izvučena iz senke i reaktualizovana. Neka ovde izloženi osvrt bude
skroman prilog ovom novom, ponovnom čitanju Vikoa i Bartleta, njihovog
originalnog i uvažavanja vrednog dela.
I na samom kraju, sažimajući u najkraći zaključak: Viko i Bartlet
spadaju u važne preteče savremenog konstruktivističkog gledišta u
psihologiji pamćenja i psihologiji uopšte.
36
Literatura
Andrilović, V. i Čudina, M. (1985). Psihologija učenja i nastave. Zagreb:
Školska knjiga.
Bartlett, F. C. (1932/1972). Remembering: A study in experimental and
social psychology.
Cambridge: Cambridge University Press.
Bedli, A. (2004). Ljudsko pamćenje: teorija i praksa. Beograd: Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva.
Blekburn, S. (1999). Oksfordski filozofski rečnik. Novi Sad: Svetovi.
Borhes, H. L. (1990). Predgovori. Beograd: Stilos.
Brewer, W. F. (1988). What is autobiographical memory? U: D. C. Rubin
(Ed.), Autobiographical memory (str. 25–50). Cambridge:
Cambridge University Press.
Brewer, W. F., and Nakamura, G. V. (1984). The nature and functions of
schemas. U: R.
S.
Wyer, Jr., and T. K. Srull (Eds.),
Handbook of social cognition (Vol.1, str. 119–160). Hillsdale, NJ:
Erlbaum.
Bronfenbrener, J. (1997). Екologija ljudskog razvoja: prirodni i dizajnirani
eksperimenti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Cohen, D. (1985). Psychologists on psychology. London: ARK paperbacks.
Cohen, G. (1990). Memory. U: I. Roth (Ed.), Introduction to psychology
(str. 570–622). Hove: Erlbaum.
Corsini, R. J. (Ed.)(1987). Concise encyclopedia of psychology. New York:
Wiley.
Draisma, D. (2008). Zašto život ubrzava dok starimo: kako sećanja
uobličavaju našu
prošlost. Novi sad: Stylos art.
Evans, J. St. B. T. (1991). Theories of human reasoning: The fragmented
state of the art.
Theory
& Psychology, 1, 83–105.
Fitzgerald, J. M. (1988). Autobiographical memory: A developmental
perspective. U: D.
C.
Rubin
(Ed.),
Autobiographical
memory (str. 122–137). Cambridge: Cambridge
University
Press.
Hermans, H. (1993). The dialogical self. New York: Academic Press.
Hothersall, D. (2002). Povijest psihologije. Jastrebarsko: Naklada Slap.
Hunt, M. (1993). The story of psychology. New York: Doubleday.
Kaprara, Đ. V., i Ćervone, D. (2003). Ličnost: determinante, dinamika i
potencijali. Beograd: Dereta.
37
Kendler, H. H. (1987). Historical foundations of modern psychology.
Pacific Grove, CA: Brooks/Cole.
Koriat, A., Goldsmith, M., and Pansky, A. (2000). Toward a psychology of
memory
accuracy. Annual Review of Psychology, 51, 481–
537.
Loftus, E. F. (1992). When a lie becomes memory’s truth: Memory
distortion after
exposure
to
misinformation.
Current
Directions In Psychological Science, 1, 121–123.
Loftus, E. F. (1993). The reality of repressed memories. American
Psychologist, 48, 518–537.
Loftus, E. F., and Ketcham, K. (1994). The myth of repressed memory. New
York: St. Martin’s Press.
Magnavita, J. J. (2002). Theories of personality: Contemporary approaches
to the science of personality. New York: Wiley.
Mahoney, M. J. (1988). Constructive metatheory: 1. Basic features and
historical
foundations. International Journal of Personal
Construct Psychology, 1, 1-36.
Mandler, G. (1985). Cognitive psychology: An essay in cognitive science.
Hillsdale, NJ: Erlbaum.
Matlin, M. W. (1998). Cognition. Fort Worth: Harcourt Brace College
Publishers.
Minsky, M. L. (1975). A framework for representing knowledge. U: P. H.
Winston (Ed.),
The psychology of computer vision (str. 211–
277). New York: McGraw-Hill.
Neisser, U. (1967). Cognitive psychology. New York: Appleton.
Neisser, U. (1978). Memory: What are the important questions? U: M. M.
Gruneberg, P. E.
Morris, and R. N. Sykes (Eds.), Practical
aspects of memory (str. 3–14). London:
Academic Press.
Neisser, U. (1982). Memory observed. San Francisco: W. H. Freeman and
Co.
Nelson, K. (1988). The ontogeny of memory for real events. U: U. Neisser
and E. Winograd
(Eds.),
Remembering
reconsidered:
Ecological and traditional approaches to the
study
of
memory. Cambridge: Cambridge University Press.
Passer, M. W., and Smith, R. E. (2007). Psychology: The science of mind
and behavior. New York: McGraw-Hill.
Pezdek, K., and Banks, W. P. (Eds.)(1996). The recovered memory/false
memory debate.
San
Diego: Academic press.
38
Richardson, K. (1988). Understanding psychology. Milton Keynes: Open
University Press.
Robinson, J. A. (1976). Sampling autobiographical memory. Cognitive
Psychology, 8,
578-595.
Robinson, J. A. (1988). Autobiographical memory: A historical prologue.
U: D. C. Rubin
(Ed.), Autobiographical memory (str. 19–25).
Cambridge: Cambridge University Press.
Robinson, J. A. (1992). Autobiographical memory. U: M. Gruneberg and P.
Morris (Eds.), Aspects of memory (str. 223–251). London:
Routledge.
Roić, S. (1990). Giambattista Vico: književnost, retorika, poetika. Zagreb:
Hrvatsko
filozofsko društvo.
Rubin, D. C. (1988). Introduction. U: D. C. Rubin (Ed.), Autobiographical
memory
(str. 3–19). Cambridge: Cambridge University
Press.
Rumelhart, D. E. (1975). Notes on a schema for stories. U: D. G, Bobrow
and A. Collins
(Eds.), Representation and understanding (str.
211–236). New York: Academic Press.
Schank, R. C. (1975). Conceptual information processing. Amsterdam:
North-Holland.
Schank, R. C., and Abelson, R. (1977). Scripts, plans, goals and
understanding. Hillsdale, NJ:
Erlbaum.
Scotter, J. (1984). Social accountability and selfhood. Oxford: Basil
Blackwell.
Shotter, J. (1994). ’Getting in touch’: The meta-methodology of a
postmodern science of mental
life. U: S. Kvale (Ed.),
Psychology and postmodernism (str. 58–74). London: Sage.
Stojnov, D. (2005). Od psihologije ličnosti ka psihologiji osoba:
konstruktivizam kao nova
platforma u obrazovanju i vaspitanju.
Beograd: Institut za pedagoška istraživanja.
Verene, D. P. (1981). Vico’s science of imagination. Ithaca, N. Y.: Cornell
University Press.
Vico, G. (1725/1982). Načela nove znanosti: o zajedničkoj prirodi nacija.
Zagreb: Naprijed.
Vujasinović – Roić, T. (1982). Nova znanost Giambattiste Vica
(Predgovor). U: G. Vico, Načela
nove znanosti: o zajedničkoj
prirodi nacija, Zagreb: Naprijed.
39
Wilson, R. A., and Keil, F. C. (Eds.)(1999). The MIT encyclopedia of the
cognitive sciences.
Cambridge: The MIT Press.
Zangwill, O. L. (1972). Remembering revisited. Quarterly Journal of
Experimental Psychology, 24, 123–138.
Zlatanović, Lj. (2004). Autobiografsko pamćenje, shematizacija i samstvo.
Teme, 4, 421–431.
Zlatanović, Lj. (2006). Socijalna kognicija: osnovne pretpostavke, pojmovi i
pitanja. Godišnjak
za psihologiju, 4–5, 7–19.
Zlatanović, Lj. (2008). Socijalno – psihološki pristupi samstvu. Teme, 3,
625–635.
Zlatanović, Lj. (2009). Od uma ka mašini i obratno: veštačka inteligencija i
metafora
kompjutera. Godišnjak za psihologiju, 8, 33–49.
VICO AND BARTLETT: REMEMBERING AS A PROCESS OF
CONSTRUCTION
Abstract
The article tries to identify a conceptual axis that, despite their
differences, is common to both Italian philosopher and historian
Giambatista Vico and British psychologist sir Frederick Bartlett. It traces
the roots of modern understanding of autobiographical memory to their
early observations and ideas that remembering (or memory) is, in essence, a
process of imaginative construction (or reconstruction). This idea implies
that persons are very active in their remembering, that they are sensemakers not only in construction of their remembering but also in
construction of their own experience and a world in general. The
implications of their unique insights are examined especially with respect to
autobiographical memory – the memories a person has of his or her own
life experiences – and to postmodern constructivism as an alternative
metatheory for psychological science. It is strongly suggested that this is the
key way of reading Vico’s and Bartlett’s stimulating works.
Keywords:
Vico,
Bartlett,
remembering,
construction,
autobiographical memory
40
UDK 159.93-053.3
vol 7, No 9., 2011, pp.
ISSN 1451-5407
Željko Mladenović2,
Odeljenje za psihologiju
Filozofski fakultet,
Beograd
RAZVOJ VIZUELNE PERCEPCIJE U PRVOJ GODINI ŽIVOTA
DETETA3
Apstrakt
Predmet ovog rada je prikaz činjenica do kojih se došlo u
proučavanjima percepcije dece u prvoj godini. Namera autora bila je da
sažeto i kritički prikaže nalaze nekih od malobrojnih istraživanja koja su se
bavila razvojnim aspektima vizuelne percepcije u prvoj godini. U prvom
delu rada prikazane su dominantne teorijske postavke koje se odnose na
percepciju, uz to su izloženi stavovi Pijažea i Vigotskog prema problemu
razvoja opažanja. U drugom delu opisani su metodološki postupci kojima se
proučava percepcija kod dece. Treći dao rada predstavlja prikaz
istraživanja o ključnim aspektima dečijeg opažanja, dok se u četvrtom delu
diskutuju izneti podaci, preispituje se način na koji se do njih došlo te
ukazuje na sadržaj budućih istraživanja.
Ključne reči: razvoj, opažanje prostora, opažanje boja, opažanje
lica, sadejstvo čula u opažanju
2
liderzeljko@yahoo.com
Autor duguje zahvalnost doc. Dr Aleksandru Baucalu za korisne sugestije u toku pisanja
ovog rada. Pisanje rada finansijski je podržano sredstvima Ministarstva za nauku i
tehnološki razvoj, koja su stavljena na raspolaganje autoru po osnovu angažovanja na
projektu 149062D (“Usklađivanje uloga na poslu i u porodici”, Departman za psihologiju
Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu), autor je, takođe, stipendista pomenutog
Ministarstva.
3
RAZVOJ VIZUELNE PERCEPCIJE U PRVOJ GODINI ŽIVOTA DETETA
Uvod
Psihologija je svoje postojanje kao nauka započela izučavanjima iz
oblasti percepcije. Posle sto trideset godina pručavanja psihologija opažanja
je jedna od najrazvijenijih disciplina psihologije, i jedna je od retkih u kojoj
postoje pouzdana saznanja. Modernu psihologiju opažanja odlikuje
razvijenost metodoloških postupaka, empiričnost i interdisciplinarnost. O
dubini razumevanja nekih procesa opažanja svedoči i sve uspešnije
simuliranje tih procesa uz pomoć savremene kompjuterske tehnike.
No, ovaj dugi staž vizuelne percepcije kao predmeta proučavanja, na
žalost, ne znači da je sve rešeno, proučeno i shvaćeno do krajnjih granica. U
nekim domenima tek je zagrebana površina. Ovakvo stanje posledica je,
uglavnom, nedostatka adekvatnih metodoloških postupaka, a sa druge
strane teorijskih polazišta autora. Teorijska pozicija autora u svakoj nauci, a
naročito u psihologiji, nema uvek pozitivan uticaj na istraživanja već zna da
bude i ograničavajući faktor, jer iz teorijske pozicije slede i potencijalne
teme za proučavanje i što je još bitnije i prihvatljivi načini istraživanja.
Napred je navedeno da je proučavanje vizelne percepcije obeležilo
početak naučne psihologije, međutim ne može se reći da se sa jednakim
entuzijazmom proučavalo sve što se tiče vizuelne percepcije. Dugi niz
godina predmet proučavanja bilo je opažanje kod zdravih odraslih ljudi koji
su bili utrenirani za eksperimente i davanje adekvatnih izveštaja o onome
što posmatraju. Setimo se ovde Vunta koji je zahtevao da subjekt prođe
kroz više hiljada pokušaja ne bi li se kvalifikovao za učešće u
eksperimentima u svojstvu verodostojnog izvora informacija. O opažanju
dece najranijih uzrasta gotovo da nije ni bilo reči, beba u prvim mesecima
nije mogla da pruži izveštaj o tome šta opaža, niti su istraživači imali volje
da smišljaju eksperimentalne nacrte u kojima bi se na osnovu dečijih
reakcija moglo zaključiti o njihovim perceptivnim sposobnostima. Ovakvo
stanje zadržalo se do pedesetih godina dvadesetog veka, kada se počinje
razmatrati opažanje lica, boja i dubine kod dece.
Teorijske postavke o percepciji i mogućnosti njenog
razvoja
Vigotski je u svom predavanju iz 1932. godine na Lenjingradskom
pedagoškom institutu (Vigotski, 1996), a koje se ticalo opažanja i njegovog
razvoja na dečijem uzrastu, najpre “postavio scenu” opisavši odnos između
42
Željko Mladenović
asocijacionizma i strukturalizma (kako starog tako i novog- pod kojim je
podrazumevao geštalt teoriju). A potom postavio pitanje o tome šta svaki
od ovih pravaca doprinosi razumevanju razvoja u dečijem uzrastu i kako se
u novoj strukturalističkoj teoriji razmatra pitanje relativne promene i
razvoja dečijeg opažanja.
Kod asocijacionista je pitanje razvoja dečije percepcije bilo tretirano
kao i pitanje psihičkog razvoja uopšte. Osnovna nit razvoja data je detetu,
prema rečima autora ove teorije, ubrzo nakon rođenja- reč je o sposobnosti
asociranja, povezivanja onoga što se doživljava u celinu. Budući da je
materijal kojim dete raspolaže na početku neobično mali, razvoj se
uglavnom sastoji u tome da se materijal sve više nagomilava, i da se
stvaraju sve bogatije i složenije veze između delova u izgradnji celina. Dete
najpre uočava elemente- odvojene osete, potom grupe oseta, onda predmete
i najzad cele situacije. Asocijacionisti su smatrali da je opažanje odojčeta
haos, skup nepovezanih oseta. Dete tokom razvoja počinje da opaža
kompleksno, pomoću integrisanja razdvojenih oseta koji se ponavljano
javljaju zajedno. Za nas je posebno značajno što Vigotski u svom
predavanju ističe da su najekstremniji predstavnici ovog učenja tvrdili da
opažanje kao celoviti proces postoji kod odojčeta već u četvrtom mesecu,
dok su drugi govorili o sedmom ili osmom mesecu.
Sa tačke gledišta strukturalista (starih, a naročito novih) ništa od
gore navedenog nije osnovano, jer se iz zbira odvojenih elemenata ne može
formirati složena psihička struktura. Pozivajući se na oglede sa životinjama
istraživači ovog opredeljenja tvrde da je celovitost prvobitna crta opažanja.
Keler je svodio opažanje čoveka na iste one principe koji deluju i kod
opažanja životinja, a iz modusa opažanja izvodio je, čak, i principe
mišljenja. Strukturalistima su na ruku išla istraživanja Folkelta (prema
Vigotski, 1996) izvedena na bebama, kod kojih je ustanovljeno da je
strukturalni karakter opažanja dat od početka, a ne kao proizvod dugog
razvoja. Ovde se jasno uočava da u strukturalističkom učenju nema mesta
za razmatranje razvoja opažanja, budući da se između deteta ranog uzrasta i
odraslog ne može uočiti razlika u opažanju. Ovo je, takođe, svojstveno
postavkama Geštalt psihologije, kako one iz doba Vigotskog tako i njenih
savremenih varijanti.
Vratimo se sada načinu na koji se Vigotski odnosio prema
mogućnosti razvoja opažanja. Budući da se iz njegove diskusije nalaza
asocijacionista i strukturalista vidi da su njihova polazišta nepomirljiva, te
da i neki drugi pristupi prave greške time što razjedinjavaju domene
ljudskog saznanja, Vigotski predlaže da se o razvoju percepcije govori u
43
povezanosti sa ostalim funkcijama. Za nove složene tvorevine psihičkih
funkcija koje nastaju u razvoju, i koje se potom više zasebno ne javljaju,
Vigotski predlaže naziv “psihički sistemi”. Istraživanja bi trebalo da se bave
mestom koje opažanje ima u tim psihičkim sistemima koji nastaju razvojem
i u okviru kojih opažanje stiče niz osobina koje nije posedovalo van sistema
razvoja. Vigotski ističe da se paralelno sa ovim procesom integrisanja u
nove sisteme i razvoja, dešava i oslobađanje opažanja od niza spona koje su
ga karakterisale na ranijim stupnjevima razvoja. Ovde se prevashodno misli
na oslobađanje od neposrednih veza sa motorikom, ono naime u početku
čini samo jedan deo jedinstvenog senzomotornog procesa i tek postepeno
stiče samostalnost. U Levinovoj terminologiji: tek sa godinama opažanje
dobija dinamički izraz u nizu unutrašnjih procesa, povezivanje opažanja sa
opažajnim mišljenjem postaje moguće tek posle odvajanja od
psihomotornih procesa.
Kako bi svoje tvrdnje dodatno potkrepio Vigotski u svom
predavanju navodi rezultate istraživanja Elijasberga i Pijažea. O Pijažeu
kaže: “Pijažeova istraživanja su pokazala da je opažanje dece ranog uzrasta
sintetično, tj. međusobno globalno povezane grupe predmeta nisu izdvojene
i opažaju se kao jedinstvena celina” (Vigotski, 1996).
Ovde je prilika da se ukratko osvrnemo na stavove Pijažea (1978)
prema opažanju i mogućnosti razvoja opažanja u prvoj godini.
Novorođenče u prvim mesecima svog života raspolaže samo
senzomotornim šemama (refleksima) koje može da uvežbava. Kasnije se
razvijaju prve navike, objekti se shvataju kao integralni deo akcije, nema
postojanosti objekta, to jest on postoji samo kao deo akcije, nema
integracije između čulnih modaliteta (vidnog, slušnog, dodira) već su ovi
dati u razjedinjenom vidu. Međutim, razvoj je u prvoj godini vrlo
dinamičan, i pitanje je meseca kada se nove sposobnosti pojavljuju. Dete
postepeno počinje da traga za objektom čije je premeštanje videlo, a kasnije
(u drugoj godini) i za objektom čije premeštanje nije videlo.
Prostor koji je dete u početku doživljavalo samo kao sredinu u kojoj
se odvija akcija, zamenjuje shvatanje distantnog prostora. Treba ovde uočiti
jednu od bitnijih karakteristika Pijažeovog učenja, a to je aktivnost subjekta
koji saznaje. Saznanje je, dakle, aktivan proces, dete vremenom uočava
vezu između svojih akcija i posledica koje nastupaju, naravno vremenom
uočava da postoje i drugi uzroci dešavanja u prostoru nevezano za njegovu
akciju. Prvu godinu detetovog života karakteriše kako sazrevanje detetovih
senzomotornih sklopova i/ili uvežbavanje istih- sa jedne strane, tako i
napredak u kogniciji, to jest shvatanju. Drugi bitan stav Pijažea je da su
44
Željko Mladenović
opažanje i kognicija nerazdvojno povezani, i da je kognicija u početku pod
dejstvom percepcije, to jest način na koji dete opaža dovodi do
neadekvatnosti shvatanja procesa i događaja koje dete posmatra. Da
preciziramo, dete u ogledima konzervacije i na ranijim i na kasnijim
stupnjevima razvoja prisustvuje istoj situaciji, ali budući da je kognicija na
ranijem uzrastu rukovođena percepcijom, za istu količinu vode na ranijem
stupnju će reći “Tu ima manje vode” a na kasnijem “Tu ima isto vode”,
opažanje ovde ograničava kogniciju. Tek kada dete bude ovladalo svojim
opažanjem putem mišljenja moći će da razume da je u oba suda jednaka
količina tečnosti, iako mu opažanje sugeriše da se količina razlikuje.
Za kraj ovog odeljka osvrnimo se ukratko na stavove Gibsona,
jednog od najuticajnijih istraživača iz oblasti percepcije. Gibson (1979)
tvrdi da je opažanje direktno, ovde se pre svega misli na opažanje dubine, i
negira se postojanje unutrašnjih činilaca opažanja, a sledstveno i razvoj
opažanja, deca opažaju jednako dobro kao i odrasli. U prilog ovim
stavovima ide i ogled Eleonore Gibson i Voka (prema Ognjenović, 2002) u
kome je pokazano da dete puzeći ne prelazi na onu stranu staklene ploče
ispod koje opaža dubinu mada mu taktilna informacija sugeriše da se kreće
po čvrstoj podlozi, iako ranije nije imalo iskustva te vrste i nije učeno da
opaža dubinu. Takođe, u prilog ovoj teoriji idu i brojni nalazi na
životinjama. Ovo učenje je u mnogome slično sa postavkama geštaltista.
Ova teorija je vrlo kritikovana, a mi ćemo se u zaključnom delu osvrnuti na
neka njena problematična mesta.
Dijametralno suprotno gledište iznosi Gregory (1997), koji
percepciju shvata kao konstruktivni proces, koji se oslanja na obradu
odozgo na dole (top-down processing). Za njega percipiranje uključuje
pravljenje pretpostavki o onome što vidimo, kao i pokušavanje da
napravimo najbliži pogodak. Predhodno znanje i prošlo iskustvo ključni su
za opažanje. Kada nešto gledamo, mi ustvari, pravimo perceptivne
pretpostavke, koje su zasnovane na ranijem iskustvu. Hipoteze koje
formulišemo skoro su uvek tačne. Ipak, u retkim slučajevima, naše hipoteze
mogu da budu demantovane onim što posmatramo. Jasno je da
konstruktivističke postavke uzimaju u obzir učenje i razvoj, to jest iskustvo
je nužno za adekvatno opažanje, na ranijem uzrastu pravi se više grešaka.
Metodološki postupci za ispitivanje razvoja percepcije
Svega nekoliko metoda koje se koriste za proučavanje opažanja
odraslih može se upotrebiti u izučavanjima razvoja opažanja kod dece.
45
Uzrok ovome jeste nemogućnost deteta da u prvoj godini da verbalni
izveštaj ili procenu na nekoj skali o svetlini, boji, obliku koji opaža, ili
uopšte o tome da li nešto opaža. Ovo čini da se oni koji proučavaju
novorođenčad osećaju, ali i ponašaju, kao oni koji proučavaju životinje.
Ovo, dalje, znači da ispitivač mora na osnovu reakcija ili ponašanja deteta
da zaključuje o onome što dete opaža, uz obavezu da nacrtom istraživanja
otkloni sve faktore koji kontaminiraju podatke. Neki su prebacivali
istraživačima opažanja odraslih da svoja istraživanja vrše u veštačkim
(laboratorijskim) uslovima, i da ih se malo tiče ekološki faktor opažanja,
ovde moramo odmah da istaknemo da je opažanje deteta moguće
proučavati jedino u laboratorijskim uslovima.
Skoro sva istraživanja koja ćemo u ovom radu prikazati izvedena su
pod okriljem modela “habituacija-dishabituacija”, koji se pokazao kao
zgodno sredstvo za izazivanje i praćenje reakcija deteta koje možemo
povezati sa stimulacijom koja mu se pokazuje.
Suština ovog postupka je u sledećem: najpre se odaberu dve grupe
stimulusa koje se razlikuju samo u jednoj osobini ili grupi osobina, jedna
grupa stimulusa izlaže se detetu veći broj puta, do postizanja habituacije.
Autori se, pritom, odlučuju za neki kriterijum habituacije, na primer neki
smatraju da je to svaki prestanak ranijih reakcija deteta na stimulus, dok
drugi predlažu različite vrednosti između 50 i 100% gubljenja reakcija. Po
ostvarivanju postavljenog kriterijuma habituacije, detetu se izlaže druga
grupa stimulusa, ukoliko se pojavi reakcija deteta istovetna onima koje su
se izgubile u prvoj fazi habituacije, govori se o dishabituaciji, koja se uzima
za dokaz da dete reaguje na distinktivna svojstva nove grupe stimulusa.
Kvalitet ovih istraživanja poboljšava veći broj ispitanika, kao i to da
različite faze eksperimenta obavljaju istraživači sa različitim stepenom
poznavanja ciljeva i hipoteza istraživanja, kako bi se izbeglo da budu
pristrasni, takođe procenu da li je reč o dishabituaciji, novoj reakciji ili
nečem trećem vrlo često procenjuje više istraživača donoseći odluku po
principu intersubjektivne saglasnosti.
Pregledom literature iz oblasti razvoja percepcije uočava se da se
često kao kriterijum habituacije uzima prestanak gledanja u objekat ili
smanjenje dužine posmatranja, dok se kao pokazatelj dishabituacije (to jest
novine ili različitosti nove grupe stimulusa) uzima povećanje dužine
posmatranja stimulusa od strane deteta.
Što se tiče aparature koja se koristi za izvođenje eksperimenata sa
decom u prvoj godini ona se razlikuje od istraživanja do istraživanja. Negde
je reč o upotrebi realnih trodimenzionalnih i dvodimenzionalnih predmeta,
46
Željko Mladenović
paravana, podloga koje mogu da se rotiraju, ili kreću na druge načine.
Javljaju se, zatim, različiti vidovi prezentovanja snimljenog materijala,
preko projektora, monitora ili slajdova, dok dete sedi u posebno
napravljenim stolicama ili u krilu roditelja.
Laboratorijskim uslovima i elgantnim dizajnom eksperimenata ne
uklanjaju se, međutim, sve prepreke na putu razumevanja dečijeg opažanja,
jer su i subjekti ispitivanja prilično komplikovani. Pored nemogućnosti da
se sa decom u prvoj godini verbalno komunicira, tu je i problem budnosti,
jer je budnost deteta u prvim mesecima života relativna kategorija, pa se
shodno ovome često nailazi na ovakvu rečenicu u člancima: “Osmoro dece
isključeno je iz istraživanja zbog pospanosti”. Plakanje je dodatni problem,
zato se vrlo često deca nalaze u krilu roditelja za vreme eksperimenata, ali
onda neka deca bivaju isključena iz uzorka jer su im roditelji sugerisali ili
im odvraćali pažnju. Grčevi, povišena telesna temperatura, prevremeno
rođenje, komplikacije na porođaju ili rasa deteta faktori su koji se uzimaju u
obzir pri izboru dece za ispitivanje.
Upotreba instrumenata za snimanje moždanih aktivnosti, nije široko
rasprostranjena u proučavanju opažanja kod dece, uzroci ovoga su slični
gore navedenim, a dodatni su: što je otežano interpretiranje podataka koji bi
se dobili na funkcionalnoj magnetnij rezonanci ili PET skeneru, s obzirom
da je dečiji mozak u prvoj godini poprište drastičnih fizioloških promena,
pa se ne može znati čega je pokazatelj aktivnost u nekom delu mozga
deteta.
Od parametara koji mogu da se mere spomenućemo još samo dva:
VEP- vizuelno izazvani potencijali (Visual evoked potentials ) jer na ovaj
način možemo da znamo da li dete nešto opaža na osnovu snimanja
moždanih talasa u funkciji neke konkretne stimulacije, i OKNoptokinetički nistagmus (Optokinetic nystagmus) na osnovu koga
utvrđujemo da li dete nešto opaža na osnovu karakterističnih očnih pokreta.
Optokinetički nistagmus predstavlja jedan od oblika očnih pokreta
koji se javljaju pri posmatranju pokretnih vizuelnih stimulusa (pokretnog
polja), najčešće horizontalnih i vertikalnih linija ili pruga. Praćenje
optokinetičkog nistagmusa jedna je od tehnika u okviru metode snimanja
očnih pokreta. Inače, snimanje (praćenje) očnih pokreta (eye tracking) je
prilično rasprostranjena i stara metoda za ispitivanje opažanja, ali i za
dijagnostiku različitih neuroloških oboljenja.
Pokreti oka mogu se pratiti uz pomoć različitih aparata i to pri
posmatranju statičnih i pokretnih stimulusa, pri čitanju, kretanju ispitanika,
pokretanju ili fiksiranosti glave, pokreti oka snimani su kod ispitanika pri
47
rešavanju problema, zamišljanju nekih situacija, laganju itd. Očni pokreti
(sakade, mikrosakade, nistagmus) i pauze između njih uzimaju se kao
dokaz da se nešto opaža, budući da bez njih nema adekvatnog opažanja
(Ognjenović, 2002). Aparati koji se primenjuju u svrhu snimanja očnih
pokreta uglavnom nisu pogodni za decu početkom prve godine života ili
pak dobijeni podaci nisu upotrebljivi, ipak OKN je, zbog svoje
nedvosmislenosti i lakog snimanja, jedan od često korišćenih parametara.
Prikaz istraživanja o ključnim aspektima dečijeg opažanja
Budući da nam obim rada ne dozvoljava prikaz i razmatranje svih
domena opažanja i njihovog razvoja u prvoj godini, ovde ćemo se ograničiti
na: razvoj opažanja prostora i objekata, opažanje boja, opažanje lica, te na
sinergistički uticaj informacija iz drugih čula na razvoj vizuelne percepcije.
Razvoj opažanja prostora i objekata
Ključno pitanje vezeno za opažanje prostora je opažanje treće
dimenzije, to jest dubine. Još uvek je nerešeno kako subjekt izvlači
informaciju o trećoj dimenziji na osnovu dvodimenzionalne slike objekta
koji se nalazi na retini, uz to okrenut naopačke. Neka od predloženih
objašnjenja su: Gibsonovo pozivanje na opažanje dubine direktno preko
gradijenta gustine teksture, informacije koje primamo krećući se, pokreti
očiju, stereoskopske informacije i disparatne slike, te piktorijelni znaci
dubine.
Proučavanje opažanja kod dece u prvoj godini pruža nam dragocene
informacije s obzirom da se znanje o svetu, objektima i uopšte iskustvo ne
upliće u opažanje u onoj meri kao kod odraslih. Ovde treba imati u vidu još
neke bitne stvari, novorođenčad su lišena informacija iz kinestetičkih
receptora budući da se ne kreću samostalno, stereoskopske informacije i
disparatne slike nisu u punoj meri prisutne jer mišići pokretači očiju nisu u
pravoj meri koordinisani. Sazrevanje fizičkih sklopova i pojava
samostalnog kretanja nužni su preduslovi za adekvatnost percepcije.
Opažanje objekata i sledstveno trodimenzionalnosti kod odraslih
najčešće je razmatrano preko uočavanja i klasifikovanja ivica (kontura), to
jest njihovih spojeva. Opažanje ivica bitno je za prepoznavanje objekata i
za izdvajanje obejekta od pozadine (Kellman i sar, 2005). Takozvani “T”
48
Željko Mladenović
spoj govori nam koji objekat je u prvom a koji u drugom planu kada imamo
preklapanje između objekata, a na osnovu ovoga posledično izvlačimo
informaciju o dubini. Spojevi u obliku strele i u obliku slova “Y” govore
nam o trodimenzionalnosti strukture objekta i o njegovoj orjentaciji (prema
Kelman & Aterberry, 2006). Istraživanja su pokazala da su deca uzrasta od
sedam meseci osetljiva na “T” spojeve, dok je kod dece od 7,5 meseci
utvrđena osetljivost na “Y” i spojeve u obliku strele (prema Kelman &
Aterberry, 2006).
Opažanje objekata olakšano je ukoliko se objekti kreću. Ovo je
primetio još Pijaže (1978) na svom sedmomesečnom sinu Lorentu, naime
kad se kutija šibica nalazila na knjizi dete nije posezalo za kutijom već za
ivicom knjige, ali ukoliko se knjiga nagne te kutija šibica počne da klizi
dete poseže za njom.
Kretanje objekta omogućava opažanje celovitosti objekta. Budući da
objekti vrlo često zaklanjaju jedan drugi, ono nam omugućava da elemente
koji se kreću zajedno opazimo kao delove jedne celine. Postoji tendencija
kod dece već na uzrastu od 5 meseci da opažaju objekte koji se kreću
nezavisno jedan od drugog kao odvojene, dok one koji se kreću zejedno
doživljavaju kao celine, deca pritom kao da analiziraju površinske odnose i
pokrete kako bi uočila prostorno povezana tela koja se kreću kao celine
(Spelke i sar, 1989).
Eizenman i Bertenthal (1998) ispitivali su kako različite vrste
kretanja utiču na opažanje objekata. Izveli su tri eksperimenta koristeći
model habituacije, gde se objekat (drveni štap), u fazi habituacije, kretao iza
zaklona na tri načina: translacijom, rotacijom i oscilacijom (kao
polurotiranje u smeru levo desno), dok je u test fazi dete videlo celi štap ili
delove polomljenog štapa (nedostajao je središnji deo koji je u
habituacionoj fazi bio zaklonjen).
Autori su očekivali da će dete ukoliko opaža odgovarajući način
kretanja doživeti delove objekta koji se vide ispod i iznad zaklona kao
pripadajuće jednoj celini, i sledstveno će situaciju u kojoj im se prikaže celi
štap bez zaklona posmatrati kraće, dok će duže posmatrati situaciju gde se
pokazuju delovi polomljenog štapa jer će to biti u suprotnosti sa detetovim
doživljajem (javiće se dishabituacija). Pokazalo se da deca uzrasta od 4
meseca opažaju samo translatorno kretanje, dok za rotaciono nisu osetljiva.
U drugom eksperimentu deca su bila stara 6 meseci, a objekat se kretao
rotacijom i oscilacijom. Podaci pokazuju da su deca uzrasta od 6 meseci
opažala objekat koji rotira iza zaklona kao celovit, ali da to ne važi za
objekat koji osciluje.
49
Na osnovu ovoga se može zaključiti da postoji razvojna promena po
pitanju informativnosti različitih vrsti kretanja kod dece ovih dvaju uzrasta.
U trećem eksperimentu autori su pokazali da deca stara 6 meseci opažaju
celovitost rotirajućeg objekta samo ukoliko je zaklon pravougaonog oblika,
ako je reč o krugu onda deca ne doživljavaju delove koji se vide ispod i
iznad zaklona kao pripadajuće jednoj celini. Ovo istraživanje ujedno nam
govori i o vrstama kretanja na koje su deca različitog uzrasta osetljiva.
Ovde treba imati u vidu da je uticaj translatornog kretanja u skladu sa
fiziološkim i neuroanatomskim dokazima da se različite vrste kretanja
obrađuju drugačije (Banton & Bertenthal, 1997) i da se translacija opaža
brže nego rotacija, što ne čudi jer su translatorna kretanja u prirodi češća od
rotacionih.
Za nas su posebno zanimljivi nalazi istraživanja koja su se bavila
piktorijelnim znacima dubine (tzv. klasični znaci dubine). Opažanje dubine
na slikama je vrlo kompleksan fenomen, s obzirom da iz realno
dvodimenzionalne predstave treba izvući informaciju o dubini. Vekovima
su slikari proučavali načine kojim se može predstaviti dubina. Jedan od
načina bila je relativna veličina objekata, koji se zasniva na našem znanju o
veličini realnih objekata, objekti koji su predstavljeni kao veći opažaju se
kao bliži a oni koji su manji opažaju se kao dalji i odatle mi na slici
opažamo dubinu. Drugi način je linearna perspektiva, ukoliko se dve linije
za koje znamo da su u stvarnom svetu paralelne, predstave na slici kao
konvergentne, onda će posmatrač videti (bolje reći zaključiti) da se one
protežu pred njim u dubinu (predstave železničkih šina, puteva i reka na
slikama). Dodajmo ovome i senčenje koje objektima na slikama daje
volumen.
No ovo klasično objašnjenje opažanja dubine na osnovu
piktorijelnih znakova dubine zasniva se na iskustvu i znanju, a deca u prvoj
godini nemaju takvo iskustvo ni znanje. Pa ipak, studije su pokazale da su
deca posle sedmog meseca osetljiva gotovo na sve piktorijelne znake
dubine (Yonas i sar, 1987). Ovo nas primorava da drugačije protumačimo
znake putem kojih na dvodimenzionalnoj slici opažamo dubinu. Verovatno,
zaista, nije reč o znanju i iskustvu već o vernom podražavanju prirode uz
pomoć slikarske tehnike. Tako da se kod opažanja železničkih šina i sličnih
objekata na slici javlja efekat disparatnih slika, napetost u mišićima
pokretačima očne jabučice, razlika u veličinama slika na retini- ove pojave
su istraživači odavno označili kao odgovorne za opažanje treće dimenzije u
prirodi. Razumno je, dalje, pretpostaviti da odgovarajuće naslikani objekti
deluju na ovaj način kod dece starije od sedam meseci budući da su
50
Željko Mladenović
odgovarajući psihofizički sklopovi kod njih dovoljno zreli. Dodajmo ovome
da se opažanje dubine preko promene veličine naslikanih kamenčića na
stazi (ili elemenata bilo koje površine), njihove razmaknutosti ili
zgušnjavanja, može dovesti u vezu sa Gibsonovim objašnjenjem direktnog
opažanja dubine preko gradijenta gustine teksture.
Razvoj opažanja boja
Opažanje boja znači razlikovanje različitih talasnih dužina svetlosti,
kod ljudi je to razlikovanje svetlosti talasnih dužina od 380 do 700 nm. No,
talasna dužina svetlosti koja se opaža odgovorna je samo za jednu
dimenziju- takozvani kvalitet (hue). Preostala dva psihološka atributa su
svetlina (brightness)- intenzitet vizuelne draži, i zasićenost (saturation)dimenzija čistoće boje. Pritom kvalitet i zasićenost predstavljaju hromatske
dimenzije, dok je svetlina ahromatska dimenzija.
Još uvek nije u potpunosti rešeno kako ljudi opažaju boje, to jest još
uvek se vode teorijske rasprave oko tumačenja nedvosmislenih fizioloških
podataka. Uloga opažanja prostora, objekata, svetlina je biološki uslovljena
i opravdana, ali na pitanje zašto je nama ljudima potrebno da opažamo boje,
kada bi nam i ahromatski vid bio dovoljan, još uvek nema adekvatnog
odgovora. Ovde ne treba gubiti iz vida da je opažanje boja veoma
opravdano (čak nužno) kod nekih životinja (recimo insekata), ali kod njih
su i mehanizmi opažanja, a i delovi spektra koji se opažaju drugačiji nego
kod ljudi, i podređeni svrsi pronalaženja odgovarajuće hrane. U svakom
slučaju, opažanje boja je najmlađa i najosetljivija funkcija vida, koja je kod
ljudi osim izvesne biološke opravdanosti (eventualno pronalaženja zrelih
plodova i izbegavanja nezrelih i otrovnih) dobila i ulogu u umetnosti i
komunikaciji.
Na pitanje da li deca početkom prve godine života opažaju boje nije
moglo da se odgovori sve do polovine sedamdesetih godina dvadesetog
veka. Osnovni problem bila je nemogućnost eliminisanja ahromatskih
uticaja (svetline), s obzirom da nije moglo sa sigurnošću da se odgovori da
li dete reaguje na razlike u boji ili svetlini. Sedamdesetih godina pojavili su
se postupci za ujednačavanje svetlina stimulusa ili za neutralisanje njihovog
konfundirajućeg efekata.
Bornstein i sar. (1976) izveli su istraživanje u kome su ispitivali
osetljivost dece na boje. Autori su koristili model habituacije u kome je deci
stimulus bio izlagan dok ona ne prestanu da se interesuju za njega,
51
konkretno dok se vreme zainteresovanog gledanja (preferential looking)
stimulusa ne smanji na 20% od početnog. Istraživanje je sprovedeno na deci
uzrasta od 4 meseca, kojih je bilo 135 (impresivan broj za ovu vrstu
studija). Koristeći halogeni izvor bele svetlosti, i dve vrste filtera: prvi
monohromatski za dobijanje snopa svetlosti određene boje, i drugi za
ujednačavanje svetline, autori su proizveli stimuluse talasnih dužina 450nm,
480nm i 510nm. Odraslim osobama stimulus talasne dužine 450nm deluje
kao plav, 480nm doživljavaju kao plavo-zelen, dok je onaj od 510nm
procenjen kao zeleno-plav, ovde treba uočiti da se jednaka distanca između
stimulusa od 30nm na fizičkom planu, na psihičkom planu doživljava kao
vrlo različita. Autori su hteli da ispitaju da li i bebe opažaju tu razliku.
Procedura prvog eksperimenta sastojala se u sledećem: beba je u
habituacionoj fazi 15 puta u intervalima od 15 sekundi gledala stimulus
talasne dužine 480nm, potom su u test fazi bebi u 9 sekvenci od 15 minuta,
bila izlagana tri bloka stimulusa koji su sadržali slučajno raspoređene
stimuluse talasne dužine 450nm i 510nm koji su novina za bebu, kao i
stimulus na koji je bila habituirana. Na istovetan način izlagana je drugim
grupama svetlost drugih talasnih dužina (koje su subjektivno doživljavane
kao zeleno-žuta, žuto-zelena, žuto-crvena, crveno-žuta). Istraživači su
očekivali da će beba duže gledati u nove stimuluse nego u onaj na koji je
bila habituirana, i to bi se moglo smatrati posledicom uočavanja razlika
između poznatog i novih stimulusa. Pored toga što se i u eksperimentalnoj
fazi koristio stimulus iz habituacione faze, tako da je svaki ispitanik bio
kontrola samom sebi, autori su uveli i kontrolnu grupu koja je i posle
habituacije nastavljala da gleda samo habitacioni stimulus, to jest ova grupa
nije iskusila nikakvu promenu u stimulaciji između habituacione i test faze.
Rezultati ovog istraživanja ukazuju da deca stara 4 meseca razlikuju plave
od zelenih, zelene od žutih kao i žute od crvenih nijansi.
Polazeći od činjenice da je habituacija brža kada se ponavlja jedna
ista draž nego kada se prikazuju draži sa malim varijacijama, isti autori su
osmislili nov eksperiment kako bi dodatno proverili rezultate prvog ogleda.
Njihova osnovna ideja bila je da ukoliko se jave razlike u brzini habituacije
između dve grupe dece, od kojih se jednoj grupi izlaže jedna ista draž, a
drugoj draži sa malim međusobnim razlikama, to će onda značiti da deca iz
druge grupe prave razliku u nijansi stimulusa. Rezultati koje su dobili nisu
jednoznačni, ali se može reći da je brzina habituacije u funkciji psihološke
različitosti stimulusa (njihovog doživljaja) pre nego li njihove fizičke
različitosti.
52
Željko Mladenović
Postoje i druga istraživanja iz sredine sedamdesetih godina koja su
ispitivala osetljivost odojčadi za boje, ova istraživanja pokazala su da deca
između osme i šesnaeste nedelje života razlikuju boje. Krajem devedesetih
(Kelly i sar, 1997) utvrđeno je da već u osmoj nedelji funkcionišu M i L
čepići (M- medium-wavelength-sensitive zaduženi za opažanje zelene boje,
L- long-wavelength-sensitive, zaduženi za opažanje crvene boje), S- čepići
(short-wavelength-sensitive, zaduženi za opažanje plave boje) počinju da
funkcionišu tek u trećem i četvrtom mesecu (Suttle i sar. (2002), prema
Kelman & Aterberry, 2006). U prvim nedeljama života deca vrlo slabo
opažaju boje, mada se njihova sposobnost da razlikuju boje stalno
poboljšava u toku prva četiri meseca života.
Šta je uzrok slabom razlikovanju boja u prvim mesecima života,
ipak, još uvek nije jasno, postoje dva suprotstavljena mišljenja. Prema prvoj
hipotezi za to je odgovoran nedostatak ili nerazvijenost receptora i nervnih
puteva (chromatic deficiency hypothesis, Kelman & Aterberry, 2006),
prema drugoj hipotezi putevi i receptori sasvim su razvijeni ali je opšta
vizuelna osetljivost dece slaba, tako da ona ne mogu da pokažu svoju
osetljivost za boje (Visual efficiency hypothesis, uniform loss hypothesis,
Kelman & Aterberry, 2006.).
Razvoj opažanja lica
Lice je verovatno najupotrebljavaniji stimulus u istraživanjima kako
percepcije tako i drugih oblasti (socijalna psihologija, eksperimentalna
estetika), što je posledica važnosti informacija koje kod ljudi možemo
dobiti na osnovu posmatranja facijalne ekspresije. Sve dok dete ne
progovori ono najviše informacija o afektima i namerama ljudi koji ga
okružuju dobija upravo preko facijalne ekspresije, i ovo je svojstvo kako
ljudi tako i primata.
S obzirom da je dečije interesovanje za lica, a reklo bi se i znanje o
licima prisutno na vrlo ranom uzrastu, istraživače je najpre zanimalo da
utvrde da li je opažanje lica urođeno. Bolbi (prema Caron i sar., 1973) je
uključio ovo dečije interesovanje za lica u širi kontekst svoje teorije, i mada
nije bio sklon da tvrdi da je ovo interesovanje urođeno, ipak se pitao da li je
mehanizam učenja iole važan.
Istraživanja sprovedena šezdesetih godina pokazala su da deca
preferiraju lica u odnosu na stimuluse koji predstavljaju neki crtež ili šaru,
mada je bilo i onih koji nisu dobijali ovakve podatke. Gibsonova (prema
53
Caron i sar.,1973) u svojoj studiji ističe da postoje objašnjenja zašto deca
preferiraju lica u odnosu na druge stimuluse, koja nemaju nikakve veze sa
osobenostima lica kao takvih.
Rezultati istraživanja iz šezdesetih godina impliciraju da deca
poseduju znanje o licima koje im omogućava da razlikuju lica od ostalih
šara. Fagan (prema Nelson, 1989) je pokazao da deca uzrasta od 7 meseci
mogu da prepoznaju poznato lice koje im se prikazuje u novoj orjentaciji
(profil, anfas, 3/4) iako ga ranije nisu viđala u takvoj orjentaciji. Isti autor
pokazao je (prema Nelson, 1989) da deca već u 4 ili 5 mesecu mogu da
razlikuju muško od ženskog lica, mada tek oko 7 meseci doživljavaju pol
kao stalnu osobinu. U studijama sa prikazivanjem lica u normalnom i
naglavačke izvrnutom položaju, Fagan (prema Nelson, 1989) je pokazao da
deca tek posle četvrtog meseca imaju šemu lica. Utvrđeno je da deca
(Langlois et al. 1987) preferiraju lica koja odrasli procenjuju kao privlačna i
lepa.
Budući da se ova istraživanja odnose na decu veoma ranog uzrasta
moglo bi se pretpostaviti da postoji biološka osnova, dakle urođeni
kapaciteti za prepoznavanje lica, i da lice ima specijalan status u odnosu na
druge stimuluse. Ova pretpostavka bila je predmet istraživanja uglavnom na
majmunima, i ova istraživanja ukazuju da su ćelije Superior sulcus
temporalis-a rezus majmuna osetljive na lica ili čak na određene izraze lica
(prema Nelson, 1989). Što se tiče nalaza na ljudima poznato je da oštećenja
zone koja spaja okcipitalni i temporalni deo mozga onemogućavaju osobu
da prepozna poznata lica. Ovde je za sada jedino razložno pretpostaviti da
ove zone možda znatno sudeluju u obradi informacija o licima, pre nego li
da su ovo centri za procesiranje lica.
Činjenicu da deca još u prvom mesecu preferiraju lica u odnosu na
druge stimuluse pokušali su da objasne i Johnson i sar. (prema Cohen &
Cashon, 2006) u svom članku. Ovi autori ističu da su kod dece prisutna dva
mehanizma (modula) za procesiranje informacija o licima. Prvi koji su
nazvali CONSPEC prisutan je od rođenja i reč je o subkortikalnom sklopu
koji sadrži opšte informacije o strukturi lica i omogućava novorođenoj deci
da obrađuju lica kao stimuluse. Drugi mehanizam nazvan je CONLERN, i
počinje da deluje oko drugog meseca posle rođenja. Budući da je reč o
kortikalnom sklopu stvara se mogućnost da deca uče o individualnim
karakteristikama svakog pojedinačnog lica. Autori ovog modela
objašnjavaju nestajanje dečijeg interesovanja za lica krajem prvog meseca,
time što je tada CONSPEC inhibiran novim mehanizmom CONLERN koji
se postepeno instalira. Na osnovu iznetog moglo bi se pomisliti da je
54
Željko Mladenović
mehanizam CONLERN urođeni modul, ovo ne bi bilo ispravno budući da
su Johnson i de Haan ovaj mehanizam odredili kao kortikalni sistem koji se
razvija iz iskustva sa licima (prema Cohen & Cashon, 2006).
Bednar i Miikkulainen (prema Cohen & Cashon, 2006) pokušali su
konekcionistički da objasne strukturalne informacije koje koristi
CONSPEC. Prema modelu ovih autora u prenatalnom periodu primarni
vizuelni korteks može da se samoorganizuje za obradu “šablona od tri
tačke”, koji podseća na lice (oči i usta), preko apstrahovanja inputa sa
retine za koje se predpostavlja da se javljaju u REM fazi sna. Ovaj model
omogućava da se objasni preferiranje lica i znanje o licima koje deca
ispoljavaju preko mehanizma koji je urođen, a da se pritom ne spominju
geni i nasleđivanje. Rezultati novih istraživanja demantuju ovo objašnjenje.
Kleiner (1987) je sproveo istraživanje u kome je manipulisao faznim
spektrom i amplitudnim spektrom šeme lica i nepravilne rešetke sastavljene
od kvadrata, kako bi napravio nove stimuluse. Fazni spektar i spektar
amplituda predstavljaju dva skupa vrednosti koji se dobijaju Furijeovom
analizom, ili analizom prostornih frekvenci. Svrha Furijeove analize jeste
da omogući standardizovani način za opis širokog spektra talasnih formi,
ove talasne forme mogu biti tonski zapisi, zapisi sa EEG-a, profili
osvetljenosti slika itd. Energija slike izračunava se sumiranjem kvadrata
svih vrednosti u spektru amplituda, ova vrednost odnosi se na uočljivost
(detektabilnost) slike, to jest na lakoću sa kojom slika može da se razluči od
ujednačene pozadine. Izgled neke slike mnogo je određeniji faznim
spektrom. Menjanje faznog spektra ima uočljive efekte na položaj, oblik, i
kontrast elemenata slike.
U Klajnerovom istraživanju prvi stimulus je sadržao spektar
amplituda rešetke i spektar faza lica, dok je drugi sadržao spektar amplituda
lica i spektar faza rešetke. Ispitivanje je sprovedeno na deci staroj 2
meseca, tako što su im prikazivani ovi novi kao i originalni stimulusi. Ovde
je bitno istaći da samo stimulusi sa faznim spektrom lica odraslima
izgledaju kao lica. Autor je zaključio da deca preferiraju prvobitni šematski
prikaz lica u odnosu na rešetku, ali pokazuju i preferenciju prema novom
stimulusu koji sadrži iste informacije o faznom spektru kao i prikaz lica.
Dakle, energija stimulusa nije bitan faktor koji utiče na dečije preferiranje
lica, i opažanje dece je slično kao kod odraslih. Ovo istraživanje kritikovao
je Badcock (1990) u svom članku tvrdeći da autor opisanog istraživanja nije
obratio pažnju na osvetljenost slika i na način izrade fotografija što je
moglo da kontaminira dobijene rezultate i iz njih izvedene zaključke.
55
Koristeći model habituacije Caron i sar. (1973) ispitivali su
sposobnost dece stare 4 i 5 meseci da uočavaju strukturne crte ljudskog lica.
Ispitanici su najpre habituirani na lice sa izmenjenim crtama, a praćena je
dishabituacija na lice koje nije bilo modifikovano. Autori su očekivali da će
dete duže posmatrati sliku lica u test fazi, ukoliko mu je u habituacionoj
fazi bila prikazivana slika lica na kojoj su bile uklonjene ili poremećene za
dete važnije crte lica, s obzirom da će ga ovako promenjena slika manje
podsećati na lice. Prema rezultatima prvog eksperimenta na uzrastu od četiri
meseca deca na licu uočavaju i izdvajaju oči, a ne usta kao bitno i jasno
definisano svojstvo lica, kao i da je kontura glave važnija nego li unutrašnja
konfiguracija lica. Drugi eksperiment je potvrdio da su reakcije dece zaista
bile posledica uočavanja razlika između stimulusa. Na osnovu trećeg
eksperimenta može se zaključiti da deca stara 5 meseci uočavaju usta jasno
kao i oči, a da su unutrašnji delovi lica važni koliko i kontura glave. Svoje
nalaze autori intepretiraju u svetlu tumačenja ranog opažanja objekata koje
je dala Eleonora Gibson.
Gibsonova (prema Caron i sar., 1973) je očekivala da za bilo koji
objekat važi da se neka od njegovih svojstava uočavaju i razlikuju pre
drugih, i da se najpre u toku razvoja uočavaju podređeni delovi neke celine
pa tek onda sama ta celina. U prilog ove svoje teze navela je znanja
dostupna do kraja šezdesetih godina o nastanku opažaja lica preko
uočavanja crta na različitim uzrastima: 1) fiksiranje pogledom obrisa i
tačaka sa visokim kontrastom, 2) razlikovanje očiju kao zasebnih obrisa
(drugi mesec) 3) razlikovanje sparenih očiju kao dela gornje polovine lica
(treći-četvrti mesec) 4) razlikovanje usta (peti mesec) 5) uočavanje
konfiguracije lica (peti-šesti mesec) 5) prepoznavanje jedinstvenih lica
(šesti-sedmi mesec) (8) uočavanje stalnih (nepromenljivih) izraza lica
(posle sedmog meseca).
Uticaj informacija iz drugih čula na razvoj vizuelnog
opažanja
Kao što se iz do sada prikazanih istraživanja vidi mali broj autora
spominjao je efekte koje na razvoj vizuelnog opažanja može da ima uticaj
informacija iz drugih čula, inače manir istraživača percepcije je da se u
istraživanjima bave samo jednim čulom, ili domenom jednog čula.
Razvojni psiholozi čije smo stavove ranije prikazali pretpostavljaju
sadejstvo čula prilikom razvoja, međusobno nadopunjavanje. Pijaže (1978)
56
Željko Mladenović
je, na primer, isticao da je razvoj hodanja, i pokreta uopšte, nužan za detinje
istraživanje prostora, te razvoj i učenje. Gibsonova je, takođe, smatrala da
deca upoznaju svet kroz istraživačko ponašanje, pri čemu je način na koji
deca prikupljaju informacije o objektima, površinama i događajima
uslovljen upravo razvojem motorike.
Bertenthal i sar. (1994) merili su porast broja otkucaja srca kada bi
se dete našlo na “dubokoj” strani vizuelne litice (instrument sličan onom
koji su koristili Gibsonova i Vok) kao i izbegavanje da se na “duboku”
stranu pređe kod dece koja su mogla da puze, kod dece koja su se kretala uz
pomoć šetalice i kod dece koja se nisu samostalno kretala. Rezultati su
pokazali da deca koja puze kao i ona koja se kreću uz pomoć šetalice
opažaju dubinu bolje, s obzirom da im se ubrzava puls (znak straha) i
izbegavaju da pređu na stranu ispod koje se opaža dubina, za razliku od
dece koja se ne kreću samostalno.
Soska i sar. (2010) su u svom istraživanju pošli od pretpostavke,
koja je bila proveravana i u ranijim istraživanjima, da taktilna eksploracija
objekata omogućava detetu da prikupi informacije o težini, obliku i teksturi
površine objekta, kao i o onome što se može učiniti sa njim ili nad njim, što
dalje poboljšava vizuelno opažanje osobina objekta. Deca u početku prinose
ustima objekat koji im je u rukama, da bi posle šestog meseca prinosila
objekt očima radi eksploracije.
Autori su koristili habituacioni model, na uzorku dece uzrasta od 4,5
do 7,5 meseci, kako bi ispitali da li deca opažaju objekte kao
trodimenzionalne i kompletne ili kao “šuplje” tj. bez treće dimenzije, duže
vreme posmatranja “šupljeg” objekta u test fazi uzeto je kao dokaz da su
deca u habituacionoj fazi doživljavala objekat kao trodimenzionalan, i da ih
ovakav nov ishod dishabituira. Uzeto je u obzir i koliko deca manipulišu
objektom koji im je u rukama, i to preko posmatranja dečijih spontanih
manipulacija i preko izveštaja roditelja o ponašanju deteta od kuće. Ključni
nalaz istraživača je da deca koja mogu samostalno da sede bez podupiranja
rukama, koje onda koriste za taktilnu eksploraciju, lakše opažaju
trodimenzonalnost objekta. Dalja analiza pokazala je da su sposobnost
sedenja, multimodalno ispitivanje objekta i znanje o objektu povezana kroz
vreme, tj. jedno je preduslov za drugo.
U pet eksperimenata Wilcox i sar. (2007) ispitali su koliko
prepoznavanje objekata u prvoj godini zavisi od njegove boje. Autori su
prihvatili podelu osobina objekta na one koje se odnose na njegovu
trodimenzionalnost i one koje ukazuju na osobenosti njegove površine.
Treba pritom imati u vidu da boja nije svojstvo objekta koje bitno utiče na
57
njegovo prepoznavanje, boja nam tek može poslužiti da razlikujemo dva
objekta istog oblika, ali i ovo zavisi od uzrasta.
Prvi eksperiment pokazao je da deca stara 9,5 meseci ne koriste
informaciju o boji da bi razlikovala objekte. Drugi i treći eksperiment
pokazali su da kombinovana taktilna i vizulna eksploracija dovode da boja
objekta postane informativnija za decu. Četvrti eksperiment je pokazao da
multizenzorna (taktilna i vizuelna) eksploracija poboljšava prepoznavanje
objekta na osnovu boje kod dece stare 10,5 meseci ali ne i kod dece stare
9,5 meseci. Peti eksperiment je dodatno potvrdio da kod dece stare 9,5
meseci multisenzorna eksploracija nema efekta na povećanje
informativnosti boje pri razlikovanju dva objekta. Takođe, ovo istraživanje
pokazalo je da je moguće pripremiti decu mlađu od 11,5 meseci da vode
računa o boji objekta pri uočavanju razlika između dva objekta, iako deca
obično ne vode računa o razlici u boji pri razlikovanju objekata pre
navedenog uzrasta.
Nije u potpunosti jasno zašto manuelna eksploracija i manipulisanje
objektom dovodi do toga da deca počinju da koriste informaciju o boji
objekta da bi ga razlikovali od drugih objekata. Autori ovog istraživanja
ponudili su objašnjenje da je to zbog fokusiranja pažnje na objekat pri
manipulisanju njime, što dovodi do uočavanja boje. Drugo objašnjenje
odnosi se na dobijanje više informacija o obliku objekta i to iz dva čula, ovo
znači da se formira mnogo robustnija i stabilnija predstava o objektu,
ovakvo redundantno informisanje dovodi do stvaranja multimodalne
predstave o objektu, a kasnije i do obraćanja veće pažnje na unimodalne
osobine. Ipak, ni jedno od ovih objašnjenja ne nudi razloge za uzrasne
razlike koje su nađene i u ovom istraživanju.
Zanimljivo je spomenuti, rezultate do kojih je došao Bahrick (1992)
prema kojima deca stara 3 meseca mogu da prepoznaju zvuk koji proizvodi
objekat, a koji je posledica vidljivih svojstava objekta, npr. razlikuju zvuk
koji u kontaktu sa podlogom pravi objekt sačinjen od jednog komada od
zvuka objekta sastavljenog iz mnoštva delova.
Zaključak
U predhodnom tekstu iznete su stare i nove teorijske pretpostavke o
vizuelnoj percepciji i mogućnosti njenog razvoja. Opažanje kod dece
početkom prve godine razlikuje se kvalitativno od opažanja kod odraslih.
Dečije opažanje prostora i objekata tek polovinom prve godine počinje da
podseća na opažanje kod odraslih. Kvalitet opažanja popravlja se u drugoj
58
Željko Mladenović
polovini prve godine brzo, a kasnije sve sporije. Na uzrastu od sedam
meseci deluju i piktorijelni znaci dubine, što ukazuje na ulogu sazrevanja
psihofizioloških sklopova. Opažanje boja je u prvim mesecima vrlo slabo
da bi oko četvrtog meseca postalo nalik opažanju kod odraslih. Objašnjenje
ove pravilnosti traženo je u nerazvijenosti receptora i nervnih puteva, ili pak
u slabosti opšte vizuelne osetljivosti dece. Opažanje lica ima poseban status
u odnosu na ostale vizuelne stimuluse sa kojima se dete sreće početkom
svog života. Još u prvom mesecu dete pokazuje interesovanje za lica i
“znanje” o strukturnim svojstvima lica. Već početkom trećeg meseca
uključuju se mehanizmi učenja tako da dete počinje da uočava
idiosinkratička svojstva lica i ona počinju da dobijaju smisao za dete.
Prikazali smo i odgovarajuća istraživanja ove teme. Pokazali smo da je
sadejstvo informacija iz ostalih čula neophodno za pravilan razvoj
vizuelnog opažanja.
No, nužno je da se ovde na kraju vratimo nekim ključnim
problemima.
Iz iznetih podataka vidi se da smo prihvatili razvojnost vizuelne
percepcije kao činjenicu, ovo, međutim, nije opšte prihvaćen stav. Postoje
autori koji implicitno negiraju da se percepcija razvija, njihov autoritet u
psihologiji je ogroman, i ovo je objektivno bila prepreka za istraživanja u
ovoj oblasti. Ako bismo malo bolje pogledali suštinu stvari, teorije poput
Gibsonove imaju empirijsku potvrdu, ali one su nastale uz zanemarivanje
čitavog niza suprotnih nalaza i, reklo bi se, epistemoloških principa.
Gibsonova teorija rešila je neke ključne stvari “presecanjem Gordijevog
čvora” i to je kasnije rezultovalo nužnim proširenjima i popravkama
prvobitnog modela. Ako bismo baš hteli da idemo ovom linijom mogli
bismo se zapitati: Šta to ukazuje na razvojnost vizuelne percepcije?
Zakonitosti razvoja poput intermitentnosti, alternativnosti,
konstantnosti razvojnog reda nisu na prvi pogled uočljive u razvoju
percepcije kao što su recimo u razvoju hodanja, ali to ne znači da se ne radi
o fenomenu koji se razvija. Videli smo da su asocijacionisti svodili razvoj
percepcije na stvaranje novih asocijativnih veza, tj. na neki oblik učenja. Sa
druge strane tu su i nalazi Fon Sendena (prema Radonjić, 2004) na osobama
koje su u odraslom dobu posle uklanjanja kongenitalne katarakte počele da
vide, ali ne i da opažaju, uzimajući u obzir nalaze ovih istraživanja mogli
bismo da zaključimo da niti je opažanje tih ljudi bilo direktno, niti je samo
učenje moglo da bude dovoljno. Ovo istraživanje pored onih koja smo
naveli dovoljan je dokaz da percepciju posmatramo kao funkciju koja se
59
razvija, i pritom opažanje deteta ne pokazuje samo kvantitativne već i
kvalitativne promene.
Teorijska ograničenja koja smo opisali lako se prevazilaze, mnogo
je teže prevazići metodološka ograničenja. Verovatno je nedostatak
pouzdanih metodoloških postupaka glavni krivac što broj istraživanja nije
dostigao kritičnu masu za formulisanje nekog celovitog scenarija po kome
teče razvoj vizuelne percepcije. Metodologija za istraživanje percepcije vrlo
je razrađena, ali većina tih istraživačkih tehnika nije primenljiva na decu u
prvim mesecima života, mnoge tehnike za ispitivanje opažanja imaju smisla
tek ukoliko postoji mogućnost komunikacije sa ispitanikom, čega smo
naravno lišeni u proučavanju novorođenčadi. Model habituacijedishabituacije koji smo prikazali je dominantno sredstvo za ispitivanje, ali
se uvek nameće pitanje relevantnosti podataka koji se na taj način prikupe,
kao i njihove pouzdanosti i objektivnosti. Velika mana mnogih istraživanja
je i mali broj ispitanika, kao i nužnost da se neki ispitanici isključe iz
uzorka zbog pospanosti, plakanja, zdravstvenih problema itd. Aparati za
snimanje mozga nisu nam od velike pomoći, jer mozak deteta funkcioniše
na drugačiji način od mozga odraslog, tako da je interpretacija podataka
otežana.
Ironično izgleda pozicija istraživača u oblasti percepcije: čitav jedan
vek su smišljali metodološke načine da odstrane uticaj iskustva, učenja,
“greške draži”, subjektivnosti i sličnih “kontaminatora”, opažanje dece,
pak, lišeno je svega ovoga, ali nemamo dovoljno dobre postupke da ga
ispitamo. Kod izučavanja novorođenčadi smo tako blizu “percepciji kakva
jeste”, a opet smo toliko daleko. Ovo ne znači da likujemo nad nemoćnom
metodologijom, već želimo da potcrtamo važnost intenzivnog rada u ovim
oblastima.
U maniru razvojnih psihologa, velika većina članaka iz oblasti
razvoja percepcije, zadržava se na opisu onoga što dete na određenom
uzrastu može ili ne može da opazi, pritom se vrlo retko autori usuđuju da
kažu neke svoje stavove po pitanju udela učenja ili sazrevanja, ili razlici
između deteta i odraslog. No bili bismo vrlo nepravedni ukoliko bismo
ovakva izjašnjavanja očekivali od ovih autora kada pomenuta pitanja nisu
rešena u potpunosti ni u razvojnoj psihologiji uopšte. Oblast razvoja
percepcije, sa druge strane, pogodna je za nativističke tvrdnje koje su vrlo
ekonomične, jer ukoliko kažemo da je dete sa nečim došlo na svet od nas se
ne zahtevaju neka naročita objašnjenja ni eksperimenti. Neki sledeći ovu
liniju kažu da većina sisara odmah po rođenju opaža okolinu jednako dobro
kao i odrasle jedinke, uz to navodeći eksperimentalne dokaze, pa zašto bi
60
Željko Mladenović
onda ljudsko mladunče bilo različito? Ovde se, pritom, propušta bitna
činjenica, da ljudsko mladunče ne može da se kreće samostalno odmah po
rođenju već mora da prođe čitava godina dok se ne ovlada hodanjem, i
sledstveno možemo upitati zašto bi opažanje bilo drugačije od hodanja?
Štaviše, poređenje vizuelne percepcije sa hodanjem vrlo je dobar način da
se približimo suštini stvari.
Dete, naime, od rođenja raspolaže svim anatomskim sklopovima
potrebnim za hodanje, kao što od rođenja poseduje sve anatomske sklopove
potrebne za opažnje, pa ipak ono ne može da hoda odmah po rođenju. Jedan
od uzroka ovoga je otsustvo mijelina na kortiko-spinalnom traktu, pa
informacije iz odgovarajućih zona ne stižu na pravi način do mišića, slično
ovome dete se rađa bez mijelina na optičkom nervu. Mijelinizacija optičkog
nerva (Fuster, 2003) traje nešto više od mesec dana, i jasno je da ni
opažanje u prvom mesecu ne može biti jednako dobro kao u kasnijem
periodu.
Posle polaganja mijelina na optički nerv opažanje se pobiljšava, o
čemu svedoče i rezultati istraživanja koja smo prikazali. Do četvrtog
meseca, koji se izdvojio kao period oko koga se grupiše javljanje nekih
novih vizuelnih sposobnosti, fiziološke promene na mozgu se završavaju,
ovde pre svega mislimo na stvaranje sinapsi među nervnim ćelijama, koje
su preduslov za komuniciranje ćelija, ali i za prve oblike učenja. Poznato je
da se u tom procesu stvara i veliki broj suvišnih sinapsi, ove prekobrojne
sinapse odumreće ukoliko se ne uključe u sastav nekog nervnog puta koji je
bitan, a bitno na ovom nivou je ono što se ponavlja. Ovde stižemo do udela
spoljašnje stimulacije na razvoj opažanja, da bi se opažanje razvijalo
adekvatno, detetu je potrebna vizuelna stimulacija, ali i stimulacija iz
drugih receptora.
Oko šestog meseca beba počinje da sedi i ruke postaju sredstvo za
ispitivanje objekata, ove dodatne informacije utiču na poboljšanje opažanja
objekata, ali i boje kao što to pokazuju istraživanja koja smo prikazali
(Soska i sar., 2010, Wilcox i sar., 2007). Sedmi mesec je drugi ključni
period kada razvoj percepcije kreće intenzivnijim tokom, s obzirom da dete
počinje sve aktivnije da se uključuje u istraživanje okoline i prostora. Ovde
treba uočiti da su još asocijacionisti spominjali četvrti i sedmi mesec kao
periode u kojima je kvalitet dečije percepcije uočljivo podsećao na opažanje
odraslih.
Samoinicirano kretanje deteta koje se javlja krajem prve godine, u
početku kao puzenje u više oblika, a potom i kao hodanje ključna je
prekretnica u razvoju percepcije. Ovaj svojevrsni “Kopernikanski obrt” u
61
kogniciji deteta konačno uvodi pravi smisao opažanja i reklo bi se
razumevanja prostora, jer opažanje prostora ima smisla jedino ukoliko se po
njemu možemo kretati. Krajem prve godine i sposobnost učenja kod deteta
raste, pa je prepoznavanje objekata olakšano. Poboljšava se i pažnja, koja je
jedan od nužnih preduslova adekvatnog opažanja. Objekti oko deteta
polako dobijaju smisao, postaju delovi akcija, nad njima i sa njima je
moguće činiti nešto. Čak i kod Gibsona (Gibson, 1979) imamo opisane
podsticaje koje objekat “nudi”, afordancu, ili ako bismo malo slobodnije
interpretirali: mi opažamo objekate kao uklopive u neku našu trenutnu
akciju. Sadejstvo informacija iz različitih čula je nužno, kako u
prilagođavanju organizma sredini, tako i u razvoju vizuelnog opažanja, u
ovom radu prikazana su retka istraživanja ove teme. Ovo je svakako
područje koje treba da se nađe u fokusu budućih istraživanja.
Literatura
Banton, T, & Bertenthal, B. I. (1997). Multiple developmental pathways for
motion processing. Optometry and Vision Science, 74, 751-760.
Bertenthal, B. I., Campos, J. J., & Kermoian, R. (1994). An epigenetic
perspective on the development of self-produced locomotion and its
consequences. Current Directions in Psychological Science, 3, 140–
145.
Bornstein, H. M., Kessen, W. & Weiskopf, S.( 1976). Color Vision and
Hue Categorization in Young Human Infants. Journal of
Experimental Psychology: Human Perception and Performance 2
(1) 115-129.
Badcock, D. R.( 1990). Phase- or Energy-Based Face Discrimination: Some
Problems. Journal of Experimental Psychology: Human Perception
and Performance, 16 (1), 217-220.
Bahrick, L. (1992). Infants’ perceptual differentiation of amodal and
modality-specific audio-visual relations. Journal of Experimental
Child Psychology, 53, 180–199.
Cohen, L. & Cashon, C. (2006). Infant Cognition. In Handbook of child
Psyhology, Volume Two: Cognition, Perception, Kuhn D. and
Siengler, R. ( Volume Editors ) Damon, W. and Lerner,M.R.
(Editors-in-Chief).
62
Željko Mladenović
Caron J.A, Caron F. R, Caldwel C. R., & Weiss J.S.( 1973). Infant
Perception of the Structural Properties of the Face. Developmental
Psychology, 9(3), 385-399.
Eizenman, R. D & Bertenthal, I. B. (1998). Infants' Perception of Object
Unity in Translating and Rotating Displays. Developmental
Psychology, 14 (3) 426 434.
Fuster, J.M. (2003). Cortex and Mind: Unifying Cognition. Oxford
University Press.
Gibson, J. J. (1979). The ecological approach to visual perception. Boston:
Houghton Mifflin.
Gregory R. (1997). Knowledge in perception and illusion. Phil. Trans. R.
Soc. Lond. B 352:1121-1128.
Kelman, P. & Aterberry, M. (2006). Infant Visual Perception. In
Handbook of child Psyhology, Volume Two: Cognition, Perception,
Kuhn D. and Siengler, R. (Volume Editors) Damon, W. and
Lerner,M.R. (Editors-in-Chief).
Kleiner, A. K. & Banks, S. M.(1987). Stimulus Energy Does Not Account
for 2-Month-Olds Face Preferences. Journal of Experimental
Psychology: Human perception and Performance 13 (4) 594-600.
Kellman, P. J. Garrigan, P. & Shipley, T. F. (2005). Object interpolation in
three dimensions. Psychological Review, 112(3), 586–609.
Kelly, J. P., Borchert, J., & Teller, D. Y. (1997). The development of
chromatic and achromatic contrast sensitivity in infancy as tested
with the sweep VEP. Vision Research, 37, 2057–2072.
Langlois, H, J Roggman, A. L , Casey, J. R. Ritter, M. J, Rieser-Danner, A.
L, and Jenkins, Y. V.(1987). Infant Preferences for Attractive Faces:
Rudiments of a Stereotype?. Developmental Psychology, 23 (3),
363-369.
Nelson, A.C. & Ludetnann, M. P.(1989). Past, Current, and Future Trends
in Infant Face Perception Research. Canadian Journal of Psihology
43(2) 183-198.
Pijaže, Ž. i Inhelder, B.(1978). Intelektualni razvoj deteta. Beograd: Zavod
za udžbenike i nastavna sredstva.
Ognjenović, P. (2002). Psihologija opažanja. Beograd: Zavod za udžbenike
i nastavna sredstva.
Radonjić, S. (2004). Psihologija učenja. Beograd: Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva.
63
Spelke, E.S., von Hofsten, & Kestenbaum, R.( 1989). Object Perception in
Infancy: Interaction of Spatial and Kinetic Information for Object
Boundaries. Developmental Psychology 25 (2) 185- 196.
Soska, C. K. and Adolph, E. K. & Johnson, P. S.( 2010). Systems in
Development: Motor Skill Acquisition Facilitates ThreeDimensional Object Completion. Developmental Psychology 46 (1)
129–138.
Striano, T., & Bushnell, E. (2005). Haptic perception of material properties
by 3-month-old infants. Infant Behavior & Development, 28, 266–
289.
Vigotski, S. L. (1996). Problemi opšte psihologije. Beograd: Zavod za u
udžbenike i nastavna sredstva.
Wilcox, T ., Woods, R., Chapa, C.& McCurry, S.( 2007). Multisensory
Exploration and Object Individuation in Infancy. Developmental
Psychology 43 (2) 479–495.
Yonas, A., Arterberry, M. E., & Granrud, C. E. (1987). Space perception in
infancy. Annals of Child Development, 4, 1–34.
Željko Mladenović
VISUAL PERCEPTION DEVELOPMENT OF THE CHILDREN IN
THE FIRST YEAR OF LIFE
Abstract
The subject of this paper is to review the facts which were revealed
in the studies of children’s perception in the first year of life. The author’s
goal was to review briefly and critically some of the findings of the sparse
researches which examined developmental aspects of the perception in the
first year of life. The dominant theoretical aspects about perception and
Piaget’s and Vygotsky’s views on the development of perception are given
in the first part of the paper. Methodological procedures for perception
exploration within children are reviewed in the second part. The researches
about key aspects of children’s perception are reviewed in the third part of
this paper. In the fourth part of the paper we discuss previously brought out
64
Željko Mladenović
data, reexamine methods by which they were collected and we point to the
future researches contents.
Keywords: development, space perception, color perception, face
perception, senses synergy in perception
65
UDK 615.851-053.6
vol 7, No 9., 2011, pp.
ISSN 1451-5407
Mirjana Stanković – Đorđević4
Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača,
Pirot
TRANSFERNE RELACIJE U PSIHOTERAPIJI DECE I MLADIH
Apstrakt
Psihoterapija deteta je prošla dug put od (prvobitnog) shvatanja da
se izlečenje krije u razrešenju nesvesnog konflikta koji je produkovao
simptome, kao neadaptivne mehanizme pacijenta, gde je analitičar bio
„funkcionalno neutralan“. Savremeno poimanje psihoanalitičke situacije
podrazumeva intrersubjektivni sistem analitičar - analizant, ističe značaj
uvida, ali i afektivne vezanosti za analitičara i razrešenje odnosa „ovde i
sada“ i uronjenosti u psihodinamiku porodice i porodičnih odnosa.
Istorijski gledano, naglasak se pomerio sa psihoanalitičkog determinizma
ka slobodi Ja. Transfer podrazumeva odnos između tri osobe: subjekta,
objekta iz prošlosti i objekta sadašnjosti. On vodi poreklo od ranih odnosa
deteta sa majkom, koji počinju prenatalno i izgrađuju se u prvim mesecima i
godinama života. Taj odnos može biti za dete pozitivan i zadovoljavajući
(“dovoljno responzivna majka”), ali nekada neskladna i neravnomerna
ulaganja u čula i telo deteta od strane značajnih osoba vode u patologiju.
Transfer u psihoterapiji podrazumeva kreiranje prošlosti u sadašnjosti na
jedan poseban način i u posebnim uslovima. U psihoterapiji transfer postaje
deo ličnog, intersubjektivnog odnosa, istinski ljudski odnos i prostor,
mogućnost pacijentu da uz terapeuta proživi na pozitivan način ranija
traumatska iskustva i krene putem rasta i razvoja. Pri tom empatijski odnos
– sadoživljavanje, saučestvovanje postaje osnova terapijske komunikacije.
Ključne reči: psihoterapija, transfer, transferna neuroza, empatija
4
djordjevic_lj@open.telekom.rs
“Stvari imaju onakav izgled, kakav im daje naša duša”
J. Dučić
Uvod
Pojam transfera kao “osnovne poluge terapijskog postupka” često
se koristi, pre svega u psihoanalitičkim psihoterapijskim krugovima. Tokom
vremena, od uvođenja pojma u pasihoterapijsku praksu davne 1895. godine
od strane Frojda i njegove, metapsihološki precizne definicije, po kojoj
transfer označava „spajanje potisnutih infantilnih objekata libidnih nagona
(urges) ( pre) svesnim težnjama koje su povezane sa objektima u
sadašnjosti“ ( Kondić, 1996, str. 294) do danas pretrpeo je niz izmena, čak i
osporavanja. To se, uglavnom, odnosi na postojanje prave transferne
neuroze i značaja negativnog transfera - kad je u pitanju psihoterapija dece.
U psihoterapijskom postupku transfer je značajan fenomen – podrazumeva
specifičan emocionalni odnos pacijenta prema terapeutu – kondenzaciju
ranijih emocionalnih odnosa sa značajnim osobama iz prošlosti, koji se u
terapiji pripisuju terapeutu i kreiraju odnos pacijent - terapeut. Transfer igra
značajnu ulogu u objašnjenju nastanka i etiologije psihičkog poremećaja, ali
i u samom psihoterapijskom procesu, iako se ispoljava u individualnim
varijacijama, u manjoj ili većoj meri podložan je mehanizmima
kondenzacije, premeštanja i sublimacije koji su definisani od strane
klasičnih psihoanalitičara.
U radu ćemo se najpre osvrnuti na odnos između savremene
psiohoanalize i pojma mentalnog zdravlja, zatim ćemo dati kratak istorijski
pregled psihoterapije dece i mladih, dok ćemo se drugom delu rada baviti
shvatanjima pojma i značaja transfenih fenomena i razmatrati značajnije
teorije koje analiziraju transferne relacije u psihoterapiji dece i mladih.
Savremena psihoanaliza i pitanje mentalnog zdravlja
Frojd je tvrdio da je „glavni cilj psihoanalize na doprinese nauci
psihologije, književnosti i životu uopšte“ (Blanton, prema Džekobi, 1975,
str. 153), a da terapija „ako je civilizacija represivna, a neuroze duboko
ukorenjene u nesvesno, može biti jedino dugotrajna i delimična“(isto),
kontinuitet zdravlje-bolest treba proučavati i održati, jer oni stoje u odnosu
svesne protivurečnosti i međusobom se dopunjuju, ovo posebno važi kada
su u pitaju deca i mladi, čiji se mentalni sklop tek formira.
68
Psihoanaliza kao teorija i terapija je od svojih početaka imala za cilj
razumevanje zdravog, normalnog čoveka, što je Frojd postulirao u
„Psihopatologiji svakodnevnog života“ – razumeti normalnog čoveka koji
želi, koji sanja, koji misli, koji govori...U pokušaju da razume „normalnog
čoveka“ (i sebe samog kroz samoanalizu), Frojd na scenu uvodi nesvesno
kao konstitutivni elemenat subjektivnog i dijalektičku antitezu svesnom.
Klasična psihoanaliza se zalaže za stav „i – i“: postoji i ono ludo i ono
mentalno zdravo, diskontinuitet je samo privid. Psihoanaliza ne prati
medicinsko-psihijatrijski model – psihička bolest ima svoju semiotičku
dimenziju – značenje. I u masovnim psihotičnim disocijacijama, kao i u
svakodnevnim psihičkim manifestacijama (snovi, omaške), postoji
značenje, na delu su često isti mehanizmi, ista logika (Jevremović, prema
Dimitrijević, 2005).
M. Klajn je krenula korak dalje. Osim isticanja značenja nesvesnog,
ona se usmerava na primitivnije modalitete mentalnog funkcionisanja,
pritom imajući u vidu normalni razvoj. M. Klajn tvrdi: “U ranom detinjstvu
javljaju se strepnje karakteristične za psihozu i te strepnje nagone Ja da
razvije specifične odbrambene mehanizme“ (Jevremović, prema
Dimitrijević, 2005). Jezgro subjektivnosti ne sadrži samo neurotične
elemente, „svaka ličnost sadrži shizofreni deo, koji, u cilju održanja
mentalnog zdravlja, mora biti otcepljen i projektovan u spoljašnjost, jer u
samoj je njegovoj prirodi nemogućnost integracije sa ostalim delovima
ličnosti“ (isto). I subjekt analitičkog iskustva i, uslovno, normalni subjekt,
nisu gotov proizvod. Proces razvoja ličnosti je dijalektički proces –
individuacija sadrži elemente integracije, koja se odražava u povezivanju
različitih delova Selfa. Dijalektička sinteza je imperativ mentalnog zdravlja,
ali apsolutna koherentnost ne postoji.
Ono što je u čoveku najživotnije – Eros, trpi porobljeno u okovima
nužnosti ( društvenih odnosa). Frojd smatra da se nužnost suprotstavlja
principu zadovoljstva, a neuroza i psihoza predstavljaju pobunu Onog u
odnosu na spoljašnji svet – na nužnost. Neuroza realitet ne isključuje, samo
ga preoblikuje, a psihoza ga isključuje i nastoji da ga zameni. I ponovo
dijalektika – ponašanje je zdravo i normalno ako osoba kombinuje elemente
oba tipa reakcije – ako isključuje realnost onoliko malo, koliko to neuroza
čini, i ako sebe podstiče, kao kod psihoza, da bi izmenilo realnost.
Psihoanaliza „zaranja u dubinu subjektivnosti, da bi otkrila
(neljudske)
društvene odnose“ (Džekobi, 1975, str. 159). Neurotično i psihotično su
„krajnje odrednice jednog takvog sveta“. Savremene psihoanalize tome
dodaju i granično i narcistično i time daju širu prespektivu kontinuuma:
69
PSIHOTIČNO
psihotično
granično
NEUROTIČNO
ili savremenije
narcističko
neurotično
Psihoanaliza se kao terapija bavi teleologijom – svrhovitošću, od
subjektovog Ja se očekuje nešto – Frojd jasno kaže: Gde je bilo Ono, neka
bude Ja. Pozitivitetu uma suprotstavlja se negativitet onog umu drugog –
iracionalnog, što pesnik Kits naziva kapacitet za negativno
(negative
capability) (Jevremović, prema Dimitrijević, 2005). Ja je u stalnom pokretu,
traženju – sinteze iskustva i strasti i samosvesti. Mentalno zdravlje znači moći biti, moći podneti život među drugim ljudima (pojedinac je čovek
među ljudima, pre nego postane individua), a ne raspasti se, što
podrazumeva potenciju, mogućnost.
Psihoanalitički diskurs nije racionalistički, od Ja se očekuje nešto
drugo od pukog trijumfa racija, ni humanistički, u smislu apstraktnog
humaniteta – bitan je konkretan čovek i njegova otvorenost spram sebe i
sveta spoljašnjih objekata, ideal je moći biti, a pri tom ne izgubiti sebe,
suočiti se sa silama nemerljivim u sebi, nesvesnim, a opstati kao ličnost.
Analiza se ne shvata kao konačan proces, ona je nezavršiva, subjektu je
svojstvena težnja za razvojem i napretkom, nikako svemoć i savršenstvo.
Vremenom analiza postaje pounutrena, prerasta u samoanalizu, unutrašnji
dijalog – razgovor duše sa samom sobom.
Psihonalitička teorija je teorija normalnog funkcionisanja (Hider,
1976) i pri tom pozitivistička – determinizam (bioloških instikata) boji naš
život i negira ljudsku odgovornost i mogućnost izbora, a sa druge strane
(uspešna) terapija sugeriše veću kontrolu individue nad svojom sudbinom.
Čini se da stepen i vrsta pozitivizma u psihoanalizi zavisi „u čijim je
rukama ta teorija i kako se interpretira masivno zdanje Frojdove misli“
(Hider, 1976, str. 58), što govori o složenosti psihoanalitičkog diskursa i
potvrda je postojanja različitih diskursa u tumačenju psihoanalize i kao
teorije i kao terapije.
Što se psihoterapije tiče „ u početku je samo odnos ... čovek postaje
ja u dodiru sa ti... elemetarni utisci i čuvstva koji su razbudili duh
„prirodnog čoveka“ jesu oni koji su potekli iz relacionih zbivanja –
doživljavanje nekoga ko je naspram tebe i relacionih stanja, življenja sa
nekim naspram tebe...“ (Buber, prema Tadić, 2004, str. 122).
70
Pitanju mentalnog zdravlja psihoanaliza prilazi suštinski drugačije
nego što na ovo pitanje gleda medicina i psihijatrija. Zdravlje i bolest se
nalaze na istom kontinuumu, među njima nema granica, zrno ludosti daje
smisao životu – zaranjajući u dubine nesvesnog
(iracionalnog)
spoznajemo svoj kapacitet za razvoj i sazrevanje, moć da budemo i
opstanemo kao individue u svetu, među drugima, a da pri tom konačnu
istinu o nama samima ne saznamo, jer konačne istine i nema (živimo u
mnoštvu nesamerljivih svetova – multiverzi). Uloga psihoanalize je da kao
teorija i terapija doprinese razumevanju, sazrevanju i napretku konkretnog
čoveka, rušeći barijere između normalnog i patološkog.
Psihoterapija dece i mladih
Psihoterapija dece i mladih, kako primećuje N. Tadić (predgovor,
Smirnof, 1967, str. 5) imala je manje sreće nego psihoanaliza odraslih. Iako
njeni počeci sežu u period između XVI i XIX veka kroz interesovanja za
specijalnu pedagogiju – lečenje i obučavanje hendikepirane dece i
resocijalizaciju delinkvenata, tek je psihoanaliza najavila početkom XX
veka „novo poglavlje“ u dečjoj psihopatologiji. Ali, sam Frojd nije
poklanjao pažnju psihoterapiji dece – Slučaj Malog Hansa on je 1909.
godine vodio uz pomoć Hansovog oca. Dvadesetih godina prošlog veka
počinju sa radom specijalizovane ustanove i savetovališta za decu i mlade
(A. Ajhorn – lečenje maloletnoh prestupnika sredinom; S. Bernefeld u
Nemačkoj). U isto vreme V. Šmit se u sovjetskoj Rusiji bavio
psihoterapijom dece koja su bila žrtve rata. Prvi simpozijum na temu dečje
psihopatologije je održan 1927. godine (prema Smirnof, 1967), ali, po
rečima M.Klajn, psihoanaliza deteta još nije dobila svoje konačne obrise,
niti je postavila svoje glavne principe. Od tidesetih godina prošlog veka A.
Frojd i M. Klajn (Bečka i Britanska škola) počinju da se bave
psihoanalizom dece i postavljaju temelje savremene teorije i prakse
psihoterapije razvojnog doba, pri tom psihoanaliza dece dobija nove
modalitete kroz terapiju igrom i crtežom.
Tek u godinama posle drugog svetskog rata možemo govoriti o
dečjoj psihoterapiji u pravom smislu reči – čemu doprinosi metod
neposrednog posmatranja (igra, crtež) i podaci dobijeni eksperimentalnim
putem. Neposredno posmatranje je metod primereniji dečjem uzrastu i
precizniji, omogućava otkrivanje nedovoljno poznatih procesa kroz koje
71
prolazi najraniji razvoj psihičkog aparata kako kod prosečnog, tako i deteta
sa razvojnom smetnjom.
Genetički pristup (Erikson, Hartman, Špic, Štern...) naglašava
postepen i stalan razvoj psihičkog aparata i razvija konstrukte teorije
objektnih odnosa, koja orijentaciju sa teorije nagona i modela konflikta,
premešta na objektne odnose, poimanje Selfa i sredinskih preduslova za
njegov razvoj. Smisao psihoanalitičkog posmatranja je proučiti rastuće
psihološko polje konstituisano međuzavisnošću različito organizovanih
subjektivnosti deteta i onih koji se o njemu brinu – pre svega, roditelja
(Kondić, 1998).
Psihoterapija deteta je prošla dug put od (prvobitnog) shvatanja da
se izlečenje krije u razrešenju nesvesnog konflikta koji je produkovao
simptome, kao neadaptivne mehanizme pacijenta i gde je analitičar bio
„funkcionalno neutralan“. Savremeno shvatanje psihoanalitičke situacije je
analiza kao intrersubjektivni sistem analitičar - analizant, pri čemu je uvid
od značaja, ali i afektivna vezanost za analitičara i razrešenje odnosa „ovde
i sada“ i uronjenost u psihodinamiku porodice i porodičnih odnosa. Akcenat
se pomerio sa „ekskluzivnog razmatranja“ strukture i dinamike impulsa i
odbrana, ka više fenomenološkom interesovanju za doživljene aspekte kao
što su Self i objekt-reprezentacije i priroda i kvalitet objektnih odnosa - od
psihoanalitičkog determinizma ka slobodi Ja.
Kod dece se psihoterapija koristi sa ciljem da se zaustave regresivni
psihopatološki procesi i omogući detetu da krene ka putevima razvoja i
dostizanja normalne zrelosti. Psihoterapija znači omogućiti mladoj osobi da
u potpunosti doživi sebe kao autentičnu osobu sa sopstvenim potencijalima
i ograničenjima, sposobnu da sačuva i održi osećanje prisnosti, razumevanja
i poverenja u druge, kao i podstaći procese individuacije i separacije.
Prednost psihoterapije dece, u odnosu na psihoterapiju odraslih, je u
tome što je psihički aparat dece fleksibilan i pogodan za uobličavanje pod
uticajem socijalnih i psihoterapijskih delovanja. Psihoterapeut na sebe
preuzima zadatak da učini najbolje i najviše što može u interesu dece da bi
otklonio razvojna ometanja koja koče razvoj i sazrevanje urođenih
bioloških dispozicija i ispravi iskrivljavanja i odstupanja u razvoju i
sazrevanju. Tadić smatra (Tadić, 2004, str. 13) da je „cilj savremene
psihoterapije dece i mladih omogućavanje normalnih procesa sazrevanja i
razvoja svakog deteta, a sama terapija se ne može smatrati nikad u
potpunosti završenom, kao ni razvoj“. Psihoterapija je nužno zlo koje ne
može da zameni osećajna zadovoljstva i duhovno blagostanje dece i mladih.
Sve veća potreba za psihoterapijom je dokaz nedovoljnosti društvenog
72
okruženja i neprimerenosti odnosa roditelj-dete. Za sada, ostaje nam
optimističko verovanje će ona u budućnosti sve više postajati profilaktička
i da će sve manje biti potrebe za lečenjem.
Transfer
Određenje, poreklo i obeležja transfera
Svaki interpersonalni susret je mešavina realnog odnosa i fenomena
transfera – onoga što se dešava “ovde i sada” i naše životne istorije i
životnih iskustava. Transfer proističe iz opšte ljudske osobine da iskustvo
tumačimo u svetlu prošlosti . Svojstvo i težnja ljuskog psihizma je da se u
odnosu sa drugom osobom, istovremeno pokreću različiti procesi koji
obnavljaju prošlost. Transfer je stalno prisutan među ljudima i zasniva se na
dva osnovna psihološka sadržaja: teškoći osoba da budu dugo u
emocionalnoj izolaciji i sposobnosti da premeštaju obrasce emocionalnih
odnosa sa jedne na drugu osobu, čime se uspostavlja veza između tih
odnosa, pri tom se akcentuje značaj prvobitnih odnosa majka – dete.
U osnovi psihoterapijskog transfera, kao i primarnih objektnih
odnosa je empatija. Trebješanin (Trebješanin, 2005, str.261) navodi da se
„u svakoj psihoanalitičkoj psihoterapiji uspostavlja snažan emocionalni
odnos pacijenta prema ličnosti terapeuta, za koji realne prilike, a ni
ponašanje terapeuta ne daje nikakav povod”. Empatijski stav terapeuta
karakteriše stvarnu prisutnost u komunikaciji sa pacijentom, poštovanje,
zainteresovanost za njegove probleme, strpljenje i poverenje u proces
građenja odnosa i prevazilaženje teškoća. Transfer je odjek i razumevanje
afektivnog stanja ljudi u okolini i afektivne komunikacije sa drugim, te se
smatra osnovnim slojem u psihoterapijskom odnosu. Po Vuču “transfer je
deo ličnog, intersubjektivnog odnosa, istinski ljudski odnos i prostor,
mogućnost koja se pruža pacijentu da uz terapeuta proživi na pozitivan
način ranija traumatska iskustva i krene putem rasta i razvoja; pri tom
empatijski odnos – sadoživljavanje, saučestvovanje, postaje osnova
terapijske komunikacije “(prema Vukosavljević – Gvozden, 2007, str.49).
Ono što transfer čini značajnim u psihoanalitičkoj psihoterapiji je činjenica
da on predstavlja važan terapijski materijal koji treba razumeti i sa kojim
treba raditi radi dobrobiti pacijenta.
Prve naznake o pojavi transfera pojavljuju se još u “Studiji o
histeriji” Frojda i Brojera, (prema Erić, 2002), da bi 1905. godine tokom
73
rada na slučaju Dora, Frojd svoje ideje o tranferu i uobličio. Frojd je
zapazio da “neki pacijenti dosledno teže da iznesu svoja lična osećanja
prema terapeutu prenoseći na njega uznemiravajuće ideje iz svoje prošlosti”
(prema Erić, 2002, str. 25). U godinama pred Prvi svetski rat Frojd je
uobličio i definisao psihoanalitičke tehnike i postupke, među kojima
transfer ima najznačajnije mesto – pacijent nesvesno ponovo odigrava
odnos iz prošlosti umesto da ga se seća, i čineći to, unosi u lečenje čitavo
bogatstvo informacija o prošlim odnosima.
U psihoterapiji dece transfer sadrži prirodu detetovih nagonskih
potreba, Nad-Ja odgovora i Ja-funkcija na svim nivoima, uključujući i
odnose sa objektima, odbrane i sintetičke funkcije, pri tom transferne
relacije govore o aktualnom i prošlom funkcionisanju Ja.
Izraz prenos u psihoanalizi ima više značenja: prenošenje sadržaja iz
jednog psihičkog prostora u drugi, stvaranje jednog smisla iz drugog i
prenošenje, odnosno ponavljanje jednog sadržaja iz jednog vremena,
prethodnog, u sadašnje vreme. Ranije postojeće, a potisnute u nesvesno,
nagonske težnje, želje, osećanja, maštanja, misli, stavovi, odbrane…sa
značajnim i bliskim osobama (objektni odnosi) oživljavaju i prenose se na
odnos sa terapeutom i “boje” odnos pacijenta (deteta, adolescenta) sa
terapeutom. Ti arhaični obrasci odnosa ne odgovaraju sadašnjem trenutku –
odnosu i ličnosti terapeuta, te deluju pomereno i iskrivljeno. Što se
osujećenja javljaju ranije, ukoliko su bila masivnija, mehanizni odbrane su
primitivniji i, srazmerno tome, i iskrivljavanja sadašnjih stvarnih odnosa su
veća i više remete funkciju ličnosti.
Postklasični psihoanalitičari smatraju da transferne fenomene “treba
videti pre kao mnogoznačenjske, nego kao prosto regresivne ili one koji se
ponavljaju. Reč je o kreiranju prošlosti u sadašnjosti na jedan poseban način
i u posebnim uslovima…transfer se pojavljuje kao eksternalizacija trenutne,
sadašnje, unutrašnje situacije, ne kao ostatak prošlosti…svi naši spoljašnji
odnosi imaju određen transferni kvalitet pošto dobijaju značenje od onoga
što (aktualno) postoji u našem unutrašnjem svetu” (Vukosavljević–
Gvozden, 2007, str. 8).
Kada o transferu govorimo kao o obliku objektnog odnosa, on
podrazumeva odnos između tri osobe: subjekta, objekta iz prošlosti i
objekta sadašnjosti. Uslovi pojave transfera su sposobnost pacijenta da
uočava razliku između Selfa i objektnog odnosa i sposobnost da premosti
reprezentacije objekta iz prošlosti na objekat iz sadašnjosti. R. Grinson
(1974) smatra da je osnova transfera “glad za objektom” i da transfer
pokreće sećanja na odnose sa majkom. Po njemu, transfer je funkcija Ega i
74
pokazuje njegovu snagu ili slabost – snažan Ego ima stabilnu reprezentaciju
Selfa, odvojenu od reprezentacije objekta. Na dečjem uzrastu transfer je
moguć kada detetov psihički aparat podrazumeva investiranje u druge
objekte, relativnu trajnost tih investicija i usmeravanje i prenošenje
potisnutih ili delimično potisnutih iskustava sa određenim osobama.
Grinson (prema Tadić, 2004) navodi da je prenos:
vrsta umišljenog, varljivog objektnog odnosa;
ponavljanje prošlog odnosa sa novim objektom – terapeutom;
prenošenje ranijih sadržaja na novu ličnost – terapeuta;
nazadujuća pojava, jer se sve dešava kao da je u prošlosti.
Transfer vodi poreklo od ranih odnosa deteta sa majkom, koji
počinju prenatalno i izgrađuju se u prvim mesecima i godinama života. Taj
odnos, sa aspekta teorije afektivne vezanosti, može biti za dete pozitivan i
zadovoljavajući
(“dovoljno responzivna majka”), ali, osim sigurne
vezanosti za majku (u skoro dve trećine slučajeva),
neskladna i
neravnomerna ulaganja u čula i telo deteta od strane majke vode
odbijajućem ili ambivalentnom vezivanju, te neposredna iskustva postaju
izvor napetosti za dete. Naravno, poreklo prenosa ne mora da bude u
dalekoj detetovoj prošlosti, nekad i noviji sadržaji odnosa sa, za dete
važnim osobama, mogu biti potisnuti i preneti na odnos dete – terapeut.
Grinson govori o sledećim obeležjima prenosa:
Prenos se prepoznaje po neprimerenosti sadržaja i njegovog
intenziteta stvarnom ponašanju i stavu psihoterapeuta. Na mlađem uzrastu
neprimerenost i jačina sadržaja odnosa sa terapeutom predstavljaju
posledicu pokretljivosti i burnih kolebanja nagonskih težnji, osećanja, želja,
fantazama i nedovoljno organizovanih funkcija Ja, što bi trebalo razlikovati
od stvarnog prenosa. Nekad, opet, jaka osećanja adolescenta mogu sprečiti
javljanje prenosa u terapijskom odnosu – tada je terapijski odnos ispunjen
realnim sadržajima, a odnos sa stvarnim važnim osobama prenesenim
sadržajima.
Bitna komponenta prenosa je ambivalentnost odnosa sa terapeutom.
Poreklo ambivalencije je različito – suprotnost nagonskih težnji (eros –
tanatos), dualizam polnih obeležja, cepanje prvobitnih objekata na dobre i
loše, aktivnost i pasivnost, težnja ka razvoju, nasuprot težnji ka regresiji.
Što je odnos sa primarnim objektima bio protivurečniji, to je i transferni
odnos ambivalentniji. Tokom terapije terapeut postaje značajna figura za
pacijenta (dete i adolescenta), te dvojnost potiče i iz potrebe za vezivanjem i
straha od približavanja, gubitka slobode, ličnog identiteta. Ambivalenciju
75
može da izazove i sam terapeut svojim (dvosmislenim) ponašanjem, a
može biti i karakterna odlika samog pacijenta.
Osećanja, fantazmi, misli, stavovi, odbrane i ponašanja u transfernoj
situaciji karakteriše hirovitost, promenljivost, neizvesnost i uporno
ponavljanje – hirovitost je posebno karakteristika početne faze
psihoterapije, dok se uporno ponavljanje nekih sadržaja javlja u kasnijim
fazama ili je znak prisile ponavljanja.
Prenos se ispoljava na različite načine – pozitivna, negativna, dvojna
osećanja, različita ponašanja – povlačenje, mirovanje, činjenje, smejanje,
plač, ćutanje, preterano govorenje, fantazmi, preko telesnih simptoma ili
fobičnih ispoljavanja…
Za prenos je karakteristična privremena regresija, koja se ispoljava
na različite načine, reverzibilna je i ograničena ( Erić, 2002, str. 72, Tadić,
2004, str.128).
Mehanizmi trasnfera
Razmatrajući obeležja prenosa ukazali smo i na sadržaje koje ga
čine – skup ili delovi nesvesnih libidinalnih i agresivnih težnji, iskrivljena
osećanja, predstave, želje, fantazmi, misli, stavovi, ponašanja… Da bi se
sadržaji iz prošlosti preneli u aktualan odnos sa terapeutom, koriste se
mehanizmi odbrane koji su nekad korišćeni u odnosima sa primarnim
objektima.
Najčešći i najprisutniji mehanizam koji se javlja u prenosu je
regresija. Regresijom pacijent ponavlja ranija stanja objektnih odnosa, sve
prethodne stupnjeve u razvoju i funkcionisanje ranih oblika psihičkih
struktura (Ida, Ega i Super-ega). Impulsi iz Ida teže zadovoljenju kroz
transferni odnos, čemu se protivi Ego, a kako zadavoljenje u transfernom
odnosu nikad nije potpuno, česta su ponavljanja regresivnih derivata,
kompromisnih fantazija i zamena za realno zadovoljenje.
Kao mehanizmi transfera prisutni su i introjekcija, kao odjek
detetove introjekcije majke ili nekog njenog dela (grudi, na primer),
projekcija - dete u terapeuta izbacuje onaj materijal koji je bio neprihvatljiv
i uznemirujuć u odnosu sa primarnim objektom. Teoretičari Klajnijanske
orijentacije (Bion, Rozenfeld) govore o prenosu u kome učestvuju, nakon
otcepljenja “loših sadržaja”, projekcija i projektivna identifikacija.
Zavođenje je takođe deo prenosa. Zavođenje je je sastavni činilac
uspostavljanja, učvršćivanja i održavanja opštemeđuljudskih,
pa i
76
psihoterapijskih odnosa. Zavođenje kao osnov ima nekadašnja ulaganja u
majku, te ima za cilj i u aktualnom odnosu sa terapeutom obmanjivanje,
pridobijanje pažnje, koristoljublje. Zavođenje može biti na svesnom nivou i
tada je izraz želje deteta da uspostavi “dobar” odnos sa terapeutom.
Zavođenje je najčešće uzajamno - i terapeut sa svoje strane “igra igru
zavođenja”. A. Frojd zavođenje smatra delom pripremne faze i načinom da
se otpočne i izdrži terapijski odnos i privuče pažnja na unutrašnje, nesvesne
sadržaje (Ćeranić, 2005).
Sadržaji koje dete prenosi i unosi u terapijski odnos su arhaičnog
porekla, sadrže bolne i zaplašujuće i libidinalne i agresivne impulse,
fantazme, misli, zato su najčešće zbrkani i nerazlučeni, kao i osećanja koja
ih prate. Sadržaji se menjaju tokom terapije, čak i tokom jedne seanse.
Vrste transfera
Kada anliziramo ton prenosa, možemo govoriti o pozitivnom,
negativnom i dvojnom prenosu. Dok je pozitivan prenos obojen pozitivnim
osećanjima - divljenjem, poštovanjem, naklonošću, odanošću, ljubavlju,
dotle je negativan ispunjen nepoverenjem, ljutnjom, besom, mržnjom,
obezvređivanjem,
odbacivanjem,
prezirom,
potcenjivanjem…
Ambivalentan odnos, opet, karakterišu međusobno suprotstavljena i
pozitivna i negativna osećanja.
Pojava pozitivnog tranfera, najčešće prema terapeutu suprotnog
pola, može da ugrozi terapijski proces, jer bilo erotizovani, erotski ili
seksualizovani, onemogućava dosezanje do razumnog Ega i stvaranje
uvida. Takođe, može da izazove i kontratransfer, posebno kod neiskusnih
terapeuta. Pozitivan prenos je nekad samo prividno pozitivan – može biti
izraz reaktivne formacije i u suštini je negativan i može voditi prekidu
terapije, te se, kao i negativan, mora analizirati kad se pojavi i prepozna.
Negativan transfer, ukoliko je uspostavljen terapijski savez,
predstavlja znak napretka terapije – isplivavanje mržnje, besa, hostilnosti
prema primarnim objektima vodi izlečenju – za M. Klajn nema terapije bez
negativnog prenosa- on je jedan od preduslova za analizu dubljih slojeva
svesti (1983). Ukoliko nema negativnog transfera, pacijent je u snažnom
otporu, to najčešće prikriva humorom ili intelektualizacijama, a nekad
negativna osećanja prema terapeutu otcepljuje ili pomera na pomoćni
transfer-objekat. Ponekad je negativan transfer i odbrana od pozitivnog,
posebno ukoliko je obojen homoseksualnim težnjama prema terapeutu.
77
Negativan transfer može biti i izraz straha i nepoverenja u odnosu na
terapeuta.
Fazno gledano, dete može na terapeuta preneti osećanja, fantazme,
misli iz neke od faza razvoja – dete može da doživi terapeuta kao osobu
koja zadovoljava njegove oralne potrebe ali i koja ga guta, razdire, ili je
restriktivna, kao roditelj u analnoj fazi, te prema njemu može da ima
ambivalentna osećanja. Obnavljanje odnosa iz Edipalne faze vodi pojavi
osećanja ljubavi, ljubomore, suparništva, krivice. Kod adolescenata, ređe
mlađe dece, javlja se i ljubavni prenos, koji je višeslojan (sadrži nanose iz
prethodnih faza), hetero ili homoseksualan, obojen jakim otporima i
ambivalencijom osećanja prema terapeutu, što otežava uspostavljanje
saradnje između posmatrajućeg i razumnog Ja pacijenta (Kondić, 1998).
Specifična pojava je “prenos prenosa” – kada su roditelji dominantni
i preplavljuju dete u toj meri da ga onemogućavaju da stvori prenos u
odnosu na terapeuta, odnosno stvori svoj sopstveni prostor zamišljanja,
osećanja i mišljenja. U toj situaciji dete najčešće introjektovalo roditeljsku
neurozu, što ugrožava prenos u odnosu na terapeuta (Erić, 2002).
Prenos može biti oblikovan kao prenosni odgovor, prenos u užem
značenju i kao prenosna neuroza.
Prenosni odgovori su prolazni, neorganizovani, kratkotrajni, često i
za terapeuta neupadljivi i kod mlađe dece tokom čitave terapije prenos se
svodi na tu vrstu reakcija i zato terapeut treba da ih prepozna i “radi sa
njima”. Ukoliko je dete starije, u terapijskom odnosu može se razviti pravo
prenosno stanje kao celokupni detetov emocionalni odgovor na terapeuta
sa kojim “terapeut radi” da bi pacijent dosegao razumni Ego i adekvatan
nivo funkcionisanja.
Kako smatra K. Kondić, za pojavu transfera (i kontratransfera) bitni
su sledeći činioci:
uzrast deteta;
dostignuti nivo razvoja Ego-funkcija, njihova očuvanost, odnosno
narušenost;
uloga roditelja (njihovo postojanje ili nepostojanje, saradnja –
nesaradnja, uključenost – neuključenost u terapijski postupak);
terapeut;
vrste tehnika koje se primenjuju
(Kondić, 1998) .
Za pravi transferni odnos važno je da je dete dostiglo dovoljan nivo
separacije od primarnih objekata. Da bi osećanja moglo da usmeri na drugi
objekat – terapeuta, važan je dosegnut nivo razvoja instanci ličnosti,
78
posebno razvoj funkcija i snaga Ja – prevođenje primarnih u sekundarne
procese, kao i odbrane koje dete koristi. “ U svakoj transfernoj reakciji ima
bar zrno istine” (Langs) - realno prisustvo roditelja (i ako ne prihvatimo u
potpunosti mišljenje A. Frojd) pokreće značajne transferne reakcije i može
imati formu akutnih frustracija i trauma koji su manje ili više “okidači” za
transfer. Sa druge strane, realno iskustvo sa terapeutom omogućava detetu
da obnovi izgubljena ili nikad doživljena iskustva prihvatanja i podrške.
Svaka terapija deteta uključuje i rad sa roditeljem – starateljem.
Roditelji, “pomoćni roditelji”, braća, sestre… svojim ponašanjem prema
detetu, u porodičnim relacijama, odnosom prema terapiji i terapeutu
pokreću značajne transferne fantazije i reakcije, a neretko imaju formu
akutnih frustracija i trauma.
Neurozu transfera kao pojam u psihoanalitičku praksu Frojd uvodi
1914. godine, da bi njime označio “veštačku bolest” koja nastaje tokom
psihoterapije i podrazumeva odnos pacijent – terapeut. “Oživljavanje,
nagomilavanje i zgušnjavanje detetovih ranih sukoba, potisnutih
neurotičnih želja, osećanja, mehanizama odbrane, fantazama, stavova u
psihoterapijskoj situaciji naziva se prenos-neuroza” (Tadić, 2004, str.133).
Kod mlađe dece neuroza prenosa se ređe formira, starija deca – u pubertetu,
adolescenciji, imaju izgrađene instance ličnosti, kao i mehanizme odbrane i
mogućnost saopštavanja svojih unutrašnjih sadržaja. Diskutabilno je pitanje
da li je transferna neuroza neophodan uslov za psihoanalitičko lečenje ili,
što je prihvaćenije, transferna neuroza predstavlja redundantan pojam, jer je
za nju dovoljno koristiti samo pojam transfer.
Transfer u teoriji A. Frojd
A.Frojd je smatrala da se psihoanaliza deteta bitno razlikuje od
psihoanalize odraslog, pre svega u odnosu na motivaciju za terapiju koja
detetu, zbog njegove nezrelosti i zavisnosti, potreba za terapijom nije
“osvešćena”. Ona je zastupala stav da psihoanaliza deteta mora da pretrpi
značajna prilagođavanja:
- neophodnost faze pripreme;
- izmene klasičnih psihoterapijskih tehnika i korišćenje igre, snova i
realnih životnih situacija;
- promene u “rukovanju” transferom, kao i
- pedagoški cilj terapije
(Ćeranić, 2005).
79
Faza pripreme – “zavođenje”, podrazumeva motivaciju deteta da
prihvati i izdrži terapijski odnos. U ovoj fazi dete treba da prihvati terapeuta
i shvati korisnost terapije i značaj terapeuta za razrešenje njegovih
problema, što treba da dovede do uspostavljanja transfernog odnosa,
neophodnog za terapiju. Klasična postavka A. Frojd o zavođenju kao
neophodnosti za uspostavljanje i uspešnost psihoterapijskog rada sa decom
podrazumeva da “analiza bez transfera nije moguća: pozitivan transfer je
preduslov za celokupan kasniji terapijski rad i dok kod odraslih negativan
transfer i može da bude koristan, dugi periodi negativnog transfera nisu nisu
poželjni u terapiji dece i treba raditi na njihovom skraćivanju” (prema
Kondić, 1998, str. 219).
Ono radi čega se najviše sporila sa M.Klajn je da li su interpretacije
moguće na ranom uzrastu (Smirnof, 1967, Kondić, 1998). A.Frojd igru
smatra prirodnom i mnogostruko korisnom aktivnošću deteta, ali je
primenjuje samo kao pomoćno sredstvo u pripremnoj fazi terapije i ne
smatra je za korelat slobodnih asocijacija. Ona interpretira neurotične
odbrane deteta, uzdržavajući se od interpretacija nesvesnih fantazama i
transfera, zatim, interperetira snove deteta i realne životne situacije za koje
saznaje od okoline. Dakle, interpretacije A. Frojd su površne, ona smatra
da ne treba interpetirati sve, ne interpretirati često, već samo povremeno i
ponešto. Ona u svom viđenju psihoanalitičkog setinga daje prednost
bezbolnim i površnim interpretacijama. U kasnijim radovima (Normalnost i
patologija u detinjstvu, 1966) prihvata mogućnost interpretacija
“karakternih” odbrana deteta u odnosu na terapeuta, ali ne i interpretacije
nesvesnih fantazama i transfera u pravom smislu reči. Izmene
psihoterapijskih tehnika se ogledaju u tome što je A.Frojd svesna da dete
izmiče primeni osnovnog pravila (prema Kondić,1998), te, da bi pristupila
detetovim nesvesnom, metodu slobodnih asocijacija zamenjuje
interpretacijom sadržaja snova koje dete iznosi, crteža koje dete pravi
tokom seansi i aktivnosti igre za vreme seansi. Iako pripisuje simboličko
značenje svim fazama igre, odbacuje mogućnost interpretacije igre u svrhu
osvetljavanja transfera.
Po pitanju transferne neuroze u psihoanalizi dece A. Frojd je jasna –
transfer u smislu prave neuroze transfera (ponavljanja odnosa sa primarnim
objektima u terapijskoj situaciji, kakav mogu da ostvare odrasli) nije
moguć. Kada su u pitanju deca, primarni objekti – roditelji su za dete
realno prisutni i odnos sa roditeljima ostaje aktualan tokom čitavog procesa
psihoterapije tako da terapeut ne može da zauzme mesto roditelja. Terapeut
80
može jedino da očekuje da dete teži odnosu sa njim da bi dobilo ono čega je
lišeno u realnoj stuaciji.
Sa druge strane, terapeut je odrasla osoba i kao takva treba da
ispunjava i svoju vaspitnu ulogu – terapija ima i “normativni cilj”. Neuroza
transfera može da se ostvari izolacijom deteta od “konfliktnih figura –
roditelja”, ali ostaje pitanje razrešenja tako manipulacijom stvorenog
transfera. Šta, dakle, ostaje terapeutu na raspolaganju “kao poluga lečenja”?
Ako u osnovi detetovog problema leži neprepoznata anksioznost,
prepokrivena mehanizmima odbrane, terapeut radi na osvetljavanju tih
mehanizama. Tu stupa na scenu “vaspitna uloga” terapeuta – detetovo
Nad-ja je još neformirano i nije dostiglo status bez ličnog predstavnika, što
može da oteža terapijski postupak - uloga terapeuta je da se “postavi na
mesto ideal-ja deteta u toku trajanja čitave analize”(Tadić, 2005). Dvojnost
uloge terapeuta ogleda se u tome da on treba da omogući detetu da izrazi
svoje nesvesne želje i fantazme i da ih “privede svesti”, a sa druge strane,
on treba da bude brana neposrednim gratifikacijama, potpomaže formiranje
“korisnih” mehanizama odbrane i razvoju detetovog psihizma. “Olabaviti
krutost zahteva Nad-ja i razrešiti neurotične simptome koji kontrolišu strah,
rođen iz sukoba Ono, Ja i Nad-ja deteta. Analitičar treba da potpomogne
formiranju drugog Nad-ja koji je manje tiranski i više vezan za društvenu
realnost” (Smirnof, 1967, str. 156). Cilj psihoterapije kako ga vidi A. Frojd,
je “psihosocijalno prilagođavanje” deteta.
Transfer i Britanska škola - M. Klajn
M. Klajn po pitanju pojave transfera u psihoanalizi deteta ne
prihvata ograde koje je definisala A.Frojd. Neuroza transfera je moguća i
poželjna u psihoterapijskom radu sa decom. Na ranom uzrastu (2 – 4.
godina) deca su već intrernalizovala primarne objekte i u analizi su to već
slike objekata; što omogućava analizantu da se prema detetu u analizi
postavi kao prema odraslom. Odnos analizanta (i deteta i odraslog) i
terapeuta je uglavnom zasnovan na nesvesnom fantazmu. Transferni
fenomeni i stavovi omogućavaju da se u sadašnjoj situaciji odgonetne igra
arhaičnih fantazama i njihov odnos sa ranije doživljenim iskustvima.
Nesvesne fantazije se eksternalizuju u terapiji “sada i ovde”.
“Međusobnu povezanost pozitivnog i negativnog prenosa možemo u
potpunosti pojmiti samo ako istražimo rano uzajamno delovanje ljubavi i
mržnje, začarani krug agresivnih poticaja, teskoba, osećaja krivice i
81
povećanje agresivnosti, kao i različita obeležja objekta prema kojima su ove
suprotne emocije i teskobe usmerene” (Klajn, 1983, str. 198).
Posebnu pažnju M. Klajn pridaje negativnom transferu kao
preduslovu za analizu dubljih slojeva svesti. Ona se trudi da, za razliku od
A.Frojd, iskoristi negativan transfer kako bi mobilisala ono što podržava
anksioznost. Ovo je dovelo do shvatanja transfera kao totalne situacije – u
raspletanju detalja transfernog odnosa od suštinskog značaja je analiza
totalne situacije koja se prenosi iz prošlosti u sadašnjost, kao i analiza
osećanja, odbrana i ranih objektnih odnosa. Jasno je, kaže M.Klajn, da
pacijent aktualizuje u analitičkoj situaciji odnos sa roditeljem, ali je od
ključne važnosti za uspeh terapije da razumemo koji je aspekt roditelja
oživljen – majka koja proždire, dojka koja progoni, mleko koje truje i sl.
Što su poremećaji pacijenta ozboljniji i dublja nazadovanja, to su i odbrane
arhaičnije.
Sporenja A. Frojd i M. Klajn u vezi uloge roditelja koji su aktualno
prisutni i ortopedagoškog značaja psihoterapije dece, čini se da su dala za
pravo M. Klajn - stvarna okolina zauzima samo podređeni položaj u vezi sa
unutrašnjim subjektivnim konfliktima, a terapeut ne može po svom
“formacijskom položaju” da bude i vaspitač. ”Za analizu vrede jedino
projekcije i introjekcije dobrih i loših objekata”, naglašava Smirnof
(Smirnof, 1967, str.168). Cilj psihoterapije po M.Klajn je da uvede dete u
simbolički red koji mu omogućava bolje razumevanje sebe i spoljašnjeg
sveta. Analitičar je instrument projekcije, a analiza mesto za razgovor i
interpretaciju, neutralno područje, dok detetu pripada uloga da igra svoju
vlastitu igru.
Klajnova je obogatila i proširila koncept transfera pokazujući kako
su u transfernom odnosu unutrašnji objektni odnosi i delovi Selfa
mobilisani i projektovani na analitičara, a zatim modifikovani
interpretacijima. Uviđanje
komunikacionog značaja projektivne
identifikacije je doprinelo stavu da kontratransfer nije prepreka u
psihoterapiji, naprotiv, kontratransfer je ključni instrument za rad u
psihoterapijskom setingu, kako sa odraslim pacijentima, tako i sa decom.
Sledbenici M.Klajn i njihov doprinos shvatanju transfera
(T. Ogden, A. Bion)
T. Ogden u svojim teorijskim razmatranjma ističe značaj projektivne
identifikacije kao oblika komunikacije i ukazuje na značaj rane dijade dete
82
– majka – “da bi dete počelo da organizuje svoja iskustva potrebna mu je
majka” (Ćeranić, 2005, str.92). Projektivna identifikacija je potrebna detetu
da sačuva ono što oseća kao dobro i osigura distancu prema onom što oseća
kao loše i opasno (isto). Majka vraća detetu prerađene osećajne frustracije i
osvetničke želje i tako omogućava reinternalizaciju. Ono što ne može “loše
balansirajuća majka”, može i mora terapeut – transferni odnos sa
terapeutom ponavlja iskustva sa primarnim objektom ali sada na, po dete,
adekvatan način. Prema Ogdenu, u psihoterapijskom procesu terapeut
(ponovo) inicira primarni odnos, ali ovog puta indukovana osećanja mogu
biti doživljena i metabolirana od strane terapeuta. Umesto da se ponaša i
oseća u skladu sa sadržajem nesvesne fantazije ili da negira proces, terapeut
nastoji da procesu da značenje.
Po rečima T. Vukosavljević–Gvozden (2007), “Bion je svakako
najznačajniji i najoriginalniji sledbenik Klajnove, načinio je spoljašnji
objekat integralnim delom klajnijanskog teorijskog sistema, ističući ne
samo da sredina jeste značajna, već i pojašnjavajući sam način na koji je
značajna“ (str. 37). Bion smatra da terapeut treba i mora da se ponaša kao
senzibilna majka – transferni odnos u terapiji služi izgradnji i internalizaciji
kapaciteta za kontejniranje, koji omogućava “dalju simboličnu
komunikaciju”, uspostavljanje emocionalne stabilnosti i razvoj kapaciteta
za mišljenje.
Bion je tvrdio da pacijent, pod uticajem prošlih iskustava sa
primarnim objektom, percipira analitičara na iskrivljen način i reaguje na
to iskrivljeno poimanje. Takođe, putem projektivne identifikacije on nešto
“čini” analitičarevom umu (evokativna projekcija) i tako utiče na
terapeutov kontratransfer. Terapijske promene po Bionu imaju dve faze – u
prvoj fazi pacijent koristi terapeuta kao kontejner koji sakuplja, integriše i
daje značenje otcepljenim delovima Selfa, a druga uključuje proces
suočavanja sa gubitkom ovakvog objekta (kontejnera) i tugovanja koje
neminovno sledi. Bion terapijski odnos smatra ličnim, jedinstvenim i
neponovljivim, to je prostor, i za pacijenta i za terapeuta, za učenje iz
iskustava, za promišljanje. “Psihoterapijski odnos postaje misleći prostor za
određivanje, rasvetljavanje, suočavanje, tumačenje, osvešćivanje i uviđanje
osećajne, misaone i moralne zbrke u kojoj se dete nalazi” (Tadić, 2004,
str.137). Analiza prenosa za Biona je stvaralački čin – terapeut metabolizira
i vraća projektovane i prenešene unutrašnje sadržaje pacijentu, što
omogućava da u prenosu oživljeno i osvešćeno rano iskustvo postaje uslov
povezivanja i jačanja Ja i izlečenje.
83
Klajnijanski analitičari kao najznačajniju crtu svoje psihoterapije
navode aktualnost transfera i izražavanje unutrašnjih objektnih odnosa u
transfernoj situaciji. Detaljan rad u transferu i interakcija između analitičara
i pacijenta u rigoroznom analitičkom setingu su garant uspeha psihoterapije
i mada im se može zameriti insistiranje na munjevitom razvoju psihizma,
koji uključuje složene obrasce funkcionisanja već tokom prve godine,
Klanijanska škola je napravila ogroman korak u istraživanju smisla i
značaja objektnih odnosa.
Nezavisna britanska škola i transfer – D. Vinikot
Vinikot smatra da je u radu sa osobama koje su iskusile ekcesivno
rano lišavanje, koje čini da osoba oseća kao da ne postoji, jedan od
osnovnih ciljeva psihoterapije ponovno uspostavljanje kontonuiteta sa onim
što određuje pacijentov lični početak (prema Ćeranić, 2005). Prelaz od
(nekog) nivoa lažnog Selfa, u zavisnosti od dubine regresije, ka istinskom
Selfu, omogućava terapeut. On svojim stavom doprinosi da se pacijent u
transfernom odnosu oslobodi odbrana i doživi i preživi primitivnu agoniju.
Nju čini strah – biti dezintegrisan, nestati zauvek, nemati odnos između
psihe i tela ili nemati orijentaciju i istovremeno dosezanje nivoa kapaciteta
za brigu i da se bude sam. Ovo znači biti nezavistan od aktualnog učešća
majčine ili nečije druge subjektivnosti, nivo osećaja živosti i životnosti i
vodi razvoju kapaciteta za život i kreativnost.
Transferni odnos je za Vinikota prostor u kome se otkrivaju nova
značenja i označavanja, dotad neotkrivena, neprepoznata i neizgovorena. To
je prostor u kome se traži i otkriva istina o sebi i svetu u kome se postoji,
prostor novih ostvarenja i postojanja pod idealnim uslovima. Introjekcijom i
identifikacijom sa osećajno-misaonim delom terapeuta, započinje se i
podstiče promišljanje i uspostavlja bolji odnos između osećajnoiskustvenog i saznajnog, između verbalizacije i osvešćenja. Transferni
odnos sa terapeutom, po Vinikotu, mora da ima važnost holding okruženja.
Terapija je potraga za Selfom i omogućava regresiju u zavisnost, izgradnju
istinskog Selfa, odmrzavanje neuspeha okruženja, osećanje i ispoljavanje
besa u aktualnoj (terapijskoj) situaciji koji se, u stvari, odnosi na rani
neuspeh okruženja, ali i povratak iz regresije i zavisnosti u nezavisnost i, na
kraju, realizovanje potreba i želja sa životnošću i snagom – kapacitet da se
bude sam i stvaralac.
84
H. Kohut- Self-psihologija
Kohut je, kao i Kernberg, istraživao prostrano, nedovoljno ispitano
područje između neuroza i psihoza i mogućnosti terapijskih intervencija
narcističkih poremećaja ličnosti i time, postavio temelje Self-psihologije.
Kohut Self smatra “dinamičkom rezultantom dejstva drugog (majke) na
dete” ( prema Kondić, 1998, str. 105), a dete je “rođeno u vezi Selfa i Selfobjekta”
(Ćeranić, 2005, str.125). Svi poremećaji u osnovi imaju
poremećen odnos Selfa i Self-objekta. Ukoliko majka, kao roditeljski Selfobjekat, empatički izlazi u susret detetovim self-potrebama, fragmetisani
(rani, preverbalni) Self se razvija u kohezivni, zdravi Self; u suprotnom –
ako majka ne poseduje empatičnost kao ključnu karateristiku i ako
frustracije nisu razvojno optimalne, dete razvija narcistički poremećaj
ličnosti – koji ima dva karateristična oblika transfera – ogledajući u
idealizujući transfer. Da bi dete povratilo osećaj “blaženog savršenstva veze
sa majkom” razvija “grandiozni Self” ili “idealizovani roditeljski imago”. U
prvom slučaju dete poriče potrebu za majkom (živi kao u “plastičnom
mehuru”), u drugom se stapa sa idealizovanom roditeljskom slikom. Oba
rešenja su nezadovoljavajuća – identitet je slab i lomljiv, stalno gladan
gratifikacija i povlađivanja, ako oni izostanu, javlja se opasnost od
razgradnje identiteta.
Narcistički transfer i nije transfer u pravom smislu reči, jer dete nije
stiglo da napravi “skrivene zalihe arhaične objekt-ljubavi ili mržnje na
kojima bi se transfer mogao razvijati” ( Kondić, 1998, str. 217). U
transfernom odnosu sa terapeutom, tokom terapije, narcistički pacijent
razvija kohezivni self i zdrave ambicije i asertivnost, odnosno zdrave idealvrednosti. Tako terapeut na sebe uzima ulogu empatične self-objekat
okoline i doprinosi ozdravljenju pacijenta.
Zaključak
Razvoj psihoanalitičke teorije i psihoanalitičkih terapija, nasuprot
tvrdnjma da savremeno
(potrošačko) društvo „nema vremena“ za
psihoanalizu, nastavlja se i daje značajne doprinose. Odnos prema
psihoanalizi, kako onih koji je vole, tako i onih koji je žarko osporavaju, po
pravilu je „prilično ostrašćen“ – teško je priznati da nismo toliko moćni da
upravljamo sobom i „silama nemerljivim“ koje vitlaju našim nesvesnim.
Broj čalnova Svetske psihoanalitičke asocijacije povećava se iz godine u
85
godinu. Po mišljenju Mičela (Mičel, prema Vukosavljević–Gvozden, 2007)
„danas ona predstavlja najmnogobrojniji i najuticajniji psihoterapijski esnaf
XXI veka. Na elitnim univerzitetima – Jejl, Oksford ... organizuju se
interdiscioplinarni timovi koji proučavaju osnovne Frojdove postavke,
organizuju se škole za psihoanalitičko istraživanje. Različite psihoanalitičke
škole koje danas postoje sve su više eklektičke – među njima nema
nepremostivih granica, osim „jedne demarakcione linije koja može poslužiti
kao orijentir – dva modela – model nagona – odnosno konflikta i model
razvojnog zastoja (str. 216).
Naš rad nije pretendovao sagledavanju svih aspekata psihoanalitičke
psihoterapije dece, čak ni sve tananosti transfernog (i kontratransfernog)
odnosa terapeut – dete–pacijent. Ova skica daje samo pregled razvoja
psihoterapijskog, pre svega transfernog odnosa kroz tok psihoanalitičke
misli i terapije od njenih početaka do današnjih dana. Pravi transfer –
transferna neuroza u Frojdovom smislu reči je snažan emocionalni odnos
pacijenta prema ličnosti terapeuta, za koji realne prilike, a ni ponašanje
terapeuta ne daje nikakav povod. Psihoanaliza bez transfera ili prenosa nije
moguća, kaže Frojd. Razrada pojma je sledila od strane A.Frojd i Bečke
škole, M. Klajn i Londonske škole, kao i Britanske nezavisne grupe, preko
shvatanja
Ego-psihologa,
Self-psihologa
(Kohut),
francuskih
psihoanalitičara (Lakan), Intersubjektivne teorije Stolorova… Transfer
postaje deo ličnog, intersubjektivnog odnosa, istinski ljudski odnos i
prostor, mogućnost pacijentu da uz terapeuta proživi na pozitivan način
ranija traumatska iskustva i krene putem rasta i razvoja. Pri tom empatijski
odnos – sadoživljavanje, saučestvovanje postaje osnova terapijske
komunikacije. Sasvim nam je prihvatljiva tvrdnja Vuča (Vučo, prema
Vukosavljević–Gvozden, 2007) da je svakako najrevolucionarnija promena
u shvatanju transfernog odnosa to da pored psihoanalitičke objektne dijade,
„postoji važan treći objekat – analitički treći – zajednički, ali asimetričan,
konstruisan i doživljen set svesnih i nesvesnih intersubjektivnih iskustava u
kojima oba člana učestvuju“ (str.192).
Frojdova psihoanalitička psihoterapija je kao cilj imala da
„histeričnu bedu, pretvori u svakidašnju nesreću“ (Džekobi, 1975, str. 151).
I danas je psihoterapija „nužno zlo“ koje ne može zameniti osećajna
zadovoljstva i duhovno blagostanje, kako odraslih, tako i dece i mladih.
Naglašena potreba za psihoterapijom danas je često dokaz razarajuće patnje
i neprimerenosti porodice i društva detetu i adolescentu. Psihoterapija ne
može da nudi sreću i blagostanje, ali bi trebalo da ponudi deci i mladima
bar život dostojan čoveka i pomiri ih sa sobom. Smirnof (Smirnof, 1967) je
86
tvrdio: “Mi želimo da ostvarimo prilagođavanje deteta ali ne u smislu
društvenog konformizma, nego samo sa namerom da se dete oseća
slobodnim da raspolaže samim sobom, da deluje i da govori u svoje vlastito
ime” (str.172). Za razliku od klasične psihoanalize, koja kao krajnji cilj
psihoterapije navodi razvijanje sposobnosti da se radi i voli, H. Kohut
optimistično ističe kao cilj psihoterapije razvoj kapaciteta osoba da se
raduju i budu ponosne na svoje potencijale (Vukosavljević – Gvozden,
2007).
Literatura
Vigotski, L.S. (1990). Istorijski razvoj ponašanja čoveka, Zbornik
Kognitivni razvoj deteta, Beograd: Savez društava psihologa Srbije.
Vukosavljević–Gvozden T. i sar. (urednik) (2007). Psihoanaliza nakon
Frojda – Razvoj i relacione perspektive. Beograd: Centar za
primenjenu psihologiju.
Dimitrijević, A. (urednik) (2005). Savremena shvatanja mentalnog zdravlja i
poremećaja. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
Džekobi, R. (1975). Društveni zaborav. Beograd: Nolit.
Erić, Lj. ( 2002). Psihoterapija. Beograd: Medicinska knjiga.
Hider, N. (1979). Radikalne perspektive u psihologiji. Beograd: Nolit
Klajn, M. (1983). Zavist i zahvalnost. Zagreb: Naprijed.
Kondić, K. (1998). Psihodinamska razvojna psihologija. Beograd: Plato.
Kondić K.(1996). Psihologija ja. Beograd:Plato.
Kondić, K. Levkov, Lj. (1997). Prvih deset godina. Beograd: Savez društava
psihologa Srbije.
Međedović, J. (2009). Ka novom teorijskom konceptu empatije, U:
Tematski zbornik radova Ličnost, profesionalno usmerenje i radni
kontekst, 5 – 21. ur. Stojiljković, S. Nešić, V. Hedrih, V,
Niš:Filozofski fakultet.
Smirnof V. (1967). Psihoanaliza deteta. Beograd: Kultura.
Tadić, N. i sar. (2004). Psihoanalitička psihoterapija dece i mladih.
Beograd: Naučna KMD.
Trebješanin, Ž. (2005). Leksikon psihoanalize. Podgorica: Nova knjiga.
Ćeranić, S. (2005). Normalni razvoj ličnosti i patološka uplitanja. Istočno
Sarajevo: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
87
Stanković – Đorđević Mirjana
TRANSFERENCE RELATIONSHIPS IN THE PSYCHOTHERAPY
OF CHILDREN AND ADOLESCENTS
Abstract
Child psychotherapy has come a long way since the earliest belief
that the cure was hidden in the solution to the unconscious conflict which
causes the symptoms in the form of a patient´s inadaptable mechanisms,
with the analyst being „functionally neutral“. The contemporary concept of
psychoanalytic situation comprises intersubjective analyst – patient system
and it points up the significance of insight and affective attachment to the
analyst, the solution of the „here“ and „now“ relationship as well as the
comprehension of a family psychodynamic and relationships within it.
Historically speaking, the focus has moved from psychodynamic
determinism to the freedom of ego. Transference implies the relationship
between three persons: the subject, the object from the past and the object
of the present. It originates from the earliest relationship between a child
and a mother, which starts prenatally and continues with its development in
the first months and years of the child´s life.That relationship can be both
satisfactory and pleasing to a child („ sufficiently responsive mother“).
However, an imbalanced and inadequate effort made by a significant person
with respect to child´s body and senses can sometimes lead to pathology.
Transference in psychotherapy comprises the creation of the past in the
present moment in a particular manner and under particular circumstances.
In psychotherapy, transference becomes the part of a personal,
intersubjective relationship, and it points up the significance of honest
human relationships as well as the space within which the patient is granted
a possibility to relive earlier traumatic experiences with the help of a
therapist and to continue with growth and development. The emphatic
relationship - self-perception and self-participation - becomes the basis of
therapy communication.
Keywords: psychotherapy, transference, transference neurosis,
empathy
88
UDK 176.4:159.97
vol 7, No 9., 2011, pp.
ISSN 1451-5407
Ivana Simić5,
Univerzitet u Nišu
Jelisaveta Todorović,
Univerzitet u Nišu
DISKURS, MITOVI I SEKSUALNO NASILJE6
Apstrakt
U ovom radu pokušaćemo da ukažemo na različitost u opažanju
seksualnog nasilja, odnosno, da se sam čin može prikazati dvoznačno, u
zavisnosti od onog koji ga opisuje, kao i da ukažemo na činjenicu da mitovi
o silovanju koji su duboko inkorporirani u diskurs jedne društvene
zajednice, doprinose da se odgovornost za silovanje pripisuje i samim
žrtvama.
Mitovi o silovanju su stavovi i verovanja koja su obično lažna (
netačna), ali su široko i učestalo prihvaćena. Među funkcijma koje se
pripisuju mitovima o silovanju, jedna od najvažnijih je njihova uloga u
poricanju i ne pridavanju značaja zločinu koji doživi znatan deo ženske
populacije. Oni označavaju često kontradiktorne i fragmentarne komplekse
predstava, normi i modela koji upravljaju ponašanjem i obezbeđuju za njih
opravdanje i racionalizaciju. Na taj način, mitovi o silovanju „nude“
načine objašnjenja za socijalnu interakciju koja bi mogla biti označena kao
silovanje.
Takođe, pokušaćemo da ukažemo na činjenicu da mitovi o silovanju
mogu uticati i na to kako će i sama žrtva opažati svoja prinudna seksualna
iskustva, odnosno, da se i sama žrtva može oslanjati na njih kako bi
5
ivanasimic@filfak.ni.ac.rs
Nastanak ovog rada delom je finansiran sredstvima Ministarstva prosvete i nauke u okviru
rada na projektu 179002.
6
DISKURS, MITOVI I SEKSUALNO NASILJE
opravdala partnerovo ponašanje
seksualnog kontakta i prinude.
i umanjila ozbiljnost neželjenog
Ključne reči: diskurs, mitovi o silovanju, nasilje, kultura, žrtve
Uvod
Definicije koje određuju šta će se smatrati silovanjem, ko će biti
tretiran kao „istinska“, nevina, a ne odgovorna žrtva, a ko tretiran kao
„istinski“ počinilac seksualnog nasilja – konstruisane su u diskursu i
praksama koje odražavaju socijalne, političke i kulturne uslove određenog
društva. Ovakva ideja ima uporišta u shvatanju Mišela Fukoa koji je uticao
na razvoj posmodernističke misli, poststrukturalizma, socijalnog
konstrukcionizma.
Diskurs je sistem reči, akcija, pravila, uverenja. Može se definisati i
kao skup značenja, metafora, predstava, slika, priča, iskaza, koji na neki
način, zajedno proizvode određenu verziju događaja. Određeni diskursi
podržavaju određene poglede na svet. Diskursi teže da budu nevidljivi –
uzeti kao gotove činjenice, kao deo realnosti. Dominantni diskursi u našem
društvu moćno utiču na ono šta biva ispričano, i kako biva ispričano
(Ramazanoglu & Holland, 2002).
Fuko smatra da realnost „normalne seksualnosti“ ne može biti
otkrivena. Određene forme „seksualnosti“ su samo realne u smislu da su
one konstruisane u diskursu. Ovi diskursi specifikuju kroz dominantne
kanale šta je seksualnost ( pr. formalna edukacija, zakon, medicina,
psihijatrija). Priroda „normalne seksualnosti“ ili „silovanja“ može se
opažati kao diskurzivni konstrukt, stvoren u jeziku i u dozvoljenim
praksama, pre nego realnost koja čeka da bude pronađena (Anderson &
Doherty, 2008). Epistemološka pozicija ovakvog pristupa je radikalni
relativizam, saznanje o svetu je uvek dostupno samo kroz diskurs, mi ne
možemo da procenjujemo sta se stvarno desilo, već moramo tretirati svaku
verziju kao jednako validnu (Ramazanoglu & Holland, 2002).
Da bismo razumeli opažanje silovanja, neophodno je da razmotrimo
kako “socijalno” ulazi u glave indvidue, i stoga podržava status quo i
otežava socijalne promene. Pod socijalnim podrazumevamo mitove o
silovanju, stereotipe koji su duboko ukorenjeni u diskursu, tako da ih je
teško i identifikovati (Lea, 2007).
90
Feministički pristup u proučavanju seksualanog nasilja
Bart i Estep ( prema: Anderson & Doherty, 2008) ukazuju da
kriterijum za defisanje sebe i drugih kao „legitimnog“ tražioca statusa žrtve
odslikava socijalne norme i standarde ponašanja u vezi sa polom i
seksualnosti. Na taj način se od žrtve očekuje da potvrdi svoju kredibilnost i
u pogledu svog karaktera i ponašanja u odnosu na ove norme.
U većini feminističkih analiza o silovanju, naglašava se bliska veza
između normativnih konstrukcija heteroseksualnosti i seksualne prakse,
normalizacije agresije u hegemonističkim formama maskulinosti i
održavanja patrijahalnih polnih relacija moći.
U feminističkim radovima u kojima se govori o seksualnom nasilju,
centralno mesto zauzima socijalna konstrukcija maskuline seksualnosti
(Bell, 1993). Osnovni argument u ovim radovima je da je polnost pod
uticajem procesa reprezentacije ili diskursa. Dominantna reprezentacija
maskuline seksualnosti u našoj kulturi je predatorni heteroseksualni
muškarac ( mada postoje i drugi diskursi, na pr. muškarac kao hranilac
porodice, nežan ljubavnik, zaštitnik svoje ćerke). Feministkinje ukazuju da
će načini govorenja o „normalnoj“ maskulinoj seksualnosti uticati na
ponašanje. U dominantnoj reprezentaciji maskuline seksualnosti, maskulina
seksualnost se opisuje kao agresivna snaga, spontana, koja se lako pobuđuje
i kada se jednom pobudi mora biti izražena. Takva reprezentacija maskuline
seksualnosti je vrednovana u našem društvu i nije iznenađujuće da neki
muškarci ovakvu reprezentaciju prihvataju kao samoreprezentaciju. Na taj
način muškarci uče da traže dominaciju kroz seksualni kontakt, da
doživljavaju svoju seksualnost kao nekontriolisanu snagu, da fokusiraju
svoja osećanja na submisivne objekte. Sa promocijom ovakve slike
„normalne“ maskuline seksualnosti, linija koja razdvaja „normalnu“
maskulinu seksualnost i nasilno ponašanje postaje vrlo tanka, s obzirom da
su pod uticajem istih znanja, istih “zdravorazumskih“ argumenata o
seksualnom ponašanju muškaraca ( Bell, 1993).
Sa druge strane, ovakav diskurs seksualnosti ima relacioni karakter.
Reprezentacije muškog pola definišu maskulinost u odnosu na femininost.
Kada je muškarac „vezan“ reprezentacijom, on je postavljen u kategoriju
ljudi ( muškarci) u odnosu na drugu kategoriju ljudi ( žene). Reprezentacija
maskuline hetero-seksualnosti ne govori samo o „muškom ponašanju“, već
opisuje odnose između muškaraca i žena. Diskursi koji okružuju
heteroseksualne relacije ne samo da konstruišu način na koji individua
razume njegovu/njenu seksualnosti već takođe pozicioniraju njega/nju u
91
odnosu na članove suprotnog pola. U diskursu maskuline seksualnosti, o
kome ovde govorimo, žene su objektifikovane i potčinjene muškarcima.
(Bell, 1993). MaKinon ( prema: Bell, 1993) ukazuje na činjenicu da je
ovakva socijalna formulacija seksualnosti „čivija“ polnog ugnjetavanja.
Kroz učenje da bude heteroseksualna, žena uči da bude „feminina“, da sebe
prepoznaje kao „ženu“, da bude seksualno dostupna i potčinjena muškarcu.
Grifin ističe da je silovanje podstaknuto u kulturama koje nagrađuju
prekomerno prikazivanje muške agresivnosti i dominantno ponašanje, i gde
su predstave o ženinom otporu, muškoj dominaciji, i seksualnom
zadovoljstvu međusobno isprepletene i često romantizovane. „ Erotično
zadovoljstvo ne može biti odvojeno od kulture, i u našoj kulturi je muški
erotizam povezan sa moći“ ( prema: Anderson &Doherty, 2008).
Feministkinje ističu da socijalno konstruisano, hegemonističko
razumevanje polnosti i heteroseksualnosti obezbeđuju okvir kulturnih normi
za ponašanje polova (Anderson & Doherty, 2008). Ovakvo, normativno
razumevanje pola i heteroseksualnosti, može ponuditi odgovarajući obim
socijalno prihvatljivih opravdanja i izvinjenja, „ rečnik motiva“ ( mitova o
silovanju) koji mogu biti mobilisani kako bi se legitimisao akt silovanja ili
da se neutralizuju žrtvine tvrdnje. Ponašanje kategorisano kao „ silovanje“
od strane žrtve silovanja može prema tome biti prevedeno kao
„prihvatljivo“ redefinišući ga u granicama normativnih heteroseksualnih
polnih odnosa i ponašanja. U praksi, kako Gavey ističe (prema: Anderson &
Doherty, 2008), normativno razumevanje heteroseksualnosti i polnih
odnosa dozvoljava takođe u velikoj meri da tvrdnje o silovanju budu
preformulisane kao „samo seks“. Postojanje rečnika motiva, „ tehnika
neutralizacije“ za seksualno nasilje nudi društvu sredstvo za oslobađanje od
optužbi za delo silovanja (korišćenjem resursa koji su konzistentni sa polno
moralnim poretkom i koji ga u isto vreme i održavaju) i, krucijalno, takođe,
sredstvo održavanja patrijahalnog status quo, držeći žene na „njihovom
mestu“ (Anderson & Doherty, 2008).
Mitovi o silovanju
Celokupni ideološki kontekst (diskurs) u kome je silovanje izvršeno
je onaj u kome različiti mitovi o silovanju slobodno cirkulišu (Lea &
Auburn, 2001).
Istraživanja termina mit iz perspektive različitih disciplina
(psihologije, sociologije, antropologije, filozofije) otkrivaju primetne
92
sličnosti u njihovoj prirodi i funkciji. Naročito se ističu sledeće tri
karakteristike: mitovi su lažna ili apokrifička verovanja koja su široko
prihvaćena; mitovi objašnjavaju neki važan kulturni fenomen; mitovi služe
da opravdaju postojeći kulturni aranžman. Kada se ova analiza kombinuje
sa kulturnom teorijom silovanja, može se predložiti sledeća definicija
mitova o silovanju: Mitovi o silovanju su stavovi i verovanja koja su obično
lažna (netačna), ali su široko i učestalo prihvaćena, i služe da poriču i
opravdaju seksualnu agresiju muškaraca prema ženama ( Lonsway &
Fitzgerald, 1994). Ovi mitovi o silovanju funkcionišu kao „praktične
ideologije“ (Lea & Auburn, 2001) koje označavaju često kontradiktorne i
fragmentarne komplekse predstava, normi i modela koji upravljaju
ponašanjem i obezbeđuju za njih opravdanje i racionalizaciju. Praktične
ideologije, onda, „nude“ načine objašnjenja za socijalnu interakciju koja bi
mogla biti označena kao silovanje. Silovanje je, stoga, konstituisano kroz
diskurs. I muškarci i žene postaju pozicionirani u relacijama ovih praktičnih
ideologija, i na ovaj način, mitovi o silovanju služe da podrže polne relacije
moći (Lea & Auburn, 2001)
Mitovi o silovanju se možda najbolje konceptualizuju kao stereotipi.
Kao i sa drugim stereotipima, svaki pojedinačni incident seksualnog napada
može ili ne može da bude u skladu sa mitovima o silovanju; međutim,
izolovani incidenti koji su u skladu sa mitovima naginju da budu široko
publikovani, a oni koji to nisu, bivaju previđeni. Pored toga, mnoge mitove
nemoguće je verifikovati, kao što je na primer mit da mnoge žene imaju
nesvesnu želju da budu silovane (Lonsway & Fitzgerald, 1994). Suštinska
karakteristika mitova leži u tome što oni teže da budu univerzalno
primenjeni, i što imaju odjeka u sudskim presudama, odlukama policije i
ličnim reakcijama ka onima koji su preživeli seksualno nasilje.
Među funkcijma koje se pripisuju mitovima o silovanju, jedna od
najvažnijih je njihova uloga u poricanju i ne pridavanju značaja zločinu koji
doživi znatan deo ženske populacije (Lonsway & Fitzgerald, 1994). Ova
funkcija se postiže prenošenjem krivice za zločin sa silovatelja na žrtvu.
Ovo štiti individue i društvo od konfrontirajuće realnosti i saznaja o obimu
seksualnog napada. Kako Bert navodi ( prema: Lonsway & Fitzgerald,
1994): „ Mitovi o silovanju su mehanizmi koje ljudi koriste da bi opravdali
odbacivanje incidenta seksualnog napada iz kategorije „stavrnog“ silovanja
... takva verovanja poriču realnost mnogih aktuelnih silovanja“ ( str. 27)
Mitovi o silovanju takođe mogu biti opisani kao primeri fenomena
„pravedan svet“ (Lonsway & Fitzgerald, 1994). Pod fenomenom pravedan
svet se podrazumeva predispozicija da verujemo da je svet pravedno mesto
93
u kome se dobre stvari dešavaju dobrim ljudima a loše stvari se dešavaju
jedino onima koji to i zaslužuju. Da bi zaštitili ovo verovanje, ljudi često
tragaju za dokazima koji bi ukazali da su žrtve podstaknule ili zaslužile
njihovu nesreću ( Lonsway & Fitzgerald, 1994). Prema tome, funkcija
mitova o silovanju je da objasni zašto su žrtve silovanja zaslužile njihovu
sudbinu ( pr. sama je to tražila svojim načinom oblačenja ili ponašanjem).
Primeri mitova o silovanju bi bili: samo loše devojke bivaju
silovane, svaka zdrava žena se može odupreti silovatelju ako to stvarno želi,
žena je to sama tražila, žena priča da je silovana samo ako je momak
napustio ili ako hoće nešto da zataška, silovatelji su željni seksa, umno
poremećeni ili i jedno i drugo (Burt, 1980).
Diskurs pravosudnog sistema / Začarani krug
Kada se seksualni napad ne slaže sa kriterijumima prototipa
seksualnog napada (što najčešće jeste slučaj), mi ćemo verovatno koristiti
mitove o silovanju. Pod prototipom seksualnog napada se podrazumeva
brutalni seksualni napad počinjenog od strane nepoznatog napadača.
Nažalost, postojanje i upotreba mitova o silovanju stvara začarani krug, jer
utiču da žrtve slabije izveštavaju o seksualnom napadu. Sa druge strane, u
slučaju kad žrtva izvesti o seksualnom napadu, mitovi o silovanju se samopojačavaju tokom tretiranja žrtve duž celog lanca pravosudnog sistema
(osoblja u bolnici, ispitivanja od strane kriminalističke službe, presuda
porote, sudijinih rečenica). Na primer, mit da žena laže u pogledu
seksualnog napada može doprineti da pojedinac iz kriminalističke službe ne
prihvati ženinu tvrdnju o silovanju i smatra je lažnom ili nedovoljno
zasnovanom ( Ehrlich, 1987; prema: Franiuk at al. 2008). Porast verovanja
da žene daju lažne iskaze u pogledu silovanja, dovodi do toga da
kriminalistička služba bude skeptičnija kada sledeći put dođe žena sa istim
iskazom, i time se ojačava mit o silovanju „ona laže“. Nažalost, seksualni
napad koji je u skladu sa prototipnim napadom pojačava dalje mit o
silovanju. Iako će se verovati u istinitost iskaza ovih žena, i verovatnije je
da će okrivljeni biti kažnjen, time se opet daje legitimnost prototipnom
napadu, a umanjuje legitimnost „atipičnom“ napadu, čime se pojačavaju
mitovi o silovanju na kojima se „prototipnost“ zasniva (Franiuk, Seefelt,
Cepress & Vandello, 2008) .
Suzan Erlih (Ehrlich, 2002) postavlja pitanje zašto mnogi slučajevi
silovanja koji su pokriveni statutarnom definicijom (u SAD) nisu
94
razmatrani kao takvi od strane policije, javnih tuzioca, sudija, porotnika. To
je zato, kaže Erlih, što se okrivljeni zakonski različito tretiraju i različito se
štite interesi žrtava. I paradoksalno, slučajeve koji su najmanje učestali
zakon tretira najstrožije( u mnogim istraživanjima je dokazano da žene
najčešće bivaju silovanje od strane svojih muževa, ljubavnika, a ne od
stranaca.), (Ehrlich, 2002). U slučaju “stranac silovatelj” , kada je silovatelj
naoružani stranac koji iskače iz žbunja, zakon će verovatno da liši slobode i
kazni izvršioca. Suprotno tome, u slučajevima koje ona naziva “ obični
silovatelj”, kada je žena prisiljena na seks od strane poznanika, njenog šefa,
ili muškarca kojeg je upoznala u baru, kada nema oružja i ne postoje dokazi
fizičkog nasilja, silovanje će manje verovatnije biti tretirano kao kriminal
od strane pravosudnog sistema.
Smatrajući „istinskim silovanjem“ silovanje koje je počinio
nepoznati napadač, iz ugla gledanja pravosudnog sistema veličina ovog
problema postaje ograničena. Prvo, takva silovanja su relativno retki
događaji, i drugo, kada se dogode, silovatelji bivaju gonjeni uspešno i češće
od ostalih nasilnih zločinaca. Rečeno malo drugačijim terminima, diskursi
koji okružuju suđenje “istinskim silovateljima” nasuprot slučajevima
“običnih silovatelja” u kriminalnom pravosudnom sistemu ( diskurs
policije, sudija, advokata) unose u bit, suštinu definicija i kategorija ono što
konstituiše dobro zasnovanu žalbu, “legitimnu” verodostojnu žrtvu i
legitimnog izvršioca. Legitimni izvršioc je, na primer, stanac koji je žrtvi
koristeći oružje naneo fizičku ozledu u toku seksualnog nasilja; legiitimna
žrtva je žena koja je silovana od stane ovakvog izvršioca. Diskursi silovanja
koji okružuju tretman silovanja u kriminalnom pravosudnom sistemu, onda
konstruišu silovanje počinjeno od strane nepoznatog napadača kao “istinsko
silovanje” i čini ogroman broj silovanja nevidljivim (Ehrlich, 2002).
Na osnovu drugih studija koje su istraživale izveštavanje o
silovanju, ona izvodi generalizaciju da će žene manje verovatnije da izveste
o silovanju koje se događa u bliskoj vezi između žrtve i napadača (Ehrlich,
2002). Tako, dok je silovanje zločin o kome se malo izveštava, “istinsko
silovanje” će verovatnije biti saopšteno nego “obično silovanje“.
Mitovi o silovanju u socio-kulturnom kontekstu
Feministički teoretičari se slažu da je javni skepticizam ka
seksualnom zločinu veliki usled kulturnih definicija koje promovišu usku
sliku “pravog” silovanja, izuzev brutalnog seksualnog napada počinjenog
95
od strane nepoznatog napadača, i koje su potvrđene polno zasnovanim
mitovima o silovanju. Pored njihove primarne funkcije u opravdavanju
seksualne agresije muškarca prema ženi, motovi su takođe deo šireg seta
dominantnog diskursa o ženama, muškarcima, seksualnosti, oni utiču da se
učini nejasnim situacija silovanja u određenim situacijama (Weiss, 2009).
Jedno od istraživanja koje ističe važnost proučavanja mitova u
socio-kulturnom kontekstu je istraživanje Lee, Kim i Lim koje je
sprovedeno u Koreji. Mada je korejsko društvo doživelo dramatične sociokulturne i ekonomske promene tokom 20-og veka, legalni, kulturni i
porodični aspekti u životu korejaca su još uvek pod snažnim uticajem
Konfučijske ideologije i principa (Lee, Kim, Lim, 2010).
Pod uticajem Konfučionizma, ideologija ženske časti i dvostruki
standardi ka seksualnosti muškaraca i žena služe da sačuvaju porodične i
društvenu strukture koje su patrilinearne i patrijahalne u strukturi (Lee et
al., 2010). Dvastruki standardi ka seksualnosti odnose se na različitu
evaluaciju seksualnog ponašanja u zavisnosti od toga da li se ono pripisuje
muškarcima ili ženama. Socijalno prihvatanje muške seksualne dominacije i
ženske seksualne submisije služi da opravda prinudu na seks (Lee et al.,
2010)
Mitovi o silovanju u korejskom društvu mogu se bolje razumeti u
kontekstu ideje o ženskoj časti, čednosti i seksualnih dvostrukih standarda
(Lee et al., 2010). Mada nekoliko skorašnjih sudskih odluka odražava stav
da silovanje treba posmatrati kao “ prekršaj protiv prava seksualne samodeterminacije” (Lee et al., 2010), korejski zakoni o silovanju, kazneni
propisi, sudske odluke tradicionalno odražavaju društveno viđenje da je
silovanje povreda ženine čednosti.. Do sredine 90-ih, napad silovanja u
Severnoj Koreji bio je podveden pod Kaznenim propisom 32, pod nazivom
Zločin protiv čednosti. Ovaj naziv je 1995. godine promenjen u Zločin
silovanja i nedolični akt, ali je sadržaj ostao nepromenjen. Pored ovoga, da
bi se donela odluka o kriminalnoj odgovornosti izvršioca, moraju postojati
dokazi da je “pruženi otpor bio do krajnjih granica”, mada ovaj zahtev nije
zvanični deo kaznenog propisa (Lee et al., 2010). U Koreji, ideja otpora do
krajnjih granica izgleda da je povezana sa predpostavkom da ako je žena
seksualno napadnuta od strane muškarca, onda ona treba da se suprostavi
do ivice smrti da zaštiti svoju nevinost i čednost. Drugim rečima, jedino
žene koje su skoro ubijene dok su pokušavale da zaštite svoju čednost
smatrane su žrtvama silovanja i da zaslužuju pravnu zaštitu (Lee et al.,
2010).
96
Upravo navedenim istraživanjem pokušali smo da istaknemo značaj
proučavanja mitova o silovanju u socio-kulturnom kontekstu. Mitovi o
silovanju se često oslanjaju na duboko uvrežene i opšte prihvaćene ideje u
datom drušvu. Samim tim što su dugo prisutne u datom društvu, deluju kao
opštepoznata i prihvaćena stvar, nešto što ne zahteva dalje pojašnjenje i
opravdanje. To sa druge strane značajno utiče na teškoću menjanja takvih
društvenih ideja i zahteva dugodogdišnji sistemski rad na njihovoj promeni,
u kojoj bi uzele učešća sve društvene istance, promocijom stavova i
verovanja koja bi se suštinski razlikova od već postojećih. Veliku ulogu u
promociji takvih ideja igraju mediji. Nazalost, istraživanja pokazuju da
mediji široko doprinose promociji mitova o silovanju, o čemu će biti reči u
narednom delu rada.
Mitovi i mediji
Sistematske studije koje se bave proučavanjem izveštavanja o
silovanju u medijima, u mnogim delovima sveta, pokazuju da se najčešće
izveštava o slučajevima koje podržavaju stereotip „istinskog silovanja“.
Kao ilustraciju navodimo Londonsku organizaciju, The Lilith project, koja
se bavi istraživanjem nasilja nad ženama ( Flowe, Shaw, Jamel, 2009). Oni
su sproveli analizu sadržaja izveštaja objavljenih u britanskoj štampi u
2006. godini. Pronašli su da najveći broj slučajeva o kojima se izvestava u
medijima ne odražavaju tipične okolnosti u kojima se silovanje događa.
Jedino 2 % artikla prikazuju priče o silovanju počinjenim od strane
aktuelnih ili bivših parnera ( u stvarnosti, 56% silovanja je počinjeno od
strane aktuelnih ili bivših partnera), više od 50 % štampanih izveštaja o
silovanju saopštava o silovanju na javnim mestima ( u stvarnosti, jedino 13
% je počinjeno na javnim mestima), i izveštavaju najčešće o
senzacionalnim slučajevima kada je uključeno ekstremno nasilje, više
silovatelja, kidnapovanje. Ako su mediji primarni izvor informisanja u
pogledu karakteristika seksualnog zločina, onda javnost ima iskrivljenu
sliku o tome kako izgleda većina slučajeva silovanja ( Flowe et al., 2009).
Mada se filmovi posmatraju kao fikciono predstavljanje događaja, a
novine kao činjenično, sličnosti između ova dva u posledu stereotipnog
prikazivanja seksualnog napada su ogromne. Medijski tretman seksualnog
napada ne služi samo da pojača mitove o silovanju kod onih koji ih već
imaju, već i da ih razviju kod onih koji ih nisu imali (Franiuk at al., 2008).
97
Kao dobar primer istraživanja koje je za cilj imalo istraživanje
zastuplenosti mitova o silovanju u novinama, navodimo istraživanje koje je
sproveo Franiuk sa svojim saradnicima. Slučaj seksualnog napada za koji je
optužen Kobe Bryant, igrač Lejkersa, 2003. godine i koji je bio medijski
široko publikovan dao je osnovu za ovo istraživanje. Grupa istraživača
(Franiuk i saradnici) je sakupila 156 artikla iz 76 različitih izvora u periodu
od vremena izlaska prvog izveštaja u novinama o ovom slučaju, 6. jula
2003. do 1.septembra 2004. kada je optužba bila povučena jer je žrtva
odbila da svedoči. Žrtva je povukla tužbu jer je smatrala da neće imati „fer“
suđenje baš zbog tekstova koji su pisani u novinama.
Tekst je bio kodiran u odnosu na postojanje nekoliko mitova ( ona
laže; sama je to tražila; želela je to; silovanje je trivijalno; on nije to mislio;
on nije tip momka koji bi to uradio; to se dešava samo „nekim“ ženama).
Tekstovi su takođe kodirani i u odnosu na mitove koji naglašavaju
Brayanavu krivicu ( pr. zato što je prevario svoju ženu, verovatno da je kriv
za seksualni napad), pozitivne izjave o Brayanu i o žrtvi i negativne izjave o
Brayanu i žrtvi.
Rezultati pokazuju (Franiuk at al., 2008) da se u 65.4% artikla
(n=102) nalazila bar jedna izjava o mitu. Broj izjava u kojima je sadržan
neki mit o silovanju kretao se od 0 izjava ( u 34.6% artikla, n=54) do 15
izjava ( u 0.6% artikla, n=1), a neki mitovi su se ponavljali više od
jedanput u istom artiklu. Najčešće spominjani mit bio je ona laže (
spominjan u 42.3% artikla) i ona je to želela (spominjan u 31.4% artikla).
Poređenjem iskaza o Brajanovom karakteru pokazalo se da su artikli više
sadržavali pozitivne od negativnih iskaza o Brajanu kao osobi (z = 1.65, p
< .05). Nasuprot tome, artikli su sadržavali više negativne iskaze o žrtvi kao
osobi nego pozitivne ( ona laže, želela je to, tražila je to) (z =21.7, p
< .001).
Mediji predstavljaju veliku potporu u održavanju i proklamovanju
mitova o silovanju. Selektivnost u pogledu toga koja će priča „zaslužiti“ da
bude javno saopštena, uglavnom se bazira na kriterijum „ prodati što više
primerka„. Nesvakidašnje i ređe priče o brutalnim silovanjima,
kidnapovanjima, po ovom kriterijumu imaju prioritet. Nažalost punjenje
novina ovakvim pričama i stavljanjem po strani „obična silovanja“,
proklamuje usku sliku o tome šta se podrazumeva pod silovanjem. Takva
slika o silovanju ne samo da je uska, nego i potpuno iskrivljena i ima
negativne implikacije i na opažanje samih žrtava o njihovoj odgovornosti i
sopstvenom poricanju statusa žrtve, o čemu će jos biti reči u ovom radu.
98
Diskurzivna analiza kao metoda istraživanja „socijalnog“
Utemeljena u socijalno konstrukcionističkoj epistemologiji,
diskurzivna analiza polazi od predpostavke da deskripcija događaja, ljudi,
grupa, institucija, psiholoških fenomena, su verzije koje bi trebalo da
tretiramo kao otvorene i fleksibilne. Analiza prema tome uključuje traganje
za aktuelnim i potencijalnim varijabilnostima u konstrukciji i spekulacije o
funkciji određene formulacije koja se javlja u interakcionalnoj sekvenci.
Konstrukcija značenja se prema tome razumeva kao povezana sa uspehom
socijalne akcije. Analitički, fokus na socijalnoj akciji obuhvata
interpretaciju lokalizovane socijalne aktivnosti i ideološki rad postignut
konstrukcijom jedne određene verzije pre nego druge (Anderson &
Doherty, 2008).
Pomoću diskurzivne analize mogu se otkriti interpretativni resursi
koji su mobilisani u tekstu ( Anderson & Doherty, 2008). To su kulturne
teme, argumenti i pretpostavke koji mogu biti korišćene u toku socijalne
interakcije i koji stvaraju „zdravorazumsku“ osnovu za sporazumevanje.
Interpretativni repertoar je konstituisan iz ograničenog obima leksičkih
ajtema, stilističkih konstrukcija i metafora (Anderson & Doherty, 2008).
Repertoari se koriste kada se konstruišu deskripcije ljudi, grupa, objekata,
institucija, događaja i kada se nude mišljenja, evaluacije i objašnjenja.
Diskurzivna analiza se takođe bavi i ulogom diskursa u širim
socijalnim procesima legitimacije i moći. Dominantni diskursi privileguju
one verzije socijalne realnosti koje opravdavaju postojeće relacije moći i
socijalne strukture. Diskursi se ne konceptualizuju samo kao načini
govorenja ili pisanja, oni su povezani sa institucionalnom praksom,
regulacijom socijalnog života. Prema tome, dok diskurs ozakonjuje i
podržava postojeće socijalne i institucionalne strukture, ove strukture sa
druge strane podržavaju i opravdavaju diskurse ( Willig, 2008).
U kontekstu teme koji istražujemo, može se reći sa diskurzivni
pristup ima potencijal da doprinese značajno našem razumevanju
seksualnog nasilja, najviše ukazujući na socijalno konstruktivističku prirodu
seksualne prakse.
Može se reći da su ljudska subjektivnost i širi ideološki kontekst
nerazmrsivo povezani. Pre nego da istražuje unutrašnjost svesti silovatelja,
diskurzivna analiza se koncentriše na „praktične ideologije“ (Lea &
Auburn, 2001) (interpretativnie repertoare) koje okrivljeni za silovanje
koristi kako bi opisao i objasnio svoje akcije. Istražujući govor okrivljenog
99
za silovanje, diskurzivni analitičari tragaju za načinima na kojima
relevantna prakltična ideologija podržava i održava polne relacije moći u
društvu i kako postojeći diskursi utiču na konstrukciju žrtve kao odgovorne
za silovanje (Lea & Auburn, 2001). Pripisivanje odgovornosti žrtvama
silovanja, stoga, nije funkcija stabilnog seta stavova i verovanja koji
reflektuju poglede govornika već je pripisivanje odgovornosti nešto što je
diskurzivno ostvareno kroz konstrukciju određene verzije događaja ( Lea,
2007).
Verovanja o polnim ulogama i mitovi o silovanju reprezentuju ono
što bismo mogli nazvati “živeće ideologije” koje odražavaju i ovekovečuju
strukturalne relacije društva (Lea, 2007). Proučavajući ih kao individualne
“stavove” ili percepcije, one bi ostale locirane na nivou individue, i
socijalna komponenta u njihovom stvaranju bi bila izgubljena. Zauzimajući
diskurzivnu perspektivu, moguće je da odemo dalje od razmatranja
individue i društva odvojeno i usmerimo se na formu interakcije, da
pokažemo kako su individue konstituisane kroz socijalni domen.
Istraživanja o seksualnom nasilju iz ugla gledanja
nasilnika
U narednom delu rada namera nam je da predstavimo neka od
istraživanja koja su za cilj imala istraživanje diskursa, odnosno „ praktične
ideologije“ na koje su se osobe okriljene za silovanje pozivale, kao i mitove
o silovanju na koje su se okrivljeni oslanjali u svom izveštavanju o odnosu
između njih i žrtve.
Istraživači Lea i Auburn (Lea, Auburn, 2001) su se u svom
istraživanju oslonili na transkript sesija grupnih terapija koje su se
primenjivale u velikom broju zatvora u Velikoj Britaniji između oktobra
1995. do februara 1996. Iz tog transkripta oni su izdvojili iskaze jednog
zatvorenika i pokušali da iz diskurzivne perspektive istraže načine kojima je
ovaj zatvorenik opisivao njegov seksualni napad. Odlučili su se za ovog
zatvorenika jer su ga članovi tima koji je sprovodili terapiju opisivali kao
tipičnog visoko opasnog silovatelja – imao je veoma dobre socijalme
veštine, instančano osećanje šta kriminalni pravosudni sistem zahteva od
njega da bi bio ranije pušten iz zatvora i nedostatak empatije za njegvu
žrtvu.
Primenom diskurzivne analize, istraživači su ukazali na postojanje
dve glavne praktične ideologije koje je ovaj zatvorenik koristio u
100
obrazlaganju interakcija sa žrtvom. Identifikovane prektične ideologije su
bile: praktična ideologija prinude ( diskurs) - konstituiše šta će biti
označeno kao Jezik silovanja i koji će termini, metafore i izrazi biti
povezani sa silovanjem i praktična ideologija pristajanja ( diskurs) konstituiše šta će biti označeno Jezikom seksa i koji će termini, metafore i
iskazi biti povezani sa seksom na koji oboje pristaju (Lea & Auburn, 2001).
Ove praktične ideologije su služile da konstrušu verziju događaja u kome
uloga i motivi žrtve postaju dvosmisleni, a u isto vreme bacaju sumlju na
ulogu okrivljenog koja ga opisije kao silovatelja.
Iz diskurzivne perspektive, ovo se tumači time što članovi iste
jezičke zajednice dele zajedničke jezičke resurse iz kojih onda fleksibilno
konstruišu iskaze kako bi njihove socijalne akcije učinili razumljivim (Lea
& Auburn, 2001). Odluka da li dati incident konstituiše silovanje ili seks je
često zasnovano na svedočenju dvoje uključenih ljudi (Lea & Auburn,
2001). Činjenica da ne postoji jasna jezička distinkcija između izraza,
metafora, termina koje bismo označili kao Jezik seksa i izraza, metafora,
termina koje bismo označili kao Jezik silovanja kao i ukorenjenost mitova o
silovanju, ide u korist silovatelju u nameri da sam čin opiše dvosmisleno i
prikaže i samu žrtvu kao odgovornu.
Nažalost, žrtvino svedočenje se često čuje u svetlu poznatih mitova
o silovanju, i posledično, žrtvina odgovornost za sam događaj raste duž
linije da je ona navela počinioca na to delo noseći provokativnu odeću ili
pozivajući ga na kafu, na primer. Sa druge strane, svedočenje okrivljenog se
često karakteriše poricanjem i minimizacijom. Posledično, njegova
odgovornost se smanjuje za događaj zato što je on „pogrešno razumeo“
žrtvine signale. I u ovom smislu, uspostavlja se dvoznačnost i linija
razlikovanja između silovanja i seksa postaje zamagljena, sa čime se i
mnoge feministkinje slažu. Ovakva razmišljanja i predpostavke imaju
uporište u shvatanjima feministkinja da ne postoji jasna distinkcija između
silovanja i seksa (Lea & Auburn, 2001).
Sociolozi su davno ukazali na činjenicu da ljudi mogu, i to rade, da
izvše delo koje definišu kao pogrešno, a onda koriste različite tehnike da
poreknu devijantnost i prikažu sebe koa normalne. Kroz koncept „ rečnik
motiva“ , Mills (prema: Scully & Marolla,1984) je jedan među prvima koji
je pokušao da ukaže na ovu, kako se čini, zbunjujuću kontradikciju.
Vinovnici zla pokušavaju da reinterpretiraju njihove akcije korišćenjem
jezičkih oruđa kojim ponašanje koje nije u skladu sa normama socijalno
interpretiraju. Anticipirajući negativne posledice njihovog ponašanja,
pokušavaju da prezentuju delo kao kulturno odgovarajuće i prihvatljivo.
101
U svom istraživanju Scully i Marolla (Scully & Marolla,1984) su
analizirali intervjue vođene sa uzorkom od 114 osuđenih, zatvorenih
silovatelja. Oni su analizirali rečnik motiva koji je ova grupa silovatelja
koristila da objasni sebe i njihove akcije. Analizom iskaza, oni su utvrili da
su osuđenici koristili izvinjenja i opravdanja, i podelili su ih na priznavaoce
i poricatelje. Praznavaoci ( n=47) su priznavali da su prisili žrtvu na
seksualni akt i definisali su takvo ponašanje kao silovanje. Suprotno njima,
poricatelji su ili poricali seksualni kontakt ili bilo kakvu povezanost sa
žrtvom (n=35), ili priznavali seksualni akt ali nisu definisali takvo
ponašanje kao silovanje ( n=32).
Priznavaoci su izražavali verovanje da je silovanje bilo moralni
prestup. Ali su objašnjavali sebe i njihove akte pozivajući se na sile izvan
njihove kontrole, sile koje su smanjile njihov kapacitet za racionalno
delovanje i prema tome prisilile ih na silovanje. Dva tipa izvinjenja su bila
dominantna: intoksikacija alkoholom/drogom i emocionalni problemi
(nesrećnost, nestabilno detinjstvo, situacija bračnog nasilja, uznemirenost,
depresivnost). Oni su koristili ova objašnjenja da izgrade moralni identitet,
posmatrajući silovanje kao idiosinkratično, a ne tipično ponašanje. To im je
dozvoljavalo da rekonceptualizuju sebe kao ozdravljene ili „exsilovatelje“,
kao nekog ko je načinio ozbiljnu grešku, ali koja ne reprezentuje njegov
„istinski“ self (Scully & Marolla,1984).
Suprotno ovome, iskazi poricatelja ukazuju da su ovi muškarci
silovali zato što im njihov vrednosni sistem nije dao nesavladiv razlog da to
ne urade. Kada se seks opaža kao muškarčevo pravo, silovanje se više ne
vidi kao kriminal. Ipak, poricatelji koji su bili osuđeni za silovanje, kao i
priznavaoci, pokušali su da izgrade identitet.. Kroz opravdanja, oni su
konstruisali „kontraverzno“ silovanje i pokušali da demonstriraju kako je
njihovo ponašanje, čak i ako nije bilo sasvim ispravno, bilo odgovarajuće u
toj situaciji. Njihova poricanja, koja su se oslanjala na kulturne stereotipe,
uzimala su dve forme, koje obe krajnje poriču postojanje žrtve (Scully &
Marolla,1984).
Prva forma poricanja bila je podupreta kulturnim pogledom na
muškarca kao seksualnog gospodara, zapovednika i žene kao stidljive ali
zavodljive. Povreda je bila poricana opisivanjem žrtve kao svesne, čak
entuzijastične, ili kao učtivo otporne u početku ali kasnije pokorne i
sposobne „da se opusti i uživa“. U ovakvim iskazima, snaga ( primena sile)
se pojavljuje samo kao tehnika zavođenja. Silovanje se na taj način odriče:
pre nego da je naštetio ženi, silovatelj je ostvario njene snove (Scully &
Marolla,1984).
102
U drugoj formi poricanja, žrvta je bila opisana kao tip žene “koja je
dobila šta je zaslužila“. Kroz atak na žrtvinu seksualnu reputaciju i, u
manjoj meri, njeno emocionalno stanje, poricatelj pokušava da demonstrira
da pošto žrtva nije bila „fina devojka“, onda on nije silovatelj. Konzistentan
sa obe forme poricanja bio je lični interes od ukazivanja na korišćenje
alkohola i droge. Suprotno priznavaocima, koji su naglašavali njihovo lično
korišćenje droge i alkohola, i to koristili kao izvinjenje, poricatelji su
ukazivali na korišćenje droge i alkohola od strave žrtve u pokušaju da je
diskredituju i ukažu na njenu sopstvenu odgovornost za silovanje (Scully &
Marolla,1984).
Važno je naglasiti da nisu poricatelji izmislili ova opravdanja. Ona
odražavaju sisteme verovanja koji viktimizuju žene kroz istoriju, razvijajući
mit da žene uživaju u silovanju i da su odgovorne za silovanje. Dok
priznavaoci i poricatelji prezentuju suštinski različite poglede na muškarca
koji siluje, oni dele neke iste karakteristike. Opravdanja naročito, ali takođe
i izvinjenja, podupreta su kulturnim pogledom na ženu kao seksualnu robu,
dehumanizovanu i lišenu autonomije i dostojanstva. U ovom smislu,
seksualna objektifikacija žene mora se razumeti kao važan faktor koji
doprinosi okruženju koje neutalizuje i možda olakšava silovanja.
Istraživanja o seksualnom nasilju iz ugla gledanja žrtve
U sledećim istraživanjima, pokušaćemo da ukažemo kako kulturni
stereotipi utiču na to kako i sama žrtva opaža svoja prinudna seksualna
iskustva, odnosno, da i sama žrtva može koristi specifične polno–zasnovane
iskaze da opravda partnerovo ponašanje i minimizuje ozbiljnost neželjenog
seksualnog kontakta i prinude.
Da bi iskazi bili efektivno sredstvo neutralizacije, njihov sadržaj
mora biti kulturno i situaciono odgovarajući za namenjenu publiku (Weiss,
2009). Zaista, najtrajniji i najkredibilniji iskazi su oni koji se oslanjaju na
široko prepoznati socijalni vokabular, ideje koje se uzimaju kao istinite bez
razmatranja, ili očigledne istine koje „svako zna“ (Weiss, 2009). Zato što je
rečnik iskaza standardizovan u kulturi, očekivano je da žrtva koristi iskaze
koji umanjuju ozbiljnost njihovog neželjenog seksualnog doživljaja. Ovi
iskazi će odražavati one iste mitove o silovanju i polne stereotipe evidentne
u iskazima optuženih koje oni koriste da poreknu krivicu i u javnom
diskursu podrže seksualnu viktimizaciju.
103
Istrživanjem 944 narativa seksualne viktimizacije, pokazano je da
jedna od pet žena, koje su govorile o neželjenim seksualnim iskustvima,
koristi neke oblike iskaza kojim opravdava ponašanje okrivljenog, ili
označava situaciju kao neozbiljnu, ili ukazije na sopstvenu odgovornost.
Mada većina narativa nije sadržavala ovakve iskaze, činjenica da je u njima
bilo sadržano skoro 200 opravdanja za seksualni napad (iako intervijuer nije
specifično pitao da li oktivljuju izvršioca i da li to što im se dogodilo one
interpretiraju kao zločin), može značiti da je aktuelna učestalost ovakvih
iskaza mnogo veća ( Weiss, 2009).
Eksploracija žrtvinih iskaza ilustruje da korišćen rečnik za
opravdanje seksualne viktimizacije odražava nekoliko opštih mitova o
silovanju i polne stereotipe, uključujući sledeće: muška seksualna agresija
je prirodna, neizbežna; optuženi nisu bili krivi ako su pijani; seksualna
prisila bez „nasilja“ od strane intimnih partnera nije pravi zločin; žena
doprinosi njenoj sopstvenoj viktimizaciji nemarnim ponašanjem ili
nedovoljnim otporom. Kao što vidimo mnogi od ovih mitova o silovanju i
polno zasnovanih ideologija korišćeni su i od strane optuženih silovatelja da
poreknu odgovornost, a u isto vreme prihvaćeni su i od opšte javnosti, što
onda obezbeđuje da se žrtva poziva na njih da porekne odgovornost
optuženog i umanji ozbiljnost seksualne prisile ( Weiss, 2009).
Kada žrtva silovanja koristi iskaze koji ideju seksualne viktimizacije
predstavljaju kao neutralnu, normalnu, kao sopstvenu odgovornost žrtve,
one takođe, u nekom stepenu, nenamerno doprinose ideji da ništa ne treba i
ne može biti urađeno. Povrh toga, nepriznati zločini i neizvešteni incidenti
saopštavaju potencijalnim okrivljenim da je seksualna agresija niskog
rizika. (Weiss, 2009 ).
Socijalne implikacije nalaza iz ove studije ukazuju da uprkos
pravnim reformama, percepcije žrtve o neželjenom seksualnom doživljaju
nastavljaju da budu pod velikim uticajem mitova o silovanju i polnih
stereotipa koji opravdavaju seksualnu viktimizaciju. Iskazi mnogih žrtava
ukazuju na žrtvino neprepoznavanje njenih sopstvenih iskustava kao zločin,
povećano samo-okrivljavanje i neizveštavanje policije o incidentu. Ovo
dovodi do zaključka da je potrebno da se fokus „anti-rape“ edukatora
usmeri na rašenje pervazivne ideologije ne samo u jeziku okrivljenog i
opažanja šire javnosti, već i u samoj žrtvinoj definiciji neželjene seksualne
situacije. Dok se takav vokabular ne iskoreni iz jezika društva, kulture,
jezik koji okružuje seksualnu viktimizaciju, javnost i sama žrtva može
nastaviti da opaža određene slučajeve neželjenog seksualnog kontakta i
104
prinude kao „muškarci su muškarci“, kao normalni deo polnih relacija, i još
gore, kao „žene je to sama tražila“.
U jednom drugom istraživanju koje su sproveli Bipasha i saradnici
(Ahmed, Reavey & Majumdar, 2009) cilj je bio da se istraže načini na koje
žene iz Južne Afrike koje žive u Velikoj Britaniji , a koje su preživele
seksualno nasilje od svojih partnera ili muževa, konstruišu posledice
„kulture“ u njihovim iskazima o doživljaju seksualnog nasilja, odnosno,
kako žene mogu koristiti diskurse kulture u njihovim iskazima o doživljaju
seksualnog nasilja. U istraživanju je učestvovalo osma žena. Ove žene,
poreklom iz Južne Afrike su ili bile rođene u Velikoj Britaniji ili su veći
deo života provele u ovoj zemlji i dobro su govorile engleski. U istaživanju
je korišćena diskurzivna analiza na osnovu vođenih polu-strukturisanih
intervjua.
Rezultati analize su pokazali da mnoge žene govore o „kulturi“ kao
problematičnoj. Takve konstrukcije „kulture“ ukazuju da je kultura
odgovorna za problem nasilja, ali mnogo specifičnije za one koji „imaju
takvu kulturu“, bez obzira na činjenicu da je nasilje (porodicno, seksualno)
prisutno u svim kulturama. One su predstavljale kulturu kao odgovornu za
postojanje nepodržavajućih i neprikladnih shvatanja u njihovom društvu.
Dalje, kultura je posmatrana kao neizbežna u uticaju na članove njihove
porodice, koji su bili nepodržavajući prema njima, a u isto vreme njih same
činila bespomoćnim da se odupru ovim neprikladnim idejama i
verovanjima. Ipak ni u jednom intervjuu, pojam kulture nije bio jasno
definisan. One su pretpostavljale da je kultura transparentan i čitljiv termin i
da ne zahteva dodatna objašnjenja. To je možda zato što su i intervijueri bili
južnoafričke žene, te je postojala pretpostavka da sve južnoafričke žene
imaju „prećutno znanje“ o južnoafričkoj kulturi i ulozi žene u njoj (Ahmed
at al., 2009). To se odnosi na kulturno shvatanje da članovi porodice
očekuju da ove žene ostanu sa svojim muževima, i stoga, da kulturni
vrednosni sistem ovekovečuje nasilne veze. Takve konstrukcije ukazuju da
kultura ovekovečuje ideje o patrijahalnim relacijama. Od ovih žena se
očekuje da ostanu sa njihivim muževima bez obzira na nasilje, jer ako se to
dešavalo kroz istoriju, onda je „normalno“ da se od njih očekuje da ostanu
sa muževima, a muškarci mogu da rade sa svojim ženama šta hoće.. Pored
toga, ukazivale su da su njihove porodice, naročito majke imale presudnu
ulogu u njihivom ubeđivanju da ostanu sa muževim. Takav pritisak je pod
uticajem diskursa porodične reputacije časti i srama, odnosno, ćerkine
odgovornosti za porodičnu reputaciju (Ahmed at al., 2009).
105
Otuda, reprodukcija diskursa „kulture kao problematične i
nepromenljive“ i diskursa „ ćerka ima odgovornost za porodičnu čast“ služi
da objasni nepodržavajuće odgovore članova porodice, i posledično, da ih
legitimiše. Drugim rečima, konstruišući kulturu kao odgovornu i krajnje
nepromenljivu, i sugerišući da porodica i članovi zajednice nemaju načina
da im pomognu, značilo je da porodica i zajednica ne mogu biti okrivljeni
za njihova viđenja i akcije. Ovi diskursi se istovremeno produkuju i
funkcionišu, postavljajući teret odgovornosti na ženama (Ahmed at al.,
2009).
Zaključak
U ovom radu namera nam je bila da ukažemo na socijalno
konstrukcionističku prirodu definisanja seksualnog nasilja, odnosno, na
činjenicu da će definisanje određenog seksualnog čina kao silovanja ili
snošaja sa kojim su obe strane saglasne, zavisiti od postojećih diskursa
datog društva i postojećih mitova o silovanju. Mitovi o silovanju su duboko
ukorenjeni u društvu te se njihova istinitost često i ne dovodi u pitanje. Oni
deluju kao aksiomi koji ne zahtevaju dodatno ispitivanje i proveravanje.
Često su tako formulisani da i ne pružaju mogućnost proveravanja, čak i
kada bismo to želeli. O dubini njihove ukorenjenosti, čini nam se, naročito
govori činjenica da se i u iskazima samih žrtava mogu naći oni isti mitovi
na koje se pozivaju silovatelji u pokušaju pravdanja svojih postupaka.
Činjenica da u slučaju napada na svoj integritet, dostojanstvo, i bukvalno,
svoje telo, bez lične saglasnosti sa tim, žrtva takvog nasilja i dalje može
nalaziti opravdanja za nasilnika, i uz to kriviti i samu sebe, govori o dubini
ukorenjenosti takvih mitova, i nažalost, težini njihovih menjanja. Tome
doprinosi činjenica da se mi razvijamo, odrastamo i sazrevamo u sredini
koja nam nameće određena pravila, norme ponašanja i polne uloge, te se
često u njihu ispravnost i ne sumlja, jer tako je od “pamtiveka”.
Pored toga što imaju funkciju u opravdavanju seksualnog nasilja,
njegovoj normalizaciji i zamagljivanju granica između silovanja i seksa,
mitovi imaju uticaja i na održavanje postojećih polnih odnosa i postavljenje
žene u podčinjeni položaj. Odnosno, ovde je teško uspostaviti jednosmernu
uzročnu vezu. Pre bi se moglo reći da postoji dvosmerna uzročna veza – da
postojeći diskursi i mitovi inkorporirani u njima utiču na održavanje
postojećih polnih odnosa, a u isto vreme postojeći odnosi osnažuju i
podržavaju postojeće diskurse i mitove.
106
Činjenica da se mitovi o silovanju široko rasprostranjeni i da se
mogu naći gotovo u svakom društvu , ne znači da mitove ne trebamo
posmatrati i proučavati u odnosu na odgovarajući socio-kulturni kontekst u
kome se razvijaju. Naprativ, ovakvi mitovi su odraz datog društva u kome
se razvijaju i mogu biti usko kulturno specifični, kao što smo pokazali kroz
predstavljanje istraživanja sprovedenom u Koreji i istraživanju u kome se
učestvovale žene iz Južne Afrke, a koje žive u Velikoj Britaniji.
Predstavljena slika o seksualnom nasilju, rasprostranjenosti mitova
koji služe opravdavanju nasilja, njihova ukorenjenost, daje pesimističnu
sliku u pogledu mogućnosti njihove promene. Međutim, to nam nije bila
namera, već smo želeli da ukažemo na potrebu temeljnog razmatranja ovog
problema i ozbiljnost sa kojom moramo pristupiti rešavanju istog. Ono što
naročito želimo da istaknemo je činjenica da se pvri korak ka promeni
odnosi na dekonstrukciju opštih pretpostavki o silovanju i ukazivanje da se
promene trebaju desiti ne u individui, već u samoj ideologiji društva.
Literatura:
Ahmed, B., Reavey, P., Majumdar, A. ( 2009). Constructions of `Culture' in
Accounts of South Asian Women Survivors of Sexual Violence.
Feminism and Psychology, 19(1), str. 7-28
Anderson, I., Doherty, K. ( 2008). Accounting for rape: psychology,
feminism, and discourse analysis in the study of sexual Violence.
Routledge, Taylor & Francis Group
Bell, V. ( 1998) Interrogating incest. Feminism, Foucault and the Law.
London and New York: Routledge
Burt, R.M. ( 1980). Cultural Myths and Supports for Rape. Journal of
Personality and Social Psychology, 38 (2), str. 217-230
Ehrlich, S. (2002) Discourse, Gender and Sexual Violence. Discourse and
Society, 13(1), str. 5-7
Flowe, D.H., Shaw, E.S, Nye, E., Jamel, J.( 2009). Rape stereotyping and
public delusion. British Journalism Review, 20, str. 21-25
Franiuk, R, Seefelt, L.J, Cepress, L. S., Vandello, A.J. ( 2008). Prevalence
and Effects of Rape Myths in Print Journalism : The Kobe Bryant
Case. Violence Against Women, 14, str. 287-309
Lea, S. (2007). A Discursive Investigation into Victim Responsibility in
Rape. Feminism and Psychology, 17 ( 4), str. 495-514
107
Lea, S., Auburn, T. (2001). The Social Construction of Rape in the Talk of a
Convicted Rapist. Feminism and Psychology , 11(1), str. 11-33
Lee, J., Kim, J. Lim, H. (2010). Rape Myth Acceptance Among Korean
College Students: The Roles of Gender, Attitudes Toward Women,
and Sexual Double Standard. Journal of Interpersonal Violence,
25(7), str.1200-1223
Lonsway, A.K., Fitzgerald, F.L. ( 1994). Rape myths. In review. Psychology
of Women Quarterly, 18, str. 133-164
Ramazanoglu, C., Holland, J.( 2002). Feminist Methodology. Challenges
and Choices. London: Sage
Scully, D., Marolla, J. (1984), Convicted Rapists' Vocabulary of Motive:
Excuses and Justifications . Social Problems, 31(5), str.. 530-544
Weiss, G.K. ( 2009).“Boys Will Be Boys” and Other Gendered
Accounts.An Exploration of Victims’ Excuses and Justifications for
Unwanted Sexual Contact and Coercion. Violence Against
Women.15 (7). str. 810-834
Willig C. ( 2008) Introducing Qualitative Research in Psychology.
McGraw-Hill. Open University Press
Ivana Simić
DISCOURSE, MYTHS AND SEXUAL VIOLENCE
Abstract
In this paper we try to point out the differences in perception of
sexual violence, more exactly, that the act may appear ambiguous,
depending on the one that describes him, and to point to the fact that the
myths about rape that are deeply incorporated into the discourse of a
community , contributions to responsibility for rape attributed the victims
themselves.
Myths about rape are the attitudes and beliefs that are generally
false, but are widely and frequently accepted. Certain functions appear
especially important, in particular, denial and trivialization of crimes that
affect a substantial proportion of the female population. They indicate the
often contradictory and fragmentary complexes of notion, norms and
models which guide conduct and allow for its justification and
108
rationalization. In this way, myths about rape "offer" ways of explanations
for social interaction that could be labeled as rape.
Also, try to point out the fact that the myths about rape, may also
influence how the victim will perceive their sexual experience, that the
victim can rely on them to justify the partner's behavior and minimize the
severity of unwanted sexual contact and coercion.
Keywords: discourse, myths about rape, violence, culture, victims
109
UDK 159.9:32
159.923:32
vol 7, No 9., 2011, pp.
ISSN 1451-5407
Milica Milojević
Učiteljski fakultet, Vranje
Univerzitet u Nišu
Milica Tasić
Univerzitet u Nišu
NEKI OD PRISTUPA PROUČAVANJA LIČNOSTI U POLITIČKOJ
PSIHOLOGIJI7
Apstrakt
Sve veće prisustvo političkih tema u svakodnevnom životu,
kao i sve veći broj ljudi koji se politički angažuje, motivisan ponekad čisto
ličnim razlozima, jesu pojave koje zaslužuju da se uzmu u ozbiljno
razmatranje. Biti politički aktivan, danas često podrazumeva veliko javno
eksponiranje, pri čemu se čini da su osobine ličnosti političara i njihovi
postupci od presudnijeg značaja za formiranje javnog mnjenja od samog
sadržaja izgovorenog. Oblast koja se bavi ovim i sličnim temama i koja se
izdvojila kao važno polje proučavanja psihologije jeste politička
psihologija. U okviru političke psihologije istraživanje veza i odnosa
ličnosti i politike ima najdužu istoriju. Tema ovog rada upravo su pojedini
pristupi i teorije koje su se najčešće koristile, a i još uvek se koriste u
političkoj psihologiji. Početak proučavanja ličnosti političara vezuje se za
psihoanalitički pristup i psihobiografsku metodu – istraživači u ovoj oblasti
primenjuju psihoanalitičku teoriju prilikom tumačenja podataka dobijenih
iscrpnim ispitivanjem istorije pojedinca, uzimajući u obzir lični, socijalni i
politički razvoj, od ranog detinjstva do adolescencije. Pristup komparativne
psihobiografije koja je zasnovana na studiji crta bavi se uporednom
7
Nastanak ovog rada delom je finansiran sredstvima Ministarstva prosvete i nauke
republike Srbije u okviru projekta 179002.
NEKI OD PRISTUPA PROUČAVANJA LIČNOSTI U POLITIČKOJ PSIHOLOGIJI
analizom ličnosti političkih lidera, uz pokušaj da se dođe do
generalizovanog okvira, koji bi se mogao primeniti za procenu različitih
ličnosti. Teorije crta i motivacije u političkoj psihologiji primenjuju
postojeća saznanja o crtama i motivima u psihologiji, ali se u ovoj oblasti
one prikazuju kroz svoje političke manifestacije.
Ključne reči: Politička psihologija, ličnost, psihoanalitički pristup,
komparativna psihobiografija, crte i motivacija.
Uvod
Politička psihologija se izdvojila kao važno polje proučavanja, kako
u psihologiji, tako i u političkim naukama, koje nam pomaže u razumevanju
mnogih aspekata ponašanja i odlučivanja svih učesnika u političkom životu,
bilo da su oni obični građani ili politički lideri. Politička psihologija se
najjednostavnije može definisati kao proučavanje interakcije politike i
psihologije, odnosno, kao proučavanje uticaja psihologije na politiku
(Houghton, 2008). Objašnjenja u političkoj psihologiji podrazumevaju
prilagođavanje postojećih psiholoških koncepata i teorija, tako da oni budu
relevantni i korisni pri objašnjavanju političkih problema i pitanja.
Istraživanje veza i odnosa ličnosti i politike predstavlja jednu od
oblasti političke psihologije sa najdužom istorijom. Koncept ličnosti
korišćen je za evaluaciju širokog spektra političkih ponašanja, kako
političkih lidera, tako i običnih ljudi. Ova istraživanja bavila su se
psihologijom, ali i patologijom lidera, kao i psihologijom običnih građana,
njihovim stavovima i predrasudama, političkim interesima, glasačkim
ponašanjem, itd. Međutim, najveći broj studija koje istražuju sa pozicije
ličnosti, fokusiran je na karakteristike lidera i njihov uticaj na donošenje
krucijalnih odluka i kreiranje politike kako unutrašnje, tako i spoljašnje
(Houghton, 2008). Još su Platon i Aristotel razmatrali pitanje političkog
vođstva, pri čemu njihova interesovanja nisu bila usmerena samo na to na
koj način ljudi dolaze do moći, nego i na pitanja koje ciljeve oni slede kada
jednom dođu na vlast (Glad, 2002).
Katelani (Catellani, 2004) kao početak i prvi stadijum u razvoju
političke psihologije identifikuje period između 1940-te i 1950-te, tokom
koga se u fokusu proučavanja nalazi ličnost političara. Istraživanja su se u
ovom stadijumu uglavnom fokusirala na ličnost političkih lidera, uzimajući
za svoj referentni okvir psihoanalitičku teoriju. Biografije istaknutih
112
političara pažljivo su rekonstruisane, sa posebnim naglaskom na njihova
rana iskustva i dotašnje obrazovanje.
U političkoj psihologiji, teoretičari se uglavnom ne bave pitanjem
pronalaženja specifične i jedinstvene definicije ličnosti. Umesto toga,
njihovo interesovanje je usmereno na određene aspekte ličnosti i njihov
uticaj na političko ponašanje. Zbog toga se istraživanje ličnosti u političkoj
psihologiji najbolje može odrediti kao ispitivanje individualnih razlika. Pre
nego da tragaju za celinom, istraživači u ovoj oblasti, selektivno se
fokusiraju na određeni broj individualnih aspekata. Očigledno, ovo je uži,
restriktivniji pristup ličnosti, nego onaj koji zauzimaju mnogi psiholozi, pre
svega teoretičari ličnosti (Cottam, Dietz-Uhler, Mastors & Preston, 2004).
U nastavku rada, govoriće se o pojedinim teorijama koje su se
najčešće koristile, a i još uvek se koriste u političkoj psihologiji:
psihoanalitička teorija, teorije crta i motivacije.
Početak proučavanja ličnosti političara – psihoanalitički
pristup i psihobiografska metoda
Psihoanalitičke ili psihodinamske teorije ističu ulogu nesvesnog u
ljudskom ponašanju, kao i motive i nagone koji leže u osnovi tog
ponašanja. Takođe, ističe se važnost iskustava iz ranog detinjstva za kasniji
razvoj i ponašanje odrasle osobe. Ovaj pristup koristi nekoliko tehnika,
uglavnom terapeutskih, za prikupljanje podataka. Najvažnije među njima
jesu metoda slobodnih asocijacija i analiza snova. Očigledno je da ove dve
metode ne mogu biti opcije kada je potrebno prikupiti podatke o političkim
liderima. Zbog toga, mnogi istraživači ličnosti u političkoj psihologiji
koriste psihobiografsku metodu (Sears, Huddy and Jervis, 2003).
Ova metoda podrazumeva iscrpno ispitivanje lične istorije
pojedinca. Obično ima formu detaljne studije slučaja koja uzima u obzir
lični, socijalni i politički razvoj, od ranog detinjstva do adolescencije. Pored
toga, ona podrazumeva i traganje za konzistentnim šemama koje se duži
vremenski period ispoljavaju u aktuelnom ponašanju pojedinca. Neke od
psihobiografskih studija fokusiraju se na frojdovsku analizu i mehanizme
odbrane Ega, ali postoji i druga vrsta studija čiji je glavni cilj ispitivanje
specifičnih tipova poremećaja ličnosti istaknutih političara (Cottam i sar.,
2004).
113
U okviru psihoanalitičke teorije, Frojd je i sam napisao nekoliko
psihobiografija. Verovatno najpoznatija među njegovim psihobiografijama
je ona o Leonardu da Vinčiju. Frojd je zaključio, najvećim delom na osnovu
izveštaja o snovima samog umetnika i anatomski detaljnim crtežima svojih
muških subjekata, da je Leonardo da Vinči bio homoseksualac. Međutim,
Frojdov primarni uticaj došao je indirektno preko uticaja koji je izvršio na
druge teoretičare u ovoj oblasti. Uloga nesvesnih motiva, značaj ranog
razvoja i kompenzatornih mehanizama odbrane, imali su istaknut značaj za
razvoj političke psihobiografije u njenim počecima. Autor koji je prvi
preuzeo Frojdove ideje i primenio ih na oblast politike, bio je Herold Lasvel
(Houghton, 2008).
Iako je bio politički analitičar, na Lasvela se često gleda kao na
prvog američkog političkog psihologa, a nekada kao i na prvog političkog
psihologa uopšte. Glavna Lasvelova (Lasswell, 1930, prema Houghton,
2008) ideja je da „politička ličnost” zapravo, predstavlja rezultat
premeštanja privatnih problema na javni život. Na primer, čovek koji ne
dobija dovoljno ljubavi kod kuće, u okviru sopstvene porodice, može tražiti
ljubav naroda. Takođe, politička ambicija i želja za moći često su u službi
kompenzacije niskog samopoštovanja. Prema Lasvelu, i politički pokreti
crpu svoju snagu iz premeštanja privatnih afekata na javne objekte, pri
čemu su ovi afekti racionalizovani, tako da izgleda kao da služe javnom
interesu. Ovaj autor je, u analizi političkog ponašanja, bio primarno
inspirisan psihoanalitičkim studijama neuroze. Pored toga koristio je i
analogije sa psihijatrijskim dijagnozama psihotičnih poremećaja. Smatrao je
da psihotični pacijenti predstavljaju vredan izvor podataka za istraživanje
ličnosti u politici, pre svega zato što, „klinička karikatura” psihoze daje
jednu pojačanu verziju osobina ličnosti koja u normalnim uslovima nije
dostupna
političkom
analitičaru
(Vasović,
2007).
Lasvelova
„Psihopatologija i politika” (Lasswell, 1930, prema Houghton, 2008) i
kasnije „Ličnost i moć” (Lasswell, 1948, prema Houghton, 2008), imale su
snažan uticaj na istraživače u ovoj oblasti.
Jedna od najpoznatijih psihobiografija, na čije je autore uticao
Lasvel, je studija američkog predsednika Vudrou Vilsona, Aleksandra i
Džulije Džordž (George and George, 1956, prema Houghton, 2008). Autori
kreću od pretpostavke da je težnja za političkom moći njihovog subjekta, u
stvari, kompenzacija za nisko samopoštovanje. Centralna tvrdnja u
njihovom radu je da je Vudrou Vilson skrivao potisniti bes prema svome
ocu. Strog i nepopustljiv dr Džozef Vilson, prezbiterijanski sveštenik,
navodno je, svog sina (koji je imao teškoće u učenju) nemilosrdno pritiskao
114
i često kažnjavao. Nikada nije bio zadovoljan sinovljevim učinkom i
tretirao ga je sa hladnom ravnodušnošću. Ovakav način ophođenja, kao i
česte uvrede, stvorile su u Vudrou Vilsonu osećaj neadekvatnosti, manje
vrednosti i konstantnog nezadovoljstva sobom, pa je on celog života, u
stvari, težio da ova osećanja kompenzuje postizanjem velikih dela. Autori
smatraju da su još neke od njegovih karakteristika ličnosti, kao što su
nefleksibilnost, rigidnost i nespremnost na kompromise, formirane pod
uticajem navedenih uslova.
Kao što je spomenuto na početku, drugi fokus psihobiografskih
studija odnosio se na psihopatologiju. Svojim idejama o vezi patologije,
ponašanja i ličnosti političkih lidera, Lasvel je uticao na mnoge da, i u
novije vreme, analiziraju političare u svetlu patologije.
Volkan (Volkan, 1980, prema Cottam i sar., 2004) smatra da
narcističke ličnosti preuzimaju ulogu vođa u svojoj neumornoj težnji ka
moći, kao i da u svom usponu koriste druge ljude. Ove osobe su često
harizmatične i dolaze do moći upravo u kriznim periodima, kada sledbenici
traže jake lidere za koje smatraju da će moći da dovedu do poboljšanja.
Rozental i Pitinski (Rosenthal, Pittinsky, 2006) smatraju da neke narcističke
crte ličnosti – kao što su grandioznost, arogancija, samodivljenje, osećanje
zaslužnosti, krhko samopoštovanje i hostilnost odlikuju mnoge moćne
lidere. Narcistički lideri imaju grandiozne sisteme verovanja i stilove
vođstva i generalno su motivisani svojim potrebama za moći i divljenjem
od strane drugih, pre nego empatijom i brigom za instituciju na čijem su
čelu. Međutim, narcističke osobe su takođe harizmatične i poseduju vizije
koje su od vitalnog značaja za efektivno vođstvo.
Birtova analiza Džozefa Staljina (Birth, 1993, prema Cottam i sar.,
2004), otkrila je da se opis njegove ličnosti uklapa u šemu koja se može
povezati sa paranojom. Paranoidne ličnost su, prema Birtu, veoma
kompleksne i njhovo funkcionisanje se odvija preko dva kontinuuma:
agresija i narcizam. Agresija u svojim ekstremnim oblicima može da se
ispolji kroz preuzimanje uloge žrtve ili, nasuprot tome, kroz preuzimanje
uloge agresora. Narcizam varira od osećanja inferiornosti do osećanja
superiornosti. Paranoidne ličnosti karakteriše naizmenična promena
ponašanja od jednog do drugog ekstrema ovih dvaju kontinuuma. Birt
(Birth, 1993, prema Cottam i sar., 2004, str. 18), kaže da je Staljin „klasičan
primer paranoidne individue, kojoj je paranoja pomogla da dostigne sam
vrh jedne visokocentralizovane političke strukture i da potom preokrene
birokratske institucije Sovjetskog Saveza u produžetke sopstvenog
poremećaja ličnosti.”. Birtova analiza Staljinovog ponašanja za vreme
115
napada od stane Nemačke ukazuje na to da je, pre napada, Staljin bio u fazi
agresor/superiornost i da nije verovao da će Hitler napasti. Posle napada,
zauzeo je poziciju žrtva/superiornost – za Staljina je on sam, a ne Sovjetski
Savez, bio napadnut. Kako je vreme prolazilo, on se pomerao do faze
agresor/inferiornost, zatim žrtva/inferiornost, a onda se, preko kulminacije
kroz depresivnu fazu, vratio na status agresor/superiornost. Tada je bio
spreman na akciju i ostatak rata je proveo funkcionišući na ovaj način.
Poslednjih godina objavljuju se psihobiografije čiji se kvalitet, u
odnosu na ranije studije, dovodi u pitanje. Na ovom mestu biće iznešena
dva skorašnja rada u okviru ove oblasti, čija se vrednost različito
procenjuje, od osporavanja i kritika do prihvatanja.
Pol Fik je izneo svoju analizu Bila Klintona u knjizi „Dysfunctional
President: Inside the Mind of Bill Clinton” (Fick, 1995, prema Houghton,
2008). Sredinom 90-ih godina Klinton je bio izložen brojnim optužbama,
koje su se odnosile na vanbračne afere, ali i na finansijske malverzacije.
Posmatrajući Klintonove političke teškoće, Fik je primetio da je njegovo
ponašanje bilo karakteristično za mnoge individue koje su bile odgajane od
strane jednog ili oba roditelja alkoholičara. Ovakvi ljudi često lažu,
neodlučni su i u odraslom dobu postaju samodestruktivni. Klintonov očuh
bio je nasilni alkoholičar, koji je često tukao svoju suprugu – Bilovu majku.
Kao i u mnogim slučajevima, Klintonov odgovor na ovakvu situaciju bio je
preuzimanje uloge heroja. Zavisno od toga koji je roditelj odsutan ili
nepouzdan, tipično je da se jedno dete izdvoji i preuzme na sebe ulogu
majke ili oca. Za dete, uloga heroja koju preuzima na sebe, dovodi do
psihičkih teškoća, tako da ono kroz život nosi potisnuta osećanja prezira i
odbacivanja. U odraslom dobu, deca alkoholičara, ponovo stvaraju haotični
svet koji podseća na onaj u kome su odrastali, ali bez obzira, oni mogu čak
i uspešno funkcionisati u njemu.
Knjiga Džastina Franka „Bush on the Couch”, imala je uticaj sličan
manjoj oluji kada se pojavila 2004. Frank piše: „Da jedan od mojih
pacijenata često govori jednu stvar, a radi nešto suprotno – želeo bih da
znam zašto. Ako poseduje jedan nefleksibilni pogled na svet koji je
okarakterisan krajnje pojednostavljenim razlikovanjem tačnog i pogrešnog,
dobra i zla, prijatelja i neprijatelja ispitao bih njegovu sposobnost
ispravnog poimanja stvarnosti. I ukoliko njegove akcije otkrivaju
nepriznatu, čak sadističku, indiferentnost prema ljudskoj patnji, uvijene u
pobožne tvrdnje o sažaljenju, zabrinuo bih se za ljude u čijim životima
učestvuje. Ali, on nije jedan od mojih pacijenata. On je naš predsednik”
(Frank, 2004, prema Houghton, 2008, str. 85).
116
Oslanjajući se na psihoanalitičku teoriju Melanije Klajn, Frank
smatra da u načinu formiranja Bušove ličnosti u ranom detinjstvu, leži ključ
za razumevanje njegovih kasnijih postupaka. Njegov otac, Džordž Buš bio
je stalno odsutan, dok je Barbara Buš bila hladna, bezosećajna i
autoritativna majka. Kao odgovor na odrastanje u ovakvoj atmosferi, Buš je
razvio pogled na svet koji karakteriše crno-bela slika okruženja i isti takav
način razmišljanja, kao i deluzije megalomanije i omnipotencije. Njegovi
postupci kao predsednika, odražavaju nagone deteta koje nije dovoljno
negovano i koje je emocionalno osakaćeno. Bušove probleme sa alkoholom
i odbijanje da ode na lečenje, Frank koristi kao primer i ubraja u dokaz
mnogostrukih, ozbiljnih i netretiranih simptoma.
Jednu od zamerki psihobiografskom pristupu izneo je Karl Poper
(Popper, 1957, prema Houghton, 2008). Prema Poperu teorija koja
objašnjava sve, ne objašnjava ništa. Glavni problem psihoanalitičke teorije
je njena neodređenost i generalizovanost, tako da je u skladu sa bilo kojim
mogućim ishodom. „Autori Klintonove i Bušove psihobiografije bili su
toliko odlučni da dokažu tačnost svojih teorija da je svaki empirijski dokaz
korišćen kako bi ih verifikovali. Kada je Klinton lagao, ovo je uzimano kao
glavni dokaz Fikove teorije, ali kada je delovao iskreno, on je skrivao istinu
od sebe samog. Slično, tendencija Buša da laže pripisana je načinu
njegovog odgajanja, ali zar svi političari ne lažu do neke mere?”
(Houghton, 2008, str. 98).
Komparativna psihobiografija zasnovana na studiji crta
Značajnim delom u oblasti psihobiografije smatra se knjiga Džejmsa
Dejvida Barbera „The Presidential Character” (Barber, 1992, prema
Houghton, 2008). Barber u svom radu koristi psihobiografski pristup da bi
objasnio ličnost, liderske stilove i karakter savremenih predsednika. Ova
knjiga bila je jedna od prvih čija je tema bila uporedna analiza američkih
predsednika i prva u kojoj se daje jedan generalizovani okvir koji se može
primeniti na sve predsednike.
Barber (Barber, 1985, prema Cottam i sar., 2004) smatra da ličnost
ne treba posmatrati kao skup idiosinkratičkih crta koje su jedinstvene za
svakog predsednika, gde bi neki predsednici posedovali određenu crtu, a
drugi ne. Prema Barberu, pojedine crte treba posmatrati kod svih
predsednika, ali tako da one mogu biti izražene u različitoj meri i u
različitim kombinacijama. On navodi tri komponente ličnosti predsednika:
117
karakter, pogled na svet i stil predsednika. Stil reflektuje naviknuti način
postupanja predsednika prilikom obavljanja njegovih političkih uloga i
funcija. Pogled na svet sastoji se od primarnih, politički značajnih
verovanja predsednika, dok se karakter odnosi na način na koji se
predsednik orijentiše prema životu i svojim osnovnim vrednostima
(osećanje samopoštovanja, kriterijumi na osnovu kojih sudi o samom sebi,
kao što su postignuće ili afektivne veze). Da bi na neki način uklopio ove
komponente, Barber koristi psihobiografsku metodu, uz pomoć koje prati
sociološki razvoj predsednika od ranog detinjstva do prvih političkih uspeha
Jedna od najpoznatijih tipologija u političkoj nauci je, verovatno,
Barberova tipologija karaktera predsednika (Barber, 1992, prema
Houghton, 2008). On navodi dve dimenzije koje su uključene u karakter:
aktivnost/pasivnost
i
pozitivnost/negativnost.
Prva
dimenzija
aktivnost/pasivnost, odnosi se na količinu energije i napora koje predsednik
ulaže prilikom obavljanja svoje funkcije. Aktivni predsednici su pokretači.
Oni imaju ogromnu količinu energije i obavljaju svoj posao sa puno
entuzijazma. S druge strane, pasivni predsednici se u daleko manjoj meri
ulažu u posao i teže održavanju jednog mirnog stanja, bez mnogo promena i
konflikata. Dimenzija pozitivnost/negativnost odnosi se na stepen
zadovoljstva koji predsednik postiže prilikom obavljanja svoje dužnosti.
Iako svi predsednici dolaze na tu poziciju sa željom da rade, neki od njih
otkriju da u stvari ne uživaju u toj poziciji, što može da dovede do veoma
izraženog nezadovoljstva. Međutim, nasuprot njima, postoje predsednici
koji izvlače neizmerno zadovoljtvo iz obavljanja svoje funkcije.
Prema Barberu (Barber, 1992, prema Houghton, 2008), najbolje je
da predsednik bude na dimenziji aktivnost/pozitivnost. Ovakve osobe su
staložene, zadovoljne životom, poštuju sebe, fleksibilne su, otvorene za
nove ideje i spremne da uče iz iskustva. Najnepoželjnije je da predsednik
bude aktivan i negativan. Ovakvi predsednici mogu da budu opasni zbog
svoje tendencije ka kompulzivnosti i agresiji. Takođe, mogu biti veoma
tvrdoglavi, nepopustljivi i nefleksibilni, do te mere dok sebe ili svoju
zemlju ne dovedu do propasti.
Manje
nepoželjne
nego
prethodna
su
dimenzije
pasivnost/pozitivnost i pasivnost/negativnost. Pasivni i pozitivni
predsednici stalno traže podršku i pažnju, ponašajući se ljubazno i
kooperativno, umesto da se, kada je potrebno konfrontiraju. Oni su
optimistični, prijateljski raspoloženi i uslužni. Ali, iako uživaju u tome što
su predsednici, oni se ne trude da postignu nešto značajno i nemaju osećaj
da se od njih nešto zahteva. Na kraju, pasivno/negativni predsednici, želeli
118
bi da rade bilo šta drugo nego da su predsednici. Oni poseduju osećaj
dužnosti koji ih nagoni da obavljaju svoj posao. Ovakvi lideri izvlače malo
ili nimalo zadovoljstva pri obavljanju svog posla i ulažu vrlo malo truda i
napora da postignu nešto značajno (Barber, 1992, prema Houghton, 2008).
Crte, motivi i individualne razlike
Crte koje se ispituju u političkoj psihologiji povezane su sa onima
opisanim u psihološkoj literaturi, ali se u ovoj oblasti one prikazuju kroz
svoje političke manifestacije. Otvorenost za iskustva na primer, u političkoj
psihologiji pojavljuje se kao kognitivna kompleksnost, zainteresovanost za
politiku, integrativna kompleksnost, itd.
Motivi kojima se posvećuje najveća pažnja, kako u psihologiji
uopšte, tako i u političkoj psihologiji su: težnja za moći, motiv (potreba) za
afilijativnošću i potreba, odnosno motiv postignuća. Vinter i Stjuart (Winter
& Stuart, 1977, prema Cottam i sar., 2004) smatraju da su potreba za moći i
afilijacijom naročito značajni motivatori američkih predsednika i da su oni
koji imaju izraženu težnju za moći, a nisku potrebu za afilijativnišću bolji
predsednici. Oni sa visoko izraženom težnjom za moći, zahtevaju daleko
veći stepen kontrole nad političkim procesom i akcijama podređenih, nego
oni kod kojih ova potreba nije izražena (McClelland, 1985; Winter, 1973,
1987, prema Cottam i sar., 2004). Prema Vinteru (Winter, 2005) ličnost je
izuzetno kompleksna i zato on u definiciju ličnosti ne uključuje samo
motive (npr., koliko je izražena težnja za moći), već i crte karaktera (npr.
koliko je lider introvertovan). Dok su crte ličnosti relativno stabilne i
fiksirane, motivi mogu vremenom da se menjaju, što dodatno otežava
procenu ličnosti. Vinter, takođe, u svoju definiciju uključuje kogniciju i
verovanja (npr. mišljenje političara o abortusu), kao i socijalni i politički
kontekst u kome se lider nalazi.
Metod koji koriste psiholozi za procenjivanje motiva je TAT.
Međutim, očigledno da je ovu tehniku nemoguće primeniti na procenu
motivacije politički lidera. Zbog toga se u ovom slučaju koristi tehnika koja
meri motive indirektno i zasniva se na analizi sadržaja, naročito
inauguracionih govora predsednika. Mere i standardi za korišćenje analize
sadržaja jasno su određeni. Procenjivačima su dostupni primeri, a
neophodno je i da prođu odgovarajući trening, kako bi primena ove tehnike
bila što pouzdanija (Sears i sar., 2003).
119
Vinter (Winter, 2005) smatra da možemo da procenjujemo atribute
ličnosti lidera pouzdano i objektivno sa distance – putem analize sadržaja
njihovih javnih govora. U najvećem delu svog rada on koristi ovu tehniku
da proceni motive političkih lidera, sa posebnim naglaskom na setove
ličnosnih dimenzija koji se ponavljaju: stepen izraženosti potrebe za moći,
veze i odnose koje ostvaruje sa drugim ljudima, koliko truda ulaže da bi
postigao neko veliko delo i koliko teži da kontroliše događaje.
Među instrumentima za merenje individualnih razlika i
karakteristika lidera, jedan od najviše primenjivanih je metoda razvijena od
strane Margaret Herman Leader Evaluation and Assesment at a Distance
(LEAD) (Herman, 1983, 1996, prema Cottam i sar., 2004). Ova metoda
koristi analizu sadržaja spontanih odgovora na intervjuima u različitim
vremenskim periodima, pred različitom publikom i na različite teme, u cilju
konstruisanja detaljnog profila ličnosti, na osnovu sedam različitih crta:
težnja za moći, etnocentrizam, lokus kontrole, kompleksnost,
samopouzdanje, nepoverljivost i orijentacija na zadatak ili interpersonalne
odnose.
U jednoj od svojih najpoznatijih studija Margaret Herman je
uključila 45 političkih lidera (Hermann, 1980, prema Houghton, 2008).
Hermanova iznosi zapažanje da agresivni lideri imaju visoko izraženu
težnju za moći, nisku konceptualnu kompleksnost, da su nepoverljivi prema
ljudima, nacionalistički nastrojeni i poseduju uverenje da imaju kontrolu
nad događajima u koje su uključeni. S druge strane „pomirljivi” lideri
poseduju visoko izraženu afilijativnost i konceptualnu kompleksnost,
poverljivi su, nacionalizam je kod njih nisko izražen i manje veruju u
sopstvenu sposobnost i mogućnost kontrolisanja događaja.
Stiven Dajson (Dyson, 2006, prema Houghton, 2008) je primenio
pristup Hermanove u analizi ličnosti bivšeg britanskog premijera Tonija
Blera. Ispitujući Blerove odgovore na pitanja o ratu u Iraku, Dajson je
ispitivao ulogu njegove ličnosti u oblikovanju odluka Velike Britanije
povodom ovog rata. Došao je do rezultata da je Bler imao visoko izraženo
verovanje u sopstvenu sposobnost da kontroliše događaje, nisku
konceptualnu kompleksnost i visoko izraženu težnju ka moći.
Još jedan od načina da se dođe do podataka o ličnosti istaknutih
lidera je da, osobe, eksperti koji su pisali o datoj osobi ili je poznaju,
popune upitnike i testove ličnosti, stavljajući se na poziciju te osobe i dajući
odgovore na pitanja kao da su oni ta osoba. Pol Kovert (Kowert, 1996,
prema Houghton, 2008) je koristio Q tehniku da bi stekao globalni uvid u
crte ličnosti brojnih američkih predsednika. Osobe koje su radile test u
120
njegovom istraživanju ili su lično poznavale dotičnog predsednika ili su o
njemu pisale sa socijalnog, istorijskog ili sa aspekta novinara. Ova tehnika
se može smatrati pouzdanijom od psihobiografske interpretacije jednog
jedinog autora, jer se uključivanjem većeg broja stručnjaka koji sa različitih
aspekata posmatraju određenu ličnost, dobija konsenzualan, intersubjektivni
portret ličnosti lidera.
Neke od najznačajnijih i najviše ispitivanih karakteristika lidera su:
težnja za moći, kognitivna kompleksnost, integrativna kompleksnost i
prethodno političko iskustvo.
Težnja (potreba) za moći i dominacijom je personalna karakteristika
koja je ekstenzivno proučavana i povezivana sa određenim tipovima
ponašanja i stilovima interpersonalne interakcije. Očekivano je da lideri sa
veoma izraženom težnjom za moći imaju isto tako izraženu potrebu za
kontrolom nad podređenima i političkim odlukama. Na primer, Fodor i
Smit (Fodor i Smith, 1982, prema Cottam i sar., 2004), došli su do rezultata
da se lideri sa visoko izraženom težnjom za moći češće suprotstavljaju
slobodnom donošenju odluka i unutargrupnoj diskusiji, nego oni čija je
težnja za moći nisko izražena.
Etridž (Etheredge, 1978, prema Cottam i sar., 2004) je u studiji
američkih predsednika 20-og veka, istakao značaj crta kao što su
dominacija, interpersonalno poverenje, samopoštovanje i ekstroverzja
introverzija, koje mogu biti značajne za oblikovanje politike. Američki
lideri koji su imali visoko izraženu težnju za dominacijom, češće su se
opredeljivali za upotrebu sile pri rešavanju nesuglasica sa Sovjetskim
Savezom. Oni koji su bili introvertniji, bili su skloniji izbegavanju
kooperacije, dok su ekstrovertniji podržavali saradnju i pregovore sa
Sovjetskim Savezom. Oni koji su postigli visoke skorove na crti dominacije
i kompetitivnosti, češće su i opažali Rusiju kao preteću, dok su oni sa
izraženim interpersonalnim poverenjem i samopoštovanjem, imali znatno
benignije viđenje Sovjetskog Saveza i protivili su se upotrebi agresije.
Kognitivna kompleksnost je još jedna individualna karakteristika, za
koju se smatra da ima značajan uticaj na način donošenja odluka, liderski
stil, procenu rizika, kao i na karakter globalnog procesuiranja informacija.
Kognitivna kompleksnost se generalno odnosi na sposobnost diferenciranja
okoline (ljudi, mesta, ideja, stvari). Vertzberger (Vertzberger 1990, prema
Cottam i sar., 2004) iznosi zapažanje, da sa porastom kognitivne
kompleksnosti donosioca odluke, raste i sposobnost donošenja i bavljenja
kompleksnijim odlukama i informacijama koje zahtevaju nove ili suptilnije
distinkcije. Pri donošenju odluke, kompleksne individue imaju veću
121
kognitivnu potrebu za informacijama, prijemčivije su za dolazeće
informacije, preferiraju sistematsko procesuiranje i izlaze na kraj sa velikim
brojem informacija. Kada je u pitanju interakcija sa savetnicima i
prihvatanje kritičkog fidbeka, kompleksne individue u daleko većoj meri
prihvataju negativne povratne informacije i pre će ih uzeti u obzir u procesu
donošenju odluka, nego oni sa niskom kognitivnom kompleksnošću.
Vertzberger, kao i Gled (Glad, 1983, prema Cottam i sar., 2004), smatraju
da osobe sa niskom kognitivnom kompleksnošću, češće pokazuju
„simptome” dogmatizma, posmatraju i prosuđuju o različitim stvarima u
crno-belim kategorijama, ignorišu informacije koje opažaju kao preteće za
sopstveni, postojeći, zatvoreni sistem uverenja i imaju smanjenu sposobnost
prilagođavanja svojih uverenja novim informacijama.
Integrativna kompleksnost je nešto drugačija od, upravo opisane
kognitivne. Ona uzima u obzir i diferencijaciju (uzimanje u obzir
vrednosno različitih dimenzija problema pri donošenju odluka) i integraciju
(uspostavljanje veza između prethodno diferenciranih karakteristika).
Prema Tetloku i Tajleru (Tetlock & Tyler, 1996, prema Cottam i sar., 2004)
integrativna kompleksnost podrazumeva prepoznavanje i prihvatanje
različitih ili kontradiktornih gledišta i integraciju ovih diferenciranih
kognicija u viši oblik sinteze. S druge strane, koncept kognitivne
kompleksnosti zahteva jedino to, da osoba poseduje različite ideje ili
mišljenja o nekoj temi, bez pokušaja njihovog upoređivanja ili
organizovanja u kognitivne šeme višeg reda. Na primer, lider može biti
kognitivno kompleksan, samo zato što je u stanju da navede mnogobrojne
razloge zbog čega je on u pravu, a njegov protivnik nije, ali da istovremeno
ne poseduje integrativnu kompleksnost. Ono što ovde treba istaći je da je
integrativna kompleksnost zapravo odraz kognitivne strukture koja je u
osnovi određene komunikacije, a ne eksplicitnog sadržaja komunikacije.
Politički lider može na ekstremno jednostavan ili ekstremno složen način
obrazložiti odluku o ulasku u rat; na isti način odluka o pokušaju da se dođe
do mirovnog rešenja može biti saopštena na jednostavan ili kompleksan
način. Stoga ona pružiti uvid u u to šta se dešava „iza scene“, odnosno
omogućava da se donekle sagleda priroda psiholoških procesa koji su u
osnovi internacionalnih odnosa. Zbog toga ne iznenađuje što integrativna
kompleksnost, kao pomoć u razumevanju prirode međunarodnih odnosa,
ima dugu istoriju u političkoj psihologiji (Conway, Suedfeld, Clements,
2003).
Sadfeld i Tetlok (Suedfeld & Tetlock, 1997, prema Houghton, 2008)
objašnjavaju ovaj pojam kao dimenziju sa dva ekstremna kraja. Na jednoj
122
strani, za nisko izraženu integrativnu kompleksnost karakteristično je
donošenje odluka na osnovu malog broja značajnih referentnih tačaka,
jednostrano sagledavanje argumenata ili problema, ignorisanje suptilnih
razlika ili sličnosti između više gledišta, percepcija mogućih ili preduzetih
akcija kao totalno dobrih ili loših, traganje za brzim i apsolutnim rešenjima
u svrhu minimiziranja nesigurnosti i dvoumljenja. Na suprotnom kraju,
nalazimo fleksibilno i otvoreno procesuiranje informacija, korišćenje
mnogobrojnih i različitih dimenzija na integrativni i kombinatorni način,
kontinuirano traganje za novim informacijama, kao i sposobnost da se
simultano uzme u obzir veći broj različitih gledišta, da se ona integrišu i da
se na njih odgovori fleksibilno.
Na kraju, prethodno političko iskustvo ili ekspertiza lidera ima
značajan uticaj na stil predsednika, odnos prema saradnicima i
podređenima, na način rešavanja konflikata i uopšte, na način obavljanja
svoje fukcije. Prethodno iskustvo pruža političarima mogućnost da lakše
predvide koja će od mogućih akcija biti uspešna, a koja ne, kao i da procene
na koje znake iz političkog okruženja treba obratiti pažnju, a koji nisu od
značaja. Takođe, ovo iskustvo utiče na procenu količine truda koji treba
uložiti da bi se obavili pojedini zadaci, koja su ponašanja adekvatna u
određenim situacijama i sa koliko poverenja treba ući u odnos sa nekim
saradnicima ili savetnicima. Iskusni političari češće će insistirati na ličnoj
uključenosti i mogućnosti kontrolisanja procesa donošenja odluka. Oni su
zainteresovaniji da prikupe što veći broj informacija iz političkog okruženja
i skloni su slobodnijem donošenju odluka. Neiskusni političari će se u većoj
meri oslanjati na savete stručnjaka i pre će koristiti uprošćene stereotipe i
analogije pri donošenju odluka. Znanje o tome da li političar pristupa
domaćoj ili stranoj politici sa pozicije eksperta ili početnika može poslužiti
za predviđanje koristi, odnosno štete koju političar može načiniti (Cottam i
sar., 2004).
Margaret Herman i Tomas Preston (Herman & Preston, 1994) su, na
osnovu pregleda literature, došli do pet faktora koji su naročito uticali na
oblikovanje studija o stilovima lidera. Ovi faktori su: uključenost u proces
kreiranja politike, spremnost i voljnost da se toleriše konflikt, motivacija ili
razlog uključivanja u politiku i preuzimanja date funkcije, strategije koje se
koriste u susretu sa informacijama i one koje se koriste pri rešavanju
konflikata.
123
Zaključak
Politička psihologija je relativno mlada oblast istraživanja, koja se
kao naučna disciplina afirmiše poslednjih desetak godina. Iako
interesovanje za teme kojima se bavi ova oblast datira još od vremena starih
Grka, pokušaja sistematskih istraživanja nije bilo sve do sredine dvadesetog
veka. Prvi pokušaji ozbiljnijeg izučavanja problema političke psihologije
bili su usmereni na ispitivanje osobinama ličnosti političkih lidera. Daljim
razvojem, fokus se širi na sve domene svakodnevnog života koji se odnose
kako na obične građane, tako i na političke lidere. Veliki deo istraživanja
u poltičkoj psihologiji predstavlja ekstenziju osnovnih psiholoških
istraživanja na politički kontekst. Ovakva primena podrazumeva uzimanje u
obzir dve glavne kategorije faktora koji su specifični za kontekst: pravila i
ograničenja koja su prisutna u političkom kontekstu, kao i motivaciju i
ciljeve individua i grupa koji su učesnici u ovom kontekstu. Na primer,
istraživanja o tome na koji način građani formiraju mišljenje o političkim
kandidatima uzimaju u obzir činjenicu da znanje o kandidatu uglavnom nije
direktno, već je filtrirano kroz kanale medija.
Kada je reč o politici, skloni smo i da je posmatramo kao fenomen,
sa kojim se uglavnom susrećemo preko mas-medija. Veza političara,
događaja i različitih problema, s jedne strane, i većine građana, sa druge
strane, posredovana je kompleksnom mrežom informacija prezentovanih
putem novina, časopisa, televizije, radija i interneta. Dok su ova sredstva
javnog informisanja značajno povećala mogućnost političarima da dopru do
građana, informišu ih i izlože stavove za koje se zalažu, takođe su
građanima pružila mogućnost da političare „uhvate u laži“. Odnosno
građanima se pruža mogućnost uvida u prethodna i sadašnja ponašanja,
saopštenja i izjave, tako da mogu uočiti potencijalne nedoslednosti i nesklad
ranije i trenutno prezentovanog. Međutim, iako sredstva javnog
informisanja uvećavaju mogućnosti komunikacije, mora se uzeti u obzir to
da proces posredovanja i prenošenja informacija nije neutralan. Preko osoba
koje ih kontrolišu, mediji selektuju, klasifikuju i oblikuju političku
informaciju, doprinoseći time stvaranju političke realnosti.
Teškoće u proučavanju osobina ličnosti, kako i interakcije ličnosti i
ponašanja političkih lidera upravo najvećim delom i potiču iz nemogućnosti
da se do podataka dođe neposrednim putem, odnosno putem direktnog
kontakta sa subjektom. Stoga, veća pažnja posvećena je razvijanju i primeni
onih tehnika kojima se do podataka o političkom subjektu dolazi posrednim
putem. Kako kvalitativne, tako i kvantitativne verzije ovih tehnika baziraju
124
se generalno na primeni metodologije koja je često opisana kao
metodologija „sa distance“. Bilo da su kvalitativni ili kvantitativni ovi
pristupi suočavaju istraživače sa brojnim teškoćama, počev od izbora
materijala, određenja metoda analize i interpretacije rezultata.
Smatramo da sve veće prisustvo političkih tema u svakodnevnom
životu, kao i sve veći politički angažman građana, motivisan ponekad čisto
ličnim razlozima (mogućnost zapošljenja, napredovanje na poslu,
materijalna korist, pojedine osobine ličnosti), predstavljaju pojave koje
zaslužuju da se uzmu u ozbiljno razmatranje. Time bi i oblast proučavanja
ličnosti politički istaknutih figura ponovo zauzela značajno mesto u
istraživanjima političke psihologije. Pri tome bi, s obzirom na aktuelno
stanje metoda i tehnika oev oblasti, primarni cilj trebalo da bude
unapređenje i usavršavanje istraživačkih metoda i uvećanje arsenala
dostupnih tehnika.
Literatura
Catellani, P. Political Psychology, Overview u Spielberger, C. D. (2004).
Encyclopedia of aplied psychology, volume 1. University of South
Florida: Elsevier Inc.
Conway, G. L., Suedfel, P., Clemens, M. S. (2003). Beyond The American
Reaction: Integrative Complexity of Middle Eastern Leaders During
the 9/11 Crisis. Psicologia Politica, No. 27, pp 1-11.
Cottam, M., Dietz-Uhler, B., Mastors E., Preston, T. (2004). Introduction to
Political Psychology. New Jersey: Lawrence Erlbaum Associates.
Glad, B. (2002). Political Leadership: Some Methodological Considerations.
In Valenty, O. L., Feldman, O. Political Leadership for the New
Century – Personality and Behavior among American Leaders.
Greenwood Publishing Group, Inc.
Hermann, G. M., and Preston, T. (1994). Presidents, Advisers, and Foreign
Policy: The Effect of Leadership Style on Executive Arrangements.
Political Psychology, 15, 75-96.
Houghton, D. P. (2008). Political Psychology Situations, Individuals, and
Cases. New York – London: Routledge, Taylor & Francis group.
Rosenthal, S., Pittinsky, T. (2006). Narcisstic leadership. The Leadership
Quarterly, 17:6, pp. 617-633.
Sears, D. O., Huddy, L., Jervis, R. (2003). Oxford Handbook of Political
Psychology. New York: Oxford University Press.
125
Winter, D. (2005). Things I’ve Learned About Personality From Studying
Political Leaders at a Distance. Journal of Personality, 73:3.
Vasović, M. (2007). U predvorju politike, politička socijalizacija u
detinjstvu i ranoj adolescenciji. Beograd: JP „Službeni glasnik”.
SOME OF THE PERSONALITY RESEARCH APPROACHES IN
POLITICAL PSYCHOLOGY
Abstract
Growing presence of political topics in everyday life, as well as the
increasing number of people engaging in politics, sometimes motivated
solely by personal reasons, are the phenomena that deserve to be taken into
serious consideration. To be politically active today, often implies great
public exposure, which often portrays personal traits of the politician and
their actions as more relevant for creating the public opinion than the
content of live speech. These and similar topics are subject of investigation
of political psychology. Within this area, the research of relationships
between personality and politics has the longest history. The main topics of
this paper are some of the approaches and theories in political psychology
that used the most and still are. The beginning of the research of the
politician’s personality is related to the psychoanalytic theory and the
psycho biographic method – researchers in this field apply psychoanalytic
theory when interpreting information from the personal history, considering
personal, social and political development from the early childhood until
the adolescence. The comparative psychobiography approach, based on the
study of traits, is dealing with the comparative analysis of the personalities
of political leaders, with an attempt do find a generalized frame, which can
be applied for evaluating different personalities. The theories of traits and
motivation in the political psychology are using the existing cognitions on
traits and motives in psychology, but here they are considered to manifest
through their political manifestations.
Keywords: Political psychology, personality, psychoanalytic
approach, comparative psychobiographz, traits and motivation.
126
UDK 159.924
vol 7, No 9., 2011, pp.
ISSN 1451-5407
Vladimir Nešić
Filozofski fakultet u Nišu, Univerzitet u Nišu
Milkica Nešić
Medicinski fakultet u Nišu, Univerzitet u Nišu
PREPOZNAVANJE GENIJA8
Rezime
U ovom radu se razmatraju različita shvatanja o pojavi genijalnih
ljudi kroz istoriju civilizacije. Uglavnom se suprotstavljaju dva gledišta o
njihovom pojavljivanju. Po jednom se ističe nasledni faktor, a po drugom
faktor sredine. Posebno se diskutuju osobine genijalnih ljudi na osnovu
opservacija koje su o njima izneli pojedini autori.
Ključne reči: genije, darovitost, kultura, stvaralaštvo
Lesli Vajt (1900-1975)
Američki antropolog Lesli Vajt (1970) ukazuje na
običaj da se veliki događaji prikazuju kao delo velikih
ljudi. Naime, od vremena faraona, vladari su se razmetali
svojim delima i podvizima, a pre njih su plemenske
polgavice činile isto. Bardi i trubaduri su nekada pevali o
podvizima heroja, a moderni istoričari teže da pišu u istom duhu. Istorija je
svedočanstvo o delima velikih ljudi, dobrih i loših. Ovakvo shvatanje
obuhvata i istoriju velikih umetničkih dela, kao i nove filozofije ili religije,
značajna otkrića i epohalne pronalaske.
8
Nastanak ovog rada delimično je finansiran sredstvima Ministarstva prosvete i nauke u
okviru rada na projektu 179002.
PREPOZNAVANJE GENIJA
Frensis Golton (1822-1911)
Istaknuti britanski naučnik, psiholog, član
Kraljevskog društva, najpoznatiji Darvinom sledbenik u
psihologiji, Frensis Golton, teorijski i autoritativno je
formulisao teoriju o Velikom Čoveku u svome delu
“Nasledni genije” (1869). Veliki događaji i velika
razdoblja u istoriji, tvrdio je on, treba da se pripišu
genijalnim ljudima. Istinski genijalan čovek sigurno će se probiti, pročuti ili
nametnuti uprkos bilo kakvoj smetnji ili prepreci koju bi mu društveni
uslovi mogli isprečiti na putu. Iako su klasne razlike u SAD manje krute
nego u Engleskoj, što može ublažiti hendikep niskog društvenog položaja, u
Americi, smatrao je Golton, nema više genijalnih ljudi na milion stanovnika
nego u Engleskoj. Naprotiv, ima ih manje. Zbog toga je Golton pretpostavio
da, ako je genije prisutan, one će se afirmisati.
Golton je u ispitivanju nasleđa i sredine na razvoj inteligencije prvi
upotrebio genealošku ili pedigri metodu. Ispitivao je porodična stabla
poznatih naučnika, pisaca, pravnika, umentika, i na osnovu tih ispitivanja
došao do zaključka, da na inteligenciju utiče isključivo nasledni factor
(Vučić, 1987). Naučni ugled i učeni karakter Goltonovog dela znatno su
doprineli da mnoge učvrsti u uverenju da je ne samo civilizacija delo genija,
već i da su neke rase izdašnije obdarene nego neke druge.
Herbert Spenser (1820-1903)
Jedan od prvih modernih naučnika koji su
osporavali Goltonove postavke, bio je Herbert Spenser. U
“Studiji sociologije” (1873) on je obrazložio tezu da, pre
nego što Veliki Čovek može stvoriti društvo, društvo mora
stvoriti njega. Spenser nije samo ukazao na prirodu i obim
društvenog uticaja na svakog pojedinca, kako velikog, tako
i malog, već i kvalifikuje teoriju o Velikom Čoveku kao jedan od oblika
antropomorfizma podjednako omiljenog među divljim plemenima i
civilizovanim društvima.
128
Viljem Džems (1842-1910)
Viljem Džems se oštro i snažno suprotstavio
Spenseru ističući da su veliki događaji i velike epohe u
istoriji delo Velikih Ljudi. Jedan značajan događaj može
biti delo samo jednog ili najviše nekoliko genija. Ali, za
jednu veliko epohu, mnogo njih je potrebno. Da bi jedna
zajednica “zatreperila aktivnim životom”, kaže Džems,
potrebno je da se više genija pojavi istovremeno ili sukcesivno. Zbog toga
su velike epohe izuzetno retke. Džems dopušta da okolina čoveka može
uslovljavati njegovo ponašanje ili uticati na posledice njegovog ponašanja,
ali on odlučno poriče da ga društvena okolina može proizvesti. Ovo gledište
je danas, smatra L.Vajt veoma široko zastupljeno. Svaki veliki događaj se
smatra delom jednog ili nekoliko izuzetnih pojedinaca. Tako imamo dva
suprotna gledišta. Na jednoj strani, veliki istorijski događaji ili velike
epohe, značajni napreci u filozofiji, umetnosti i nauci tumače se kao dela
izuzetno obdarenih ličnosti. Na drugoj strani, tvrdi se da je genije uslovljen,
ako ne i stvoren, svojom društvenom okolinom. Svaka strana je u stanju da
navede razloge i da poređa dokazni materijal i argumente u prilog svog
stava. Međutim, Vajt smatra da se ovaj problem može rešiti njegovom
preformulacijom i primenom boljih metoda za njegovo rešavanje.
Vajt smatra da nas kulturologija oslobađa ove dileme. Ona nas
snabdeva metodama kojima možemo objasniti i društvo i pojedinca.
Ponašanje ljudskih bića, i individualno i kolektivno određeno je njihovom
biološkom građom (dakle genetskim faktorima), na jednoj strani, i skupom
vantelesnih pojava (sredinskih faktora) zvanih kultura, na drugoj: O x K →
P, gde O označava biološki činilac (organizam), K vantelesni, nadbiološki
činilac kulture, a P rezultirajuće ponašanje.
Argumenti i logika Vajtovih razmišljanja ide ovim tokom:
“Pojedina ljudska bića biološki se razlikuju jedna od drugih i razlike u
njihovom ponašanju se opravdano mogu delimično pripisati njihovim
anatomskim i fiziološkim razlikama. Ljudska bića se razlikuju i kao grupe;
jedna rasa, jedna loza (npr. Bach) ili jedan fizički tip mogu se razlikovati od
drugih. Ali nijedna razlika u ponašanju između naroda i rasa, plemena,
nacija, - ne može se pripisati njihovim biološkim razlikama”. Doduše, Vajt
ne negira biološke činioce, ali ih smatra zanemarljivim u odnosu na kulturu.
Drugim rečima, razlike u ponašanju od jednog naroda do drugog određene
su kulturom, a ne biološki. Prema tome, prilikom razmatranja razlika u
129
ponašanju među narodima možemo smatrati biološki činilac konstantom i
eliminisati ga iz naših kalkulacija. Jedan narod ima jednu formu društvene
organizacije, a drugi neku drugu, zato što oni, kao biološki organizmi,
reaguju i odgovaraju na različite nizove kulturnih elemenata kao podsticaje.
U svakom kulturnom sistemu odvija se stalno uzajamno delovanje između
sastavnih elemenata. Oni deluju i reaguju jedni na druge, menjajući i
modifikujući jedni druge, obrazujući kombinacije i sinteze. Neka obeležja
ili elementi zastarevaju i odstranjuju se iz toka. S vremena na vreme unose
se novi elementi spolja.
Razvijajući dalje svoju teoriju o kulturnoj uslovljenosti genija, Vajt
dolazi do sledećih zaključaka:
1. ni do kakvog pronalaska niti otkrića ne može doći dok kulturna
kumulacija ne pruži elemente - građu i ideje - neophodne za sisntezu, i
2. kada je proces kulturnog rasta ili širenja stavio na raspolaganje
potreban materijal i kada su dati normalni uslovi kulturnog uzajamnog
dejstva, do pronalaska i otkrića mora doći.
Značajnu potporu za svoju teoriju Vajt nalazi u upečatljivim i
brojnim primerima slučajeva višestrukih pronalazaka i otkrića učinjenih
istrovremeno ali nezavisno. Naime, često se dešava da, dvoje ili više
naučnika, radeći sasvim nezavisno, pronađu ili otkriju istu stvar. Godine
1843. Majer je formulisao zakon o održanju energije. Godine 1847.
formulisala su ga četiri druga čoveka, Džul, Helmholc, Kolding i Tomson,
radeći nezavisno jedan od drugoga i, naglašava Vajt, nezavisno od Majera.
Teodor Švan (1810-1882).
]elijsku osnovu i životinjskog i biljnog tkiva otkrilo
je (ili zastupalo) ne manje od sedam ljudi: Švan, Henle,
Tirpen, Dimortje, Purkinje, Miler i Valentin, i svi iste ili
skoro iste godine: 1839. Kulturološka teorija pruža
objašnjenje za ove pojave koincidencije, a ono se sastoji u
tome da do određenih sinteza može da se dođe tek kada elementi potrebni
za njih stoje na raspolaganju. U neolitsko doba su u Engleskoj, smatraVajt,
postojali ljudi sa isto toliko prirodne sposobnosti koliko je imao i Džems
Vat, pa ipak niko nije tvrdio da je takav čovek mogao da izmisli parnu
mašinu.
Vajtova kulturološka teorija ima potvrda i u novije doba. Pokazalo
se naime, da su dobitnici nobelove nagrade često bili nastavljači dela već
prethodnih nobelovaca, odnosno “izrastali” pod njihovim uticajem, i
130
umnogome koristili njihova istraživačka iskustva. Slično je i sa umetnicima.
Međutim, Vajt preteruje u isticanju kulture u toj meri da dovodi u pitanje
prirodnu obdarenost genija, smatrajući da do mnogih otkrića dolaze i
pojedinci sa ne preterano visokim količnikom inteligencije, kao i to da
mnogi pojedinci sa visokim I.Q. žive i umiru, a da se ne istaknu nikakvim
znatnim delom. Nema izgleda, kaže Vajt, da će testovi koji pokušavaju da
mere urođene sposobnosti koje nisu pretrpele uticaj društva i kulture otkriti
ljude i žene koji će ući u istoriju kao “geniji”. Ali, dodali bismo, nema
izgleda da su osobe identifikovane kao geniji bile po svojim sposobnostima
prosečni, ma koliko na njih delovali kulturni činioci i društvo. Čak može da
se postavi i suprotna teza, a ona bi mogla da glasi da je genije sposoban da
se odupre kulturi, da je prevaziđe, da bude nezavisan na određeni način od
nje, jer kultura, u krajnjoj liniji teži uvek uprosečavanju, koje nikako ne
može biti preduslov genijalnog pronalaska i stvaranja bilo koje vrste.
Fascinacija kulturom je izgleda u njenoj složenosti. Kultura je zaista
najsloženiji sistem koji je stvorio čovek, ali genijalan čovek, kako se može
razumeti, je najsposobniji da prevaziđe njena ograničenja. On naime mora
da vidi stvari drugačijim od većine, jer samo tako može obezbediti
proširivanje ljudskog iskustva. Genije je pre svega originalan, a toj
originalnosti se odupire kultura. Kultura istovremeno, dakle i stvara
potencijalnog genija, i ograničava ga. Samo mali broj uspeva da se toj
“gravitacionoj sile” kulture odupre. Čime on to uspeva, ako nema izuzetne
sposobnosti. Ako bi genije bio tipičan za jednu kulturu, zašto nemamo
genije u većem broju. Vajt bi mogao da kaže da kultura, kao priroda može
da stvara i retke vrste. On ipak uporno ostaje pri svojoj teoriji kad kaže:
mnogi ljudi, kod kojih su se odigrale značajne (velike) kulturne sinteze, su
možda zaista bili i organizmi izuzetne prirodne obdarenosti i “nervni
čvorovi” uzajamnog dejstva kulturnih elemenata. Ako su drugi činioci
konstantni, značajna kulturna sinteza će se obaviti u kvalitetnijem nervnom
sistemu. Međutim, drugi činioci nisu konstantni. Na osnovu toga, što drugi
činioci nisu konstantni, Vajt smatra da se genije ne može objasniti
superiornošću nervnog sistema, već povoljnim prilikama, izvrsnim
vaspitanjem i obrazovanjem.
131
Njutn, Darvin, Bah, Betoven, Kant
Kulturni model je još jedna osobina kulture na koju Vajt skreće
pažnju. Kultura nije samo aglomerat obeležja, već su elementi kulture uvek
organizovani u sisteme. Svaka kultura se nalazi na određenom stupnju
integrisanosti i počiva na izvesnim principima ili pravilima. Unutar bilo kog
kulturnog sistema može se razlikovati više podsistema, koji se mogu
nazivati modelima. Slikarstvo, muzika, mitologija, filozofija ili nauka,
mehanika, industrija, medicina, predstavljaju takve modele. Jedan kulturni
model u ovome smislu predstavlja skup kulturnih elemenata ili obeležja
organizovanih na osnovu neke premise i usmereneih nekim razvojnim
principom. Izvestan muzički model, navodi Vajt, očigledno je dostigao svoj
vrhunac ili svoje savršenstvo u delima Baha, Mocarta i Betovena. Ovaj
fenomen kulturnog modela važan je za problem genija. Razvoj nekog
modela delo je nebrojenih osoba i mnogih generacija ili čak vekova.
Međutim, model dostiže svoj vrhunac, svoje savršenstvo u delu malog broja
ljudi - Njutna, Darvina, Baha, Betovena, Kanta itd.
Pojedinci koji dolaze posle kulminacije nekog kulturnog modela
takođe imaju malo izgleda da se istaknu - izuzev kao razoritelji starog ili,
eventualno, kao graditelji novog. Kulturni proces nema jednolik i
jednoobrazan tok. Postoje početni stupnjevi razvoja, periodi stalnog
rašćenja, vrhunci, platoi kontinuiteta i ponavljanja, revolucionarni preokreti
i novine, rušenje, dezintegracija i opadanje. Ako bi se jedna osoba izuzetne
prirodne obdarenosti rodila pošto je vrhunac (kulturnog modela) dostignut i
pređen, njeni izgledi da stekne slavu će biti relativno neznatni. Ali, ako bi
takav pojedinac imao sreće da bude rođen u vreme i u mestu gde se tokovi
kulture stiču i spajaju u konačnu i potpunu sintezu, onda će njegovi izgledi
biti relativno veliki. Da bi čovek postao genije, zaključuje Vajt, neophodno
je da bude rođen tačno u pravo vreme.
132
Kulturna sredina u koju je pojedinac “bačen” takođe znatno
povećava verovatnoću da bude priznat za genija. Ako je rođen i odgojen u
nekoj pograničnoj kulturi gde je život težak i u stalnoj opasnosti, gde se
cene oštro oko i brz trzaj prsta na obaraču, gde su žestoko opijanje i još
žešće tuče muške vrline i gde je kadril uz cijukavu violinu najviši oblik
umetnosti, nije verovatno da će on steći slavu kao pesnik, kompozitor,
vajar, filozof ili naučnik. On može od prirode biti sjajno obdaren, može
nadmašivati sve ostale u traganju za medvedom ili u vezivanju bika, ali
titula “genija” se ne priznaje za prvenstvo u ovim oblastima. Međutim, ako
bi se neki pojedinac rodio i razvijao u kulturnoj sredini u kojoj cveta bogata
i snažna muzička, slikarska, naučna ili filozofska tradicija, on bi lako
mogao postati genije ako je izuzetno od prirode obdaren, ili istaknuta osoba,
ako je samo malo natprosečno talentovan.
Verovatnoća da dođe do nekog pronalaska ili nekog otkrića u jedno
određeno vreme menjaće se onako kako se menjaju prosek ili područje, dok
drugi činioci ostaju konstantni. Prema tome, u jednoj određenoj kulturnoj
sistuaciji ima više verovatnoće da se pronađe ili otkrije nešto u populaciji sa
višim prosekom inteligencije nego u populaciji sa nižim. Mi imamo dobre
razloge da verujemo da je faktor mentalne sposobnosti ostao prilično
konstantan za poslednjih otprilike stotinu hiljada godina. Značajnih
pronalazaka i otkrića u dalekoj prošlosti bilo je malo i dešavali su se u
velikim razmacima. Uzrok tome nije bio nedostatak osoba visokih
mentalnih sposobnosti, već oskudna kulturna građa i izvori. U izvesnom
smislu, mada to može izgledati paradoksalno, kameno doba bi se moglo
zvati doba genija ili inteligencije, pre nego današnje vreme, zato što je
uloga prirodne sposobnosti bila relativno važnija.
Postoje izvesna svedočanstva koja ukazuju na opadanje nivoa
inteligencije u Zapadnoj Evropi u doba hrišćanstva. Darvin je ukazao na
dugotrajno i neprekidno istrebljivanje nezavisnih umova i hrabrih duhova
od strane Svete inkvizicije u periodu od tri veka, pri čemu je u proseku po
hiljadu ljudi godišnje eliminisano. Dakle, najmanje 300 hiljada umnih ljudi
je uništila inkvizicija.
Vajt dolazi do sledeće zakonitosti: ukoliko raste značaj tehnoloških
činilaca, utoliko srazmerno opada značaj bioloških činilaca. Značaj uloge
obdarenog pojedinca u kulturnom napretku opada i u oblasti istraživanja,
koje se sve više socijalizuje i institucionalizuje. Naime, niko nikada nije
radio niti postigao nešto veliko u stvarnoj izolovanosti. Njutnu su stajali na
raspolaganju proizvodi prethodnika i on je imao običaj da razmenjuje ideje
sa savremenicima, da od njih dobija merenja i druge podatke. Danas
133
istraživanje postaje jedan sve više organizovan kooperativan poduhvat.
Velike laboratorije i istraživački timovi zamenjuju individualne pregaoce u
nauci i tehnologiji.
Vajt smatra da je psihološka teorija genija manjkava zbog toga što
mnoge osobe izuzetnih sposobnosti nikada ne steknu ugled niti slavu, a s
druge strane, mnogi ljudi koji su se proslavili svojim delima bili su sasvim
prosečne osobe.
Pretpostavljajući da je mentalna sposobnost ravnomerno
raspodeljena u čovečanstvu - u svim vremenima, na svim mestima i kod
svih naroda - a ovu pretpostavku podupiru paleontološke, neuroanatomske i
psihološke činjenice - mogu se praktično isključiti biološki ili psihološki
činioci u razmatranju uzroka i pojava genija i raditi samo sa kulturnim
činiocem. Vajt ne poriče da postoji veća verovatnoća da će pojedinac veće
prirodne obradenosti pre biti priznat za genija nego pojedinac manjih
sposobnosti, ako su drugi činioci konstantni. Međutim, oni su tako
promenjlivi, da povoljno smešten pojedinac oskudnijih sposobnosti može
imati mnogo više izgleda da postane “genije” nego pojedinac mnogo veće
prirodne obdarenosti, ali u nepovoljnom kulturnom položaju.
Različita mišljenja o geniju
D. Grlić (1976) ukazuje da je Mendelson (Mendelssohn)
svojevremeno preduzeo istraživanje pojma genija, iako ga nije prvi
postavio. Mendelson smatra da umetnost nije nikakva svesna primena jasno
spoznatih pravila i normi. Pravila nisu nepotrebna, ali samo u fazi priprema
za delo. Umetnik treba njima da se posluži kako bi ušao u stvaralačku
atmosferu, kako bi celina lepote pojedinih predmeta mogla jasnije doći na
videlo. Ali u trenutku kada otpočne svoj pravi umetnički posao, on mora
isključivo misliti na svoju umetničku temu, samo se na nju koncentrisati i
dozvoliti da mu potpuno slobodno radi mašta. U tom momentu on se oštro
suprotstavlja svesnom, marljivom dorađivanju, strpljivosti, vežbi, kaže
Mendelson (Grlić, 1976).
U srednjem veku, premda se nije poznavao Platonov tekst (Fedra) o
božanskom ludilu, upravo je prevladala ta misao o pesnicima. Firentinski
platonizam kvatročenta takođe često raspravlja o “pesničkom ludilu”, pa je i
tu taj pojam upotrebljavan baš kao argument protiv umetnosti - a bio je
prezentiran i u vulgarnom obliku, naime u tom smislu da pevati pesme
znači zapravo biti neuravnotežen.
134
Renesansa slavi umetničkog genija kao božjeg izabranika, premda
mnogi autori govore takođe o nenormalnim, pa i patološkim izvorima
njegovog nadahnuća. D. Bos (1670-1724) odlučno zastupa gledište (koje je
kasnije, kako kaže Grlić, u velikim polemikama oko genija bilo jedno od
dva esktremna stava) da već “prvim naporom genij može naučiti pravila
umetnosti” pa stoga vrlo energično odbija tezu da su marljivost i vežba
uopšte važni za genija. Štaviše, kad je reč o geniju, onda je samo privid da
se on uopšte može dobiti učenjem.
Velika se polemika o geniju i genijalnosti javlja tek nakon
Baumgartena (koji 1750. objavljuje prvu sistematsku knjigu o estetici), pa
upravo taj pojam dobija posebno značenje u 18. veku, a delom i u 19.
Nakon Baumgartena, koji brani u osnovi stanovište o geniju koji ima
zemaljsko poreklo i zemaljske uzroke za svoju genijalnost, i Mendelsona,
Johann Georg Sulzer (1720-1777) govori da “dela pravog genija nose pečat
same prirode”.
Već su u početku polemike oko genija engleski književnik Semjuel
Džonson (Samuel Johnson), i mnogi drugi posle Kanta, ustali su energično
protiv takvog tumačenja genija. S. Džonson je tvrdio da je i sam Šekspir
mogao samo ono reprodukovati što je naučio. Nikako se ne bi smelo
dozvoliti da se proširi mišljenje po kome se plod duge muke može zameniti
genijalnošću. Po Hjumu i Helvecijusu, već je i sam pojam genija zamračio
činjenicu da je individualnost umetnika uopšte samo delimični uzrok i uslov
stvaranja umetničkog dela. Hjum posebno ukazuje na to da su državno
uređenje, društvo i ekonomija važni činioci za napredak umetnosti i nauke.
I Helvecijus naglašava da ne treba zaboraviti kako su za stvaranje
umetničkog dela važne istorijske komponente koje se zaboravljaju u
mnogim teorijama o geniju. Šarp (Sharpe), koji se poziva i na Loka,
naglašava da su individualna dela moguća samo na osnovi određene
civilizacije koja nosi pojedinca. Svekoliko znanje, iskustvo i napredak,
uslovljeni su nužno time da se jedan kamen strpljivo slaže na drugi. Upravo
se ovaj kontinuitet želi ukinuti pomoću teorije o genijima. Za hrišćanstvo je
bitna odgvornost svih ljudi pred Bogom, dok teza o geniju polazi od
principijelne razlike ljudi. Prema shvatanju Šarpa, ne može se pronaći neka
specijalna oznaka koja bi intelekt genija razlikovala od opšteg ljudskog
intelekta.
Kant u “Kritici moći suđenja” utvrđuje da je genijalnost urođena
duševna dispozicija i da su lepe umetnosti pre svega umetnosti genija. On
sintetiše mnoga učenja o toj kategoriji koja su i ranije bila poznata, od
antičkih filozofa i renesansnih mislilaca, kao i mnogih teoretičara 17. i
135
početka 18. veka. Može se takođe reći da su kod Kanta prisutni elementi i
jedne i druge strane velike polemike koja se rasplamsavala i pre njegove
pojave. Ali, kako naglašava Grlić, u Kantovom sistemu, sve te teze dobijaju
nova tumačenja i novi horizont. Kantove eksplikacije genija su i same
genijalne.
Prema Kantu, postoje četiri osnovne karakteristike genijalnosti: 1.
Genijalnost je pre svega talenat da se proizvede ono za šta se ne može dati
određeno pravilo; genijalnost nije neka dispozicija spretnosti za one veštine
koje se mogu naučiti. Originalnost je, dakle, prvo i nezaobilazno svojstvo
genijalnosti, 2. Druga bitna karakteristika genijalnosti je da njeni produkti
moraju biti uzori, dakle, egzemplarni proizvodi, jer postoje i originalne
besmislice. Ti proizvodi mogu uvek poslužiti drugima kao merilo, premda
sami nisu proizašli iz imitiranja bilo koga ili bilo čega drugog, 3. Treća
osobina genijalnosti je da ona ne može samu sebe opisati ili naučno
obrazložiti. Ona, dakle, ne može do kraja racionalno objasniti kako
proizvodi dela, jer ona, poput prirode, daje pravila, ali se za njima ne
povodi. Genije sam ne zna kako se u njemu rađaju ideje, pa stoga i ne može
saopštiti propise po kojima bi drugi bili kadri proizvesti genijalno delo, 4.
Četvrta osobina genijalnosti je da priroda pomoću nje ne propisuje pravila
nauke, već samo lepim umetnostima.
Genijalnost po Kantu treba potpuno suprotstaviti duhu imitiranja.
Ali bitnije je uvideti, kaže Grlić, da genijalnost, već po samom svom
pojmu, doista ne može biti ono što se može steći pomoću marljivosti, što se
uopšte može naučiti.
Za razliku od onih estetičara koji poistovećuju ukus i genija (među
koje spada i Kroče), Kant smatra da je ukus neophodno potreban isključivo
za prosuđivanje lepih predmeta, dok je za njihovo proizvođenje potrebna
genijalnost.
Duševne moći, čije sjedinjenje sačinjava genijalnost, jesu mašta i
razum. Genijalnost se iskazuje onda kada se za pojam nađu ideje i kad se za
ideju pogodi izraz pomoću koga se ona može saopštiti drugima. Stoga ono
što se zove duhom i što je bit genijalnog nije ništa drugo nego izražavanje
neizrecivog u duševnom stanju; tj. učiniti to inače nekomunikativno
saopštivim.
Lesing misli da genija mogu zabaviti samo događaji koji logički
proizilaze jedan iz drugog, samo lanac uzroka i posledica. Šlegel (Friedrich
Schlegel, 1772-1829) postavlja problem da se preferiranjem pojma genija
uništava svaka nada za mogući razvoj umetnosti, jer pojedinac kao genij
136
navodno ne stoji ni pod čijim uticajem i ne predstavlja nikakvu rezultantu
sveukupnih kulturnih napora i napretka.
Johan G. Herder (1744-1803)
Herder je naglašavao da je genij ljudski a ne
nadljudski fenomen. No, nasuprot Herderovom stavu
Tomas Lodž (Thomas Lodge) je smatrao da se ono što
odlikuje pravog umetnika ne može dostići nikakvom
marljivošću.
Karakteristično je da se mnogi autori, koji govore o
izuzetnosti pa i natprirodnosti pesničkog genija pozivaju na antičke uzore i
autoritete koji su, kao i većina njihovih renesansnih sledbenika, branili tezu
o božanskoj inspiraciji umetnika.
Među autore koji izlaze iz uobičajenih šablona i iznose
lucidna zapažanja o osnovnim crtama genija, Grlić, ubraja Fridriha Šilera
(1759-1805). Šiler smatra da je konsitutivni element genija naivnost. Genij
proširuje prirodu, a da je istovremeno ne prekoračuje. O naivnosti kod
nadarenih pojedinaca pisao je i Maslov. Ova naivnost se možda može
shvatiti kao sklonost fenomenološkom opažaju, s jedne strane, i oblikom
otvorenosti duha, neophodnom za stvaralačko, produktivno, dakle
nedogmatsko mišljenje. U tom kontekstu se može razumeti i Šopenauerova
teza o osobinama deteta kod genija, koja se opet može povezati sa
fenomenom igre u procesu stvaranja.
Fridrih Novalis (1772-1801)
Fridrih Novalis označio je vrhunsku moć
umetničke genijalnosti, jer je ona, kako navodi Grlić,
“moć da se predmetima koji su nastali u mašti deluje kao
sa stvarnim, zbiljskim, i da se njima upravlja kao sa
stvarima”. Nadahnuće, najpre smatrano kao govor božjeg duha, postalo je
svetovno, ali mu se time nije promenio karakter. Kreativne, genijalne
ličnosti, pobunjene protiv svih ograničenja, nalaze se unekoliko i izvan svih
društvenih ograničenja, izvan onih diktata koji normalno vladaju u zajednici
i omogućavaju društveno delanje. Opasnost te teorije, koja ima povremeno i
buntovni karakter u nekih teoretičara, najbolje se vidi u tezi da takvi ljudi
treba da imaju i posebne posvlastice. U tom smislu čak i izraz “pesnička
sloboda” iskazuje takvu vrstu stvaranja koje, ako se nije udovoljilo
137
posebnom estetskom kriterijumu, drugima mora biti zabranjeno. Genij treba
ne samo da bude predmet posebnog divljenja već i potpuno drugačijeg,
izuzetnog opšteg tretmana.
Franc Grilparcer (1791-1872)
Iako protivan duhu nemačke romantike i naročito
njenom buntu, Franc Grilparcer, poznati pesnik i
dramatičar, u nekim tezama o genijalnosti, nije daleko od
duha romantičarskog zanosa. Ističe se njegov pokušaj
razlikovanja genijalnosti od talenta. Dok je genijalnost “svojstvo shvatanja i
obuhvatanja”, talenat je “sposobnost reprodukovanja”. Genije se, po
Grilparceru, od talenta manje razlikuje količinom novih misli, a više time
što te misli može učiniti plodnim, tj. može ih uvek upotrebiti na pravom
mestu. Osim toga, kod genija je sve celina, dok talenat više ističe pojedine,
makar najlepše strane.
Šeling smatra da čovek stoji kao umetnik pod uticajem jedne snage
koja ga razlikuje od svih drugih ljudi i koja ga prisiljava da izriče ili
prikazuje stvari “koje on sam potpuno ne može shvatiti i čiji je smisao
beskonačan”. Umetnik je, svojim delom, osim onim što je u njega stavio s
očiglednom namerom, prikazao takoreći instinktivno neku beskonačnost
koju nije sposoban da obrazloži i izvede ni jedan razum. Upravo zato je
pravo i veliko umetničko delo moguće tumačiti na beskrajno mnogo načina.
Konačno i beskonačno su u umetničkom delu u potpunoj harmoniji, jer je
za Šelinga i sama lepota nešto beskonačno prikazano kao konačno. Prema
ovom shvatanju, genijalnost u nauci je ređa, ali takođe moguća, i ona se
prepoznaje u slučajevima kada je naučnik izrekao nešto sa svešću tamo gde
je to zapravo mogao izreći samo nesvesno, npr. Demokritov atom ili
Keplerova anticipacija Njutnovih zakona gravitacije. Sličnu razliku između
umetničkog i naučnog stvaralaštva isticao je i Vajninger (1986); naučnicima
je teže izgleda, da, pogotovo danas, kada je nauka rascepkana na mnogo
specijalizovanih oblasti, da stvore sisteme, koji će biti okarakterisani kao
produkti genijalnosti, bez obzira na ogroman trud koji je potreban da bi se
do njih došlo ili što su u njihovoj formulaciji učestvovali mnogi pojedinci.
I najzad, genijalnost je po Šelingu, različita od svega drugog po
tome što se pomoću nje razrešava neka protivrečnost koja se inače
apsolutno ničim drugim ne bi mogla rešiti. Nasuprot mnogim Kantovim, pa
i nekim Šelingovim tezama, Hegel posebno naglašava kako je genije
zapravo uobičajen izraz koji se upotrebljava ne samo u odnosu na umetnika,
138
već isto tako i u odnosu na velike vojskovođe, kraljeve ili izuzetne
naučnike. Upravo stoga ne može se reći da je genije specifični pojam samo
nauke o umetnosti. Međutim, nije svaki kralj već po sebi genijalan, nego
samo veliki, izuzetno veliki vladar, pa ni svaki naučnik, već posebno
značajan, veličanstven “heroj nauke”. Na području umetnosti genijalnost je
ipak u nekom drugom odnosu. Umetnik je već po sebi kao umetnik izuzetak
od pravila ljudske egzistencije.
Genijalnost umetnika u sebi skriva prirodni i prirođeni element, ali
taj element sam po sebi nije dovoljan. Samo zreo, iskusan i obrazovan
umetnik - to vrlo često ponavlja Hegel - može stvoriti velika umetnička
dela. Potrebna je prava zrelost, nije dovoljna nestašna slobodna genijalnost
mladića. Ali to nipošto ne znači da za umetničku kreaciju u punom smislu
te reči nije nužna darovitost. Konačno, do određenog stepena je svako
sposoban da proizvede umetnost, ali tamo gde prava umetnost tek počinje,
potreban je i urođeni dar. U tome je smislu genijalnost, mada je za neka
dela posebno važno poznavanje baštine i veštine, ipak i za Hegela obrnuto
proporcionalna marljivosti i potrebi za učenjem.
Artur Šopenhauer (1788-1860)
Šopenhauer vidi u geniju najpotpuniji objektivitet
nužan za kontemplaciju ideja. Bit genija se sastoji u
savršenstvu i energiji zone spoznaje. Jedna od osnovnih
osobina genijalnosti je viđenje opšteg u pojedinačnom.
Zbog ove osobine je verovatno i ličnost genija interpretirana na tako
uopšten način. Drugum rečima, u objašnjavanju pojave genija dominiraju
dva već poznata različita metodološka pristupa: ontološko-deduktivni i
induktivno-empirijski. Jasno je da je neophodan i jedan i drugi pristup. Oni
uostalom odgovaraju i dvema suprotstavljenim mentalnim strategijama:
analitičkoj i sintetičkoj. Međutim, priroda genija je uvek izmicala dovoljno
dobroj deskripciji, a još više pravom razumevanju. Osobama kojima je
priroda genija strana vrlo je teško objasniti suštinu genija.
Cezare Lombrozo (1836-1910)
Pozivajući se na neke Platonove i Demokritove
teze, Lombrozo smatra da je genijalnost zapravo
nerazdvojno povezana s ludilom (tj. duševnim
poremećajima,). Kod nas je svojevremeno ova teza razvijana u delu V.
139
Stanojevića “Tragedija genija” (obrađene su biografije Betovena, Berlioza,
Vagnera, Mocarta, Šumana, Smetane, Šopena, Musorgskog i drugih
stvaraoca).
Romen Rolan (1866-1944)
Pitanjem genija bavio se i čuveni francuski pisac i
muzikolog Romen Rolan (Jovičić, 1990). Za Rolana je od
posebnog značaja način na koji je duh jednog naroda
pretočen u umetničko delo. Veliku ulogu u tom procesu
imaju umetnici-stvaraoci, i to ne svi umetnici, već samo
oni vrhunski, koje Rolan naziva “pravim genijima”. Geniji
su za njega stvaraoci koji imaju presudnu ulogu u tokovima razvoja svake
umetnosti. Rolan, pak, među njima pravi razliku, pa ih zato deli u dve
grupe: slučajni geniji i pravi geniji. Osnovnu razliku dva tipa genija Rolan
vidi u njihovom odnosu prema činu stvaranja, tj. da li je taj čin za njih samo
deo puta u ostvarivanju planiranog cilja, ili predstavlja unutarnju, spontanu
potrebu. Rolan je u svojim analizama svu pažnju posvetio pravim genijima,
za koje je najveća vrednost upravo sam stvaralački proces.
“Slučajni geniji” su za Rolana prava slika vremena u kome žive.
Njihovo stvaralaštvo je “kratkog daha”, interesantno dotle, dok su aktuelni
ljudi i problemi o kojima se u tim delima govori. “Pravi geniji” su, pak, oni
stvaraoci, koji su “svoje korene razgranali u plodnoj zemlji svoje
domovine” i “svoj glas pozajmili onim magičnim snagama, koje spavaju u
njenim nedrima”. Položaj i delovanje pravih genija nije identično u svim
epohama ljudske civilizacije, smatra Rolan. On ih posmatra i analizira u dve
osnovne životne situacije: u vreme blagostanja, kada društvo dostiže svoju
zrelost, i kada se duh prikazuje u “hiljadu različitih oblika”. U takvim
uslovima, kada “sve cveta i razvija se zahvaljujući opštem bogatstvu”, pravi
geniji su bliži masama. Konstantna razmena mišljenja između genija i
naroda osvežava njihov dar i čini ih dvostruko vrednima, a pre svega
shvaćenima. Sasvim je drugačija slika u vreme opšte krize i dekadencije.
Vreme u kome žive, nije više u stanju da ih razume. Njihovo delo,
međutim, nosi u sebi sve one duboke tajne, kojih epoha u tom trenutku nije
svesna. Rolan to pokazuje na primerima nemačkog kompozitora Hajnriha
Šica, koji je stvarao u vreme strahota Tridesetogodišnjeg rata, kao i
italijanskog kompozitora Frančeska Provensalea, u čijoj su se muzici prvi
140
put nazrele velike tuge italijanskog naroda, kao i plemenitost, skrivena u
skepticizmu 17. veka.
Tek su Rolanovi savremenici, Franc Brentano, Maks Desoar i
naročito, B. Kroče, rasprave o geniju i genijalnosti preneli sa kvalitativnog
na kvantitativno polje vrednovanja, u time bitno promenili estetička i
filozofska shvatanja o ovom problemu.
Franc Brentano (1838-1917)
Franc Brentano ukazuje i na to da se pod pojmom
genije uvek podrazumeva izvanredan talenat, ali su bila
podeljena mišljenja da li između genijalnosti i prosečne
nadarenosti postoji razlika u vrsti, kvalitetu, ili je samo u
pitanju razlika u stupnju. Nasuprot toj tvrdnji, mnogo se
puta govorilo, a najviše su na toj tvrdnji insistirali
pojedini umetnici, da je stvaranje umetničkog genija
nesvesno, zasnovano na nekoj vrsti božanske inspiracije. U tom smislu ne
bi postojala samo stupnjevita razlika, već razlika u vrsti između genijalnog i
negenijalnog umetnika. Po pravilu se tom prilikom razlikuju dve klase
umetničkih dela, pa se govori o onima koji su rezultat oponašanja prirode
(za koje ne bi bila potrebna genijalnost) i onima koja su stvorena isključivo
iz umetničke genijalne fantazije. No tada se zaboravlja da i u prvoj klasi
umetnosti nikad ne može biti reči o jednostavnoj reprodukciji.
Negenijalnom umetniku je potrebno mnogo pokušaja kako bi se otkrilo ono
tipično, a genijalan to otkriva i shvata bez muke, takoreći jednim potezom.
Na prvi pogled čini se da je ipak reč o posebnoj inspiraciji, posebnom
kvalitetu. Međutim, pri podrobnijem ispitivanju Brentano zaključuje da je i
ovde reč o razlici u stepenu. On smatra da za genijalnost nije potrebno ništa
drugo pretpostaviti osim profinjene senzibilnosti za ono estetski delotvorno.
Visoka “profinjenost i senzibilnost” genijalnom umetniku olakšava da
izdvoji ono što je estetski značajno, tako da mu se gotovo čini, poklon neke
više ruke. Ali, nema ni reči o tome: jedan je samo nešto više osećajan od
drugog. @ivost i bogatstvo fantazijom koja bi se kvantitativno razlikovala
od tzv. obične mašte ne mogu, po Brentanu, objasniti fenomen genijalnosti,
isto tako kao ni neko posebno fiziološko svojstvo mozga. Objašnjenje treba
tražiti u pojačanoj osetljivosti za estetsko. Mnogi kvaliteti genija plodovi su
“navika, vežbe na jednom području na koje se koncentriše posebna pažnja”.
Tako se može objasniti da svaki genijalan umetnik ima svoje posebnosti,
141
koje se mogu menjati u toku života. Nikakvo nesvesno mešanje, nikakva
posebna inspiracija nije određujuća za genijalno stvaranje. Genijalnost je
sposobnost koja se zapravo nalazi u većem ili manjem stupnju kod svih
ljudi. Brentanova teza da se radi samo o razlici po stupnju, smatra Grlić,
približuje nam te najveće duhove da upravo njihova načelna sličnost sa
nama i omogućuje pravo ljudsko uživanje u umetnosti, nasuprot
besmislenog idolopoklonstva i obožavanja. Brentano je najpre bio
sveštenik, ali je 1873. istupio iz katoličke vere napustivši sveštenički čin.
Od 1874. do 1880. bio je profesor, a u periodu 1880-95. privatni docent
filozofije na Bečkom univerzitetu. Od naročitog značaja je delo Vom
Dasein Gottes, u kome se opširno diskutuju dokazi za egzistenciju božju,
kaže naš filozof B. Petronijević, koji je bio s njim u kontaktu. Tim svojim
delom je Brentano postao jedan od najtipičnijih predstavnika filozofskog
teizma.
Maks Dezoar (1867-1947)
Maks Dezoar smatra da se genije manifestuje na
svim područjima duhovne delatnosti i svuda pokazuje iste
karakteristične crte; forme genijalnosti menjaju se samo
prema predmetima na kojima se ispoljavaju. On smatra da
se genijalan čovek prema drugim ljudima odnosi kao
budan čovek prema čoveku u polusnu. U njemu pulsira
ono slobodarsko i stvaralačko što se nalazi u samoj
egzistenciji, dakle sam život. Genijalnog čoveka bliže odlikuje neobično
jaka duhovna snaga. I dok talenat s lakoćom obavlja ono što od manje
nadarenih traži veliki napor, genij stvara nešto što drugi nikad ne mogu
učiniti. Tu se kod Dezoara probijaju vrlo sramežljivo stare teorije o
kvalitativnoj razlici genijalnosti od negenijalnosti koju je s dosta uspeha
pobijao već Brentano.
Veliki ljudi poseduju izvesnu sveprisutnost, jer oni raspolažu jednim
širokim krugom shvaćenog, kao i sigurnošću u razlikovanju bitnog od
nebitnog, sposobnošću koja drugima nedostaje. Važna odlika genija je
izvornost, odnosno originalnost, koju su i drugi autori uočili.
Pored toga, genije se manifestuje u svim područjima duhovne
delatnosti i svuda pokazuje iste karakteristične crte. Međutim, forme
genijalnosti se menjaju prema predmetima na kojima se ispoljavaju.
Istaknuta je izvornost genija, što drugi označavaju kao orginalnost. Postoji
jedna duhovna naklonost koja se nadovezuje na doživljaje, na prirodne i
142
duhovne činjenice, ali postoji i jedna druga koja svoje pobude crpe iz
kulturne obrade ovih činjenica. Isto kao i u umetnosti, jedni stvaraju na
osnovu prirode i života, drugi, uslovljeni starijim majstorima, razvijaju
njihov jezik formi ili mu se svesno suprotstavljaju. Pvi se mogu zamisliti i u
praistoriji, dok drugi samo na određenom nivou kulture.
Umetničko delo ne nastaje samo zahvaljujući ukusu i virtuoznosti.
Uz ovo treba primetiti da jedna mnogostrana i puna ličnost, kada se okuša u
umetnosti, svakako može ostvariti nešto privlačno. Međutim, za umetničku
vrednost nije toliko značajna ličnost u ovom smislu, koliko specifično
muzikalna, likovna i pesnička ličnost, tj. posebno oblikotvorna snaga. Mi
znamo, kaže Dezoar, da ima u najvećoj meri osobitih i značajnih karaktera
kojima umetnost ostaje potpuno tuđa i, s druge strane, da mnogi istaknuti
umetnički stvaraoci nisu nipošto delovali na svoje savremenike kao
značajne ličnosti. To kod muzičara i slikara shvatamo veoma dobro. Kad je
čitav čovek zauzet jednom stranom života, tada se on ne može trošiti na
drugim stranama, ili mu za svakidašnje stvari ostaje samo malo radosti. Po
pravilu su pesnici najuticajniji i najprijatniji, jer se građa što je oni
prožimaju poklapa svojim opsegom sa punoćom života. Pa ipak, i među
njima ima mnogo nežnih i rasplinutih priroda sa takvom opštom
sposobnosti za uzbuđivanjem da se čini kako im se sva individualnost
ugasila.
Muzički talenat odlikuje to što je onaj ko ga poseduje sposoban da
svemu što doživljuje nađe nehotičan izraz u tonovima i muzičkim formama.
Jedna melodija živi u njemu danonoćno, prožima mu dušu dok čita i piše,
ne napušta ga ni u snu: probudi li se naglo, primećuje je usred njenog toka.
Teško da se ikakva slika ili stih mogu u dušu ugnezditi takvom živom i
nepojmljivom snagom, dakle tako slobodno od svih drugih predstava.
Muzika je najčvršća i najupornija umetnost, malo stvari podnosi ona oko
sebe. Muziklanom duhu ne pogoduje život bogat predstavama, isprepleten
sa stvarnošću, ili bolje rečeno: ne pogoduje muzikalnom stvaranju. Naime,
opasnost da tonske slike budu prekrivene raznovrsnim asocijacijama, kao
što se dešava manje muzički nadarenim ljudima, čije se jedino uživanje
sastoji u tome da tonovima pobude bilo kakve predstave.
Benedeto Kroče (1866-1952)
Za razliku od Dezoara, Benedeto Kroče ukazuje
kako razlika između tzv. umetničke i neumetničke
intuicije nije nikako u intenzitetu, već u ekstenzitetu.
143
Razlika između jedne obične, naivne intuicije i široke intuicije jednog
umetnika samo je u kvantitetu. Kult genija protiv koga odlučno ustaje
Kroče, kult koji je stvorio oko sebe atmosferu neverovatnog praznoverja,
potiče zapravo otuda što se kvantitativna razlika pretvorila u kvalitativnu.
Pri tome se zaboravilo, smatra Kroče da genijalnost nije sišla s neba, nego
da je nešto sasvim čovečansko. Genijalni čovek koji bi hteo biti nešto
drugo, što nema u sebi karakteristiku ljudske prirode, postaje svima smešan.
Grlić ocenjuje da Kroče u velikoj meri nastavlja Brentanovo shvatanje o
prirodi genija u mnogim pojedinostima. Međutim, Kroče u svojoj teoriji
genijalnosti ide i dalje od Brentana u tvrdnji o identitetu ukusa i genija,
odnosno poistovećivanjem estetičke reprodukcije sa estetičkom
produkcijom. Kroče smatra da je Kant vrlo konfuzno govorio o genijalnosti
bez ukusa i ukusu bez genijalnosti, pa je umnogome kriv što se nije videlo
da je reč o identičnim pojmovima. Kada bi postojala bitna razlika između
suda ukusa i genijalnosti, svaka bi komunikacija s velikim delima bila
nemoguća. Kako bi smo mogli izreći sud o nečemu što nam je u principu
tuđe? Kako bi se nešto što je stvoreno jednom sposobnošću moglo proceniti
pomoću neke bitno različite sposobnosti.
“Da ocenimo vrednost Danteove poezije moramo se uzdignuti do
njegove veličine. Evidentno je, kaže Kroče, da mi u tom slučaju nismo
Dante, niti je Dante ono što smo mi. No, u času prave kontemplacije, naš
duh je zapravo potpuno jednak s njegovim, pa smo u tom smislu “mi i
Dante jedno te isto”. Samo u ovoj identičnosti vidi Kroče mogućnost da
“naše male i slabe duše postanu rezonanca i odjek velikih duša i da s njima
ojačaju i da se uzdignu u univerzalnost duha”.
Darovitost i genijalnost
Popularno mišljenje koje dovodi u vezu genijalnost i talenat, u
smislu da je genijalnost samo viši stupanj potonjeg, Vajninger smatra
sasvim naopakim. On smatra da talenat i genijalnost nemaju nikakave veze.
Npr. matematički talenat, kaže Vajninger, može neko da ima u izvanrednoj
meri, ali on još ne mora da ima i genijalnost, koja je, prema shvatanju
Vajningera, pre svega originalnost i individualnost kao osnova za vlastitu
produktivnost. Genije dakle nije superlativ talenta i nije nasledan, za razliku
od talenta koji to uglavnom jeste. Pogotovu je pogrešno izjednačavanje
genija sa duhovitim čovekom, što se katkad čini.
144
Oto Vajninger (1880-1903)
Vajninger je smatrao da je za razumevanje genija
potrebna sličnost sa njim. Treba ličiti na duh koji hoćemo
da shvatimo, kaže on. “Stoga, lupež uvek dobro razume
samo lupeža. Potpuno bezazlen čovek opet nikada nije u
stanju da ga pojmi, već samo sebi ravnu dobrodušnost”. On smatra da je u
ovoj sposobnosti genijalan čovek posebno superioran, da razume
“nesravnjivo više bića” nego osrednji ljudi. Gete je navodno rekao “da
nema poroka ni prestupa za koje ne bi u sebi osećao dispoziciju, koje nije
ma u kom trenutku svog života potpuno razumeo”. Drugim rečima,
genijalni čovek je komplikovaniji, složeniji. Čovek je, prema Vajningeru,
utoliko genijalniji ukoliko više ljudi sjedinjuje u sebi, i to ukoliko življe i sa
većim intenzitetom.
Istaknuti ljudi u mladosti često naume da izvrše neko delo, pa se
onda posle duge pauze u zrelo doba poduhvate rada na godinama
neobrađivanom konceptu, da bi ga posle ponovnog odgađanja dovršili tek u
starosti (Rubinštajn, 1986) . Ovi periodi postoje kod svakog čoveka, samo u
različitoj jačini, sa različitom “amplitudom”. Pošto genije sa najviše živosti
sadrži u sebi najviše ljudi, amplituda perioda biće utoliko izrazitija ukoliko
je neki čovek značajniji duhom. Vajninger navodi Geteovu misao o
“ponovljenom pubertetu” kod umetnika koju je u svojoj knjizi “Geniale
Menschen” istakao E. Krečmer (1958). Jaka periodičnost genija donosi sa
sobom to da kod njega uvek iza sterilnih godina sleduju plodne, a iza
veoma produktivnih godina veoma neplodne. U periodima kada nije u
stanju da stvara genija muči sećanje na stavaralački period, a pre svega:
“kako slobodno koračaju oni koje ne tište takva sećanja. Kod svakog
istaknutog čoveka ima takvih perioda, dužih i kraćih. Perioda, kada može
da bude do krajnosti očajan zbog sebe, kada mogu da ga obuzmu
samoubilačke misli”.
U genijalnom čoveku podložne su promeni i jakoj periodičnosti i
njegove druge osobine. Jedanput je nastrojen pre misaono i naučno, drugi
put više za umetničko stvaranje. Najpre se njegovo interesovanje
koncentriše na ljudsku kulturu i istoriju, onda opet na prirodu. Sad je
mističan, pa naivan. Iz toga Vajninger objašnjava upadljivu pojavu da se
kod darovitih ljudi mnogo češće menja izraz lica nego kod nedarovitih. Pa
čak, često, mogu u razna doba da imaju neverovatno različita lica. “Neka se
samo uporede slike Getea, Betovena, Kanta, Šopenhauera, sačuvane iz
145
različitih epoha njihovog života!” Broj lica nekog čoveka može, shodno
tome, smatrati fiziognomskim kriterijumom njegove darovitosti.
Vajninger razlikuje darovitost, kojom označava onu nastrojenost čiji
je najviši stupanj genijalnost, i talenat, koji je nešto sasvim drugo. Ljudi
koji stalno pokazuju jedno isto lice, potpuno neizmenjeno, stoje i
intelektualno veoma nisko. Naprotiv, fiziognomičara neće čuditi što ovu
osobinu i svojim izgledom potvrđuju darovitiji ljudi, koji i u opštenju i
razgovoru otkrivaju stalno nove strane svog bića, te stoga razmišljanjem o
njima ne stiče se odmah gotov sud.
Iz obilja mogućnosti koje se nalaze u svakom značajnom čoveku
proizilaze važne posledice (i povezane su sa “henidnom teorijom”). “Ono
što ima u sebi čovek primećuje pre onoga što ne razume”, kaže Vajninger i
time formuliše zakonitost koja je kasnije i eksperimentalno dokazana,
poznata kao fenomen perceptivne akcentuacije i perceptivne odbrane. “Ta
bolje češ proniknuti ljudi svoga kova”, kaže se u Vagnerovom “Siegfriedu”.
“Komplikovan čovek međutim svakog čoveka može bolje da razume nego
ovaj sebe samog, pod pretpostavkom da je on taj čovek a istovremeno i
nešto više. Tačnije, ako ima oboje u sebi, tog čoveka i njegovu suprotnost.
Dvojstvo je vazda uslov opažanja i shvatanja”. Najznačajniji uslov
dolaženja do svesti je kontrast.
Ne postoje specijalni geniji, “matematički” ili “muzički geniji”,
nego samo univerzalni geniji. Čovek je utoliko darovitiji, ukoliko je
samostalno razmišljao i prema većem broju stvari izgradio lični odnos i
razvio, mogli bi smo reći, složeniji saznajni sistem. Učenje o specijalnim
genijima koje dopušta da govorimo npr. o “muzičkom geniju”, koji je u
svim drugim oblastima “neuračunljiv” opet brka talenat sa genijem, kaže
Vajninger. Muzičar, kada je istinski velik može u jeziku biti isto tako
univerzalan ili u nekoj drugoj oblasti. Takav genije je bio Betoven. Postoji
nešto što je zajedničko svim genijalnim ljudima ma koliko se razlikovao
veliki muzičar od velikog vajara, veliki pesnik od velikog osnivača religije.
146
Ličnost stvaraoca i kultura
Abraham Maslov (1908-)
O postojanju estetskih potreba znamo manje nego
o drugim, ali nam svedočanstva iz istorije, radovi
humanista i estetičara ne dozvoljavaju, kako kaže A.
Maslov, da zaobiđemo ovu “neugodnu oblast” za
naučnike. Maslov je pokušao da prouči ovaj fenomen na
kliničko-personološkoj osnovi sa izabranim ličnostima, i
uverio se da bar kod nekih pojedinaca postoji istinska
osnovna estetska potreba. “Oni se (na poseban način) razbole od ružnoće, a
lepa ih okolina izleči; oni aktivno žude za lepim i njihovu čežnju može
zadovoljiti jedino lepota”. Ova potreba se skoro univerazalno sreće kod
zdrave dece. Dokazi o ovom impulsu nalaze se u svakoj kulturi, svakom
dobu, unazad sve do pećinskih ljudi. Ovo je područje u kome se sreću
geštaltisti i dinamički psiholozi: “Šta, na primer, znači kada čovek oseća jak
svestan impuls da ispravi naherenu sliku na zidu?” (Maslov, 1982).
Samoostvareni ljudi nisu dobro prilagođeni (u naivnom smislu
usaglašenosti ili poistovećivanja sa kulturom), tvrdi Maslov. Oni na razne
načine idu u korak sa kulturom, ali se za svakog od njih može reći da se na
izvestan način duboko i smisleno opiru enkulturaciji i u izvesnoj meri su
suštinski izdvojeni od kulture u koju su uključeni. Maslov nalazi da
literatura koja govori o vezi kulture i ličnosti veoma malo piše o otporu
jedinke prema ukalupljivanju od strane kulture.
Veza između ovih zdravih ljudi i njihove mnogo manje zdrave
kulture je složena. Iz nje Maslov izdvaja sledeće komponente.
1. Što se tiče izbora odeće, načina izražavanja, hranjenja, načina
kako se nešto radi, onda su svi ovi ljudi očigledno konvencionalni. “Pa
ipak, oni nisu istinski konvencionalni, u svakom slučaju nisu pomodari,
gizdavci i kicoši.” U trenucima nevolja kada je pokoravanje konvencijama
odveć tegobno i skupo, vidi se da je njihova očigledna konvencionalnost
površinska stvar koja se, poput ogrtača, može lako odbaciti.
2. Teško se i za jednog od ovih ljudi može reći da se buni protiv
autoriteta u adolescentnom ili gnevnom smilsu. Oni nisu protiv borbe, već
jedino protiv uzaludne borbe. To je realistična grupa, koja izgleda nije
spremna da čini velike ali beskorisne žrtve.
147
3. Unutrašnje osećanje izdvojenosti od kulture nije nužno svesno, ali
se ispoljavalo u skoro svim njihovim raspravama, posebno o američkoj
kulturi u celini, u poređenju sa drugim kulturama i videlo se i u činjenici da
su veoma često bili kadri da stoje po strani kao da joj ne pripadaju sasvim.
Mešavina raznih stepena naklonosti ili odobravanja i neprijateljstva i kritike
ukazivala je na to da su oni iz američke kulture birali ono što je s njihovog
stanovišta dobro, a odbacivali ono što su smatrali rđavim. Kratko rečeno,
oni su je odmeravali, kritički procenjivali, isprobavali i konačno sami
donosili odluke.
Ovo se nesumnjivo veoma razlikuje od uobičajenog pasivnog
prepuštanja uobličavanju od strane kulture koje se uočava, na primer, kod
etnocentričnih ispitanika u mnogim proučavanjima autoritarnih ličnosti.
Izdvojenost od kulture verovatno se odražava i u izdvojenosti
samoostvarenih ispitanika, u Maslovljevom ispitivanju, od ljudi, u njihovoj
ispod proseka potrebi za poznatim i uobičajenim.
Iz tih kao i drugih razloga ove ljude bismo mogli zvati autonomnim,
tj. oni se pre upravljaju prema zakonima sopstvenog karaktera nego prema
društvenim pravilima. U ovom smislu oni nisu samo i jedino Amerikaci
nego, više od drugih, članovi ljudske vrste. Pogrešili bismo, smatra Maslov,
ako bi smo kruto tumačili da su oni iznad i izvan američke kulture (ili bilo
koje druge, pošto se može predpostaviti da se slični nalazi mogu dobiti i u
drugim kulturama, bar kada se radi o samoostavrenim pojedincima). Pa
ipak, samo ako ih uporedimo sa preterano socijalizovanim, robotizovanim
ili etnocentričnim osobama, u neodoljivom iskušenju da donesemo hipotezu
da ova grupa nije još jedna subkulturna grupa, moglo bi reći da su oni
manje enkulturisani, manje ujednačeni, manje ukalupljeni. Ovo, po
Maslovu, podrazumeva stepen i kontinuum od relativnog prihvatanja
kulture do relativne izdvojenosti od nje.
Ako se pokaže da je ova hipoteza održiva, iz nje se može izvesti još
jedna, da će oni pojedinci, koji su izdvojeni od sopstvene kulture, u
različitim kulturama ne samo imati manje nacionalnog karaktera već će u
izvesnom pogledu, mnogo više ličiti jedni na druge nego što liče na manje
razvijene članove sopstvenog društva. Ovi samoostvareni pojedinci, koje
opisuje i analizira Maslov, uspevaju da napreduju zahvaljujući složenoj
kombinaciji unutrašnje autonomije i spoljašnjeg prihvatanja, što je
razumljivo moguće jedino ako kultura toleriše ovu vrstu izdvojenog
uzdržavanja od potpunog poistovećivanja sa njom.
148
Bibliografija
Croce, B (1960): Estetika - kao nauka o izrazu i opća lingvistika, Naprijed,
Zagreb.
Darvin, Č. (1977): Čovekovo poreklo (i Spolno odabiranje), Matica srpska,
Novi Sad.
Dessoir, M (1963): Estetika i opća nauka o umjetnosti, “V. Masleša”,
Sarajevo.
Grlić, D, (1974): Estetika - povijest filozofskih problema I, Naprijed,
Zagreb.
Grlić, D, (1976): Estetika - epoha estetike, knjiga II, Naprijed, Zagreb,.
Grlić, D. (1978): Estetika - smrt estetskog, knjiga III, Naprijed, Zagreb.
Grlić, D. (1979): Estetika - s onu stranu estetike, knjiga IV, Naprijed,
Zagreb,.
Helmholtz, H (1913): Die Lehre von den Tonempfindungen als
physiologische Grunglage für die Theorie der Musik, sechste
Ausgabe, Frider. Vieweg & Sohn Verlag, Braunschweig,.
Jovičić, D. (1990): Književno-teorijski i estetički aspekt muzikoloških dela
Romena Rolana, doktorska disertacija, Filološki fakultet, Beograd,.
Kretschmer, E. (1958): Geniale Menschen, Springer-Verlag, Berlin.
Maslov, A.(1982): Motivacija i ličnost, Nolit, Beograd,.
Nešić, V. (2003): Muzika, čovek i društvo, Prosveta, Niš.
Rubinštajn, A. (1986): Godine moje mladosti, Matica srpska, Novi Sad.
Rubinštajn, A. (1986): Mnoge moje godine, Matica srpska, Novi Sad.
Stanojević, V. (1972): Tragedija genija, Medicinska knjiga, Beograd Zagreb.
Vajt, L. (1970): Nauka o kulturi, Kultura, Beograd.
Vučić, L. (1987): Pedagoška psihologija, DPS, Beograd.
Weininger, O. (1986): Pol i karakter, “Književne novine”, Beograd.
149
RECOGNIZING A GENIUS
Abstract
In this article different opinions of genius people appearance
through history of civilization are considered. In general, two different view
confrontate. Upon one view advantage factor is genuine, and upon second
view environmental circumstances. Especially, traits of genius people are
considered on the basis of observations of some authors.
Keywords: genius, giftedness, culture, creativity
150
UDK 159.9:78
159.923:78.071.2
vol 7, No 9., 2011, pp.
ISSN 1451-5407
Sabina Hodžić 9
Univerzitet u Sarajevu, Fakultet političkih nauka
PSIHOLOŠKA ANALIZA LIČNOSTI I DELA POZNATIH
PIJANISTA
Apstrakt
Sistematskih „psihomuzičkih“ istraživanja, a pogotovo psiholoških
analiza ličnosti muzičara, kod nas do sada gotovo da uopće nije ni bilo.
Ovaj rad predstavlja pionirski pokušaj da se odgovori na neka od osnovnih
pitanja o razvoju ličnosti tri poznata svjetska pijanista: Arthur Rubinsteina,
Vladimir Horowitza i Sviatslov Richtera, analizirajući njihove biografije
kroz više teorija ličnosti. U analizi smo koristili sljedeće grupe teorija
ličnosti: psihodinamske teorije ličnosti, humanističke teorije ličnosti i
teorije crta ličnosti. Kako bi se došlo do odgovora na postavljena pitanja u
ovom radu, koristili smo detaljno proučavanje biografije izabranih
pijanista, analizu njihovog muzičkog izvođenja gledanjem video zapisa,
proučavanje osobnih ispovijesti i komentara muzičkih kritičara.
Ključne reči: Psihologija muzike, ličnost pijanista, metod analize
biografije
Svako umjetničko djelo, ili u našem slučaju, muzičko izvođenje, je
odjek umjetnikove biografije. Prema Paniću (2005), umjetničko djelo je
duboko ukorijenjeno u cjelinu života stvaraoca. Da bi se ono shvatilo,
potrebno je poznavati tok života umjetnika. Ova cjelina života naziva se
čovjekov bios, a opisivanje i prepričavanje te cjeline naziva se biografija.
Metod koji se pri tome koristi jeste- biografski metod istraživanja.
Prema Allportu (1961), ono što nazivamo „lični dokumenti“ je od
interesa ne samo za psihologa, već i za historičara, biografa i romanopisca.
9
hodzics@fpn.unsa.ba
Stoga, u analizi ličnosti, niti jedan podatak o životu pojedinca ne treba
odbacivati.
Kao lični dokument možemo definisati svaki slobodno napisan ili
izgovoren zapis koji namjerno ili nenamjerno daje obavještenja koja se
odnose na strukturu i dinamiku autorovog života. Među ove ćemo svakako
uključiti 1) autobiografije, bilo potpune ili tematske; 2) dnevnike, bilo
intimne ili sa običnim svakodnevnim zabilješkama; 3) pisma; 4) otvorene
upitnike (ali ne standardizovane testove); 5) doslovne snimke, uključujući
intervjue, ispovijesti, pričanje; 6) izvjesne literarne sastave. Važno je
primijetiti da su to sve dokumenta data u prvom licu. Uz njih imamo
različite izvještaje u trećem licu: studije slučaja, životne istorije, biografije.
Međutim, manjkavost metode analize biografije je u tome da nikad
ne možemo otkriti sve informacije o životu osobe o kojoj istražujemo.
Teško je doznati o kompleksnosti ličnosti primjenom samo jedne metode.
Svaka biografija ostaje otvorena čak i nakon smrti osobe na koju se odnosi.
U psihologiji umjetničkog stvaralaštva biografijama stvaralaca
najčešće se prilazi tako da se kroz biografiju jednog čovjeka ili više njih
objasni neki opšti fenomen- konkretno u ovom radu, ličnosti i djela tri
poznata pijanista.
Neovisno od kulture, biti muzičar (bilo da se radi o komponovanju,
aranžiranju ili izvođenju) je složen poduhvat. Izbor da se postane muzičar
ne može se objasniti jednim faktorom. Na to utječe kombinacija različitih
osobina i specifičnih iskustava koja usmjeravaju izbor ovog zanimanja.
Takođe, pojedinac koji odluči da postane muzičar, npr. pijanista, mora
posjedovati posebne sposobnosti, interese i snažnu motivaciju.
Danas se podržava teza da "ni nasljeđe, a ni sredina, sama po sebi,
ne stvaraju muzičara, već su značajna oba faktora, samo se autori razlikuju
u pogledu toga koji faktor smatraju značajnijim" (Mirković- Radoš, 1983).
Pojam muzičkih sposobnosti različiti autori često različito koriste.
Neki smatraju (Mirković- Radoš, 1983) da je to sinonim za "muzički
talent", "smisao za muziku", "muzikalnost", "muzičku inteligenciju", dok
drugi prave jasnu razliku među ovim terminima.
Samo izvođenje, ma kako superiorno bilo, neće odavati
talentovanog izvođača ukoliko mu nedostaju visok stepen muzikalnosti,
istinsko poniranje u suštinu djela i doživljavanja njegovog sadržaja i
poruke. Prema tome, muzički talent uključuje, odnosno, podrazumijeva
muzikalnost. Muzički talentovana osoba je, prije svega, muzikalna osoba
(Mirković- Radoš, 1983). Pojedinci se međusobno značajno razlikuju u
152
Sabina Hodžić
pogledu talenta, što je rezultat različitih bioloških potencijala i ranijih
muzičkih iskustava.
U vezi sa pitanjem determinanti muzičkog razvoja postoji
polarizacija gledišta. Ipak, većina psihologa kao i muzičara, smatraju da se
muzičari, (pogotovo slavni) rađaju, a dokaz su studije porodičnih stabala
znamenitih muzičara (među najznačajnije spadaju genealoške studije J. S.
Bacha). Međutim, u istraživanjima (Burland & Davidson, 2002) se navode i
drugi značajni faktori koji utječu na izbor karijere muzičara kao što je
utjecaj drugih osoba (roditelja, učitelja i vršnjaka), zatim utjecaj različitih
institucija (muzičkih škola, akademija) i važnost intrinzične motivacije.
Smatra se da je utjecaj roditelja najbitniji u ranom muzičkom
razvoju. Roditelji prate aktivnosti djeteta i pružaju mu snažnu potporu.
Zapravo, roditelji su u potpunosti uključeni u život svog djeteta. Nakon
roditelja, naglašava se uloga muzičkih učitelja. Iako se pretpostavlja da je
ličnost učitelja ključna, od velike važnosti je i davanje povratnih
informacija učenicima o njihovom uspjehu. Bez adekvatne povratne
informacije, za očekivati je da će napredak takve djece biti minimalan, a
efikasno učenje nemoguće.
Takođe, utjecaj vršnjaka u doba adolescencije je krucijalan.
Rezultati istraživanja (Burland i Davidson, 2002) pokazuju da je za
edukaciju nadarene djece najbolje kad su okruženi vršnjacima sličnih
interesa i sposobnosti. Pored iskustva i vježbanja, navedeni autori smatraju
da je intrinzična motivacija jedan od presudnih faktora za razvoj muzičkog
talenta.
Kao što je već kazano, cilj ovog rada jeste napraviti psihološku
analizu ličnosti i djela poznatih pijanista odgovarajući na pitanje kako
psihodinamska teorija ličnosti, humanističke teorije ličnosti, i teorija crta
ličnosti, objašnjavaju ličnost i djela trojice poznatih pijanista. Istraživanje
se fokusiralo na analizu ličnosti i djela tri velika svjetska pijanista: Arthur
Rubinsteina, Vladimir Horowitza, i Sviatslov Richtera. Ove pijaniste smo
izabrali za analizu zato što se radi o izuzetno uspješnim umjetnicima, koji
potiču iz različitih kultura, i imaju različite životne priče, a njihov muzički
razvoj i put do blistavih karijera je izuzetno zanimljiv.
Kako bi se došlo do odgovora na postavljena pitanja u ovom radu,
koristili smo detaljno proučavanje biografija izabranih pijanista, analizu
njihovog muzičkog izvođenja gledanje video zapisa, proučavanje osobnih
ispovijesti i komentara muzičkih kritičara.
153
Analiza ličnosti i dela Sviatoslava Richtera
Sviatoslav Richter je rođen u porodici u kojoj su i majka i otac bili
muzički obrazovani. Richterov otac, Teofil, studirao je klavir, orgulje i
kompoziciju u Beču, a kasnije podučavao klavir na Odessa konzervatoriju.
Vjenčao je svoju učenicu klavira- Richterovu majku (Geffen, 2007).
Richterov talent je zasigurno bio i naslijeđen. Prema Motte-Haber (1999),
ukoliko su oba roditelja procijenjena muzikalnima i djeca su u 70-85%
slučajeva važila za muzikalnu; kod muzikalnosti jednoga roditelja, nalazilo
se 60% muzikalne djece; kod nemuzikalnih roditelja, 15-25% djece je
muzikalno. Sličnost između roditelja i djece u pogledu muzikalnosti može
se usporediti sa sličnošću u drugim ljudskim osobinama. S druge strane,
može se sličnost među članovima obitelji temeljiti na nečemu drugome,
naime na jednakim okolinskim uvjetima; time bi se temeljila na procesima
učenja. Čini se vrlo vjerovatnim da muzikalni roditelji, bilo samo
ophođenjem, ili ciljanom podukom posreduju svojoj djeci više znanja o
muzici i više vještina; ono što se naučilo, prikazuje se tada u svijetlu
nasljeđene nadarenosti.
Iako je Teofil bio profesor klavira, Richter je možda stekao
klavirsku osnovu sa njim, ali je ustvari bio samouk. Svirao je od ranog
djetinjstva ono što mu se sviđalo. I, iako je tek sa 19 godina upisao čuveni
moskovski konzervatorij, do tog perioda je sam već prešao veliki broj
izuzetno teških klavirskih dijela.
Njegov prirodni talent se očitovao i u tome da je od najranije dobi
svirao „s lista“ (što znači da je bio sposoban odsvirati notni tekst koji prvi
put vidi, dakle bez vježbanja), i da je imao fotografsko pamćenje, tako da je
vrlo brzo učio svirati kompozicije napamet.
Ovi podaci se mogu dovesti u vezu sa razvojem superega. Naime, u
psihodinamskoj teoriji, superego predstavlja onaj dio ličnosti koji se
najkasnije razvija. Superego nastaje i razvije se pod uticajem društva u
kojem pojedinac živi. Dijete treba usvojiti norme, vrijednosti, stavove i
druga obilježja koja vrijede u jednom društvu, i to prvenstveno od roditelja,
a onda i od šire društvene okoline (Fulgosi, 1987).
Budući da su se Richterovi roditelji i sami bavili muzikom, (svirali
su klavir), onda je njihov sin mogao inkorporirati te muzičke vrijednosti, pa
je na početku, bavljenje klavirom bilo samo reflektiranje očekivanja
roditelja. A kasnije, sa širenjem socijalnog svijeta (i sa odobravanjem
značajnih drugih, poput profesora, kolega), vrijednosti koje su usađene od
strane roditelja, postaju njegove lične vrijednosti.
154
Sabina Hodžić
Zatim dolazi do formiranja ego- ideala. Ego-ideal je struktura unutar
superega koja se razvila pod uticajem nagrada i pohvala koje dijete dobiva
od roditelja. Ovaj dio strukture ličnosti regulira ponašanje na taj način što
postavlja ciljeve kojima pojedinac teži, postavlja aspiracije koje kada su
dostignute izazivaju u pojedincu osjećaj ponosa i vlastite vrijednosti
(Fulgosi, 1987).
To znači da je Richter zbog odobravanja i od strane roditelja i
učitelja, bio u mogućnosti razviti ego-ideal, koji je utjecao na to da njegovi
ciljevi budu usmjereni k tome da postane izuzetan pijanist, što bi ga
ispunilo osjećajem ponosa i vlastite vrijednosti.
Možemo pretpostaviti da su Richterovi roditelji, umjetnici, razvili
kod njega osjećaj za estetiku i za druge vrste umjetnosti pored muzike.
Naime, on je bio veliki ljubitelj književnosti, i vrlo rano je bio upoznat sa
svim značajnijim djelima svjetske literature. Posebno je volio francusku
književnost (Montaigne, Racine, Proust). Jedno vrijeme se zanimao i za
dirigovanje. Interesovao se za pozorište, bilo kolekcionar umjetničkih slika,
poznata figura na umjetničkim izložbama, a i sam se bavio slikanjem.
Adler je pretpostavljao da su ljudi motivirani prvenstveno
društvenim težnjama. Oni se povezuju sa drugima i uključuju se u suradnju
sa njima; to osjećanje zajedništva je urođeno (Hol & Lindzi, 1978). Dakle,
prema Adlerovoj teoriji, Richter je bio motiviran za bavljenje muzikom i za
sviranje klavira prvenstveno time da se povezuje sa drugima i surađuje sa
njima. Značajni drugi bi bili, u prvom redu, njegovi profesori zatim kolege,
suradnici itd.
Primjer Richtera je vrlo jedinstven. On nije polagao prijemni ispit na
moskovskom konzervatoriju. Jednostavno je pitao, tada najpoznatijeg
pijanistu i pedagoga H. Neuhausa, da ga podučava. Nakon što ga je
Neuhaus prvi put preslušao, rekao je: “Ovo je učenik kojeg sam čekao cijeli
svoj život. Po mom mišljenju, on je genije“. S druge strane, Rihter je
obožavao svog profesora i tvrdio da je „Neuhaus njegov drugi, muzički otac
i da ga je on učinio pijanistom“. Dakle, vidljivo je da je suradnja sa
drugima, odnosno rad Richtera sa profesorom Neuhausom bio doista jaka
pokretačka snaga za njega.
Kada osoba izvršava aktivnosti koje su u skladu sa onim što ona
zaista jeste, onda je to funkcioniranje koje odgovara propriumu te osobe.
Allport prepoznaje da su određene osobine ličnosti bliže vezane za
proprium nego druge (Fulgosi, 1987). Centralne osobine su kao kamen
temeljac za ličnost. Kada opisujemo nekoga, onda najčešće koristimo riječi
155
koje se odnose upravo na centralne osobine. Neuhaus je svog učenika
Richtera opisao kao „sretnu kombinaciju super- moćnog duha, čistoće duše
i vještine u jedinstvenom fenomenu; kao čovjeka sa ogromnom kreativnom
moći i gigantskim virtuozitetom. Takođe postoje sekundarne osobine
ličnosti koje nisu tako očigledne. Na primjer, Richter je govorio:“Kad se
dobro osjećam, lako mogu pronaći svoj ton na bilo kojem klaviru, ali kad
sam loše, ne mogu“.
Jung razlikuje dvije glavne orijentacije ličnosti: stav ekstravertnosti
i stav introvertnosti. Ekstraverti su orijentirani ka spoljnjem, objektivnom
svijetu, a introverti ka unutrašnjem, subjektivnom svijetu. Oba ova suprotna
stava su prisutni u ličnosti, ali je obično jedan od njih nadmoćan i svjestan
(Hol & Lindzi, 1978). Prema izjavama suradnika, Richter je bio „vrlo
zatvoren čovjek, do kojeg je bilo gotovo nemoguće doprijeti“. I njegovo
sviranje je bilo izuzetno korektno, apsolutno po pravilima i bez
pretjerivanja (Schnittke, 1985). To bi moglo značiti da je kod njega bio
dominantan ego, što bi odgovaralo introvertnom tipu ličnosti prema
Eysencku. Introverzija je opisana kao koristan atribut kod izvođača, jer se
vjeruje da pospješuje sposobnost da se povuče u raznobojni i imaginativni
unutarnji mentalni život, a istovremeno fokusira na izvođenje tehničkih
vještina (Kemp,1981, prema Papageorgi i sar., 2007).
Međutim, introverzija takođe može biti odgovoran faktor za
nastanak anksioznosti, jer se introvertne osobe slabije nose sa visokim
nivoom uzbuđenja. Vrlo visoki standardi i perfekcionizam se takođe
povezuju sa izvođačkom tremom (Mor i sar., 1995; prema Papageorgi i
sar., 2007).
Richter je smatrao da je podučavanje drugih čisto gubljenje
vremena. Kada su ga pitali zašto ne prenosi svoje znanje novim naraštajima,
odgovorio je:
„Kako da podučavam druge, kad i ja stalno moram do učim? Bolje
bi bilo da ja uzmem nekoliko časova“ (Geffen, 2007). Ovakvo stajalište bi
prema psihoseksualnoj teoriji značilo da nije dosegnut idealni tip ličnostigenitalni tip ličnosti, kojeg odlikuje odgovornost, briga za druge, za
čovječanstvo ili neke njegove dijelove. Prema Allportu, takvo ponašanje ne
odgovara zreloj ličnosti.
Po Freudovoj koncepciji, čovjek je nesvjesno biće, bez mogućnosti
slobodnog odlučivanja, potpuno determinirano, koje ne samo da ne može
donositi racionalne ili svjesne odluke, nego ne može vladati ni samim
sobom (Fulgosi, 1987).
156
Sabina Hodžić
Ovo viđenje je u potpunoj suprotnosti sa ličnošću Richtera. On je
sebe opisivao kao potpuno slobodnog čovjeka, kojeg nitko ne može
sputavati, pa čak ni politička dešavanja za vrijeme ruske revolucije, kada se
život svakog stanovnika Rusije odvijao po strogo određenim pravilima
vlasti. Koliko je zapravo smatrao da može upravljati svojim odlukama i
slobodno se ponašati, pokazuje sljedeći primjer: Na prvom Tchaikovsky
takmičenju, 1958. godine, gdje je Richter bio član žirija, izvođače je trebao
ocjenjivati ocjenama od nula do deset. Richter je mladom američkom
pijanisti Van Cliburnu (koji je na kraju bio pobjednik takmičenja) dao
ocjenu sto, a svim ostalim takmičarima ocjenu- nula. Od tog događaja, više
ga nikada nisu pozvali da bude u žiriju nekog pijanističkog takmičenja.
U biografijama Richtera se navodi da je oduvijek postojala sumnja
da je on zapravo bio homoseksualac. No, ipak je živio u heteroseksualnoj
vezi (Ivry,1998). Pojedini autori čak smatraju da je uzrok Richterove
depresije u jednom periodu njegova života bila upravo ta latentna
homoseksualnost.
Bitna stavka Adlerove teorije je i težnja ka savršenstvu (Hol &
Lindzi, 1978). Samokritičnost je kod Richtera bila jako izražena: poslije
odlične izvedbe na koncertu, i pozitivnih kritika od publike i medija, on bi
se mučio zbog najmanje pogreške koju je samo on zamijetio dok je svirao.
Znao je originalni koncept kako bi ta izvedba trebala zvučati, i mogao je
procijeniti u kojoj je mjeri to uspio (Schnittke, 1985).
Richter je u starosti bio zahtjevniji i često otkazivao nastupe, što bi u
okviru Jungove teorije ličnosti mogli objasniti time da srednjovječni čovjek
i stariji, gubi mladalačka interesovanja i zamjenjuje ih drugima.
Vlastito ja (self) je najvažniji strukturalni konstrukt u Rogersovoj
teoriji ličnosti. Taj pojam označava shvaćanje koje pojedinac ima o sebi i o
tome kakva je on ličnost (Fulgosi, 1987).
Za tako kompleksnu individuu, kao što je bio Richter, vrlo je teško
reči da li je bio zadovoljan svojom karijerom izvođača, i da li mu je ona
pričinjavala radost ili ne. Na kraju odličnog TV dokumentarca „Enigma“ od
Brune Monsaingeona, Richter kaže:
„Ja ne volim sebe. To je to“. Iz ove rečenice mogli bi pretpostaviti
da je imao negativnu percepciju o sebi. Zasigurno se zna da je on bio vrlo
samokritičan izvođač, a pitanje je koliko je to doprinijelo njegovom
formiranju negativnih percepcija o sebi.
157
Analiza ličnosti i dela Vladimira Horowitza
Horowitz je, kao i Richter, rođen u porodici umjetnika. Počeo je
rano svirati, a prve lekcije klavira je dobio od svoje majke (Schonberg,
1964). Njegov talent je vrlo brzo došao do izražaja. Sa osam godina je
pored sviranja počeo da se bavi i komponovanjem.
Očito da su dinamičke osobine prema Catellovoj teoriji ličnosti
uzročnici motiviranog ponašanja i interesa za bavljenje muzikom koji je
Horowitz pokazao već u mlađoj dobi. Naime, on je uz pomoć oca
promijenio godinu svog rođenja u rodnom listu, i to zato da bi izbjegao
služenje vojske. Smatrao je da bi služenje u vojsci moglo ozbiljno naškoditi
njegovim prstima, a budući da je znao šta želi - da bude poznati pijanista,
napravio je izbor i odlučio takoreći, pobjeći iz Rusije, da bi nastupao u
Americi, i tako ostvario svoje snove.
Kada govori o upotrebi duševne energije, Jung smatra da svaki
višak energije može da se upotrijebi u kulturnim i duhovnim aktivnostima.
Ove aktivnosti sačinjavaju više, razvijenije ciljeve života. Što je osoba
uspješnija u zadovoljavanju bioloških potreba, ima više energije za kulturna
interesovanja (Hol & Lindzi, 1978). Horowitz se, kao i Richter bavio
muzikom u jako teška vremena u Rusiji, kada su svirali samo za „vreću
krompira i čokolade“, i kada su im porodice bile stalno protjerivane. I pored
toga što njihove biološke potrebe nisu bile zadovoljene, oni su se bavili
muzikom.
Horowitz je takođe često naglašavao slobodu volje, koja se kod
njega najviše očitovala u veoma liberalnim pogledima o interpretaciji
pojedinog muzičkog djela.
Kada su ga kritičari jednom prilikom pitali kako se usuđuje da
transformiše originalni notni zapis Mussorgskog, on im je odgovorio da je
jako marljivo radio na toj kompoziciji i da mu je „baš svejedno šta drugi o
tome misle, i da se on toga uopšte ne stidi“ (Bennett, 2002). Ovakav stav
Horowitza je u suprotnošću sa Freudovom koncepcijom čovjeka kao
potpuno determiniranog bića.
Prema Rogersovoj teoriji, u srži i svojoj prirodi, čovjek je svrhovito
biće koje ima određene ciljeve kojima teži u svom razvoju, pa je ljudska
priroda konstruktivna, a čovjek je realistično i pouzdano stvorenje. Čovjek
je po svojoj prirodi i pozitivno stvorenje i teži aktualizaciji vlastitog ja ili
samoaktualizaciji, postizanju zrelosti i socijabilnosti (Fulgosi, 1987).
158
Sabina Hodžić
Priroda Horowitza je bila naglašeno konstruktivna, a ciljevi kojima
je težio su bili pretežno vezani za muzički razvoj, kroz koji je postizao
aktualizaciju vlastitog ja, kao i zrelost i socijabilnost.
Horowitz je očigledno imao dosta pozitivnu sliku o sebi, njegov self
se sastojao od pozitivnih percepcija sebe i pozitivnih vrijednosti. On je bio
svjestan svog genija, i često ga je sam znao veličati: „Ja sam Romantičar
19. stoljeća. Ja sam posljednji. Jako puno rizikujem. Pošto je moje sviranje
čisto, ako napravim grešku, čut će se. Ali, notni zapis nije Biblija, i nikada
se ne bojim usuditi. Muzika se nalazi iza tih tačkica (nota). Treba je tamo
tražiti, i na to mislim kada kažem da sviram sa velikim manirom...“
U dokumentarnom filmu „Reminiscence“, Horowitz govori o svom
životu, i svira nekoliko kompozicija. Tu je vrlo upečatljivo njegovo držanje
za klavirom- taj ponosni, graciozni stav, koji šalje poruku „Pogledajte me!“.
Čak i on sam, prije no što nešto odsvira, kaže u kameru da se „svi
sad trebaju pripremiti, jer će on izvesti nešto strašno dobro...“. On je bio
čovjek koji je zaista volio to što radi i imao je vrlo visoko mišljenje o sebi.
Iz navedenog možemo pretpostaviti da je Horowitz bio poprilično
narcisoidna osoba, što je prema Freudu posljedica nemogućnosti
razlikovanja ego libida i energije usmjerene na druge osobe i objekte, a
prema Horneyevoj, narcisoidnost nije stvarna ljubav prema sebi, nego
precjenjivanje sebe zbog osjećaja nesigurnosti.
Najčešći opis Horowitza kao osobe u literaturi je najbliži onome
kako ga je opisao Mohr: „Bio je težak i vrlo kompleksan čovjek. Nikad nisi
mogao znati kad će eksplodirati i vrisnuti ili šta već...Prošlo je dosta
vremena, prije no što smo zaista postali prijatelji...“ (Colvin, 2006). Iz
ovoga možemo pretpostaviti koje su bile centralne osobine ličnosti
Horowitza. Takođe postoje sekundarne osobine ličnosti koje nisu tako
očigledne, ili toliko generalne ili konzistentne, kao što su preferencije,
stavovi, situacijske odrednice i sl. Npr. poznata je izjava Horowitza: „Ako
ne vježbam jedan dan, ja to znam. Ako ne vježbam dva dana, moja žena to
zna. Ako ne vježbam tri dana, cijeli svijet to zna...“ (Colvin, 2006).
Prema Jungu, najistaknutija funkcija kod klasičnih muzičara je
osjetljivost, pa pretpostavljamo da je to bila dominantna funkcija i kod
Horowitza, kao i kod drugih pijanista. To je funkcija opažanja ili funkcija
stvarnosti. Ona pruža konkretne činjenice ili predstave o svijetu.
Osjetljivost i intuicija smatraju se za iracionalne funkcije jer se zasnivaju na
opažanju konkretnog i posebnog.
Iako je Horowitz postao popularan prvenstveno zbog kvalitete
sviranja na koncertima, to nije bila jedina aktivnost s kojom se bavio.
159
Potreba da svira više nije bila prisutna da bi se zadovoljio neki vanjski
faktor. Vrlo brzo ona je postala cilj sama sebi, što prema Allportu možemo
objasniti principom funkcionalne autonomije. U filmu „Reminiscence“ on
kaže: “Pretjerano ekspresivne kretnje pri sviranju nisu potrebne. Muzika ne
dolazi iz grimasa lica, već iz prsta. Sve je iznutra...“
Bitna stavka Adlerove teorije je i težnja ka savršenstvu. Ova težnja
je urođena, ona je dio života, ako ne i sam život. Svaka osoba ima svoj
način na koji dostiže ili samo pokušava da dostigne savršenstvo (Hol &
Lindzi, 1978). Koliko je god dobro svirao na koncertima, Horowitz je bio
vrlo samokritičan i nikada u potpunosti zadovoljan. Upravo zbog velike
težnje ka savršenoj izvedbi, ali i zbog prevelike iscrpljenosti, Horowitz se
više puta povlačio iz javnosti, u jednom periodu čak i na 12 godina da bi
poboljšao svoju tehniku i sviranje. Cijeli život je jako puno vježbao, i bio
izuzetno posvećen nastupanju pred publikom i snimanju ploča. Prema
Maslowu, upravo je posvećenost radu karakteristika samoaktualiziranih
ličnosti.
Analiza ličnosti i dela Arthura Rubinsteina
Razvoj ličnosti se, prema Freudu, odvija pod uticajem različitih
iskustava iz djetinjstva Rubinstein je već u ranom djetinjstvu zabavljao
svoje roditelje tako što je imitirao različite zvukove. Sa tri godine je i prvi
put sjeo za klavir, a već sa pet godina je imao svoj prvi nastup. Jedna
zanimljivost vezana za djetinjstvo Rubinsteina je da je izgovorio svoju prvu
riječ tek sa tri godine (isto se desilo i kod slavnog Einsteina).
Rubinstein je bio izuzetan talent, međutim nije vježbao toliko koliko
je zapravo trebao. Više je volio elitna druženja, pa se većinom oslanjao na
svoj talent. Publika mu nije to puno to zamjerala, jer je svojim
nevjerovatnim šarmom nadoknađivao propuste u sviranju.
Često se znao šaliti na svoj račun: poslije jednog koncerta, na kojem
je napravio dosta pogrešaka u interpretaciji, je rekao:
„Mogao sam napraviti još jedan koncert od svih silnih nota koje sam
na ovom koncertu ispustio, koje nisam odsvirao“. Ovakav humor prema
Freudu ima funkciju odbrambenog mehanizma, koji omogućava osobi da
reducira emocionalnu napetost. Prema Maslowu to je karakteristika
samoaktualiziranih osoba, a prema Rogersu, obilježje zrelih i zdravih
pojedinaca.
160
Sabina Hodžić
Najveći ekstravert od svih pijanista koji su predmet ove analize je
zasigurno Rubinstein.
Njegov životni slogan je bio “vino, žene i pjesma“ (gdje se oko 80%
kod njega odnosilo na žene, a onih 20% na vino i pjesme). Sebe je opisao
kao „najsretniju osobu koju je ikada sreo“, a na pitanje da li ima nešto za
čim žali u životu, odgovorio je „da žali samo za cigaretama koje nije
zapalio, i vinima koje nije probao (a ovdje bi se moglo dodati i za ženama
koje nije volio) (prema Schonberg, 1964).
U njegovoj autobiografiji „Moje mnoge godine“ on piše o svojim
ljubavnicama, elitnom društvu, zabavama, a skoro ni riječi o muzičkom
ukusu, klavirskoj tehnici ili umjetničkoj viziji. Ta autobiografija je dobar
pokazatelj onih aspekata života koji su za Rubinsteina bili najvažniji.
On je bio čovjek koji je i u svom privatnom životu, i u stvaranju
muzike predstavljao jedinstvenu radost življenja. Imao je nevjerovatnu
karizmu, zbog čega se isticao u ozbiljnoj muzičkoj eri, gdje se zahtijevao
visok nivo vještine u sviranju, ali jako malo šarma i poezije. Uvijek je bio u
stanju da šarmira publiku u cijelom svijetu, upravo zbog svoje karizmatične
ličnosti. Allport smatra da jedinice za analizu svake ličnosti koje dopuštaju
ponovnu živu sintezu te ličnosti predstavljaju osobine ličnosti. One su
ujedno osnovne dinamičke ili motivacijske jedinice. Osobine tjeraju
pojedinca na aktivnost, i to takvu aktivnost u kojoj će se te osobine moći
izraziti. Pojedinac je aktivan u traženju takvih situacija i mogućnosti
(Fulgosi, 1987). Prema ovom stajalištu, individualne osobine ličnosti
Rubinsteina su mogli biti glavni „krivci“ za izbor upravo muzičke karijere.
Svirao je svaki komad na prirodan, zdrav, ekstravertni način,
vatreno, hrabro, rizikujući i sa mnogo boja. Bio je oduševljen španskom
muzikom i rado je izvodio kompozicije de Falle, Albeniza i Granadosa.
U 30.godini života se oženio i sa novom ulogom supruga a kasnije i
oca, stekao je i nove navike vježbanja, što prema Jungovoj teoriji znači da
je u zrelim godinama zamijenio svoje mladalačke interese novima i
promijenio način razmišljanja. Povukao se na neko vrijeme, i odlučio da
vježba da bi poboljšao svoju tehniku. Rekao je:
“Zar da se govori o meni da sam mogao biti bolji? Zar da takvo
nasljeđe ostavim porodici?“ Očito je imao problem s tim što su ga drugi
smatrali talentom, ali pomalo neozbiljnim i ne baš marljivim. Odlučio je
pokazati drugačije.
Rubinstein je u privatnom životu često zahtijevao lojalnost i pažnju
od mnogih: supruge, ljubavnica, prijatelja, suradnika i od svoje četvero
161
djece. Kod njega je potreba za ljubavlju i pripadanjem prema teoriji o
hijerarhiji motiva bila veoma istaknuta. Međutim, rijetko je uzvraćao tu
pažnju drugima.
„Ponekad se činilo da su mu vlastita djeca publika“, tvrdi njegova
kći, Eva. „Uvijek sam mislila da se tako ogroman talent poput njegovog širi
kao tumor. Može biti benigni ili maligni. Ali u svakom slučaju izbacuje
druge stvari...“.
Neosporna je činjenica, da je Rubinstein bio izuzetan pijanist i da je
volio svirati, da je volio muziku i sve u vezi sa njom: “Ja sam strastveno
uključen u život- biti živ, imati muziku, šetati, gledati- to je sve čudo.
Muzika nije hobi, čak nije ni strast. Muzika-to sam ja!“. Stvaralačko
samstvo predstavlja krunu Adlerovog rada u oblasti teorije ličnosti. Ono
daje smisao životu; ono stvara cilj kao i sredstvo da se do njega dođe (Hol
& Lindzi, 1978). Kod Rubinsteina smisao života je bila muzika i sviranje.
Bavljenje muzikom je odredilo njegov cilj-da se postigne vrhunac u
muzičkoj karijeri, ali i sredstva- sve aktivnosti koje su vezane za muzičare.
Njegov self se sastojao od pozitivnih percepcija sebe kao ličnosti i
kao umjetnika. No, očigledno je sebe prvenstveno doživljavao kao boema,
zabavljača, veselog duha, a tek onda kao ozbiljnog umjetnika: „ Ljudi su
mislili da sam ja nekakav završeni genije, ali to je pravi vic“.
Prema humanističkoj teoriji, određen cilj za osobu ima vrijednost jer
predstavlja nagrađivanje.
Nagrada je za Rubinsteina bio uspjeh koji je postigao zbog odličnog
sviranja, i popularnost koja iz toga proistekla: „Postigao sam veliki uspjeh.
Rekli su da je koncert bio veličanstven. Kakva moć!“.
Rubinstein je u kasnoj starosti još uvijek bio u jako dobroj formi.
Posljednjih godina se posvetio druženju sa elitnim slojem društva, a na
koncertima je svirao samo kad bi mu trebao novac. Umro je u 95. godini
života.
***
Osnovni problem u našem istraživanju je bio nedostatak podatka iz
ranog djetinjstva, koji bi doprinijeli potpunijoj i kvalitetnijoj analizi.
Najviše objašnjenja smo dobili kroz psihodinamsku teoriju Freuda i kroz
humanističku teoriju Maslowa, upravo iz razloga što smo imali najviše
podataka iz biografija koji su se mogli objasniti kroz ove dvije teorije. Ne
možemo izdvojiti jednu teoriju ličnosti za koju bi mogli kazati da posebno
opisuje pijaniste, niti možemo u potpunosti objasniti ličnost, zbog njene
162
Sabina Hodžić
kompleksnosti. Možemo objasniti samo pojedine dijelove života i djela
pijanista jer svaka teorija daje različita objašnjenja.
Psihoanalitičke teorije stvaralaštva objašnjavaju stvaralaštvo kao
sublimaciju prigušenih i odbojnih nagonskih tendencija. Freud je smatrao
da se čovjek bavi umjetnošću kako bi mogao pretvoriti seksualnu energiju u
više psihičke i socijalne aktivnosti tj. preoblikovanje neprihvatljivih nagona
u prihvatljive oblike umjetnosti, koja na taj način može dovesti do
olakšanja. Za razliku od Freuda koji je isticao id, njegovi učenici Adler i
Jung su pažnju usmjeravali ka čovjekovom stvaralačkom Ja koje teži
cjelovitošću.
Sociopsihološke teorije nastojale su da objasne ličnost umjetnika i
njegovo djelo prije svega sredinom u kojoj živi, spletom društvenoekonomskih odnosa koji karakterišu ne samo tu sredinu već i čitavo
vrijeme, određenu epohu u razvoju čovjeka. U prvi plan stavljaju čovjekovu
društvenost, naglašavajući važnost superega. Prema ovim teorijama, čovjek
svojim ponašanjem i stvaralaštvom ne zadovoljava samo svoje nagonske
potrebe već cilja i u budućnost, smatrajući je važnijom od prošlosti.
Prema Adleru, u umjetničkom djelu ne vide se samo nagoni koji se
na taj način simbolično zadovoljavaju, već i nedostaci koji se sa takvom
aktivnošću kompenzuju tj. stil života i na kraju njegovi ideali, projekcija
čovjeka, vizija budućnosti i cilj života.
Humanističke teorije su takođe isticale ulogu stvaralaštva. Prema
Rogersu, potreba za novim iskustvima jedna od osnovnih čovjekovih
potreba, koja je vidljiva već kod djeteta. On ne vidi bitnu razliku između
različitih načina stvaranja, jer svako stvaralaštvo ima izvor u čovjekovoj
potrebi za samoaktualizacijom. Rogersovu teoriju nadopunjuje Maslow koji
smatra da je stvaralaštvo urođena osobina kod svakog čovjeka i da je ono
univerzalno. „ Ljudi stvaraju potpuno prirodno kao što ptice lete, a listovi
pupaju“ (Maslow; prema Fulgosi, 1987).
Literatura
Allport, G. V. (1961). Sklop i razvoj ličnosti. Bugojno: Katarina.
Bennett, L. A. Sean (2002). Horowitz's performances of piano transcriptions
demonstrate that his “reception as genius” was „work“. England:
Cambridge University.
Burland, K. & Davidson J. W. (2002). Training the talented. Music
Education Research, Vol. 4, No.1.
163
Colvin, G. (2006). What it takes to be great. Fortune Magazin.
Film „A Reminiscence“ (o Vladimiru Horowitzu).
Film „Enigma“ (O Sviatoslav Richteru).
Fulgosi, A. (1987). Psihologija ličnosti. Zagreb: Školska knjiga.
Geffen, P. Sviatoslav Richter-an introduction to his life and work.
Pristupljeno 15. maja 2008. na: http://trovar.com/str/bio.html
Hol, K. S. & Lindzi, G. (1978). Teorije ličnosti. Beograd: Nolit.
Ivry, B. (1998). From Russia with (forbidden) love. Pristupljeno 21. maja
2008.
na:
http://www.salon.com/ent/music/feature/1999/01/05feature2.html
Motte- Haber, Helga de la (1999). Psihologija glazbe. Jastrebarsko: Naklada
Slap.
Mirković-Radoš, K. (1983). Psihologija muzičkih sposobnosti. Beograd:
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Panić, V. (2005). Psihologija i umetnost. Beograd: Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva.
Papageorgi, I., Hallam, S. & Welch G. F. (2007). A conceptual framework
for understanding musical performance anxiety. Research Studies in
music Education, No.28.
Schnittke, A. (1985). Svyatoslav Richter. Moscow: Music. Pristupljeno na:
http://trovar.com/str/bio.html
Schonberg, H. C. (1964). The great pianists. London: Victor Gollanez ltd.
164
Sabina Hodžić
Sabina Hodžić
PSYCHOLOGICAL ANALYSIS OF PERSONALITIES OF FAMOUS
PIANISTS
Abstract
This research is a pioneer attempt to answer some of the basic
questions about the development of personalities of free world famous
pianists- Arthur Rubinstein, Vladimir Horowitz and Sviatslov Richter,
analyzing their biographies through several theories of personality. In the
analysis we used the following groups of theories: psychodynamic theories,
humanistic theories of personality, and trait theories. We also analyzed
biographies of selected pianists, their music performance, personal
confessions and comments from music critics.
Keywords: Psychology of music, personality of pianists, analysis of
biographies
165
UDK 159.923:005.5
vol 7, No 9., 2011, pp.
ISSN 1451-5407
Zorica Marković
Departman za psihologiju,
Univerzitet u Nišu
POVEZANOST STILOVA RUKOVOĐENJA I STILOVA
ODLUČIVANJA
Apstrakt
Rad se bavi istraživanjem povezanosti stilova rukovođenja i stilova
odlučivanja rukovodioca.Stil rukovođenja definiše se kao prepoznatljiv
način ponašanja pojedinca. Stil odlučivanja predstavlja kombinaciju
kognitivne složenosti i orijentacije na vrednosti. Cilj rada je istraživanje
povezanosti između stilova rukovođenja o kojima govori Isak Adižes i to:
produktivni, administrativni, integrativni, preduzetnički .i stilova
odlučivanja iz koncepta Alen Roua i to: direktivni, bihevioralni, analitički i
konceptualni. Od kontrolnih varijabli uključene su starost ispitanika, linija
rukovođenja i tip obrazovanja. Istraživanje je izvršeno na uzorku od 308
menadžera iz većeg broja organizacija u Srbiji. Za merenje stilova
rukovođenja korišćen je test konstruisan po konceptu Isaka Adižesa. Stilovi
odlučivanja mereni su testom Alena Roua. Rezultati pokazuju da postoji
povezanost između stilova rukovođenja i stilova odlučivanja. Integrativni
stil rukovođenja pozitivno korelira sa ponašajnim i konceptualnim stilom
odlučivanja, dok proizvodni stil rukovođenja pozitivno korelira sa
direktivnim stilom odlučivanja.
Takođe postoji povezanost između
kontrolnih varijabli i preferencije stila rukovođenja i stila odlučivanja.
Ključne reči: stil rukovođenja, stil odlučivanja, menadžer
POVEZANOST STILOVA RUKOVOĐENJA I STILOVA ODLUČIVANJA
Teorijski okvir
Stilovi rukovođenja
Istraživanje stilova rukovođenja je predmet izučavanja bihevioralnih
teorija vođstva. Pod stilom vođstva podrazumeva se model ili način
ponašanja rukovodioca. Kako ističe Isak Adižes (Isak Adižes, 1978) to je
način ponašanja koji se često ponavlja kod rukovodioca i na osnovu čega je
njegovo ponašanja prepoznatljivo i predvidljivo. Isak Adižes određuje
stilove vođstva prema ulogama koje rukovodilac ima i prema zadacima koje
treba da ostvari. On treba da omogući produktinost, odnosno stvaranje
proizvoda i usluga, da se stara o poštovanju zakona, procedura i pravila
rada, da od pojedinaca u organizaciji stvori zajednicu koja skladno
funkcioniše i da omogući stvaranje i realizaciju novih ideja i projekata. U
skladu sa ovim ulogama Adižes (Adizes, 1979.a) govori o šest stilova
rukovođenja: stilu Proizvođača (P) ili “Usamljenog jahača”, stilu
Administratora (A) ili Birokrate, stilu Preduzetnika (E) ili Palikuće i stilu
Integratora (I) ili Supersledbenika. Uravnotežena kombinacija svih ovih
stilova daje stil idealnog menadžera (PAEI). Nasuprot njemu je stil
Beskorisnog čoveka.
Rukovodilac koji ima stil Proizvođača ili Usamljenog jahača
zainteresovan je uglavnom za proizvodnju rezultata. On uvek samo radi,
radi, radi. Svoj doprinos organizaciji ceni prema tome koliko teško radi. On
se ne bavi ni jednom od ostalih uloga menadžera osim proizvodnjom. “On
ne koordiniše, ne upravlja, ne delegira, ne planira, ne prati postignute
rezultate, ne nadzire i tako dalje. Ne iznosi nova uputstva ili tendencije, i
nije u dobrim odnosima sa ljudima. Ne gradi tim i ne razvija sposobnosti
drugih oko njega - prezauzet je proizvodnjom”. (Adižes, 1979.a St.16.). On
ne obučava druge, niti ih uključuje u posao, jer kad bi ih uključio manje bi
posla ostalo njemu, a to bi ga činilo nesrećnim. Ovaj stil rukovođenja je
veoma čest i postoji u različitim sredinama. U Americi ima naziv “idi po”, u
Meksiku “idi donesi mi nešto”, u Izraelu “potrčka“. Proizvođač ne ume da
planira. On misli samo na dnevne i tekuće poslove i probleme. On se nikad
ne pita “zašto” i “čemu to što radi”, “koji je cilj organizacije” jer ne stiže
zbog prezauzetosti. On ne izgrađuje timove, ali voli da privlači pažnju i da
bude glavni. U konfliktnim situacijama Proizvođač gubi kontrolu i tada on
postaje mali diktator. ''To je to. ... Evo šta ima da radimo i gotovo. ''(Adižes,
1979.b, str.207) On je uvek prezaposlen, a radnici besposleni S njim je
organizacija na gubitku.
168
Zorica Marković
Stil Administratora ili Birokrate karakteriše pre svega poštovanje i
sprovodjenje pravila i propisa rada, a mnogo manje rezultati rada. Za uspeh
organizacije bitno je da se poštuju procedure i pravila rada, da postoji
dobra administracija, ali to nije dovoljno. Problem je u tome što se on
isključivo bavi administriranjem. On je pedantan i precizan u svemu, u
odlaganju papira, čuvanju dokumentacije, održavanju čistoće, do reda na
stolu. Voli da sve kontroliše - rad, ljude, sistem. Najviše bi voleo kada bi
mogao da isprogramira zaposlene. Najbolje se slaže sa “da-da” ljudima koji
rade kako im se kaže, koji su bez inicijative, koji rade bez protivljenja i
pitanja, dolaze na posao na vreme, odlaze sa posla na vreme, ali malo rade.
Kao članu tima uvek mu treba da dobro promisli da bi nešto rekao. U
konfliktnim situacijama Administrator se uglavnom ’’zamrzne’’. ‘‘Stegne
zube, ne gleda u Vas već kroz Vas. On Vas ignoriše i nastavlja sopstveni
raspored.''(str.207) Administrator je veliko zlopamtilo. Pažljivo sve beleži i
vratiće vam kad, tad. On ne voli nejasnoće, niti promene, pa samim tim ni
nove poslove ni projekte. On koči i zaustavlja promene i sa njim je
organizacija na gubitku.
Stil Preduzetnika ili Palikuće karakteriše stalna težnja za promenom.
On bi sve da promeni i “šta se radi” i “kako se radi”. Uvek ima nove
planove. Pun je novih ideja i metoda. Zaposleni ga teško prate. Za njih je
ponedeljak najteži dan, kada dolazi sa novim idejama smišljenim preko
vikenda. Problem je u tome što zaboravi one od prethodnog ponedeljka.
Njegove brojne inicijative prave gužvu i užurbanost u kojoj on uživa. On
ne zna kako da realizuje svoje ideje, ali očekuje da to drugi urade..
Međutim, podređeni ga ne uzimaju ozbiljno i ne sarađuju. Pokušavajući da
previše prilika iskoristi odjednom i zaokupljenošću brojnim novim i
povoljnim prilikama, previdi prepreke i gubitke. Kao član tima on dominira,
ne primećuje i ne čuje druge, ne zato što je neučtiv već zato što samo
osluškuje svoje ideje. Obožava publiku zbog čega stalno saziva sastanke na
kojima je glavni glumac. Od podređenih traži potpunu lojalnost. Voli da mu
budu stalno na raspolaganju. U konfliktnim situacijama ovaj tip se ponaša
najgore. On je u stanju da protivnika stegne za vrat, da ga maltretira,
ponižava, kompromituje, uništava mu ugled. Posle toga sve zaboravi i
ponaša se kao da ništa nije bilo. Palikuća je entuzijasta, pun energije,
uzbudljiv. Za njega je svaka sitnica podsticaj za nove ideje i poduhvate. On
je vrlo kreativan. Ali u toj zaneseniosti novim idejama ne primeti prepreke i
probleme. Uprkos stimulativnosti i stvaralačkih ideja koje su potrebne
organizaciji, rukovodilac tipa Palikuće nanosi štetu organizaciji zato što
vrlo često menja pravac i ni jednu ideju ne dovede do kraja.
169
Stil isključivog Integratora ili Supersledbenika karakteriše isključivo
nastojanje da ujedinjuju zaposlene oko neke zajedničke ideje,
zapostavljajući sve ostale uloge rukovodioca. Naziv za njegov stil je
Supersledbenik, zato što on ne vodi, već sledi druge. Supersledbenik prvo
ispita stavove zaposlenih, a onda predlaže ono što je većini prihvatljivo i
integriše ih oko te ideje. Isključivi Integrator nema svojih ideja, on sledi
ideje drugih. Za njega je bitno da postoji konsenzus, nije bitno oko čega. On
nikad ništa ne govori, jer zapravo prati šta drugi govore. Integrator zna šta
se politički dešava bolje od bilo kog drugog u organizaciji. On ima odličan
njuh za politiku. On ne pokazuje lako svoje karte u igri, jer nije siguran gde
grupa ide. Njegovo ponašanje može se verbalizovati rečima: ''Imam ideju,
ali nisam siguran da se slažem s njom.'' (Adižes, 1979.b, str. 85) U
konfliktnim situacijama rukovodioci ovog tipa se pokoravaju. Pristaje na
sve. Njihov tipični odgovor je: ‘’ Oh, to ste mislili? Nema problema. Fino.
Ne brinite ništa.'' Oni se kreću kako vetar duva, naročito ako jako duva.''
(Adižes, 1979.b, str. 207)
Za uspešno funkcionisanje organizacije rukovodioci treba da imaju
sluha za potrebe ljudi. Rukovodilac treba da bude zainteresovan za ljude,
spreman da ih sasluša i sposoban da razume. On treba da integriše ljude,
njihove ideje i napore u cilju ostvarenja zajedničkih ciljeva. “Integracija
znači sposobnost pojedinca da proizvede odluku koju će podržati ljudi koji
će je, u stvari, sprovoditi ili koji će osetiti njeno delovanje. Integracija
pretvara individualno preduzetništvo u grupno preduzetništvo”. (Adižes,
1979.a, str. 52) To ne znači da je uloga rukovodioca da jedino i
prevashodno ujedinjuje i nekritički sledi ideje zaposlenih.
Svaki od ovih stilova ekstremno izražen je kontraproduktivan.
Rukovodilac koji se bavi isključivo jednim zadatkom, zanemarujući ostale
nanosi više štete nego koristi organizaciji. Dobar menadžer treba da u svom
stilu rukovođenja ima zastupljene sve stilove, odnosno da dobro obavlja sve
uloge. Različitom kombinacijom i različitim stepenom izraženosti
pomenutih stilova nastaje veći broj međustilova. U zavisnosti od nivoa
upravljanja na kom se menadžer nalazi (prva, srednja ili najviša linija)
poželjnije su određene kombinacije. Uravnotežena kombinacija svih stilova,
odnosno podjednako ispunjavanje svih uloga koje se od menadžera očekuju
daju stil rukovođenja Idealnog menadžera. Jedna ista osoba može imati
izražen jedan, dva ili sva četiri stila, što je najbolje. Međutim, kako priznaje
Adižes, to je redak slučaj. Jedna ista osoba teško da može da izvede sve
uloge u isto vreme, kao ni u dužem vremenskom periodu. Zato je potreban
tim. Tim čine ljudi čiji su stilovi komplementarni.
170
Zorica Marković
Stil bez stila je stil Beskorisnog čoveka. Ukoliko menadžer ne
ispunjava ni jednu od ovih uloga onda je njegov stil - stil Beskorisnog
čoveka. On nije dovoljno stručan ni kompetentan da bi bio proizvođač, ne
ume da organizuje posao, niti da se stara o ispunjavanju propisa da bi bio
administrator, ne ume da komunicira da bi bio integrator, a nema ni elana,
ni ideja da bi bio preduzetnik. Njegova jedina preokupacija je kako da
opstane. ''Njihov zaštitni znak je spor menadžerski metabolizam i nizak
nivo energije. Oni stalno govore ''Da, da'' i klimaju glavom, ali ustvari ništa
naročito ne rade'', osim što se bave svojim opstankom. ( Adižes, 1979.b,
str.87)
U različitim zemljama preovlađuju određeni stilovi vođstva.. Adižes
primećuje da Japan odlikuje integrativni stil vođstva, dok SAD odlikuje
administrativni stil. U Japanu postoji visok stepen lojalnosti i
međuzavisnosti u biznisu. Korporacije nude stalno zaposlenje i porodično
okruženje. Oni vode brigu jedni o drugima vođeni svojom kulturom, a ne
pravnim institucijama. Što se SAD-a tiče, situacija je različita. ''Uloga (A)
je veoma visoka i u stalnom je porastu. ...Oslanjamo se na spoljnu
intervenciju u rešavanju naših internih problema. Uloga (I) nam je veoma
slaba.''(1979.b, str.61)
Stilovi odlučivanja
Odlučivanje predstavlja jednu od najvažnijih i najčešćih
rukovodilačkih aktivnosti. ''Odlučivanje, kao proces biranja pokriva čitav
proces upravljanja-planiranje, organizovanje, zapošljavanje, vođenje,
kontrolisanje.''(Wren, Voich, 1994. str. 88) Svakodnevno rukovodioci
donose veliki broj različitih odluka, od najbanalnijih do za
organizaciju odlučujućih i rizičnih odluka, u pogledu njenog opstanka,
poslovanja i razvoja, u zavisnosti od toga koji se zadatak pred njih postavlja
i od hijerarhijskog nivoa rukovodjenja na kojem se nalaze.
Odluke rukovodioca imaju dalekosežne posledice koje mogu da
vode prosperitetu i razvoju organizacije ili njenoj stagnaciji i kolapsu.
Prema shvatanjima brojnih autora, stil odlučivanja mora biti saglasan
odabranoj strategiji organizacije, a prema mišljenju drugih, način
odlučivanja i vrste odluka su ''gotova '' strategija organizacije.''Ad hoc''
odluke, odluke kratkog daha, za bliži vremenski period, sa malom dobiti, ali
sigurnim ishodom ili dugoročne, smele odluke, radikalne inovacije velikog
rizika, ali i potencijalno velikom dobiti, nosioci su određene strategije.
171
Zbog značaja koji ovaj proces ima u rukovođenju, u okviru teorije
rukovođenja i teorije organizacije posvećuje se posebna pažnja
proučavanju politike i prakse odlučivanja (Damjanović, 1990.)
Alen Rou (Alan Rowe, 1989) je definisao četiri stila odlučivanja.
Rou ističe da se u definisanju stilova oslanjao na radove Springera i Doča
(Springer and Deutch) o specijalizovanim funkcijama leve i desne
hemisfere. Leva hemisfera bavi se logičnim mišljenjem, analizom, serijskim
informacijama, upravlja govorom kao i apstraktnim logičnim
rezonovanjem. Osobe kod kojih je leva hemisfera dominantna pokazuju
spremnost da razlikuju različite elemente u setu podataka. Desna
hemisfera specijalizovana je za intuiciju
i kreativnost. Osobe sa
dominantnom desnom hemisferom imaju kapacitet da primaju stvari u
celini, imaju razvijen osećaj za vreme i mogu više ideja da razmatraju
istovremeno (paralelno procesiranje informacija). Takođe, pokazuju
tendenciju da integrišu podatke u opšte konstrukte. Dobro procenjuju
prostor, maštovite su i kreativne. Veliki broj ljudi sa dominantnom desnom
hemisferom su umetnici.
Stil odlučivanja predstavlja kombinaciju kognitivne složenosti i
orijentacije na vrednosti. Kognitivna složenost obuhvata sposobnost
korišćenja informacija preko
sposobnosti istovremene obrade više
informacija do sposobnosti uviđanja zatim generalizacije i koncipiranja
strategije. Jedan od aspekata kognitivne složenosti je i sposobnost
uočavanja većeg broja dimenzija u datom (percipiranom) nizu podataka ili
uočavanje razlike u percipiranom nizu podataka, što je funkcija leve
hemisphere. Drugi aspekt kognitivne složenosti je sposobnost
kombinovanja podataka tako da se nađu novi konstrukti ili pravila što je
sposobnost integracije i pripada desnoj hemisferi.
Orijentacija na vrednosti obuhvata od zainteresovanosti za tehnićke
vrednosti i zadatke do zainteresovanosti za organizacione vrednosti i ljude.
Kako strategija menadžera uključuje mnogo složenih međuzavisnih
varijabli, spremnost menadžera da razumeju i ovladaju datom situacijom
zavisi od njegove kognitivne složenosti. Osobe sa visokim nivoom
kognitivne složenosti nemaju teškoća u razumevanju modela koji su
predstavljeni podacima u višestrukim relacijama. Osobe sa niskom
kognitivnom složenošću mogu da vladaju malim brojem podataka u okviru
malog broja specifičnih pravila.
Alan Rou govori o četiri stila odlučivanja: direktivni, analitički,
ponašajni i konceptualni.
172
Zorica Marković
Rukovodioci sa izraženim direktivnim stilom imaju nizak stepen
tolerancije za dvosmislenost i nejasnoće i iz tih razloga koriste malo
informacija i razmatraju mali broj alternativa. Preferiraju informacije u
usmenoj formi. Zbog malog broja informacija i malog broja alternativa
koje razmatraju, mogu biti brzi i brzo doći do rezultata. Preferiraju
struktuirano okruženje i traže detaljne informacije. Imaju potrebu za redom
i krutom kontrolom. Skloni su da slede pravila i mogu biti agresivni. Lično,
potrebna im je sigurnost i status. Često su ljudi sa ovim stilom odlučivanja
autokrate i imaju veliku potrebu za moći.
Menadžeri sa analitičkim stilom su u kognitivnom smislu
kompleksnije ličnosti. Teže inovacijama i dobri su u apstraktnom i logično
deduktivnom rezonovanju. Vole da imaju na raspolaganju veću količinu
informacija u pisanoj formi. Za razliku od menadžera sa direktivnim
stilom pokazuju više tolerancije prema dvosmislenosti i uzimaju u
razmatranje više alternativa. Osobe sa ovim stilom orijentisane su na
rešavanje problema i teže najboljem rešenju. Vole raznolikost i promene, ali
naglašavaju kontrolu.Slično menadžerima sa direktivnim stilom,
orijentisani su na tehničku stranu posla i imaju autokrats Produktivni,
administrativni, integrativni, preduzetnički ke sklonosti.
Ljudi sa izraženim konceptualnim stilom imaju visoku kognitivnu
složenost i orijentaciju na ljude. Oni teže postignuću, rezultatima, ali
pokazuju poverenje i otvorenost u odnosima sa zaposlenima. U donošenju
odluka, oni razmatraju značajnu količinu informacija i ispituju brojne
alternative. Imaju sposobnost vizualizacije kao i sposobnost razumevanja
složenih relacija. Mogu da se bave složenim problemima. Njihova rešenja
su kreativna. Oni su perfekcionisti u pogledu kvaliteta. Podržavaju učešće
zaposlenih u procesu donošenja odluka i postizanju ciljeva. Važna im je
slava, priznanje i nezavisnost.
Bihevioralni stil odlikuje niska kognitivna složenost zbog čega
razmatraju mali broj podataka, ali su zato duboko posvećeni organizaciji i
razvoju ljudi. Vođeni željom da budu prihvaćeni, pružaju podršku drugima,
pokazuju toplinu i empatiju. Vole da se konsultuju sa drugima, primaju
sugestije i lako komuniciraju. Zahtevaju malo podataka i uglavnom
preferiraju verbalne izveštaje. Usmereni su na neposredne i srednjoročne
ciljeve.
Po mišljenju Alena Roa većina rukovodoca, čak i oni najfleksibilniji
imaju po jedan dominantan stil odlučivanja, ali takođe većina njih koristi i
ostale stilove prilagođavajući se situaciji u kojoj se odluka donosi.
173
Alen Rou je konstruisao instrument za merenje stilova-inventar
stilova odlučivanja (DSI- Decision Style Inventory) Instrumentom se može
identifikovati dominantan i pomoćni (''backup style''), koji menadžer ređe
koristi.
Metodološki okvir
Osnovni cilj istraživanja
Osnovni cilj isttraživanja je ispitati da li postoji povezanost između
stilova rukovođenja i stilova odlučivanja rukovodioca.
Varijable istraživanja: stilovi rukovođenja i stilovi odlučivanja
U kontrolne varijable uvrstili smo starost rukovodioca, tip
obrazovanja i liniju rukovođenja. Tip obrazovanja podelili smo u četiri
kategorije- tehničke nauke, prirodne nauke, društvene i humanističke. U
skadu sa
kontrolnim varijablama definisani su specifični ciljevi
istraživanja.
Specifični ciljevi istraživanja
Ispitati da li postoji povezanost između starosti rukovodioca i
preferencije stila rukovođenja i odlučivanja.
Ispitati da li postoji povezanost između stilova rukovođenja i stilova
odlučivanja sa tipom obrazovanja rukovodioca, odnosno da li rukovodioci
različitog obrazovanja preferiraju različite stilove rukovođenja i
odlučivanja.
Ispitati da li postoji povezanost između linije rukovođenja na kojoj
se rukovodilac nalazi i preferncije stila rukovođenja i odlučivanja odnosno
da li se rukovodioci sa različitih linija rukovođenja razlikuju po stilu
rukovođenja i odlučivanja.
Uzorak
Istraživanjem je obuhvaćeno 308 menadžera iz većeg broja radnih
organizacija i svih nivoa rukovodjenja. Obuhvaćeni su rukovodioci oba
pola od čega 203 (65.9%) muškarca i 105 (34.6%) žena.
Instrumenti
Test Adižesovih stilova vodjstva
Za merenje stilova rukovođenja korišćen je test konstruisan po
konceptu Isaka Adižesa. Test su konstruisali Petar Kostić, Bojana Pavković
i Zorica Marković. Test sadrži četiri skale od kojih svaka meri po jedan stil
vođstva: 1. stil Proizvođača ili Usamljenog jahača, 2. stil Administratora ili
174
Zorica Marković
Birokrate, 3. stil Preduzetnika ili Palikuće i 4. stil Integratora ili
Supersledbenika. Uravnotežena kombinacija svih stilova rukovođenja daje
stil Idealnog rukovodioca, a nekorišćenje ni jednog od pomenutih stilova
daje stil Beskorisnog čoveka. Početna verzija testa sadržala je 86 ajtema, ali
je eliminisanjem ajtema koji smanjuju pouzdanost svedena na 73. Ajtemi
predstavljaju tvrdnje za koje ispitanik treba da odgovori koliko tačno
opisuju njegova uverenja. Pri tom ima pet ponuđenih opcija: ''potpuno
netačno'', ''netačno'', ''ne mogu da se odlučim'', ''tačno''i ''potpuno tačno''.
Test stilova odlučivanja
Za merenje stilova odlučivanja korišćen je test stilova
odlučivanja koji je konstruisao Alan Rou. Test identifikuje četiri stila
odlučivanja: analitički, konceptualni, direktivni i bihevioralni. Test
povezuje stepen kognitivne slošenosti i orijentacije na vrednosti sa stilom
odlučivanja. Sadrži dvadeset ajtema u obliku nedovršenih rečenica. Svaki
ajtem prate četiri ponuđena odgovora Ispitanik ne treba da izabere jedan od
ponuđenih odgovora, već treba da za svaki od ponuđenih odgovora označi
koliko mu odgovara -''najmanje odgovara'', ''malo odgovara'', ''delimično
odgovara'', ''najviše odgovara''. Odnosno, ispitanik treba da ponuđene
odgovore, kod svake tvrdnje rangira, prema značaju koji imaju za njega i da
pri tom ne ponovi dva puta isti rang.
Na osnovu rezultata moguće je utvrditi koji je od stilova ispitaniku
dominantan, a potom koji pomoćni, prikriveni /''backup style''/. Stil se
smatra dominantnim ukoliko se vrednost rezultata nalazi za više od 1/2
standardne devijacije (SD), do jedne SD a manje od jedne SD iznad
prosečne vrednosti. Ukoliko je vrednost rezultata za više od jedne
standardne iznad prosečne vrednosti, stil odlučivanja je vrlo dominantan.
Rezultati koji se nalaze za 1/2 SD iznad ili ispod prosečne vrednosti stil se
smatra pomoćnim, dok rezultati za više od 1/2 SD ispod prosečne vrednosti
ukazuju da je stil odlučivanja prikriven i da se vrlo retko koristi.
Rezultati
Povezanost stilova rukovođenja i stilova odlučivanja – kanonička
korelacija
U pogledu povezanosti stilova rukovođenja i stilova odlučivanja,
globalno posmatrano stvari izgledaju ovako – u postupku kanoničke
korelacione analize dobijena su dva statistički značajno korelirana para
kanoničkih komponenti. Uzete zajedno kanoničke komponente
175
ekstrahovane iz svakog od skupova zajedno objašnjavaju po neki procenat
više od 40% varijanse svoga skupa i po nešto manje od 5% varijanse
suprotnog skupa. Precizniji podaci su dati u tabeli:
Tabela 1. Globalna povezanost stilova rukovođenja i stilova
odlučivanja
Stilovi
Adižesove skale
odlučivanja
Kan
onič
ki
par
Objašnjen
a
varijansa
1
0,381
2
0,063
Uk 0,444
upn
o
Redundans
a
Kanoničk
a
korelacija
Kvadrat
koef.kano
n.
kor.
Objašnjen
a
varijansa
Redundans
a
Značajno
st
0,045
0,002
0,047
0,344
0,199
0,118
0,040
0,344
0,084
0,428
0,041
0,003
0,044
0,000
0,041
Ili posmatrano po komponentama:
Tabela 2. Matrica strukture i krosstrukture (u tabeli su date
korelacije varijabli sa kanoničkim komponentama tj. koeficijenti strukture i
krosstrukture).
Prvi kanonički par
Drugi kanonički par
Skup 1 –
Stilovi
odlučivanja
komponenta
ekstrahovana
iz stilova
odlučivanja
Analitički
Direktivni
Konceptualni
Ponašajni
0,275
0,358
0,777
0,846
176
komponenta
ekstrahovana
iz
Adižesovih
skala
0,095
0,123
0,267
0,291
komponenta
ekstrahovana
iz stilova
odlučivanja
-0,237
0,383
0,017
-0,220
komponenta
ekstrahovana
iz
Adižesovih
skala
-0,047
0,076
0,003
-0,044
Zorica Marković
Skup 2 –
Adižesove
skale
komponenta
ekstrahovana
iz stilova
odlučivanja
komponenta
ekstrahovana
iz
Adižesovih
skala
komponenta
ekstrahovana
iz stilova
odlučivanja
komponenta
ekstrahovana
iz
Adižesovih
skala
Administrativni
Preduzetnički
Integrativni
Proizvodni
0,163
0,157
0,323
0,083
0,475
0,456
0,941
0,243
-0,034
-0,028
0,054
0,092
-0,170
-0,139
0,270
0,464
Iz tabele se vidi da prvi par kanoničkih komponenti grade
konceptualni i ponašajni stilovi odlučivanja i pre svega integrativni stil
rukovođenja, a nešto malo administrativni i preduzetnički, dok drugi
kanonički par gradi direktivni stil odlučivanja i proizvodni stil rukovođenja.
Tabela 3. Izdvojena visoka zasićenja
Prvi kanonički par
Stilovi odlučivanja
Ponašajni 0,846
Konceptu 0,777
alni
Stilovi rukovođenja
Integrativni
0,941
Administrativni 0,475
Preduzetnički
Drugi kanonički par
Stilovi odlučivanja Stilovi rukovođenja
Direktivni 0,383 Proizvodni 0,464
0,456
Iz podataka se može uočiti da ponašajni i konceptualni stil
odlučivanja koreliraju pozitivno, sa pre svega integrativnim i mnogo manje
sa administrativnim i preduzetničkim stilom rukovođenja, što govori da
rukovodioci sa ponašajnim i konceptualnim stilom odlučivanja uglavnom
imaju integrativni stil rukovođenja.
U drugom kanoničkom paru direktivni stil odlučivanja korelira
pozitivno sa proizvodnim stilom rukovođenja.
Starost – broj godina
U pogledu povezanosti starosti ispitanika sa stilovima rukovođenja
i odlučivanja postoji statistički značajna korelacija samo sa
administrativnim stilom rukovođenja. Stariji ispitanici pokazuju sklonost
administrativnom stilu vođstva, sa godinama, sve više.
177
Tip obrazovanja
Da bi ispitali da li postoje razlike između poduzoraka ispitanika
različitog tipa obrazovanja u pogledu toga koji je stil rukovođenja i
odlučivanja najzastupljeniji, odnosno najučestaliji kod određenog tipa
obrazovanja, uporedili smo ispitanike koristeći tehniku Hi kvadrat test. U
pogledu toga koji je stil rukovođenja odnosno odlučivanja najzastupljeniji u
poduzorcima rukovodilaca različitih tipova obrazovanja čini se da su
različiti stilovi odlučivanja i rukovođenja podjednako zastupljeni kod
rukovodilaca različitih tipova obrazovanja.
Kada je u pitanju tip obrazovanja, ispitanike smo klasifikovali u 4
kategorije – tehničke nauke, prirodne nauke, društvene i humanističke.
Međutim, kada se radi o stepenu izraženosti stilova rukovođenja,
nismo dobili statistički značajne razlike u pogledu stepena izraženosti
pojedinih stilova rukovođenja i tipa obrazovanja.
Za poređenje aritmetičkih sredina koristili smo analizu varijanse i ttestove uz Bonferonni korekciju za inflaciju verovatnoća za poređenje dve
po dve grupe. Što se tiče izraženosti stilova odlučivanja i tipa obrazovanja
rezultati su prikazani na tabeli.
178
Zorica Marković
Tabela 4. Razlike u izraženosti stilova odlučivanja između
ispitanika sa različitim tipovima obrazovanja
Varijabla
O AS
SD
F
znač. Grupe
br
koje se
az
razlikuju
o
međusobn
va
o
nj
e
Konceptualni T 51,399
9,54
3,056 0,029 P-D
stil
10,40
(0,07)
P 49,16
odlučivanja
9,48
D 53,52
P-H
11,24
(0,07)
H 54,37
10,69
Ponašajni stil T 48,17
5,855 0,01
T-D
9,47
odlučivanja
P 47,27
(<0,05)
10,02
D 52,58
T-H
11,49
H 53,53
(<0,05)
P-D
(<0,05)
P-H
(<0,05)
Legenda: T – tehnička zanimanja, P- zanimanja iz oblasti prirodnih
nauka, D – zanimanja iz oblasti društvenih nauka, H – humanistička
zanimanja. Navedene su razlike koje su značajne bar na nivou 0,05, kao i
one koje su blizu ovog nivoa značajnosti.
U pogledu izraženosti konceptualnog stila odlučivanja postoji
razlika (blizu statističke) između ispitanika društvenih i humanih nauka u
odnosu na ispitanike sa obrazovanjem iz prirodnih nauka.
Konceptualni stil odlučivanja izraženiji je kod ispitanika iz oblasti
društvenih i humanističkih zanimanja. Ponašajni stil statistički značajno je
izraženiji kod ispitanika sa zanimanjima iz humanističkih i društvenih
nauka u odnosu na ispitanike sa zanimanjima iz oblasti tehničkih i prirodnih
nauka.
U pogledu korišćenja analitičkog i ponašajnog stila nisu nađene
statistički značajne razlike.
179
Globalno gledano, najveći broj razlika je nađen između ispitanika sa
obrazovanjem iz oblasti društvenih i humanističkih nauka s jedne, i
tehničkih i prirodnih s druge strane.
Linija rukovođenja
Tabela 5. Razlike u pogledu stilova rukovođenja između
rukovodilaca sa različitih linija
Varijabla
Linija
AS
SD
F
znač. koja od
rukovo
koje
đenja
grupe se
razlikuje
Administrati Prva
59,63
7,91
3,303 0,038 Prvavni stil
Druga
61,99
7,06
druga
Treća
60,11
7,42
(0,039)
Preduzetnič Prva
59,60
7,71
3,637 0,027 Prvaki stil
Druga
61,93
6,29
druga
Treća
60,77
5,89
(0,022)
Korišćeni su t testovi sa Bonferonni korekcijom za ispitivanje
razlika između pojedinačnih grupa.
Što se tiče povezanosti linije rukovođenja i stilova rukovođenja
postoji statistički značajna razlika između rukovodioca prve i druge linije
rukovođenja u izraženosti administrativnog i preduzetničkog, utoliko što
su oba stila izraženija kod rukovodica druge linije.
Što se stilova odlučivanja tiče, statistički značajnih razlika između
rukovodilaca različitog nivoa nema.
Zaključak
Rezultati su potvrdili našu hipotezu da postoji statistički značajna
povezanost između stilova odlučivanja i stilova rukovođenja. Integrativni
stil rukovođenja značajno korelira sa ponašajnim i konceptualnim stilom
odlučivanja, a znatno manje administrativni i preduzetnički stil.
Konceptualni i ponašajni stil odlučivanja pripadaju desnoj hemisferi. Po
vrednosnoj orijentaciji oba su na ljude orijentisani stilovi odlučivanja, s tim
što je konceptualni stil odlučivanja, stil veće kognitivne složenosti.
180
Zorica Marković
Integrativni stil rukovođenja, kako ističe Adižes karakteriše sposobnost
pojedinca da okupi ljude oko jedne ideje koju će oni prihvatiti i realizovati.
Integraciona uloga funkcioniše uz pomoć nekoliko komponenti. To su
senzibilnost tj. empatičnost prema drugima, zatim sposobnost deduktivnog
zaključivanja pod kojim Adižes podrazumeva umeće da se iz onog što su
ljudi rekli zaključi šta žele da kažu, kao i da se zna da se izađe u susret
očekivanjima, potrebama i problemima drugih ljudi. Adižes integrativni stil
vođstva smatra najznačajnijim i najpoželjnijim stilom vođstva, ukoliko ne
pređe u svoju suprotnost, ukoliko rukovodilac ne prestane da vodi, već
samo nekritično sledi svoje podređene, odnosno postaje supersledbenik.
Statistički značajna povezanost između direktivnog stila odlučivanja
i proizvodnog stila rukovođenja je rezultat koji se mogao očekivati.
Direktivni stil odlučivanja je stil leve hemisfere, niske kognitivne
kompleksnosti i u pogledu vrednosne orijentacije usmeren na tehnički
aspekt, na zadatak. Proizvodni stil rukovođenja karakteriše proizvodnja
rezultata. Rukovodilac sa izrazitim stilom proizvođača sve radi, proizvodi,
prodaje, konstruiše, upravlja proizvodnim sistemom, vrši istraživanja, sve u
cilju da posao obavi sam. Direktivni stil odlučivnja takođe karakteriše
težnja za brzim postizanjem rezultata i kontrolom situcije.
Naša hipoteza da je tip obrazovanja značajan činilac stilova
tukovođenja nije potvrđena. U pogledu izraženosti stilova rukovođenja kod
rukovodilaca različitog obrazovanja (obrazovanje smo podelili u četiri
kategirije-humanističke, društvene, prirodne i tehničke nauke) nema
statistički značajne razlike.
Međutim, hipoteza, da je tip obrazovanja značajan činilac stilova
odlučivanja je potvrđena. U pogledu izraženosti stilova odlučivanja,
rezultati pokazuju da je konceptualni stil odlučivanja izraženiji kod
rukovodioca sa zanimanjima iz društvenih i humanističkih nauka nego
prirodnih, dok je ponašajni stil statistički značajno izraženiji kod
humanističkih i društvenih profesija nego kod prirodnih i tehničkih.
Što se tiče povezanosti starosti ispitanika sa stilovima rukovođenja
postoji statistički značajna povezanost samo sa admnistrativnim stilom
vođstva. Stariji rukovodioci su skloni administrativnom stilu vođstva koji
karakteriše poštovanje pravila i propisa rada, ali u ekstremnom obliku vodi
birokratizovanju posla i zanemarivanju suštine posla zbog forme.
U pogledu povezanosti stila rukovođenja sa linijom rukovođenja,
dobijenie su razlikei između rukovodilaca prve i druge linije rukovođenja u
izraženosti administrativnog i preduzetničkog stila i to tako što su oba
181
izraženija kod rukovodioca druge linije. U pogledu izraženosti stila
odlučivanja nisu dobijene razlike u odnosu na različite linije rukovođenja.
Rezultati istraživanja su pokazali da su stilovi odlučivanja i stilovi
rukovođenja međusobno povezani, ali su ponaosob povezani i sa drugim
faktorima kao što su starost ispitanika, tip obrazovanja, linija rukovođenja.
Međutim, složenost procesa odlučivanja i rukovođenja zahteva ispitivanje
povezanosti sa brojnim drugim faktorima, kao što su karakteristike ličnosticrte ličnosti, intelektualni kapaciteti, faktori situacije i td.
Literatura
Adižes, I. (1979a). Dijagnoza stilova upravljanja, Novi Sad, Prometej
Adižes, I. (1998). Najvažnija je integrativna /I/ uloga, Beograd, Direktor,
br.7-8,str.11.
Adižes,I.(1979b). Upravljanje promenama, Novi Sad, Prometej
Bečejski Vujaklija, D., Borović, S. (1996). Model odlučivanja za izbor top
menadžera, Beograd, Zbornik radova Prvog medjunarodnog
simpozijuma ''Industrijsko inžinjerstvo 96''
Bryman A. (1986). Leadership and Organizations, London: Routledge
&Kegan Paul
Damjanović, M. (1990). Menadžerska revolucija, Beograd, Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva
Maletić J., Duđak Lj., Vukić, B. (1994) Utvrđivanje stilova odlučivanja, XXI
Jugoslovenski simpozijum za operaciona istraživanja, Zbornik
radova, SYM-OP-IS-94.
Riggio, E. R.(2003). Introduction to Industrial/Organizational Psychology,
4th/ed.New Jersey , Prentice Hall.
Rowe, A., Mason, O. , Dickel,K. , Snyder, N.(1989). Strategic
Management- A Methodological Approach, Addison –Wesley
Publishing Company, New York.
Wren, A. D., Voich, J.R.Dan (1994). Menadžment, proces, struktura i
ponašanje, Beograd, Privredni pregled.
182
Zorica Marković
Zorica Marković
RELATIONS BETWEEN LEADERSHIP STYLES AND DECISIONMAKING STYLES
Abstract
The study investigates the correlation between leadership and
decision making styles. A leadership style represents a recognizable way of
an individual’s behaviour. A decision making style represents a
combination of the cognitive complexity and the orientation towards a set of
values. The paper investigates the correlation between the leadership styles
previously analyzed by Isaac Adizes, which include: productive,
administrative, integrational, enterprising and the decision making styles
according to Alan Rowe: directing, behavioural, analytical and conceptual.
The control variables included the age, the leadership level and the
educational profile. The study involved 308 managers from a large number
of organizations in Serbia. The leadership styles measurement was
conducted using a test made in accordance with Isaac Adizes’s concepts.
The decision making style measurement was conducted using Alan Rowe’s
test. The results show that there is a correlation between leadership and
decision making styles. The integrational style of leadership correlates
positively with the behavioural and the conceptual style of decision making,
while the productive style of leadership correlates positively with the
directing style of decision making. There is also a correlation between the
control variables and leadership and decision making style preferences.
Keywords: leadership styles, decision making styles, manager
183
UDK 159.923:005.5
vol 7, No 9., 2011, pp.
ISSN 1451-5407
Svetlana Čičević
Saobraćajni fakultet, Univerzitet u Beogradu – Laboratorija za saobraćajnu
psihologiju i ergonomiju
Milkica Nešić
Medicinski fakultet, Univerzitet u Nišu, Institut za Fiziologiju
ZNAČAJ KONTURE FUNDAMENTALNE FREKVENCIJE GLASA
U PROCENI PSIHOFIZIOLOŠKOG STANJA GOVORNIKA10
Apstrakt
Fundamentalna frekvencija glasa ima veoma značajnu ulogu u
prenošenju prozodijskih, kao i para- i ne-lingvističkih informacija, i kako su
brojna istraživanja pokazala, predstavlja valjan indikator fizičkog i
emocionalnog stanja govorika. U radu je prikazana pojednostavljena
kontura fundamentalne frekvencije (F0 kontura) glasa kontrolora letenja
kao parametar stresa indukovanog radnim opterećenjem tokom regularnog
rada. Za akustičku analizu izabrana je višesložna test reč tako da su
rezultati interpretirani posebno za F0 konture dva segmenta reči (nukleusa
slogova). Rezultati su pokazali da tokom trajanja rada dolazi do porasta
vrednosti fundamentalne frekvencije govora, kao i realizovanih kontura.
Oćigledno da su segmenti reči osetljivi na stres koji nastaje usled različitog
trajanja radnih sesija. Značajne promene se javljaju kako na nivou cele
reči, tako i u okviru njenih segmenata, što se može koristiti u dijagnostičke
svrhe, odnosno, nameće se zaključak da F0 možemo ekstrahovati iz
početnog kao i iz finalnog segmenta akustičke, tj. artikulacione celine.
Ključne reči: Kontura fundamentalne frekvencije (F0 kontura)
glasa; psihofiziološko stanje; kontrolor letenja; radno opterećenje; segment
reči
10
Nastanak ovog rada delimično je finansiran sredstvima Ministarstva prosvete i nauke
republike Srbije u okviru rada na projektu 179002.
ZNAČAJ KONTURE FUNDAMENTALNE FREKVENCIJE GLASA U PROCENI...
Uvod
Proces produkcije govora može se opisati kao mentalni i fizički
proces koji se realizuje kroz sledeće korake: formiranje ideje, odabir
odgovarajućih lingvističkih jedinica iz memorije, generisanje niza
artikulatornih pokreta, aktivacija motornih programa, transmisija
neuromuskularnih komandi mišićima respiratornog i sistema fonacije,
pokreti odgovarajućih artikulatora, upotreba proprioceptivnih povratnih
informacija i širenje akustičke energije (kroz usta i nozdrve).
Opadanje mišićne tenzije ili sniženje telesne temperature koji
predstavljaju fiziološke promene uslovljene umorom i radnim opterećenjem
mogu indirektno uticati na karakteristike glasa, imajući u vidu različite
etape procesa produkcije govora: kognitivno planiranje govora, respiraciju,
fonaciju, artikulaciju/rezonanciju, kao i radijaciju (Krajewski and Kröger,
2007). Akustička analiza se uglavnom zasniva na istraživanjima
prepoznavanja emocija iz zvučnog signala i postupke izračunavanja
različitih parametara govora (Batliner i sar., 2006). Integracija specifičnih
motornih obrazaca produkcije zvuka iz regiona srednjeg mozga i neurona
sive mase mozga može objasniti dobro poznatu vezu između emocionalne i
vokalne kontrole. Laringealni i respiratorni mišići operišu prema određenim
obrascima da bi se proizveo zvuk određene frekvencije, intenziteta i
vremenske organizacije, zavisno od namere i stanja (raspoloženja)
govornika. Akustičke karakteristike mogu se podeliti na auditivnoperceptivne koncepte u prozodiji (fundamentalna frekvencija, intenzitet,
ritam, pauze i brzina govora), artikulacione (nerazgovetan govor,
izostavljanje ili redukcija vokala) i kvalitet glasa (zadihan, šapat, napet,
hrapav).
Sistem kontrole letenja (ATC). Profesija kontrolora letenja
zahteva visok nivo performansi i stepena budnosti i smatra se veoma
stresnom zbog ogromne odgovornosti za život velikog broja ljudi. Kako
karakteristike ljudskog faktora variraju tokom vremena zavisno od
zdravstvenog stanja i spoljašnjih uticaja, u ATC sistemu dobre performanse
se mogu definisati kao odsustvo nebezbednih akcija operatora. Zato da bi se
bezbednost čitavog ATC sistema održavala optimalnom, nivoi stresa i
radnog opterećenja (RO) kojima je operator izložen moraju biti umereni.
Povećanju bezbednosti sistema pomoglo bi postojanje alata za objektivnu
procenu stresa operatora pri različitim nivoima radnog opterećenja, u
realnom vremenu.
186
RO se može smatrati spoljašnjim stimulusom koji prouzrokuje
fiziološke reakcije na stres ljudskog organizma. Stres modifikuje nivo
specifičnih hormona, što dovodi do promena ritma srčanog rada i disanja,
krvnog pritiska kao i transpiracije. Otuda merenje ovih primarnih ili
sekundarnih reakcija na stres daje objektivne informacije kako određena
individua doživljava dato radno opterećenje (Hagmueller i sar., 2006; Ruiz i
sar., 1990).
Za ovu svrhu nisu dovoljna laboratorijska istraživanja van radnog
konteksta. Ljudski govor nam može pružiti informacije o većini
sekundranih reakcija na stres bez direktnog fizičkog kontakta sa
ispitanikom. Kako stres tako i govor predstavljaju veoma kompleksne
procese, različitog porekla, i u slučaju stresa, različitih efekata, od kojih se
mnogi od njih manifestuju u govornom signalu. Mnogi faktori, kao što su
pol, uzrast, okruženje, utiču na produkciju govora, tako da se svaki
pojedinačni izgovor razlikuje od sledećeg, čak i kada istu frazu izgovara
ista osoba. S druge strane, stres je stanje koje može biti uzrokovano brojnim
razlozima, uključujući radno opterećenje, emocije ili sredinske uticaje.
Brojne studije razmatrale su efekte emocionalnog stanja govornika na
karakteristike govornog signala. Stoga je prilično teško razdvojiti
istraživanja stresa i emocija (Cowie i Cornelius, 2003). Nalazi nekih
istraživanja prepoznavanja emocija mogu se direktno primeniti i za
prepoznavanje stresa (Alter i sar., 2003; Huber i sar., 2000). F0 je parametar
najčešće korišćen za analizu i klasifikaciju govora u stresnim stanjima
(Hansen, 1996; Zhou i sar., 2001).
Govor predstavlja značajan modalitet komunikacije među ljudima
kao i u sistemu čovek-mašina. Star je između 200 hiljada i 2 miliona godina
i nezamenljivo je sredstvo za razmenu ideja, zapažanja i osećanja. Služi za
prenos afektivnih informacija putem eksplicitnih (lingvističkih), kao i
implicitnih (paralingvističkih) poruka koje reflektuju način na koji su reči
izgovorene. Ako razmatramo samo verbalni (lingvistički) aspekt poruke, ne
obraćajući pažnju na način kako je izgovorena (paralingvistička poruka),
može se dogoditi da propustimo neke relevantne informacije ili da čak
pogrešno razumemo poruku ukoliko ne obratimo pažnju na neverbalni
aspekt govora. Istraživanja iz oblasti psihologije i psiholingvistike o
paralingvističkim karakteristikama govora dala su obilje rezultata o
akustičkim i prozodijskim karakteristikama koje mogu biti upotrebljene za
kodiranje afektivnih stanja govornika. Sveobuhvatan pregled prethodnih
istraživanja u ovoj oblasti može se naći u radu (Juslin i Scherer, 2005).
Parametri govora koji se mogu smatrati pouzdanim indikatorima bazičnih
187
emocija su kontinualne akustičke mere, naročito one koje se odnose na F0
(raspon, srednje vrednosti, medijane, i varijabilnost), intenzitet i trajanje
kao tri osnovna domena.
Intonacija. Ljudska bića izražavaju emocije na mnogo različitih
načina, između ostalog, putem facijalne ekspresije, kao i modulacijom
intonacije glasa (Banse i Scherer, 1996). Tipična akustička karakteristika
kojom je zasićen emocionalni govor podrazumeva nivo, raspon i oblik F0
ili intonacione konture. Potrebno je praviti razliku između intonacione
konture na nivou fraze (koja obično pokazuje deklinacije - odstupanja u
odnosu na baznu i vršnu liniju F0 minmuma i maksimuma, respektivno), i
onu na nivou sloga (koje su se pokazale veoma bitnim u istraživanjima
emocionalnog govora). Iako postoji neslaganje među raznim autorima u
pogledu terminologije, varijacije oblika F0 konture se obično odnose na
obrasce rasta i opadanja u odnosu na slogove (Dilley i Brown, 2007; Mary i
Yegnanarayana, 2008). Poznato je da je kriva fundamentalne frekvencije
nekog izgovora glavna akustička manifestacija suprasegmentnih struktura
kao što su naglasak, akcenat (visina) i intonacija. Vokali i konsonanti
nemaju potpuno invarijantnu spektrografsku reprezentaciju, tako da,
površina F0 konture ne nalikuje uvek suprasegmentnim strukturama koje joj
leže u osnovi, jer se mnoge varijacije dešavaju tokom njihovog
ispoljavanja. Zbog toga je često teško razumeti modele F0 na osnovu
direktnih opservacija. Na primer, opaženo je da postoji tendencija
postupnog opadanja F0 tokom artikulacije. Ova pojava, poznata kao
deklinacija, javlja se u mnogim jezicima. Posle mnogih dekada istraživanja
ostalo je nerazrešeno da li je deklinacija funkcionalno različit obrazac
intonacije ili nuzprodukt produkcije izgovora. To je verovatno zbog toga što
se većina istraživanja ovog fenomena zasniva na opservaciji globalne F0
konture, bez adekvatne analize lokalnih prozodijskih struktura. Za
intonaciju je često teško proceniti i specifikovati lokalne komponente koje
leže u osnovi konture. Pikovi F0 fonološki su povezani sa leksički
naglašenim slogovima. Kontura F0 nekog izgovora može se smatrati kao
niz lokalnih pokreta koji sadrže pikove F0 koji se pojavljuju simultano sa
leksički naglašenim slogovima. U deklarativnim rečenicama pikovi F0 su, u
više od 70 % slučajeva, povezani sa slogom koji sledi onaj koji je nosilac
leksičkog akcenta u fonološkoj reprezentaciji. Može se smatrati da je
automatsko snižavanje F0 tokom izgovora univerzalni fonetski efekat (koji
čak nije specifičan samo za ljudsku vrstu).
Potreban nam je kvantitativni model koji dozvoljava da
zaključujemo o mehanizmima, procesima i informacijama koje su uključene
188
u generisanje F0 konture. Efekti inicijalnih konsonanata na F0 sloga dobro
su ispitani, pa se za nazale zna da ispoljavaju najmanje ometajući učinak
(dovode do najmanje poremećaja konture) na kontinuitet F0 konture.
Potvrđeno je da kada je inicijalni konsonant sloga bezvučan (i to ploziv, kao
na primer /t/, pre nego nazal) dolazi do porasta rane porcije F0 konture u
slogu. Veći je uticaj prenosa sa prethodnog tona, nego anticipatorni uticaj sa
tona koji sledi. Kontura F0 u početnom delu svakog sloga je izgleda veoma
tranzicionalna, njena početna vrednost veoma varira. Finalni regioni F0
konture sloga (više od ostalih) najmanje variraju pod uticajem efekta
prenosa tona. Poznato je da deklarativne rečenice prouzrokuju najveću
deklinaciju F0.
Tranzicija F0 takođe se javlja kad god postoji razlika u F0 između
dva susedna sloga, bez obzira na to da li dva sloga nose isti ton. Jedna od
univerzalija vezanih za intonaciju jeste postojanje početnog uzbuđenja koja
ustvari predstavlja tranziciju između vrednosti F0 na početku izgovora i
prvog F0 maksimuma, što ne čini funkcionalni porast. Pri sirovom praćenju
F0 primećuju se oštri pikovi oko dodirnih tačaka nazala i vokala. Kada je
leksički akcenat sloga najvažniji determinišući faktor lokalne F0 konture
sloga, fokus menja globalni oblik krive F0, što utiče na visinu, pa čak i
oblik lokalnih kontura. Varijacije u melodiji govora obično nemaju
normalnu raspodelu. Često se pojavljuju dva i više maksimuma. Kod jedne
individue kontura je vrlo stabilna, i ukoliko je stanje individue
nepromenjeno ona čini pravu liniju u toku vremena. Kada je subjekt
ekscitiran prosečni nivo F0 raste a melodija je proširena.
Uticaj stresa se ispoljava najviše u stadijumima planiranja izgovora,
generisanja motornih komandi i produkciji govornog zvuka. Na osnovu
ovih promena moguće je predviđanje i rano upozoravanje govornika operatora da može nastupiti kritično opadanje performansi što ima ogromnu
ulogu u prevenciji nezgoda čime bi se mogli sprečiti ogromni humani i
finansijski troškovi. Zato je opravdano veliko ulaganje napora u merenje
stresa, umora i radnog opterećenja u realnim radnim situacijama. Verovatno
najpreciznije procene nivoa stresa kome je pojedinac izložen dobijaju se
merenjem fizioloških parametara. Ovakva merenja podrazumevaju, na
primer, analizu krvi ili postavljanje elektroda (na pr. u mozgu). Većina
ovakvih merenja su invazivna i vezana za medicinska ispitivanja.
U okviru kategorije neinvazivnih merenja, mogu se razlikovati mere
koje se dobijaju fizičkim kontaktom, kao što je postavljanje senzora za
registrovanje
srčanog
rada
ili
elektroda
radi
dobijanja
elektroencefalograma, dok su nekontaktne metode one koje ne zahtevaju
189
fizički kontakt ispitanika i merne opreme. Svakako da su ova merenja
poželjna za analizu stresa u realnim situacijama, pošto neće dovesti do
pogoršanja radnih sposobnosti subjekata, ili izazvati stres usled primene. U
okviru kategorije nekontaktnih merenja možemo definisati dve podgrupe i
razlikovati one koje deluju ometajuće, koje interferiraju sa privatnošću
subjekta ili sposobnostima operatora da bezbedno obavlja svoj posao, i onih
koje nisu ometajuće, kakva je na primer, analiza akustičke strukture
govornog signala, naročito u realnim radnim situacijama kada osoba
upotrebljava vokalnu komunikaciju u okviru izvođenja svojih radnih
zadataka, ili koristi, na primer, mikrofon prilikom rada.
Nema tako mnogo empirijskih istraživanja o uticaju umora, odnosno
radnog opterećenja, na akustičke karakteristike govora operatora. Prethodni
radovi fokusirali su se obično na pojedinačne karakteristike (Whitmore i
Fisher, 1996) ili manji broj njih koje su se odnosile na perceptivne
akustičke odlike (kao na pr. F0, intenzitet, tempo govora) i koji su kao
govorni materijal koristili uglavnom liste besmislenih slogova (Vollrath,
1994). Ovakva bazična istraživanja nisu uspela da identifikuju optimalni
skup vokalnih pokazatelja koji bi mogli razlikovati različite nivoe
psihofizioloških stanja budnosti (aktivacije).
Prilikom ekstrakcije karakteristika potrebno je odlučiti se koje ćemo
osnovne jedinice odabrati za analizu, spektralne ili orijentisane na
prozodiju. Osnovni lingvistički, odnosno distinktivni element jezika je
fonem. Istovremeno, on ne predstavlja osnovnu jedinicu percepcije, pošto
se mnoge značajne odlike glasova, kao što su jačina, visina ili naglasak, ne
mogu izraziti samo na osnovu fonema. Pod perceptivnom jedinicom
podrazumeva se minimalni segment govornog (akustičkog) signala koji se
prepoznaje kao minimalna lingvistička informacija. Kao kandidati za
perceptivne jedinice pojavljuju se fonemi, slogovi, reči i fraze. Na osnovu
brojnih istraživanja zaključeno da su osnovne perceptivne jedinice vokali i
slogovi tipa konsonant-vokal (CV) i VC. Najveći deo govorne informacije
se sadrži u segmentima govornog signala koji nose inherentne informacije o
fonemima. Dodatne informacije nose tzv. prozodijske (suprasegmentne)
karakteristike koje se odnose na ritam, akcenat i intonaciju govora. Dokazi
iz fizioloških istraživanja pokazuju da slogovi predstavljaju osnovne
obrasce organizacije artikulacije, odnosno, produkcije, percepcije i sinteze
govora.
Neki autori akcente opisuju kao komponente intonacionih kontura,
bez objašnjavanja njihove osnove ostavljajući je po strani kao posebna
fonološka svojstva (Liberman, 1995; Pierrehumbert, 1980). Liebermanov
190
model postulira da se lokalna akustička svojstva pojedinačnih slogova
mogu interpretirati kao deo globalne metričke strukture izgovora, a ne kao
lokalne odlike, te da istaknuta pozicija sloga u okviru izgovora nije
određena lokalno. Ladd-ov model takođe ukazuje da akcenat i pikovi F0
konture ne odražavaju isti fenomen (Ladd i sar., 1985; Ladd,1996). Iako
promene F0 ukazuju na pozicije akcenata, oblik F0 konture ih ne odslikava
u odnosu jedan prema jedan.
Potrebno je pažljivo definisati odnos izmeđ stresa i govora,
prvenstveno da bi se napravila razlika u odnosu na pojam stresa u smislu
akcenta (naglašenog sloga) kako se on upotrebljava u lingvistici. Zato se
često upotrebljava termin ‘govor pod uticajem stresa’, koji je manje
dvosmislen. On označava da se govornik nalazi pod uticajem neke vrste
pritiska, što rezultira poremećajima u procesu produkcije govora i time
akustičkog signala. Ovakva definicija implicira, da postoji stanje kada nema
stresa, odnosno kada pritisak nije prisutan, iako je veoma teško da postoje
okolnosti kada je stres potpuno odsutan. Zbog toga, iz praktičnih razloga,
stanje bez stresa se definiše kao stanje kada se registruju referentni uzorci
govora. U kontekstu stresa uzrokovanog radnim opterećenjem u sistemu
kontrole letenja, definicija će biti unekoliko drugačija. Neutralna situacija
ovde označava radne uslove u kojima se ostvaruju optimalne performanse,
odnosno, radno opterećenje pri kome je moguće održati optimalne radne
performanse, pozitivno okruženje kada nema negativnih uticaja na zdravlje
i emocije.
Varijacije vrednosti F0 i intonacione konture su za razliku od
spektralnih karakteristika govornog signala mnogo više pod uticajem
individualnih razlika. Kako je u sistemu kontrole letenja od krucijalne
važnosti optimalan nivo performansi svakog pojedinog operatora, potreban
nam je alat putem koga bismo mogli veoma brzo i precizno ustanoviti
trenutni psihofiziološki status kontrolora, tj., pojavu latentnog opadanja
performansi koje prethode njihovom slomu, ukoliko opterećenje predugo
traje. Osnovni cilj preduzetog istraživanja je identifikovanje uticaja stresa
uzrokovanog radnim opterećenjem na oblik F0 konture kontrolora leta, kao
i razmatranje mogućnosti upotrebe ovog parametra za dijagnostičke,
odnosno preventivne svrhe.
191
Materijal i metode
Subjekti
Uzorak u ovom istraživanju činili su oblasni kontrolori letenja –
radaristi. Svi ispitanici bili su muškog pola, uzrasta od 24 – 57 godina.
Metod rada
Govorni materijal je registrovan kod radarista u odmornom stanju, i
nakon rada različitog trajanja (dva radna ciklusa u trajanju od 1 ili 2 časa).
Kao uzorak govornog materijala korišćena je test reč /Kalotina/. Ona je u
akustičkom smislu pogodna za analizu zahvaljujući svom inicijalnom glasu,
kao i postojanju pauze, koja ustvari, predstavlja period okluzije foneme /T/
čineći na taj način granicu između dve akustičke celine, odnosno, segmenta.
Govorni signal je direktno uvođen pomoću mikrofona (rastojanje
između usana govornika i mikrofona iznosilo je oko 30 cm u svim
registovanjima), i sniman direktno na hard disk prenosivog PC računara da
ne bi bio nepotrebno deformisan snimanjen na druge medije. Korišćena je
frekvencija uzorkovanja od 22 kHz. Svi odmerci su bili 16-bitni.
Sprovedena je akustička analiza koja je podrazumevala ekstrahovanje F0 na
nivou cele reči, i posebno za oba njena segmenta. Upotrebljen je program
posebno sastavljen za ove svrhe (Čičević i sar., 2009; Čičević i sar., 2009a).
Visina F0 prvenstveno zavisi od veličine, odnosno dužine i mase glasnih
žica. Raspon vrednosti, s druge strane, predstavlja različite metode
produkcije i sigurno pretpostavlja emocionalne ili razlike u stilu realizacije
artikulacije. Zbog razlika u trajanju izgovora različitih subjekata, i u raznim
situacijama, uziman je različit broj uzoraka i izračunavana prosečna
vrednost fundmentalne frekvencije za ceo izgovor, kao i posebno za svaki
od segmenata. Na osnovu tih vrednosti je zatim izvedena pojednostavljena
kontura fundamentalne frekvencije glasa koju čine tri tačke: inicijalna,
maksimalna (ukoliko postoji), i finalna.
Rezultati
Izgled konture F0 glasa kontrolora biće interpretiran, ne sa
stanovišta prirode akcenatskog sistema srpskog jezika, odnosno efekata
prenosa akcenata sa jednog na susedni slog, već s obzirom na osobenosti
realizacije radnog procesa kontrolora leta, odnosno trajanje rada.
192
Prosečne vrednosti F0 daju meru kojom visinom je generalno svaki
pojedinac realizovao izgovor date reči. Pošto se ona kontinualno menja,
kada se predstavi u odnosu na vreme, dobija se intonaciona kontura u
govoru. U kreiranju izgleda konture korišćene su srednje vrednosti
realizovanih vrednosti F0 za svaku od grupa kontrolora obzirom na trajanje
rada. Ovde su prikazane pojednostavljene konture osnovne frekvencije
glasa koje su određene sa tri tačke – početna vrednost, maksimalna vrednost
(ako postoji) i krajnja vrednost (za dato slogovno jezgro). Posebno su
razdvojene dve akustičke celine, ovde aproksimativno označene kao
slogovna jezgra.
Rezultati pokazuju da prvi segment test reči pokazuje mnogo veće
varijacije vrednosti fundamentalne frekvencije (Tabela 1) u poređenju sa
drugim (koji pokazuje veliku sličnost među grupama) (Tabela 2). Dakle, u
frekvencijskom domenu, inicijalni segment reči odgovoran je za promene,
odnosno osetljiv je na trajanje rada, ili pak uticaj stresa, odnosno, drugih
negativnih faktora tokom rada.
Ono što je još značajnije je činjenica da promene fundamentalne
frekvencije glasa pri artikulaciji kako reči kao celine, tako i njenog prvog
segmenta, nastaju nakon rada najdužeg trajanja, tj. drugog radnog ciklusa.
Drugim rečima, F0 je osetljiva na radni ciklus, što podrazumeva duži, a ne
kratkotrajni rad. Takođe, na osnovu promena vrednosti F0 prvog segmenta
reči može se razlikovati izgovor odmornih i kontrolora koji su duže radili.
Značajan porast vrednosti F0 nakon rada najdužeg trajanja svedoči o uticaju
emocionalne ekscitacije koja može biti posledica stresa, ili produženog
vokalnog napora, što je prirodno obzirom na prirodu posla radarista, koji
zahteva neprekidnu komunikaciju pilota i kontolora, što znači konstantnu
upotrebu i zamaranje vokalnog aparata.
F0 drugog segmenta reči /Kalotina/ je u svim situacijama i svim
grupama viša nego u prvom segmentu (Tabela 2).
Tabela 1. Varijacije vrednosti F0 prvog segmenta test reči kao
funkcija radnog opterećenja kontrolora
F0
Pros.
SD
Min
Max
Raspon
Odmorni
92.04
17.02
65.62
121.65
56.04
Ic 1h
95.46
14.35
65.50
118.20
52.70
Ic 2h
94.33
15.09
75.58
120.47
44.89
IIc 1h
107.82
20.38
87.83
139.06
55.23
IIc 2h
110.26
14.60
87.30
122.53
35.23
193
Tabela 2. Varijacije vrednosti F0 drugog segmenta test reči kao
funkcija radnog opterećenja kontrolora
F0
Pros.
SD
Min
Max
Raspon
Odmorni
105.05
23.99
71.00
148.14
77.14
Ic 1h
104.54
23.49
67.56
136.10
68.54
Ic 2h
101.67
18.57
81.76
139.78
58.01
IIc 1h
116.02
26.38
83.81
153.80
69.99
IIc 2h
120.75
25.81
87.30
155.17
67.87
Postoji osnovni trend promena vrednosti F0 tokom radnog perioda,
koji je isti za izgovor oba segmenta reči. Na samom početku rada dolazi do
blagog porasta vrednosti F0, koja u drugom satu rada opada, i tada ima
najnižu vrednost u odnosu na ostale grupe (odnosno radne situacije). Zatim
sledi porast vrednosti F0 do kraja radnog perioda, kada F0 dostiže najviše
vrednosti. Drugim rečima, najniže vrednosti F0 beleže se posle završetka
rada u prvom radnom ciklusu, a najviše nakon završetka drugog radnog
ciklusa, znači na kraju rada. Promene vrednosti F0 prevashodno zavise od
radnog ciklusa, koji govori o kumuliranju radnog opterećenja.
Kvalitativnom analizom podataka dolazi se do brojnih zaključaka.
Najpre, F0 konture oba segmenta reči /Kalotina/ kontrolora koji su najduže
radili, pokazuju najviše vrednosti. Konture F0 drugog segmenta su u svim
slučajevima više nego konture prvog segmenta. Sve konture drugog
segmenta imaju izražene maksimalne vrednosti koje se jasno izdvajaju u
odnosu na početnu i krajnju vrednost izgovora, dakle, njihov izgled je
veoma sličan, jedino se razlikuju po visini postignutih vrednosti. U
izgovoru prvog segmenta reči, kontura F0 odmornih kontrolora ima najniže
vrednosti, što kod drugog segmenta nije slučaj. Kontura F0 prvog segmenta
odmornih kontrolora po izgledu podseća na konturu drugog segmenta - ima
jasno izražen maksimum i opada na kraju izgovora (krajnja vrednost je niža
od početne). Konture F0 prvog segmenta kontrolora koji su radili 1h (bilo u
prvom ili u drugom radnom ciklusu) slične su po izgledu, nimalo ne liče na
ostale, imaju opadajući trend, ne postoji izražena maksimalna vrednost u
sredini izgovora, jedino što je u drugom radnom ciklusu, višeg nivoa (u sve
tri merne tačke). Kontura F0 izgovora kontrolora koji su radili dva časa u
prvom radnom ciklusu, potpuno je obrnuta u odnosu na ostale, inače, ovaj
vremenski period od dva sata rada u prvom radnom ciklusu predstavlja
neku vrstu prekretnice kada dolazi do poremećaja, odnosno do nestabilnosti
194
mnogih drugih posmatranih parametara, kako govornih, tako i onih koji
nisu vezani za govornu funkciju. Na kraju celokupnog radnog perioda,
posle rada najdužeg trajanja, kontura F0 prvog segmenta po izgledu
podseća na konturu odmornih (ima izražen maksimum), samo što se
realizuje na mnogo višem nivou (Slika 1).
odmoran
Fundamentalna
frekvencija (Hz)
Ic1h
Ic2h
130
125
120
115
110
105
100
95
90
85
80
IIc1h
IIc2h
IIc2h
IIc1h
Ic2h
Ic1h
TRAJANJE
RADA
odmoran
initial max
final
Kontura F0
Slika 1. F0 kontura prvog segmenta test reči kao funkcija radnog
opterećenja
Sve konture F0 drugog segmenta po izgledu su slične, osim što se
razlikuju po visini. Jedina razlika se javlja u izgledu konture nakon jednog
sata rada u drugom radnom ciklusu (Slika 2). Najviše vrednosti F0
realizovane su u konturi na kraju radnog vremena.
Značajan je podatak da su konture F0 kontrolora koji su radili u
prvom radnom ciklusu (bilo da je neprekidan rad trajao jedan ili dva časa)
gotovo identične i niže po nivou u odnosu na konturu odmornih (jedino je
završetak artikulacije kod odmornih na nižem nivou). Najveći pad vrednosti
na kraju artikulacije javlja se kod odmornih ispitanika, kod svih ostalih
grupa postoji pad, ali ne tako izrazit. Jedina koja se razlikuje u tom pogledu
195
je kontura kontrolora koji su radili jedan čas u drugom radnom ciklusu.
Njena početna i srednja (maksimalna) vrednost su iste kao u konturi
odmornih kontrolora, ali ne postoji izraziti pad na kraju artikulacije, već
finalna vrednost ostaje na relativno visokom nivou.
odmoran
Ic1h
Fundamentalna frekvencija
(Hz)
170
Ic2h
160
150
IIc1h
140
IIc2h
130
120
IIc2h
IIc1h
Ic2h
110
100
90
Ic1h
80
initial
TRAJANJE
RADA
odmoran
max
final
Kontura F0
Slika 2. F0 kontura drugog segmenta test reči kao funkcija radnog
opterećenja
Sumirajući iznete činjenice, mogu se izvesti zaključci da je kontura
F0 drugog segmenta uvek viša nego kontura prvog; kontura F0 prvog
segmenta pokazuje veće varijacije (uzastopnih) vrednosti nego kontura
drugog; kao i da su promene u konturi F0 drugog segmenta povezane sa
radnim ciklusom, dakle, sa radom dužeg trajanja, dok su varijacije vrednosti
konture F0 prvog segmenta "osetljive" na broj sati provedenih na radu
(jednokratni rad kraćeg trajanja).
Diskusija
Reč se izgovara obično u jednom izdisaju. Primarne artikulacione
aktivnosti u toku tog ciklusa vezane su za glotalne i subglotalne strukture i
direktno zavise od lingvističkog sadržaja. Srednja vrednost subglotalnog
196
pritiska je približno konstantna za vreme ekspirijuma, sa naglim usponom
na početku reči i blažim padom pri kraju, kada se priprema sledeća
ekspiracija. S druge strane, zategnutost glasnica, koja određuje veličinu
fundamentalne frekvencije naglo raste na početku artikulacije, i sa
isticanjem ekspirijuma blago pada. U zavisnosti od sintaksičke i semantičke
strukture, obe veličine, i subglotalni pritisak i zategnutost glasnica
(laringealnih mišića), se modulišu na različite načine. Ukoliko iz bilo kog
razloga zategnutost laringealnih mišića ili subglotalni pritisak porastu,
akustički korelati ovog uvećanja su: uvećanje fundamnetalne frekvencije,
veći intenzitet izgovora i njegovo produženo trajanje.
Međutim, nepotpuno zatvaranje glasnih žica usled patoloških
faktora dovodi do redukovanja mehanizma za produkciju govora. Kao
posledica smanjenja glotalnog pritiska za fonaciju je potreban veći volumen
vazduha u poređenju sa normalnom situacijom. Vibracije glasnih žica
prouzrokuju samo blage fluktuacije vazdušne struje što dovodi do ogromne
redukcije viših harmonika periodičnog dela signala. Dodatno, velika
zapremina vazduha koja prolazi kroz glotis uzrokuje turbulencije, odnosno
šum, koji deluje kao drugi izvor ekscitacije vokalnog trakta. U uslovima
nedostatka vremena (skraćenja, kao što je to slučaj pri artikulaciji drugog
segmenta test reči radarista) dolazi do manjih varijacija u konturi F0, pošto
se neke od njih brišu, pa dolazi do pomeranja od semantički značajnih na
neznačajne konfiguracije. Ubrzanje tempa dovodi do osiromašenja
akustičko-fonetske strukture govora. Vizuelnom inspekcijom kontura F0
naših ispitanika ustanovljava se prisustvo platoa u velikom stepenu, što
svedoči o uključivanju mehanizma očuvanja energetskog balansa. Ovaj
mehanizam funkcioniše na dva nivoa. Jedan se odnosi na očuvanje
konstantnosti trajanja, energije i visine sloga kao osnovne jedinice
artikulacije, drugi se odnosi na konzervaciju energetskih resursa čoveka
operatora koji su iscrpljeni usled delovanja radnog opterećenja, odnosno,
produženog rada. Otuda, između ostalog, mnogo manje varijacije u konturi
F0 drugog sloga reči /Kalotina/.
Zaključci
Sumirajući iznete činjenice, mogu se izvesti sledeći opšti zaključci:
Produženi rad karakteriše se porastom vrednosti F0, kao i same
konture.
Konture F0 prvog i drugog segmenta se znatno razlikuju.
197
Kontura F0 drugog segmenta je uvek viša nego kontura prvog.
Kontura F0 prvog segmenta pokazuje veće varijacije (uzastopnih)
vrednosti nego kontura drugog.
Promene u konturi F0 drugog segmenta povezane su sa radnim
ciklusom, dakle, sa radom dužeg trajanja, dok su varijacije vrednosti
konture F0 prvog segmenta "osetljive" na broj sati provedenih na radu
(jednokratni rad kraćeg trajanja).
Generalno, značajne promene kontura F0 oba segmenta test reči
nastaju kao posledica rada na sektoru. Očigledno da su segmenti reči
osetljivi na stres koji nastaje usled različitog trajanja radnih sesija, što može
biti upotrebljeno u dijagnostičke svrhe, odnosno, nameće se zaključak da F0
možemo ekstrahovati iz početnog kao i iz finalnog segmenta akustičke, tj.
artikulacione celine. Što je još značajnije, F0 kontura omogućuje brzo,
vizuelno i efikasno procenjivanje stanja operatora u realnom vremenu.
Literatura
Alter, K., Rank, E., Kotz, S.A. (2003). Toepel U, Besson M, Schirmer A,
Friederici AD: Affective encoding in the speech signal and in eventrelated brain potentials. Speech Communication, 40, 61–70.
Banse, R., Scherer, K.R. (1996). Acoustic profiles in vocal emotion
expression. Journal of Personality and Social Psychology, 70, 614–
636.
Batliner, A., Steidl, S., Schuller, B., Seppi, D., Laskowski, K., Vogt, T.,
Devillers, L., Vidrascu, L., Amir, N., Kessous, L., Aharonson, V.
(2006). Combining efforts for improving automatic classification of
emotional user states. in; T. Erjavec, and J.Z. Gros (eds.) : Language
Technologies, IS-LTC 2006, Ljubljana, Slovenia: Infornacijska
Druzba, pp. 240-245.
Cowie, R., Cornelius, R.R. (2003). Describing the emotional states that are
expressed in speech. Speech Communication, 40, 5–32.
Čičević, S., Nešić, M., Vučković, V. (2009). Application of digital signal
processing in biological sciences. Archives of Biological Science, 61
(4): 9P-11P.
Čičević, S., Nešić, M., Vučković, V. (2009a). Software application for
operators` workload estimation. SYM-OP-IS, XXXVI Simpozijum o
operacionim istraživanjima. Matematički institut SANU – Beograd.
381-384.
198
Dilley, L.C., Brown, M. (2007). Changes in pitch range under different or
variation in f0 contour shape. Journal of Phonetics, 35, 523–551.
Hagmueller, M., Rank, E., Kubin, G. (2006). Evaluation of the human voice
for indications of workload induced stress in the aviation
environment. EUROCONTROL Experimental Centre, INO-1 AC
STSS Project.
Hansen, J.H.L. (1996). Analysis and compensation of speech under stress
and noise for environmental robustness in speech recognition.
Speech Communication, 20, 151–173.
Huber, R., Batliner, A., Buckow, J., Noth, E., Warnke, V., Niemann, H.
(2000). Recognition of emotion in a realistic dialogue scenario. In
Proceedings of the International Conference on Spoken Language
Processing, Beijing, China, pp. 665–668.
Juslin, P.N., Scherer, K.R. (2005). Vocal expression of affect. in: J.
Harrigan, R. Rosenthal, and K. Scherer (eds.): The New Handbook of
Methods in Nonverbal Behavior Research, Oxford University Press,
Oxford, UK.
Krajewski, J., Kröger, B. (2007). Using prosodic and spectral characteristics
for sleepiness detection. Interspeech Proceedings, 8, pp.1841-1844.
Ladd, D.R., Silverman, K., Tolkmitt, F., Bergmann, G., Scherer, K.R.
(1985). Evidence for the independent function of intonation contour
type, voice quality, and f0 range in signalling speaker affect. Journal
of Acoustical Society of America, 78, 435–444.
Ladd, D.R. (1996). Intonational phonology. NY: Cambridge University
Press,Cambridge, UK.
Liberman, M. (1975). The intonational system of English. PhD thesis, MIT.
Distributed 1978 by IULC
Mary, L., Yegnanarayana, B. (2008). Extraction and representation of
prosodic features for language and speaker recognition. Speech
Communucation, 50, 782–796.
Pierrehumbert, J. (1980). The phonology and phonetics of English
intonation. PhD thesis, MIT, Published 1988 by IULC.
Ruiz, R., Legros, C., Guell, A. (1990). Voice Analysis to Predict the
Psychological or Physical State of a Speaker. Aviation Space and
Environmental Medicine, 61, 266-271.
Vollrath, M. (1994). Automatic measurement of aspects of speech reflecting
motor coordination. Behavioral Research Methods, 26, 35-40.
Whitmore, J., Fisher, S. (1996). Speech during sustained operations. Speech
Communucation, 20, 55–70.
199
Zhou, G., Hansen, J., Kaiser, J. (2001). Nonlinear feature based
classification of speech under stress. IEEE Transactions on Speech
and Audio Processing, 9, 201–216.
Čičević Svetlana, Nešić Milkica
THE ROLE OF VOICE FUNDAMENTAL FREQUENCY CONTOUR
IN INSTANTANEOUS PSYCHOPHYSIOLOGICAL STATE
ASSESMENT
Abstract
Voice fundamental frequency contour plays an important role in
conveying prosodic, as well as para- and non-linguistic information, and in
numerous investigations was proven as an good indicator of physical and
emotional state of speaker. In the present study, the simplified F0 contour of
air traffic controllers’ voice was presented, as a parameter of stress induced
by time on duty. Multisyllabic word was chosen as a test-word, thus F0
contours for two basic syllabic nuclei (segments) has to be shown.
Generally, the end of the working session is characterized by increasing F0
values, as well as ones of the contour realizations. It seems that word
segments are sensitive to stress caused by various duration of working
session. That could be of use in diagnostic purposes consequently, F0 could
be extracted either from the initial, or from the final segment of the acoustic
or articulatory entity.
Keywords: Voice fundamental frequency (F0) contour;
psychophysiological state; Air Traffic Control (ATC); air traffic controller;
workload; word segment
200
UDK: 159.922.8
613.86-053.6
vol 7, No 9., 2011, pp.
ISSN 1451-5407
Aleksandra Šafranj
POVEZANOST MEHANIZAMA SUOČAVANJA SA STRESOM,
NEUROTICIZMA I IRACIONALNIH UVERENJA KOD
ADOLESCENATA
Apstrakt
U ovom istraživanju ispitana je povezanost između mehanizama
suočavanja sa stresom, neuroticizma i iracionalnih uverenja na uzorku od
300 učenika III i IV razreda srednjih škola u Somboru (143 mladića i 157
devojaka). Neuroticizam je meren sa NEO-PI-R inventarom ličnosti.
Mehanizmi suočavanja sa stresom mereni su sa skraćenom verzijom
upitnika "Ways of coping" Lazarusa i saradnika. Iracionalna uverenja su
merena Inventarom ideja. Osnovni cilj istraživanja bio je da se utvrde
mehanizmi suočavanja sa stresom, njihova povezanost sa neuroticizmom i
iracionalnim uverenjima, kao i određivanje strukture te povezanosti.
Faktorskom analizom dobijeno je 5 faktora: Maštanje i potiskivanje sa
samooptuživanjem, Kognitivno prevladavanje, Direktno prevladavanje,
Negacija i Prepuštanje. Kanoničkom korelacionom analizom dobijen je
velik broj statistički značajnih korelacija. Iracionalna uverenja su bila u
visokoj pozitivnoj korelaciji sa svim domenima neuroticizma i pojedinim
mehanizmima suočavanja sa stresom. Takođe je pronađen velik broj
značajnih korelacija između neuroticizma i mehanizama suočavanja sa
stresom. Iracionalna uverenja kao i neurotsko reagovanje na stresnu
situaciju bilo je izraženije kod devojaka. Na osnovu utvrđenih rezultata
moguće je odrediti smernice za dalja istraživanja i praktični rad u domenu
psihoterapije i prevencije neurotskog reagovaja kao i prevencije
neadekvatnih mehanizama suočavanja sa stresom.
Ključne reči: mehanizmi suočavanja sa stresom, neuroticizam,
iracionalna uverenja, psihoterapija, prevencija, adolescenti
POVEZANOST MEHANIZMA SUOČAVANJA SA STRESOM, NEUROTICIZMA...
Uvod
Sposobnost adaptacije na stres i nepovoljne okolnosti predstavlja
kamen temeljac ljudskog razvoja. Uspešna adaptacija na stres uključuje
načine na koje individua upravlja svojim emocijama, misli konstruktivno i
reguliše i usmerava svoje ponašanje da bi izmenila ili smanjila dejstvo
stresora. Ti procesi su u različitom stepenu uključeni u konstrukt coping
strategija, odnosno mehanizama prevladavanja stresa.
Pored karakteristika stresora i još nekih faktora, na vulnerabilnost i
varijabilitet stresnih reakcija svake osobe u velikoj meri utiču emocije i
kognitivna procena. Veliki broj istraživanja je bio usmeren na ispitivanje
povezanosti neuroticizma, kognitivne procene i mehanizam suočavanja sa
stresom,odnosno coping mehanizama (Forsythe, Compas, 1987; Uehara,
Sakado, Sato, Someya, 1999; Bouchard, Guillemette, Landry-Leger, 2004).
Odnos između copinga, emotivnih reakcija i kognitivnog funkcionisanja je
interaktivan, a ispitivanje međusobne povezanosti ova tri fenomena je
osnovni problem ovog istraživanja. Kognitivnom procenom izazvane
emocije utiču na coping, koji zatim menja odnos između osobe i okoline.
Tako izmenjen odnos se ponovo procenjuje i vodi ka promenjenim
emocijama po kvalitetu i intenzitetu(Lazarus i Folkman, 1984).
Racionalno emotivno bihejvioralna terapija čiji je utemeljivač
Albert Elis, ističe značajnu ulogu uverenja, koja sačinjavaju evaluativne
kognicije o sebi, drugima i životu uopšte u nastanku i održavanju
emocionalnih poremećaja. REBT-a predpostavlja da su veze izmađu
opažanja, evaluativnih kognicija, emotivnih i bihejvioralnih reakcija osobe
toliko složene da je nemoguće govoriti o tome koja funkcija pokreće lanac
reagovanja. Niti jedna od tih funkcija nije isključivi uzročnik neke druge
funkcije, jer je njihov odnos preklapajući, interaktivan i cirkularan, a ne
linearan, upravo kao što se u ovom istraživačkom radu pretpostavlja da je i
odnos coping mehanizama, neuroticizma i iracionalnih uverenja.
Lazarus govori o dve grupe mehanizama prevladavanja stresa:
prevladavanju usmerenom na problem i prevladavanju usmerenom na
emocije. Prevladavanje usmereno na problem sastoji se u definisanju
problema, stvaranju alternativnih rešenja, odmeravanju alternativa (procena
dobitka i gubitka), vršenju izbora i akcije. Prevladavanje usmereno na
emocije sastoji se u izbegavanju, minimiziranju, distanciranju, poređenju,
izvlačenju pozitivnih vrednosti iz negativnih događaja (Vlajković, 1998).
Parkes i saradnici, čiji je upitnik u celini preuzet u ovom
istraživanju, u svom istraživanju nalaze tri skupine mehanizama
202
Aleksandra Šafranj
prevladavanja: generalnu tendenciju da se koriste kognitivne i bihejvioralne
strategije prevazilaženja kao odgovor na stresne situacije, direktno
prevladavanje i potiskivanje. U direktno prevladavanje spadaju racionalni i
na problem fokusirani pokušaji da se izađe na kraj sa situacijom (pozitivna
zasićenja) i maštanje i priželjkivanje (negativna zasićenja). Potiskivanje
uključuje tendenciju potiskivanja mišljenja o situaciji i inhibiciju akcije
(Parkes, 1984).
Neuroticizam je opšta tendencija ka doživljavanju negativnih
afekata kao što su tuga, strah, uznemirenost, krivica i druga negativna
osećanja. Sklonost doživljavanju ovakvih emocija predstavlja opštu
vulnerabilnost i ometa adaptaciju. Takve osobe iracionalno reaguju, slabo
kontrolišu impulse i imaju slabije kapacitete za prevladavanje stresnih
situacija. U ovom istraživanju neuroticizam je određen sa sledećim
aspektima (subdomenima) : Anksioznost – strašljivost, zabrinutost,
napetost. Hostilnost – osećaj gneva, frustriranosti, iritiranosti i ogorčenosti.
Depresivnost – osećaj krivice, tuge, bespomoćnosti i usamljenosti.
Uznemirujuća samousredsređenost –stid, uznemirenost, nelagodnost u
kontaktu sa drugim ljudima, sklonost osećaju inferiornosti. Impulsivnost –
nemogućnost kontrole impulsa i nagona. Vulnerabilnost – osetljivost na
stres, slab kapacitet prevazilaženja stresa, sklonost zavisnosti, beznadnosti i
panici u situacijama suočavanja sa iznenadnim i stresnim okolnostima.
Iracionalno uverenje je obično formulisano u pojmovima
apsolutnog, logički neodrživog zahteva vezanog za sebe, druge ljude i/ili za
životne okolnosti. Jezički je najčešće izraženo u formi moranja ili trebanja.
Elis je predpostavio da su filozofije koje sadrže apsolutističke zahteve
"mora" najosnovniji kognitivni činilac emotivnog poremećaja i da gotovo
sve ostale disfunkcionalne filozofije predstavljaju derivate apsolutističkih
ideja. U racionalno emotivno bihejvioralnoj terapiji racionalno znači pre
svega pragmatično, logično i zasnovano na stvarnosti. Suprotno tome
iracionalno ima vezu sa tim da ometa ljude u ostvarivanju osnovnih potreba
i ciljeva, ono je ometajuće, nefunkcionalno, samodestruktivno, nelogično i
empirijski neusaglašeno sa realnošću (Dryden i DiGiuseppe, 1990).
Apsolutističke filozofije se mogu svesti na tri osnovne grupe (u odnosu na
sopstveno izvođenje, pravedan tretman i životni komfor) i četiri osnovna
derivata (užasavanje, ne-ponošenje, globalna procena ljudske vrednosti i
sve ili ništa mišljenje).
Osnovni problem ovog istraživanja je da se utvrdi da li postoji
povezanost između načina reagovanja na stresnu situaciju, tj. preciznije
mehanizama prevladavanja stresa, neuroticizma i iracionalnih uverenja.
203
Osnovni cilj je da se utvrde načini reagovanja na stresnu situaciju,
povezanost načina reagovanja sa neuroticizmom i iracionalnim uverenjima,
kao i određivaje strukture te povezanosti.
Zadaci istraživanja su:
1. Ispitati pouzdanost svih primenjenih instrumenata
2. Odrediti reprezentativnost Coping skale i primeniti test sferičnosti
za nju, da bi se na taj način proverilo da li ima smisla faktorisati podatke.
3. Utvrditi koje mehanizme prevladavanja stresa su ispitanici
koristili, tj. utvrditi latentne izvore varijanse na instrumentu Coping
strategije.
4. Ispitati da li postoji povezanost između neuroticizma, iracionalnih
uverenja i mehanizama prevladavanja stresa i odrediti strukturu te
povezanosti.
5. Utvrditi da li postoje polne razlike između ispitanika, kao i razlike
u odnosu na obrazovni tip roditelja i uspeh na kraju prethodne školske
godine u odnosu na mehanizame suočavanja sa stresom, neuroticizam i
iracionalna uverenja.
Osnovna hipoteza ovog istraživanja je da postoji povezanost
izmeđumehanizamaprevladavanja stresa, neuroticizma i iracionalnih
uverenja kod adolcsenata.
U israživanju je kontrolisan doprinos pola ispitanika, školskog
uspeha na kraju prethodne školske godine i obrazovnog tipa roditelja
(posebno oca i posebno majke).
Metod
Uzorak
Uzorak je činilo 300 učenika III i IV razreda (143 momka i 157
devojaka) srednjih škola u Somboru (medicinska, poljoprivrdna, tehnička,
gimnazija). Istraživanje je sprovedeno tokom maja 2003.godine. Postupak
se sastojao u zadavanju pisane forme upitnika ispitanicima koji su u to
vreme pohađali redovnu nastavu. Za sve ipitanike je provereno da li su
ranije bili testirani sa primenjenim upitnicima. Ispitanicima je ukratko
objašnjena svrha ispitivanja i date su im usmene instrukcije pored pisanih
koje su date u svakom od upitnika.
204
Aleksandra Šafranj
Tehnike prikupljanja podataka
Skala Coping strategija
Ovaj upitnik je prevod skraćenog upitnika “Ways of coping”
Lazarusa i saradnika, preuzet iz istraživanja Parkes K. P. Instrument sadrži
44 ajtema koji ispituju različite mehanizme prevladavanja. Ovih 44 pitanja
ekstrahovano je iz prvobitnog upitnika, koji je imao 67 pitanja koja su
obuhvatala različite kognitivne i bihejvioralne strategije prevazilaženja.
Autori su na svom upitniku izdvojili 3 faktora, a iz prvobitnog su isključili
one ajteme koji su imali mala zasićenja na njima, kao i one ajteme koji su
pokazali lošu uklopljenost u model. Ova skala je već primenjena na našoj
populaciji i tada je ispitana njena pouzdanost (α = 0,8510 ).
Skala neuroticizma iz inventara ličnosti NEO-PI-R ili
"Big five" modela ličnosti
“Big Five” je popularno ime za petofaktorski model ličnosti Koste i
Mekrea. Ovaj model podrazumeva hijerarhijsko ustrojstvo crta ličnosti i
njihovo grupisanje u pet faktora – domena. Tih pet domena su:
Neuroticizam, Ekstraverzija, Otvorenost ka iskustvu, Saradljivost i
Savesnost. Domeni podrazumevaju skupine različitih kognitivnih,
afektivnih i bihejvioralnih dimenzija, dok aspekti predstavljaju uže crte koje
reprezentuju osnovne domene.
U ovom istraživanju je primenjena skala Neuroticizma iz poslednje
verzije upitnika. Skala se sastoji od 6 subskala sa po 8 ajtema. To su
subskala Anksioznosti, Hostilnosti, Depresivnosti, Uznemirujuće
samousredsređenosti, Impulsivnosti i Vulnerabilnosti. Ispitanici su davali
odgovore na petostepenoj skali Likertovog tipa.
“Big Five” model nije model psihopatologije ličnosti, ali nastoji da
bude usklađen sa drugim psihopatološkim modelima time što podrazumeva
kontinuitet između normalnog i patološkog, tj. ne priznaje postojanje
kvalitativne razlike između njih. Ovaj model nastao je u duhu
psihometrijskog pristupa ispitivanju ličnosti, putem empirijske analize
osnovnih dimenzija koje leže u osnovi inventara ličnosti poreklom iz
različitih teorija. Rezultati istraživanja na uzorcima iz različitih populacija u
odnosu na uzrast, mentalno zdravlje ili kulturu, pokazali su konzistentnost
ovog modela ličnosti koji je poslednjih godina postao dominantna
paradigma u psihologiji ličnosti (Bergeri Džamonja – Ignjatović, 1997).
205
Psihometrijske provere upitnika pokazuju zadovoljavajuću
konzistentnost (za skalu Neuroticizma α = 0,92).
internu
Inventar iracionalnihideja
Inventar ideja Kassinove, Criscii Tiegerman se sastoji od 33 tvrdnje
koje reprezentuju iracionalnost mišljenja (npr. Potrebni su mi ljubav i
poštovanje od skoro svake značajne osobe u mom životu; Užasno je kada se
stvari ne odvijaju na načinna koji ja želim). Specijalno je konstruisan za
adolescentnu populaciju. Inventar ideja je primenjen na našoj populaciji. Od
metrijskih karakteristika tada je ispitana samonjegova pouzdanost ( α =
0,8467 ).
Metode obrade podataka
U statističkoj obradi podataka korišćeni su: faktorska analiza,
analiza pouzdanosti svih instrumenata i kanonička korelaciona analiza.
Podaci su obrađeni u statističkim programima SPSS 10.0 i QCCR verzija
2.1
Opšta metoda istraživanja
Sprovedeno israživaje je neeksperimentalnog, eksplorativnog tipa.
Rezultati
Ispitana je pouzdanost svih primenjanih instrumenata u ovom
istraživanju. Pouzdanost cele skale Copinga (α = 0.8376), kao i faktora
posebno, imajući u vidu mali broj stavki, je zadovoljavajuća. Ispitana je i
reprezentativnost Coping skale (MSA = 0,776), koja je prilično visoka i
urađen je Bartletov test sferičnosti (BTS = 3681,171), koji ovde predstavlja
značajnu meru. Pouzdanost cele skale Neuroticizma (α = 0,8748) i skale
Iracionalnih uverenja ( α = 0,8635) je takođe zadovoljavajuća.
U cilju utvrđivanja mehanizama suočavanja sa stresom urađena je
faktorska analiza Coping skale. Dobijena faktorska strukturarazlikovala se
odmodela Parkersove iz čijeg je istražiavnja preuzet instrument.
Faktorizacija po Guttman-Kajzeru daje 14 značajnih faktora I reda, a
206
Aleksandra Šafranj
njhovom faktorizacijom dobijeno je 5 značajnih faktora II reda. Faktori su
interpretirani na sledeći način:
Maštanje i potiskivanje sa samooptuživanjem (F1). Prisutna su
negativna osećanja, samooptuživanje i samoprekor, potiskivanje,
izbegavanje mišljenja o situaciji, beg u maštu i "istresanje" sopstvene
nervoze na druge ljude.
Kognitivno prevladavanje (F2)usmereno na problem podrazumeva
napore da se o problemu informiše, u cilju shvatanja i razumevanja
problema. Takođe prisutni su i aktivno traženje i prihvatanje socijalne
podrške.
Direktno prevladavanje (F3) podrazumeva aktivan i konstruktivan
odnos prema situaciji, planiranje i preduzimanje konkretnih koraka i akcija
tokom trajanja stresne situacije, entuzijastički pristup situaciji i
pronalaženje smisla. Takođe prisutni su i pokušaji popravljanja
raspoloženja okretanjem oralnim zadovoljstvima (negativno zasićenje).
Negacija (F4) podrazumeva pokušaj održavanja kontinuiteta sa
prethodnim životnim tokom i ignorisanje drastičnih promena, beg od
priznavanja situacije u bavljenje nekim drugim aktivnostima i kontrolu
svojih reakcija. Takođe je prisutno i traženje stručne pomoći (negativno
zasićenje).
Prepuštenost (F5) (mogao bi se uslovno nazvati apatičnom
reakcijom). Prisutni su prepuštenost situaciji, izbegavanje suočavanja sa
situacijom. Takođe su prisutni prebacivanje i pridikovanje samom sebi.
Istraživanjem je utvrđeno da su iracionalna uverenja u
pozitivnojkorelaciji sa svim domenima neuroticizma. Od coping
mehanizama u pozitivnoj su korelaciji sa mehanizmom maštanje i
potiskivanje sa samooptuživanjem, sa kognitivnim prevladavanjem i
prepuštanjem. U najvišoj su pozitivnoj korelaciji sa coping mehanizmom
maštanje i potiskivanje sa samooptuživanjem. Od domena neuroticizma u
najvišoj su korelaciji sa uznemirujućom samousredsređenošću. Coping
mehanizam maštanje i potiskivanje sa samooptuživanjem je u pozitivnoj
korelacji sa svim domenima neuroticizma, a u najvišoj sa depresivnošću.
Direktno prevladavanje je negativno povezano sa hostilnošću,
impulsivnošću i vulnerabilnošću. Negacija je negativno povezana sa
anksioznošću i vilnerabilnošću. Prepuštanje je pozitivno povezano sa
anksioznošću, depresivnošću, uznemirujućom samousredsređenošću i
vulnerabilnošću.
207
1
2
3
4
5
6
Tabela 1. Koeficijenti kanoničkih korelacija i njihova značajnost
R
R2
Lambda
Hi2
df
p
.777
.604
.307
345.119
36.000
.000
.347
.121
.776
74.265
25.000
.000
.260
.067
.882
36.676
16.000
.002
.209
.044
.946
16.281
9.000
.061
.088
.008
.989
3.218
4.000
.522
.057
.003
.997
.962
1.000
.327
Tabela 2. Kanonički faktori levog skupa varijabli
CV1-1
CV1-2
CV1-3
ANXIO
-.733
-.119
-.526
HOSTIL
-.619
.660
-.022
DEPRES
-.851
-.272
.089
SAMOUS
-.807
-.086
-.051
IMPULS
-.536
.475
.049
VULNER
-.752
-.044
.364
Prvi kanonički koren (faktor) levog seta (CV1-1) karakteriše
odsustvo neuroticizma. Drugi koren (CV1-2)karakteriše hostilnost i
impulsivnost. Treći koren (CV1-3) karakteriše odsustvo anksioznosti i
vulnerabilnost.
Tabela 3. Kanonički faktori desnog skupa varijabli
CV2-1
CV2-2
CV2-3
F1
F2
F3
F4
F5
IU
-.867
.014
.197
.128
-.347
-.840
.092
.091
-.421
.268
-.768
.098
-.178
-.547
-.799
.121
.280
-.262
Prvi kanonički koren desnog seta (CV2-1) karakteriše odsustvo
potiskivanja i iracionalnog mišljenja i ne prepuštanje. Drugi koren (CV2-2)
karakteriše odsustvo prepuštanja, ali i odsustvo direktnog prevladavanja.
Treći koren (CV2-3) karakteriše odsustvo direktnog i kognitivnog
prevladavanja.
Kanoničke korelacije:
208
Aleksandra Šafranj
1.Odsustvo neuroticizma je povezano sa odsustvom potiskivanja,
iracionalnih uverenja i prepuštanja.
2. Hostilnost i impulsivnost su povezani sa odsustvom prepuštanja i
direktnog prevladavanja.
3. Odsustvo anksioznosti i vulnerabilnost su povezani sa odsustvom
direktnog i kognitivnog prevladavanja.
Tabela 4. Analiza prepokrivanja levog skupa
Ukupna redundansa levog seta 34,22%
varijansa
redundanca
Var.
Rel.var.
Prepok.
Rel.prep
CV1-1
3.147
.524
1.900
.317
CV1-2
.759
.126
.092
.015
CV1-3
.422
.070
.028
.005
General.
.819
-.381
-1.641
Tabela 5. Analiza prepokrivanja desnog skupa
Ukupna redundanca desnog seta 20.19 %
varijansa
redundanca
Var.
Rel.var.
Prepok.
Rel.prep
CV2-1
1.634
.272
.987
.164
CV2-2
.866
.144
.104
.017
CV2-3
1.131
.189
.076
.013
General.
.466
-.186
.139
Iz tabela 4 i 5 vidimo da samo prvi kanonički par (prva kanonička
korelacija) ima praktični značaj iako su prve tri statistički značajne.
Utabelama koje slede se vidi da postoji jedna značajna
diskriminativna funkcija, na kojoj muški ispitanici pokazuju niže rezultate.
Diskriminativna funkcijaje determinisana sledećim varijablama:
anksioznost, maštanje i potiskivanje sa samooptuživanjem, vulnerabilnost,
iracionalna uverenja i depresivnost.
Istraživanje je pokazalo da se ispitanici ne razlikuju prema uspehu
na kraju prethodne školske godine kao i prema obrazovanju svojih roditelja.
209
Tabela 6. Svojstvena vrednost i test značajnosti diskriminativne
funkcije
Function
Eigenvalue
1
.177
Canonical
Correlation
.388
Wilks'
Lambda
.850
Chidf Sig.
square
47.521 12 .000
Tabela 7. Matrica strukture diskriminativne funkcije
Funkcija
1
ANXIOZNOST
.673
MAŠTANJE I POTISKIVANJE SA SAMOOPTUŽIVANJEM .671
VULNERABILNOST
.615
IRACIONALNA UVERENJA
.426
DEPRESIVNOST
.371
UZNEMIRUJUCA SAMOUSREDSREÐENOST
.297
NEGACIJA
-.151
IMPULSIVNOST
.142
DIREKTNO PREVLADAVANJE
.094
PREPUŠTANJE
-.077
KOGNITIVNO PREVLADAVANJE
.066
HOSTILNOST
.053
Tabela 8. Centroidi grupa na diskriminativnoj funkciji
Funkcija
pol
1
muški
-.439
ženski
.400
Diskusija
Ispitivanjem
povezanosti
mehanizama
suočavanje
sa
stresom,neuroticizma i iracionalnih uverenja utvrđeno je da su skoro sve
varijable u značajnoj međusobnoj povezanosti. Iracionalna uverenja su u
visokoj pozitivnoj korelaciji sa svim domenima neuroticizma, što ide u
210
Aleksandra Šafranj
prilog osnovnoj pretpostavci Racionalno Emotivno Bihejvioralne Terapije o
tome da iracionalna uverenja imaju značajnu ulogu u nastanku i održavanju
emocionalnih poremećaja. U najvećoj su korelaciji sa uznemiravajućom
samousredsređenošću koja je određena stidom, uznemirenošću,
nelagodnošću u kontaktu sa drugim ljudima i sklonošću osećaju
inferiornosti. Njihova pozitivna povezanost sa maštanjem, potiskivanjem i
samooptuživanjem, kao i sa prepuštanje takođe ide u prilog osnovnim
pretpostavkama REBT-e. Coping mehanizam maštanje i potiskivanje sa
samooptuživajem uključuje negativna osećanja, samooptuživanje i
samoprekor, potiskivanje, izbegavanje mišljenja o situaciji, beg u maštu i
"istresanje" sopstvene nervoze na druge ljude. Može se pretpostaviti
postojanje paralele između tog mehanizma i iracionalnih uverenja
samoobezvređivanja, kada se osobi sopstvenamišljenja, ponašanja, emocije
ili osobine ne sviđaju. Takođe, sa coping mehanizmom maštanje i
potiskivanje sa samooptuživanjem bi se možda mogla povući paralela sa
filozofijom niske tolerancije na frustraciju, odnosno iracionalnih uverenja u
vidu zahteva za postojanjem lakoće i konfornih životnih uslova. Mehanizmi
kao što su izbegavanje mišljenja o situaciji, beg u maštu i ekstrnalizacija
sopstvene nervoze se koriste kako bi se ljudi odbranili od diskomfort
anksioznosti (anksioznost zbog neprijatnih, frustrirajućih životnih
okolnosti). Suočavajući se sa problemima koji se tiču neprijatnih životnih
uslova ili okolnosti ocenili bi ih kao "nepodnošljive" ili "previše teške da bi
se prevazišli" (Ellis i Dryden, 1987). Pozitivna povezanost coping
mehanizma prepuštenost kod koga su prisutni prepuštenost situaciji,
izbegavanje suočavanja sa situacijom kao i prebacivanje i pridikovanje
samom sebi sa iracionalnim uverenjima, mogla bi seobjasniti u kontekstu
filozofije niske tolerancije na frustraciju. Neznatna pozitivna povezanost
mehanizma kognitivno prevladavanje sa iracionalnim uverenjima mogla bi
se objasniti velikom zasićenošću faktora kognitivno prevladavanje sa
traženjem i prihvatanjem socijalne pomoći. Ljudi mogu tražiti socijalnu
pomoć iz dva razloga: traženje socijalne pomoći iz praktičnih razloga
(traženje saveta, podrške i informacija) i traženje socijalne pomoći iz
emocionalnih razloga (dobijanje moralne podrške, simpatije ili
razumevanja). Postoji koceptualna razlika između ove dve vrste socijalne
pomoći (Aldwin i Revenson, 1987). Traženje socijalne pomoći iz
emocionalnih razloga sa jedne strane može biti korisno. To je slučaj kada je
osoba postala nesigurna u stresnoj situaciji, pa upotrebatakve vrste pomoći
može da joj povrati sigurnost i podstiče je na vraćanje ka copingu
usmerenom na problem. Sa druge strane, ovakva vrsta pomoći se češće
211
koristi za ventilaciju emocija i kao takva nije uvek korisna (Berman i Turk,
1981). Među iracionalnim uverenjima u primenjenom Inventaru ideja
postoji nekoliko uverenja sa apsolutističkim zahtevima usmerenim ka
postojanju pomoći od strane drugih ljudi u teškim situacijama. Osobe koje
razmišljaju iracionalno emotivno su nestabilnije i kao takve, u potrazi za
osloncen, okreću se drugim ljudima koji mogu da im pruže konkretnu
pomoć, verovatno ih percipirajući kao stabilnije od sebe.
Visoka pozitivna korelacija svih domena neuroticizma sa coping
mehanizmom maštanje i potiskivanje sa samooptuživanjem u skladu je sa
rezultatima mnogobrojnih istraživanja. Za ispitanike visoke na N je
karakteristično da teže prevazilaze stresne situacije, da su emotivno
nestabilniji i podložniji negativnim afektima, tako da ne iznenađuje što u
situaciji suočavanja sa nekim stresorom tako reaguju. Od domena
neuroticizma u najvišoj korelaciji sa maštanjem,potiskivanjem i
samooptuživanjem je depresivnost koju određuju osećaj krivice, tuge,
bespomoćnosti i usamljenosti, što odgovara pribegavanju mehanizmu
samooptuživanja. Vulnerabilnost, hostilnost i impulsivnost su u negativnoj
korelaciji sa direktnim prevladavanjem koje podrazumeva aktivan i
konstruktivan odnos prema situaciji, planiranje i preduzimanje konkretnih
koraka i akcija tokom trajenja stresne situacije, entuzijastički pristup
situaciji i pronalaženje smisla. Hostilnost podrazumeva osećaj gneva,
frustriranosti, iritiranosti i ogorčenosti, impulsivnost podrazumev
anemogućnost kontrole impulsa i nagona, dok vulnerabilnost predstavlja
osetljivost na stres, slab kapacitet prevazilaženja stresa, sklonost zavisnosti,
beznadnosti i panici u situacijama suočavanja sa iznenadnim i stresnim
okolnostima. Poredeći navedena karakteristike moglo bi se pretpostavitida
ljudi koji su hostilniji, impulsivniji i vulnerabilniji neće koristiti direktno
prevladavanje. Negacija je negativno povezana sa anksioznošću i
vulnerabilnošću. Dakle, ispitanici koji su anksiozni i vulnerabilni nisu
skloni upotrebi ovog mehanizma. Ovaj rezultat nije u skladu sa prethodnim
istraživanjimakoja idu u prilog pozitivne povezanosti negacije i
anksioznosti, kao i istraživanja koja govore o povezanosti anksioznoti, kao
mere neuroticizma, sa većom upotrebom mehanizama usmerenim na
emocije. Anksioznost, vulnerabilnost, depresivnost i uznemirujuća
samousredsređenost su u pozitivnoj korelaciji sa mehanizmom
prepuštenost. Dakle, kod ljudi koji su zabrinuti, uplašeni, napeti, koji loše
reaguju na stres, koji su usmereni na sebe, koji imaju osećaj bespomoćnosti
i beznadežnosti, kod njih postoji verovatnoća da će reagovati sa
212
Aleksandra Šafranj
prepuštenošću situaciji, izbegavanjem suočavanja sa situacijom i
prebacivanjem i pridikovanjem samom sebi.
Mc Crae i Costa (1986) u svom istraživanju ukazuju na to da su
osobe sa visokim neuroticizmom više sklone hostilnim reakcijama,
samooptuživanju, maštanju, povlačenju, pasivnosti i neodlučnosti. Dobijeni
rezultati su u skladu sa tim istraživanjem kao i sa mnogim drugim
istraživanjima koja takođe ukazuju na povezanost neuroticizma sa
copingom usmerenim na emocije.
Prva kanonička korelacija, koja u odnosu na ostale dve, osim
statističkog ima i praktičan značaj ide u prilog povezanosti odsustva
neuroticizma sa odsustvom potiskivanja, iracionalnih uverenja i
prepuštanja. To znači i obrnuto da veći neuroticizam podazumeva veće
potiskivanje, iracionalna uverenja i prepuštanje. Dakle, moglo bi se
pretpostaviti da će osobe koje su emotivno nestabilne, koje loše reaguju na
stres i koje imaju tendenciju doživljavanja negativnih afekata, imati više
iracionalnih uverenja i pribegavati izbegavanju suočavanja sa situacijom,
prebacivanju i pridikovanju samom sebi, kao i potiskivanju mišljenja o
situacij i inhibiciji akcije u stresnim situacijama. Druga kanonička
korelacija ukazuje na povezanost hostilnosti sa odsustvom prepuštanja i
direktnog prevladavanja. Osobe sa osećajem gneva, frustriranosti,
iritiranosti i ogorčenosti nisu sklone aktivnom i konstruktivnom pristipu
stresnoj situaciji, kao i planiranju i preduzimanju konkretnih akcija tokom
trajanja stresne situacije. Takve osobe nisu sklone ni prepuštanju kao
mehanizmu suočavanje sa stresom, odnosno sa prepuštenošću situaciji i sa
izbegavanjem suočavanja sa situacijom. Treća kanonička korelacija ukazuje
na povezanost anksioznosti i vulnerabilnosti sa direktnim i kognitivnim
prevladavanjem. Kognitivno i direktno prevladavanje spadaju u coping
strategije usmerene na problem. Coping usmeren na problem može ponekad
da bude upotrebljen za regulaciju emocija kada osoba odluči da je najbolji
način da smanji anksioznost prihvatanje,suočavanje sazadatkom, planiranje
i preduzimanje akcije ( Lazarus i Folkman, 1984).
Kanonička diskriminativna analiza je ukazala na postojanje polnih
razlika. Muški ispitanici manje neurotično reaguju, odnosno manje su
anksiozni, vulnerabilni i depresivni u odnosu na ženske u stresnoj situaciji.
Takođe, postoji razlika u iracionalnim uverenjima i coping mehanizmu
maštanje i potiskivanje sa samooptuživanjem, koji suzastupljeniji kod
devojaka. Istraživanja su pokazala da žene više koriste coping mehanizme
usmerene na emocije kao i pasivne coping mehanizme (Billings i Moos,
1981). Block (1976) navodi da su žene sklonije anksioznosti nego
213
muškarci. Utvrđena razlika u iracionalnim uverenjima zajedno sa razlikom
u neurotičnom reagovanju potkrepljuje pretpostavku REBT-e o povezanosti
emocionalnih poremećaja i iracionalnih uverenja.
Svi domeni nuroticizma su u pozitivnoj korelaciji sa neefikasnim
coping mehanizmom maštanje i potiskivanje sa samooptuživanjem, koji
spada u neadaptivne coping mehanizme usmerene na emocije, kao i da su
svi u pozitvnoj korelaciji sa iracionalnim uverenjima. Iracionalna uverenja
su u najvećoj pozitivnoj korelaciji sa coping mehanizmom maštanje i
potiskivanje sa samooptuživanjem. Dakle, može se pretpostaviti da su
osobe koje su više neurotične sklone korišćenju manje efikasnijih
mehanizama suočavanja sa stresom, odnosno mehanizmima usmerenim na
emocije, kao i da su više sklone iracionalnom razmišljanju.
O čemu dobijeni rezultati mogu govoriti u pogledu početnog
teorijskog razmatranja? Rezultati se mogu shvatiti kao značajna potvrda
pretpostavke o interakciji razmatrana tri fenomena. Takođe, objašnjenje
neurotičnog reagovanja coping mehanizmom maštanje, potiskivanje sa
samooptuživanjem i sa iracionalnim uverenjima, osim što potkrepljuje
početnu teorijsku osnovu, ono daje direkciju za preventivno delovanje u
praksi.
Neki od primarnih ciljeva za istraživanje bi mogli da budu: jasno
određivanje, konceptualizacija coping modela kod dece i adolescenata, koji
je osetljiv na kognitivne i emotivne procese, socijalnu interakciju, kao i
neurološke procese. Istraživanja bi trebala da budu osetljiva na socijalni
kotekst, zatim treba da budu usmerena na povezanost copinga sa
psihopatološkim fenomenima i modelima ličnosti i ispitivanje da li postoji
tačka gde adaptivni coping mehanizmi prelaze u neadaptivne, odnosno gde
neadaptivni mehanizmi predstavljaju zdravu reakciju. Naročito istraživanja
copinga kod dece i adolescenata treba da budu usmerena na ispitivanje
mogućih intervencija, naročito uloge racionalno emotivno behejvioralne
terapije kao prediktora emocionalne stabilnosti i korišćenja efikasnih
mehanizama suočavanja sa stresom. Istraživanja copinga u detinjstvu i
adolescenciji puno zaostaju za istim ispitivanjima kod odraslih.
Psihosocijalni stres je značajan faktor rizika za psihopatologiju i načini sa
kojima će se deca i adolescenti suočiti sa stresom utiču nanjihov budući
psihofizički razvoj. Takođe, unapređivanje copinga kod dece i adolescenata
može poslužiti kao uzor, kao adekvatan model copinga kod odraslih.
214
Aleksandra Šafranj
Literatura
Aldwin, C. & Revenson, T. A. (1987). Does coping help? A reexamination
of the relation between coping and mental health. Journal of
Personality and Social Psychology, 53, 337-348.
Berman, W. H. & Turk, D. C. (1981). Adaptacion to divorce: Problems of
coping strategies. Journal of Marriage and the Family, 43, 179-189.
Billings, A. G. & Moos, R. H. (1981). The role of coping responses and
social resources in attenuating the impact of stressful life events.
Journal of Behavioral Medicine, 4, 139-157.
Block, J. H. (1976). Issues, problems and pitfalls in assessing sex
differences: a critical review of The psychology of sex differences.
Merrill-Palmer Quarterly, 22, 283-308.
Bouchard, G., Guillemette, A. & Landry-Leger, N. (2004). Situational and
dispositional coping: An examination of their realtion to personality,
cognitive appraisals and psychological distress. European Journal of
Personality, 18, 221-238.
Costa P. T., Somerfield M. R., & McCrae R. R.(1996). Personality and
Coping: A Reconceptualization. In Zeinder M. & Endler N. S.( Ed.),
Handbook of Coping: Theory, research, applications, John Wiley,
New York, 44 - 61
Dryden, W. & DeGiuseppe, R. (1990). A Primer on Rational-Emotive
Therapy. Champaign, IL: Research Press.
Ellis, A. & Dryden, W. (1987): The Practice of Rational Emotive Therapy,
Springer, NY.
Forsythe, C. J., Compas, B. E. (1987). Interaction of cognitive appraisals of
stressful events and coping: Testing the goodness of fit hypothesis.
Cognitive Therapy and Research, 11, 473-485.
Ignjatović – Džamonja T., Berger, J. (1997). Komparativna analiza upitnika
za procenu bazičnih oslonaca ličnosti i NEO PI-R, Psihologija, 4,
413 – 424.
Lazarus, R. S. & Folkman, S. (1984). Stress, appraisal and coping ( New
York: Springer).
Mc Crae, R. R. & Costa Jr. P.T. (1986). Personality, coping, and coping
effectiveness in an adult sample. Journal of Personality, 54 (2), 385404.
215
Parkes, K. R.(1984). Locus of Control, Cognitive Appraisal and Coping in
Stressful Episodes. Journal of Personality and Social Psychology,46
(3), 655-668.
Uehara, T., Sakado, K., Sakado M., Sato, T., & Someya, T. (1999).
Relationship between stress coping and personality in patients with
major depressive disorder. Psychoteraphy and Psychosomatics, 68,
26-30.
Vlajković J. (1998). Životne krize i njihovo prevazilaženje. Plato, Beograd.
Aleksandra Šafranj
RELATIONS BETWEEN MECHANISMS OF STRESS COPING,
NEUROTICISM AND IRRATIONAL BELIEFS AMONG
ADOLESCENTS
Abstract
The study estimated the connection between the mechanisms of
stress coping, neuroticismand irrational beliefsin the groupof300seventh
and eighthhigh school gradersin the city ofSombor (143 boys and 157 girls).
Neuroticismwas measured with theNEO-PI-Rpersonalinventory. The
mechanisms ofstresscopingwere measured with the shortened version of
“Ways of Coping “ surveyof the authors Lazarus andassociates.
Irrationalbeliefs were measuredwiththe Idea Inventory. The main aim of the
study was tostate the mechanisms of stress coping and their connection to
neuroticism andirrationalbeliefs, as wellas to definethe structure ofthis
connection. The factor analysisobtainedfive factors: imagination and
suppression with self-blaming, cognitive prevailing, directprevailing,
negation andsurrender. The canonic correlative analysis showed a great
number of statisticallysignificant correlations. Irrational beliefswere in high
positive correlation with all the domains of neuroticism
andindividualmechanismsofstress coping. Besides, a greatnumber
ofimportant correlationsbetweenthe neuroticism andthe stress coping
mechanisms were found. Irrational beliefs andneurotic reaction to stress
situations weremore expressedinfemale participants. It is possible to define
the directives for the further research and practical workon the basis ofthe
results stated, in the scope ofpsychotherapy andneurotic reactions
216
Aleksandra Šafranj
prevention, as well as in the prevention ofnon-adequate stress coping
mechanisms.
Keywords: stress coping mechanisms,neuroticism, irrational beliefs,
psychotherapy, prevention, adolescents
217
UDK UDK 159.942.53
616.89
vol7, No 9., 2011, pp.
ISSN 1451-5407
Jelena Petrov
Marina Hadži – Pešić
Filozofski fakultet, Univerzitet u Nišu
Miodrag Milenović
ZADOVOLJSTVO ŽIVOTOM,ZADOVOLJENJE OSNOVNIH
PSIHOLOŠKIH POTREBA I SKLONOST KA PSIHOSOMATICI11
Apstrakt
Dugo vremena istraživanja opšteg subjektivnog osećaja blagostanja
i dobrobiti (eng. well-being) bavila su se varijablama koje zapravo nisu
povezane sa srećom. Kada pitamo ljude kako živeti srećan i osmišljen život,
oni spontano govore o svojim ciljevima, željama i planovima. Nivo
ostvarenja važnih ciljeva, potreba i želja određuje sreću neke osobe.
Psihološke potrebe su u središtu procesa postavljanja ciljeva, a uspešnost u
zadovoljenju tih potreba određuje naše životne ciljeve. Prema Teoriji
samoodređenja, koja se nalazi u osnovi ovog istraživanja, osećaj dobrobiti
zavisi od zadovoljenja psiholoških potreba. (Deci & Ryan, 2000). Brojna
istraživanja su pokazala da su negativne emocije predisponirajući faktori
psihosomatskih ispoljavanja. Upravo su ova i brojna druga istraživanja
inspirisala i ovo istraživanje da pokaže šta leži u osnovi zadovoljstva
životom, koliko je važno ispunjenje osnovnih psiholoških potreba i koliko to
utiče na opšti osećaj blagostanja, a šta donosi nezadovoljenje istih i
11
Nastanak ovog rada delimično je finansiran sredstvima Ministarstva prosvete i nauke
republike Srbije u okviru rada na projektu 179002.
ZADOVOLJSTVO ŽIVOTOM, ZADOVOLJENJE OSNOVNIH ŽIVOTNIH...
prisustvo negativnih emocija i koliko su one u stanju da naruše zdravlje i
subjektivni osećaj dobrobiti.
Ključne reči: zadovoljstvo životom, dobrobit, psihološke potrebe,
psihosomatika
Uvod
Podstrek za naše istraživanje dali su rezultati velike analize
dotadašnjih istraživanja u kojoj su Majers i Diner (Mayers & Diener, prema
King & Napa, 1998 ) utvrdili da broj istraživanja koja istražuju negativna
stanja nadmašuje istraživanja pozitivnih stanja i to u odnosu 17 : 1.
Psihološka dobrobit i zdravi stilovi života mogu se podsticati pomaganjem
ljudima da ostvare svoje istinske potencijale, da se potpuno angažuju u
odnosima sa drugima i da dostignu nivo svog optimalnog funkcionisanja.
Pozitivnu stranu ljudske prirode treba više istraživati, jer rezultati takvih
istraživanja mogu pomoći ljudima da ostvare bolji kvalitet života.
Dugo vremena istraživanja opšteg subjektivnog osećaja blagostanja
i dobrobiti (eng. well-being) bavila su se varijablama koje zapravo nisu
povezane sa srećom. Uz pretpostavku da na opšte blagostanje nekog društva
najviše utiču materijalna dobra, ono se dugo godina procenjivalo gotovo
isključivo ekonomskim pokazateljima. Osnovna primedba koja se upućuje
objektivnim indikatorima kvaliteta življenja jeste da više, ne znači uvek i
bolje, (Csikszentmihalyi, prema Kaliterna, 2005), a šta je bolje za pojedinca
to najbolje zna on sam. Zato se danas kao obavezna mera kvaliteta življenja
uključuje i subjektivna komponenta, tj. percepcija vlastitog života. U
novijevreme je sve više dokaza da se pri merenju opšteg blagostanja trebaju
uzeti u obzir i subjektivni pokazatelji. Istraživanja upućuju na to da, na
blagostanje pojedinca mnogo više utiču socijalni kontakti, emocije i lično
zadovoljstvo,nego prihodi i materijalne stvari.
Kada pitamo ljude kako živeti srećan i osmišljen život, oni spontano
govore o svojim ciljevima, željama i planovima. Psihološke potrebe su u
središtu procesa postavljanja ciljeva, a uspešnost u zadovoljenju tih potreba
određuje naše životne ciljeve. (Deci & Vansteenkiste, prema Brdar, 2006).
Ispunjenje potreba prirodan je cilj ljudskog života, a težnja za
zadovoljenjem potreba može da objasni mnoge ljudske postupke. (Ryan &
Deci, 2000).
Prema Teoriji samoodređenja, koja se nalazi u osnovi ovog
istraživanja, osećaj dobrobiti zavisi od zadovoljenja psiholoških potreba.
220
(Deci & Ryan, 2000). Teorija govori o tri osnovne psihološke potrebe: za
autonomijom (eng. autonomy), kompetencijom (eng. competence) i
povezanošću (eng.relatedness) .Ova teorija tvrdi da su ljudi najsrećniji i
najzdraviji kada im okolina i unutrašnji procesi dopuštaju osećaj uspešnosti,
mogućnosti izbora i povezanosti u svakodnevnom životu. (Ryan, prema
Brdar, 2006).
Mi istovremeno postojimo i u duhu i u telu. Oni su neraskidivo
povezani budući da su to samo dva oblika iste energije. Na taj način smo svi
mi « psihosomatska bića ». Pozitivne emocije deluju kao posredujuća
varijabla između životnog smisla i zdravlja (Ryff & Singer, prema Rijavec,
2006), npr. smanjuju štetu koju kardiovaskularnom sistemu čine negativne
emocije, (Fredrickson & Levenson, prema Rijavec, 2006), a u situacijama
stresa ne samo da pružaju trenutno olakšanje nego i energiju potrebnu za
dugotrajno suočavanje sa stresnom (Folkman & Moskowitz, prema Rijavec,
2006) ili kriznom situacijom, pa stoga nije teško zaključiti koje i kakve loše
posledice nam donose negativne emocije. Brojna istraživanja su pokazala
da su negativne emocije predisponirajući faktori psihosomatskih
ispoljavanja. Upravo su ova i brojna druga istraživanja inspirisala i ovo
istraživanje da pokaže šta leži u osnovi zadovoljstva životom, koliko je
važno ispunjenje osnovnih psiholoških potreba i koliko to utiče ne opšti
osećaj blagostanja, a šta donosi nezadovoljenje istih i prisustvo negativnih
emocija i koliko su one u stanju da naruše zdravlje i subjektivni osećaj
dobrobiti.
Zadovoljstvo životom i pojam blagostanja
Od davnina ljudi postavljaju pitanje šta je to dobar život. Tim
pitanjem su se bavili i brojni filozofi koji su odgovore tržili u dva smera.
Prvi je hedonizam (Kahneman i saradnici, prema Brdar, 2006), koji zastupa
gledište da se dobrobit sastoji od ugodnosti i sreće. Drugi smer je
eudemonizam, (Waterman, prema Ryan & Deci, 2000), koji dobrobit
povezuje sa aktualizacijom ljudskih potencijala, sa ispunjenjem ili
ostvarenjem istinske prirode pojedinca. Pojam subjektivne dobrobiti je
složen (Diener i saradnici, prema Brdar, 2006) i može se prikazati kao
višedimenzionalan pojam koji obuhvata hedoničke i eudemonijske aspekte.
Može se doći do zaključka da se dobrobit sastoji iz dva faktora: jedan
predstavlja subjektivnu dobrobit, a drugi lični rast i razvoj. (Campton i
221
saradnici, prema Brdar, 2006). Umerena povezanost ovih faktora pokazuje
da su hedonički i eudemonijski aspekti odvojeni, ali povezani.
Mnogo je načina na koji se definiše kvalitet življenja, ali najopštija
definicija je da je kvalitet življenja “stepen onoga što život čini
dobrim“(Bowling, prema Kaliterna, 2006). Ne ulazeći u filozofsko
poimanje svrhe ljudskog života, evidentno je da se okolnosti u kojima se
živi odražavaju na zadovoljstvo životom. Dugo se u naučnim, pa i u
primenjenim istraživanjima to što život čini dobrim merilo objektivnim
indikatorima, najčešće ekonomskim podacima. Po tom konceptu, kvalitet
življenja nekog društva ili neke društvene skupine određivao se po tome
koliko ljudi zarađuju, kakvi su im stambeni uslovi, kako im je organizovana
zdravstvena zaštita, kako im je rešen problem saobraćaja u naseljima,
koliko često posećuju kulturne ustanove itd., dakle po svemu onome što se
moglo objektivno i konkretno meriti. Osnovna primedba koja se upućuje
ovim objektivnim indikatorima kvaliteta življenja je da više, ne znači uvek i
bolje. (Csikszentmihalyi, prema Kaliterna, 2006), a šta je bolje za
pojedinca, to najbolje zna on sam. Obavezno povezivanje određenih
objektivnih pokazatelja sa subjektivnim, daje pravu sliku zadovoljstva
životom kod ljudi, jer je kvalitet života višedimenzionalni koncept koji se
meri objektivnim i što je još važnije, subjektivnim indikatorima..
Životno zadovoljstvo, lična sreća i kvalitet življenja različite su
komponente onoga što se naziva subjektivna dobrobit (eng. subjective wellbeing). Životno zadovoljstvo predstavlja celovitu percepciju i evaluaciju
vlastitog života i najčešće se opisuje kao kognitivna komponenta
subjektivne dobrobiti, dok sa druge strane osećaj sreće predstavlja
emocionalnu komponentu i opisuje se kao često osećanje pozitivnih
emocija (Diener, prema Kaliterna, 2006). Kvalitet življenja mogao bi se u
tom kontekstu opisati kao zadovoljstvo pojedinim područjima života, kao
što su rad, porodica, životni standard, zdravlje i slično.
Merenje subjektivnog blagostanja u poslednjih desetak godina
počelo je da se sprovodi u većini zemalja, pa danas raspolažemo rezultatima
mnogobrojnih studija sprovedenih u Evropi, SAD, Australiji itd. Najčešće
ispitivani pokazatelji blagostanja su životno zadovoljstvo, osećaj sreće i
kvalitet življenja izraženi kao zadovoljstvo različitim područjima života.
U ovom istraživanju mi smo pokušali da povežemo zadovoljstvo
životom sa kategorijama kao što su pol, uzrast, bračno stanje i zaposlenost,
odnosno nezaposlenost. Takođe, utvrdićemo da li postoji korelacija između
zadovoljstva životom i zadovoljenja osnovnih psiholoških potreba, sa jedne
222
strane, kao izadovoljenja osnovnih psiholoških potreba i sklonosti ka
psihosomatskom ispoljavanju sa druge strane.
Bazične psihološke potrebe
Sreća je ono što osećamo na svom putu prema cilju, odnosno
napredovanje prema ostvarivanju ličnih ciljeva. (Lazarus, prema Brdar,
2006).Psihološke potrebe su u središtu procesa postavljanja ciljeva, a
uspešnost u zadovoljavanju tih potreba određuje naše životne ciljeve (Deci
& Vansteenkiste, prema Brdar, 2006). Ispunjenje potreba je prirodan cilj
ljudskoga života, a težnja za zadovoljenjem potreba može objasniti mnoge
ljudske postupke (Ryan & Deci, 2000).
Pristup formiran kroz Teoriju samoodređenja naglašava da je lična
dobrobit direktna funkcija zadovoljavanja osnovnih psiholoških potreba.
Teorija samoodređenja (Ryan & Deci, 2000) predstavlja perspektivu koja
usvaja termin samorealizacije (eudemonije) kao ključni definicijski aspekt
psihološke dobrobiti – pokušava da objasni šta znači aktualizovati sebe i
kako se to postiže. Teorija govori o tri osnovne psihološke potrebe:potreba
za autonomijom (eng. autonomy), potreba za kompetencijom (eng.
competence) i potreba za povezanošću (eng. relatedness), koje trebaju biti
zadovoljene kroz život i individualno iskustvo kako bi se postigao
psihološki rast (kroz mehanizme intrinzične motivacije), integritet (kroz
internalizaciju i asimilaciju kulturalnih obrazaca) i psihološka dobrobit
(zadovoljstvo životom i psihološko zdravlje). Ukratko, teorija pretpostavlja
da je zadovoljenje osnovnih psiholoških potreba jasan prediktor mera
dobrobiti, zdravlja i razvoja praktično svakoga (Ryan & Deci, 2000).
Potreba za autonomijom odnosi se na potrebu da imamo iskustvo da
voljno i samostalno podržavamo svoje aktivnosti. Suprotnost bi joj bila
heteronomija ili preterana spoljašnja kontrola. Kada osobi nedostaje osećaj
da sama kreira svoje ponašanje, može doživeti manje zadovoljstvo i više
frustracije u životu ( Sheldon & Kasser, prema Deci & Ryan, 2000).
Kompetencija se odnosi na potrebu da se osećamo uspešni
(efikasni) i da imamo kontolu u odnosu na okolinu. Podržavaju je optimalni
izazovi i konstruktivna, na uspeh usmerena povratna sprega. Različiti
istraživači ističu potrebu za kompetencijom kao glavni preduslov za
ostvarenje samopoštovanja i samopouzdanja (White, prema Deci & Ryan,
2000).
223
Potreba za povezanošću je potreba osobe da se oseća povezana sa
drugim ljudima i socijalnim grupama i podstiču je toplina, briga i osećaj
značaja za druge. U psihološkoj i medicinskoj literaturi jasno je
ustanovljeno da osobe koje su bolje integrisane u socijalnu mrežu i koje
imaju zadovoljavajuće odnose sa drugima imaju tendenciju da žive duže,
imaju bolje mentalno i fizičko zdravlje (Berschield & Reis, prema Deci &
Ryan, 2000).
Nema puno istraživanja o povezanosti samoprocena zadovoljenja
osnovnih psiholoških potreba sa indikatorima dobrobiti, ali sva ukazuju na
sličan zaključak da zadovoljenje psiholoških potreba korelira sa povećanom
dobrobiti. Šeldon i saradnici, potvrdili su u svom istraživanju da
zadovoljenje te tri potrebe, odnosno prisutnost ta tri kvaliteta iskustva kreira
"dobar dan", odnosno da se svakom od njih ponaosob može predvideti
dnevno pozitivno raspoloženje, vitalnost i psihološko zdravlje. (Sheldon i
sar., prema Deci & Ryan, 2000). Istu pretpostavku potvrdili su Reis i
saradnici (Reis, Sheldon, Gable, Roscoe & Ryan, prema Deci &
Ryan,2000).
Sklonost ka psihosomatici
Odavno je poznato mišljenje da postoji značajna veza između
telesnih i psihičkih činilaca. Kako navodi Jerotić (2004), bolesti nastaju pod
uticajem psihičkih sila čiji se konflikti odvijaju na dugačkoj liniji: svesno predsvesno - nesvesno. U ovom vrzinom kolu uznemirene psihe i telesnih
reakcija prepoznaju se tri, ravnopravne po brojnosti grupe bolesnih stanja.
U prvoj su grupi bolesnici koji nisu ni psihički, ni fizički bolesni, pa svojim
neodređenim i nejasno definisanim tegobama spadaju u pacijente koje
lekari nazivaju "funkcionalno bolesnim". Njihove uobičajene smetnje su
glavobolja, bolovi u stomaku, zatvor ili proliv, ili kolebanje krvog pritiska.
U drugoj grupi su bolesnici sa organskim smetnjama čiji simptomi veoma
zavise od emocionalnih činilaca. Tipični primeri su pacijenti sa čirom na
želudcu, obolelom štitastom žlezdom, dijabetesom tip 2, reumatizmom i
raznim crevnim hroničnim oboljenjima. U trećoj su grupi oni čije su bolesti
tesno povezane sa vegetativnim nervnim sistemom. Reč je o astmi, migreni,
primarnoj hipertenziji... U nastanku ovih bolesti psihički činioci imaju
najveći udeo.
Da li će neka funkcionalna smetnja prerasti u bolest zavisi, kako navodi
Jerotić, (2004) od brojnih okolnosti, pri čemu su dve najznačajnije. Sa jedne
224
strane, to je dužina trajanja psihičke konfliktne situacije, a sa druge - opšta
struktura i otpornost ličnosti, kao i posebno stanje osobe u trenutku kada su
unutrašnji, češće nesvesni nego svesni, sukobi počeli da se manifestuju.
Drugim rečima, ako prepoznamo konflikt, problem koji nas tišti i remeti
psihičku ravnotežu i ako počnemo konstruktivno da ga rešavamo - manje su
šanse da ćemo se razboleti. Ako pak, problem potisnemo i još dublje ga
zatrpamo u polje nesvesnog, energija nezadovoljstva i dalje postoji i pre ili
kasnije izrodiće se u ozbiljne zdravstvene probleme. Zbog toga je, po
mišljenju Jerotića, manje bitno pitanje primarnog uticaja duše na telo, ili
tela na dušu. Bitnije je odgonetnuti šta telo hoće da nam kaže kada je
bolesno.
Stjuart Volf i Harold Volfsu predstavnici njujorške psihosomatske
škole. Njihova teorija predstavlja učenje o životnom stresu. Po njihovom
mišljenju, mnogo značajnije je uočiti celokupnu atmosferu u kojoj je osoba
živela nego detektovati akutne psihičke traume, tj. u nastanku
psihosomatske bolesti mnogo je važniji hronični stresor nego akutni. Isticali
su da veći značaj ima način na koji jedinka doživljava svoje okruženje nego
kako je doživljava i opisuje objektivni posmatrač. Spoljašnje okolnosti se
prelamaju kroz intimnu prizmu pojedinca i pretvaraju u čitav niz varijeteta
mogućih stresogenih odgovora (Wolff , prema Zorić i sar., 2003).
Psihologija se dugo kretala u pravcu otkrivanja negativnih uticaja na
mentalno zdravlje i takvog delovanja na telesne simptome. U poslednje
vreme pojavljuju se interesantna traganja na planu takozvanog pozitivnog
pogleda na mentalno zdravlje. Zaključci su da postojanje smisla života i
osećaja ličnog razvoja, imaju značajan uticaj na telesno zdravlje
Metodološki pristup problemu
Problem istraživanja je bio da se utvrdi u kojoj meri zadovoljenje
osnovnih psiholoških potreba ( za kompetencijom, autonomijom i
povezanošću), koje čine osnovu velike Teorije samoodređenja, autora
Ričarda Rajana i Edvarda Decija, koja inače pretpostavlja da je
zadovoljenje osnovnih psiholoških potreba jasan indikator mera dobrobiti,
zdravlja i razvoja praktično svake osobe, utiče na zadovoljstvo životom i da
li su zadovoljene, odnosno nezadovoljene potrebe povezane sa sklonošću ka
psihosomatskom ispoljavanju
Teorijski značaj istraživanja se ogleda u dopunjavanju teorijskih
saznanja o procesima koji leže u osnovi zadovoljstva životom i
225
psihosomatici kao i stavljanje naglaska na značaj ispunjavanja osnovnih
psiholoških potreba. Takođe, ovim istraživanjem se daje doprinos
saznanjima o tome u kojoj meri i kako su povezane ove varijable, kako
utiču jedna na druge i koliko doprinose opštem osećanju blagostanja i
dobrobiti.
Praktični značaj istraživanja se ogleda u tome da se ovim
istraživanjemželi doprineti razumevanju procesa koji leže u osnovi
zadovoljstva životom i razumevanju važnosti zadovoljenja osnovnih
psiholoških potreba. Puno istraživanja o tome šta čoveka čini srećnim, a
samim tim i koliko je zadovoljan svojim životom posvećeno je brojnim
faktorima kao što supol, uzrast, rasa, prihodi, stepen obrazovanja, bračni
statusi dr. Ali, Majers iDiner (Myers & Diener, prema King & Napa,1998)
su zaključili da poznavanje tih faktora ne daje puno informacija o tome
koliko je osoba srećna i zadovoljna životom. U svom zaključku, u kome se
ogleda praktični značaj našeg istraživanja, oni pozivaju naučnike da usmere
istraživanja na bolje razumevanje sreće i dobrobiti. Ovim istraživanjem se
daje mali doprinos tome…
Predmet istraživanja je bio da se utvrdi povezanost zadovoljenja
osnovnih psiholoških potreba (za autonomijom, kompetencijom, i
povezanošću) merenih Skalom osnovnih psiholoških potreba (Basic
Psychological Needs Scale, Deci & Ryan, 2000) sa zadovoljstvom životom,
merenog Skalom zadovoljstva životom (Satisfaction with life scale, SWLS,
Pavot & Diener, 1993 ), kao i ispitati uticaj zadovoljenja osnovnih
psiholoških potreba na sklonost ka psihosomatskom ispoljavanju, merenog
testom HI, iz baterije KON 6, Konstantina Momirovića (1992).
Ciljevi istraživanja
Opšti cilj je bio da se utvrdi da li postoji statistički značajna
korelacija između zadovoljenja osnovnih psiholoških potreba i zadovoljstva
životom, sa jedne strane i da li postoji statistički značajna korelacija između
sklonosti ka psihosomatskom ispoljavanju i zadovoljenja osnovnih
psiholoških potreba, sa druge strane.
Specifični ciljevi su bili da se ispita da li postoji statistički značajna
povezanost između zadovoljenja osnovnih psiholoških potreba i
zadovoljstva životom, kao i povezanost ovih potreba sa sklonošću ka
psihosomatskom ispoljavanju. Zatim, ispitati da li postoji statistički
značajna razlika, unutar uzorka, između muških i ženskih ispitanika u
226
pogledu zadovoljstva životom i u pogledu sklonosti ka psihosomatici.
Takođe, jedan od ciljeva je bio ispitati da li postoji statistički značajna
razlika između zaposlenih i nezaposlenih ispitanika u pogledu zadovoljstva
životom i u pogledu sklonosti ka psihosomatskom ispoljavanju. Takođe,
unutar uzorka se ispitivalo da li postoji statistički značajna razlika u
pogledu bračnog statusa ispitanika i njihovog zadovoljstva životom, kao i
njihove sklonosti ka psihosomatskom ispoljavanju.
Varijable istraživanja
Nezavisna varijabla:
Osnovne psihološke potrebe, ova varijabla je merena Skalom
osnovnih psiholoških potreba, (eng. Basic Psychological Needs Scale, Deci
& Ryan, 2000).
Zavisne varijable:
Zadovoljstvo životom, ova varijabla je merena Skalom zadovoljstva
životom, ( eng. Satisfaction With Life Scale, Pavot & Diener, 1993).
Sklonost ka psihosomatici, ova varijabla biće merena testom koji
meri sklonost ka psihosomatskom ispoljavanju, HI, iz baterije KON 6,
Konstantina Momirovića, (1992).
Kontrolne varijable:
pol , uzrast, zaposlenost / nezaposlenost , bračno stanje.
Hipoteze istraživanja
Opšta hipoteza
Postoji statistički značajna korelacija između zadovoljenja
osnovnihpsiholoških potreba i zadovoljstva životom, sa jedne strane i
između sklonosti ka psihosomatskom ispoljavanju i zadovoljenja osnovnih
psiholoških potreba sa druge strane
Specifične hipoteze
Postoji statistički značajna povezanost između zadovoljenja
osnovnih psiholoških potreba i zadovoljstva životom
Postoji statistički značajna povezanost između zadovoljenja
osnovnih psiholoških potreba i sklonosti ka psihosomatskom ispoljavanju
227
Postoji statistički značajna razlika, unutar uzorka, između muških i
ženskih ispitanika u pogledu zadovoljstva životom
Postojistatistički značajna razlika, unutar uzorka, između muških i
ženskih ispitanika u pogledu sklonosti ka psihosomatskom ispoljavanju
Postoji statistički značajna razlika između zaposlenih i nezaposlenih
ispitanika u pogledu zadovoljstva životom
Postoji statistički značajna razlika između zaposlenih i nezaposlenih
ispitanika u pogledu sklonosti ka psihosomatskom ispoljavanju
Postoji statistički značajna razlika, unutar uzorka, u pogledu
bračnog statusa ispitanika i njihovog zadovoljstva životom
Postoji statistički značajna razlika, unutar uzorka, u pogledu
bračnog statusa ispitanika i njihove sklonosti ka psihosomatskom
ispoljavanju
Merni instumenti
Skala osnovnih psiholoških potreba (eng. Basic Psychological
Needs Scale, Deci & Ryan, 2000)
Skala zadovoljstva životom (eng. Satisfaction With Life Scale,
Pavot & Diener, 1993)
Test koji meri sklonost ka psihosomatskom ispoljavanju, HI iz
baterije KON 6 Konstantina Momirovića
Upitnik napravljen za potrebe istraživanja, kojim se dobijaju podaci
o kontrolnim varijablama (pol ,uzrast, zaposlenost / nezaposlenost, bračno
stanje)
Uzorak
Ispitivanje je sprovedeno tokom aprila i maja 2008. godine,
primenom instrumenata koji su već navedeni. Uzorak se sastojao od 205
ispitanika, uzrasta između 25-35 godina. Obavešteni su da će ispitivanje biti
anonimno i da će podaci biti korišćeni isključivo u istraživačke svrhe. Kao
što se vidi iz Tabele br.1, uzorak je heterogen. Sastoji se od ispitanika
muškog i ženskog pola, različite starosti, statusa zaposlenosti i bračnog
stanja.
228
Tabela 1. Struktura uzorka (N= 205) po sociodemografskim
obeležjima
Procenat u uzorku
Pol
Muškarci
47 %
Žene
53 %
Uzrast
25 god..
13.1 %
12.1 %
26 god.
27 god.
14.6 %
28 god.
10.7 %
10.2 %
29 god.
9.3 %
30 god.
31 god.
7.8 %
6.3 %
32 god
5.8 %
33 god.
34 god.
4.3 %
5.3 %
35 god.
Status zaposlenosti
Zaposleni
50 %
Nezaposleni
40 %
Bračno stanje
Udate/ oženjeni
33%
Neudate/ neoženjeni
47 %
Rezultati istraživanja
Struktura prikaza rezultata sastojaće se u prikazivanju stepena
izraženosti varijabli i rezultata dobijenih testiranjem opšte i posebnih
hipoteza. Izraženost varijabli će biti predstavljena aritmetičkim sredinama i
standardnim odstupanjima. Testiranje hipoteza je urađeno primenom t-testa
za utvrđivanje razlika.
229
Stepen izraženosti varijabli
Tabela 2. prosečna izraženost nezavisnih i zavisnih varijabli
istraživanja
minimum
maksimum
AS
SD
idealan život
1
6
3.93
1.391
odlični uslovi života
1
7
4.25
1.405
generalno zadovoljstvo 1
7
4.79
1.319
životom
ostvarene važne stvari
1
7
3.60
1.526
bez promene u
1
7
3.60
1.614
“narednom životu”
Autonomija
18
49
36.15
6.292
Kompetencija
17
42
30.96
5.102
Povezanost
28
56
46.80
5.830
HI
75
150
124.19 15.665
Tabela 3. povezanost između zadovoljenja osnovnih psiholoških
potreba i zadovoljstva životom
idealan odlični globalno
ostvarene ponovni
život
uslovi zadovoljstvo važne
život
života životom
stvari
bez
promena
AUTONOMIJA
r
.299
.254
.376
.178
.317
sig .000
.000
.000
.011
.000
KOMPETENCIJA r
.348
.278
.359
.369
.330
sig .000
.000
.000
.000
.000
POVEZANOST
r
.191
.246
.371
.205
.237
sig .006
.000
.000
.003
.001
U tabeli br. 2 prikazan je stepen povezanosti zadovoljenja osnovnih
psiholoških potreba za autonomijom, kompetencijom i povezanošću sa
zadovoljstvom životom. Vidimo da postoji značajna korelacija između
zadovoljenja svih psiholoških potreba i svih aspekata zadovoljstva životom.
Dobijene su statistički značajne pozitivne korelacije između
percepcijezadovoljenja tri osnovne psihološke potrebe i pet aspekata
zadovoljstva životom.
230
Tabela 4. Povezanost između zadovoljenja osnovnih psiholoških
potreba isklonosti ka psihosomatskom ispoljavanju
AUTONOMIJA KOMPETENCIJA POVEZANOST
sklonost ka
r
.299
.254
.376
.000
.000
psihosomatici sig .000
U Tabeli br. 4 prikazana je povezanost između sklonosti ka
psihosomatskom ispoljavanju i zadovoljenja osnovnih psiholoških potreba
za autonomijom, kompetencijom i povezanošću. Ovde vidimo da postoji
statistički značajna korelacija između zadovoljenja osnovnih psiholoških
potreba i sklonosti ka psihosomatskom ispoljavanju .
Tabela 5. Razlika između muških i ženskih ispitanika u pogledu
zadovoljstva životom
POL
AS
SD
t-test
sig
idealan život
muški
3.60
1.368
3.161
.002
ženski
4.21
1.356
odlični uslovi života
muški
3.98
1.391
2.608
.010
ženski
4.49
1.381
globalno zadovoljstvo muški
4.53
1.364
2.688
.008
životom
ženski
5.02
1.243
ostvarene važne stvari muški
3.37
1.473
2.049
.042
ženski
3.80
1.548
bez promene u
muški
3.51
1.515
.790
.431*
“narednom životu”
ženski
3.68
1.695
*značajnost razlike na nivou 0.05
U Tabeli br. 5 prikazana je razlika između muških i ženskih
ispitanika u pogledu zadovoljstva životom. Vidimo da su dobijene
statistički značajne razlike između muških i ženskih ispitanika u odnosu na
sve aspekte zadovoljstva životom, osim u onom aspektu koji se odnosi na
promenu u življenju kad bi se ispitanici ponovo rodili (t=.790, p<0.05). Kod
ovog aspekta nisu dobijene razlike između muških i ženskih ispitanika.
231
Tabela 6. razlika između muških i ženskih ispitanika u pogledu
sklonosti ka psihosomatskom ispoljavanju
POL
AS
SD
t-test
sig
Sklonost ka
muški
126.00 16.163
1.519
.130*
psihosomatici
ženski
122.67 15.142
U Tabeli br. 6 prikazani su rezultati koji pokazuju da ne postoji
statističkiznačajna razlika između muških i ženskih ispitanika u pogledu
sklonosti ka psihosomatskom ispoljavanju (t=1.519, p>0.05).
Tabela 7. razlika između zaposlenih i nezaposlenih
pogledu zadovoljstva životom
ZAPOSLENOST AS
SD
t-test
idealan život
zaposlen
3.96
1.385
.285
nezaposlen
3.90
1.407
odlični uslovi
zaposlen
4.27
1.410
.194
života
nezaposlen
4.23
1.407
globalno
zaposlen
4.85
1.312
.691
zadovoljstvo
nezaposlen
4.72
1.333
životom
ostvarene važne zaposlen
3.80
1.575
2.074
stvari
nezaposlen
3.36
1.432
bez promene u
zaposlen
3.78
1.623
1.780
“narednom
nezaposlen
3.38
1.583
životu”
* značajnost razlike na nivou 0.05
ispitanika u
sig
.776*
.846*
.491*
.039
.077*
U Tabeli br. 7 prikazani su rezultati koji pokazuju razliku između
zaposlenih i nezaposlenih ispitanika u pogledu zadovoljstva životom. Ovde
vidimo da postoji statistički značajna razlika između zaposlenih i
nezaposlenih samo u odnosu na aspekt ostvarenja važnih stvari u životu
(t=2.074, p<0.05). Što se tiče ostalih aspekata zadovoljstva životom, nije
pronađena značajna razlika između zaposlenih i nezaposlenih ispitanika
(p>0.05).
232
Tabela 8. razlika između zaposlenih i nezaposlenih ispitanika u
pogledu sklonosti ka psihosomatici
ZAPOSLENOST AS
SD
t-test
sig
sklonost ka
zaposlen
125.22 15.623 1.060
.290*
psihosomatici
nezaposlen
122.88 15.708
U Tabeli br. 8 prikazani su rezultati koji pokazuju da ne postoji
statistički značajna razlika (p>0.05) između zaposlenih i nezaposlenih
ispitanika u pogledu sklonosti ka psihosomatskom ispoljavanju.
Tabela 9. razlika u pogledu bračnog statusa ispitanika i njihovog
zadovoljstva životom
BRAČNO AS
STANJE
idealan život
u braku
4.18
nisu u
3.80
braku
odlični uslovi
u braku
4.36
života
nisu u
4.20
braku
globalno
u braku
4.83
zadovoljstvo
nisu u
4.77
životom
braku
ostvarene važne
u braku
4.18
stvari
nisu u
3.29
braku
bez promene u
u braku
3.97
“narednom
nisu u
3.40
životu”
braku
SD
t-test
sig
1.260
1.445
1.928
.053
1.303
1.459
.797
.427*
1.374
1.294
.313
.755*
1.523
1.438
4.149
.000
1.520
1.634
2.443
.015
U Tabeli br. 9 prikazani su rezultati koji pokazuju razliku u pogledu
bračnog statusa ispitanika i njihovog zadovoljstva životom. Pronađene su
statistički značajne razlike kod ispitanika različitog bračnog statusa u
odnosu na aspekte koji se odnose na idealan život ,na to da su ostvarili
važne stvari u životu i da ne bi ništa menjali kada bi se ponovo rodili.
233
Tabela 10. razlika u pogledu bračnog statusa ispitanika i njihove
sklonosti ka psihosomatskom ispoljavanju
BRAČNO AS
SD
t-test
sig
STANJE
sklonostka
u braku
124.49 14.926
.201
.841*
psihosomatici
nisu u
124.02 16.108
braku
U Tabeli br. 10prikazani su rezultati koji pokazuju razliku u pogledu
bračnog statusa ispitanika i njihove sklonosti ka psihosomatici. Ovde
vidimo da ne postoji značajna razlika (p> 0.05) u pogledu bračnog statusa
ispitanika i njihove sklonosti ka psihosomatskom ispoljavanju.
Diskusija rezultata
Budući da su životno zadovoljstvo i osećaj sreće ključni pokazatelji
subjektivne dobrobiti i da se u novije vreme sve više istražuje koji sve
faktori mogu doprineti njihovom poboljšanju (Diener & Seligman, prema
Kaliterna, 2005), jedan od ciljeva našeg istraživanja bio je da se utvrdi
kakav je odnos između opšteg zadovoljstva životom i zadovoljenja
psiholoških potreba sa jedne strane, kao i odnos između zadovoljenja
psiholoških potreba i sklonosti ka psihosomatskom ispoljavanju, sa druge
strane. Rezultati ovog istraživanja su pokazali da postoji statistički značajna
povezanost između zadovoljstva životom i zadovoljenja osnovnih
psiholoških potreba sa jedne strane, kao i između zadovoljenja osnovnih
strane.
Povezanost zadovoljenja osnovnih psiholoških potreba
sa zadovoljstvom životom
U skladu
sa
Teorijom
samoodređenja
i
Modelom
samopodudarnosti, potvrdili smo našu hipotezu H1, da je zadovoljenje
osnovnih psiholoških potreba značajno i pozitivno povezano sa
zadovoljstvom životom. U celini, može se zaključiti da je zadovoljenje
osnovnih psiholoških potreba jasan prediktor zadovoljstva životom. Takav
234
zaključak je naizgled očit, jer se zapravo radi o sličnim konceptima, tako da
njegova potvrda kroz istraživanja doprinosi razumevanju koncepta
zadovoljstva životom.
Postoje istraživanja koja su upoređivala uticaj zadovoljenja
osnovnih psiholoških potreba sa jedne strane i sa druge strane uticaj osobina
ličnosti na zadovoljstvo životom. Rezultati takvih istraživanja dali su
jednostavan zaključak da je za procenu zadovoljstva životom neke osobe
važnije razumeti u kojoj meri uspešno zadovoljava svoje osnovne
psihološke potrebe, nego razumeti kakva je ličnost, odnosno koliko je
depresivna, anksiozna i ljuta ili društvena, topla i aktivna. Akumulacija
pojedinačnih pozitivnih dnevnih iskustava u kojima imamo osećaj da je
naše ponašanje autonomno, kompetentno i da imamo ostvarene
zadovoljavajuće odnose sa drugim ljudima vodi ka dugoročnom osećaju
dobrobiti, psihološkog zdravlja i razvoja praktično svake osobe (Sheldon i
sar.,1999). Na tragu toga, vredno je u različitim domenima ljudskog života
uzeti u obzir uslove i načine na koji osoba prepoznaje, iskazuje i
zadovoljava, odnosno dobija iz okoline podršku za zadovoljenje svojih
psiholoških potreba.
Prema Teoriji samoodređenja, posebno je važno pitanje koliko su
ljudi sposobni da zadovolje psihološke potrebe dok slede i ostvaruju svoje
ciljeve (Deci & Ryan, 2000.). Rezultatiistraživanja Decija i Rajana
potvrđuju da jedino intrinzični ciljevi omogućuju ispunjavanje osnovnih
psiholoških potreba za povezanošću, kompetencijom i autonomijom. (Deci
& Ryan, 2000). Ostvarivanje ekstrinzičnih ciljeva, sa druge strane, može
zapravo ometati zadovoljavanje potreba, jer ljude usmerava na ciljeve koji
nisu povezani sa tim potrebama (Ryan & Deci, 2000.). Nezadovoljene
psihološke potrebe vode pasivnosti, lošem stanju (eng. ill-being), kao stanju
suprotnom dobrobiti i blagostanju (eng. well-being ) i otuđenom
funkcionisanju (Deci & Vansteenkiste, prema Brdar, 2006.). Ako se
ponavljaju situacije u kojima pojedinac ne uspeva da ispuni svoje
psihološke potrebe, pokušaće da nađe zamene za te potrebe, odnosno
postaviće ciljeve koji neće zadovoljiti psihološke potrebe, nego će
omogućiti neku vrstu kompenzacije. Ekstrinzični ciljevi zapravo znače
kompenzaciju, jer samo indirektno zadovoljavaju osnovne potrebe (Kasser
& Ryan, prema Brdar, 2006) i dovode samo do trenutnog i prolaznog
osećanja sreće kojenije u potpunosti povezano sa istinskim zadovoljstvom
životom.
Rezultati našeg istraživanja nedvosmisleno su pokazali da sam
aspekt osećanja zadovoljstva životom najviše korelira sa potrebom koja se
235
odnosi na dobru povezanost i utemeljenje u socijalnom okruženju. Da bi se
osoba osećala srećnom i zadovoljnom svojim životom važno je da oseti
toplinu, brigu i osećaj značaja za druge. Sve teorije ljudske motivacije i
razvoja uključuju sličan koncept unutrašnjeg procesa kojim ljudi traže i
uspostavljaju zadovoljavajuće odnose sa drugim ljudima. U psihološkoj i
medicinskoj literaturi jasno je ustanovljeno da osobe koje su bolje
integrisane u socijalnu mrežu i koje imaju zadovoljavajuće odnose sa
drugima, imaju tendenciju da žive duže, imaju bolje mentalno i fizičko
zdravlje ( Reis, Sheldon i sar., prema Brdar, 2006). To je u skladu i sa
Teorijom samoodređenja, koja tvrdi da su ljudi najsrećniji i najzdraviji kada
im okolina i unutrašnji procesi dopuštaju osećaj uspešnosti, mogućnosti
izbora i povezanosti u svakodnevnom životu (Ryan, prema Deci & Ryan,
2000), kao i sa rezultatima istraživanja koji pokazuju da dobrobit nije samo
subjektivni doživljaj pozitivnih afektivnih stanja nego i funkcionisanje
organizma u kojem pojedinac otkriva oseća li vitalnost, psihološku
prilagodljivost i dubok unutrašnji osećaj dobrobiti (Ryan & Frederick,
prema Deci & Ryan, 2000).
Psihološke potrebe i psihosomatsko ispoljavanje
U poslednje vreme postaju interesantna traganja na planu
takozvanog pozitivističkog pogleda na mentalno zdravlje. Zaključci su da
postojanje smisla života i osećaja ličnog razvoja, imaju značajan uticaj na
telesno zdravlje. Mi smo u našem istraživanju pokazali da postoji statistički
značajna korelacija između zadovoljenja osnovnih psiholoških potreba i
sklonosti ka psihosomatskom ispoljavanju. Sa stepenom zadovoljenja
potreba, raste i stepen sklonosti ka psihosomatskom ispoljavanju i to,
naročito, u pogledu potrebe koja se odnosi na integrisanost u socijalnoj
sredini, dok se sa osećanjem većih kompetencija sklonost ka
psihosomatskom ispoljavanju pokazuje kao nešto niža, pozitivna
korelacija.Treba ovde naglasiti da se teorijski očekivalo da će korelacija biti
negativna, tačnije, da, što su psihološke potrebe više zadovoljene, osoba je
srećnija, zadovoljnija sobom i životnim uslovima, manje sklona negativnim
emocijama i samim tim je očekivano, da je manje sklona psihosomatskom
ispoljavanju. Rezultati koje smo dobili u istraživanju samo delimično se
slažu sa drugim istraživanjima. Istraživanja pokazuju da je odnos između
objektivnih indikatora zdravlja i psihološke dobrobiti prilično slab. Jedno se
od mogućih objašnjenja ove slabe povezanosti nalazi u činjenici da se
236
većina ljudi brzo adaptira na situacije koje su prvobitno smatrali
katastrofalnim. Primer koji potkrepljuje navedeno, nalaz je longitudinalnog
istraživanja koji pokazuje da se uticaj ozbiljnih životnih uslova na
psihološku dobrobit značajno smanjuje unutar dve godine. Nasuprot ovim
nalazima u vezi objektivnih pokazatelja zdravlja, istraživanja potvrđuju
visoku povezanost subjektivnih indikatora zdravlja i psihološke dobrobiti
(Murberg i sar., prema Dankić, 2005).
Rezultati koje smo dobili se možda mogu protumačiti trenutnim
raspoloženjem ispitanika, odnosno njihovim afektivnim stanjem u toku
ispitivanja. Raspoloženja su prolazna stanja, rastu i opadaju, variraju kroz
dane, kao i tokom samog dana. (Rosenberg, prema Dankić, 2005). U
poslednje vreme kognitivni psiholozi su identifikovali brojne faktore koji
utiču na percepciju telesnih simptoma, tj. na sklonost ka psihosomatskom
ispoljavanju. Neki se od njih odnose na stabilne karakteristike ili crte
ličnosti, a drugi na dinamičnije odrednice, koje imaju tendenciju fluktuacije
iz dana u dan, poput negativnih i pozitivnih raspoloženja (Gijsbers van
Wijk, prema Dankić, 2005).
Danas postoji više objašnjenja koja govore o percepciji telesnih
simptoma. ( Watson i Pennebaker, prema Dankić, 2005). Jedno od njih,
koje takođe može da obrazloži dobijene rezultate našeg istraživanja,
autorinazivaju hipoteza percepcije simptoma. Prema ovom objašnjenju,
pojedinci se razlikuju po tome kako percipiraju, odgovaraju i/ili se žale na
tipične telesne senzacije. U svom ekstremnijem obliku, ovaj način gledanja
pretpostavlja da povezanost negativne afektivnosti i zdravlja, jednostavno,
odražava činjenicu da su osobe sa izraženom negativnom afektivnošću
sklonije obraćanju pažnje i/ili žaljenju na unutrašnje telesne senzacije. Neki
pojedinci su prosto skloni da, i pored zadovoljenih osnovnih psiholoških
potreba koje ih čine srećnim i zadovoljnim u životu, ipakskloni tome da
puno pažnje obraćaju unutrašnjim senzacijama i žaljenju. Dakle, činjenicu
da postoji pozitivna korelacija između zadovoljenih psiholoških potreba i
sklonosti ka psihosomatskom ispoljavanju, između ostalog možemo
protumačiti faktorom ličnosti, odnosno individualnim razlikama.
Pretpostavlja se da premalo informacija, ili, pak, prezasićenost
informacijama iz okoline i tendencija ka selektivnom praćenju telesnih
znakova, pojačavaju procesiranje somatskih informacija i nadalje detekciju
somatskih senzacija. Tako da bi preporuka za neka dalja istraživanja koja bi
se bavila sličnom tematikom bila da se uključe osobine, odnosno crte
ličnosti kao još jedan faktor koji bi mogao da utiče na sklonost ka
psihosomatici ili na neku od ostalih varijabli u istraživanju.
237
Zadovoljstvo životom kod muških i ženskih ispitanika
Rezultati ovog istraživanja su pokazali da postoji statistički značajna
razlika između muških i ženskih ispitanika u pogledu zadovoljstva životom.
Utvrđeno je da su ispitanice ženskog pola zadovoljnije životom od
ispitanika muškog pola, što nije u skladu sa istraživanjem Dinera, koji
smatra da bi se moglo očekivati da žene imaju niži nivo zadovoljstva
životom.( Diener, prema Penezić, 2006). Kontradiktorno ovim rezultatima
je rezultat koji se odnosi na onaj aspekt zadovoljstva životom koji obuhvata
to, da li bi ispitanici menjali nešto u svom životu kada bi se ponovo rodili ili
ne. Kod ovog aspekta nisu dobijene razlike. Kako to da su ispitanice
ženskog pola, statistički značajno zadovoljnije životom od muškaraca, a
ipak bi mnogo toga promenile u svom životu kada bi se ponovo rodile.
Možda su psihološki mehanizmi odbrane doprineli ovakvim rezultatima?
Možda su žene, kao glavni faktor produžetka vrste sklonije tome da daju
prizvuk pozitivnog osećanjima i događajima u sopstvenom životu?
U većini istraživanja se pokazalo da je pol ispitanika dosta često
posmatran kao varijabla koja bi mogla uticati na zadovoljstvo životom.
(Diener; Argyle, prema Penezić, 2006). Ovi autori navode kako bi se moglo
očekivati da žene imaju niži nivo zadovoljstva životom i samopoštovanja,
možda i zato što su tradicionalno odgajane da imaju manju moć i manje
sredstava u odnosu na muškarce. Zbog toga smo u naše istraživanje
uključili pol kao kontrolnu varujablu. Druga istraživanja su pokazala da
razlike u zadovoljstvu životom ne postojesa obzirom na pol. Moguće je da
bi se u procenama po različitimoblicima zadovoljstva životom pokazale i
određene razlike. Naime, rezultati Mihalosa (1985) pokazuju da se procene
zadovoljstva životom nalaze pod uticajem nekih sociokulturalnih, pre nego
kognitivno-emotivnih struktura, a koje uslovljavaju javljanje razlika između
muškaraca i žena. (Michalos, prema Penezić, 2006).
Sklonost ka psihosomatskom ispoljavanju kod muških i ženskih
ispitanika
Istorijski posmatrano , u svim zajednicama ljudskog društva,
muškarcima i ženama su pripadale različite polne uloge. Takva univerzalna
podela na osnovu pola dovela je do zaključka da muškarci i žene poseduju
različite sposobnosti i različite osobine ličnosti. Naša pretpostavka je bila da
238
postoji razlika i u sklonosti ka psihosomatici.Testiranjem hipoteze H4, koja
se odnosi na razliku između muških i ženskih ispitanika u pogledu sklonosti
ka psihosomatskom ispoljavanju, nismo dobili statistički značajnu razliku,
tj. pripadnici muškog i ženskog pola u našem istraživanju se ne razlikuju
značajno u pogledu sklonosti ka psihosomatskom ispoljavanju.
Nema puno istraživanja sa sličnom tematikom koja bi nam
dozvolila poređenje rezultata.Većina istraživanja, koja su usmerena na
ispitivanje uloge ličnosti u formiranju i izveštavanju o telesnim simptomima
se temeljina osobini zvanoj negativna afektivnost ( Pennebaker, prema
Dankić, 2005). Negativna afektivnost ili tendencija doživljavanja i
izveštavanja negativnih emocionalnih stanja pokriva širok raspon
averzivinih emocionalnih stanja. Višestruko je potvrđeno da je negativna
afektivnost povezana sa telesnim senzacijama i simptomima, nezavisno od
demografskih karakteristika( Kolk i sar., prema Lečić-Toševski, 2001), tako
da je preporuka za neka dalja istraživanja koja bi se bavila ovom
tematikom, da se uključi i faktor ličnosti, kao značajna varijabla u
istraživanje.
Zadovoljstvo životom kod zaposlenih inezaposlenih ispitanika
Rezultati našeg istraživanja su pokazali povezanost statusa
zaposlenosti, kao kontrolne varijable i zadovoljstva životom.
Savremeno ljudsko društvo uređeno je na takav način da posao
predstavlja jedan od središnjih aspekata ljudskog života. U ranom odraslom
dobu, većina mladih ljudi pronalazi svoje prvo ozbiljno zaposlenje i na taj
način, prema teorijama celoživotnog razvoja, oblikuju važan deo svoga
identiteta, što omogućava ostvarenje važnih psiholoških potreba poput
autonomije i kompetencije i doprinosi većem osećanju dobrobiti. Posao
nam pruža i priliku da razvijamo prijateljstva i socijalne kontakte, da se
družimo, upoređujemo, i razmenjujemo iskustva. Posao je i izvor
društvenog statusa i prestiža. U društvu mogu biti cenjena pojedina
zanimanja, ali ipak, sa stanovišta pojedinca, posebno je zanimljiva
psihološka funkcija rada. Posao može biti izvor samopoštovanja i uverenja
u sopstvenu vrednost i potencijale, te izvor opšte psihološke dobrobiti. Da
bi se moglo govoriti o uticaju nezaposlenosti na psihološko zdravlje i opšte
osećanje zadovoljstva životom, potrebno je pomenuti dobrobiti koje pruža
zaposlenost, kao što su zarada, povišen nivo aktivacije, raznolikost okoline i
raznolikost socijalnih interakcija, vremenska struktura dana i ostvarenje
239
ličnog identiteta kroz radnu ulogu. Gubitak tih dobrobiti značajan je izvor
stresa, a on se dogada gubitkom posla ili nemogućnošću pronalaženja
zaposlenja, što pokazuju i transverzalne i longitudinalne studije.
Naši rezultati su pokazali značajnu razliku u ostvarenju važnih
životnih ciljeva kod zaposlenih i nezaposlenih što može da ukazuje na to da
status zaposlenosti doprinosi opštem osećaju dobrobiti i blagostanja.
Razlika između zaposlenih i nezaposlenih ispitanika u pogledu
sklonosti ka psihosomatici
Pretpostavka od koje smo pošli kod poređenja ovih varijabli je, da
gubitak dobrobiti koje pruža zaposlenost je značajan izvor stresa, što
pokazuju brojne transferzalne i longitudinalne studije, pa samim tim i
sklonosti ka psihosomatskom ispoljavanju. Međutim, načši rezultati su
pokazali da ne postoji statistički značajna razlika između zaposlenih i
nezaposlenih ispitanika u pogledu sklonosti ka psihosomatici. Od mogućih
posledica nezaposlenosti mogu se navesti: depresija, sniženo psihičko
zdravlje,
percepcija
povećanog
finansijskog
napora,
sniženo
samopoštovanje, psihički nemir, anksioznost, nezadovoljstvo životom,
pesimističko gledanje na budućnost, društvena izolacija. Pretpostavlja se da
bi se uvođenjem većeg brojastarosnih grupa postigli drugačiji rezultati na
osnovu kojih bi se izveli precizniji zaključci. Malo je istraživanja sa
ovakvom tematikom koja bi nam eventualno dozvolila poređenje rezultata.
Preporuka za dalja istraživanja bi bila da se uključi više starosnih
grupa kod poređenja ovih varijabli.
Zadovoljstvo životom i brak
Zasnovati brak je jedan, skoro, obavezan zadatak u životu svakog
pojedinca. Ispitanici koji su u braku, osećaju veću ispunjenost i ostvarenje.
Uslovi života koji nikom nisu idealni, pa ni onima u braku su bitno
doprineli tome da ne postoji razlika između ispitanika koji su u braku i onih
koji nisu u braku u generalnom zadovoljstvu životom koji vode.
Još u ranim sedamdesetim godinama prošlog veka je utvrđeno da
osobe koje su u braku, žive duže u odnosu na samce, razvedene i
udovice/udovce. Čini se da je taj obrazac prisutan još i danas. Bračni status
naročito je važan za muškarce srednje životne dobi. Mortalitet je dvostruko
240
veći kod onih koji nisu u bračnoj zajednici. Ono što osobe u bračnoj
zajednici "štiti", zapravo je kvalitet te zajednice i zadovoljstvo bračnom
zajednicom. Zato je važno istaknuti da nezadovoljstvo brakom i nizak
kvalitet bračne zajednice mogu učiniti osobe ranjivijim i sklonijim
zdravstvenim problemima, mogu doprineti opštem nezadovoljstvu životom
i smanjiti osećanje dobrobiti i blagostanja. Što je odraslim osobama važnije
biti zaposlen, što im je važnije biti u bračnoj zajednici, zatim što su roditelji
zadovoljniji svojom roditeljskom ulogom i što su osobe zadovoljnije svojim
socijalnim odnosima, to su i zadovoljnije svojim životom, što je u skladu sa
drugim istraživanjima. Rezultati brojnih studija ukazuju na povezanost
bračnog statusa i zadovoljstva životom, pri čemu je, izgleda, važniji kvalitet
bračne zajednice i zadovoljstvo bračnim životom nego li sama činjenica da
osoba živi u bračnoj zajednici .( Tucak, Nekić, 2006).
Bračni status i psihosomatsko ispoljavanje
U nizu demografskih varijabli, za koje smo u našem istraživanju
pretpostavili da mogu uticati na sklonost ka psihosomatskom ispoljavanju,
nalazi se i bračni status. Hipoteza H8, koja se odnosi na razliku u sklonosti
ka psihosomatskom ispoljavanju kod ispitanika koji su u braku i onih koji
nisu, nije potvrđena.
U našem istraživanju, baveći se problemom psihosomatike,
pretpostavili smo da bi bračni statusmogao imati uticaja na sklonost ka
psihosomatskom ispoljavanju. Neki istraživači naglašavaju važnost bračnog
statusa za zdravlje ( Kiecolt-Glaser , Newton, prema Tucak i Nekić, 2006).
Takođe, isti autori naglašavju značaj kvalitetnog braka za zdravlje osobe.
Nezadovoljstvo brakom i nizak kvalitet bračne zajednice mogu učiniti
osobe ranjivijim i sklonijim zdravstvenim problemima. Međutim, hipoteza
H8, nije potvrđena na našem uzorku. Ovakav rezultat bi možda mogli
objasniti time, da je naš uzorak činila populacija relativno mladih ljudi i da
oni koji su u braku čine 33 % uzorka. Preporuka za dalja istraživanja, koja
bi uključila ove varijable u razmatranje bi bila da se pored faktora ličnosti,
kao što smo već naveli, uključi i faktor starosti, odnosno da se pored mlade
populacije uključe i starije dobne skupine. Mi smo u našem istraživanju,
dobivši ove rezultate naknadno uveli u razmatranje upravo faktor starosti,
odnosno uticaj ovog faktora na zadovoljstvo životom.
241
Metodološka ograničenja
Valja istaknuti da u svakom istraživanju uviđanje određenih (ako ne
svih) metodoloških nedostataka i njihovog potencijalnog uticaja na dobijene
rezultate upozorava i na potrebu pažljivijeg izvođenja zaključaka koji se
temelje na dobijenim podacima.
Iako je ispitanicima stavljeno do znanja da je ispitivanje anonimno i
da će se podaci koristiti isključivo u istraživačke svrhe, ipak se faktor
davanja socijalno poželjnih odgovora mora uzeti u obzir. Ono što deluje
ohrabrujuće je da je u nekim drugim istraživanjima pronađena korelacija
između davanja socijalno poželjnih odgovora izadovoljstva životom, ali
samo kod starijih osoba. Naš uzorak, kao što je već navedeno uključuje
grupu mladih ispitanika, tako da zaključak do kojeg smo došli u istraživanju
se odnosi isključivo na populaciju mladih.
Takođe, jedno od značajnih ograničenja u ovom istraživanju je i to
što postoji malo istraživanja koja su se bavila sličnim problemima, tako da
smo u istraživanju bili uskraćeni za eventualna poređenja sa rezultatima
drugih istraživanja, naročito na našem podneblju.
Završna razmatranja rezultata
U našem istraživanju se ispitivalo da li je dobrobit u direktnoj
funkciji zadovoljenja osnovnih psiholoških potreba (potrebe za
autonomijom, kompetencijom i povezanošću sa drugima), da li je
pridavanje veće važnosti intrinzičnim nego ekstrinzičnim ciljevima
povezano sa većom dobrobiti.
Rezultati ovog istraživanja su pokazali da postoji statistički značajna
povezanost između zadovoljstva životom i zadovoljenja osnovnih
psiholoških potreba sa jedne strane, kao i između zadovoljenja osnovnih
strane, što je u skladu sa nekim istraživanjima koja su su se bavila sličnom
tematikom.
Ovim istraživanjem potvrdili smo neke važne hipoteze. Da je za
osećanje sreće, blagodeti i opšteg osećanja zadovoljstva životom, kao
kognitivne komponente subjektivne dobrobiti važno zadovoljeneosnovnih
psiholoških potreba za autonomijom, kompetencijom i povezanošću sa
drugim ljudima. Zatim, da faktor zaposlenosti i bračnog statusa takođe
242
doprinosi osećanju dobrobiti i zadovoljstva životom. Savremeno ljudsko
društvo uređeno je na takav način da posao predstavlja jedan od središnjih
aspekata ljudskog života. U ranom odraslom dobu, većina mladih ljudi
pronalazi svoje prvo ozbiljno zaposlenje i na taj način, prema teorijama
celoživotnog razvoja, oblikuju važan deo svoga identiteta, što omogućava
ostvarenje važnih psiholoških potreba poput autonomije i kompetencije i
dopronosi većem osećanju dobrobiti. Što je odraslim osobama važnije da
budu zaposlene, što im je važnije da buduu bračnoj zajednici, zatim što su
roditelji zadovoljniji svojom roditeljskom ulogom i što su osobe
zadovoljnije svojim socijalnim odnosima, to su i zadovoljnije svojim
životom što je u skladu sa nekim drugim istraživanjima.
Rezultatiistraživanja potvrđuju da jedino intrinzični ciljevi
omogućuju ispunjavanje osnovnih psiholoških potreba za povezanošću,
kompetencijom i autonomijom. Ekstrinzični ciljevi, sa druge strane, ne
samo da ekstrinzični ciljevi ne omogućuju ispunjavanje psiholoških potreba
nego ponekad mogu čak i otežati njihovo ispunjavanje.
Na osnovu rezultata ovog, ali i istraživanja drugih autora koji su se
bavili sličnom tematikom nameće se zaključak da treba sprovoditi što više
istraživanja i sprovoditi što češće mere , koje bi trebale da povećaju i
obogate subjektivno blagostanje ljudi koje je veoma značajno, jer je dobro
osećati se srećnim, a uz to srećni ljudi bolje rade, češće volontiraju,
ostvaruju uspešnije brakove i prijateljstva, imaju više prihode i zdraviji su
nego nesrećni i nezadovoljniljudi (Lyubomirsky, King & Diener, prema
Brdar, 2006). Neka istraživanja upućuju i na to da je životno zadovoljstvo
povezano sa dugovečnošću, jer pozitivno utiče na zdrav stil života
(Koivumaa-Honkanen i sar., prema Kaliterna, 2005). Novija istraživanja
upućuju na to da osobe koje su srećne i zadovoljne svojim životom imaju
bolje odnose s okolinom, bolje ispunjavaju radne i porodične uloge,
zdravije su, emocionalno stabilnije i bolje podnose stres na poslu i izvan
njega (Lyubomirsky, prema Kaliterna, 2005.).
Subjektivne procene kvaliteta življenja, životnog zadovoljstva i
lične sreće danas se redovno sprovode u mnogim razvijenim zemljama, da
bi se onima koji se nalaze na rukovodećim položajima i koji donose važne
odluke o društvenim promenama, omogućio celovit uvid u potrebe društva i
pojedinaca (Diener & Seligman, prema Kaliterna, 2005). Najnovije
istraživanje Ljubomirskog i saradnika upućuje na to da osećaj sreće nije
samo rezultat uspešnih životnih događaja, već im može biti i uzrok. Imajući
na umu tu činjenicu, subjektivno blagostanje ne bi smelo biti područje
interesa samo naučnika, već bi se njime trebali pozabaviti i oni koji se
243
nalaze na takvim položajima, koji zahtevaju donošenje važnih odluka za
društvo, jerpovećanje životnog zadovoljstva i sreće pojedinaca koristi
celom društvu. (Lyubomirsky i sar., prema Kaliterna, 2005).
Literatura
Brdar, I. (2006). Životni ciljevi i dobrobit: je li za sreću važno što želimo?
Društvena istraživanja, 15, 4-5 (84-85), 671-691.
Dankić, K. (2004). Emocionalna kontrola i zdravlje. Psihologijske teme, 13,
19-32.
Dankić, K. (2005).Negativna afektivnost i tjelesni simptomi. Psihologijske
teme,14,2,95-107.
Diener, E. (1984.). Subjective well-being. Psichologycal Bulletin, 95, 542575.
Deci, E.L., & Ryan, R.M. (2000). Self-Determination Theory and the
Facilitation of Intrinsic Motivation, Social Development, and Wellbeing. American Psychologist, 55, 1, 68-78.
Jerotić, V. (2004). Čovek i njegov identitet. Beograd : Ars Libri.
Kacun, J. (2005). Fizičko i psihičko zdravlje nezaposlenih kao prediktori
zapošljavanja. Odsjek za psihologiju, Filozofski fakultet Sveučilišta u
Zagrebu.
Kalebić Maglica, B. ( 2007). Uloga izražavanja emocija i suočavanja sa
stresom vezanim uz školu u percepciji raspoloženja i tjelesnih
simptoma adolescenata. Psihologijske teme, 16 , 1, 1-26.
Kaliterna Lipovčan, Lj., i Prizmić-Larsen, Z. ( 2005). Kvaliteta življenja,
životno zadovoljstvo i osjećaj sreće u Hrvatskoj i evropskim
zemljama. http://www.fes.hr/Ebooks/pdf/Pridruzivanje hrvatske
EU_4_svezak/08.pdf
Kaliterna Lipovčan, Lj. i Brajša Žganec, A. (2006). Kvaliteta življenja,
životno zadovoljstvo i sreća osoba koje profesionalno pomažu
drugima. Društvena istraživanja, 15, 4-5, 84-85, 713-728.
King, L.A., & Napa, C.K. (1998). What Makes a Life Good ? Journal of
Lečić-Toševski, D. i sar., (2001). Stres i telesne bolesti. Psihijatrija danas,
33, 3-4, 149-173.
Loven, A. (1991). Zadovoljstvo-kreativni pristup životu. Beograd : Beta.
Marić, J. ( 2005). Klinička psihijatrija. Beograd : Megraf.
244
Pavot, W., & Diener, E., (1993). Review of the Satisfaction With Life Scale.
Psychological Assesmen, 5, 2, 164-172.
Penezić, Z. (2006). Zadovoljstvo životom u adolescentnom i odraslom dobu.
Društvena istraživanja,15,4-5, 84-85,643-669.
Reis, H.T., Sheldon, K.M., Gable, S.L., Roscoe, J., & Ryan, R.M. (2000).
Daily Well-Being: The Role of Autonomy, Competence and
Relatedness. Personality and Social Psychology Bulletin, 26, 4, 419435.
Rijavec, M. i Miljković, D. (2006).Pozitivna psihologija-psihologija čije je
vreme (ponovo) došlo. Društvena istraživanja , 4 -5, 84-8, 621-641.
Ryan, R.M., & Deci, E.L. (2000). Self-Determination Theory and the
Facilitation of Intrinsic Motivation, Social Development, and WellBeing. American Psychologist, 55, 1, 68-78.
Sheldon, K. M., & Elliot, A. J. (1999). Goal striving, need satisfaction, and
longitudinal well-being: The self-concordance model. Journal of
Sheldon, K.M., & Elliot, A.J. (2004). Self-Concordance and subjective
Well-being in four cultures. Journal of Cross-cultural Psychology,
35, 2, 209-223.
Tucak, I., i Nekić, M. (2006). Neke odrednice zadovoljstva zdravljem
odraslih.Med Jad, 36, 3-4, 73-82.
Zorić, D. Bjelica, A., i Kovačević-Petljanski, V. (2003). Psihosomatikakoncept, istorijat, savrameni trendovi. Aktuelnosti iz neurologije,
psihijatrije i graničnih područja, XI,2,71-75.
Jelena Petrov, Marina Hadži – Pešić, Ljubiša Zlatanović, Miodrag
Milenović
SATISFACTION WITH LIFE, BASIC PSYCHOLOGICAL NEEDS
GRATIFICATION AND PSYCHOSOMATIC MANIFESTATION
PROPENSITY
Abstract
For a long time, researches overall feeling of subjective well- being,
delt with the variables that are not actually associated with happiness.
When we are asking people how to leave happy and designed life, they are
245
spontaneously speaking about their desires, goals and plans. The level to
achieve the important goals, needs and desires defines a person’s
happiness. Psichological needs are in the middle of the goal setting and
performance in meeting those needs, determines our life goals. According to
the Self-determination theory, wich is located in the hearth of this research,
feeling of well-being depends on the satisfaction of psychological needs (
Deci & Ryan, 2000 ). Numerous studies have shown that negative emotions
are the main factors of psychosomatic manifestation, and this one and
numerous of other studies have inspired this research to show what lies in
the basis of satisfaction with life, how important is the fulfillment of basic
psychological needs and how it influence the general feeling of well- being.
On the other hand, this research shows what brings the presence of negative
emotions and what will happen if the needs are not met.
246
UDK 159.942.3
159.942.53
vol7, No 9., 2011, pp.
ISSN 1451-5407
Milena Belić
Državni univerzitet u Novom Pazaru
Aleksandar Anđelković
POVEZANOST HUMORA I STRATEGIJA PREVLADAVANJA
KOD STUDENATA12
Apstrakt
Cilj ovog rada je ispitivanje poveznosti humora sa strategijama
prevladavanja kod studenata. U savremenom dobu koje se karakteriše kao
veoma stresno adaptivno prevladavanje je jedna od najvažnijih veština. S
druge strane, pokret pozitivne psihologije ističe humor kao uslov za
kvalitetan i sadržaj život. Obzirom na značaj koje ove komponente imaju u
ljudskom životu važno je ispitati i njihovu međusobnu povezanost. Uzorak
istraživanja čine 79 studenata. Korišćeni instrumenti su Skala za ispitivanje
humora (STCI-T) i Test za ispitivanje strategija prevladavanja (COPE).
Rezultati sprovedenog istraživanja pokazuju postojanje povezanost humora
i strategija prevladavanja.
Ključne reči: humor, mehanizmi prevladavanja
Teorijski okvir
U savremenim uslovima življenja čovek je više nego ikada izložen
stresu. Savremen način života često podrazumeva siromaštvo, ratove,
prirodne katastrofe, naporan rad, bolesti, učestali broj razvoda, takmičarsko
društvo, složene međuljudske odnose, brz tempo života, te je čovek u
stalnoj borbi protiv stresa i njegovih brojnih posledica.
12
Nastanak ovog rada delimično je finansiran sredstvima Ministarstva prosvete i nauke u
okviru projekta 179002.
POVEZANOST HUMORA I STRATEGIJA PREVLADAVANJA KOD STUDENATA
Čini se da je stres neizbežan. Postavlja se pitanje koji je najbolji
mehanizam prevadavanja stresnih situacija.
Strategije prevladavanja mogu biti široko definisane kao način na
koji se individue trude da savladaju problem ili način na koji individue
postupaju sa emocijama koje se javljaju kao reakcija na problem. Iskustva
sa stresnim događajima često su van naše kontrole, ali način na koji ćemo
se boriti sa stresorom je pod našom kontrolom. Lazarus i Folkman (Lazarus
i Folkman, 1984) su prepoznali dve opšte klase strategija prevazilaženja
stresnih događaja. Korišćenje stilova prevladavavanja usmerenih na
problem podrazumeva preduzimanje akcija koje su usmerene na direktno
rešavanje problema. Druga opšta klasa strategija prevazilaženje stresa
predstavljaju strategije usmerene na emocije, što uključuje razmišljanje o
osećanjima i uzrocima osećanja, kao i proces prepisivanje krivice sebi ili
drugima. Lazarus i Folkman su otkrili različite stilove prevazilaženje
usmerenih na emocije, uključujući odvraćanje sebe od problema i traženje
utehe udruživanjem sa drugim ljudima. Dalja istraživanja strategija
prevladavanja su pokazala da se stilovi prevladavanja usmereni na emocije
moraju razlikovati od druge forme maladaptivnih stilova, tzv. izbegavajući
stil prevladavanja (Endler i sar., 2000). Ovaj stil podrazumeva različite
forme distanciranja od problema ili traganje za društvom u cilju
zaokupljanja.
Carver, Scheier i Weintraub (Carver i sar., 1989) pokušali su da
pronađu razlike između strategija prevladavanja i strategija usmerenih na
emocije. Njihov COPE inventar sadrži 15 subskala koje opisuju petnaest
različitih strategija suočavanja sa stresnim događajima. Aktivno
prevladavanje je proces preduzimanja aktivnih koraka u pokušaju da se
izbegne stresor ili ublaži efekat stresa. Aktivno prevladavanje uključuje
pokretanje direktne akcije, povećavanje napora, i savladavanje problema
postepeno. Planiranjе obuhvata pravljenje strategija delovanja, razmišljanje
o koracima koje će se preduzimati i načinima suočavanja sa stresom. Jasno
je da su ove aktivnosti direktno usmerene na problem ali se konceptualno
razlikuju od aktivnog prevladavanja zbog izostanka same akcije usmerene
na problem. Suzbijanje konkurentskih aktivnosti predstavlja stavljanje na
stranu svih aktivnosti koje mogu da remete usresređenost na problem,
nedopuštanje osobe da se bilo čime zaokupi ili zanima dok ne reši problem.
Uzdržavanje predstavlja uzdržavanje od regovanja dok se ne stvori bolja
prilika za reagovanje, ili ne regovanje prevremeno. Upotreba
instrumentalne socijalne podrške podrazumeva traženje saveta, informacije
ili pomoći od drugih ljudi. Potraga za emotivnom socijalnom podrškom
248
predstavlja traganje za moralnom podrškom, razumevanjem i saosećanjem
od strane okoline. Ventilacija osećanja podrazumeva zaokupljanje vlastitim
emocijama u situaciji stresa i slobodno pokazivanje emocija.Ova strategija
prevladavanja ponekad može biti funkcionalna, naprimer u situacijama
gubitka. Bihejvioralna distrakcija je tendencija odustajanja u borbi protiv
stresora. Bihejvioralno povlačenje može se opisti izrazom- bespomoćnost.
Mentalno povlačenje je varijacija povlačenja u ponašanju. Mentalno
povlačenje obuhvata široki spektar aktivnosti koje služe odvraćanju osobe
od problema ili akcije usmerene ka problem. Ova strategija podrazumeva
bavljenje aktivnostima koje sprečavaju um da misli o problem, dnevno
sanjarenje, bežanje u san i predugo gledanje TV. Pozitivna reinterpretacija
i razvoj predstavlja usmerenje na emocije pre nego stresan događaj. Jasno je
da vrednost ove tendencije nije ograničena na redukovanje distresa.
Međutim oblikovanje situacije u pozitivnom kontekstu može dati snagu
osobi da deluje direktno na problem. Poricanje аutori definišu kao
odbijanje da se poveruje da stresor postoji ili pokušaj ponašanja kao da
stresor nije realan. Prihvatanje je ponašanje u situaciji stresa koje se
karakteriše pomirenošću sa okolnostima. Može biti funkcionalan proces
ukoliko služi osobi da realno sagleda situaciju kako bi se izborila sa njom.
Okretanje religiji prema rečima autora predstavlja opštu tendenciju
oktetanja religiji u stresnim situacijama. Humor je tendencija u ponašanju
koja se odlikuje zbijanjem šala na račun stresne situacije koja se dešava.
Zloupotreba substanci predstavlja strategiju prevladavanja koju karakteriše
tendencija uzimanja alkohola i različitih droga kao način da se smanji
doživljaj stresa izazvan stresnom situacijom ili pokušaj da se ne misli na
stresan događaj.
Uzimajući u obzir da su prilikom suočavanja sa stresnim situacijama
situacioni faktori važni i uzimajući u obzir činjenicu da je prilično
očigledno da različiti problemi zahtevaju različite reakcije, postavlja se
pitanje da li faktori ličnosti imaju ulogu u strategijama prevladavanja.
Konkretno, postavlja se pitanje da li humor (Ruch i Carrell, 1998), odnosno
njegova temperamentalna osnova u vidu crte veselosti, ozbiljnosti i lošeg
raspoloženja, ima ulogu u strategijama prevazilaženja problema.
Svakodnevna zapažanja ukazuju da postoje trajne individualne
razlike u pogledu humora. Pojedini ljudi su spremniji da se šale i smeju
duže i intezivnije od drugih ljudi. Svakodnevni govor sadrži brojne imenice
(vragolan, cinik), prideve (humorističan, duhovit) i glagole (šaliti se,
zafrkavati se) koji opisuju osobu sklonu humoru.
249
Za potpunije razumevanje humora (kao i za uspešno
eksperimentisanje) neophodno je napraviti razliku između pojmova crte i
raspoloženja (stanja), kao i između ponašanja i dela. Crte su relativno
stabilne tokom vremena i konzistentne u različitim situacijama. Crte mogu
prediktovati humoristično raspoloženje i humoristično ponašanja; npr.
osoba sa izraženom crtom humora može brzo razviti kod sebe dobro
raspoloženje kada se pridruži grupi veselih ljudi. Stanja su kraćeg trajanja,
variraju u intezitetu i javljanju odgovora na izazivajuće stimuluse. U slučaju
homogenosti crte i stanja, crta se može posmatrati kao prosečno stanje.
Pristup Ruch-a i kolega (Ruch i sar., 1997) humoru kao odlici
temperamenta, zasnovan je na premisi da su afektivne i mentalne osnove
humora univerzalne, a da jedino manifestacije humora mogu varirati kroz
kulturu i vreme. S obzirom na to da humor nije jednodimenzionalan ili
unipolaran, i da pokriva afektivne i kognitivne elemente, autori su
postulirali da su veselost, ozbiljnost i loše raspoloženje crte koje formiraju
bazu temperamenta za humor. Za merenje afektivne osnove humora autori
su konstruisali set upitnika STCI-ST (State-Trait-Cheerfulness-Inventory –
State-Trait), koji ima više verzija za merenje afektivnog stanja i crta.
Operacionalna definicija crta (Ruch i sar., 1997) koje čine afektivnu
osnovu humora je izrađena pomoću aspekata. Crta veselosti, koja se na
upitniku meri preko skale CH (cheerfulness – veselost), se sastoji od
sledećih 5 aspekata: pretežno veselog raspoloženja, niskog praga za
osmehivanje i smejanje, složenog pogleda na nepovoljne životne okolnosti,
velikog broja izazivača veselosti i smeha, i načelno veselog stila interakcije.
Crta ozbiljnost, koja se na upitniku meri preko skale SE (seriousness –
ozbiljnost) se sastoji od sledećih 6 aspekata: pretežno ozbiljnog stanja,
percepcije svakodnevnih doživljaja kao važnih i vrednih temeljnog
razmatranja (umesto površnog tretiranja), sklonosti ka dugoročnom
planiranju i postavljanju dugoročnih ciljeva, težnje ka aktivnostima koje se
mogu opravdati konkretnim, raconalnim razlozima, sklonosti ka trezvenoj
komunikaciji koja je orijentisana na cilj, i „beshumornim“ stavom prema
ponašanju, osobama, stimulusima, situacijama i aktivnostima vezanim za
veselost. Crta loše raspoloženje, koja se na upitniku meri preko skale BM
(bad mood – loše raspoloženje), je u osnovi sastavljen od tri pretežna
raspoloženja i njima odgovarajućih ponašanja. To su opšte loše
raspoloženje, tuga, i razdražljivost ili iritabilnost. Preostala dva aspekta su
povezana sa tužnim ili razdražljivim ponašanjem u situacijama koje
izazivaju veselost, sa stavovima prema takvim situacijama, objektima ili
osobama. Autori koncepta i upitnika (Ruch i sar., 1997) sklonost ka humoru
250
definišu kao visok skor na skali CH (cheerfulness – veselost) i niske
skorove na skali SE (seriousness – ozbiljnost) i BM (bad mood – loše
raspoloženje).
Postavlja se pitanje koliki je značaj humora u svakodnevnom životu
čoveka. U poslednje vreme pokret pozitivne psihologije ističe značaj
humora kao uslov za kvalitetan život. I svakodnevno iskustvo potvrđuje da
ljudi koji su skloni humoru drugačije postupaju prema različitim životnim
situacijama, te je značajno ustnoviti na koji način je humor povezan
strategija prevladavanja stresa.
Metodološki deo istraživanja
Problem istraživanja
Problem istraživanja predstavlja ispitivanje povezanosti humora i
strategija prevladavanja.
Ciljevi istraživanja
Opšti cilj istraživanja
Ispitati da li postoji statistički značajna korelacija između humora i
strategija prevladavanja.
Specifični ciljevi istraživanja
Ispitati da li postoji statistički značajna korelacija između:
crte veselosti i strategija prevladavanja;
crte ozbiljnosi i strategija prevladavanja;
crte lošeg raspoloženja i strategija prevladavanja.
Instrumenti
Inventar za ispitivanje humora: STCI-T<106i> (Ruch, W., Köhler,
G. & van Thriel, C., 1997) je jedan od inventara za ispitivanje crta koje čine
afektivnu osnovu humora. Inventar STCI-T<106i> predstavlja
internacionalnu verziju upitnika i sastoji se od 106 stavki koje su podeljene
u tri skale: CH (Cheerfulness – Veselost), SE (Seriousness – Ozbiljnost) i
BM (Bad Mood – Loše raspoloženje). Koeficijent pouzdanosti skala
upitnika STCI-T<106i>, procenjen na uzorku ispitanika iz ovog
istraživanja, je za skale CH (Cheerfulness – Veselost) i BM (Bad Mood –
Loše raspoloženje) 0,95, a za skalu SE (Seriousness – Ozbiljnost) 0,89.
Test za ispitivanje strategija prevladavanja: COPE (Carver, C. S.,
Scheier, M. F., & Weintraub, J. K., 1989) sadrži 15 subskala sa po četiri
ajtema, ukupno 60 ajtema. Odgovori ispitanika se beleže na četvorostepenoj
skali (1-uopšte ne; 4- veoma). Koeficijenti pouzdanosti, procenjen na
251
uzorku ispitanika iz ovog istraživanja, se kreću od 0,35 za skalu
Uzdržavanje do 0,91 za skalu Okretanje religiji.
Uzorak ispitanika
Uzorak istraživanja činilo je 79 studenata Državnog Univerziteta u
Novom Pazaru, studijskih programa za Psihologiju i Ekonomiju. Uzorak je
obuhvatio 38 studenata muškog pola (48,1%) i 41 studenta ženskog pola
(51,9%). Od 79 ispitanih studenata, 40 (50,6%) je rođeno u periodu 198687., a 39 (49,4%) u periodu 1988-89. godina. Po studijskoj grupi studenti su
podeljeni u dve grupe, 39 (49,4%) je sa studijske grupe Psihologija, a 40
(50,6%) je sa studijske grupe Ekonomija. Sa studijske grupe Psihologija u
uzorak je ušlo 18 studenata muškog pola (46,1%) i 21 student ženskog pola
(53,9%), a sa studijske grupe Ekonomija je u uzorak ušlo po 20 studenata
muškog i ženskog pola (50%).
Rezultati istraživanja
Na početku prikaza rezltata nalaze se rezultati kojise odnose na
izraženost skala upitnika na celom uzorku. U tabeli 1 prikazan je stepen
izraženosti skala upitnika STCI-T<106i> na celom uzorku.
Tabela 1. Stepen izraženosti skala upitnika STCI-T<106i> na celom
uzorku
Skala
N
Min
Max
AS
SD
CH
SE
BM
79
79
79
60
73
33
147
137
112
119,86
100,67
60,29
18,67
15,17
19,04
U tabeli 2 prikazan je stepen izraženosti skala upitnika COPE na
celom uzorku.
Tabela 2. Stepen izraženosti skala upitnika COPE na celom uzorku
Skale
N
Min
Max
AS
Pozitivna reinterpretacija i razvoj
Mentalno odvajanje
Fokusiranje na emocije i ventiliranje
emocija
Korišćenje praktične socijalne
79
79
79
8
4
4
16
15
16
13,29
9,23
10,52
79
4
16
11,99
252
podrške
Aktivno rešavanje problema
Poricanje
Religiozno prevladavanje
Humor
Bihejvioralno odvajanje
Uzdržavanje od aktivnosti
Korišćenje emocionalne socijalne
podrške
Upotreba supstanci
Prihvatanje situacije
Potiskivanje konkurentnih
aktivnosti
Planiranje
79
79
79
79
79
79
79
8
4
4
4
4
5
4
16
13
16
16
11
16
16
13,11
6,78
12,34
7,92
6,24
10,32
11,56
79
79
79
4
4
5
16
16
16
4,84
11,43
11,27
79
7
16
13,23
Imajući u vidu opšti i specifične ciljeve ispitane su korelacije
između tri crte ličnosti (crta veselosti, crta ozbiljnosti i crta lošeg
raspoloženja) koje čine afektivnu osnovu humora i 15 strategija
prevladavanja. Kao mera povezanosti korišćen je Pirsonov koeficijent
korelacije.
Povezanost crte veselosti i strategija prevladavanja
U tabeli 3 su prikazani podaci o povezanosti između crte veselosti i
strategija prevladavanja. Može se videti da crta veselosti statistički značajno
korelira sa strategijama prevladavanja: Pozitivna reinterpretacija i razvoj
(0,418), Fokusiranje na emocije i ventiliranje emocija(0,244), Korišćenje
praktične socijalne podrške (0,321), Aktivno rešavanje problema (0,252),
Religiozno prevladavanje (0,320), Korišćenje emocionalne socijalne
podrške (0,436) i Planiranje (0,224).
Tabela
prevladavanja
3.
Korelacija
izmedju
Strategije prevladavanja
Mentalno odvajanje
emocija
Korišćenje praktične socijalne podrške
crte
veselosti
i
strategija
Crta veselosti
Pirs. kor.
0,418**
0,056
Sig
0,000
0,626
0,244*
0,030
0,321**
0,004
253
0,252*
0,025
Poricanje
0,014
0,900
0,320**
0,004
Humor
0,133
0,242
-0,024
0,832
0,119
0,298
Korišćenje emocionalne socijalne podrške 0,436**
0,000
Upotreba supstanci
-0,084
0,459
0,076
0,506
Potiskivanje konkurentnih aktivnosti
0,153
0,177
Planiranje
0,224*
0,047
* Značajnost na nivou 0,05
** Značajnost na nivou 0,01
Povezanost crte ozbiljnosti i strategija prevladavanja
Iz tabele 4 vidimo da crta ozbiljnosti statistički značajno korelira sa
strategijama prevladavanja: Religiozno prevladavanje (0,251), Potiskivanje
konkurentnih aktivnosti (0,383), Planiranje (0,307).
Tabela 4. Korelacija izmedju crte ozbiljnosti
prevladavanja
Crta ozbiljnosti
Pirs. kor.
0,179
Mentalno odvajanje
0,119
0,135
emocija
0,116
0,170
Poricanje
0,148
0,251*
Humor
-0,057
-0,073
0,211
Korišćenje emocionalne socijalne podrške -0,008
Upotreba supstanci
-0,034
0,117
0,383**
Planiranje
0,307**
i strategija
Sig
0,115
0,294
0,237
0,308
0,133
0,194
0,026
0,621
0,520
0,063
0,941
0,765
0,305
0,000
0,006
254
Povezanost crte lošeg raspoloženja i strategija prevladavanja
Iz tabele 5 možemo videti da crta lošeg raspoloženja statistički
značajno korelira sa strategijama prevladavanja: Mentalno odvajanje
(0,299), Fokusiranje na emocije i ventiliranje emocija (0,294), Poricanje
(0,443), Bihejvioralno odvajanje (0,306); a negativno korelira sa
strategijama prevladavanja: Pozitivna reinterpretacija i razvoj (-0,319),
Aktivno rešavanje problema (-0,235),
Tabela 5. Korelacija izmedju crte lošeg raspoloženja i strategija
prevladavanja
Mentalno odvajanje
Fokusiranje na emocije i ventiliranje emocija
Poricanje
Humor
Korišćenje emocionalne socijalne podrške
Upotreba supstanci
Planiranje
Crta lošeg raspoloženja
Pirs. kor. Sig
-0,319** 0,004
0,299**
0,008
0,294**
0,009
-0,115
0,312
-0,235*
0,037
0,443**
0,000
0,013
0,912
0,053
0,641
0,306**
0,006
0,072
0,189
-0,007
0,948
0,169
0,136
-0,050
0,661
0,213
0,060
-0,218
0,053
Diskusija rezultata istraživanja
Povezanost crte veselosti i strategija prevladavanja
255
Najviša statistički značajna korelacija je između crte veselosti i
strategije Korišćenje emocionalne socijalne podrške (0,436), zatim slede
korelacije sa strategijama Pozitivna reinterpretacija i razvoj (0,418),
Korišćenje praktične socijalne podrške (0,321), Religiozno prevladavanje
(0,320), Aktivno rešavanje problema (0,252), Fokusiranje na emocije i
ventiliranje emocija(0,244) i Planiranje (0,224).
Korišćenje emocionalne socijalne podrške i Korišćenje praktične
socijalne podrške. Visoka korelacija crte veselosti sa ova dve socijalno
orijentisane strategije ne iznenađuje, pre svega, zbog toga što vesele osobe
privlače više pažnje i karakteriše ih šira socijalna mreža, pa je visoka
pozitivna korelacija sa korišćenjem emocijalne socijalne podrške
očekivana. Kako su ove osobe okružene većim brojem ljudi sasvim je
opravdano očekivati da pri rešavanju problema posežu i za praktičnim
vidom socijalne podrške.
Pozitivna reinterpretacija i razvoj. Ova visoka korelacija nimalo ne
iznenađuje jer crta veselosti u sebi sadrži sposobnost da se problemi
posmatraju u pozitivnom kontekstu, a životne poteškoće prevazilaze s
vedrinom (“Rešavam čak i teške situacije s vedrinom“). Ova sposobnost je
ujedno i osnova strategije pozitivne reinterpretacije i razvoja.
Religiozno prevladavanje. Jedno od mogućih objašnjenja ove
korelacije bilo bi vezano za pojam bezbrižnosti. Osobe sa povišenom crtom
veselosti izjavljuju da kroz život prolaze bezbrižno (“Prolazim kroz život
bez brige“; „Moj način života se može opisati kao pozitivan i bezbrižan“),
što bi ujedno mogla biti i osnovna dobit od oslanjanja na višu,
sveprožimajuću, silu kakav je Bog.
Planiranje i Aktivno rešavanje problema su strategije koje su
direktno usmerene na problem. Imajući u vidu da osobe sa visokim skorom
na skali veselosti čak i u nevoljama uočavaju pozitivne aspekte („Ispostavi
se da većina problema nije tako strašna, onda kada se razmotre mirno i
staloženo“; „Mnoge nevolje svakodnevnog života imaju svoje pozitivne
strane“) očekivano je da “biraju” strategije koje su usmerene na problem, a
ne one kojim će umanjiti njegov značaj ili ga izbegavati.
Fokusiranje na emocije i ventiliranje emocija. Suština ovog
mehanizma je u uočavanju i izražavanju sopstvenih emocija u trenucima
stresa (“Puštam svoja osećanja napolje“). Za osobe sa povišenom crtom
veselosti je karakteristične da u susretu sa stresniom situacijom reaguju
pozitivno (“Iskustvo je pokazalo da je poslovica: „Smeh je najbolji lek“
stvarno istinita“; „Rešavam čak i teške situacije s vedrinom“). Ove emocije
su socijalno prihvatljive, pa je očekivano da osobe sa povišenom crtom
256
veselosti koriste ovu strategiju, odnosno da slobodno izražavaju svoje
emocije.
Povezanost crte ozbiljnosti i strategija prevladavanja
Najviša dobijena statistički značajna korelacija je sa strategijom
Potiskivanje konkurentnih aktivnosti (0,383)**, zatim sa strategijom
Planiranje (0,307)** i na kraju Religiozno prevladavanje (0,251)* .
Potiskivanje konkurentnih aktivnosti. Na visoku korelacija između
ove dve varijable upućuje i sličan sadržaj stavki kojima se u upitnicima one
ispituju. Tako se u upitniku STCI-T nalazi stavka: Jedan od mojih principa
je: „Prvo posao, zatim igra.“, a u upitniku COPE: „Ostavljam sa strane druge
aktivnosti jer želim da se koncentrišem na ovaj problem”. Iz ovog primera se vidi
da osobe sa visokom crtom ozbiljnosti kao svoj osnovni princip upravo imaju stav
koji se nalazi u osnovi strategije potiskivanja konkurentnih aktivnosti.
Planiranje. Osobe sa visokom crtom ozbiljnosti karakteriše
racionalnost, promišljenost, planiranje aktivnosti do detalja (“Planiram
aktivnosti i donosim odluke tako da mi budu od koristi na duži rok“). Ove
osobine su upravo tačka dodira (ili oslonca) sa strategijom planiranja
aktivnosti.
Religiozno prevladavanje je strategija u čijoj osnovi stoji vera u
Boga i religiozna ubeđenja. Visok skor na crti ozbiljnosti ukazuje na
zaokupljenost ovih osoba važnim i “dubokim” temama (“Dajem prednost
onim razgovorima koji su duboki i na ozbiljne teme“;„Ja sam ozbiljna
osoba“) kakve su religioznost i vera.
Povezanost crte lošeg raspoloženja i strategija prevladavanja
Najviša dobijena statistički značajna korelacija je sa strategijom
Poricanje (0,443)**, zatim negativna korelacija sa strategijom Pozitivna
reinterpretacija i razvoj (-0,319)**, potom Bihejvioralno odvajanje
(0,306)**, Mentalno odvajanje (0,299)**, Fokusiranje na emocije i
ventiliranje emocija (0,294)** i na kraju negativna korelacija strategijom
Aktivno rešavanje problema (-0,235)*.
Poricanje i Mentalno odvajanje. Visok skor na crti lošeg
raspoloženja upućuje na osobu koja je sklona očekivanju loših ishoda i koja
se lako uznemiri („Neke uznemirujuće okolnosti mogu da mi pokvare
raspoloženje na duže vreme“), tako da u nameri da izbegnu dugotrajno loše
raspoloženje očekivano je da se opredeljuju za strategiju prevladavanja
kakva je poricanje, kojom se negira da se stresni događaju uopšte i desio. U
sadržajnom smislu ovoj strategiji je jako bliska strategija mentalnog
odvajanja koja predstavlja set mera kojima se neprijatni događaj udaljava iz
fokusa pažnje.
257
Strategija pozitivne reinterpretacije podrazumeva sklonost ka
pronalaženju pozitivnih aspekata stresne situacije, a crta lošeg raspoloženja
obuhvata potpuno suprotnu sklonost ka očekivanju lošeg ishoda. Ova
strategija prevladavanja ima visoku statički značajnu pozitivnu korelaciju sa
crtom veselosti (videti: Povezanost crte veselosti i strategija prevladavanja),
i imajući u vidutaj rezultat visoka negativna korelacija sa crtom lošeg
raspoloženja je potpuno logična.
Bihejvioralno odvajanje. Crta lošeg raspoloženja u susretu sa
stresom vodi ka depresivnom odgovoru kojeg karakteriše manjak energije,
volje, dugotrajne negativne emocije. Ovo je upravo i osnova strategije
bihejvioralnog odvajanja što može da se vidi iz jedne tipične stavke u
upitniku COPE: “Priznajem sebi da ne mogu da se nosim s tim i prestajem
da pokušavam.”
Fokusiranje na emocije i ventiliranje emocija. S obzirom da su
osobe sa visokim skorom na crti lošeg raspoloženja sklone lakom javljanju i
dugom trajanju negativnih emocija sasvim je očekivana njihova potreba da
dosta vremena posvećuju tim emocijama i njihovom ventiliranju.
Aktivno rešavanje problema. Loše raspoloženje je crta koja osobi
kod koje je izražena oduzima mnogo energije u naporima da izađu na kraj
sa negativnim emocijam koje se lako rađaju i teško prolaze. Iz tog razloga
ovim osobama ostaje malo energije koju bi investirale u aktivnosti za
rešavanje problema, stoga je za ove osobe karakteristična stavka sa upitnika
COPE: “Jednostavno dižem ruke od pokušavanja da dostignem svoj cilj.”
Zaključak
Imajući u vidu cilj istraživanja, a to je da se utvrdi da li postoji
korelacija između humora i strategija prevladavanja, mogli bi smo da
postavimo praktično pitanje: koje su karakteristične strategije prevladavanja
kod osoba koje imaju izražen smisao za humor, a koje kod osoba sa niskim
smislom za humor.
Autori upitnika STCI-T koji je korišćen u ovom istraživanju izražen
smisao za humor posmatraju kao izraženu crtu veselosti i sniženu crtu
ozbiljnosti i crtu lošeg raspoloženja. Imajući na umu ovu definiciju smisla
za humor moguće je izdvojiti strategije koje su tipične za osobe sa
izraženim smislom za humor i to bi bile one strategije koje imaju visoke
korelacije sa crtom veselosti, a da pritom ne koreliraju sa druge dve crte ili
imaju negativne korelacije sa njima.
Tako se može zaključiti da su za osobe sa izraženim smislom za
humor karakteristične strategije prevladavanja: Korišćenje emocionalne
258
socijalne podrške, Pozitivna reinterpretacija i razvoj, Korišćenje praktične
socijalne podrške i Aktivno rešavanje problema.
Sa druge strane, za osobe sa niskim smislom za humor, a to su one
koje imaju pre svega visok skor na crti lošeg raspoloženja i nizak skor na
crti veselosti, karakteristične su one strategije prevladavanja koje su u
visokoj korelaciji sa crtom lošeg raspoloženja, a ne koreliraju ili su u
negativnoj korelaciji sa crtom veselosti.
Karakteristične strategije prevladavanja za osobe sa niskim smislom
za humor, prema gore navedenim kriterijumima, bi bile Poricanje,
Bihejvioralno odvajanje i Mentalno odvajanje.
Ovaj nalaz je blizak zdravorazumskom zaključku. A sa praktične
strane ukazuje nam na to da, iako ne postoji a pripori podela na adaptivne i
maladaptivne strategije, osobe sa izraženim smislom za humor koriste one
strategije koje manje troše resurse organizma i vode direktnijem rešavanju
problema.
Literatura
Ben-Portah, Y.S., & Tellegen, A. (1990). A place for traits in stress
research. Psychological Enquiry, 1, 14-40.
Carver, C. S., Scheier, M. F., & Weintraub, J. K.(1989).Assessing coping
strategies: A theoretically based approach.,Journal of Personality
and Social Psychology, 56. 267-283.
Endler, N. S., Speer, R., Johnson, J. M., & Flett, G. L. (2000).
Controllability, coping, efficacy, and distress. European Journal of
Personality, 14. 245-264.
Lazarus, R. S., & Folkman, S. (1984). Stress, appraisal, and coping. New
York: Springer
McCrae, R.R. (1984). Situational determinants of coping responses: Loss,
threat, and challenge. Journal of Personality and Social Psychology,
46. 919-928.
Ruch, W., & Carrell, A. (1998). Trait cheerfulness and the sense of humor.
Personality and Individual Differences, 24. 551-558.
Ruch, W., Köhler, G. & van Thriel, C. (1997). To be in good or bad humor:
Construction of the state form of the State-Trait-CheerfulnessInventory —STCI. Personality and Individual Differences, 22. 477491.
259
Sommer, K. & Ruch, W. (2009). Cheerfulness. In S. J. Lopez (Ed.), The
encyclopedia of positive psychology (Vol. I). Chichester, UK: John
Wiley & Sons, 144-148.
Zotović, M. (2004). Prevladavanje stresa: konceptualna i teorijska pitanja sa
stanovišta transakcionističke teorije. Psihologija, vol. 37. str. 5-32.
RELATIONS BETWEEN HUMOR AND COPING MECHANISMS IN
STUDENTS Abstract
The goal of this study was to explore correlations between humor
and coping mechanisms on a sample of students. In modern times, which
are characterized as very stressful, adaptive overcoming is one of the most
important skills. On the other hand, the positive psychology movement
emphasizes humor as a condition for a quality and content life. Considering
the importance that these components have in human life, it is necessary to
examine theirinterconnection. The study sample consisted of 79 students.
Instruments used were the State-Trait-Cheerfulness-Inventory (STCI-T) and
a Test for examining coping strategies (COPE). The results of conducted
study indicate correlation between humor and coping mechanisms.
Keywords: humor,coping strategies.
260
UDK 159.922
159.942
vol7, No 9., 2011, pp.
ISSN 1451-5407
Ivana Pedović
Departman za psihologiju,
Univerziete u Nišu
AFEKTIVNA VEZANOST I SOCIJALNA SAMOEFIKASNOST
Apstrakt
Prema teoriji afektivnog vezivanja, u ranom detinjstvu, između
deteta i roditelja se uspostavljaju specifične afektivne veze. Na osnovu
kvaliteta ovih veza, dete formira tzv. unutrašnji radni model, odnosno sliku
o sebi i sliku o drugima. Radni model, perzistira kroz čitav život
osobe,oblikujući delimično i kvalitet odraslih veza. Pod socijalnom
samoefikasnošću podrazumeva se lično verovanje koliko ćemo uspešno
izvesti neki zadatak ili ponašanje povezano sa socijalnim situacijama. Cilj
ovogistaživanja bio je utvrditi da li i na koji načinpostoji povezanost izmedju
skora na dimenzijamaizbegavanja i aksioznosti u okviru partnerske, prijatejske i
porodične afektivne vezanosti sa opaženom socijalnom samoefikasnošću kao i
utvrditi da li postoje statistički značajne razlike u izraženosti opažene socijalne
samoefikasnosti u zavisnosti od obrasca afektivne partnerske, porodične i
prijateljske afekivne vezanosti. Izbegavanje i anksioznost u okviru partnerske,
prijatejske i porodične afektivne vezanosti su operacionalizovani preko
skora na subskalama „izbegavanje“ i „anksioznost“kraćih modifikovanih
verzijaBrennanovog Inventara iskustava u bliskim vezama(1998): Upitnika
za procenjivanje porodične afektivne vezanosti, Upitnika za procenjivanje
prijateljske afektivne vezanosti i Upitnika za procenjivanje partnerske
afektivne vezanosti (Kamenov i Jelić 2003, validacija na srpskom uzorku
Hedrih i Pedović,2009) . Socijalna samoefikasnost je operacionalizovana
preko skora na Skali opažene socijalne samoefikasnosti – PSSE(Smith i
Betz, 2000). Uzorakje bio prigodan i činilo ga je 304 ispitanika , od toga83
(27,3 %)muškaraca i221 (72,7%)žena, starosti od 16 do 34 godine (prosečne
starosti22,4 godine) Računati su Spearmanovi koeficijenti korelacije na
celom uzorku i dobijeni rezultati pokazuju da postoje niske ali statistički
značajne negativne korelacije između opažene socijalne samoefikasnosti i
skorova na dimenzijama i izbegavanja i anksioznosti u okviru modela
prijateljske, porodične i partnerske afektivne vezanosti. Rezultati takođe
pokazuju da postoji statistički značajna razlika u opaženoj socijalnoj
samoefikasnosti među ispitanicima različitih obrazaca afektivne vezanosti.
Ključne reči: anksioznost i izbegavanje, obrasci afektivne vezanosti,
socijalna samoefikasnost
Uvod
Teorija afektivne vezanosti je predložena kao koristan okvir za
razumevanje razvoja zdravog selfa (Lopez i Brennan, 2000) i etiologije
interpersonalnih problema (Mallinckrodt, 2001).
Bowlby (1973) pretpostavlja da se dete od kraja svoje prve godine i
tokom druge i treće godine počinje baviti konstruisanjem radnih modela o
tome kako bi fizički svet oko njega, njegova majka i druge važne osobe
mogli da se ponašaju, kako bi ono samo moglo da se ponaša i kako oni
uzajamno reaguju. Modeli o sebi i drugima grade se na osnovu iskustva sa
subjektima vezanosti. Model o sebi može biti pozitivan (osoba sebe vidi kao
nekog vrednog pažnje i ljubavi) ili negativan (osoba misli da ne zavredjuje
ljubav). Isto tako i model o drugima može biti pozitivan (osoba vidi druge kao
dostupne i brižne) ili negativan (vidi druge kao nepouzdane ili odbijajuće).
Unutrašnji model stečen u ranom detinjstvu, deo je naše emocionalnosti i kao
takav potencijalno utiče na sva buduća ponašanja, očekivanja, osećanja, pa i
razočaranja (Bowlby,1973).“Poverenje u dostupnost i podršku osobe za koju
smo vezani, prema teoriji afektivnog vezivanja, predstavlja značajan uslov
sigurnog funkcionisanja u toku čitavog životnog veka osobe," (Bowlby, 1969
prema Stefanović - Stanojević, 2005). Radni model afektivnog vezivanja, kao
najistaknutije svojstvo afektivnog vezivanja odraslih se zasniva na sećanjima na
rana iskustva (pre svega, iskustva sigurnosti i načina odgovaranja na potrebe
jedinke) odnosa sa figurama afektivnog vezivanja( roditeljima/negovateljima).
Ta sećanja su osnov modela afektivnih vezivanja u odraslom dobu..Model
sadrži ne samo očekivanja u pogledu sigurnosti odnosa i responzivnosti
značajne druge osobe (figure afektivnog vezivanja u odrasloj dobi), već i
predispozicije za odredjene afektivne odgovore i ponasanja jedinke prema
značajnoj drugoj osobi. Šeme koje konstituišu radni model afektivnog
vezivanja vremenom se pretvaraju u unutrašnje psihološke strukture koje
pretežno deluju izvan svesnog okvira (Polovina,2005) West i Sheldon262
Ivana Pedović
Kellerova(1994) definišu radni model afektivnog vezivanja kao specifičnu
vrstu šeme, ali naglašavaju da ona uključuje i kodira i afektivne i
kognitivneinformacije. Ova šema može se shvatiti kao mehanizam koji
posreduje razvoj najvećeg broja komponenti afektivnog vezivanja i
obezbedjuje kontinuitet afektivnog ponašanja kroz ceo život. Tako, iz naših
ranih iskustava učimo ne samo šta da očekujemo od sebe i drugih, već
najverovatnije učimo i afektivne posledice iz interakcija sa primarnim
figurama afektivnog vezivanja kao i repertoar ponašanja koja se potrebna
da bismo održali ili ponovo uspostavili osećanje sigurnosti (West,SheldonKeller, 1994). Dakle radni model afektivnogvezivanja je pretpostavljena,
unutrašnja, afektima regulisana memorijska struktura koja, preko modela
sebe u odnosu sa drugima, obezbeđuje rad na postavljenom cilju (ostvariti
sigurnost preko bliskosti), prevodeći opažanja i neposredna iskustva u
znanja i lična pravila o ponašanju u relacijama afektivne vezanosti (
Polovina, 2005). Iako su u detinjstvu roditelji, uglavnom glavni objekti
afektivne vezanosti, tokom adolescencije hijerarhija objekata vezanosti se
menja- mladi ljudi postaju vise orijentisani ka svojim vršnjacima
(Kamenov, 2007). Iako roditelji ne prestaju da budu objekti afektivne
vezanosti u tim godinama, a ni kasnije u životu, veruje se da oni postepeno
postaju „objekti afektivne vezanosti u rezervi“. Tokom odraslog doba ljudi
se vezuju za svoje prijatelje i partnere ili bilo koje druge osobe sa kojima
mogu biti u dužoj emocionalnoj vezi, bez obzira na kvalitet te veze
(Kamenov,2007).
U pokušaju da integriše i organizuje empirijski rad u oblasti
afektivnog vezivanja odraslih, Kim Bartholomew (1990) je formulisala
četvorokategorijalni model vezanosti adolescenata i odraslih. Model se
oslanja na Bowlbyjeve teorijske pretpostavke o tome da postoje dva tipa
unutrašnjih radnih modela vezanosti - model sebe i model drugog, i da svaki
od tih modela može da se predstavi kao pozitivan ili negativan.. Faktorskom
analizom ona je identifikovala dve dimenzije koje su u osnovi ovih
modela:dimenzija odbacivanja (model drugog) i dimenzija anksioznosti
(model sebe). Dimenzija odbacivanja predstavlja sposobnost, odnosno
nesposobnost za bliskost.Ovo je dimenzija koja na jednom poluima
prihvatanje, a na drugom odbacivanje bliskosti i koja predstavlja unutrašnji
radni model drugih. Dimenzija anksioznosti se odnosi na brigu zbog ljubavi,
brigu zbog mogućeg ostavljanja i potrebu za prevelikom bliskošću. Ova
dimenzija na jednompolu ima nisku, a na drugom visoku anksioznost i
predstavnik je unutrašnjeg radnog modela sebe. Ukrštanjem dobijenih
263
dimenzija i modela, dobijaju se četiri glavna stila vezanosti: sigurni,
preokupirani, povlačeći i bojažljivi stil.
Brennan, Clark i Shaver(1998; prema Bretherton i Munholland,1999)su
identifikovali dve bipolarne dimenzije: sigurnost-anksioznostibliskost izbegavanje.Dimenzija anksioznosti odnosi se na strah od napuštanja i potrebu
za ekstremnom bliskošću. Dimenzija izbegavanjatj. lagodnosti u bliskim
odnosima kreće se u rasponu od lakoće zbližavanja s drugima do neugodnog
doživljaja pri bliskim odnosima. Rezultati na ove dve dimenzije mogu se
kombinovatii u iste četiri kategorije afektivne vezanostu koje navodi i
Bartholomew. Tako se dobijaju:
Sigurni obrazac partnerske vezanosti koji je određen pozitivanim
model sebe i pozitivnim modelom drugih (niska anksioznost i nisko
izbegavanje). Dobra slika i o sebi i o drugima daje šansu osobama ovog tipa
da stvore autentične, otvorene partnerske odnose (Stefanović- Stanojević,
2004). Ovakve osobe se osećaju dobro u intimnim odnosima i spremne su
da otvoreno istražuju svoja relacijska iskustva (Cowan, Cohn &
Pearson,1996). Kada imaju potrebu (u stresu) otvoreno traže utehu i zaštitu
od figure afektivne vezanosti i imaju jasno osećanje njene dostupnosti i
doslednosti ponašanja kao i osećaj da su shvaćeni (West,Sheldon-Keller,
1994).
Preokupirani obrazac partnerske vezanosti određen je
negativnim modelom sebe i pozitivnim modelom drugih (visoka
anksioznost i nisko izbegavanje), te zbog toga osobe ovog tipa polaze sa
pozicije sopstvene manje vrednosti u toj merivrednuju relacije da ne mogu
da se “odvoje” od tog sadržaja. To su osobe koje negativno gledaju na sebe
a pozitivno na druge ljude, oko kojih se puno trude, pokazuju preteranu
zavisnosti strahove da će ih izgubiti (Polovina, 2005).Njihove partnerske
veze susklone simbioziidramatične (Stefanović-Stanojević, 2005).
Izbegavajući obrazac (povlačeći) partnerske vezanosti
karakteriše pozitivni model sebe i negativni model drugog (niska
anksioznost i visoko izbegavanje). Pozitivna slika o sebi (uz negativnu sliku
drugih) čini da ove osobe vide sebe toliko superiornim da ih to
onemogućava u razvijanju kvalitetnih partnerskih odnosa (StefanovićStanojević, 2004). Osobe ovog obrasca umanjuju važnost bliskih odnosa,
odbacuju intimnost i negiraju svaku vrstu zavisnosti (Cowan,Cohn &
Pearson, 1996).
Bojažljivi obrazacpartnerske vezanosti definisan je negativnim
modelom sebe i negativnim modelom drugog (visoka anksioznost i visoko
izbegavanje),zbog toga su osobe sa bojažljivim stilom vezanosti visoko zavisne
264
Ivana Pedović
od drugih ikroz odnos sa drugima traže potvrdu sopstvene vrcdnosti.
Istovremeno, ove osobe imaju negativna očekivanja od drugih te su sklone
izbegavanju bliskosti, da bi izbegle bol zbog potencijalnog gubitka i
odbacivanja. Posledično njihove partnerske vezc su retke ili
haotične.(Stefanović-Stanojević, 2005).
Zbog toga što figure vezanosti kod pojedinaca sa visokom
anksioznoscu imaju tendenciju da nekonzistentno odgovaraju njegovim
potrebama, ti pojedinci mogubiti nesigurni u dostupnost i responzabilnost
drugih, iako im je potrebno da drugi njima budu dostupni. Ovo može
dovesti do toga da se pojedinac oseća manje pouzdan u svoju sposobnost da
se upusti u socijalnu interakciju ( Wei, Russel i Zakalik,2005).Nekoliko
studija je pokazalo da je sigurna vezanost povezana sa različitim aspektima
socijalne kompetentnosti uključujuci bolje socijalne veštine (DiTommaso et
al.,2003) i socijalnu prilagođenost i samoefikasnost (Rice et al., 1994).
Konstrukt samoefikasnosti predstavio je Bandura 1977. Godine i
definisao ga kao procenu sopstvenih sposobnosti organizovanja i
izvršavanja akcija potrebnih za ostvarenje određenih vrsta aktivnosti
(Bandura, 1995; prema Hermann i Betz 2006). Potrebno je naglasiti da se
opažena samoefikasnost ne odnosi na sposobnosti već na verovanje o
verovatnoći uspeha u različitim uslovima (Bilgin i Akkapulu, 2007).
Verovanja o samoefikasnosti razvijaju se iz nekoliko izvora od kojih
najveći utjecaj imaju direktno i vikarijsko iskustvo (Bandura
1995).Nakon što ljudi izvrše neko ponašanje, oni interpretiraju ishode tog
ponašanja i na osnovu tog direktnog iskustva procenjuju samoefikasnost.
Ishodi koji se procenjuju kao uspešni, povećavaju verovanje o
samoefikasnosti, dok ishodi koji se procenjuju kao neuspešni smanjuju
verovanje o samoefikasnosti. Shodno ovome Smith i Betz (2002) skup
samoprocena samopouzdanja u različitim socijalnim situacijama nazivaju
opaženom socijalnom samoefikasnošću. Socijalna samoefikasnost se odnosi
na verovanja pojedinaca o tome da su sposobni za iniciranje socijanog
kontakta i razvijanje novih prijateljstava (Gecas, 1989). Connolly (1989;
prema Bilgin i Akkapulu, 2007) piše da socijalna samoefikasnost uključuje
veštine kao što su socijalna smelost, aktivnost u socijalnoj grupi ,
prijateljsko ponašanje kao i dobijanje i pružanje pomoći.
Očekuje se da će pojedinci sa visokom anksioznošću, kao posledicu
negativnog modela sebe imati niske skorove naopaženoj socijalnoj
samoefikasnosti . Zbog toga što model sebe kod osoba sa visokim
izbegavanjem može biti i pozitivan i negativan,očekuje se da će ovakvi
pojedinciimati širi raspon percepcija samoefikasnosti. Pošto se veruje da su
265
ove dve simenizije dva relativno nezavisna apekta afektivne vezanosti
(Bartolomew, Horowitz,1991) posebna hipoteza o odnosu visokog
izbegavanja i socijalne saomefikasnosti nije postavljena.
Studije su pokazale dasu sigurno vezani pojedinci imaju pozitivan
model sebe iimaju više afektivnih odnosa koji su okarakterisani kao
pozitivni (Simson, 1990) tako da se očekuje da će i njihova opažena
socijalna samoefikasnost biti veća. Osobe sa izbegavajućim stilom
afektivne vezanosti imaju tendenciju da budu kompulsivno samopouzadane
(Wei et al., 2005) tako da se pretpostavlja da će eventualno njihovaopažena
socijalna samoefikasnost biti veća, bez obzira na to kakav je objektivni
kvalitet njihovih odnosa. Preokupirani i bojažljivi obrazac afektivne
vezanosti karakteriše negativan model sebe tako da seočekuje da opažena
samoefikasnost osoba koje se mogu svrstati u neki od ova dva obrasca bude
niža nego kod osoba koje se mogu svrstati u neki od dva prethodno
navedena
.Cilj ovog istaživanja bio je utvrditi da li i na koji načinpostoji
povezanost izmedju skora na dimenzijamaodbacivanja i aksioznosti u okviru
partnerske, prijatejske i porodične afektivne vezanosti sa opaženom socijalnom
samoefikasnošću, ( i da li postoje razlike u ovim korelacijama na poduzorcima
različitog pola), kao i utvrditi da li postoje statistički značajne razlike u
izraženosti opažene socijalne samoefikasnosti u zavisnosti od obrasca afektivne
partnerske, porodične i prijateljske vezanosti.
Metod
Uzorak
Uzorakje bio prigodan i činilo ga je 304 ispitanika , od toga83 (27,3
%)muškaraca i221 (72,7%)žena, starosti od 16 do 34 godine (prosečne
starosti22,4 godine).
Instrumenti i varijable
Izbegavanje i odbacivanje u okviru partnerske, prijatejske i
porodične afektivne vezanosti su operacionalizovani preko skora na
subskalama „izbegavanje“ i „anksioznost“kraćih modifikovanih
verzijaBrennanovog Inventara iskustava u bliskim vezama(1998)
-Upitnik za procenjivanje porodične afektivne vezanosti (Kamenov i
Jelić,2003)
266
Ivana Pedović
-Upitnik za procenjivanje prijateljske afektivne vezanosti (Kamenov
i Jelić,2003)
-Upitnik za procenjivanje partnerske afektivne vezanosti (Kamenov
i Jelić,2003)
Validaciju ova tri upitnika na srpskoj populaciji su izvršili Hedrih i
Pedovic (2009)
Kombinovanjem skorova na po dve dimenzije u okviru svakog
oblika (partnerska, porodična i prijateljska) afektivne vezanostidošlo se do
podataka o dominantnom obrascu afektivne vezanosti svakog ispitanika u
svakom od ovatri aspekta odnosa
Socijalna samoefikasnost je operacionalizovana preko skora na
skali:
-Skala opažene socijalne samoefikasnosti (The Scale of Perceived
Social SelfEfficacy - PSSE; Smith i Betz, 2000) koja je za potrebe ovog
istraživanja prevedena sa engleskog jezika.
Smith i Betz (2002) izveštavaju o Cronbach alpha (α) koeficijentu
pouzdanosti od0 .94.
U ovom istraživanjudobijen Cronbach alpha (α) od0.94, a
eksplorativnom faktorskom analizom je izdvojen jedan faktor na kojem sve
stavke imaju visoka zasićenja i koji objašnjava 41,3% celokupne varijanse.
.
Postupak
Ispitivanje je bilo anonimno.Radi lakše distribucije upitnika
napravljena je web verzija upitnika i ispitivanje je vršeno online.
Rezultati
Prvo je testirana normalnost distribucije varijabli socijalna
samoefikasnost i izbegavanja i anksoznosti u okviru prijateljske, porodične
i partnerske afektivne vezanosti Kolmogorov-Smirnov testom i ti podaci su
prikazani u sledećoj tabeli:
267
Tabela 1. Ispitivanje normalnosti distribucije varijabli KolmogorovSmirnov testom
prijateljska
porodična
partnerska af.
af.vezanost
af.vezanost
vezanost
Socij
alna
izbega anksioz izbeg anksioz izbeg anksioz samo
vanje
nost
avanj nost
avanj nost
efikas
e
e
nost
N
304
304
304
304
304
304
304
Kolmog
orovSmirnov
Z
Sig.
2,4329
57
1,6660
88
1,836
358
1,8403
9
1,796
097
1,0634
35
0,783
194
0,000
0,008
0,002
0,002
0,003
0,208
0,572
Iz dobijenih rezultata se vidi da se distribucija svih varijabli sem
varijable socijalna samoefikasnost (p=0,572) statistički značajno razlikuje
od normalne (p<0,01) i stoga će se u daljoj analizi relacija ovih varijabli
koristiti neparametrijski postupci.
Računat je Spearmanov koeficijent korelacije na celom uzorku i
dobijeni su sledeći rezultati (tabela 2):
268
Ivana Pedović
Tabela 2. Korelacije izmedju dimenzija izbegavanje i anksioznost
kod prijateljske, porodične i partnerske afektivne vzanosti i socijalne
samoefikasnosti
prijateljska af.
porodična af.
partnerska af.
korela vezanost
vezanost
vezanost
cija
izbega anksio izbega anksio izbega anksio
vanje
znost
vanje
znost
vanje
znost
Socijaln
a
samoefik
asnost
Koefi
cijent
korela
cije
Sig.
-,134
-,379
-,308
-,277
-,275
-,322
0,019
0,000
0,000
0,000
,000
,000
N
304
304
304
304
304
304
Dobijeni rezultati pokazuju da postoje niske ali statistički
značajnenegativne korelacije između opažene socijalne samoefikasnosti i
visokih skorova na dimenzijama i izbegavanja i anksioznosti u okviru
modela prijateljske, porodične i partnerske afektivne vezanosti.
Sledeći korak je bilo ispitivanje ovih relacija na poduzorcima
ispitanika muškog i ženskog pola.(tabela 3.)
269
Tabela 3. Korelacije između dimenzija izbegavanje i anksioznost
samoefikasnosti na poduzorku ispitanika muškog pola
prijateljska af.
porodična af.
partnerska af.
vezanost
vezanost
korela vezanost
cija
vanje
znost
vanje
znost
vanje
znost
Socijal
na
samoe
fikasn
ost
Koefic
ijent
korela
cije
Sig.
-0,023
-0,333
-0,378
-0,274
-0,246
-0,296
0,835
0,002
0,000
0,012
0,025
0,006
83
83
83
83
83
83
N
Na poduzorku ispitanika muškog pola su dobijene su statistički
značajne negativne korelacije između opaženesocijalne samoefikasnosti i
dimenzija izbegavanje i anksioznost u okviru modela porodične i partnerske
afektivne vezanosti.U okviru modela prijateljske afektivne vezanosti
dobijena je statistički značajna korelacija opažene socijalne samoefikasnosti
sa dimenzijom anksioznosti dok korelacija između opažene socijalne
samoefikasnosti i dimenzije izbegavanja nije statistički značajna.
270
Ivana Pedović
Tabela 4. Korelacije izmedju dimenzija izbegavanje i anksioznost
samoefikasnosti na poduzorku ispitanika ženskog pola
prijateljska af.
porodična af.
partnerska af.
vezanost
vezanost
korela vezanost
cija
vanje
znost
vanje
znost
vanje
znost
Socijaln
a
samoefik
asnost
Koefi
cijent
korela
cije
Sig.
-0,181
-0,374
-0,304
-0,236
-0,305
-0,321
0,007
0,000
0,000
0,000
0,000
0,000
221
221
221
221
221
221
N
Na poduzorku ispitanikaženskog pola postoje niske, ali statistički
značajne negativne korelacije između opažene socijalne samoefikasnosti i
visokih skorova na dimenzijama i izbegavanja i anksioznosti u okviru svih
modela (prijateljske, porodične i partnerske) afektivne vezanosti.
Pre ispitivanja statističke značajnosti razlika u izraženosti opažene
socijalne samoefikasnosti u zavisnosti od obrasca afektivne partnerske,
porodične i prijateljske vezanosti Shapiro-Wilkovim testom jeispitana
normalnost distribucija varijable socijalna samoefikasnost na poduzorcima
po kategorijama (obrascima afektivne vezanosti) varijabli afektivne
vezanosti za prijatelje, porodicu i partnera kao i na poduzorcima po polu.
Rezultati su prikazani u sledećim tabelama:
271
Tabela 5. Ispitivanje normalnosti distribucije varijable socijalna
samoefikasnost na poduzorcima po kategorijama varijable prijateljska
afektivna vezanost Shapiro-Wilkovim testom
Shapiro-Wilk
prijateljska
af.vezanost
Statistic df
Sig.
Sigurni obrazac
0,983728 205 0,019
Preokupirani obrazac
0,980862 58 0,489
socijalna
samoefikasnost *
Izbegavajućiobrazac
0,960884 24 0,456
Bojažljivi obrazac
0,937611 17 0,291
Prikazani rezultati pokazuju da se distribucija varijable socijalna
samoefikasnost statistički značano razlikuje od normalne samo na
poduzorku ispitanika sigurnog obrasca (p = 0,019) prijateljske afektivne
vezanosti
samoefikasnost na poduzorcima po kategorijama varijable porodična
porodična
Shapiro-Wilk
af.vezanost
Statistic df
Sig.
Sigurni obrazac
0,98109 198 0,009
Preokupirani
0,893401 21 0,026
socijalna
obrazac
samoefikasnost *
Izbegavajući
0,974953 75 0,143
obrazac
Bojažljivi obrazac
0,925545 10 0,406
samoefikasnost statistički značano razlikuje od normalne na poduzorcima
ispitanika sigurnog obrasca (p = 0,019) i preokupiranog obrasca (p =
0,026)porodične afektivne vezanosti dok se na preostale dve kategorije ne
razlikuje statistički značajno.
272
Ivana Pedović
samoefikasnost na poduzorcima po kategorijama varijable partnerska
Shapiro-Wilk
partnerska
af.vezanost
Statistic df
Sig.
Sigurni obrazac
0,955553 188 0,000
Preokupirani obrazac 0,98226 55 0,590
socijalna
samoefikasnost *
Izbegavajući obrazac 0,977865 32 0,736
Bojažljivi obrazac
0,951503 29 0,200
samoefikasnost statistički značano razlikuje od normalne samo na
poduzorkuispitanika sigurnog obrasca (p = 0,000) partnerske afektivne
vezanosti
Uzimajući u obzir sve gore navedene rezultate, kako postoji
nekoliko kategorija varijabli afektivne prijateljske, porodične i pratnerske
vezanosti na kojima se distribucija varijable socijalna samefikasnost
statistički značajno razlikuje od normalne u daljoj analizi ovih podataka će
se koristiti neparametrijske tehnike.
Statistčka značajnost razlika je ispitivana Kruskall Wallisovim
testom za nezavisne uzorke. Prvo je ispitivana značajnost razlika u visini
opažene socijalne samoefikasnosti u zavisnosti od obrasca prijateljske
afektivne vezanosti (tabela 9
Tabela 9. Značajnost razlika u visini opažene socijalne
samoefikasnosti u zavisnosti od obrasca prijateljske afektivne vezanosti
prijateljska af.
N
Prosečan rang
Vezanost
Sigurni obrazac
205
170,01
Preokupiraniobrazac 58
111
socijalna
samoefikasnost
Izbegavajući
24
114,87
obrazac
Bojažljivi obrazac
17
136,02
Total
304
Razlike u prosečnim rangovima su značajne na nivou0, 000
273
Dobijeni rezultati pokazuju da postoji statistički značajna razlika u
visini opažene socijalne samoefikasnosti u zavisnosti od obrasca prijateljske
afektivne vezanosti
U-testom za nezavisne uzorke je utvrđivana statistička značajnost
razlika vrednosti opažene socijane samoefikasnosti u zavisnosti od stila
prijateljske afektivne vezanosti i dobijeno je da postoje statistički značajne
razlike u izraženosti opažene socijane samoefikasnosti između ispitanika
sigurnog i ispitanika preokupiranog i izbegavajućeg obrasca i to u korist
ispitanika sigurnog obrasca. Porđenjem ispitanika drugih obrazaca
afektivne vezanosti statistički značajne razlike u opaženoj socijalnoj
samefikasnosti nisu dobijene čak ni između ispitanika sigurnog i
bojažljivog stila kako je bilo očekivano.
Nakon ovoga je ispitivana značajnost razlika uopaženoj socijalne
samoefikasnosti u zavisnosti od obrasca porodične afektivne vezanost i
(tabela 10.)
samoefikasnosti u zavisnosti od obrasca prijateljske afektivne vezanosti
N
Prosečan rang
porodična af.
vezanost
Sigurni obrazac
198
168,25
Okupirani
socijalna
21
117,93
samoefikasnost
obrazac
Izbegavajući
obrazac
75
126,74
Bojažljivi
10
106,4
obrazac
Total
304
Postoji statistički značajna razlika u visini opažene socijalne
samoefikasnosti u zavisnosti od obrasca porodične afektivne vezanosti.
porodične afektivne vezanosti i dobijeno je da postoje statistički značajne
sigurnog i ispitanika preokupiranog, izbegavajućeg i bojažljivog obrasca i
to u korist ispitanika sigurnog obrasca. Porđenjem ispitanika drugih
obrazaca afektivne vezanostinisu dobijene statistički značajne razlike u
opaženoj socijalnoj samefikasnosti.
274
Ivana Pedović
Značajnost razlika u visini opažene socijalne samoefikasnosti u
zavisnosti od obrasca porodične afektivne vezanosti je predstavljena u
tabeli br 11.
samoefikasnosti u zavisnosti od obrasca partnerske afektivne vezanosti
partnerska af.
N
Prosečan rang
vezanost
Sigurni obrazac
188
176,25
socijalna
Okupirani
obrazac
55
128,19
samoefikasnost
Izbegavajući
obrazac
32
116,81
Bojažljivi
obrazac
29
83,98
Total
304
Postoji statistički značajna razlika u visini opažene socijalne
samoefikasnosti u zavisnosti od obrasca partnerske afektivne vezanosti.
partnerske afektivne vezanosti i dobijeno je da postoje statistički značajne
sigurnog i ispitanika preokupiranog, izbegavajućeg i bojažljivog obrasca i
to u korist ispitanika sigurnog obrasca. Porđenjem ispitanika drugih
obrazaca afektivne vezanostidobijene su statistički značajne razlike u
izraženosti socijalne samoefikasnosti između ispitanika preokupiranog i
plašljivog (u korist onih koji pripadaju okupiranom) i između ispitanika
odbacujućeg i plašljivog (u korist onih koji pripadaju odbacujućem) obrasca
afektivne vezanosti.
Diskusija i zaključak
Dobijeni rezultati pokazuju da postoji statistički značajna negativna
povezanost opažene socijalne samoefikasnosti i visokog skora na
dimenzijama izbegavanja i anksioznosti. Ovakav nalaz je u skladu sa
275
početnom pretpostavkom istraživanja da će pojedinci koji imaju pozitivan
model sebe (nisku anksioznost) procenjivati sebe kao socijalno
samopouzdanije. Ovaj nalaz je u skladu i sa gledištem da visoka
anksioznost i visoko izbegavanje doprinose širokom spektru lošeg
funkcionisanja u socijalnoj sferi (Mallinckrdot,Wei,2005). Ono što se može
primetiti je da su korelacije opažene socijalne samoefikasnosti sa
dimenzijama anksioznosti u okviru modelaprijateljske (p = -0,379 ) i
partnerske (p = -0,379) vezanosti nešto više u odnosu na one sa
dimenzijama izbegavanja (p= -0,134 kod prijateljske i p= -0,275 kod
partnerske. Takođe se primećuje da je, nasuprot ovome, u okviru modela
porodične afektivne vezanosti korelacija opažene socijalne samoefikasnosti
sa dimenzijom izbegavanja nešto viša (p = -0,308) od one sa dimenzijom
anksioznosti (p = -0,322). Moguće je da je za uopšteni doživljaj
samopouzdanja u socijalnim relacijama bitniji pozitivan doživljaj (model)
sebe u odnosima sa prijateljima i partnerom, a u odnosima sa porodicom
doživljaj porodice kao sigurne baze, koja može pružiti podršku (odnosno
pozitivan model drugog). Naravno, ovakvu interpretaciju bi trebalo uzeti sa
rezervom zbog činjenice da su sve dobijene korelacije, iako statistički
značajne, bile niske kao i zbog toga što su navedene razlike među njima
bile relativno male. Slični podaci se dobijaju i kada se analiza ponovi na
poduzorcima oba pola s tim što, na poduzorku ispitanika muškog pola, u
okviru modela prijateljske afektivne vezanosti niije dobijena statistički
značajna korelacija između opažene socijalne samoefikasnosti i dimenzije
izbegavanja Ova korelacija je i na poduzorku žena bila najniža (p = 0,181).
Rezultati pokazuju da postoji statistički značajna razlika u opaženoj
socijalnoj samoefikasnosti među ispitanicima različitih obrazaca afektivne
vezanosti. Ispitanici sigurnog obrasca afektivne vezanosti imaju tendenciju
da sebe opažajusamopouzdanijim u svoje umeće uspostavljanja i
održavanja socijalnih odnosa od onih koji pripadaju preokupiranom,
izbegavajućem ili bojažljivom stilu,kada su u pitanju partnerska i porodična
afektivna vezanost. Ovoje u saglasnosti sa očekivanjima sa kojima se
krenulo u ovo istraživanje. Kada je u pitanju prijateljska afektivna vezanost
ispitanici koji pripadaju sigurnom obrascu afektivne vezanosti postižu više
skorove na skali opažene socijalne samoefikasnosti od onih koji pripadaju
okupiranom i izbegavajućem obrascu afektivne vezanosti, a neočekivan je
nalaz ovog istraživanja je nepostojanje statistički značajne razlike u visini
opažene socijalne samoefikasnosti između ispitanika sigurnog i isitanika
bojažljivog obrascaprijateljske afektivne vezanosti. Objašnjenje koje se
276
Ivana Pedović
namećepolazi od pitanja validnosti samog “kategorijalnog” pristupa afektivnoj
vezanosti naspram dimenzionalnog. Naime obrascivezanosti koji se dobijaju
kombinovanjem dimenzija su krute kategorije,kako su razlike u skorovima na
dimenzijama koje tvore određeni stil srazmerno male opravdanoje ovo
svrstavanje u kategorije (odnosno obrasce) afektivne vezanosti uzeti sa
određenom dozom rezerve, pa stoga i njihovo poređenje.
Pored već navedenih dobijene su statistički značajne razlike uopaženoj
socijalnoj samoefikasnosti između ispitanika koji pripadaju preokupiranom i
bojažljivom stilu (u korist onih koji pripadaju preokupiranom), što govori u
prilog tome da opažanje drugih kao dobrih odnosno njihov pozitivan model
može uticati na doživljaj sopstvene socijalne samoefikasnosti.
Takođe su dobijene i statistički značajne razlike uopaženoj socijalnoj
samoefikasnosti između ispitanika koji pripadaju izbegavajućemi bojažljivom
stilu (u korist onih koji pripadaju izbegavajućem) što je u skladu sa
očekivanjima ovog istraživanja da će osobe koje imaju pozitivan model sebe
imati i veći skor na skali opažene samoefikasnosti.
Rezultati istraživanja pokazuju da osobe sa visokom anksioznošćui i
izbegavanjem u bliskim odnosima generalno imaju tendenciju da se osećaju
manje samopouzdanim u interpersonalnim odnosima. Takođe su donekle
potvrđene i hipoteze o specifičnim povezanostima obrazaca afektivne vezanostii
doživljaja socijalne samoefikasnosti.Dalja istraživanja bi mogla ići u pravcu
uzimanja u obzir starosnih, polnih i određenih situacionih razlika pri
razmatranju ove problematike.
Ovo istraživanje nije bacilo mnogo svetla na to kako se pojedinčevi
visokiskorovi na skalama izbegavanja i odbacivanja mogu promeniti i time se
poboljšati njegov doživljaj samopouzdanja u socijalnim relacijama, ali bi moglo
poslužiti kao koristan putokazkliničkoj praksi. Moguće je da bi se pojedincima
sa visokom anksioznošću i(ili) izbegavanjem u bliskim odnosima moglo
pomoći u kontekstu kratkoročnih intervencija. Kliničari bi mogli pomoći ovim
osobama da prepoznaju na koji je način njihov odnos sa figurama vezanosti
povezan sa doživljajem nemogućnosti da se povežu sa drugima.
Literatura
Bandura, A.(1995). Self-efficacy in changing societies. New York:
Cambridge University Press.
Bandura, A. (1982). Self-efficacy mechanism in human agency. American
psychologist, 37 (2), 122-147
277
Bartholomew K(1990). Avoidance of Intimacy: An Attachment Perspective,
Journal of Social and Personal Relationship. 7(2), 147-178
Bartholomew, K.& Horowitz, L. M. (1991). Attachment styles among
young adults: A test of a four-category model. Journal of
Bilgin, M. i Akkapulu, E. (2007). Some variables predicting social selfefficacy expectation. Social behavior and personality, 35 (6), 777788
Brennan, K.A., Clark, C L & Shaver, P.R. (1998) Self-report measurement
of adult attachment: An integrative overview, Attachment theory in
close relationships (pp.46-47). New York : Guilford press
Bretherton , I., &Munholland, K. A. (1999). Internal working models in
attachment relationships., Handbook of attachment: Theory,
research, and clinical applications (pp. 89–111). New York:
Guilford Press.
Bowlby,J. (1973) Attachment and loss: Vol. 2. Separation: Anxiety and
anger, New York : Basic Books
Cowan, P. , Cohn, D., Cowan C.P; Pearson ,J.L.(1996). Parents' attachment
histories and children's externalizing and internalizing behaviors:
Exploring family systems models of linkage, Journal of Consulting
and Clinical Psychology, 64(1), 53-63.
DiTommaso, E . , Brennen-McNulty, C.,Ross, L., & Burges,M. (2003)
Attachment styles,social skills, and loneliness in young adults.
Personality and Individual Differences, 35, 303-312.
Feeney, J.A. (1999). Adult attachment, emotional control, and marital
satisfaction. Personal Relationships, 6, 169-185.
Gecas, V. (1989). The social psychology of self- efficacy .AnnualReview of
Sociology, 15, 291-316
Hedrih, V. i Pedović, I.(2009). Factor Structure Equivalence of Three Adult
Attachment Inventories, 19. Dani Ramira i Zorana Bujasa, Odsek za
psihologiju, Filozofski fakultet, Zagreb
Kamenov, Ž. i Jelić, M. (2005). Stability of attachment styles across
students’ romantic relationships, friendships and family relations.
Review of Psychology, 12, 2, 115-123.
Kamenov,Ž(2007).The role of attachment in adulthood: Is there a reason for
pessimism or optimism?15th Psychology Daysin Zadar, Department
of psychology, Faculty of philosophy , Zadar, Book of Selected
Proceedings,. Str. 9-28.
278
Ivana Pedović
Kamenov, Ž. iJelić, M. (2003). Validacija instrumenta za mjerenje
privrženosti u različitim vrstama bliskih odnosa: Modifikacija
Brennanova Inventara iskustva u bliskim vezama, Suvremena
psihologija, 6, 71-73
Lopez,F.G., & Brennan K.A. (2001). Dynamic processes underlying adult
attachment organization: Toward an attachment theoretical
perspective on healthy and effective self .Journal of Counseling
Psychology, 47, 283-301.
Mallinckrdot, B. & Wei, M.(2005) Attachment, social support and
psychological distress, Journal of Counseling Psychology , 52(3),
358-367
Polovina, N. (2005). Teorija osećajnog vezivanja – pregledistraživanja.
Zbornik Instituta za pedagoška istraživanja, 37(2), 57-81.
Polovina, N. (2005). Teorija osećajnog vezivanja - stare i nove postavke.
Zbornik Instituta za pedagoška istraživanja, 37(1), 107-124.
Simpson, J. A. (1990). Influence of attachment styles on romantic
relationships. Journal of Personality and Social Psychology, 59,
971-980.
Smith, H.M. .& Betz, N.E. (2002).An Examination of Efficacy and Esteem
Pathways to Depression in Young Adulthood, Journal of Counseling
Psychology, 49 (4), 438-48
Smith, H. M. i Betz, N. E. (2000). Development and validation of a Scale of
Perceived Self – Efficacy. Journal of Career Assessment, 8 (3), 283301
Stefanović-Stanojević, T.(2004). Afektivno vezivanje odraslih i predikcija
partnerskih odnosa. Facta universitatis - series: Philosophy,
Sociology and Psychology, 3(1), 67-81.
Stefanović-Stanojević, T. (2005) . Emocionalni razvoj ličnosti.Niš,Prosveta
Wei, M. ,Russel, D.W. i Zakalik,R.A(2005) Adult attachment, Social SelfEfficacy, Self-disclosure, loneliness and subsequent depression for
freshman college students: a longitudinal study, Journal of
Counseling Psychology , 52(4), 602-614
West, M. & A. Sheldon-Keller (1994): Patterns of relating. New York: The
Guilford Press.
279
Ivana Pedović
ADULT ATTACHEMENT STYLES AND SOCIAL SELF-EFFICACY
Abstract
According to the theory of emotional attachment, specific emotional
relationships are being established at an early age between a child and its
parents. On the basis of the quality of these relationships the child creates
the so-called internal working model (the image of itself as well as others)
The working model persists throughout one's lifetime, partly shaping the
quality of adult relationships. Social self-efficacy is a personal belief
regarding how successful a person itself will be in performing a task
associated with social situations and behaving in given situations. The goal
of this study was to determine if, and in what way the attachment avoidance
and the attatcment anxiety in frendly, familly and partner relationships are
correlated with the perceived social self-efficacy,and also to determin
weather there is statisticaly significant diferences in perceived social selfefficacy regarding the friendly, fammily and partner adult attatchment style.
Attachment avoidance and attachment anxiety are operationalized by
individuals score on subscales „avoidance“ and „anxiety“ of shortened,
modified versions Brennan Close Relationships Inventory(1998): The
questionnaires for assessment of adult attachment to friends, family and
partner (Kamenov &Jelić 2003 validation on the Serbian sample Hedrih &
Pedović, 2009). Social self-efficacy is operationalized by individuals score
on Scale of Perceived Self – Efficacy – PSSE (Smith i Betz, 2000). The
Spearman’s coefficients of correlations were conducted and the results
showed that there is low but statistically significant negative correlation
between perceived social self efficacy and scores on the dimensions of
attachment avoidance and anxiety, regarding the attachment to friends,
family and partner.Results of Kruskal-Wallis’s test showed that there is
statistically significant difference between perceived social self-efficacy
regarding the adult attatchment style to friends, family and partner
Keywords: attachment avoidance, attatcment anxiety, adult
attatchment style, social self-efficacy
280
UDK
159.923:796.071.2
vol7, No 9., 2011, pp.
ISSN 1451-5407
Dina Joksimović,
student poslediplomskih studija
RELACIJE BAZIČNIH DIMENZIJA LIČNOSTI I POLA SA
DIMENZIJAMA ASPIRACIJA KOD SPORTISTA
Apstrakt
U radu je prikazano istrazivanje usmereno na ispitivanje relacija
između dimenzija ličnosti Zakerman-Kuhlmanovog modela i životnih ciljeva
na testu aspiracije. Na uzorku od 200 ispitanika oba pola , starosti 20god.,
primenjeni su Skala aspiracije i Zakermen-Kuhlman upitnik dimenzija
ličnosti (ZKPQ). Relacije su ispitane primenom multiple regresione analize,
u kojoj su zavisne varijable tri komponente aspiracije za dimenzije važnost,
verovatnoća i postignuće, kontinuirani prediktor su osobine ličnosti
(impulsivno traženje senzacija, neuroticizam-anksioznost, agresivnost,
aktivitet i socijabilnost), dok je pol kategorijalni prediktor. Rezultati ukazuju
na značajnu povezanost tri komponente aspiracije i bazičnih dimenzija
ličnosti (važnost R = 0.448, p < 0.000, verovatnoća R = 0.432, p < 0.000,
postignuće R = 0.435. p < 0.000), pri čemu značajni parcijalni doprinos
predikciji skora na dimenzijama aspriracije daju dimenzije NeuroticizamAnksioznost ( β = 0.294, p < 0.000, u odnosu na važnosti β = 0.155, p <
0.031 u odnosu na verovatnoću), Agresivnost ( β = -0.207, p < 0.005, u
odnosu na postignuće ), Aktivitet ( β = 0.276, p < 0.000, u odnosu na
važnost, β = 0.349, p < 0.000, u odnosu na verovatnoću i β = 0.300, p <
0.000 u odnosu na postignuće ), Socijabilnost ( β = -0.247,p < 0.000 u
odnosu na važnost ) i Pol ( kada je verovatnoća u pitanju, β = -0.161, p <
0.016 i kada je u pitanju postignuće β = -0.254, p < 0.000, u oba slučaja
muškarci postižu više rezultate ).
Ključne reči: test aspiracije, bazične dimenzije ličnosti, sportisti.
RELACIJE BAZIČNIH DIMENZIJA LIČNOSTI I POLA SA DIMENZIJAMA....
Uvod
Brojna istraživanja u psihologiji sporta su se bavila motivacijom
sportista, potrebama sportista kao i procenom bazičnih dimenzija ličnosti i
pokušajima da objasne vezu između želje za uspehom i crta ličnosti (Adie,
Duda i Ntoumamis, 2008; Amiot, Gaudreau i Blanchard, 2004; DeditiusIsland i Caruso, 2002; Mageau i Vallerand, 2003; Vallerand i Lasier, 1994;
Vallerand, 1999).
Sportisti su suočeni sa mnogim velikim izazovima u toku svoje
karijere. Tokom svoje profesionalne karijere oni se suočavaju (pored drugih
stvari) i sa mnogobrojnim satima provedenim na terenu, terapijama kada
dođe do povreda, stres i anksioznost na takmičenjima, i agonija kada se
izgubi. Suprotstavljanje ovim izazovima zahteva, ne samo fizičku
spremnost i talenat, već i psihološku strategiju takođe. Istraživanja ukazuju
na to da sportisti moraju biti motivisani od dva glavna tipa motivacije
(Kasser i Ryan,1996). Sa jedne strane nalazi se intrinzička motivacija - to
jest, da se oni trebaju baviti sportom iz zadovoljstva i zabave. S druge
strane se nalazi ekstrinzička motivacija - da učestvuju u sportu kako bi
dobili neku materijalnu korist (trofeje) ili socijalnu korist (prestiž) ili da
izbegnu kaznu. Takođe, sportistima jemotivacija i ogromno iskustvo koje
oni iskuse tokom svoje sportske karijere. Čini se da socijalni faktori kao što
su uspeh i neuspeh, pretstavljaju determinantu sportske motivacije.
Mini-teorija samoodređenja (Amiot, Gaudreau i Blanclard, 2004),
ukazuje na to da je efikasnofunkcionsanje ljudi posledica društvenog
okruženja i njihove osnovne potrebe za zadovoljstvom. Prema ovoj teoriji,
postoje tri osnovne psihološke potrebe ljudi; naime, urođena potreba za
autonomijom, kompetencijom i odnosima (Amiot, Gaudreau, Blanclard
2004). Primarna potreba za autonomijom je ispunjena kada ljudi delaju u
skladu sa svojim izborima i odlukama i rade posao koje je u skladu sa
njihovim interesovanjima. Kompetentnost je potreba individue za
osećanjem efikasne interakcije unutar svoje sredine. Treća potreba, odnosi
se na bazičnu potrebu za sigurnošću i poštovanjem od strane značajnih
drugih. Zadovoljenje ovih osnovnih psiholoških potreba, pretpostavlja se ,
direktno utiče na unapređenje psihičkog i fizičkog blagostanje (Amiot,
Gaudreau i Blanclard, 2004).
Teorija samoodređenja je izgrađena na pretpostavkama da je ljudsko
ponašanje motivisano sa tri primarne prihološke potrebe: autonomija,
kompetencija i odnosi sa drugima (Vallerand i Losier, 1994). Kada je
pojedinac angažovan u sportu na optimalnom nivou težine, on se oseća kao
282
Dina Joksimović
da je izuzetan ili efikasan. Ovi osećaji kompetencije i autonomije mogu
motivisati jednog sportistu da trči bezbroj kruga oko trkačke staze, da nauči
savršeno da izvodi slobodne udarce ili da trenira mnogo sati nedeljno bez
vidljive nagrade za svoj trud. Samoopredeljenje je jedan savremeni teorijski
okvir koji se sve više koristi za razumevanje motivacije za rad i
posvećenost radu. Posebno teorija samoopredeljenja predlaže da
bihejvioralna regulacija ka aktivnosti može biti ekstrinzički ili intrinzički
motivisana. U zavisnosti od autonomije samoopredeljenja, spoljašnje
vrednosti i ciljevi se mogu u različitom stepenu internalizovati. Naime,
nemotivisanost pretstavlja nedostatak obe, i intrinzične i ekstrinzične
motivacije, i karakteriše je nedostatak aktivnosti, odnosno pomisao da
aktivnost neće doneti željene rezultate. Prema Vallerandu (1999), na osnovu
različitog stepena motivisanosti individue moguće je direktno predvideti
bihejvioralni, kognitivni i afektivni ishod ponašanja.
Zakerman i Kulman (Zuckerman i sar., 2002) su osamdesetih
godina prošlog veka radili na nizu istraživanja sa instrumentima za procenu
bazičnih dimenzija ličnosti. Oni su sledili racionalni pristup prilikom
konstrukcije instrumenata. Počeli su sa skalama koje se koriste za procenu
temperamenta. U pitanju je bila skala za procenu Emocionalnosti,
Aktiviteta i Socijabilnosti. Odabrani su i instrumenti za procenu osobina
koje imaju visoku heritabilnost ili visoke korelacije sa biohemijskim i
psihopatoločkim merama, kao što su dimenzije iz Ajzenkovok EPQ-ai
Džeksonovog PRF (Smederevac i Mitrović, 2006). Zakerman i Kulman su
pretpostavili da će na osnovu primenjenih instrumenata biti moguće
ekstrahovati devet bazičnih dimenzija ličnosti, prethodno spomenutih.
Autori su odabrali 46 skala tako da je svaki od devet hipotetskih faktora bio
zastupljen sa po najmanje tri skale. Autori su razvili instrument za procenu
pet alternativnih osobina ličnosti. Upitnik je nazvan Zuckerman Kuhlman
Personality Questionnaire (ZKPQ; Zuckerman, 2002). Upitnik se
primenjuje u dve verzije, u ovom istraživanju je korišćena duža koja
obuhvata 99 stavki (Smederevac i Mitrović, 2006).
Teorijski okvir za ispitivanje osobina ličnosti u ovom radu je
alternativni petofaktorski model Marvina Zakermana (Zuckerman, 2002).
Zakerman i Kulman su pretpostavili da će na osnovu primenjenih
instrumenata biti moguće ekstrahovati devet bazičnih dimenzija ličnosti. U
pitanju su; socijabilnost, opšta emocionalnost, anksioznost, hostilnost,
socijalizacija, traženje senzacija, impulsivnost, aktivitet i socijalna
poželjnost. Autori su u narednom periodu razvili instrument za procenu pet
alternativnih osobina ličnosti. Upitnik je nazvan Zuckerman Kuhlman
283
Personality Questionnaire (ZKPQ; Zucklerman, 2002).Dimenzije upitnika
su; Aktivitet (ACT)- obuhvata dve vrste stavki. Jedna se odnosi na potrebu
za generalnom aktivnošću, kao i uznemirenost i nestrpljivost u situacijama
u kojima realno ne postoji mogućnost da se ta potreba manifestuje. Druga
grupa stavki odnosi se na sklonost ka izazovnim i teškim poslovima, koji se
obavljaju uz mnogo uložene energije i truda. Agresivnost-Hostilnost (AggHost)-takođe ima dve grupe stavki. Jedna se odnosi na tendenciju ka
verbalnoj agresivnosti, dok se druga odnosi na uverljivo, neobazrivo ili
antisocijalno ponašanje, zluradost, osvetoljubivost i nestrpljivost u odnosu
sa drugima. Impulsivno traženje senzacija (ImpSS) - obuhvata dva faktora
nižeg reda. Jedan se odnosi na tendenciju ka impulsivnom ponašanju,
praćenu nemogućnošću planiranja. Supskala traženja senzacija odnosi se na
sklonost ka uzbuđenju i nepredvidivim situacijama, kao i potrebu za stalnim
promenama i novinama. Neuroticizam-Anksioznost (N-Anx)- u okviru ove
dimenzije stavke se odnose na emocionalnu uznemirenost, napetost,
zabrinutost, strašljivost, opsesivnu neodlučnost i osetljivost na kritiku.
Socijabilnost (Sy)-u okviru ove dimenzije, jedan deo stavki se u najvećoj
meri odnosi na uživanje u zabavama i velikom broju prijatelja. Drugi deo
stavki odnosi se na toleranciju na izolaciju-introvertne osobe lako podnose
socijalnu izolaciju, odgovara im samoća, dok socijabilne osobe pokazuju
sklonost ka socijalnim aktivnostima i teško podnose samoću (Smederevac i
Mitrović, 2006).
Istraživanje se zasniva na želji da se ispita relacija između bazičnih
dimenzija ličnosti i dimenzija aspiracije. Pretpostavka je da će se dobiti
povezanost pola i bazičnih dimenzija ličnosti sa dimenzijama aspiracije. U
ovom istraživanju su ispitivani sportisti. Zakermanov model, kao jedan
psihološki model ličnosti, uključuje osobine koje mogu biti relevantne za
ponašanje sportista, te može biti adekvatan teorijski okvir za ovo
istraživanje. Takođe, teorija samoodređenja je izgrađena na pretpostavkama
da je ljudsko ponašanje motivisano sa tri primarne prihološke potrebe:
autonomija, kompetencija i odnosi sa drugima. Samopredeljenje je jedan
savremeni teorijski okvir koji se sve više koristi za razumevanje motivacije
za rad i posvećenost radu, te kao takav može biti adekvatan za ovo
istraživanje. Očekovano je da će rezultati na ovom testu biti statistićki
značajni i reprezentativni za populaciju sportista. Ovakva očekivanja se
zasnivaju na pretpostavkama da su sportisti generalno aktivniji, u
neprekidnoj tendenciji ka traženju senzacija, potrebi za novim i
nepredvidivim (takmičarska situacija). Moguće je da su agresivniji iz stalne
potrebe za dokazivanjem i postizanjem rezultata.
284
Dina Joksimović
U istraživanju će biti upoređeni rezultati dobijeni na testu bazičnih
dimenzija ličnosti i testu aspiracije. Činjenica je da su za uspeh u određenoj
profesiji presudne karakteristike ličnosti koje su specifične za određenu
profesiju ali isto tako je bitno i samoopredeljenje, odnosno nivo aspiracije.
Cilj ovog istraživanja je da se ispita povezanost između određenih crta
ličnosti inivoa aspiracije kada su određeni životni ciljevi u pitanju. Postavlja
se pitanje da li samooprocena važnosti određenih životnih ciljeva,
verovatnoće dostizanja određenih životnih ciljeva i dosadašnje postignuće
životnih ciljeva, može da se dovede u vezu sa bazičnim dimenzijama
ličnosti kod muških i ženskih sportista.
Dakle, postavlja se pitanje da li će se dobiti statistički značajna
relacija između bazičnih dimenzija ličnostikao što su: impulsivno traženje
senzacija, neuroticizam-anksioznost,agresivnost, aktivitet, socijabilnost, i tri
komponente aspiracije: važnost, verovatnoća i postignuće.
Drugo pitanje koje se postavlja u ovom istraživanju je da li pol ima
prediktivnu vrednost kada su u pitanju tri komponente aspiracije, odnosno
da li žene ili muškarci postižu više rezultate i na kojim zavisnim
varijablama.
Očekivanja od rezultata ne mogu zasnovati na rezultatima
dosadašnjih istraživanja, već samo na nekim zdravorazumskim
pretpostavkama. Postoje međutim istraživanja srodnih konstrukata kao npr.
motiv postignuća i osobine ličnosti, polne razlike bazičnih potreba sportista.
U istraživanju u kome se ispitivale polne razlike bazičnih potreba sportista,
pošlo se od pretpostavke da je osnovna psihološka potreba za
zadovoljstvom univerzalna ljudska potreba u svim grupama. Rezultati
dobijeni u ovom istraživanju ukazuju da nije potrebno da trener ima
drugačiji pristup kada radi sa devojkama u odnosu na pristup koji bi imao
da radi sa momcima. Dakle dobijeni rezultati u ovom istraživaju ukazuju na
to da nema značajne razlike u bazičnim potrebama momaka i devojaka koji
se bave sportom (Mageau i Vallerand, 2003).
Istraživanje u kome je ispitivan motiv postignuća i osobine ličnosti,
imalo je za cilj testiranje uticaja motivacije na postizanje ciljeva kod mladih
ljudi koji se bave sportom. Istraživači su pošli od pretpostavke da
testiranjem višetrukih teorija motivacije u kontekstu fizičke aktivnosti,
mogu pružiti jedano sveobuhvatano objašnjenje postignuća ipojava koje su
povezane sa postignućem (Adie, Duda i Ntoumanis, 2008). Dobijeni
rezultati multivarijatne analize ukazuju da pod utijajem pozitivnih povratnih
informacija, komunikacijski stil ophođenja, mogućnost slobodnog izbora
ponašanja, užitak u radu, ima pozitivan motivacioni učinak. Ponašanje
285
značajnih drugih može takođe da utiče na ponačanje pojedinca. Na primer,
studenti mogu da osećaju pritisak da misle ili delaju na određeni način ili da
se podstiču na samostalne izbore i odluke ( Beyers i Gossens, 2002).
Dakle, ova prethodno spomenuta istraživanja mogu da koriste kao
pomoć sadašnjem istraživanju ali ono samo po sebi može da se shvati kao
pilot istraživanje za neke naredne studije.
Drugim rečima, ovo istraživanje bi moglo da služi kao pilot
istraživanje za neke naredne studije. Skala aspiracije koja je korišćena u
ovom istraživanju nije do sada primenjivana na uzorku sportista tako da se
dobijeni rezultatimogu koristiti i kao provera upotrebne vrednosti skale
kada je ova populacija u pitanju.
Metod
Uzorak ispitanika
U istraživanju je učestvovalo ukupno 200 ispitanika,pripadnika
studentske populacije, oba pola, uzrasta 20-22god. Studenti su sa Fakulteta
sporta i fizičkog vaspitanja iz Niša, koji se bave aktivno sportom. Uzorak se
sastoji od 100 devojaka i 100 momaka koji su krenuli na drugu godinu
studija.
Instrumenti
Upitnik ZKPQ, čiji su autori Zakerman i Kulman (Zuckerman i
Kuhlman, 2002) namenjen je proceni pet dimenzija ličnosti alternativnog
petofaktorskog(Zakermanovog) modela ličnosti. Upitnik obuhvata 99 stavki
sa binarnim formatom odgovora, koje su grupisane u pet subskala
(Impulsivno traženje senzacija 19 ajtema, Neuroticizam-Anksioznost 19
ajtema, Agresivnost-Hostilnost17 ajtema, Aktivitet 17 ajtema, Socijabilnost
17 ajtema).
Drugi upitnik je upitnik Aspiracije ili životnih ciljeva (Kasser i
Ryan, 1996). Snaga intrinzičke i ekstrinzičke motivacije može da utiče na
postizanje određenih životnih ciljeva. Skala se sastoji od sedam kategorija
aspiracije (bogatstvo, biti poznat, imidž, lična motivacija, veze i odnosi sa
drugima, okruženje, zdravlje) i u okviru svake kategorije pet specifišnih
ajtema. Svi ovi faktori se mogu podeliti u dve kategorije a to su: intrinzički
faktori (lična motivacija, odnosi i veze sa drugima, socijalni odnosi ) i
ekstrinzički faktori (bogatstvo i imućnost, biti poznat, imidž). Iz ovog
upitnika su izdvojene prve glavne komponente za tri dimenzije važnost,
286
Dina Joksimović
verovatnoća i postignuće. DimenzijaVažnost se odnosi na procenu
ispitanika o tome koliko mu je određeni cilj bitan i koliko se trudi da taj cilj
i ostvari. Nisu svi životni ciljevi za sve osobe jednako bitni. Ovde je data
mogućnost ispitaniku da na petostepenoj skali oceni koliko mu je određeni
zivotni cilj važan. Druga dimenzija je Verovatnoća i ona se odnosi na
procenu ispitanika koliko je verovatno da će taj životni cilj ispuniti u
budućnosti. Odgovor na ovo pitanje je jako povezan sa odgovorom na
prethodno pitanje, jer u zavisnosti od odgovora na dimenziji važnosti biće i
odgovor na dimenziji verovatnoća. Naime, ukoliko ispitanik proceni da mu
je određeni životni cilj bitan on će proceniti i da će više energije utrošiti u
pokušaju da dostigne ostvarenje istog a samim tim i ocenjuje da će u
budućnosti verovatnije doći do ostvarenja cilja. Treća dimenzija je
Postignuće, koje se odnosi na procenu ispitanika koliko je do sada uspeo da
ostvari životni cilj. Upitnik se oslanja na činjenicu da svi imaju neke
dugoročne ciljeve i težnju za postignućem. Međutim, koliko je neki cilj
važan za individuu i kolika je verovatnoća da će doći do njegovog
ostvarenja je diskutabilno.
Imajući na umu sve prethodno navedeno, u ovom istraživanju sam
koristila test nivoa aspiracije i izdvojila tri glavne komponente (važnost,
verovatnoća i postignuće). Prva glavna komponenta je važnost. Ona se
odnosi na vašnost određenog životnog cilja, odnosno koliko ispitanik
procenjuje da mu je određeni životni cilj važan. Druga glavna komponenta
se odnosi na verovatnoću, odnosno na procenu samog ispitanika koliko je
verovatno da će u budućnosti postići određeni životni cilj. Ovde je akcenat
na samoproceni verovatnoće postignuća ukoliko mu je stalo do određenog
cilja i težnji ka njegovom ostvarenju. Treća glavna komponenta se odnosi
na postignuće, odnosno na sud samog ispitanika o svom dosadašnjam
ostignuću određanog životnog cilja. Na osnovu samoprocene dosadašnjeg
postignuća određenog životnog cilja ispitanik će dati odgovor na ovo
pitanje.
Metodi analize podataka
U cilju redukcije početnog skupa varijabli primenjena je analiza
glavnih komponenti, koja je podvrsta faktorske analize.Odgovori ispitanika
na upitniku ZKPQ i testa Aspiracije su svedeni na prve glavne komponente
supskala. Za analizu dimenzije alternativnog petofaktorskog modela ličnosti
i upitnika Aspiracije korišćena je multiple regresione analiza. U
kojojzavisne varijable čine faktorski skorovi na prvim glavnim
komponentama skale aspiracije, kontinuirani prediktori čine faktorski
287
skorovi na prvim glavnim komponentama supskale upitnika ZKPQ, dok je
pol kategorijalni prediktor.
Postupak
Istraživanje je sprovedeno tokom Decembra 2008, u Nišu na
Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja. Ispitanicima su upitnici zadavani
grupno, dok je ispitivanje bilo anonimno. Za popunjavanje upitniuka,
ispitanicima je bilo potrebno pola sata do četrdeset i pet minuta, dok su
komentari tokom popunjavanja bili usmereni na slično formulisane ajteme,
na nerazumevanje pojedinih ajtema,kao i na količinu zadatog materijala.
Ispitanici su bili generalno zadovoljavajuće motivisani i saradljivi tokom
ispitivanja.
Rezultati
Osobine ličnosti Zakermanovog modela operacionalno su definisane
kao skorovi na prvim glavnim komponentama supskala upitnika ZKPQ –
impulsivno traženje senzacij, neuroticizam-anksioznost, agresivnosthostilnost, aktivitet i socijabilnost. Isti postupak je primenjeni na ajteme
skale aspiracije, izvedene su prve glavne komponente za dimenzije važnost,
verovatnoća i postignuće.
U regresionoj analizi korišćeni su skorovi na prvim glavnim
komponentama supskala upitnika ZKPQ i skorovi na prvim glavnim
komponentama upitnika ASPIRACIJE. U multiploj regresionoj analizi
zavisna varijabla je skor na prvoj glavnoj komponenti skale važnost, skale
verovatnoća i skale postignuća, kontinuirani prediktoribili su faktorski
skorovi na prvoj glavnoj komponenti supskale impulsivno traženje
senzacija, supskale neuroticizam-anksioznost, supskale agresivnosthostilnost, supskale aktivitet i supskale socijabilnost, dok je pol bio
kategorijalni prediktor.
Tabela 1. Koeficijenti multiple korelacije
Korigovani
R
R²
R²
VAZ
0.448
0.200
0.176
VER
0.432
0.186
0.161
POST
0.435
0.189
0.164
F
P
8.106
7.412
7.543
0.000
0.000
0.000
288
Dina Joksimović
Regresioni model je statistički značajanna nivou p<0.000 kada su
sve tri zavisne varijable u pitanju. Koeficijent multiple korelacije iznosi
0.448 za prvu komponentu aspiracije (važnost), za drugu komponentu
(verovatnoća) je koeficijent multiple korelacije 0.432, dok je za treću
komponentu (postignuće) koeficijent multiple korelacije 0,435. Sve to
govori o umerenom intenzitetu povezanosti kriterijumske varijable i skupa
prediktora. Koeficijent determinacije R2 pokazuje da prediktorski skup i
kriterijska varijabla dele 20% varijanse kada je u pitanju važnost, 19% kada
je u pitanju verovatnoća i 19% kada je u pitanju postignuće.
Tabela 2. Parcijalni doprinosi prediktori
Parcijalni doprinosi prediktora
VAZ VA VER
Colu
Beta Z
Beta
Level of Effect
mn
(ß)
p
(ß)
Intercept
NANX
AGGH
IMPSS
ACT
SY_
(ženski spram muškog)
POL
1
2
3
4
5
6
7
0,294
-0,069
-0,061
0,276
-0,247
-0,059
0,632
0,000
0,347
0,401
0,000
0,000
0,368
0,155
-0,128
0,035
0,349
-0,102
-0,161
VE
R
p
POST POS
Beta T
(ß)
P
0,200
0,031
0,085
0,634
0,000
0,126
0,016
0,007
-0,207
0,085
0,300
0,087
-0,254
0,043
0,919
0,005
0,242
0,000
0,191
0,000
U tabeli br.1, rezultati ukazuju na značajnu povezanost tri
komponente aspiracije i bazičnih dimenzija ličnosti (važnost R=0.448,
p<0.000, verovatnoća R=0.432, p<0.000, postignuće R=0.435. p<0.000).
Na osnovutoga, u tabeli br.2,se može videti da značajni parcijalni doprinos
predikciji skorova na dimenzijama aspiracija daju dimenzije NeuroticizamAnksioznost (β=0.294, p<0.000, u odnosu na važnosti β=0.155, p<0.031 u
odnosu na verovatnoću), Agresivnost (β= -0.207, p<0.005, u odnosu na
postignuće ), Aktivitet (β=0.276, p<0.000, u odnosu na važnost, β=0.349,
p<0.000, u odnosu na verovatnoću i β=0.300, p<0.000 u odnosu na
postignuće), Socijabilnost (β= -0.247,p<0.000 u odnosu na važnost) i Pol
(kada je verovatnoća u pinanju, β=-0.161, p<0.016 i kada je u pitanju
postignuće β=-0.254, p<0.000, u oba slučaja muškarci postižu više
rezultate).
289
Diskusija
Dobijeni rezultati ukazuju na značajan doprinos predikciji dimenzije
aspiracije Važnost ostvarile su osobine ličnosti neuroticizam-anksioznost,
aktivitet i socijabilnost. Dakle osobe koje imaju visoke skorove na ovim
dimenzijama su aktivne, preferiraju izazove i novine, nemirne su i
nestrpljive kada nemaju nikakve obaveze, moguće je da se lako osujete
kada ne postignu ono što žele, vole da su u stalnomkontaku sa ljudima,
izlaske i provod na žurkama. Oko njih je veliki krug ljudi i uživaju kada su
u centru pažnje. Želja za uspehom im je na prvom mestu. Nije nemoguće da
se kod sportista javi jaka trema i očekivanje pred sam meč ili utakmicu, i da
„sagori“ u preteranoj želji za pobedom. Nisu dobijeni značajni rezultati u
odnosu na pol.
Značajan doprinos predikciji dimenzije aspiracije Verovatnoća
ostvarile su osobine ličnosti neuroticizam-anksioznost i aktivitet. Tačno je
da možda osobe sa ovim skorovima imaju izraženijusamousredsređenost,
aktivnije su, iskazuju potrebu za teškim radom, izazovima, novinama i
osećaju nemir i nestrpljenje kada nemaju zadatak i cilj ispred sebe ali je
verovatnoća da ovakve osobe uspeju veća nego da su pasivne i previše
osećajne za druge. Aktivnije osobe procenjuju da je veća verovatnoća da će
one postići ciljeve koje postavljaju pred sebe. Može se pretpostaviti da su
aktivnije osobe spremnije da ulažu mnogo energije i truda u postizanju
svojih ciljeva, te su zbog toga uverene da će u tome i uspeti. Moguće je da
imaju viši nivo samopouzdanja tako da su to sve karakteristike koje više
opisuju osobe muškog pola pa nije ni čudo da su oni dobijali više rezultate
baš na ovoj zavisnoj varijabli.
Značajan doprinos predikciji dimenzije aspiracije Postignuće
ostvarile su osobine ličnosti agresivnost i aktivitet. Agresivnost je u
negativnoj korelaciji sa postignućem, pol je u korelaciji sa postignućem
(muškarci postižu više skorove na postignuću), dok je aktivitet u pozitivnoj
korelaciji sa postignućem. Ni ovi dobijeni rezultati nisu iznenađujući,
pogotovo kada su sportisti mučkog pola u pitanju. Veća samopouzdanost i
sigurnost u sebe može da utiče naaktivno delanje, tražnjenja teškog i
izazovnog posla. Neagresivno ponašanje, meka narav, empatičnost u
odnosu sa drugima i prosocijalno ponašanje, sve su to crte ličnosti koje
visoko koreliraju sa postignućem. Kao što je već rečeno moguće je da je
agresivnost kod sportista kanalisana u socijalno poželjno ponašanje, i
usmerena na uspeh u sportu, tako da je manje izražena u socijalnoj
interakciji. Muškarci su prodorniji u svom ponašanju u odnosu na žene.
290
Dina Joksimović
Moguće je da imaju niži nivo samokontrole ali sve to ne mora nužno da ima
negativno značenje, pogotovo ako je sport u pitanju i ako su timuškarci
sportisti. Takve karakteristike ličnosti u ovim okolnostima ukazuju na
mogućnost predikcije postignuća.
Pitanje koje je bilo postavljeno vezano za dobijanje statistički
značajne relacije između bazičnih dimenzija ličnostikao što su : impulsivno
traženje
senzacija,
neuroticizam-anksioznost,agresivnost,
aktivitet,
socijabilnost, i tri komponente aspiracije : važnost, verovatnoća i
postignuće je dobilo potvrdan odgovor. Tačnije dobijeni rezultati ukazuju
na značajnu povezanost i mogućnost predikcije tri komponenti aspiracije na
osnovu pojedinih bazičnih dimenzija ličnosti. Tako da se npr. na osnovu
dobijenih rezultata na dimenziji neuroticizam-anksioznost mogu predvideti
važnost i verovatnoća nivoa aspiracije. Dakle oni koji pokazuju viši
neuroticizam pridaju veću važnost postizanju ciljeva i procenjuju da je veća
verovatnoća da će ih postići. Naime, osobe sklonije brizi, napetosti,
preosetljivosti, smatraju da je veća verovatnoća da će postići svoje ciljeve.
Nailazila sam na različite nalaze i shvatanja u vezi s relacijom neuroticizma
i postignuća. Jedan od tih nalaza je da ni previsoka kao ni preniska napetost
nisu dobre kada su u pitanju sportisti. Može se pretpostaviti da ispitanici
genralno nemaju naročito povišen neuroticizam, s tim u vezi je moguće da
povišen neuroticizam u toj grupi nije u apsolutnom smislu visok, već samo
znači da nije u pitanju krajnja opuštenost i hladnokrvnost. To je samo
jedno, ne nužno i tačno, objašnjenje za dobijanje ovakvog rezultata. Blaga
uznemirenost pred nastup može biti pozitivna ali samo u slučaju da se
izgubi u prvim minutima takmišenja, u slučaju da se uznemirenost produži
samo može da ometa dalji tok takmičenja pa čak i da dovede do poraza.
Bazična crta ličnosti, agresivnost-hostilnost visoko negativno korelira sa
postignućem. Naime, moguće je da se na osnovu skora na ovoj supskali
može predvideti postignuće te osobe. Ako osoba sebe oceni kao nekog ko je
spreman da se verbalno suprotstavi autoritetu ili protivniku, kao neučtivu,
neosećajnu, neosetljivu, preke naravi, neempatičnu, kao nekog ko je sklon
antisocijalnom ponašanju, onda je moguće da procenjuje da su mumanja
šansa za postignućem. Možda na prvi pogled ovakav rezultat izgleda malo
verovatnim jer se, agresivne osobe smatraju upornijim i istrajnijim u
ostvarenju svojih ciljeva i snova. Oni su dominantniji, istrajniji, uporniji,
agresivniji u svom nastupu i sposobniji da dobiju ono šta žele, pa makar to
imalo i „visoku cenu“. Smatra se da je veća verovatnoća da će takva neka
osoba postići uspeh i ono čemu teži nego neko ko nema tu karakteristiku
ličnosti.Međutim to baš i nije u potpunosti tako, što pokazuju i ovi rezultati.
291
Agresivne osobe su neprihvaćene od strane drugih. Nemaju dobru
komunikaciju u grupi, kolege ih izbegavaju, često su kažnjavani, a sve se to
odražava na njihov uspeh. Nijedan vrhunski sportista nije stigao do vrha
agresivnim ponašanjem a još manje se zadržao u vrhu. Moguće je da bi se
dobili malo drugačiji rezultati da su ispitivani sportisti koji se bave
individualnim sportom, ali to je ideja za neko drugo istraživanje. Još jedno
objašnjenje za dobijanje ovakvih rezultata moglo bi biti, da sportisti svoju
agresivnost uspešno kanališu, te samim tim i ispoljavaju i niži nivo
agresivnosti. Ne mora da znači da će agresivni imati manja postignuća, kao
što ne mora da znači ni da su svi ljudi koji uspejuneagresivni, ali visoka
negativna korelacija u ovom slučaju svakako ukazuje na mogućnost
predikcije. Mora se imati na umu da su ispitanici u ovom istraživanju
uglavnom sportisti koji se bave kolektivnim sportom te da je za njih možda
agresija manje svojstvena karakteristika ličnosti.
Impulsivnost nema interpretativni značaj a samim tim ni prediktivni
doprinos, s obzirom da nije dobijena statistički značajna povezanost ove
dimenzije ni sa jednom zavisnom varijablom. Moguće je da je jedan od
razloga taj što u našem društvu postoji negativna konotacija u razumevanju
impulsivnosti zbog nedovoljne upućenosti, i da ispitanici izbegavaju da
odgovaraju pozitivno na pitanja vezana za impulsivnost iz nesvesne potrebe
za socijalno poželjnim odgovorima. Druga mogućnost za dobijanje ovakvih
rezultata je ta da je na ovom uzorku sužen varijabilitet kada je u pitanju ova
dimenzija (da su manje individualne razlike u impulsivnosti u okviru ovog
uzorka – moguća je pretpostavka da su oni generalno impulsivniji od
proseka ali ovde nije ispitivana opšta populacija da bi se mogli uporediti
rezultati). Moguće je u ovakvom objašnjenju tražiti uzrok izostajanja
korelacije ili možda zaista ova dimenzija nije značajan prediktor dimenzija
aspiracija. Rezultati na supskali aktivitet ukazuje na visoku prediktivnu
vrednost kada su sve tri komponente aspiracije u pitanju. Tačnije zaključak
na osnovu ovakvih rezultata bi bio da osobe koje sebe smatraju aktivnijim
imaju veću verovatnoću da će uspeti, viši nivo postignuća, u odnosu na one
koji ne smatraju sebe kao aktivnu osobu. Osobe koje sebe procenjuju kao
aktivne u slučaju da nemaju neku obavezu ili cilj kome teže, pokazuju
uznemirenost i nestrpljenje. One preferiraju izazovne i teške zadatke,
pokazuju dosta energije za rad i za zadatke koji se stavljaju ispred njih. Ova
bazična crta ličnosti je karakteristična za sportiste. Oni su konstantno
izloženi ekstremnim fiziškim naporima i stalno se pred njih postavljaju novi
i zahtevniji ciljevi. U pubertetu se pravi prirodna selekcija onih koji nastave
da se bave sportom profesionalno i onih koji odustanu od tog cilja ali ostanu
292
Dina Joksimović
u sportu kao rekreativci. Oni koji pregrme najteže i nastave da se bave
aktivno sportom stalno teže ka novim i zahtevnijim ciljevima. Ovde se
postavlja pitanje da li oni koji su prirodno aktivniji lakše izdrže nametnute
zahteve i nastave da se bave sportom, sada već kao profesionalci, ili navika
čini svoje pa oni posle toliko godina provedenih u trenažnom procesu
jednostavno ne mogu da prestanu. Ali i ovo pitanje je za neko drugo
istraživanje. Sve u svemu organizam sportista zahteva konstantnu aktivnost
i izazove tako da se nemir javlja kada oni izostanu. Dakle generalna
aktivnost i potreba za postignućem, ukazuju na veću verovatnoću za uspeh
u svojim namerama.Ove osobe nisu pasivni posmatrači onoga što će se
desiti već aktivo učestvuju u „kreiranju svoje sudbine“, te samim tim je i
veća verovatnoća da će baš oni uspeti. Skorovi dobijeni na supskali
socijabilnosti mogu doprineti prediktivnosti važnosti. Tačnije socijabilnost
visoko negativno korelira sa važnosti postignuća. Naime, osobe koje sebe
procenjuju kao nekog kome je potrebno da prisustvuje velikim žurkama, da
ima aktivan noćni život, veliki krug prijatelja i stalnu interakciju sa ljudima,
ocenjuju i životne ciljeve kao manje bitnim. Ispitana populacija je sportista,
tako da sve prethodne potrebe samo mogu da budu smetnja u ostvarenju
ciljeva i sportskih postignuća. Onima koji ispoljavaju ovakve potrebe, nije
na prvom mestu postizanje ciljeva već uživanje u momentu „ovde i sada“.
Opet napominjem da su ispitanici sportisti tako da nijedan od dosadašnjih
značajnih prediktora nije neprirodan s obzirom na odabir profesije.
Drugo pitanje koje se postavlja u ovom istraživanju je da li pol ima
prediktivnu vrednost kada su u pitanju tri komponente aspiracije. Da li žene
ili muškarci postižu veće rezultate i na kojim zavisnim varijablama. Koliku
vrednost imaju kategorijalni prediktori u odnosu na zavisnu varijablu. I u
ovom slučaju su se dobili značajni rezultati. Samo kada je prva komponenta
aspiracije u pitanju, važnost, nije dobijena statistički značajna razlika
između kategorijalnih varijabli, odnosno pol nije dobar prediktor kada je
ova komponenta (zavisna varijabla) u pitanju. Postizanja cilja kod oba pola
je iste važnosti. U ostala dva slučaja, kod ostale dve komponente dobijena
je visoki prediktivni doprinos kategorijalnih prediktora u odnosu na
verovatnoću i postignuće. Tačnije muškarci su postizali značajno više
rezultate u odnosu na žene. Moguće objašnjenje je da su muškarci
generalno samouvereniji, sigurniji u sebe i svoje mogućnosti, agresivniji u
nastupu i želji da ostvare svoj cilj, hladnokrvniji su ne posustaju lako pred
preprekama, spremniji su da se suprotstave autoritetu i impulsivniji.
Dobijeni rezultati ukazuju na mogućnost predikcije rezultata komponenta
aspiracije kada je pol u pitanju.
293
Istraživanje je vršeno na populaciji aktivnih sportista, studenata
Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, tako da nije mogućeizvesti generalni
zaključak za sve studenteniti na sve sportiste.Za naredno istraživanje
neophodno je istestirati studente nekog drugog fakulteta (npr. Filozofskog
fakulteta), odnosno uvesti uzorak ispitanika koji se ne bave profesionalno
sportom kako bi se proverili dobijeni rezultati, i kako bi se mogli izvesti
pouzdaniji zaključci. Ne bi bilo loše da se ponovi isto ispitivanje i na kraju
studiranja (na četvrtoj godini studija), da se proveri da li je došlo do
promene nivoa aspiracije kod studenta u odnosu na drugu godinu studija.
Da li je iskustvo tokom studija dovelo do promene kada su životni ciljevi u
pitanju. Međutim tada postoji drugi problem, osipanje uzorka ( neki neće
završiti fakultet dok će drugi obnoviti neku godinu ), o tome treba voditi
računa. Sve u svemu dobijeni su zanimljivi, interpretabilni, rezultati u ovom
pilot istraživanju, koji mogu biti od velike koristi u daljem nastavku
ispitivanja ovih fenomena.
Literatura
Adie, W. J., Duda, L. J. & Ntoumanis, N. (2008). Autonomy support, basic
need satisfaction and the optimal functioning of adult male and
female sport participants: A test of basic needs theory. Motiv Emot
(2008) 32:189–199.
Amiot, C., Gaudreau, P., & Blanchard, C. (2004). Self-Determination,
Coping, and Goal Attainment in Sport. Journal of sport & exercise
psychology, 26, 396-411.
Beyers, W. & Goossens, L. (2002). Concurrent and Predictive Validity of
the Student Adaptation to College Questionnaire in a Sample of
European Freshman Students. Educational and Psychological
Measurement; 62; 527. Campbell, L, H., Barry, L. C, Joe, N. J. &
Finney, J. S. (2008). Configural, Metric and Scalar Invariance of the
Modified Achievement Goal Questionnaire Across African
American and White University Students. Educational and
Psychological Measurement; 68; 988..
Carver, S. C. (2004). Negative Affects Deriving From the Behavioral
Approach System. Emotion, Vol. 4, No. 1, 3–22
Čolović, P. & Milin, P. (2008). Korelacioni istraživački nacrt. Novi Sad:
nepublikovani materijal
294
Dina Joksimović
Deditius-Island, H. K. & Caruso, J. C. (2002). An Examination of the
Reliability of Scores from Zuckerman’s Sensation Seeking Scales,
Form V. Educational and Psychological Measurement 62; 728.
Hein, V. & Hagger, S. M. (2007). Global self-esteem, goal achievement
orientations, and self-determined behavioural regulations in a
physical education setting. Journal of Sports Sciences, 25(2): 149 –
159.
Kasser, T., & Ryan, R. M. (1996). Further examining the American dream:
Differential correlates of intrinsic and extrinsic goals. Personality
and Social Psychology Bulletin, 22, 280-287.
Mageau, G. & Vallerand, R. (2003). The coach–athlete relationship: a
motivational model. Journal of Sports Sciences, 21, 883–904.
Marsh, W. H., Plucker, J. A. & Stocking, B, V. (1997). The Self-Description
Questionnaire II and Gifted Students: Another Look at Plucker,
Taylor, Callahan, and Tomchin’s (1997) „Mirror, Mirror on the
Wall“. Educational and Psychological Measurement61; 976.
Smederevac, S. & Mitrović, D. (2006). Ličnost metodi i modeli. Centar za
primenjenu psihologiju, Beograd.
Standage, M., Duda, L. J. & Ntoumanis, N. (2003). Predicting motivational
regulations in physical education: the interplay between dispositional
goal orientations, motivational climate and perceived competence.
Journal of Sports Sciences, 21, 631-647.
Zackerman, M. (2002). Zuckerman-Kuhlman Personality Questionnaire
(ZPKQ): An alternative five-factoria model. In B. De Road, M.
Pervgini ( Eds.) Big Five Assessment (pp.377-396), Hogrefe and
Huber Publishers.
Thøgersen-Ntoumani, C., & Ntoumanis, N. (2006). The role of selfdetermined motivation in the understanding of exercise-related
behaviours, cognitions and physical self-evaluations.Journal of
Sports Sciences, 24(4): 393-404.
Vallerand, J, R. & Losier, G. (1994). Self-Determined Motivation and
Sportsmanship Orientations: An Assessment of Their Temporal
Relationship. Journal of sport & exercise psychology, 16, 229-245.
Vallerand, J, R. (1999). An integrative analysis of intrinsic and extrinsic
motivation in sport. Journal of applied sport psychology, 11, 142169.
Vansteenkiste, M., Matos, L., Lens, W. & Soenens, B. (2006).
Understanding the impact of intrinsic versus extrinsic goal framing
295
on exercise performance: The conflicting role of task and ego
involvement. Psychology of Sport and Exercise 8 (2007) 771–794.
Youngstrom, E. A. & Green, K. W. (2003). Reliability Generalization Of
Self-Report Of Emotions When Using The Differential Emotions
Scale. Educational and Psychological Measurement, 63; 279.
Dina Joksimović
RELATIONS OF BASIC PERSONALITY DIMENSIONS AND
GENDER WITH ASPIRATIONS OF ATHLETES
Abstract
This paper describes research aimed at examining the relation
between personality dimensions Zakerman-Kuhlmanovog models and life
goals tested aspirations. In a sample of 200 subjects of both sexes, 20god.,
Were applied scale aspirations and Zakermen-Kuhlman Personality
Questionnaire dimensions (ZKPQ). Relationships were examined using
multiple regression analysis, in which the dependent variable, the three
components of the aspirations of the importance of size, the probability of
the achievement, continuous predictor of personality traits (impulsive
sensation seeking, neuroticism-anxiety, aggression, activity and sociability),
whereas sex categorical predictor . The results indicate a significant
association of three components of the aspirations and basic personality
dimensions (importance of R = 0448, p< 0.000, probability R = 0.432, p <
0.000, achievement R = 0.435. p < 0.000), with significant partial
contribution to the prediction of scores on the dimensions aspriracije give
dimensions Neuroticism-Anxiety(β = 0.294, p < 0.000, in terms of
importance β = 0.155, p < 0.031 in relation to the likelihood), Aggressive (
β = -0.207, p < 0.005, as compared to achievement) and activity (β = 0.276,
p < 0.000, in terms of importance, β = 0.349, p < 0.000, in relation to
probability and β = 0.300, p < 0.000in relation to achievement), sociability
(β =-0.247,p < 0.000 in terms of importance) and sex (when the probability
of this is, β = -0.161, p < 0.016 and when it comes to achievement of β = 0.254, p < 0.000, in both cases, men achieved higher scores).
Keywords: aspiration test, basic dimensions of personality, the
athletes.
296
PRIKAZI KNJIGA
Milica Pavlović,
Niš
Prikaz knjige LJUBAV JE PRIČA-NOVA TEORIJA ODNOSA
Beograd: Rad, 2007
Robert Dž. Sternberg je Profesor psihologije i obrazovnih nauka i
direktor Center for the Psychology of Abilities, Competencies and Expertise
na univerzitetu Yale. Za prirodu i karakteristike ljubavi zainteresovao se
osamdesetih godina kada je i počeo sa istraživanjima ove temetike. Njegova
shvatanja o ljubavi stalno su se razvijala i oblikovala u nove teorije, počevši
odPsihometrijskog tipa teorije ljubavi, koji je u saradnji sasvojom
diplomiranom studentkinjom Suzan Gradžek formulisao ranih osamdesetih
godina, preko Trougaone teorije koja oblike ljubavi određuje u kombinaciji
tri komponente: intimnosti, strasti i predanosti-posvećenosti, pa sve do
sredine devedesetih godina kada dolazi na ideju da problemu ljubavi priđe
iz novog ugla-ugla narativne psihologije i formuliše koncept Ljubav je
priča. Odlučuje da sistematizuje različite priče o ljubavnim odnosima i da
na osnovu toga napravi novu teoriju ljubavi koja će moći da odgovori i na
tako delikatna pitanja kao što su: Zašto se zaljubljujemo baš u određenu
osobu a ne u neku drugu? Zašto samo sa određenim osobama uspevamo da
održimo ljubavni odnos, dok sa drugima to nije moguće? Zašto naša ljubav
preme nekim osobama traje, dok se prema nekima vrlo brzo ugasi.... ?
Knjiga: “Ljubav je priča” rezultat je njegovog rada na novoj teoriji
ljubavi i ne predstavlja krajnji prikaz ove teorije jer je ona još u fazi
proveravanja. Sadrži dvadesetpet vrsta različitih priča koje nam, svaka na
svoj način, daju odgovor na pitanje: Šta je to ljubav? Pisana je lakim
jezikom, obiluje mnoštvom primera i to je čini pristupačnom za širu
populaciju čitalaca. Primeri koji su navođeni predstavljaju ljubavne priče ili
njihove modifikacije stvarnih ljudi sa kojima se Sternberg susreo, iz kojih
su izostavljena prava imena da bi se sačuvala poverljivost podataka. Knjiga
nije tipa samopomoći niti davanja saveta kako da nam veze budu uspešne.
U njoj se naglašava da ne postoji magični recept za pronalaženje i
poboljšavanje ljubavi.
PRIKAZI KNJIGA
Glavna ideja koja se provlači kroz celu knjigu je ta da se mi
zaljubljujemo u ljude čije je shvatanje ljubavi oličeno u ljubavnoj priči
slično našem; odnosno čije su priče iste ili slične našoj, čije su uloge
komplamentarne sa našom. Ako bismo se zaljubili u osobu sa potpuno
drugačijom ljubavnom pričom od naše, ističe Sternberg, neko od nas dvoje
bi patio u takvom odnosu i on bi za njega vremenom postajao sve više
opterećujući.
Sternberg ističe da smo mi u suštini skupovi naših priča i da
odrastamo na ljubavnim pričama. Kad je reč o ljubavnim odnosima, da
bismo razumeli zašto neki parovi opstaju a neki ne, moramo otkriti suštinu i
vrstu ljubavne priče koja je karakteristična za svakog od partnera i koja
otkriva šta je za njega ljubav u odnosu u kome se trenutno nalazi i šta bi
ona, po njemu, idealno trebalo da bude. Uspešan odnos između dvoje ljudi
zavisi upravo od toga da li se njihove pojedinačne ljubavne priče
međusobno podudaraju i usaglašavaju i koliko njihove idealne priče
odgovaraju odnosu i priči u kome su trenutno.
U svaki odnos mi stupamo, ističe Sternberg, sa unapred formiranim
pričama i očekivanjima koja druga osoba treba da ispuni da bi ostala u
odnosu sa nama i koja u suštini daju smisao našem životu. Mi stalno
nastojimo da uskladimo utiske koje dobijamo o nekoj osobi sa stvarnošću,
da zamenimo činjenice fikcijom koju sami oblikujemo, odnosno da
zamenimo istinu pričom, iako toga najčešće nismo svevsni. Kako bolje
upoznajemo ljude mi sve više počinjemo da na njih projektujemo svoje
misli i osećanja, pa iako možemo misliti da nekoga sve bolje poznajemo
verovatnije je da se u stvari udaljavamo od realnosti i pravimo sopstvenu
kreaciju te osobe. Mi u suštini poznajemo ljude samo kroz način na koji ih
opažamo. Ne postoji objektivna istina o odnosu dve osobe. A da bi partneri
ostvarili uspešan odnos, pored individualnih treba da stvore i zajedničku
priču, koja može ali i ne mora da se podudara są njihovim individualnim.
Svako od nas istovremeno ima više različitih ljubavnih priča, koje
nastoji da ostvari u svojim ljubavnim odnosima. One su poređane u
hijerarhijskoj lestvici po stepenu privlačnosti koji imaju za nas, što znači da
nam se neke priče više sviđaju od drugih. Različite osobe aktiviraju u nama
različite priče. Ako sretnemo osobu koja odgovara našoj priči koja zauzima
više mesto u hijerarhiji od one koju imamo sa aktuelnim partnerom, on u
našim očima može da izgubi svoju privlačnost i mi onda preispitujemo naš
odnos iz potpuno novog ugla. U najvećem broju slučajeva mi nismo svesni
hijerarhije i preferencije naših priča i uticaja koji one vrše na nas.
298
LJUBAV JE PRIČA – NOVA TEORIJA ODNOSA
U delu knjige koji je posvetio različitim pričama o ljubavi Sternberg
pravi zanimljivu analogiju između ljubavi i penjanja na planinu po
mračnom i maglovitom vremenu, kada ne možemo videti gde se trenutno
nalazimo, ni koji nam je naredni korak, gde nas on vodi, da li ćemo ostati
na koliko-toliko sigurnom tlu, ili napraviti korak više ili niže rizikujući da
odemo u nepoznato.
Ljudi će uvek tumačiti iste događaje na više ili manje različite
načine. Svaki odnos se filtrira kroz sopstvenu ljubavnu priču, odnosno
svako od partnera vidi odnos u skladu sa sopstvenim percepcijama koje su
uslovljene njegovom ljubavnom pričom. Sternberg naglašava da odnos
između dvoje ljudi ispunavaju različite vrste priča: priče o ljubavi, novcu,
deci, seksu, priče o sopstvenim pričama-različita objašnjenja i
racionalizacije ponašanja.
Govoreći o osnovnim elementima priča, Sternberg naglašava da
svaka naša priča ima zaplet koji predstavlja sopstvena “istinu” svakog od
partnera o onome što se dešava u jednom odnosu; temu koja govori šta naša
priča zapravo znači, u osnovi je zapleta i predstavlja ono što mislimo da
smo naučili iz odnosa i karaktere (likove-junake),koji pored glavnih-samih
partnera, uvek uključuju i ljude-junake iz njihovih prošlosti koji aktuelno
utiču i deluju na partnerski odnos, ali čijeg uticaja partneri ne moraju da
budu a najčešće i nisu potpuno svesni.
Sternberg primećuje da za svaku priču postoji određen
karakterističan način mišljenja i ponašanja, da se vremenom priče menjaju,
da one mogu da budu manje ili više adaptivne a da spešnost određene priče
zavisi od sopstvene definicije uspeha koju svaka osoba ima. Napominje i to
da priče koje nosimo pri ulasku u neki odnos određuju naše, a donekle i
partnerovo ponašanje, ali i da, isto tako, naš život, okolnosti, ljudi sa kojima
se surećemo utiču i modifikuju naše priče.
Nastojeći da deteljnije rasvetli poreklo i tok naših priča, Sternberg
ističe da mi, pri konstrukciji priče, obično dopunjujemo i modifikujemo
stari material prilagođavajući ga novim okolnostima a da su u taj process
nastajanja nove priče utkane naše emocije, doživljaji, motivi, crte ličnosti i
različita iskustva koja svakodnevno stičemo. Sve naše percepcije su pod
velikim uticajem priča koje nosimo dobuko u sebi. Teme tih priča potiču iz
našeg najranijeg detinjstva, iz različitih interakcija najpre sa roditeljima,
zatim sa vršnjacima, braćom, sestrama, prijateljima… One potiču iz našeg
iskustva i zbog toga za nas imaju izuzetan značaj, koji verovatno za neku
drugu osobu sa iskustvom različitim od našeg ne bi imale. Sve priče imaju
početak, sredinu i kraj. Početak priče je funkcija osobe koju smo sreli i na
299
PRIKAZI KNJIGA
koju projektujemo naša očekivanja vezana za nju, što za sobom povlači
visok stepen uzbuđenja. Još na početku odnosa, ljudi zamišljaju kakav će
biti kraj. Nakon završetka odnosa mnogi ljudi nastavljaju da razvijaju i
menjaju priču o samom odnosu tako da se ona veoma razlikuje odmah po
završetku odnosa i nakon proteka izvesnog broja godina. Anticipirani kraj
može unapred da odredi koju će vrstu tema i zapleta naš odnos da ima; što
znači da naše predviđanje kraja može da oblikuje odnos isto koliko stvarni
odnos oblikuje kraj.
Naše priče upravljaju našim odnosima ali takođe i izborom odnosa
koje želimo da razvijamo. Nas će privući partner za koga procenimo da će
nam omogućiti da zajedno sa njim kreiramo priču koja se uklapa u ono što
mi želimo da je ljubav, što znači da se zaljubljujemo pre u sopstvenu priču
o nekoj osobi, nego u nju samu, ističe Sternberg. Svako od nas je sklon da
nove situacije i događaje tumači u svetlu starih priča. Tako naše priče
kontrolišu način na koji opažamo postupke drugih ljudi, naročito postupke
partnera, a njih sa druge strane uzimamo kao potvrdu naše već postojeće
priče, tako da one postaju svojevrsno samoispunjavajuće proročanstvo.
Veoma je teško menjati sopstvenu priču. To zahteva puno energije,
prikupljanje ogromnog broja novih informacija, priznavanje sebi da nismo
bili u pravu, da nas odnos u kome smo više ne ispunjava i da i sledeći u koji
uđemo može biti takođe pogrešan. Zbog svega toga ljudi imaju tendenciju
da se drže stare priče, sve dok ona ne postane toliko opterećujuća da
ozbiljno remeti njihovo funkcionosanje. Teško je promeniti i priče drugih
ljudi. Oni naše pokušaje tumače kao direktne napade i odgovaraju
protivnapadom.Većina pokušaja da se odnos promeni i poboljša je
neuspešna jer ne dolazi do promene same priče. Ljudi nastoje da menjaju
saznanja, ponašanja i osećanja ne zadirući dublje u samu priču, koja i leži u
osnovi svega toga.
Sternberg ne smatra da su naše priče konstantne, nepromenjljive,
jednom zauvek fiksirane i trajne. Po njemu, one su podložne promenama,
koje su doista veoma spore, ali su tu, nekada deluju u smeru unapređivanja
odnosa kada nam se partner sve više i više dopada, a nekada u smeru
pogoršanja odnosa, koji se na kraju i prekida.
Glavne razloge bezuspešnih pokušaja da se odnos promeni
Sternberg vidi u tome što u najvećem broju slučajeva osobe (partneri, čak ni
terapeuti od kojih se traži pomoć) ne uzimaju u obzir priče koje leže u
osnovi odnosa a koje ustvari upravljaju načinom na koji partneri percipiraju
i pristupaju odnosu. Da bismo promenili odnos, on savetuje, moramo da
razumemo priču u kojoj smo, našu idealnu priču i idealnu priču našeg
300
partnera, koja nas je najverovatnije na početku i spojila. Konvencionalne
terapije čiji je cilj poboljšavanje ljubavnog života određenog para nemaju
uspeha ako se bave samo simptomima-prostim razumevanjem zašto je
odnos propao, odnosno samo dejstvima priča koje sami sebi pričamo,
zanemarujući pri tom suštinske uzroke koji leže u osnovi-a to su sopstvene
priče o ljubavi. Rešenje leži u promeni trenutnog odnosa ili ljubavne priče.
Nastojeći da nam približi razumevanje idealne priče Sternberg
naglašava da su priče koje stvaramo mešavina karakteristika osoba koje
smo u prošlosti želeli ali nismo mogli da imamo. Uvek kada izgubimo
nekog mi internalizujemo one karakteristike koje su nam se sviđale kod te
osobe a zatim ih obično nesvesno, ugrađujemo u našu idealnu priču. Naše
priče se često nalaze na predsvesnom nivou, što znači da mi najčešće i
nismo potpuno svesni svoje idealne priče. Istraživanje koje je Sternberg
obavio na Jejlu, pokazalo je da su idealne priče o ljubavi koje ljudi imaju
isto toliko važne kao i stvarni odnosi u kojima se nalaze. Ideali utiču na
formiranje aktuelnog odnosa i određuju naš stepen zadovoljstva njim kada
ga ostvarimo. Neke osobe koje srećemo se još odmah na početku veoma
uklapaju u naše idealne priče što u nama izaziva osečanje zaluđenosti, kako
ističe Sternberg. I iz prijeteljstva se može polako razviti ljubav, koja povlači
za sobom laganu promenu naše idealne priče. Naše idealne priče mogu ali
ne moraju da se menjaju sa promenom odnosa u kojima se nalazimo.
Idealna priča najčešće ostaje idealna i osoba s toga pokušava da promeni
aktualnu priču i odnos trudeći se da novu približi idealu.
Sternberg ne zaboravlja kulturnu matricu naših priča; naprotiv on
ističe da na oblik i vrstu ljubavnih priča koje stvaramo veoma utiču običaji i
kultura u kojoj živimo. Ljudi kreiraju priče o ljubavi, porodici, poslu… o
svim sferama života koje su im važne. Ponekad dolazi do rivalstva i borbe
za primat između ovih priča ali većina ljudi teži kognitivnoj doslednosti
odnosno finom uklapanju različitih vrsta priča jednih u druge.
U knjizi je opisano dvadesetpet vrsti priča, sistematizovanih u pet
velikih grupa, od kojih svaka sadrži po nekoliko priča. Pri objašnjavanju
svake, Sternberg ide u detalje nastojeći da nam je na taj način što bolje
predstavi. Na početku daje opis i glavne karakteristike priče. Zatim navodi
pitanja koja se koriste za pravilno dijagnostikovanje priče i koja nam
omogućavaju da na pravi način uđemo u njenu suštinu. Svaku priču
ilustruje sa po dva primera, objašnjava oblike mišljenja i ponašanja koji su
karakteristični za osobe-partnere koji stvaraju i “žive” određenu priču. Na
kraju jasno navodi i objašnjava komplamentarne uloge koje partneri
preuzimaju a koje su karakteristične za određenu priču, za njihovo
301
PRIKAZI KNJIGA
karakteristično shvatanje ljubavi, da bi na kraju naveo dobre i loše strane
svakog od tih shvatanja, odnosno prednosti i nedostatke svake priče.
Prva grupa priča su Asimetrične priče čija je glavna
karakteristika postojanje asimetričnog odnosa-komplementarnog ponašanja
između partnera, što predstavlja i samu suštinu intimnog odnosa. Prva priča
iz ove grupe je Priča učitelj–đak u kojoj jedan partner koji ima ulogu
učitelja određuje strukturu odnosa i obezbeđuje informacije, dok ih drugi
prima-uloga đaka. U Priči o žrtvovanju osoba koja igra ulogu žrtve stalno i
dosledno čini ustupke drugoj, koja ih sa zahvalnošću prima. Glavna tema
Priče o vladanju i upravljanju je zainetresovanost partnera za raspodelu
moći. Moć između dve osobe može biti raspodeljena na različite načine,
tako da ova priča može da poprimi različite oblike (autokratski odnos,
demokratski-ravnopravan odnos i anarhični odnos). U Policijskoj priči
jedan partner vrši nadzor nad drugim i tako obezbeđuje strukturu celog
odnosa. Pornografska priča je priča o ponižavanju i degradaciji, gde osoba
oseća ljubav samo u slučaju ako nekoga ponižava ili ako je neko ponižava,
jer u ovom slučaju poniženje rađa strast. Poslednja priča iz ove grupe je
Priča strave i užasa, u kojoj odnos biva privlačan zato što osoba trpi torturu
ili pak, teroriše svog partnera.
Priče o objektima predstavljaju drugu veliku grupu ljubavnih priča.
Osoba ilisam odnos imaju vrednost jedino dok obavljaju tačno određene
funkcije. Na osnovu toga su priče iz ove grupe podeljene u dve manje
podgrupe. Prva od njih posmatra osobu kao objekat. U okviru nje se
izdvajaju Naučno-fantastična priča – osoba se ceni zbog njenog bizarnog
karaktera i ponašanja, Kolekcionarska priča – osoba se ceni zato što
popunjava prazno mesto u kolekciji i Umetnička priča – osoba se ceni zbog
fizičkog izgleda. U drugoj podgrupi ovih priča ceo odnos se doživljava kao
objekat – odnosno služi kao sredstvo da se postigne cilj koji često nema
direktne veze sa odnosom. Tu je Priča o kući i ognjištu u kojoj odnos
predstavlja sredstvo za postizanje prijatnog životnog okruženja; kuća
predstavlja središte fizičkog i emocionalnog odnosa i doživljava se kao
centar zajedničkog života. U Priči o izlečenju odnos služi da bi se nekom
pomoglo da se oporavi od neke traume ili teškog iskustva-zloupotrebe
narkotika, učestvovanja u ratu, mučenju, ili bilo kom drugom obliku nasilja.
Religijska priča zanimljiva je po tome što odnos ima dvojaku funkciju:
približavanje Bogu, odnosno sam odnos može da postane ovaploćenje
religijskih osećanja jednog ili oba partnera. Priča u kojoj odnos predstavlja
podsticaj za igranje najrazličitijih igara sa jasno definisanim pravilima,
302
pobednikom i gubitnikom, koji se mogu smenjivati iz partije u partiju je
priča nazvana-Odnos kao igra.
Treća velika grupa priča su Priče o koordinaciji. Partneri koji dele
ovu pričusmatraju da se ljubav rađa tokom zajedničkog rada na stvaranju ili
održavanju odnosa. Tako u Putopisnoj priči partneri vide svoj odnos kao
putovanje u kome odredište može biti jasno precizirano ali i ne mora; jedino
je važno kako do njega zajednički doći, kojom brzinom, gde se na tom putu
treba zaustaviti. U Priči o šivenju i pletenju partneri smatraju da zajedno
vezu i pletu svoj odnos, deo po deo, odnosno jedan partner može da šije za
drugog partnera; ljubav predstavlja ono što partneri sami naprave-sašiju.
Partneri koji dele Baštensku priču odnos vide kao baštu, koju svakodnevno
treba negovati i zalivati, obezbeđivati dovoljno svetlosti i Sunca, čistiti od
korova, da bi cvetala i davala plodove. U Poslovnoj priči – partneri se
ponašaju kao poslovni saradnici koji nastoje da razviju uspešan i
prosperitetan poslovni poduhvat; odnos se vodi kao posao. Priča u kojoj su
partneri zavisni jedan od drugoga, očajnički se oslanjaju jedan na drugoga i
ne mogu jedan bez drugog je Priča o zavisnosti.
Partneri koji veruju da izvan odnosa postoji neki stvarni ili
imaginarni tekst, koji propisuje i određuje način na koji će se odnos
odvijati, svoja shvatanja ljubavi mogu prepoznati u okviru jedne od
Narativnih priča. U Bajkovitoj priči taj tekst je bajka u kojoj princ ili vitez
traga i na kraju spašava princezu nakon čega žive zauvek srećno. Za
Istorijsku priču karakterističan je istorijski tekst, u kome prošlost određuje i
usmerava budućnost a sadašnjost je u velikoj meri određena prošlošću.
Partneri koji dele Naučnu priču smatraju da odnosom i onim što ljudi
misle, osećaju ili rade upravljaju naučni zakoni. Ljudi sa ovom pričom su
veoma analitični i nastoje da razumeju, analiziraju i seciraju na sitne detalje,
a zatim objasne sebi ili svom partneru ljubav i sve što se dešava, na dubljem
nivou u njihovom odnosu. Za Kuvarsku priču interesantno je to da postoji
recept koji sadrži sve sastojke za uspešan i srećan život i koji ako se
pažljivo sledi sigurno dovodi do srećnog i uspešnog odnosa.
Poslednju veliku grupu ljubavnih priča koju je Sternberg opisao
predstavljaju Žanrovske priče u kojima razlog za postojanje celog odnosa
predstavlja oblik ili način življenja u njemu; jedna posebna karakteristika
odnosa se ističe i dominira nad ostalima. U Ratnoj priči odnosom dominira
stalni rat, koji se nikada ne završava i nikad nije konačno dobijen ili
izgubljen a sama ljubav se shvata kao beskrajni niz bitaka u ratu. U
Pozorišnoj priči pozorišni aspekt odnosa uvek je prisutan dok jedan ili oba
partnera igraju uloge. Za Humorističku priču je karakteristično da u njoj
303
PRIKAZI KNJIGA
preovlađuju šale, bezbrižnost i sagledavanje bezbrižne strane stvari; odnos
se ne shvata ozbiljno a problemi se rešavaju tako što se u njima traži
smešna strana. Priča u kojoj je jedan od partnera stalno obavijen velom
tajne i misterije, koji drugi partner nikako ne može da otkloni je
Tajanstvena priča.
Sternberg je u više navrata testirao svoje shvatanje ljubavi kao priče.
U ovoj knjizi on prikazuje rezultate istraživanja koje je radio u saradnji sa
Lorom Linč i Mahzad Hodžatom a kojima je natojao da pruži adekvatan
odgovor na posebna, veoma delikatna pitanja na koja druge teorije o ljubavi
nisu mogle. Prema njegovom mišljenju, takav odgovor se može dati jedino
ako se ljubav shvati kao priča. Ovakvo viđenje ljubavi je korisno za
objašnjavanje razloga zašto nas privlače baš određeni pojedinci, a ne neki
drugi; zašto neki odnosi odolevaju iskušenjima a drugi se prekidaju pri
naletu prvih problema; zašto odnosi koji se drugim ljudima čine kao krajnje
disfunkcionalni ipak opstaju i traju, a zašto neki drugi odnosi, koji spolja
deluju veoma funkcionalno, pucaju. Krajnji zaključak, koji on izvlači je taj,
da stepen u kome ljudi doživljavaju trajnu ljubav zavisi od stepena u kome
partneri uspešno odigravaju uloge u pričama svakog od njih.
Iako naglašava da ne postoji magični recept kako da se ljubav
poboljša iz razloga što različiti ljudi imaju veoma različita shvatanja o
ljubavi, Sternberg ipak navodi određena pravila, koja u suštini predstavljaju
rekonceptualizaciju onoga što predstavlja ljubav i koja nam mogu pomoći
da uvidimo šta možemo učiniti da nas ona što više zadovoljava. Pored
ljubavi, potrebna je i sredina koja pruža podršku, prijatelji, ekonomsko
blagostanje, duhovna ispunjenost i, kao najznačajnije, kompatibilna
interesovanja i vrednosti da bi bliski odnos među partnerima bio uspešan.
U ovoj knjizi je opisano dvadesetpet vrsta priča, koje predstavljaju
samo mali deo od beskrajno mnogo shvatanja koje ljudi imaju o ljubavi.
Svakog od nas privlači veći broj različitih priča, ali ih mi sistematizujemo
po privlačnosti i vrednosti koju imaju za nas, tako da pravimo svojevrsnu
hijerarhiju, u kojoj su one poređane po svom stepenu privlačnosti, od
najprivlačnije do najmanje privlačne. Naše priče se tokom vremena mogu
menjati. Čak i ako u glavnim delovima ostaju iste, one su u procesu stalnog
nastajanja i razvoja jer ih mi svakim novim iskustvom upotpunjujemo.
Zaključila bih ovaj prikaz Sternbergovim rečima koje bi trebalo da
nas ohrabre i osnaže da tražimo onu “pravu” ljubav: “To što je ljubav priča,
ne zatvara mogućnosti koje stoje pred nama; naprotiv, to nas čini svesnim
da možemo da stvaramo bezbroj mogućnosti dok pišemo priče naših života i
ljubavi” (str. 274).
304
Milena Belić,
Državni Univerzitet u Novom Pazaru,
Novi Pazar
STIVEN MIČEL
MOŽE LI LJUBAV DA TRAJE?
CLIO, BEOGRAD, 2008.
Naslov knjige Može li ljubav da traje? autora Stivena Mičela, budi
znatiželju čitaoca i navodi na pomisao da će u ovom delu pronaći odgovor
najedno od najintimnijih pitanja ljudske prirode i iskustva. Međutim, uprkos
smelom i obećavajućem nazivu čitalac će naići na nova pitanja, dileme i
živopisna razmatranja bogastva i složenosti čovekovog emotivnog
života.Autor ne nudi definitivne i jednostavne odgovore (verovatno zato što
i ne postoje), već podstiče čitaoca da zaroni u vlastito biće, suoči se
sopstvenim iskustvom, razloži svoje interakcije sa drugim ljudima i pokuša
da samom sebi da odgovor. Ovakav način pisanja je posledica uverenja
autora da čovekova sigurnost leži u vladanju svetom oko sebe i svetom u
sebi, ali to nastojanje može ugroziti bogastvo i sadržajnost ljudskog
iskustva. Saznavati svet i sebe ne podrazumeva tragati za jednom istinom,
već razvijati sebe i svoju zainteresovanost ka neprekidnom bogastvu
iskustva.
Ovo štivo je namenjeno čitalačkoj publici šireg obrazovanja.
Međutim, mora se priznati da je potrebno izvesno poznavanje psihoanalize
kao i intelektualna oštrina neophodna u izazivanju pravog efekta čitanja.
Svojevrsno putovanje kroz štivo nije jednostavno već zahteva smelost da
osvestimo potisnute sadržaje, budemo iskreni, priznamo, razmatramo
skrivene sadržaje i ponovo posložimo iskustvo.
Autor gotovo socio-konstruktivistički započinje svoje delo
naglašavajući prirodu čoveka koju neumitno i nepovratno oblikuju drugi i
sredina u kojoj pojedinac bitiše. Takav kontekst zadržan je do kraja dela,
odnosno sve emotivne sadržaje, interakcije i komunikacije zavisi od drugih,
dešavaju se sa drugim ljudima i ljudi u jezičkoj interakciji daju smisao
doživljenim iskustvima. Ono što se sa sigurnošću može reći je da delo i
tema odražavaju duh vremena zapadnog društva u kome se ističe značaj
zajednice u kojoj čovek živi, podržavanje različitih oblika ljubavi,
romantična ljubav kao smisao života i sl. Treba napomenti da autor polazi
od psihoanalize u svojim razmišljanjimaali je ne primnjuje grubo i
PRIKAZI KNJIGA
jednostavno, već sa stanovišta „relacione psihoanalize“ pokušava da dopre
do najtananijih delova ljudskog bića.
Razmatranje ove, rekli bismo, ključne životne teme autor započinje
od verovanja koja su sveprisutna, a povezana su sa pitanjem u naslovu dela.
Naime, laici i naučnici smatraju da je ljubav ključna za smisao ljudskog
postojanja. Međutim, čini se da svaki čovek smatra da je romantična ljubav,
vrsta ljubavi o kojoj je najviše reč u delu, ipak podložna menjanju i
nestajanju.Svako poglavlje u knjizi govori o jednom raširenom uverenju
zašto je to tako. Autor ne pokušava da potkrepi ili opovrgne uverenja koja
razmatra u knjizi, već primerima životnih priča realnih ljudi iz svoje
terapijske prakse pokušava da dočara složenost emotivnog života i natera
čitaoca da se zamisli nad sopstvenim doživljajima romantične ljubavi.
Čitalac će biti u situaciji da mu sve izgleda poznato i svakodnevno, čak će
deliti mišljenje autora a onda će se naći pred finim zaokretom gde će ga
autor suočiti sa činjenicom da su uzroci prolaznosti ljubavi koje tražimo
oko sebe i koje smatramo neminovnošću, upravo u nama, čak ih mi
stvaramo i održavamo.
Da li ljubav prolazi zato što joj ambijent sigurnosti i izvesnosti ne
pogoduje, već traži novinu i uzbuđenje? Da li to znači da su ljubav i brak
nespojivi? Čini se da živimo u vremenu sloboda gde svaka individua bira za
sebe način života i opredeljuje se po vlastitom izboru. To važi i za
seksualnost. Međutim, izgleda da današnji ljudi imaju jednako problema da
u jednoj osobi spoje strast i ljubav. Autor nas uverava da ono što mi
smatramo sigurnim i predvidljivim kod našeg partnera predstavlja varku.
Sigurnost nije inherentan kavalitet partnerskoj ljubavi, već pažljivo građena
i odražavana iluzija neophodna u zadovoljenju naše bazične ljudske potrebe
za sigurnošću. Autor nas uverava da naš doživljaj braka i prinipi za koje
verujemo da ga čine su duboko ukronjeni u sredini u kojoj živimo. Iako je
pitanje braka i ljubavi, naposletku, vrlo lično, čini se da ga oblikuju i
kultura i ljudi oko nas, mediji i duh vremena uopšte. Svedoci smo krupnih
globalnih promena u današnjem svetu, krupne promene postoje i u
doživljavanju ljubavi i braka. Čini se, ipak, da neke vrednosti itekako
opstaju uprkos svemu, te se brak i dan danas doživljava kao sigurno utočište
sa predvidljim partnerom iz koga treba izbaciti ili bar kontrolisati seksualne
impulse i strasti koje mogu urušiti pažljivo građenu iluziju. Autor poziva
čitaoca da se okrtene autentičnom iskustvu bezobzira na rizike koje nosi sa
sobom, jer je to ujedno jedini način da iskusimo punoću ljubavi.
Seksualnost predstavlja vrlo važnu komponentu partnerskih odnosa i
u ovoj knjizi joj se pridaje velika važnost. Ono što je čini zanimljivom u
306
MOŽE LI LJUBAV DA TRAJE?
ovom kontekstu je činjenica da je se seksualnost kod ljudi duboko povezana
sa umom što čini da se doživljava kao izuzetno složen aspekt bića ali i
izuzetno složen međuodnos bića koji zadovljavaju seksualne želje.
Postavlja se pitanje zašto se uprkos seksualnim slobodama seksualnost i
dalje često doživljava kao nepristojna i ugrožavajuća. Na ovom mestu autor
ukazuje da se dugo vremena seksualnost pripisivala nižim slojevima
ljudskog bića, te se ustrojstvo čoveka kao civilizovanog bića moglo
sačuvati pripisivanjem seksualnih impulsa njegovoj animalnoj prirodi.
Zanimljivo je sagledati ljubavni odnos ako prihvatimo seksualnost kao deo
svoje prirode.
Autor razmatra važnost idealizacije u romantičnoj ljubavi. Duga
tradicija psihoanalitičkog učenja posmatra idealizaciju kao ugrožavajući
proces jer odstupa od principa realnosti što urušava pravedno suđenje i
vrednovanje partnera. Vremenom idealizacije nestanu i dolazi do
neminovnog razočaranja. Autor predlaže novo viđenje idealizacije, kao
procesa koji predstavlja još jedan način našeg bitisanja i iskazivanja ličnosti
što svakako može unaprediti naše partnerske veze i postojanje uopšte. U
umerenoj meri idealizacija sopstvene ličnosti i partnera može ponuditi nov
način postojanja i obogatiti našu stvarnost, za koju autor kaže da nije ništa
stvarnija od naših idealizacija. Čitaocu će biti ponuđeno vrlo pogodno
objašnjenje zašto i na koji način doprinosimo da idealizacija nestaje iz
partnerskih veza i koliko je to u skladu sa našim bazičnim potrebama.
Važno je istaći da će čitaoc ovog dela prisustvovati svojevrsnoj
tranziciji u doživljaju određenih emocija. Naprimer, agresivnost za koju se
smatra da je suprotno osećanje od romantične ljubavi prikazana je kao
osećanje koje je neizostavni deo romantičnih veza, posebno onih
dugotrajnih, te da uspešno održavanje odnosa ljubavi i agresivnosti
doprinosi kvalitetnijem ljubavnom odnosu. Složenu međuigru osećanja
zastupljenih u ljubavnom odnosu, autor prikazuje i razmatranjem odnosa
između samosažaljena i krivice. Vrlo interesantim prikazima pokazuje da
na naše trenutne ljubavne interakcije utiču naši rani odnosi sa roditeljima,
širom porodicom i vršnjacima, ali i naša ličnost, svakako, i ličnost našeg
partnera. To nas dovodi do, možda najinteresantnijeg dela, a to je pitanje
volje. Odnosno, koliko je važno svesno upravljati svojim postupcima i
osećanjimaljubavnoj vezi i kolko smo mi ljudi uopšte sposobni na to,
obzirom na mnogobrojne determinante našeg ponašanja. Ako smatramo da
je za ljubav potrebna potpuna spontanost i nedelanje na lošem smo putu da
iskusimo zreo emocionalni odnos. Autor još jednom na uverljiv način
navodi na promenu ugla posmatranja stvari, te brzo uverava da je za
307
PRIKAZI KNJIGA
ljubavni odnos, iako pun kontradiktornih osećanja i uzavrele igre emocija,
neophodno stalno suočavanje sa rizicima koje napeta igra balansiranja
između suprotnosti donosi sa sobom.
Prikaz ove inspirativne knjige završiću rečima autora, koji nas
naizgled stavlja pred nedokučivim odgovorima ali istovremeno potstiče na
pokušaj istinskog saznavanja najskrivenijih delova sopstvenog bića, drugih
i naših složenih interakcija: „Ako ja dajem svoju ljubav tebi, šta je, u stvari,
to što dajem i ko je to „ja“ koje daje, i ko si, uzgred, rečeno, ti?“(str. 168).
308
Uputstvo za autore:
Teme radova. Godišnjak za psihologiju objavljuje teorijske i empirijske naučne radove iz
svih oblasti psihologije čiji sadržaj predstavlja doprinos daljem razvoju psihološke nauke.
Tekst. Rad mora biti predat u .doc formatu Microsoft Word programa, napisan latinicom
(srpski (latinica), fontom Times New Roman, veličina slova 12, prored 1 red. Podnaslovi
prvog nivoa treba da budu napisani Arial fontom, boldirani, podnaslovi drugog nivoa Times
New Roman fontom. Podnaslove ne numerisati. Rad treba da bude lektorisan. Godišnjak za
psihologiju objavljuje i radove na engleskom jeziku. Idealno rad treba da ima oko 30.000
znakova, a redakcija može odlučiti da objavi i duže radove.
Naslov rada. Na početku strane navesti jedno ispod drugog imena autora i institucije u
kojoj svaki od autora radi (afilijacija). Ispod toga sledi naslov napisan velikim boldiranim
slovima. Naslov treba da bude što koncizniji i takav da se na osnovu njega bez dvoumljenja
može zaključiti o tome šta je sadržaj rada.
Rezime. Uz rad se prilažu rezimei na srpskom i na engleskom. Nakon rezimea treba u
novom pasusu navesti ključne reči. Tekst apstrakta treba nasloviti sa «Apstrakt»
napisanofontom Arial i boldirano. Rezime na srpskom treba da bude ispod naslova rada,
napisan Italic slovima. Ključne reči se navode na sledeći način:
Ključne reči: petofaktorski model, NEO PI-R, metrijske karakteristike
Poželjno je ne navoditi više od 6 ključnih reči. Dužina rezimea treba da budeoko 100 do
150 reči. Rezime po pravilu ne sadrži reference. Na kraju rada, iza literature treba navesti
sve autore jednog ispod drugog, ali bez afilijacija, potom naslov rada na engleskom jeziku,
te na kraju rezime na engleskom jeziku. Za rezime na engleskom važe sva pravila kao i za
rezime na srpskom, s tim što i on treba da bude lektorisan.
Citati. Svaki citat ili tvrdnju koja nije zasnovana na nalazima istraživanja koje se
predstavlja u radu treba da prati referenca data u zagradi odmah iza citata u formatu
(Holland, 1995). Ako su dva autora navesti imena oba, a ako ima više autoratreba napisati
samoprezime prvog autora uz koje treba dodati “i sar.” (Holland i sar., 1995). Za svaki citat
duži od 350 znakova potrebno je obezbediti pismenu saglasnost autora za objavljivanje
citata u radu u Godišnjaku. Pune bibliografske podatke za sve citate treba navesti na kraju
rada (a pre apstrakta na engleskom) u poglavlju Literatura.
Tabele, slike i grafikoni. Tabele, slike i grafikoni treba da budu dati u formatu za Word i u
celini na jeziku na kom je rad. Tekst u tabelama, grafikonima i slikama može biti na jeziku
različitom od jezika na kom je rad pisan samo u slučaju da je to opravdano tematikom i
sadržajem rada (recimo poređenje stavki testa na različitim jezicima, pa se onda navodi
kako glase stavke na dva jezika isl.) Raspored podataka u tabelama treba postići isključivo
organizacijom ćelija. Nije dozvoljeno korišćenje formatiranja u tabelama odnosno
korišćenje razmaka i sličnih znakova za postizanje željenog rasporeda. Tabele, slike i
grafici ne smeju biti širi od 13 cm.
Uputstvo za autore
Statistički podaci. Prikazani statistički podaci moraju biti relevantni. Ne treba prikazivati
statističke podatke koji nisu bitni za sadržaj ili koji sami za sebe nemaju nikakvo značenje.
Iste podatke ne treba prikazivati i grafički i tabelarno. Treba prikazivati samo rezultate
onih statističkih postupaka koji su bitni za temu rada. Poželjno je koristiti konvencionalne
načine zaključivanja na osnovu statističkih podataka (konvencionalne nivoe značajnosti
isl.).
Literatura. Na kraju rada treba navesti pune bibliografske podatke za sve reference
navedene u tekstu. Ne treba navoditi bibliografske jedinice koje nisu citirane u tekstu.
Knjige se navode na sledeći način: Stojiljković, S. (1998). Ličnost i moral. Beograd: Institut
za pedagoška istraživanja.
Poglavlje u knjizi: Rest, J. (1984). The major components of morality; in W. Kurtines
and J. Gewirtz (eds.): Morality: moral behavior and moral development, New York: John
Wiley and Sons.
Članak u časopisu: Stojiljković, S. (1988). Inteligencija i moralno rasuđivanje dece i
mladih, Psihologija, 1-2. 64-74. Poslednja dva podatka su volumen (ovde u primeru 1-2) i stranice
na kojima se nalazi članak(64-74).
Ako se jedan autor navodi više puta, navodi se po redosledu (godini) publikovanja
reference, odnosno (ako ima koautore) po prezimenu prvog koautora. Ukoliko se navodi
više radova istog autora u jednoj godini, godine treba da budu označene slovima a, b, c, npr.
(1995a), (1995b).
Prilog. U prilogu treba dati samo one opise materijala koji bi bili korisni čitaocima za
razumevanje, evaluiranje ili ponavljanje istraživanja.
Fusnote i skraćenice. Fusnote treba izbegavati. Skraćenice takođe treba izbegavati, osim
izrazito uobičajenih. Skraćenice koje su navedene u tabelama i slikama treba da budu
objašnjene.
Recenziranje i objavljivanje. Radovi se dostavljaju elektronski na email adresu redakcije.
Radovi podležu postupku recenziranja. Na osnovu rezultata recenzije redakcija donosi
odluku o objavljivanju rada i o tome obaveštava autora. Radovi koji nisu pripremljeni u
skladu sa gore navedenim propozicijama biće vraćeni autorima na doradu, a u slučaju da se
radi o tehničkim nedostacima redakcija ih, uz pismenu saglasnost autora, može predati na
doradu o trošku autora.
310
Godišnjak za psihologiju
Annual of Psychology
Adresa:
Address:
Filozofski fakultet, Niš
Faculty of Philosophy, Nis
Ćirila i Metodija 2
Ćirila i Metodija 2
18000 – Niš, Srbija
18000 – Niš, Serbia
email: enterprise.dt@gmail.com
email: enterprise.dt@gmail.com
Vol 6. No. 8, 2009. ISSN 1451 – 5407 UDK 159.9
Redakcija (Editorial Board):
Vesna Anđelković, Zlatko Bodrožić (Finska),Vladimir Hedrih, Vesna
Kutlešić (SAD), Vladimir Nešić, Joviša Obrenović, Tatjana StefanovićStanojević, Snežana Stojiljković, Jelisaveta Todorović, Snežana Vidanović,
Glavni i odgovorni urednik (Editor-in-Chief): Ljubiša Zlatanović
Sekretar redakcije (Editorial Assistance): Dušan Todorović
Kompjuterska oprema i prelom: Vladimir Hedrih
Izdavač: Filozofski fakultet u Nišu
Za izdavača: Bojana Dimitrijević
Izdavanje ovog časopisa sufinansirano je sredstvima Ministarstva prosvete i
nauke republike Srbije preko projekta 179002D.
Štampa: Sven, Niš

2010 - Days of Applied Psychology, Nis, Serbia

Transcription

Similar documents

Rezultate istraživanja - Evropski pokret u Srbiji

Metodologija naučno-istraživačkog rada sa osnovama statistike

Časopis Marketing, broj 42/2

Disertacija

Istrazivanja u oblasti drustvenih nauka u Srbiji - finalna ver

Kolektivno pamcenje i obnova drustva u poslijeratnoj BiH

2010 - Vol 64 - Broj 2 - Akademija medicinskih znanosti Hrvatske

Milica GAČIĆ

aktuelna defektološka praksa - tematski zbornik radova

Novinarstvo na pragu informacionog drustva

трговина људима у босни и херцеговини