Preuzmite ceo dokument ( format)

Transcription

DAES – Društvo agrarnih ekonomista Srbije
Univerzitet u Novom Sadu - Ekonomski fakultet
AGRARNA I RURALNA POLITIKA U SRBIJI
NUŽNOST UBRZANJA REFORMI
Tematski zbornik
Urednici
Danilo Tomić
Miladin M. Ševarlić
Stanislav Zekić
ISBN 978-86-86087-24-9
Beograd, Novi Sad, 2011.
Izdavač
DAES – Društvo agrarnih ekonomista Srbije
11080 Beograd – Zemun, Nemanjina 6; www.daes.org.rs
Suizdavač
Univerzitet u Novom Sadu - Ekonomski fakultet
24000 Subotica, Segedinski put 9-11; www.ef.uns.ac.rs
Urednici
Danilo Tomić
Miladin M. Ševarlić
Stanislav Zekić
Recenzenti
Zorka Zakić
Natalija Bogdanov
Programski odbor
1. Miladin Ševarlić, predsednik, Poljoprivredni fakultet, Beograd
2. Koviljko Lovre, potpredsednik, Ekonomski fakultet, Subotica
3. Danilo Tomić, Visoka poslovna škola strukovnih studija, Novi Sad
4. Milivoj Gajić, Ekonomski fakultet, Subotica
5. Jelena Birovljev, Ekonomski fakultet, Subotica
6. Branislav Vlahović, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad
7. Jonel Subić, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd
Organizacioni odbor
1. Stanislav Zekić, predsednik, Ekonomski fakultet, Subotica
2. Nataša Andrić, International Burch University, Sarajevo
3. Marinko Kresoja, Ekonomski fakultet, Subotica
4. Miloš Tošin, Ekonomski fakultet, Subotica
5. Marija Knežević, Ekonomski fakultet, Subotica
6. Biljana Štavljanin, Ekonomski fakultet, Subotica
Publikaciju sufinansirali
Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije
Ministarstva poloprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije
Donatori DAES
SPB „Agrobanka“ – Beograd
Kompanija DUNAV OSIGURANJE – Beograd
Tehnička priprema i dizajn korica
Marinko Kresoja
Aleksandra Andrić
Strahinja Ajtić
Tiraž: 300
Štampa
MALA KNJIGA, Novi Sad, Zetska 15
SADRŽAJ
GLOBALIZACIJA I ODRŽIVI RAZVOJ POLJOPRIVREDE
Koviljko Lovre, Milivoj Gajić, Marinko Kresoja....................................................... 1
NEKI ASPEKTI FINANSIRANJA RURALNOG RAZVOJA
EVROPSKE UNIJE
Nataša Andrić, Danilo Tomić, Branislav Vlahović.................................................. 11
POLJOPRIVREDA SRBIJE I MATERIJALNO FINANSIJSKI
PODSTICAJI U ODNOSU NA KRETANJA U EVROPSKOJ UNIJI
Jelena Birovljev, Branislava Glamočanin ............................................................... 25
RAZVOJNE KARAKTERISTIKE POLJOPRIVREDE SRBIJE
I EVROPSKE UNIJE – KOMPARATIVNA ANALIZA
Stanislav Zekić, Marinko Kresoja, Miloš Tošin....................................................... 39
NEKE DETERMINANTE KREIRANJA POLITIKE I STRATEGIJE
ODRŽIVOG RURALNOG RAZVOJA
Snežana Đekić, Sonja Jovanović, Bojan Krstić ....................................................... 49
TRŽIŠNA STRUKTURA I NESTAŠICE MLEKA U SRBIJI
Božo Drašković, Ivan Stošić, Zoran Rajković.......................................................... 65
PODSTICANJE RAZVOJA MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA U
RURALNIM PODRUČJIMA SA OSVRTOM NA NIŠAVSKI OKRUG
Vesna Janković Milić, Sonja Jovanović, Marija Anđelković Pešić.......................... 81
MOGUĆNOST PRIMENE VIŠEKRITERIJUMSKE ANALIZE
U KONCIPIRANJU AGRARNE POLITIKE SRBIJE
Milivoje Pešić. Snežana Radukić, Jelena Stanković ................................................ 97
RAZVOJNE IMPLIKACIJE INVOLVIRANJA MULTINACIONALNIH
KORPORACIJA U POLJOPRIVREDI SRBIJE
Tatjana Stevanović, Marija Petrović Ranđelović .................................................. 113
ORGANSKA POLJOPRIVREDNA PROIZVODNJA KAO ELEMENT
STRATEGIJE ODRŽIVOG RAZVOJA SRBIJE
Nemanja Berber, Nenad Đokić, 9HVna Kočić Vugdelija................................... 129
IZAZOVI TRŽIŠTA MESA: POTROŠAČ I KVALITET MESA
Marija Banović ...................................................................................................... 147
1
GLOBALIZACIJA I ODRŽIVI RAZVOJ
POLJOPRIVREDE
Koviljko Lovre, Milivoj Gajić, Marinko Kresoja1
Apstrakt: Razvojem sekundarnih i tercijarnih delatnosti nakon 60-ih godina
XX veka pa do danas, proizvodnja poljoprivrednih dobara, kao i do i post
farmski sektor beležili su znatna povećanja i time postali deo mreže veza
oformljenih na globalnom nivou. Posmatrajući poljoprivredno-prehrambeni
sektor evidentno je povećanje koncentracije u svim fazama prehrambenog
lanca, što predstavlja najizraženiju posledicu procesa globalizacije. Kako bi se
ukazalo na nužnost obezbeđenja prehrambene sigurnosti na svetskom nivou,
kako u današnje vreme, tako i u budućnosti, u radu je prikazana raspoloživost
prirodnih resursa i značaj razvoja poljoprivrednog sektora u ukupnom,
privrednom razvoju. Prilikom iskazivanja povećanja poljoprivredne proizvodnje
u periodu do 2050. godine, uz pomoć komparativne analize je prikazan tempo
razvoja obradivog zemljišta na svetskom nivou, u razvijenim zemljama i u
zemljama u razvoju. Analizom je ukazano na alarmantno stanje rasta
populacije nakon 1950. godine, kao i na značaj obezbeđivanja adekvatnog
nivoa dohotka po stanovniku, sa posebnim naglaskom na zemlje u razvoju, od
kojih se očekuje značajno povećanje proizvodnje poljoprivredno-prehrambenih
proizvoda. Prema iskazanim analizama i na osnovu prikazanih tendencija,
ukazuje se na potrebu za povećanjem međunarodne razmene poljoprivrednoprehrambenim proizvodima, što bi u mnogome uticalo na redukciju svetske
pothranjenosti, uz upozorenje da se broj gladnih u svetu teško može redukovati
usled visokog rasta populacije.
Ključne reči: globalizacija, poljoprivreda, održivi razvoj, resursi.
Pristupne napomene
Globalizacija predstavlja proces, odnosno čitav set procesa koji obuhvataju
transformaciju u prostornom organizovanju društvenih odnosa i transakcija. Ovi
procesi oličeni su kroz sledeće termine: ekstenzivnost – pokazuje u kojoj meri
ekonomske i kulturne aktivnosti u jednom delu sveta ostvaruju uticaj na
pojedinca, a u drugom delu sveta na zajednicu; intenzivnost – detektuje sve
1
Koviljko Lovre, redovan profesor, klovre@ef.uns.ac.rs; Milivoj Gajić, redovan
profesor, mikag@ef.uns.ac.rs; Marinko Kresoja, asistent, mkresoja@ef.uns.ac.rs;
Ekonomski fakultet Subotica, Univerzitet u Novom Sadu, 024/628-025.
2
Koviljko Lovre, Milivoj Gajić, Marinko Kresoja
moguće povezanosti, interakcije i tokove koji prevazilaze državne granice,
frekventnost – pokazuje u kojoj meri razvoj globalne povezanosti (transport
i komunikacije) utiču na globalnu difuziju ideja, dobara, informacija, kapitala i
ljudi; i uticaj – ukazuje u kojoj meri je isprepletenost lokalnog i globalnog, tako
što neki lokalni događaji mogu imati globalne posledice. Posmatrajući situaciju
od pre pola veka do danas, poljoprivredna proizvodnja se, zahvaljujući razvoju
industrije inputa, prerađivačke industrije, distribucije i trgovine agrarnim
proizvodima, postepeno zaplitala u mrežu veza koje su se sve više razvijale na
globalnom nivou. Pored toga, do i post farmski sektori su se, takođe, povećali
u posmatranom periodu. Intenzivirano ekonomsko suparništvo na globalnom
nivou sada je posebno naglašeno tendencijama u cilju ostvarenja viših
ekonomskih, tehnoloških i društveno-kulturnih integracija u najrazvijenijom
delovima sveta.
Poljoprivredno-prehrambeni sektor u svetlu globalizacije
Od kraja Drugog svetskog rata poljoprivredna proizvodnja se kretala u dva
različita, ali komplementarna pravca. Prvi predstavlja period kada se
poljoprivreda transformisala iz naturalne, zemljoradničke, ka komercijalnoj
poljoprivrednoj proizvodnji koju je karakterisala specijalizacija. Naime, veliki
broj prerađivačkih kompanija od poljoprivrednika zahtevaju ispunjavanje viših
nivoa ujednačenosti kvaliteta i standardizaciju u veličini proizvoda, dok se
tržišta za više specijalizovane i standardizovane proizvode postepeno širi sve
dalje od lokaliteta u kojem su obavlja poljoprivredna proizvodnja. U nekim
sektorima stočarske proizvodnje – kao što su živinarstvo i svinjarstvo,
poljoprivrednici ulaze u specifične aranžmane sa prerađivačkim kompanijama
koje određuju svojstva i kvalitet proizvoda koji će se isporučiti. Ređi su
slučajevi da velike prerađivačke kompanija stočarskih proizvoda ulaze u
integraciju unazad u cilju potpunog kontrolisanja proizvodnje sirovina.
Drugi pravac razvoja, naročito evidentan u Evropskoj uniji, uz posebnu naznaku
geografskog porekla, ima za cilj naglašavanje proizvodnje kvalitetnih,
specijalizovanih roba namenjenih za prodaju u određenim internim i eksternim
tržišnim nišama. Agrarne politike drugih, poljoprivredno moćnih, zemalja poput
Kanade, Australije i Novog Zelanda, takođe, insistiraju na kvalitetu u
proizvodnji poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Najbolji primer za ovaj
pravac je proizvodnja kvalitetnog vina. Interne mere teže definisanju
neophodnih uslova za pripremu svih vrsta proizvoda koji su orijentisani ka
regionalnom i globalnom tržištu. Vlade većeg broja zemalja smatraju da se
navedeni proizvodi mogu pripremiti za tržište bez stvaranja velikih problema u
vidu prekomerne ponude ili ugrožavanja okoline koji su propraćeni
intenzivnijim, prethodno navedenim pristupom. Bez obzira na sve, tržišta
kvalitetnih proizvoda, vremenom, imaju tendenciju da postanu globalna, dok se
lokalni aspekt stavlja u drugi plan.
Globalizacija i održivi razvoj poljoprivrede
3
Jedna od najizraženijih posledica globalizacije u poljoprivredno-prehrambenom
sektoru je rastuća koncentracija u svim fazama prehrambenog lanca. Efekti
globalizacije su različiti u pojedinim fazama prehrambenog lanca, dok se
najvažnije karakteristike pojedinih faza ogledaju u sledećem. Pre svega, u sferi
ponude inputa postoji rastuća koncentracija u industriji proizvodnje semenskog
materijala, pojačano je povezivanje sa farmskim i post-farmskim sektorom, kao
i komercijalne veze za hemijskim kompanijama. Proizvodnja stočne hrane
povezuje se sa svinjogojstvom i živinarskom proizvodnjom. U poljoprivrednoj
proizvodnji manja gazdinstva i dalje dominiraju, dok je prodor korporativnog
kapitala prisutan u nekim sektorima, međutim, velike farme daju dominantan
deo tržišnog autputa. Prvu fazu prerade karakteriše rastuća koncentracija u
mlinsko-pekarskoj industriji i industriji mesa, dok u drugoj fazi prerade
konkurencija među proizvođačima hrane vodi ka konsolidaciji prehrambene
industrije. Veleprodaju karakteriše rastuća konkurencija i razvoj neformalnih
tržišta, a maloprodaju rastuća koncentracija praćena malim brojem
maloprodajnih lanaca uz relativno veliku tržišnu dominaciju.
U poljoprivredno-prehrambenom sektoru i dalje će simultano dominirati
različite paradigme: zavisnosti, konkurentnosti, multifunkcionalnosti i
globalizovane proizvodnje. Prema paradigmi zavisnosti poljoprivreda
obezbeđuje prehrambenu sigurnost, kao i socijalnu i političku stabilnost, te
dohodak u ruralnim područjima. Ovakav pristup podrazumeva državnu kontrolu
ponude i tražnje, a karakteriše je hronično nizak dohodak poljoprivrede,
nekonkurentnost sa ostalim privrednim sektorima bez pomoći države, kao i
nekonkurentnost na međunarodnom tržištu bez postojanja agrarnog
protekcionizma. Paradigma konkurentnosti posmatra poljoprivredu kao
konkurentan privredni sektor, sa prosečnim ili čak natprosečnim dohotkom,
uspešan, kako na domaćem, tako i na međunarodnom tržištu. Prema ovoj
paradigmi poljoprivreda treba da posluje u uslovima tržišnih zakonitosti,
bez preteranog upliva države. Paradigma multifunkcionalnosti percipira
poljoprivredu kao integrali deo ruralnog prostora, koja pored tržišnih
obezbeđuje i određena netržišna dobra, koja se odnosi na zaštitu okruženja i
pejzaža, održanje porodičnog biznisa, stimulisanje ruralnog razvoja, očuvanje
kulturnog i istorijskog nasleđa, poboljšanje uslova gajenja stoke i sl. Paradigma
globalizovane proizvodnje stavlja poljoprivredu u globalne okvire sa
insistiranjem na kvalitetu i bezbednosnim standardima usled tržišno orijentisane
proizvodnje.
Resursne perspektive razvoja svetske poljoprivrede
Na bazi tipologije poljoprivrede i nastojanja da se obezbedi prehrambena
sigurnost sveta u budućnosti brojne međunarodne i nacionalne institucije razvile
su scenarije razvoja poljoprivrede i ishrane stanovništva u XXI veku.
4
Najpoznatiji su scenariji Instituta za istraživanje politike hrane (IFPRI) iz
Vašingtona i Međunarodnog instituta za primenjenu sistemsku analizu (IIASA)
iz Beča. FAO je objedinio ova dva scenarija u svoj scenarijo razvoja
proizvodnje i potrošnje hrane pod nazivom „Feeding the World in 2050”2 koji je
formulisan na Samitu o hrani u FAO-u 2009. godine.
Očekuje se da će oko 90% rasta poljoprivredne proizvodnje u svetu (80% u
zemljama u razvoju) poticati od viših prinosa i rastuće intenzivnosti proizvodnje
(npr. dve žetve godišnje), dok će se ostali prirast zasnivati na povećanju
obradivih površina. Ukupno obradivo zemljište će se povećati za oko 70 miliona
ha (oko 5%), s tim da će u zemljama u razvoju doći do povećanja za 120 milina
ha (oko 12%), dok će se u razvijenim zemljama obradive površine smanjiti za
oko 50 miliona ha (8%) (Tabela 1 i Grafikon 1). Gotovo celokupan rast
obradivog zemljišta u zemljama u razvoju će biti ostvaren u Subsaharskoj Africi
i Latinskoj Americi. Prinosi najvažnijih poljoprivrednih kultura će i dalje rasti
ali sporijim tempom nego do sada. Ovaj proces usporavanja rasta prinosa već
traje duži vremenski period tako da se u budućnosti očekuje da će projektovana
stopa rasta prinosa biti upola niža od ostvarenih istorijskih stopa rasta.
1960-1964 2000-2004
Neto vrednost polj.
izvoza/(X+M)
2000-2004
Udeo poljoprivrede
u zaposlenosti
(%)
Udeo poljoprivrede u
izvozu (%) 2006
Udeo poljoprivrede
u BDP (%) 2006
BDP po
stanovniku ($) 2005
Sveža voda po
stanovniku
(u 1000m3) 2005
Obradivo zemljište
u ha po glavi
stanovnika 2005
Tabela 1: Prirodni resursi i značaj poljoprivrede u privredi
Svet
0,22
6,8
6,6
3
59
44
8
Visoko razvijene zemlje
0,36
9,6
31,1
2
17
3
8
0,04
Razvijene zemlje
0,20
6,3
1,6
10
70
35
11
/
Istočna Azija
0,11
5,0
1,4
12
80
60
8
-0,14
Južna Azija
0,14
1,2
0,6
18
75
57
13
0,07
Istošna Evropa i CIS
0,57
11,5
3,2
7
/
19
7
-0,06
Bliski Istok i Sev. Afrika 0,18
0,8
3,5
12
/
/
5
/
Sub-saharska Afrika
0,25
5,1
0,8
15
>80
56
/
0,2
Lat. Amerika i Karibi
0,27
24,5
4,1
6
48
19
17
0,51
Izvor: World Bank (2010): „World Development Indicators“, World Bank, Washington, D.C.
U zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza potencijal rasta obradivog zemljišta se
procenjuje na oko 15 miliona ha. Zemljište pod irigacionim sistemima će biti
povećano za 32 miliona ha (11%). Skoro celokupan rast površina pod
2
Važno je napomenuti i to da se svi scenariji zasnivaju na projekcijama rasta
stanovništva Ujedinjenih nacija.
5
irigacionim sistemima se očekuje u zemljama u razvoju. Usled sporog razvoja
poboljšanja efikasnosti korišćenja vode i pada površina pod pirinčem potrebne
količine vode za navodnjavanje će imati usporeniji rast. Pritisak na vodene
izvore će i dalje biti izražen, posebno u regionima Bliskog Istoka, Severne
Afrike i Južne Azije.
Grafikon 1: Kretanje površina obradivog zemljišta
Svet
1800
Miliona hektara
1600
1400
Zemlje u razvoju
1200
1000
800
600
Razvijene
zemlje
400
2050
2040
2030
2020
2010
2000
1990
1980
1970
1961
0
Godine
Izvor: World Summit on Food Security (2009): „Feeding the World in 2050“, FAO, Rome.
Istraživanja globalnih agro-ekoloških zona pokazuju da su agrarni resursi još
uvek dovoljni za potencijalnu poljoprivrednu proizvodnju. Međutim, dobar deo
ovih resursa je skoncentrisan u zemljama Latinske Amerike i Subsaharske
Afrike i kao takav nije pogodan za poljoprivredne kulture, odnosno, njegovo
privođenje kulturi iziskuje ogromna investiciona ulaganja za koja ove zemlje
nemaju dovoljno izvora.
Iako se rast uglavnom odigrava u zemljama u razvoju, ne može se zanemariti
uloga razvijenih zemalja, posebno SAD, u potrošnji resursa. Sa samo 5%
svetske populacije, SAD troši gotovo 25% svih globalnih resursa. Takav
nesrazmerni ekološki uticaj znači da će osoba rođena u SAD-u imati 280 puta
veći uticaj na okolinu nego osoba sa Haitija, na primer. Ukoliko ništa ne bude
učinjeno kako bi se smanjila potrošnja u industrijalizovanim zemljama, kao i
visoke stope rasta stanovnika u siromašnim zemljama, uticaj ljudi na preostala
staništa i prirodne resurse će biti bez presedana.
6
Rast svetske populacije i problem prehrane
svetskog stanovništva
Bila je potrebna skoro čitava ljudska istorija (sve do ranih 1800-tih godina) da
bi globalna populacija dostigla broj od 1 milijarde, a danas ima skoro 7 milijardi
ljudi na zemlji. Populacija je narasla više, u periodu od 1950. godine, nego u
prethodna četiri milenijuma. Svake godine broj stanovnika poraste za 74
miliona, čak i UN predviđa da će se ukupan broj povećati na 9 milijardi do
sredine veka. Skoro celokupan rast stanovništva će se desiti u zemljama u
razvoju (Tabela 2. i Grafikon 2). Među grupom zemalja u razvoju najveći rast
stanovništva se očekuje u Subsaharskoj Africi od 114%, a najmanji rast u
Istočnoj i Južnoj Aziji od svega 13%. Proces urbanizacije će biti ubrzan i 2050.
godine će oko 70% svetskog stanovništva (u odnosu na sadašnjih 49%) živeti u
urbanim sredinama. U isto vreme očekuje se da će se per capita dohodak
stanovništva multiplikovati uz smanjenje dohodovnih nejednakosti. Takođe,
postoji konsenzus da će se trend bržeg rasta privreda zemalja u razvoju nastaviti
i u budućnosti.
Tabela 2: Projekcije stanovništva i per capita BDP-a
Stanovništvo Realni BDP po glavi
Realni BDP po glavi
(milijarde) stanovnika (u 000 2005$) stanovnika (Svet=100)
2005 2050
2005
2050
2005
2050
Svet
6,4 9,1
6,6
15,1
100
100
-Visoko razvijene zemlje 1,1 1,2
31,1
58,3
470
385
-Zemlje u razvoju
5,3 7,9
1,6
9,1
25
60
Istočna Azija
1,9 2,2
1,4
12,8
21
84
Južna Azija
1,5 2,3
0,6
4,7
9
31
Istočna Evropa i CIS
0,4 0,7
3,2
23,6
49
156
Bliski Istok i Sev. Afrika
0,3 0,6
3,5
6,5
53
43
Subsaharska Afrika
0,7 1,7
0,8
4,8
11
32
Latinska Amerika i Karibi 0,6 0,7
4,1
13,8
62
90
Izvor: Alexandratos, N. (2010): „How to Feed the World in 2050”, FAO Expert
Meeting, FAO, Rome.
Na osnovu ovih opštih pretpostavki neophodno povećanje proizvodnje hrane
u svetu do 2050. godine trebalo bi da iznosi oko 70%, dok bi u zemljama u
razvoju proizvodnja hrane trebalo da poraste bar za 100%. Ovi trendovi znače
da će se tržišna tražnja za hranom i za stočnom hranom nastaviti i u budućnosti.
Tražnja za žitaricama, za humanu ali i za animalnu potrošnju, će dostići oko
3 milijarde tona, u odnosu na sadašnjih 2,1 milijarde tona. Pojava i razvoj
proizvodnje energenata proizvedenih od poljoprivrednih proizvoda će bitno
poremetiti trend tražnje za poljoprivredno-prehrambenim proizvodima. U kom
7
stepenu će tražnja za bioenergentima uticati na ukupnu svetsku tražnju
uglavnom zavisi od cene energenata i politika država najvećih proizvođača
bioenergije. Tražnja za ostalim prehrambenim proizvodima, koji imaju veću
dohodovnu elastičnost tražnje (meso, mlečni proizvodi, riba i proizvodi
akvakulture, biljna ulja) u zemljama u razvoju će rasti brže od tražnje za
žitaricama za prehrambene potrebe. Očekuje se da će stočarstvo kao sektor
poljoprivrede koji sada obuhvata oko 30% GDP poljoprivrede zemalja u razvoju
biti sektor sa najvišim stopama rasta proizvodnje.
Grafikon 2: Rast svetskog stanovništva
10
S v et
9
8
Stanovnika
Milijarde
(u milijardama)
7
6
O s t a l e z e m lj e u
ra z v o ju
5
4
3
M a n j e ra z v i je n e
z e m lj e
2
1
R a z v ije n e
2050
2045
2040
2030
2035
2025
2020
2010
2015
2005
2000
1990
1995
1985
1980
1970
1975
1960
1965
1955
1950
0
Izvor: World Summit on Food Security (2009): „Feeding the World in 2050“, FAO, Rome.
Očekivani rast kupovne moći stanovništva u zemljama u razvoju će uticati na
strukturne promene u tražnji za prehrambenim proizvodima uzrokujući rast
tražnje za proizvodima animalnog porekla. Od projektovanog rasta proizvoda
animalnog porekla očekuje se da će oko 82% biti skoncentrisano u zemljama u
razvoju, prvenstveno u Aziji (primarno u Kini), regionu Pacifika i Latinskoj
Americi (primarno u Brazilu). Velike investicije u izgradnju kapaciteta i
poboljšanje agrarne infrastrukture i uvođenje modernih, intenzivnih i integralnih
proizvodnih tehnologija će biti glavni faktori bržeg razvoja poljoprivrede
(posebno sektora stočarstva) u ovim zemljama. Ovo posebno važi za sektor
živinarstva u Kini, Brazilu i Indiji i u nešto manjoj meri u zemljama bivšeg
Sovjetskog Saveza. Predviđa se da će oko jedne polovine poljoprivrednog
8
stanovništva biti angažovano u sektoru stočarstva, što podrazumeva i znatno
veće količine organskog đubriva.
Što se ishrane tiče, za očekivati je značajan napredak kako u podizanju nivoa
potrošnje hrane, tako i u poboljšanju kvaliteta ishrane. Takođe, doći će i do
značajnog smanjenja rasprostranjenosti pothranjenosti, ali se ovaj napredak neće
preslikati na smanjenje broja pothranjenih zbog rasta populacije. Redukcija
u apsolutnim brojevima pothranjenih će verovatno biti spor proces. Broj
potranjenih u zemljama u razvoju se neće prepoloviti do 2015. godine. Ipak,
udeo pothranjene populacije može biti prepolovljen do 2015. godine i može se
očekivati dalji pad do kraja 2050. godine. Projektovan spori napredak u
smanjenju pothranjenosti biće pod uticajem neadekvatnog napretka, ka brzom
ekonomskom razvoju i redukciji siromaštva. Empirijski podaci pokazuju da će
zemlje koje se pretežno oslanjaju na poljoprivredu i primat daju proizvodnji
hrane, biti u mogućnosti da prevaziđu problem pothranjenosti. U zemljama
u razvoju broj uhranjenih se može povećati sa 3,9 milijardi na 5,2 milijarde do
2015. godine, čak na 6,2 milijarde do 2030. godine i konačno 7,2 milijarde
do 2050. godine.
Povećanje produktivnosti malih poljoprivrednika će, dugoročno posmatrano,
pozitivno delovati na borbu protiv gladi i regionalne trgovine, a možda će i
smanjiti migracije prema evropskim i drugim bogatim zemljama. Svet, ipak
proizvodi dovoljno hrane za sve, ali veliki deo čovečanstva nema adekvatan
pristup hrani. Postoje načini kojima se glad može eliminisati tzv. dupla
strategija kojom se takođe želi eliminisati i siromaštvo. Prva linija duple
strategije je poboljšavanje uslova za proizvodnju žitarica tj. finansijska ulaganja
i povećavanje primanja najsiromašnijih ljudi i na taj način poboljšati
produktivnost gladnih. Druga pravac strategije je direktna pomoć u hrani.
Zaključna razmatranja
Poljoprivreda sveta će se u 21. veku susresti sa brojnim izazovima: da proizvede
više hrane za rastuće svetsko stanovništvo sa manjim brojem ruralne radne
snage, više inputa za rastuće tržište bioenergije, da doprinese opštem
privrednom razvoju agrarno zavisnih država, da usvoji efikasnije metode za
održivu poljoprivredu i da se prilagodi klimatskim promenama. Izražen rast
svetske populacije, kao i rast dohotka u zemljama u razvoju uticaće na rast
tražnje za prehrambenim proizvodima, što će se verovatno odraziti i na rast cena
hrane. Za međunarodnu razmenu sa poljoprivredno-prehrambenim proizvodima
očekuje se značajan rast, s tim da će uvozna tražnja biti najveća u zemljama u
razvoju. Stepen samodovoljnosti sa žitaricama će i dalje biti nizak u regionima
koji su uvozno zavisni, kao što su Bliski Istok i Severna Afrika. S druge strane,
Latinska Amerika i Karibi, kao uvozno zavisni regioni, transformisaće se u
9
samodovoljna područja sa čak izvesnim količinama namenjenim izvozu.
Međutim, kod većine drugih zemalja u razvoju očekuje se pad stepena
samodovoljnosti. Ipak, očekuje se da se smanji rasprostranjenost pothranjenosti,
mada će se broj gladnih, usled visokog rasta populacije, teško redukovati.
Literatura
1. Alexandratos, N., (2010): „How to Feed the World in 2050”, FAO Expert Meeting,
FAO, Rome.
2. Anderson, K., (2010): „Globalization's effects on world agricultural trade, 1960–
2050”, http://rstb.royalsocietypublishing.org/content/365/1554/3007.full
3. Brown, L. R., Kane, H., (1995): „Full House: Reassesing the Earth’s Population
Carrying Capacity“, Earthscan Publication, Ltd., London.
4. Coleman, W., Grant, W., Josling, T., (2004): „Agriculture in the New Global
Economy”, Edward Elgar Publishing, Cheltenham.
5. Dyson, T., (1996): „Population and Food – Global Trends and Future Prospects“,
Routledge, London.
6. Evans; A., (2009): „The Feeding of the Nine Billion: Global Food Security for the
21st Century“, A Chatham House Report, Royal Institute of International Affairs,
London.
7. Evans, L.T., (1998).: „Feeding the Ten Billion: Plans and Population Growth“,
Cambridge University Press, Cambridge.
8. FAO, (1998): „The State of Food and Agriculture: Rural Non-Farm Income in
Developing Countries“, FAO, Rome.
9. FAO, (2009): „Feeding the World in 2050“, World Summit on Food Security, FAO,
Rome, 16-18 November 2009.
10. Foster, P., Leathers, H., (1999): „The World Food Problem“, Lynne Rienner
Publishers, London.
11. Islam, N., (1995): „Population and Food in the Early Twenty First Century: Meeting
Future Demand of an Increasing Population“, International Food Policy Research
Institute (IFPRI), Washington D.C.
12. Mitchell, D., Ingco, M., Duncan, R. (1997): „The world food outlook“, Cambridge
University Press, Cambridge.
13. Shaw, J., (2007): „World Food Security - A History since 1945“, Palgrave
Macmillan, New York.
14. Southgate, D., Graham, D., Tweeten, L., (2007): „The World Food Economy“,
Blackwell Publishing, Oxford.
15. Trkulja, M., Dunđerov, M., Gajić M., Lovre, K., (2000): „Svetska poljoprivreda –
tendencije i izgledi”, Poljoprivredni fakultet/Ekonomski fakultet, Subotica/Novi
Sad.
16. World Bank, (2007), „World Development Report 2008: Agriculture for
Development”, World Bank, Washington, D.C.
17. World Bank (2010): „World Development Indicators“, World Bank, Washington,
D.C.
18. World Bank, (2010), „World Development Report 2010: Development and Climate
Change”, World Bank, Washington, D.C.
10
GLOBALISATION AND SUSTAINABLE
AGRICULTURE DEVELOPMENT
Koviljko Lovre, Milivoj Gajic, Marinko Kresoja
Abstract: Agriculture production, pre-farm and post-farm sectors, with
developpment of secondary and tertiary activities have noted enlargement and
become part of a global network since 1960’s. The excess of concentration is
evident in all stages of the food chain which is the most distinct consequence of
the globalisation process. This paper shows availability of natural resources
and importance of agriculture development in economy on a global scale. Also,
it suggests need for world wide food security because of larger agriculture
production until the year of 2050. It shows development of arable land in
developed and in developing countries. Analysis shows growing population
after 1950 and meaning of ensuring adequate level of income per capita. This
paper apostrophizes the increase of agriculture production in developing
countries. Analysis shows need for international exchange of agricultural
products, effects on reduction of world malnutrition and at the same time warns
of difficult reduction of the number of hungry people in the world because of a
high population rate.
Key words: Globalization, agriculture, sustainable development, resources.
11
NEKI ASPEKTI FINANSIRANJA RURALNOG
RAZVOJA EVROPSKE UNIJE
Nataša Andrić 1, Danilo Tomić 2, Branislav Vlahović 3
Apstrakt: U ovom radu autori istražuju promene u korišćenju sredstava
agrarnog budžeta EU u periodu 1980-2008. Posebno obrađuju strukturu
korišćenja sredstava iz evropskog poljoprivrednog fonda za ruralni razvoj
(EAFRD). Autori istražuju raspodelu sredstava na četiri prioritetna cilja,
poznatija kao ose. Razlikuju se tri tematske ose i jedna metodološka koja ih
dopunjuje. Pod osom 1 se nalazi niz mera za unapređenje konkurentnosti
poljoprivrede i šumarstva. Osa 2 podrazumeva mere za zaštitu i upravljanje
prirodnim resursima. Osa 3 se odnosi na životni standard u ruralnim
područjima, dok Osa 4 predstavlja mere koje se primenjuju od strane Lokalnih
akcionih grupa. Radi preglednijeg prikaza rezultata, autori iste daju na nivou
EU27, ali i na nivou EU15 i EU12 kako bi ukazali na promene, sličnosti i
razlike u pogledu finansiranja ruralnog razvoja između zemalja članica, što
predstavlja i cilj ovog rada. Istraživanje se sprovodi za period od 2000-2013.
godine, sa naglaskom na potperiod 2007-2013. godine. Na kraju autori
zaključuju da treba povećati izdvajanja za ruralni razvoj u okviru ZAP-a, pre
svega iz ekonomskih ali i zdravstvenih, političkih i socijalnih razloga.
Ključne reči: ZAP, ruralni razvoj, četiri ose, EAFRD.
Uvod
Poljoprivreda EU je najveći korisnik resursa ruralnih oblasti i ključna
determinanta kvaliteta životne sredine. Značaj ZAP-a i ruralnog razvoja raste iz
godine u godinu, naročito sa novim proširenjem Evropske unije. Posebno treba
istaći da je ZAP najstarija (Stresa Italija, 1958) do sada najpažljivije
reformisana sektorska zajednička politika (od Mansholt-ovog plana 1968. do
1
Nataša Andrić, asistent, natkicans@hotmail.com, International Burch University,
Sarajevo.
2
Danilo Tomić, redovan profesor, dtomic45@gmail.com, Visoka poslovna škola
strukovnih studija, Novi Sad.
3
Branislav Vlahović, redovan profesor, vlahovic@polj.uns.ac.rs, Poljoprivredni
fakultet, Novi Sad.
12
Nataša Andrić, Danilo Tomić, Branislav Vlahović
Fishlerove reforme iz 2003. godine) i još uvek finansijski najzahtevniji segment
privređivanja u Evropskoj uniji – 40% od 862,4 milijarde evra budžeta EU za
period 2007-2013 (Tomić i sar., 2008). Bez dva stuba ZAP-a, tržišne i politike
ruralnog razvoja, mnoga područja Evropske unije bi se suočavala sa
ekonomskim, socijalnim i problemima vezanim za životnu sredinu. Evropski
model poljoprivrede oslikava multifunkcionalnu ulogu farme u održavanju
bogatstva i biodiverziteta životne sredine, proizvodnji prehrambenih proizvoda i
očuvanju kulturnog i prirodnog nasleđa.
Vodeći principi ZAP-a, tržišne i politike ruralnog razvoja su definisani od strane
Evropske komisije u Goteborg-u (15. i 16. juna 2001). Na osnovu tada donetih
zaključaka, snažan ekonomski učinak mora biti u skladu sa održivom
upotrebom prirodnih resursa, efikasnim upravljanjem otpadom, održavanjem
biodiverziteta, očuvanjem ekosistema i sprečavanjem degradacije zemljišta. Da
bi se ovo postiglo, razvoj ZAP-a bi trebao da ima sledeće ciljeve: da doprinese
održivom razvoju povećanjem proizvodnje bezbednih, visokokvalitetnih
proizvoda, razvojem održivih načina proizvodnje, uključujući organsku
proizvodnju, korišćenje obnovljivih izvora energije i očuvanje prirode i pejzaža.
Ovi vodeći principi su potvrđeni zaključcima Lisabonske strategije.
Reformisana ZAP i ruralni razvoj mogu dati ključni doprinos konkurentskoj
prednosti i održivom razvoju u narednim godinama.
Reforme ZAP-a iz 2003. i 2004. godine predstavljaju ozbiljan korak ka
konkurentnoj i održivoj poljoprivrednoj proizvodnji jer su postavile okvir za
buduće reforme. Uvođenje razdvojenih direktnih plaćanja ohrabrilo je
poljoprivredne proizvođače da reaguju na signale tržišta koje generiše tražnja
potrošača. Inkluzija standarda u pogledu očuvanja životne sredine, bezbednosti
hrane, zdravlja i dobrostanja životinja obezbeđuje poverenje potrošača i podiže
održivost poljoprivredne proizvodnje.
Predmet istraživanja ovog rada je finansiranja ruralnog razvoja, sa posebnim
osvrtom na raspodelu raspoloživih sredstava evropskog poljoprivrednog fonda
za ruralni razvoj (EAFRD) po osama.
Cilj istraživanja je ukazivanje na promene, sličnosti i razlike u izdvajanju
sredstava za ruralni razvoj po osama u starim i novim članicama Evropske unije.
U radu se koristi metod analize, komparacije i sinteze na osnovu raspoloživih
podataka iz publikacija Evropske komisije. Vremenski period istraživanja
obuhvata periode 2000-2007. i 2007-2013. godine, međutim, radi prikazivanja
evolucije ZAP-a i u okviru nje, politike ruralnog razvoja, analizirano je kretanje
sredstava agrarnog budžeta EU u periodu 1980-2008. godine.
Neki aspekti finansiranja ruralnog razvoja Evropske unije
13
Rezultati istraživanja sa diskusijom
Osnovna obeležja ruralnih područja Evropska unija
i značaj Zajedničke agrarne politike
Ruralne oblasti su veoma raznolike u pogledu karakteristika. S jedne strane
postoje predominantno ruralne oblasti u kojima su izraženi procesi depopulacije
i deagrarizacije, a s druge strane postoji povećan pritisak stanovništva iz urbanih
centara na peri-urbane oblasti.
Prema definiciji OECD-a, zasnovanoj na gustini naseljenosti, 92% teritorije EU
čine ruralne oblasti. 19% stanovništva živi u predominantno ruralnim regijama,
a 37% u značajno ruralnim regionima. Na osnovu podataka Evropske komisije
(2009) ovi regioni stvaraju 45% bruto dodate vrednosti (Gross Value Added) u
EU i obezbeđuju 53% zaposlenosti. Međutim, zaostaju za neruralnim oblastima
u pogledu znatnog broja socio-ekonomskih indikatora, uključujući i strukturne.
U ruralnim oblastima je prihod per capita za trećinu niži, sektor usluga je manje
razvijen, broj stanovnika sa visokim obrazovanjem je manji i manji procenat
stanovništva ima pristup internetu.
Glavni problemi u ruralnim regionima su usamljenost i udaljenost ruralnih
naselja od urbanih (tržišnih) centara. Nedostatak odgovarajuće infrastrukture,
otežava komunikaciju, smanjuje raspoložive mogućnosti i stvara ozbiljne
probleme, posebno za žene i mlade u udaljenim ruralnim područjima. Naravno,
potrebno je naglasiti da se situacija razlikuje po pojedinim zemljama članicama,
a posebno ako posmatramo članice podeljene u dve grupe – stare (EU15) i nove
(EU10+2). U zemljama starim članicama EU postoje ruralne oblasti koje
predstavljaju jedne od najbogatijih regiona mereno BDP per capita. Takođe, te
oblasti karakteriše drugačiji demografski trend suprotan urbanizaciji, a to je
odliv stanovništva iz velikih gradova u susedne ruralne oblasti. Oni ostaju
ekonomski vezani za gradove, dok im je zbog boljeg kvaliteta života samo
prebivalište u ruralnim oblastima.
Raznolikost ruralnih oblasti se ogleda i u karakteru poljoprivredne proizvodnje,
koji se menjao proširenjem Evropske unije. U starim zemljama članicama
(EU15) učešće poljoprivrede u stvaranju bruto domaćeg proizvoda iznosi 2%, u
novim zemljama članicama (EU10) 3%, dok je u Rumuniji i Bugarskoj preko
10%. Poljoprivreda novih zemalja članica zapošljava 12% ukupno zaposlenog
stanovništva, dok je u EU15 taj procenat tri puta manji (4%).
Poljoprivreda i prehrambeni sektor zajedno čine važan deo privrede Evropske
unije, generišući 15 mil. radnih mesta (8,3% ukupne zaposlenosti) i 4,4% BDPa. Evropska unija je najveći proizvođač hrane i pića na svetu, čija se vrednost
procenjuje na 675 milijardi eura (European Commission, 2009).
Navedeni podaci ukazuju na to da poljoprivreda i šumarstvo imaju važnu ulogu
u struktuiranju ruralnih područja EU, direktnim i indirektnim uticajem na
14
proizvodnju dobara i pružanje usluga. Većina mikro, malih i srednjih preduzeća
agroprivrede se nalazi u ruralnim oblastima. Pored toga što proizvode, oni
stvaraju tražnju za uslugama u lokalnim sredinama. To doprinosi očuvanju i
razvoju aktivnosti iz oblasti poljoprivrede i šumarstva.
Evolucija Zajedničke agrarne politike
Osnove Zajedničke agrarne politike postavljene su sporazumom iz Rima koji
datira iz 1957. godine. Ključne smernice tadašnjeg ZAP-a su bile da se poveća
produktivnost poljoprivredne proizvodnje, kako bi potrošači imali stabilnost u
snabdevanju hranom po prihvatljivim cenama. Kako bi se podstakla proizvodnja
uvedene su subvencije i obezbeđene su garantovane cene proizvođačima.
Ovakva politika je do 80-tih godina prošlog veka rezultirala konstantnim
viškovima većine poljoprivrednih proizvoda, koji su preusmeravani na izvoz, uz
pomoć izvoznih subvencija (grafikon 1) ili su skladišteni unutar EU. To je
prouzrokovalo visoke troškove ZAP-a, poremećaje na svetskom tržištu i
negativne uticaje na životnu sredinu (Gay i Sar., 2005).
Grafikon 1: Evolucija ZAP-a (1980-2008)
Izvozne subvencije
Direktna podrška
Ruralni razvoj
Podrška tržištu
Razdvojena plaćanja
% EU BDP-a
Izvor: European Commission, European Network for Rural Development, issue 1,
The European Agricultural Fund for Rural Development, 2009, str. 58
15
MacSharry reforma iz 1992. godine je preusmerila podršku ZAP-a od
subvencija cenama i tržištu ka direktnoj podršci farmerima, što je prikazano
na grafikonu 1. Reforma poznatija kao Agenda 2000 je definisala drugačije
ciljeve politike, odnosno preusmeravanje ka održavanju i unapređenju ruralnih
oblasti i priznavanje multifunkcionalnog karaktera poljoprivrede. Agendom
2000 je lansirana nova integralna politika ruralnog razvoja poznatija kao Drugi
stub ZAP-a. Kretanje ZAP-a u ovom pravcu uz naglašavanje značaja zaštite
životne sredine je nastavljeno reformama započetim 2003. godine, a završenim
2008. godine. Suština tih novih reformi kako ističu Bogdanov i sar. (2008) je
dalja tržišna deregulacija, uvođenje principa da se direktna plaćanja farmerima
ne vežu za određenu proizvodnju4 (tzv. decoupling) i dalje jačanje politike
ruralnog razvoja.
• Značajna povećanja sredstava koja se izdvajaju za agrarni budžet u periodu
1980-2008 što je uzrokovano i povećanjem broja članica, a takođe i
društveno-odgovornog odnose Evropske unije prema poljoprivredi (iako
učešće poljoprivrede u BDP-u opada).
• Izvozne subvencije se povećavaju do 1991, nakon koje imaju tendenciju pada.
• Mere podrške tržištu takođe rastu do 1991. godine nakon koje opadaju.
• MacSharry-jevim reformama se uvode mere direktne podrške proizvođačima
koje rastu do 2006. godine, a zatim pokazuju nagli pad.
• Prethodno navedene tendencije se mogu objasniti reformama ZAP-a koje
pokušavaju da se prilagode pravilima STO.
• Paralelno sa padom mera direktne podrške, dolazi do pojave i naglog
povećanja sredstava izdvojenih za mere razdvojenih plaćanja proizvođačima.
• Nakon 1992. godine zapaža se permanentan ali spori rast sredstava za podršku
ruralnom razvoju.
Sredstva finansiranja politike ruralnog razvoja
Današnja Zajednička agrarna politika se sastoji od dva stuba mera – direktna
plaćanja i tržišne intervencije, poznatiji kao Stub I i Stub II koji definiše politiku
ruralnog razvoja. Sve mere Stuba I su u potpunosti finansirane sredstvima EU
putem Garancijskog fonda za poljoprivredu Evropske unije (EAGGF). Mere
Stuba II predstavljaju podršku ruralnom razvoju i očuvanju životne sredine.
Tokom evolucije politike ruralnog razvoja i u skladu sa proširenjem EU menjali
su se i instrumenti finansijske podrške.
Kako se ističe u Izveštaju Evropske Komisije o ruralnom razvoju (2009) sistem
podrške u periodu 2000-2006 je bio prilično složen i mere programa ruralnog
razvoja su finansirane od strane EAGGF Garantnog ili Guidance fonda u
4
Videti opširnije u: Proceeding of 93rd EAAE Seminar, Prague (2006)
16
zavisnosti od regije5 (tabela 1). U predpristupnom periodu Malta i Kipar nisu
imale pravo na podršku SAPARD-a, ali su imale pristup drugim fondovima.
Nakon proširenja EU 2004. godine sve nove zemlje članice gube pravo na
podršku iz SAPARD-a, koju dobijaju tadašnje zemlje kandidati Rumunija i
Bugarska. U narednom periodu od 2004-2006. godine mere ruralnog razvoja u
novim zemljama članicama se finansiraju iz dva tipa programa: Privremenog
instrumenta za ruralni razvoj – TDRI (Temporary Rural Development
Instrument) i EAGGF Guidance fonda namenjenog finansiranju mera u
oblastima unutar Cilja 1.
Tabela 1: Izvori finansiranja mera ruralnog razvoja tokom tri perioda
od 2000-2013. godine
2000-2003
EU 15
Kipar i
Malta
8 novih
zemalja
članica
Za oblasti
izvan
Cilja 1∗
Oblasti u
okviru
Cilja 1
Oblasti
izvan
Cilja 1
Oblasti u
okviru
Cilja 1
Oblasti
izvan
Cilja 1
Oblasti u
okviru
Cilja 1
Bugarska i
Rumunija
Hrvatska
Makedonija,
Turska
2004-2006
2007-2013
EAGGF Guarantee za sve mere
(osim Leader +)
EAGGF Guarantee
EAGGF Guidance
TRDI
TRDI
EAFRD
EAGGF Guidance
TRDI
SAPARD
TRDI
EAGGF Guidance
SAPARD
SAPARD
IPARD
∗ Cilj 1 – ekonomski razvoj
Izvor: Directorate-General for Agriculture and Rural Development, 2009, str. 13.
5
EAGGF Garantni fond je obezbeđivao finansijsku podršku za mere: ranog
penzionisanja, područja sa manje povoljnim uslovima proizvodnje (Less-favoured
areas), pošumljavanje poljoprivrednog zemljišta, itd. Ostale mere koje se odnose na
područja obuhvaćena Ciljem 1, finansirane su EAGGF Guidance fondom, a one izvan
Cilja 1 EAGGF Guarantee fondom.
17
Zvanična i pojednostavljena osnova za podršku ruralnom razvoju kreirana je
uredbom evropske komisije (EC) No 1698/2005. Usvajanjem ove regulative
krenulo se sa novim pristupom u pogledu politike ruralnog razvoja EU. Faze
koje su usledile su podrazumevale (European Commission, 2008; Bogdanov i
sar., 2008):
1. Pripremu Strategije ruralnog razvoja na nivou EU, koja reflektuje prioritete
ruralne politike razvoja.
2. Razvoj nacionalnih strateških planova od strane zemalja članica koji
obezbeđuju koherentnost između ciljeva zajednice, države i regiona.
3. Razvoj detaljnih programa ruralnog razvoja u svakoj zemlji članici. Ovde se
razlikuju tri tipa programa. S jedne strane većina zemalja članica (uključujući
sve nove zemlje) se odlučila da podnese jedan program ruralnog razvoja na
nivou cele države. Sa druge strane Belgija, Nemačka, Španija, Italija i Velika
Britanija su kreirale nekoliko regionalnih programa ruralnog razvoja, dok su
Francuska, Finska i Portugal prezentovale nekoliko regionalnih programa
komplementarnih nacionalnom, za teritorijalno specifična područja (ostrva).
Pored ovog tipa Nemačka i Španija su kreirale Okvirne nacionalne Programe
kojim definišu niz mera koje se mogu primeniti kroz regionalne programe
ruralnog razvoja. Treći tip predstavljaju programi formiranja Nacionalnih mreža
za ruralni razvoj koji su u skladu sa nacionalnim ili regionalnim programima
(Nemačka, Italija, Portugal i Španija). Za period od 2007-2013. godine kreirano
je ukupno 94 programa ruralnog razvoja.
Za zemlje koje su kandidati za članstvo u EU (Hrvatska, Makedonija i Turska) u
ovom periodu je na raspologanju specifični Instrument za predpristupnu pomoć
(IPA) sa posebnom komponentom posvećenom ruralnom razvoju (IPARD).6
Ovakav fazni i strateški pristup programiranju razvojne ruralne politike
osigurava konzistentnost između razvojnih ciljeva na nivou EU, od evropskog
preko nacionalnog do lokalnog nivoa, i obrnuto.
Za pojedine mere određen je finansijski okvir, koji se temelji na različitim
izvorima finansiranja i zahteva različite nivoe kontrole. Program se prati na
osnovu određenih indikatora od strane posebnog upravnog tela, najčešće
državnog ili regionalnog ministarstva za poljoprivredu. Predviđen budžet za
ruralni razvoj za period 2007-2013. prikazan je u tabeli 2.
6
Zakon Evropske komisije (EC) No 1085/2006 od 17. 07. 2006.
18
Tabela 2: Planirani zvori finansiranja mera ruralnog razvoja
za period 2007-2013. godina u EU
Izvor sredstava finansiranja
U milijardama eura
%
EU poljoprivredni fond za ruralni razvoj (EAFRD)
90,8
40,2
Sufinansiranje od strane zemalja članica
57,7
25,6
Privatne investicije
64,8
28,7
Nacionalne top-up šeme
12,4
5,5
UKUPNO:
225,7
100,0
Izvor: European Commission, Directorate-General for Agriculture and Rural
Development, The EU Rural Development Policy: Facing the Challenges, 2008, str. 6.
Evropski poljoprivredni fond za ruralni razvoj (EAFRD) obezbeđuje sredstva za
sufinansiranje skoro 40 različitih mera sprovođenje programa ruralnog razvoja
svake zemlje članice EU. Mere za realizaciju programa ruralnog razvoja su
grupisane oko četiri prioritetna cilja, poznatija kao ose. Razlikuju se tri tematske
ose i jedna metodološka koja ih dopunjuje.7 Pod osom 1 se nalazi niz mera za
unapređenje konkurentnosti poljoprivrede i šumarstva, koje su usmerene na
ljudski i fizički kapital (promovišući transfer znanja i inovacija), standarde u
proizvodnji i kvalitet proizvoda. Osa 2 podrazumeva mere za zaštitu i
upravljanje prirodnim resursima kao i očuvanje prirodne vrednosti
poljoprivredne proizvodnje i šumarstva i očuvanje pejzaža ruralnih oblasti
Evrope. Osa 3 pomaže razvoju lokalne infrastrukture i ljudskog kapitala ruralnih
područja kako bi se obezbedili uslovi za razvoj, kreiranje radnih mesta u svim
sektorima i diverzifikaciju ekonomske aktivnosti. Osa 4 ne predstavlja skup
mera, već način kako da se dođe do specifičnih programa koje sprovode lokalne
akcione grupe (LAG – Local Action Group).
Prioritetni ciljevi Ose 1 su:
• Formiranje snažnog i dinamičnog sektora poljoprivrede i šumarstva EU;
• Moderna, inovirana proizvodnja i lanci prodaje poljoprivrednih proizvoda i
proizvoda šumarstva;
• Odabir ključnih sektora za investiranje u fizički i ljudski kapital;
• Aktivni procesi transfera znanja
• Promocija održivih načina upotrebe zemljišta
• Smanjenje uzroka klimatskih promena i prilagođavanje njihovim uticajima
Očuvanje prirodnih resursa kao što su voda, zemljište, obradive površine i
šume
• Očuvanje i širenje poljoprivrede sa visokom prirodnom vrednošću
7
Videti opširnije u radovima: Vasiljević Zorica, Subić, J. (2008); Tolić Snježana i sar.
(2009); Courades J. M. (2009).
19
•
•
•
•
Stvaranje novih mogućnosti zapošljavanja
•
•
•
•
Snažan ruralni razvoj i razvoj upravljačkih kapaciteta lokalnih zajednica
Poboljšanje životnog standarda i kvaliteta života u ruralnim oblastima
Jednake šanse za sve članove ruralnih zajednica
Veća dostupnost adekvatnih usluga
Aktivne, pouzdane i kompetentne ruralne zajednice
Popularne i transparentne razvojne akcije u okviru LAG-a
Mobilizacija endogenih potencijala ruralnih područja.
Regulative u pogledu ruralne razvojne politike uslovljavaju postojanje
ravnoteže u raspodeli sredstava EU poljoprivrednog fonda po osama, a u skladu
sa definisanim ciljevima u Strategiji ruralnog razvoja. Prema uredbi o ruralnom
razvoju od ukupno raspoloživih sredstava EU poljoprivrednog fonda za prvu i
za treću osu mora se izdvojiti najmanje po 10%, za drugu najmanje 25%, dok
najmanje 5% finansijskih sredstava je rezervisano za osu 4. Ova pravila se ne
odnose na najnovije članice EU, koje nisu primenile mere nalik onim iz
programa Leader pre pristupanja EU.
Grafikon 2 prikazuje predviđenu raspodelu sredstava EU poljoprivrednog fonda
po osama (uključene su sve zemlje članice) za period 2007-2013.
Grafikon 2: Raspodela sredstava EAFRD-a za EU27
po osama (u %), 2007-2013
Izvor: European Commission, 2008, str. 6.
Na osnovu podataka sadržanih u grafikonu 2 može se zapaziti:
1. Prioriteti u izdvajanjima sredstava iz EU poljoprivrednog fonda se daju
osama 1 i 2 i to znatno više od minimalno propisanih.
2. Izdvajanja sredstava za osu 3 i 4 su neznatno viša od minimalno propisanih.
20
Posmatrano pojedinačno po zemljama grupisanim u dve podgrupe (EU 15 i EU
12) uočava se sledeće (grafikon 3):
1. Velike su oscilacije u izdvajanjima u grupi EU15 za osu 1 i 2 i kreću se od
10.3% (Irska) do 48,1% (Belgija) za osu 1 i od 29,7% (Holandija) do 79,6
(Irska) za osu 2.
2. U EU12 su oscilacije u izdvajanjima za osu 1 i 2 mnogo manje i kreću se od
22,4% (Češka Republika) do 46,8% (Litvanija) za osu 1 i od 23,4%
(Rumunija) do 55,2% (Češka Republika) za osu 2.
3. Poređenjem podataka iz grafikonu 2 i 3 može se konstatovati da 14 zemalja
članica ulaže više od nivoa EU27 u osu 1, odnosno u konkurentnost. Od tog
broja 8 zemalja su nove članice EU. To pokazuje da nove članice imaju veću
potrebu za povećanjem konkurentnosti, odnosno to i dalje ostaje njihov
glavni cilj, što zaključuje i Csaki (2010). Ovo je i logično s obzirom na
stepen privrednog razvoja pojedinih zemalja.
Grafikon 3: Izdvajanje sredstava EAFRD-a za osu 1 i 2 po zemljama
članicama u periodu 2007-2013. godine (u %)
Izvor: European Commission, 2009, obrada autora.
Grafikon 4 ilustruje izdvajanja sredstava EAFRD-a za osu 3 čija je suština
poboljšanje kvaliteta života u ruralnim oblastima i osu 4 odnosno finanisranje
lokalnih akcionih grupa.
21
Grafikon 4: Izdvajanje sredstava EAFRD-a za osu 3 i 4 po zemljama
članicama u periodu 2007-2013. godine (u %)
Izvor: European Commission, 2009, obrada autora.
Podaci prikazan na grafikonu 4 ukazuju sledeće:
1. Velika kolebanja u izdvajanjima za ose 1 i 2, što se može objasniti različitom
nacinalnom politikom pojedinih zemalja.
2. Sredstva usmerena osu 4 su iznad minimalno propisanih (za EU15), prilično
su ujednačena po zemljama članicama, kreću se od 5-10% što ukazuje da ove
zemlje značajnu pažnju posvećuju tzv. inicijativi odozdo (BOTTOM-UP).
3. Sedam zemalja u grupi EU12 izdvajaju sredstva EAFRD-a za osu 4 ispod
minimalno propisanih, što se ne može pozitivno oceniti, dok izdvajanja za
osu 3 su znatno viša.
Zaključci
I pored smanjenja procentualnog učešća agrarnog budžeta u EU BDP-u, njegov
apsolutni iznos raste, što ukazuje na dinamičan privredni rast ovih zemalja,
posebno starih članica, a takođe, i na društvenu odgovornost. Zapaža se
permanentno povećanje sredstava agrarnog budžeta od 1981 god. što bi trebalo i
ubuduće nastaviti, a u skladu sa proširenjem EU. Reforma ZAP-a poznatija kao
Agenda 2000 i nov način finansiranja, stavljaju akcenat na povećanje značaja
ruralnog razvoja. Uočava se skroman rast raspoloživih sredstava za ruralni
razvoj u okviru ZAP-a, međutim, s obzirom na resurse u ovim područjima
(fizičke i ljudske) potrebno je znatno povećati izdvajanja u Stub II posle 2013.
godine. Sem ekonomskih, za to postoje zdravstveni, politički i socijalni razlozi.
Procentualna izdvajanja finansijskih sredstava po istraživanim osama Stuba II
ZAP-a ukazuju na prioritete u politici ruralnog razvoja EU27, pre svega zaštita
životne sredine i konkurentnost poljoprivrede i šumarstva. Članice EU15 znatno
22
više izdvajaju za osu 2 u odnosu na osu 1, dok su ta izdvajanja u EU12 manje
više ujednačena i nema značajnijih oscilacija od zemlje do zemlje. Izdvajanja
u osu 4 pokazuju ujednačenost po zemljama članicama, dok ulaganja u osu
3 osciliraju. U zemljama novim članicama izdvajanja u osu 4 su manje više
ispod propisanih, što treba otkloniti u narednom periodu. Tendencije
istraživanih pojava mogle bi biti orijentir za kreiranje ruralne politike u Srbiji.
Literatura
1. Courades, J. M. (2009): The Leader approach to integrated rural development in the
EU. UNDP International Conference. Kosice. Available online on
http://europeandcis.undp.org/
2. Csaki, C., Jambor, A. (2010): After the First Five Years: the Diversity of Effects of
EU Membership on Agriculture in New Member States, in monograph: Agriculture
in Late Transition, DAES, Belgrade, pp. 7-53
3. Directorat-General for Agriculture and Rural Development of European Union
(2009): Rural Development in the European Union, Statistical and economic
information, Report 2009, pp. 1-411, available online on:
http://ec.europa.eu/agriculture/agrista/rurdev2009/RD_Report_2009.pdf
4. European Commission (2009): European Network for Rural Development, issue 1,
The European Agricultural Fund for Rural Development, pp. 1-88, available online:
http://enrd.ec.europa.eu/app_templates/filedownload.cfm?id=B99A191B-F5A843DF-59C2-452E3073B91D
5. European Commission, Directorate-General for Agriculture and Rural Development
(2008): The EU Rural Development Policy: Facing the Challenges, pp. 1-24,
available online on: http://enrd.ec.europa.eu/app_templates/filedownload.cfm?id=
2067BB37-F930-016B-4338-41FC992B5F58
6. Gay S.H., Osterburg B., Baldock D., Zdanowicz A. (2005): Recent evolution of the
EU Common Agricultural Policy (CAP): state of play and environmental potential,
document of EU project SSPE-CT-2004-503604 „Impact of Environmental
Agreements on the CAP“, available online on:
www.fcrn.org.uk/researchLib/PDFs/cap_report.pdf
7. Proceeding of 93rd EAAE Seminar (2006), Prague, Impacts of Decoupling and
Cross Compliance on Agriculture in the Enlarged EU.
8. Tolić S., Zmaić K., Sudarić Tihana, Vuletić Katica (2009): Razvoj institucionalnog
okvira za provedbu ruralnih politika u Republici Hrvatskoj, tematski zbornik:
Agroprivreda Srbije i Evropske integracije: gde smo i kako dalje?, DAES, Novi Sad,
str. 47-61.
9. Tomić, D., Ševarlić, M.M., Lukač, D. (2008): Agroprivreda Srbije, zemalja CEFTA
i EU – komparacije i problemi integracije naše agroprivrede, tematski zbornik:
Evropska unija i Zapadni Balkan – Izazov za agrprivredu Srbije: Šta nam je činiti?,
DAES, Beograd, str. 21-35.
10. Vasiljević Z., Subić, J. (2008): Značaj bottom-up pristupa u planiranju i realizaciji
lokalnih i regionalnih programa ruralnog i poljoprivrednog razvoja u Srbiji,
Tematski zbornik: Agrarna i ruralna politika u Srbiji 2 – Početna iskustva
pridruživanja EU i predlog mera za 2009. godinu, DAES, Beograd, str. 57-67.
23
THE ROLE OF EUROPEAN AGRICULTURAL
FUND FOR RURAL DEVELOPMENT
Natasa Andric, Danilo Tomic, Branislav Vlahovic
Abstract: In the first part of this paper the authors describe the distribution of
funds of the EU agricultural budget in the period 1980-2008 with special
reference to changes since 1992 towards financing of rural development. They
evaluate the structure of the European Agricultural Fund for Rural
Development (EAFRD). Also, they examine the allocation of funds to the four
priority goals, known as the axis. There are three thematic axes and one that
complements them. The aim of this paper is to indicate the changes, similarities
and differences in terms of financing rural development among member states,
by displaying the results at levels EU27, EU15 and EU12. The research is
conducted for the period 2007-2013. Finally, the authors conclude that the
allocation of funds for rural development should increase, mainly for economic
but also health, political and social reasons. Studied trends in the EU could be
a landmark for the creators of rural policy in Serbia.
Key words: CAP, rural development, four axis, EAFRD.
25
POLJOPRIVREDA SRBIJE I MATERIJALNO
FINANSIJSKI PODSTICAJI U ODNOSU
NA KRETANJA U EVROPSKOJ UNIJI
Jelena Birovljev1, Branislava Glamočanin2
Apstrakt: U ovom radu su razmatrani osnovni razlozi koji ukazuju na potrebu
državnog intervencionizma u poljoprivredi. Cilj istraživanja jeste da se uvidi
neophodnost intervencije države u sektoru agrara, jer visoko razvijene zemlje
tržišne ekonomije pomažu svoju poljoprivredu raznim subvencijama, poreskim
olakšicama, premijama, povoljnim kreditima, ali i produktivnom industrijom
obezbeđuju jeftine inpute svojoj poljoprivredi. Sve opsežne analize
poljoprivrede u Srbiji ukazuju da je, i pored vidnih pozitivnih rezultata u
tehničko-tehnološkoj transformaciji, ova značajna privredna oblast u velikoj
meri do danas zaostala u odnosu na industriju. Aktuelne društvene i ekonomske
promene u Srbiji imaju izuzetno kompleksan uticaj na agrarni sektor. Pitanje
agrarnog intervencionizma u Srbiji je aktuelno obzirom da je poljoprivreda u
dosadašnjem periodu predstavljala osnovu za privredni razvoj u celini, a takođe
predstavlja važan segment razvoja privrede i u narednom periodu. Ne smemo
zaboraviti strateški značaj i ulogu poljoprivrede u privrednom i društvenom
razvoju. Dugogodišnje polemike među agroekonomistima, i onih koji su za i
onih koji su protiv agrarnog intervencionizma, ukazuju da podsticajna politika
predstavlja bitan stub razvojne politike poljoprivrede, jer bez subvencija ne
mogu opstati čak ni poljoprivrede razvijenih zemalja. U skladu sa uslovima i
potrebama razvoja poljoprivrede, utvrđuje se i odnos prema subvencioniranju.
Neophodnost državnog intervencionizma u poljoprivredi proističe iz
specifičnosti ove proizvodnje.
Ključne reči: agrarna politika, finansiranje poljoprivrede, subvencije.
Uvod
Agrarna politika na našim prostorima tokom poslednjih decenija nikada nije bila
artikulisana kao jedan celovit, dobro osmišljen program razvoja baziran,
prevashodno, na efikasnosti korišćenja raspoloživih resursa u zemlji. Naprotiv,
ona je vođena sistemom parcijale, a uz to je opterećena početnim znanjima o
1
Prof. dr Jelena Birovljev, birovljevj@ef.uns.ac.rs, Prodekan za doktorske studije,
Ekonomski fakultet Subotica, Segedinski put 9-11, Subotica, 024/628-066.
2
Mr Branislava Glamočanin, bperisic@eunet.rs, Samostalni komercijalista za MSP,
NLB banka a.d. Beograd – Filijala Bačka Palanka, Kralja Petra I 13, 021/750-141.
26
Jelena Birovljev, Branislava Glamočanin
modelu industrijalizacije i površnim poznavanjima modela DE3 koji su
namenjeni zemljama u razvoju. Otuda je osnovna karakteristika ovakve agrarne
politike njena obojenost brojnim dualnostima koje održavaju svojevrsna lutanja
u relativno nestabilnim društveno-ekonomskim prilikama.
U poslednjoj deceniji XX veka poljoprivreda se susretala sa istim problemima, a
to su ekonomska izrabljenost i nizak tehničko-tehnološki nivo osnovnih
sredstava, slab kreditni bonitet poljoprivrednih gazdinstava, dispariteti
poljoprivrednih proizvoda, nedostatak potrebnih finansijskih sredstava za
nesmetano otpočinjanje proizvodnje i nedostatak finansijskih sredstava za
razvoj (investiciona sredstva).
Nizak bonitet poljoprivrednih gazdinstava, sam po sebi je refleksija trenutnog
stanja u kome se nalazi poljoprivreda Srbije. S ovakvim bonitetom
poljoprivredna gazdinstva ne mogu očekivati da će biti kreditirana od strane
poslovnih banaka, jer ne predstavljaju potencijalne „zdrave“ dužnike.
Nastavljanjem prakse finansijske zavisnosti poljoprivrednih gazdinstava od
eksternih izvora, neminovno dolazi do prelivanja dohotka iz poljoprivrede u
druge privredne grane.
Prisutni negativni dispariteti cena poljoprivrednih proizvoda u odnosu na cene
inputa nepoljoprivrednog sektora, mogu se takođe identifikovati kao uzrok
prelivanja dohotka iz poljoprivrede u druge privredne grane koje su neposredno
ili posredno vezane za poljoprivredu.
Ne treba izgubiti iz vida činjenicu da se u dosadašnjem periodu država pokazala
kao odlučujući faktor u kreiranju mera i osnovni finansijer poljoprivredne
proizvodnje. Poslovne banke su bile pod državnom kontrolom, te se finansiranje
poljoprivrede odvijalo pod snažnim administrativnim uticajem države. Nije
problem u tome što država ima važnu ulogu u kontroli cena poljoprivrednih
proizvoda. Državna kontrola cena je prisutna i u tržišno razvijenim zemljama
sveta. Međutim, pri tome treba jasno definisati strateške ciljeve, te na osnovu
njih izraditi strategiju dugoročnog razvoja poljoprivrede.
Materijalno finansijski podsticaji države
U određenim fazama društveno-ekonomskog razvoja, poljoprivreda se podržava
odgovarajućim materijalno-finansijskim dotacijama u vidu subvencija. Za
to ima više razloga: prevazilaženje određenih poteškoća u realizaciji
poljoprivredno-prehrambenih proizvoda na domaćem ili inostranom tržištu,
selektivne mere unapređenja i povećanja određene proizvodnje, stimulacija
primene određenog tehničko-tehnološkog procesa proizvodnje, semena, đubriva
3
Lewis-ov model u literaturi iz oblasti teorije privrednog razvoja ocenjuje se kao most
između dinamičkog dualizma i statične tradicije.
Poljoprivreda Srbije i materijalno finansijski podsticaji u odnosu na kretanja u EU
27
i sl. Poljoprivreda zauzima istaknutu ulogu u privrednom i političkom životu
mnogih država iz sledećih razloga: poljoprivreda ima strateški značaj za zemlju;
poljoprivredna proizvodnja zavisi od prirodnih uslova; poljoprivreda nije samo
proizvodni sektor privrede, već i važan potrošač roba i usluga; poljoprivreda
ima ulogu u zaštiti životne sredine i čovekovog mesta stanovanja.
Neophodnost državnog intervencionizma u poljoprivredi proističe iz specifičnosti ove proizvodnje, tj. sporog obrta kapitala uloženog u poljoprivrednu
proizvodnju, zbog sezonskog karaktera ove proizvodnje. S druge strane,
klimatski faktor u poljoprivrednoj proizvodnji igra sve veću ulogu, pošto je reč
o organskoj proizvodnji, koja se odvija uglavnom na otvorenom prostoru.
Verovanje o neophodnosti da se interveniše u sektoru agrara, istorijski
posmatrano, polazi od činjenice da je agrarni sektor konstituisan od velikog
broja malih porodičnih farmi koje su bitne u funkcionisanju razvojnog sistema
svake zemlje. Međutim, analiza pokazuje da postoje teorijski razlozi za
praktikovanje agrarnog intervencionizma.
Agrarni intervencionizam je pitanje oko koga su se uvek vodile kontroverzne
rasprave. U poslednje vreme se na udaru kritičara posebno nalaze politika cena i
podrška dohotku poljoprivrednika. Agrarna politika je tokom druge polovine
dvadesetog veka agrarni sektor razvijenih ekonomija kontinuirano gurala u
hiperprodukciju, uslovljavajući tako pad cena osnovnih poljoprivrednih
proizvoda na svetskoj pijaci. Osim toga, ubrzavajući strukturne reforme ovakva
politika dovela je do narušavanja ravnoteže između dva modela organizacije
agrosektora: agrobiznisa i porodične poljoprivrede. Zato će se danas vrlo često
sresti razmišljanja na temu potpune liberalizacije, tj. ne mešanja države u tržišne
tokove unutar agrosektora. S druge strane, pobornici agrarnog intervencionizma
će, delimično priznajući negativne efekte praktikovanih mera agrarne politike u
prošlosti, isticati neophodnost modifikacije i pravilnog doziranja državne
intervencije u budućnosti.
Posmatrajući tretman agrarnog intervencionizma može se konstatovati da je
postignuta opšta saglasnost oko neopravdano visokih troškova vođenja
savremene agrarne politike, kao i distorzivnih efekata koje je model državnog
intervencionizma u sektoru agrara produkovao na svetskom tržištu
poljoprivrednih proizvoda. To istovremeno ne znači da će agrarni ekonomisti
odustati od ideje da agrarni sektor treba „štititi“. Otuda su aktuelne rasprave
vezane za agrarni intervencionizam uglavnom okrenute ka identifikaciji
područja legitimnog prava države da interveniše i koliko takva intervencija
danas može da košta. U tom smislu, osnovni razlozi za državnu intervenciju u
sektoru agrara identifikovani su u sledećim strateškim oblastima:4
4
Zakić Z., Stojanović Ž., Ekonomika agrara, Centar za izdavačku delatnost
Ekonomskog fakulteta, Beograd, 2008.
28
(1) Povećanje efikasnosti poljoprivredne proizvodnje;
(2) Zaštita dohotka poljoprivrednika;
(3) Nacionalna prehrambena sigurnost i bezbednost;
(4) Eksterni efekti i javna dobra u poljoprivredi.
Podsticajna politika predstavlja bitan stub razvojne politike poljoprivrede.
U skladu sa uslovima i potrebama razvoja poljoprivrede, utvrđuje se i odnos
prema subvencioniranju. Poslednjih godina, mnogi aspekti podrške definisani su
u okviru sporazuma o poljoprivredi WTO (Svetska trgovinska organizacija).
Sporazum posebno ističe da je briga svake zemlje obezbeđivanje dovoljno hrane
po prihvatljivim cenama.
Programi mera podrške u oblasti poljoprivrede Srbije
Podsticaji u oblasti poljoprivrede Srbije obuhvataju set različitih mera, koje
karakteriše vrlo neujednačen oblik interne podrške. Naredna tabela pokazuje
osnovne grupe mera u Programima raspodele i korišćenja sredstava subvencija
u oblasti poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i obuhvata period 2004-2008.
godine.
Tabela 1: Osnovne grupe mera u Programima za period 2004-2008. godine5
2004. godina
Neizmirene obaveze
Tekući i razvojni
podsticaji:
- Subvencije za mleko i
ind. bilje
- Mere unapređenja
produktivnosti gazdinstava
- Mere uređenja poljoprivr.
zemljišta
- Mere podsticanja izvoza
- Kupovina pšenice za
strateške rezerve
- Regresiranje đubriva i
goriva
- Stručne poljopr. službe
- Registar polj. gazdinstava
- Mere i akcije u poljoprivredi
- Subvencije za unapređenje sela
- Mašine i oprema
- Mere za poboljšanje
kvaliteta mleka
5
2005. godina
2006. godina
SUBVENCIJE
Neizmirene
JAVNIM
obaveze
NEFINANSIJSKIM
Tekući i razvojni
PODUZEĆIMA I
podsticaji:
ORGANIZACIJAMA
- Subvencije
Neizmirene obaveze
proizvodnji i
Tekući i razvojni
povećanju
podsticaji:
produktivnosti - Subvencije proiz- Mere
vodnji i povećanju
unapređenja sela produktivnosti
- Mere i akcije u - Mere unapređenja
poljoprivredi
sela
- Stručne
- Mere i akcije u
poljoprivredne poljoprivredi
službe
- Stručne
poljoprivredne službe
ZGRADE I
GRAĐEVINSKI
OBJEKTI
MAŠINE I OPREMA
2007. godina
SUBVENCIJE
JAVNIM
NEFINANSIJSKIM
PODUZEĆIMA
I ORGANIZACIJAMA
- Subvencije za
unapređenje
proizvodnje
- Stručne
poljoprivredne
službe
- Sredstva za otkup
polj. proizvoda
(sredstva za
podršku stabilnosti
tržišta poljopr.
proizvoda)
2008. godina
SUBVENCIJE
JAVNIM
NEFINANSIJSKIM
PODUZEĆIMA
I ORGANIZACIJAMA
NABAVKA
DOMAĆE
FINANSIJSKE
IMOVINE
MAŠINE I
OPREMA
Bogdanov N., Volk T., Rednak M., Erjavec E., Analiza direktne budžetske podrške
poljoprivredi i ruralnom razvoju Srbije, Vlada Republike Srbije, Beograd, 2008.
29
Programi Ministarstva poljoprivrede nisu rađeni po nekom standardnom sistemu
koji bi korisnicima omogućio jednostavan uvid u politiku i praćenje njenih
promena od godine do godine. To znači da nema jedistvenog sistema grupisanja
mera u potprograme i da se potprogrami i grupe menjaju. Najdetaljnije je
razrađen Program za 2004. godinu, dok se u narednim godinama mere udružuju
u sve veće grupe.
Tabela 2: Pregled poljoprivrednih subvencija u Srbiji (u 000)6
Godina
2002.
2003.
2004.
2005.
2006.
2007.
2008.
2009.
Iznos u dinarima
7.300.000
9.929.775
16.340.400
14.311.900
17.877.700
16.943.200
17.290.398
18.269.000
Iznos u eurima
110.600
150.450
204.255
178.899
223.471
211.790
218.213
206.194
Podaci u tabeli broj 2 ukazuju na apsolutno povećanje izdvajanja za subvencije
u poljoprivredu Srbije, međutim taj trend rasta ne odgovara relativnim
kretanjima i potrebi za podsticanjem razvoja malih gazdinstava i očuvanju
ruralnih sredina. Grafikon broj 1. prikazuje visinu i strukturu budžetskih
sredstava za podršku poljoprivredi po stubovima agrarne politike.
mil. EUR
Grafikon 1: Visina i struktura budžetskih sredstava za podršku poljoprivredi
u periodu 2004-2007. godine po stubovima agrarne politike7
250
200
150
100
50
0
2004
2005
2006
2007
Ostalo - nelocirano
Ostale mere podrške poljoprivredi
Strukturne mere i mere podrške ruralnom razvoju
Mere tržišno-cenovne politike
6
Birovljev J., Tomić R., Menadžment u agrobiznisu, Ekonomski fakultet Subotica,
2009. i Narodna skupština Republike Srbije, www.parlament.gov.rs
7
Bogdanov N., Volk T., Rednak M., Erjavec E., Analiza direktne budžetske podrške
30
Pored promena u visini ukupno utrošenih sredstava za podršku poljoprivredi u
posmatranom periodu, mogu se uočiti velike oscilacije podrške po stubovima
agrarne politike. Sredstva budžeta za mere tržišno-cenovne politike su se u
razdoblju do 2006. godine brzo smanjivala (u 2006. godini iznosila su 46%
vrednosti iz 2004. godine), a u 2007. godini se vidi veliko povećanje u odnosu
na prethodnu godinu. Razlog za smanjenje u 2005. godini možemo tražiti u
smanjenju ukupnog budžeta, dok je u 2006. godini to posledica velikog
povećanja realizacije u okviru drugog stuba (uvođenje mere Podrške
nekomercijalnim poljoprivrednim gazdinstvima) na račun prvog.
Dominantni deo budžeta resornog ministarstva je u funkciji realizacije tekućih
mera agrarne politike. Premije za mleko, subvencija za industrijsko bilje, regresi
za inpute i stimulacija izvoza osnovne su forme tekućih podsticaja
poljoprivredne proizvodnje kod nas. Osnovni instrument usmeravanja razvoja
preduzetničkog farmerstva jesu subvencije namenjene povećanju investicija u
agrarnom sektoru. One se, pored kredita, realizuju i putem bespovratnih
sredstava i subvencija inputa. Reforma agrarne politike podrazumeva
preusmeravanje postojećih subvencija koje su većinski opredeljene ka području
tekućeg funkcionisanja ka navedenim tzv. razvojnim subvencijama.
U razvijenim zemljama tržišne ekonomije subvencije imaju značajnu ulogu.
U tim zemljama se ne insistira pošto-poto na liberalizmu, a dobra je ona agrarna
politika koja obezbeđuje obilje zdrave hrane. Da bi se to postiglo, izdvajaju se
značajna finansijska sredstva za subvencionisanje poljoprivredne proizvodnje.
Namera nije da se subvencijama favorizuju poljoprivredni reoni i
poljoprivrednici u odnosu na industrijske regione i radnike, već da se bolje
koriste prirodni resursi. Zahvaljujući subvencijama u zemljama tržišne
ekonomije obezbeđena je dovoljna količina hrane za podmirenje vlastitih
potreba i za izvoz. Prema tome, subvencijama se nije pomagala samo
poljoprivreda, već od njih su korist imali svi u društvu.
U razvijenim zemljama država interveniše u četiri smera: a) determiniše
odgovarajuću politiku cena agrarnih proizvoda; b) utvrđuje mere beneficiranja
inputa za različite vrste troškova; c) određuje odgovarajuće modele finansiranja
agrarne proizvodnje i zaliha; d) subvencioniše izvoz agrarnih proizvoda.8
8
Pejanović R., Tica N., Tomašević D., Faktori konkurentnosti agroprivrede u procesu
tranzicije u publikaciji Kompatibilnost agrarne politike SCG i zajedničke agrarne
politike EU, Institut za ekonomiku poljoprivrede Beograd, 2003.
31
Tabela 3: Istorijski razvoj ZAP9
Produktivnost
Konkurentnost
Samodovoljnost
Ranije
godine
Krizne
godine
Reforma
1992. god
Smanjenje
Prehrambena Višak
proizvodnje viškova
sigurnost
Povećanje Životna
Povećati
sredina
produktivnost troškova
Stabilizacija
tržišta
Održavanje
zarada
Agenda
2000
Produbljavanje
procesa
reformi
KonkurentMeđuStabilizacija
nost
narodne
prihoda
razmirice
Ruralni
Stabilizacija
razvoj
Strukturne budžeta
mere
Reforma
ZAP 2003
Orijentacija
tržišta
Interesi
potrošača
„Provera
zdravlja“
ZAP 2008
Podrška
reformi iz
2003
Novi izazovi
Ruralni razvoj Upravljanje
rizikom
Životna sredina
Pojednostavljenje
Kompatibilnost
sa STO
Ključni element procesa reformi ZAP je pomak od podrške poljoprivrednih
proizvoda ka podršci proizvođaču. Umesto da obezbedi fiksnu cenu za
poljoprivredne proizvode (i samim tim podržava prihod poljoprivrednika
indirektno), ZAP se danas fokusira na podršku prihoda poljoprivrednika
direktno.
ZAP se i dalje razvija. Postoje većinska razmišljanja o potrebi postojanja i
održanja ZAP. Ne postoji rizik da će nestati poljoprivredna proizvodnja, ako ne
bude postojala ZAP; rizik je neravnoteža poljoprivredne proizvodnje. Tri glavna
stuba politike su: tržišna podrška, direktna plaćanja i ruralni razvoj. Direktna
plaćanja obezbeđuju osnovni nivo prihoda za sve poljoprivrednike širom
Evrope, a tržišne mere obezbeđuju garantovanu cenu za neke poljoprivredne
proizvode. Mere ruralnog razvoja olakšavaju proces strukturnog prilagođavanja
farmi u Evropi.
9
Agricultural Policy Perspectives Briefs, European Commission Agriculture and Rural
Development, January 2011.
32
Grafikon 2: Budžet EU i izdvajanja za poljoprivredu
i ruralni razvoj10
2009
2008
2007
2006
0
20.000
40.000
60.000
Budžet EU
80.000
100.000
Poljoprivreda i ruralni razvoj
120.000
140.000
mil. EUR
Na osnovu grafikona broj 2, možemo uočiti značajno učešće (najmanje 40%)
izdvajanja za poljoprivredu i ruralni razvoj u ukupnom budžetu Evropske unije,
što ukazuje na ozbiljan pristup finansiranju poljoprivredne proizvodnje.
Grafikon 3: Troškovi Zajedničke agrarne politike
u 2008. i 2009.11
mil. EUR
40000
30000
20000
10000
0
2008
Direktna plaćanja
10
2009
Tržišna podrška
Ruralni razvoj
Agriculture in the EU – Statistical and Economic Information Report 2009., 2008.,
2007. , European Union Direcorate – General for Agriculture and Rural Development
11
Agricultural Policy Perspecives, European Commission Agriculture and Rural
33
Grafikon 4: Troškovi ZAP u 2009. godini po zemljama članicama12
Velika Britanija
Švedska
Finska
Slovačka
Slovenija
Rumunija
Portugalija
Poljska
Aus tr ija
Holandija
Malta
Mađarska
Luksemburg
Litvanija
Letonija
Kipar
Italija
Francuska
Španija
Grčka
Irska
Estonija
Nemačka
Danska
Ćeška
Bugarska
Belgija
0
2000
4000
Direktna plać anja
6000
8000
Trž išna podrška
10000
Rur alni r azv oj
12000
mil. EUR
50
45
40
35
30
25
20
15
10
5
0
12
00
>5
00
-<
5
30
0
20
0
-<
3
00
00
0
-<
2
10
10
0
-<
-<
50
50
20
20
-<
0
10
5<1
<5
2-
-<
2
1.
25
<1
.2
50.
0-
5
Korisnici
Direktna plaćanja
<0
.5
%
Grafikon 5: Distibucija korisnika i direktnih plaćanja u EU-27
prema intervalnim grupama primljenih direktnih
plaćanja (u 000 eur) u 2008. godini12
Agricultural Policy Perspecives, European Commission Agriculture and Rural
34
Najveći procenat korisnika EU-27 (48,22%) prima manje od 500 evra, što čini
oko 2% ukupnih direktnih plaćanja. Zatim slede korisnici koji primaju od 5001.250 evra (17%), a koji učestvuju sa 3% u ukupnom iznosu direktnih plaćanja.
Odnosno, 65% ukupnog broja korisnika prima manje od 1.250 evra i prisvaja
svega 5% direktnih plaćanja. Nasuprot tome, samo 4% korisnika prima između
20.000 i 50.000 evra, a prisvaja 28% direktnih plaćanja. U narednim godinama,
prvi element koji bi trebalo da utiče na distribuciju direktnih plaćanja je
dugoročni strukturalni razvoj poljoprivrednog sektora u pravcu redukcije broja
farmi i povećanja njihove veličine.
Subvencionisanje agrarnog sektora nije isključivo obeležje Evropske unije.
Ostale države, članice OECD, takođe subvencionišu sektor poljoprivrede.
U nekim slučajevima i u zavisnosti od određenog pokazatelja, ta podrška je
mnogo veća nego što je to slučaj unutar Evropske unije (Grafikon 6).
Grafikon 6: Procene podrške poljoprivredi, udeo podrške proizvođačima u
okviru toga, ukupna podrška poljoprivredi kao udeo BDP u određenim
državama OECD u 2006. godini13
120
100
80
60
40
20
0
EU
Australija
Kanada
Norveska
Svajcarska
SAD
Procena podrske poljoprivredi (mld evra)
% podrske poljoprivrednim proizvodjacima
Ukupna podrska kao % BDP
U poređenju sa periodom od 1986. do 1988. godine, period od 2004. do 2006.
karakteriše relativno niži ukupni nivo podrške. Međutim, ukupna potpora
poljoprivredi ostaje visoka. Procena podrške poljoprivredi (u daljem tekstu:
PPP) pokazuje godišnju novčanu vrednost bruto transfera od potrošača i
poreskih obveznika do poljoprivrednih proizvođača. Što je PPP viša, toliko je
efikasnost poljoprivredne proizvodnje niža.
13
Preuzeto sa www.oecd.org
35
Pored ostalih instrumenata politike, SAD koriste Program za unapređenje
izvoza i sporazume o dobrovoljnom ograničenju uvoza, u cilju podrške domaćoj
proizvodnji. U sektoru za istraživanje američkog Ministarstva za poljoprivredu
(USDA) zaposlen je najveći broj ekonomista, što nije slučaj ni u jednoj drugoj
sličnoj službi u svetu. Međutim, najplaćeniji ekonomisti iz oblasti agrara ne rade
u onim državama sa razvijenim poljoprivrednim sektorom, već pre u Briselu ili
Tokiju, gde postoji dinamična „industrija subvencija za poljoprivredu“.
U pogledu procene ukupne podrške po glavi stanovnika, prosek u državama
OECD iznosio je 300 evra. Evropska unija, kao i SAD bile su iznad tog proseka,
sa 323 odnosno 336 evra po glavi stanovnika. Međutim u Švajcarskoj ova
pomoć je iznosila 811 evra, u Norveškoj 673 evra, u Koreji 471 evro i u Japanu
464 evra. Pomoć Češke Republike iznosila je 123 evra, a Mađarske 198 evra.
Poljska i Slovačka pomagale su agrarni sektor još manje, sa 66 odnosno 76 evra.
Iste godine, pomoć u državama OECD za poljoprivrednike sa punim radnim
vremenom iznosila je 11.000 evra, dok je pomoć Norveške u tom pogledu bila
četiri puta veća od ovog proseka i iznosila 47.000 evra.14
SAD nalazile su se na čelu zemalja koje su se opirale zaštiti poljoprivrede u
Evropskoj uniji i Japanu. One su zahtevale da poljoprivreda čini stožer runde
pregovora u Dohi. U Nacrtu zakona o farmama iz 1996. godine, SAD su znatno
snizile subvencije za poljoprivredu. Međutim, Nacrt istog zakona iz 2002.
godine ukinuo je oblik i sadržaj takvih namera. Prema ovom Nacrtu zakona, za
subvencije u poljoprivredi odobreno je 180 milijardi dolara za period od
narednih deset godina, čime se nivo federalnih subvencija SAD povećao za
70%. To neće samo ugroziti ograničenja na subvencije za poljoprivredu oko
kojih je postignut dogovor tokom Urugvajske runde pregovora, već i doprineti
da poljoprivredni proizvođači iz SAD primaju subvencije koje će biti trostruko
veće od evropskog nivoa.
Ekonomski položaj privrede Srbije trenutno je izuzetno složen i beleži skroman
rast privredne aktivnosti i odsustvo većih direktnih investicija i ulaganja.
U takvom okruženju, kada je i industriji neophodan kapital za pokretanje
proizvodnje, ona neće moći, bar ne uskoro, da finansijski značajnije pomogne
agraru, već će ga ograničavati i na drugi način. Opšta su mišljenja i stavovi
većine agroekonomista da je agrarna politika do danas često bila kritikovana, jer
nije čvrsto zastupala zahteve očuvanja i razvoja poljoprivrede. Očito je da u
14
Jovanović M., Evropska ekonomska integracija, CID Ekonomski fakultet Beograd,
2006.
36
Srbiji nisu postavljeni čvrsti stavovi po pitanju potrebe kontinuiranog izdvajanja
za subvencije, kao i određivanja dinamike i rokova u pružanju pomoći
poljoprivredi i poljoprivrednim proizvođačima. Sama činjenica da poljoprivreda
kod nas učestvuje sa oko 8,7% u bruto društvenom proizvodu15, a svega oko
2,48% agrarni budžet učestvuje u ukupnom budžetu Srbije16 (podatak za 2010.
godinu) – govori sama po sebi o odnosu države prema poljoprivredi. Ono što se
može zameriti dosadašnjoj agrarnoj politici, to je da ona ne uvažava
specifičnosti poljoprivrede. Da bi poljoprivreda ostvarila pozitivne rezultate i da
bi se otklonile njene specifičnosti, neophodna je aktivna politika državnih
institucija u interesu razvoja agrara. Država treba da dobije ulogu partnera
privrednim subjektima na tržištu. U nastojanju da ostvari dugoročne strateške
ciljeve ona treba da sarađuje sa privatnim sektorom. Aktivna dugoročna agrarna
politika podrazumeva formulisanje koncepta razvoja poljoprivrede, razvoj
institucija, zakonodavstva, subvencija i investicija u poljoprivredne resurse.
Najvažnije mere u tom pravcu su: povećanje učešća agrarnog budžeta u visini
5% u narednoj godini, uz postepen porast učešća agrarnog budžeta u
nacionalnom budžetu po godinama do nivoa od 10%; stimulisanje komercijalnih
bankarskih institucija da se uključe u finansiranje primarne poljoprivredne
proizvodnje putem subvencionisanja kamatne stope od strane države;
stimulisanje izgradnje i korišćenje silosa i hladnjača, nabavke opreme, ulaganja
u infrastrukturu, unapređenje kvaliteta i standardizacija, kao i povećanje
investicija.
Literatura
1. Agricultural Policy Perspectives Briefs, European Commission Agriculture and
Rural Development, January 2011.
2. Agriculture in the EU – Statistical and Economic Information Report 2009., 2008.,
2007., European Union Direcorate – General for Agriculture and Rural
Development
3. Birovljev J., Tomić R., Menadžment u poljoprivredi, Ekonomski fakultet Subotica,
1996.
4. Birovljev J., Tomić R., Menadžment u agrobiznisu, Ekonomski fakultet Subotica,
2009.
5. Bogdanov N., Volk T., Rednak M., Erjavec E., Analiza direktne budžetske podrške
15
„Statistički godišnjak Srbije 2009“, Republički zavod za statistiku,
www.statserb.sr.gov.yu
16
„Zakon o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu“, Narodna skupština Republike
Srbije, www.parlament.gov.rs
37
6. CAP post 2013: key graphs and figures, European Commission Agriculture and
Rural Development, November 2010.
7. How the Euş agriculture and development policies fit together?, European
Commission Agriculture and Rural Development, 2010
8. Jovanović M., Evropska ekonomska integracija, CID Ekonomski fakultet Beograd,
2006.
9. Narodna skupština Republike Srbije – www.parlament.gov.rs
10. Organisation for Economic Co-operation and Development OECD – www.oecd.org
11. Pejanović R., Tica N., Tomašević D., Faktori konkurentnosti agroprivrede u procesu
tranzicije u publikaciji Kompatibilnost agrarne politike SCG i zajedničke agrarne
politike EU, Institut za ekonomiku poljoprivrede Beograd, 2003.
12. Report on the distribution of direct aids to the producers, Annex 2, Financial year
2009, European Commission Agriculture and Rural Development
13. „Statistički godišnjak Srbije 2009“, Republički zavod za statistiku,
www.statserb.sr.gov.yu
14. Stojanović I., Ekonomska politika u Jugoslaviji 1996-2000, Ekonomist br. 4,
Beograd, 1995.
15. Stojanović Ž., Agrarna politika kao pratilac tržišnih zakonitosti u publikaciji
Agrarna i ruralna politika u Srbiji 1, DAES – Društvo agrarnih ekonomista Srbije,
Beograd, 2007.
16. Tomić R., Vujatović-Zakić Z., Ekonomika poljoprivrede, Zaječar, Fakultet za
menadžment, Poslovna škola Megatrend, Beograd, 1998.
17. Veselinović B., Popović R., Neki problemi finansiranja poljoprivrede u publikaciji
Anali ekonomskog fakulteta br. 4, Subotica, 1999.
18. Zakić Z., Stojanović Ž., Ekonomika agrara, Centar za izdavačku delatnost
Ekonomskog fakulteta, Beograd, 2008.
SERBIAN AGRICULTURE AND MATERIAL AND FINANCIAL
INCENTIVES IN RELATION TO CHANGE
IN EUROPEAN UNION
Abstract: The paper discusses the main reasons that indicate the necessity of
state intervention in agriculture. The aim of the research is to realize the
necessity of state intervention in the agricultural sector, as a highly developed
market economy countries support their agriculture subsidies various, tax
incentives, premiums, affordable loans, and productive industry provide cheap
inputs to its agriculture. For comprehensive analysis of agriculture in Serbia
indicate that, despite the visible positive results in technical and technological
transformation, this important economic area to a large extent still
underdeveloped compared to the industry. Current social and economic
38
changes in Serbia are very complex effect on the agricultural sector. The issue
of agricultural intervention in Serbia is currently considering that agriculture is
at the present base for economic development in general, and also an important
segment of the economy in the future. We must not forget the strategic
importance and role of agriculture in the economic and social development.
Long-standing debate among agricultural economist, and those who favor and
those against agricultural intervention, indicating that the incentive policy is an
essential pillar of development policy of agriculture, because without subsidies
can not survive even the agriculture of developed countries. In accordance with
the conditions and needs of agriculture, determines the attitude towards
subsidy. The necessity of state interventionin agriculture stems from the
specifics of this production.
Key words: agricultural policy, agricultural finance, subsidies
39
RAZVOJNE KARAKTERISTIKE POLJOPRIVREDE
SRBIJE I EVROPSKE UNIJE – KOMPARATIVNA
ANALIZA
Stanislav Zekić, Marinko Kresoja, Miloš Tošin1
Apstrakt: U svetlu opredeljenja Srbije ka punopravnom članstvu u Evropskoj
uniji, poljoprivreda će verovatno predstavljati jedan od značajnijih poglavlja u
pregovorima tokom pred-pristupnog perioda. Tokom ovog procesa, naša
pregovaračka pozicija u velikom meri će zavisiti od proizvodnih performansi
agrara, koje se u velikoj karakterišu nivoom parcijalnih produktivnosti
poljoprivrede – produktivnošću rada i zemljišta. Proizvodne karakteristike,
takođe, pozitivno će se odraziti i na izvozne mogućnosti srpske poljoprivrede,
što bi u znatnoj meri doprinelo povećanju spoljno-trgovinskog bilansa sa
poljoprivredno-prehrambenih proizvodima. U cilju identifikovanja pozicije
poljoprivrede Srbije u odnosu na EU, izvršena je komparativna analiza
najvažnijih proizvodnih performansi poljoprivrede Srbije i zemalja EU, kao i
performansi u spoljno-trgovinskoj razmeni poljoprivrede. Analiza je izvedena
zbirno, kao i za pojedine odabrane zemlje Unije (stare i nove članica) i jednu
zemlju iz okruženja, potencijalnog kandidata za članstvo u Uniji. Empirijsko
istraživanje sprovedeno je metodama kvantitativne ekonomske analize koja je
omogućila kvalitativnu ekonomsku analizu i sintezu. Na osnovu dobijenih
rezultata istraživanja uočeno je zaostajanje poljoprivrede Srbije u odnosu na
sve analizirane zemlje.
Ključne reči: Razvoj poljoprivrede, Srbija, evropske integracije.
Uvodne napomene
Kao svoj strateški cilj Republika Srbija istakla je uključivanje u Evropsku uniju
(EU), što predstavlja postepen i relativno dug proces. Značajnu ulogu u ovom
procesu imaće poljoprivredni sektor, kako zbog značaja u ukupnoj privredi
Srbije, tako i zbog potrebe usaglašavanja nacionalne agrarne politike sa
Zajedničkom agrarnom politikom Unije. U tom kontekstu, razvojne
karakteristike poljoprivrede, u prvom smislu proizvodne performanse, imaće
1
Dr Stanislav Zekić, docent, zekics@ef.uns.ac.rs; Marinko Kresoja, asistent,
mkresoja@ef.uns.ac.rs; Miloš Tošin, asistent, tosin@ef.uns.ac.rs; Ekonomski fakultet
Subotica, Univerzitet u Novom Sadu, 024/628-046.
Stanislav Zekić, Marinko Kresoja, Miloš Tošin
40
veliki uticaj na pregovaračku poziciju Srbije u oblasti poljoprivrede tokom predpristupnih pregovora sa EU. Takođe, kretanje nivoa proizvodnih performansi
poljoprivrede značajno će determinisati spoljno-trgovinsku poziciju srpskog
agrara, kako na svetskom tržištu, tako i na budućem zajedničkom tržištu EU.
Proizvodne karakteristike poljoprivrede
Proizvodne karakteristike poljoprivrede elaborirane su kroz dinamiku
poljoprivrede proizvodnje i nivo i trend parcijalnih produktivnosti
poljoprivrede,2 a takođe, analizirani su i pokazatelji proizvodnje najvažnijih
stočarskih proizvoda – mleka i mesa. Komparacija je izvršena sa zemljama EU
– zbirno, kao i sa nekoliko odabranih zemalja – starih i novih članica unije i
zemalja iz okruženja. Kretanje poljoprivredne proizvodnje u Srbiji je na tragu
drugih tranzicionih zemalja, s tim što su na loše proizvodne performanse
poljoprivrede u Srbiji, pored tranzicionog šoka, uticali i neki drugi neekonomski
faktori.
Grafikon 1: Prosečna godišnja stopa rasta poljoprivredne proizvodnje
1.5
1.30
1.0
0.62
Stopa rasta (%)
0.57
0.5
0.45
0.41
0.34
0.21
0.17
0.0
0.04
0.03
0.02
-0.24
-0.5
-0.53
-0.59
-0.80
-0.85
-1.0
-0.95
-0.99
-1.5
Evropska unija
Holandija
Mađarska
1992-2008.
Poljska
1992-2000.
Hrvatska
Srbija
2000-2008.
Izvor: Proračun autora na bazi FAOstat-a.
2
Parcijalne produktivnosti poljoprivrede – produktivnost rada i produktivnost zemljišta,
dobijene su kao odnos finalne poljoprivredne proizvodnje izražene su u hiljadama
međunarodnih US$ iz 1990. godine (Prasada Rao D.S., 1993) po aktivnom
poljoprivredniku, odnosno po hektaru poljoprivredne površine (FAOstat).
Razvojne karakteristike poljoprivrede Srbije i EU – komparativna analiza
41
Analiza parcijalnih produktivnosti poljoprivrede pokazuje značajno zaostajanje
Srbije u odnosu na zemlje EU. Razlika je nešto izraženija kod produktivnosti
rada, odnosno, poljoprivredna proizvodnja po aktivnom poljoprivredniku u
Srbiji, u proseku za analizirani period, manja je za 2,33 puta od iste u Uniji.
Takođe, dinamika rasta produktivnosti rada je izraženije u zemljama EU u
odnosu na Srbiju – prosečna godišnja stopa rasta iznosi 3,38% i 3,29%,
respektivno. (Grafikon 2).
Treba napomenuti da je povećanje produktivnosti rada u srpskoj poljoprivredi
posledica smanjenja radne snage u ovom sektoru.3 Iako pad broja aktivnih
poljoprivrednika u Srbiji pozitivno utiče na resursnu strukturu poljoprivrede,4
ona i dalje nepovoljnija u odnosu na zemlje EU. Naime, u periodu od 19922008. godine, snabdevenost rada zemljištem u srpskoj poljoprivredi povećala se
sa 4,61 na 7,51 ha po poljoprivredniku, dok se u isto vreme u EU, odnos
zemljište/rad povećao sa 5,12 na 8,27 hektara po farmeru (FAOstat).
Grafikon 2: Produktivnost rada u poljoprivredi
12
Evropska Unija
y = 0,2765x + 5,8317
Stopa rasta: 3,38%
000 $ / akt. poljoprivredniku
10
8
6
Srbija
y = 0,1121x + 2,5529
Stopa rasta: 3,29%
4
2
0
1992
1994
1996
1998
2000
2002
2004
2006
2008
Godine
3
Prema proceni FAO broj aktivnim poljoprivrednih stanovnika u Srbiji se u periodu od
1992-2008. godine smanjio za skoro polovinu (FAOstat).
4
Resursna sturktura poljoprivrede definiše se kao odnos zemljišta i rada, odnosno
raspoloživog poljoprivrednog zemljišta i broja aktivni poljoprivrednika. Resursna
povoljnost utiče na dominantnost u korišćenju mehaničke ili hemijsko-biološke
tehnologije, što znatno utiče na rast i nivo parcijalnih produktivnosti poljoprivrede.
42
Analizom druge parcijalne produktivnosti poljoprivrede dolazimo da podatka da
je prosečna agrarna proizvodnja po hektaru poljoprivrednog zemljišta u EU
dvostruko veća u odnosu na istu u Srbiji. Identična konstatacija se može reći i za
dinamiku rasta, gde prosečna godišnja stopa rasta produktivnosti zemljišta u
EU i Srbiji iznosi 0,48% i 0,24%, respektivno (Grafikon 3).
Grafikon 3: Produktivnost zemljišta u poljoprivredi
1.5
000 $ / ha polj. zemljišta
1.3
Evropska Unija
y = 0,002x + 0,4827
Stopa rasta: 0,48%
1.1
0.9
0.7
Srbija
y = 0,0017x + 0,5954
Stopa rasta: 0,24%
0.5
0.3
1992
1994
1996
1998
2000
2002
2004
2006
2008
Godina
Razlika u produktivnostima rada i zemljišta između zemalja EU i Srbije u
najvećom meri uslovljena je faktorskim odnosima stoka/rad i stoka/zemljište
(Zekić, 2008), što nam govori o neadekvatnoj zatupljenosti stočarske
proizvodnje, ali i niskom nivou iskorišćenosti proizvodnog potencijala stočnog
fonda u Srbiji. Slabe performanse sektora stočarstva u Srbiji vidljive su i iz
naredna dva grafikona u kojima je prikazana proizvodnja osnovnih stočarskih
proizvoda – kravljeg mleka i svih vrsta mesa, kako po zaposlenom u
poljoprivredi, tako i po hektaru poljoprivredne površine.
Proizvodnja mleka i mesa po aktivnom poljoprivredniku u Srbiji zaostaje u
odnosu na sve analizirane zemlje, s izuzetkom proizvodnje mesa u Poljskoj.
Takođe, posebno je uočljiva niska proizvodnja mleka po zaposlenom u
poljoprivredi, koja je u Srbiji skoro za 3,2 puta manja u odnosu na EU; 3,3 puta
manja u odnosu na Hrvatsku; 2,75 puta manja u odnosu na Mađarsku; duplo
manja u odnosu na Poljsku; dok je razlika između Holandije i Srbije drastična.
43
Kod proizvodnje mesa po aktivnom poljoprivredniku zaostajanje Srbije je nešto
manje izraženo, te možemo konstatovati da u ovom sektoru stočarske
proizvodnje Srbija ostvaruje nešto bolje performanse (Grafikon 4).
Grafikon 4: Proizvodnja mleka i mesa po aktivnom
poljoprivredniku
42.0
45
tona po aktivnom poljoprivredniku
40
35
30
25
20
15
10
10.1
5.1
5.3
4.4
2.3
1.5
5
3.2
0.8
1.6
1.2
0.9
0
EU-27
Holandija
Mađarska
Proizvodnja mleka po akt. poljoprivredniku
Poljska
Hrvatska
Srbija
Proizvodnja mesa po akt. poljoprivredniku
Grafikon 5: Proizvodnja mleka i mesa po hektaru poljoprivredne
površine
5676
kilograma po hektaru poljoprivrednog zemljišta
6000
5000
4000
3000
2000
1000
1366
758
692
334
217
555
173
176
123
284
158
0
EU-27
Holandija
Mađarska
Proizvodnja mleka po ha polj. površine
Poljska
Hrvatska
Srbija
Proizvodnja mesa po ha polj. površine
44
Rasponi u proizvodnji mesa i mleka po hektaru poljoprivredne površine su
nešto manji, naročito kod mesa, gde Srbija proizvodni više mesa po ha od
Hrvatska i samo nešto malo manje u odnosu na Mađarsku i Poljsku. Naravno,
zaostajanje za Holandijom je i dalje evidentno, naročito kod proizvodnje mleka
(Grafikon 5).
Poljoprivreda u spoljno-trgovinskoj razmeni
Udeo poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u spoljno-trgovinskoj razmeni
predstavlja jedan od pokazatelja značaja poljoprivrede u ukupnoj privredi. Iz
narednog grafikona vidi se da poljoprivreda ima veći relativni značaj u
ukupnom izvozu u Srbiji u odnosu na druge analizirane zemlje, u kojima je pri
kraju analiziranog perioda udeo poljoprivrede u ukupnom izvozu smanjen
(Grafikon 6).
Grafikon 6: Udeo poljoprivrede u ukupnom izvozu
%
30
24.7
24.0
25
19.5
20
17.1
17.9
14.0
15
12.0 12.5
11.7
10.1
10
7.7
6.9 7.4
6.3
7.6
9.1
8.5
9.6
5
0
Evropska Unija
Holandija
Mađarska
Poljska
Hrvatska
Srbija
1992 2000 2008
S druge strane, udeo proizvoda agrara u ukupnom uvozu Srbije ne razlikuje se
mnogo od drugih analiziranih zemalja, s tim što jedini izuzetak predstavlja
Mađarska, gde je ovaj udeo dosta nizak (Grafikon 7).
Izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda Srbije koji u poslednje dve
godine iznosi skoro dve milijarde US$ – neto izvoz veći od šesto miliona
US$ (RZS Srbije), nije tako impresivan kada se prikaže po aktivnom
poljoprivredniku. Naime, sa izvozom agrarnih proizvoda od nešto ispod 1.000
US$ po poljoprivrednom proizvođaču, Srbija zaostaje za svim analiziranim
zemljama i naravno za EU, čiji je agrarni izvoz po farmeru deset puta veći istog
45
u Srbiji. Situacija nije mnogo povoljnija ni kada se poljoprivredni izvoz
posmatra po hektaru poljoprivrednog zemljišta, gde je zaostajanje Srbije takođe
evidentno (Grafikoni 8. i 9). Inače, treba napomenuti da ni struktura
poljoprivrednog izvoza Srbije nije povoljna, pošto dominiraju proizvodi nižeg
nivoa finalizacije. Tako na primer, kukuruz, maline i šećer obuhvataju oko 30%
srpskog agrarnog izvoza, dok biljni proizvodi i prerađevine od njih čine preko
njegove dve trećine (Zekić, Tošin, Kresoja, 2010).
Grafikon 7: Udeo poljoprivrede u ukupnom uvozu
%
16
13.7
14
12.9
12.3
11.3
12
10.4
10
8
8.4
8.3
7.4 7.3
7.3
9.0
7.9
6.2 6.2
6.1
6.2
6
4
3.2 3.2
2
0
Evropska Unija
Holandija
Mađarska
1992
Poljska
2000
Hrvatska
Srbija
2008
Izvor: Proračun autora na baziFAOstat-a.
Grafikon 8: Izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda
po aktivnom poljoprivredniku
10,000
9,386
9,356
9,000
$ / a k t. p o l j o p r i v r e d n i k u
8,000
7,000
6,517
6,418
6,000
5,000
4,820
4,725
4,105
4,000
3,000
2,033
2,000
1,000
395
1,811
2,219
911
633
381
302
0
Evropska Unija
Mađarska
Poljska
1992 2000 2008
Hrvatska
Srbija
46
Grafikon 9: Izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda
po hektaru poljoprivrednog zemljišta
$ / h e k t a r u p o l j o p r i v r e d n o g z e m l j i š ta
1,400
1,344
1,200
1,000
923
956
793
800
593
600
431
400
483
372
323
224
200
99
187
130
83
55
0
Evropska Unija
Mađarska
Poljska
Hrvatska
Srbija
1992 2000 2008
Izvor: Proračun autora na baziFAOstat-a.
Poljoprivreda Srbije u poslednjih petnaestak godina pokazuje slabije proizvodne
performanse u odnosu na zemlje EU, a jaz je posebno izražen kod
produktivnosti rada. Ovo je u velikoj meri uslovljeno neadekvatnom
proizvodnom strukturom poljoprivrede u smislu relativno niskog faktorskog
odnosa zemljište/rad u srpskoj poljoprivredi, što ukazuje na višak radne snage u
ovom sektoru. Zaostajanje je izraženo i u sektoru stočarstva, generatoru
intenzivnosti poljoprivrede i to naročito kod proizvodnje mleka. Poljoprivreda
je jedini privredni sektor u Srbiji koji ostvaruje pozitivnu spoljno-trgovinsku
razmenu, koja se u poslednih pet godina kontinuirano povećava. Međutim,
vrednost izvoza po aktivnom poljoprivredniku i hektaru poljoprivrednog
zemljišta nije baš impresivan. Osim toga, u strukturi agrarnog izvoza Srbije
dominiraju biljni proizvodi nižeg stepena finalizacije. U ovom kontekstu,
neophodan je rast produktivnosti poljoprivredu u, pre svega, stočarskoj
proizvodnji, što bi se pozitivno odrazilo i na spoljno-trgovinski suficit Srbije sa
poljoprivredno-prehrambenih proizvodima.
Literatura
1. FAO, FAOstat, 2010, World agriculture statistics data base, (http://faostat.fao.org).
2. Prasada Rao D.S., 1993, Inter-country Comparisons of Agricultural Output and
Productivity, FAO ESDP 112, FAO, Rome.
3. Republički zavod za statistiku Republika Srbija, 2010, Elektronska baza podataka,
(http://webrzs.stat.gov.rs).
47
4. Zekić S., 2008, Reforma agrarnih politika i restrukturiranje poljoprivrede zemalja
jugoistočne Evrope u procesu evropskih integracija, Doktorska disertacija,
Ekonomski fakultet Subotica.
5. Zekić S., Tošin M., Kresoja M., 2010, Spoljnotrgovinska razmena poljoprivrednoprehrambenih proizvoda Srbije, objavljeno u: ed. Ševarlić M., Tomić D.:
Agroprivreda Srbije i evropske integracije, Tematski zbornik, Društvo agrarnih
ekonomista Srbije, Beograd, str. 95-102.
CHARACTERISTICS OF AGRICULTURAL DEVELOPMENT
AND SERBIAN EUROPEAN UNION – A COMPARATIVE
ANALYSIS
Abstract: Taking into consideration Serbian commitment towards full
membership in the European Union, the agricultural sector will be one of the
most important chapters in the negotiations process. During this period, the
negotiating position will hugely depend on the productive performances, which
are characterized by levels of partial productivity of agriculture - labor and
land productivity. Furthermore, production characteristics of agriculture will
positively reflect on the Serbian agriculture export potential leading to
significant contribution on additional increase of foreign trade balance with
agricultural and food products. In order to identify the position of Serbian
agriculture towards the EU carried out a comparative analysis of the most
important productive performances in agriculture of Serbia and the EU, and
also performance in foreign trade of agricultural products. The analysis was
performed collectively, and for some selected countries of the Union (old and
new members) and one country in the region, a potential candidate for EU
membership. Empirical research was implemented by methods of quantitative
economic analysis that allowed a qualitative economic analysis and synthesis.
Based on the results of research it has been lagging in Serbian agriculture in
relation to all the analyzed countries.
Key words: Agricultural development, Serbia, European integration.
49
NEKE DETERMINANTE KREIRANJA POLITIKE I
STRATEGIJE ODRŽIVOG RURALNOG RAZVOJA
Snežana Đekić, Sonja Jovanović, Bojan Krstić 1
Apstrakt: Kreiranje politike i strategije održivog ruralnog razvoja jedno je od
vitalnih aktivnosti u cilju intenzivnijeg razvoja zemlje i nacionalne ekonomije.
Stoga je predmet istraživanja ovog rada identifikovanje nekih determinanti
kreiranja politike i strategije održivog ruralnog razvoja. Kompleksni razvojni
problemi ruralnih područja zahtevaju sistemski, institucionalni koncept, koji
ima obeležja integralnog ruralnog razvoja, a ne razvoja koji je usko fokusiran
samo na jednu privrednu granu. Uspeh u sprovođenju politike održivog
ruralnog razvoja pretpostavlja i decentralizaciju u vođenju te politike, kao i
kvalitetnu saradnju i koordinaciju aktera različitih nivoa. U tom smislu nužne
su određene institucionalne inovacije, po ugledu na razvijene evropske zemlje.
Takođe, različita ruralna područja u zemlji zahtevaju različit pristup njihovom
razvoju, što se mora reflektovati kroz politiku i nacionalnu strategiju održivog
ruralnog razvoja, ali i kroz parcijalne razvojne strategije za ta različita ruralna
područja.
Ključne reči: održivi razvoj, politika i strategija ruralnog razvoja.
Uvod
Cilj rada je da sagleda kritične elemente za razvoj i implementaciju politike i
strategije održivog ruralnog razvoja. U tom pravcu se najpre ističe potreba za
integralnim pristupom u formulisanju politike održivog ruralnog razvoja.
Polazni element te politike jeste princip ekološke odgovornosti u obavljanju
svih privrednih aktivnosti. Postulati politike održivog ruralnog razvoja polazna
su osnova za koncipiranje nacionalne strategije održivog ruralnog razvoja kao
ključnog razvojnog dokumenta. Njegov značaj opredeljuje posebnu pažnju i
odgovornost u njegovom kreiranju, ali i implementaciji. Stoga je posebna
pažnja usmerena na identifikovanje ključnih principa u formulisanju strategije
održivog ruralnog razvoja, procesa njenog sprovođenja i kontrole ostvarenih
1
Prof. dr Snežana Đekić, redovan profesor, snezana.djekic@eknfak.ni.ac.rs; Dr Sonja Jovanović,
docent, sonja.vucic@eknfak.ni.ac.rs; Dr Bojan Krstić, docent, Ekonomski fakultet u Nišu,
bojan.krstic@eknfak.ni.ac.rs; Trg kralja Aleksandra Ujedinitelja 11, 18000 Niš, 018528655.
Rad je realizovan u okviru projekta br. 179066 i br. 031020 Ministarstva za nauku i
tehnološki razvoj RS.
50
Snežana Đekić, Sonja Jovanović, Bojan Krstić
efekata. Uspeh u implementaciji strategije pretpostavlja decentralizaciju u
upravljanju održivim ruralnim razvojem. U tome se ističe potreba povezivanja
različitih aktera kao važne pretpostavke kvalitetnog sprovođenja strategije
ruralnog razvoja. U radu se koristi metod analize istraživanih pojava i sinteze
rezultata. Izvori podataka su publikacije nacionalnih i međunarodnih institucija i
rezultati dosadašnjih istraživanja.
Integralni pristup i ekološka odgovornost kao polazne osnove za
formulisanje politike održivog ruralnog razvoja
Ruralni razvoj predstavlja značajan izazov za razvijene i zemlje u razvoju.
Ruralne oblasti su opterećene dugoročnim problemima kao što su: starenje
stanovništva, migracija u urbana područja, nedovoljne investicije, dominantnost
poljoprivrede (kao osnovne ekonomske aktivnosti), zapošljavanje, obrazovanje,
udaljenost od potencijalnih tržišta i dr. Adekvatno rešavanje problema ruralnih
oblasti može da omogući zaokret ka integralnom pristupu održivom razvoju u
odnosu na ranije dominantni – sektorski pristup.
a. Integralni pristup održivom ruralnom razvoju bazira na istovremenom
fokusiranju na više ključnih razvojnih elemenata, kao što su: a) stanovništvo;
b) privreda; c) prirodna sredina; d) institucije. Tendencija ka ovom, integralnom
pristupu posebno je izražena u EU gde je reforma Zajedničke poljoprivredne
politike doprinela transferu finansijskih sredstava i odgovornosti na nove
institucije ruralnog razvoja. Za razliku od EU, u drugim zemljama sprovode se
drugačiji programi ruralnog razvoja u zavisnosti od određenih institucionalnih i
političkih karakteristika, ali i od stepena ruralnosti. Zbog toga u nekim
zemljama dominira stav o modernizaciji poljoprivrede, a u drugima politika
razvoja najnerazvijenih, ruralnih oblasti.
Visok nivo ruralnog siromaštva i nezaposlenosti je tesno povezan sa velikim
oslanjanjem ruralnih sredina na poljoprivredni sektor. Povećanje produktivnosti
poljoprivrede i promovisanje ekonomske diverzifikacije su ključni faktori
ruralne tranzicije. To, međutim, zahteva nove investicije, kao i atraktivno
poslovno okruženje. Za restrukturiranje postojeće ekonomske baze (farmi
i nepoljoprivrednih preduzeća), kao i za privlačenje privatnog kapitala i
diverzifikaciju ekonomskih aktivnosti, neophodne su aktivnosti u nekoliko
pravaca: poboljšanje kvaliteta infrastrukture (fizičke i institucionalne) ruralnih
područja (opština), obezbeđivanje lakšeg pristupa kreditima i povezivanje sa
preduzećima na tržištu.
U kreiranju politike ruralnog razvoja, oslanjanje samo na poljoprivredu ne daje
zadovoljavajuće rezultate. Neophodno je sagledati sve raspoložive resurse u
cilju diverzifikacije. Međutim, razvoj novih delatnosti predstavlja nužnost jer
često postoji nemogućnost egzistencije od bavljenja samo poljoprivrednom
Neke determinante kreiranja politike i strategije održivog ruralnog razvoja
51
delatnošću. Zbog toga će razvoj trgovine, turizma, zanatstva, usluga, sve više
biti okosnica razvoja ruralnih područja. Potrebno je motivisati stanovnike
ruralnih sredina da iskoriste komparativne prednosti ovih područja i da kroz
razvoj veština i sposobnosti članova zajednice utiču na diverzifikaciju
aktivnosti. Međutim, institucionalna ograničenja u vidu finansijske nediscipline,
neefikasnosti u donošenju strategija i programa, sprovođenju zakona, mogu
usporavati razvoj ruralnih područja.
b. Jedno od važnih pitanja u politici ruralnog razvoja, naročito u EU, jeste
zaštita i očuvanje životne sredine. Poljoprivreda bi trebalo da obezbedi održivi
rast uz očuvanje prirodnih resursa. Razvoj poljoprivrede mora da bude
usaglašen sa Zakonom o zaštiti životne sredine. EU, ovom segmentu, pridaje
naročitu pažnju što se ogleda u brojnim programima za unapređenje ruralnih
područja koji su usklađeni sa ekološkim zahtevima i propisima. Ti programi se
uglavnom odnose na podsticajne mere poljoprivrednim proizvođačima koji
čuvaju prirodnu sredinu. Ekološki odgovorno ponašanje poljoprivrednih
proizvođača podrazumeva smanjenu upotrebu hemijskih sredstava ili njihovu
potpunu eliminaciju, zaštitu zemljišta, očuvanje prirodnih pašnjaka i dr. I u
ovom segmentu potrebno je stimulisati lokalne zajednice da prepoznaju,
unapređuju i čuvaju prirodne i kulturne vrednosti. Od velike važnosti je
podizanje svesti o ovim vrednostima i značaju njihovog očuvanja.
Ekološka i ekonomska održivost su osnovne pretpostavke opstanka ruralnih
područja. Društvo očekuje od ruralnog stanovništva da igra ulogu ,,staratelja“ i
,,zaštitnika“ prirodne sredine. Prema tome, jedan od ciljeva održivog ruralnog
razvoja jeste razvoj visokokonkurentne poljoprivrede uz uvažavanje ekoloških
pitanja.
Principi i determinante procesa formulisanja, sprovođenja
i kontrole strategije održivog ruralnog razvoja
Formulisanje nacionalne strategije održivog ruralnog razvoja treba da bude
koordinisan i iterativan proces a) definisanja ciljeva održivog ruralnog razvoja
zemlje, b) specifikovanja ideja za realizovanje tih ciljeva, c) definisanje akcija i
mera za postizanje ekonomskih, ekoloških i socijalnih razvojnih determinanti.
Znatna angažovanost i direktna uključenost vlade i vladinih agencija su izuzetno
važni za definisanje efikasne strategije održivog ruralnog razvoja. Pri tome je
neophodno precizno specifikovati aktere koji su odgovorni za definisanje, a
onda i implementaciju strategije. Kreiranje strategije održivog ruralnog razvoja
podrazumeva i usklađivanje različitih razvojnih aspekata i suprotstavljenih
motiva sadržanih u pojedinim sektorskim programima različitih institucija
involviranih u taj proces. Određeni nivo političke volje je, takođe, ključan za
usaglašavanje suprotstavljenih interesa, kao i eventualnih konflikata koji iz njih
mogu da proizađu.
52
Komplementarnost, povezivanje i koordinacija na svim nivoima, odnosno
stvaranje mehanizama za koordinaciju između sektora i usaglašavanje sektora sa
strategijom je ključno. To, naime, zahteva poboljšanja u institucionalnim
procedurama i praksama kroz podršku sistema za upravljanje konfliktima.
Vlade bi trebalo da obezbede transparentan i regularan protok informacija do
steikholdera. Regionalna koordinacija i upravljanje su veoma važni ukoliko dve
ili nekoliko zemalja deli prirodne resurse i ekosistem.2
Procesu formulisanja strategije prethodi proces analize strategijske situacije.
Identifikacija razvojnih prioriteta mora da bude bazirana na jasnoj analizi
postojećeg stanja. Predviđanje trendova i rizika je pritom veliki izazov. Eksterni
pritisci na državu, kao što su efekti globalizacije ili uticaj globalnih klimatskih
promena treba da obavezno budu obuhvaćeni analizom. Takve analize zahtevaju
pouzdane informacije o ekološkim promenama, društvenim i ekonomskim
uslovima, problemima i odgovornostima. Kapaciteti za analizu i postojeće
informacije treba da se u potpunosti iskoriste, ali treba uzeti u obzir i mišljenja
različitih steikholdera.
Postavljanje strategije održivog ruralnog razvoja uključuje široku lepezu
aktivnosti kao što su: procena ekonomske, socijalne i ekološke situacije,
identifikovanje problema, kreiranje jasnih prioriteta i ciljeva, razvoj programa
investicija, monitoring i evaluaciju. U tom pravcu važno je razvijati bazu
znanja, stvarati sistem za harmonizaciju ključnih ekonomskih, socijalnih i
ekoloških politika. Neadekvatna baza podataka može da bude ograničenje za
detaljnu strategijsku analizu. Uz to, razvoj tehničkih kapaciteta, sposobnosti i
veština ljudi i institucija je posebno važan. Ovo zbog toga, što su tehnički
kapaciteti i metodološke veštine neophodne za adekvatnu analizu ključnih
izazova, aktuelnih ili potencijalnih kratkoročnih i dugoročnih uticaja. Aktuelna
politika i institucionalni okvir mogu da dovedu do nekompletne ili loše analize,
što je neadekvatna osnova koncipiranja elemenata strategije.
Proces formulisanja strategije treba da bazira na dugoročnoj viziji sa preciznim
vremenskim okvirom. Strategijom održivog ruralnog razvoja treba usaglasiti
kratkoročne i dugoročne razvojne potrebe i promene u društvu. Strategija
održivog ruralnog razvoja ne treba da se zasniva na novim planskim procesima.
Ona treba da se gradi na već postojećoj razvojnoj strategiji zemlje, stvarajući
mogućnost za komplementarnost, povezivanje, konvergenciju između različitih
planskih okvira i politika. Ovo zahteva dobar menadžment kako bi se
obezbedila koordinacija svih mehanizama i procesa, kao i identifikovanje i
rešavanje potencijalnih konflikata. Uloge, odgovornosti i veze između različitih
ključnih učesnika u procesu izrade strategije treba da budu na početku jasno
određeni.
2
Na primer, programi saradnje Srbije i Bugarske u rešavanju ekoloških problema u
upravljanju prirodnim kapacitetima na Staroj planini.
53
Obezbeđenje političkog angažovanja, privrženosti i lojalnosti, nužno je od
strane političkih lidera, kao i lokalnih autoriteta. Oni su odgovorni za
sprovođenje strategije održivog ruralnog razvoja. Takođe, oni treba da
promovišu razvoj programa održivog ruralnog razvoja na nižim nivoima
(regioni, gradovi, lokalne zajednice) i obezbede efikasno funkcionisanje veza
između strategija i programa na različitim nivoima.
Intenzivno i dugoročno političko angažovanje u oblasti održivog ruralnog
razvoja je preduslov efikasnih promena u politikama i institucijama. Glavni cilj
je da se omogući razvoj kapaciteta u okviru zemlje za ostvarivanje ciljeva
održivog razvoja. Potom, vrlo je izražena potreba za koordinacijom centralnih
organa i uključivanje svih ministarstava u obezbeđivanju odgovarajuće podrške.
U formulisanju i implementaciji efikasne strategije moraju od početka da budu
bliže angažovana i uključena gotovo sva ministarstva u okviru svojih
nadležnosti, kao i ostali nosioci državne uprave i lokalne vlasti, budući da su oni
ključni nosioci aktivnosti održivog ruralnog razvoja. Angažovanje privatnog
sektora i civilnog društva je takođe bitno obezbediti u cilju povezivanja
steikholdera i izgradnje šire političke podrške.
Efektivna strategija održivog ruralnog razvoja zahteva dobar menadžment.
To znači da je potrebno obezbediti koordinaciju, vođstvo, administrativnu i
finansijsku kontrolu. Uloge, odgovornosti i veze između ključnih učesnika u
procesu izrade strategije mora da budu jasno definisane i prepoznatljive.
Razmena informacija sa drugim zemljama je takođe korisna. Komunikacija sa
javnošću je važna jer razvoj strategije zahteva dvosmernu komunikaciju između
kreatora politike i javnosti pošto je važno da različiti steikholderi razumeju
održiv razvoj i potrebu za promenama u tom pravcu.
Ključni principi formulisanja strategije održivog ruralnog razvoja su:
1. Princip održivog ekonomskog razvoja;
2. Ekološki princip – očuvanje životne sredine;
3. Socijalni princip – zahtev za ostvarivanje dugoročnih benefita za
marginalizovane društvene grupe i smanjenje siromaštva;
4. Princip balansiranja i integrisanja ekonomskog, ekološkog i socijalnog
pristupa rukovodeći se potrebama budućih generacija.
Ključni principi implementacije strategije održivog ruralnog razvoja su sledeći:
1. Princip definisanja ciljeva sa jasnim budžetskim prioritetima. - Strategija
održivog ruralnog razvoja mora u potpunosti da bude integrisana u postojeće
budžetske procese da bi osigurala finansijsku podršku za realizaciju svojih
ciljeva. Definisan budžet treba da jasno odražava razvojne prioritete.
54
2. Princip efikasne participacije. – Šira participacija pomaže otvaranju debata o
novim idejama i izvorima informacija; omogućava da se problemi, potrebe i
preferencije bolje prikažu; identifikuju mogućnosti; omogući konsenzus oko
potreba za akcijom koje vode boljoj implementaciji. Vlada nužno treba da
bude uključena (obezbeđujući liderstvo i dajući podsticaj različitim
strukturama i alocirajući finansijska sredstva), ali pored nje su isto tako važni
i drugi steikholderi - privatni sektor, civilno društvo i marginalizovane grupe.
To uključivanje zahteva dobru komunikaciju i mehanizam širenja informacija
uvažavajući principe transparentnosti i odgovornosti.
3. Princip povezivanja nacionalnog i lokalnog nivoa. - Strategija treba da bude
dvosmeran, iterativan proces u okviru i između nacionalnog i
decentralizovanih nivoa. Glavni strateški principi i pravci treba da budu
determinisani na centralnom nivou (ekonomska, fiskalna i trgovinska
politika, zakonodavstvo, međunarodni poslovi). Detaljno planiranje,
implementacija i monitoring treba da se realizuju decentralizovano, na nižim
nivoima, uz adekvatan transfer resursa i autoriteta.
4. Razvoj postojećih kapaciteta i oslanjanje na njih. - Veoma je važno da
postoji učešće političkih, naučnih, socijalnih i finansijskih institucija i aktera.
Ukoliko je potrebno, neminovan je razvoj novih kapaciteta. Potrebno je
optimizirati i sve postojeće lokalne veštine i kapacitete.
Strategija će biti efektivno implementirana ako je usaglašena sa ekonomskim,
socijalnim, ekološkim i institucionalnim prioritetima. Ključni principi kontrole
uspeha u toku realizacije i krajnjih efekata nakon implementacije strategije
održivog ruralnog razvoja:
1. Princip definisanja ekonomskih, ekoloških i socijalnih indikatora za praćenje
uspeha u realizaciji strategije;
2. Princip izbora indikatora na osnovu ključnih determinanti i faktora uspeha
strategije;
3. Princip kontinuiranog praćenja (monitoringa) uspeha u toku sprovođenja
strategije;
4. Princip kontinuiranog upoređivanja ostvarenih efekata i definisanih ciljeva proces učenja, kontinuelna poboljšanja i redefinisanje programa i akcija.
Navedeni principi predstavljaju samo neke od vitalnih principa kojima
se kreatori strategije, ali i oni koji je primenjuju, treba da rukovode.
Uspeh strategijskog procesa zavisi od konzistentne primene većine navedenih
principa.
55
Decentralizacija u upravljanju održivim ruralnim razvojem
kao pretpostavka kvalitetnog defininisanja i sprovođenja
strategije ruralnog razvoja
Kreiranje i implementacija politike i strategije održivog ruralnog razvoja
zahteva odnose između aktera koji se identifikuju na tzv. dve linije. Prva,
vertikalna dimenzija obuhvata odnose između različitih nivoa vlasti, od
nacionalnog do lokalnog nivoa. Druga, horizontalna dimenzija u fokusu ima
mehanizme saradnje koji se uspostavljaju na: a) centralnom nivou
(ministarstava) i na b) lokalnom nivou (opština). [Pristupi i dileme u kreiranju i
sprovođenju mera ruralnog razvoja, 2006., str. 1].
Jedna od važnih oblasti u kreiranju i sprovođenju politike i strategije ruralnog
razvoja jeste proces decentralizacije. Ona bi trebalo da se odvija paralelno sa
izgradnjom neophodne infrastrukturne podrške u smislu izgradnje kapaciteta u
lokalnoj zajednici, podsticanja udruživanja poljoprivrednika, jačanja
savetodavne funkcije, obezbeđenja bolje informisanosti javnosti, podrške
razvoju informacionih sistema i drugo.
U odnosima vertikalne integracije potrebno je ohrabriti aktere na lokalnom
nivou da učestvuju u kreiranju i implementaciji mera održivog ruralnog razvoja.
Prilikom uvođenja ovakvog sistema, moguće su i određene teškoće. One
najčešće proizilaze iz neefikasne saradnje koju treba uspostaviti na više nivoa ili
zbog uključivanja aktera iz vertikalno podređenih institucija, čija je uloga
savetodavne prirode prilikom donošenja odluka. Međutim, od značaja je navesti
i koristi ovakve integracije koje se ogledaju u razmeni znanja i stvaranju
povoljne klime za saradnju, što dalje dovodi do definisanja mera i programa koji
su primereni potrebama i postojećim razvojnim potencijalima ruralnih područja.
Veoma bitno u ovim procesima je pozicionirati ulogu lokalnih aktera u kreiranju
i implementaciji mera za realizaciju strategije održivog ruralnog razvoja.
Lokalni akteri postaju odgovorni samim svojim učešćem u procesu donošenja
odluka, kao i u implementaciji mera za koje donesu odluke. Kako bi ovakav
sistem uspešno funkcionisao, neophodna je razmena znanja, iskustava i
kompetencija od strane lokalnih institucija. Uloga vlasti na nacionalnom nivou
je uspostavljanje mehanizama za praćenje i evaluaciju uspešnosti lokalnih
institucija u sprovođenju razvojnih aktivnosti.
Kod horizontalnog pristupa javlja se problem obezbeđenja neophodne
koordinacije kako bi različite institucionalne sisteme koji formulišu i
implementiraju ruralnu politiku ohrabrili da rade zajedno. Sve ovo zahteva jaku
političku volju kako bi se prevazišle sektorske podele, kao i uloge i
odgovornosti različitih ministarstava ili agencija odgovornih za ruralni razvoj.
56
Postoji više mogućnosti, od oštre i jasne podele odgovornosti do fleksibilnijih
oblika koordinacije između ministarstava.
Kao primeri institucionalnih inovacija navode se vlasti u Velikoj Britaniji
i Nemačkoj. Na primer, u Velikoj Britaniji, Ministarstvo poljoprivrede ima
šire nadležnosti, kao što je zaštita životne sredine, prehrambeni i ruralni
sektor. U Nemačkoj, pak, Ministarstvo poljoprivrede ima nadležnost nad
prehrambenim i zdravstvenim pitanjima potrošača. Dobre strane ovog pristupa
su otvoreniji i koherentniji stav o ruralnim oblastima, koncentracija tehničkih i
administrativnih veština i mogućnost integralnog pristupa tokom planiranja. Za
razliku od ovih primera u praksi, pitanja poljoprivrede, zaštite životne sredine,
prehrambene industrije su u nadležnosti različitih ministarstava između kojih
često postoje suprotstavljeni interesi i konflikti prilikom donošenja odluka i
raspodele sredstava.
Ulaganje u ekonomski razvoj, bez sagledavanja kulturne, ekološke i socijalne
komponente, ne može da dovede do održivog ruralnog razvoja. Na osnovu
iskustava razvijenih zemalja, može se zaključiti da ministarstva poljoprivrede ne
mogu da obuhvate sve komponente održivog ruralnog razvoja.
U Srbiji postoji fleksibilan pristup u vezi sa planiranjem i implementacijom
mera ruralnog razvoja. To znači da je nekoliko ministarstava uključeno u
kreiranje i implementaciju mera ruralnog razvoja. Rešenje za postojanja
formalne koordinacije jeste u formiranju Nacionalnog saveta za ruralni razvoj
koji čine predstavnici nekoliko ministarstava (Ministarstvo za poljoprivredu,
vodoprivredu i šumarstvo RS, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja,
Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, Ministarstvo rada i
socijalne politike, Ministarstvo prosvete, Ministarstvo infrastrukture,
Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu) i nacionalnih agencija i
kancelarija (Kancelarija za evropske integracije, Kancelarija za održivi razvoj
nedovoljno razvijenih opština).
Povezivanje različitih aktera kao pretpostavka kvalitetnog
defininisanja i sprovođenja strategije ruralnog razvoja
Postojanje odgovarajuće povezanosti lokalne zajednice i kreatora politike na
centralnom nivou može da bude važno iz nekoliko razloga. Takva veza može da
doprinese poboljšanju znanja iz oblasti ruralnog razvoja i ekoloških pitanja.
Ovom povezanošću se obezbeđuje potrebna motivacija i odgovarajući fidbek
u protoku informacija, što doprinosi efikasnosti vlade u kreiranju politike i
donošenju odluka. Podržavanje ovakvih veza može da bude od značaja za
podsticanje motivacije, ali treba istaći i iziskivanje određenih troškova
57
umrežavanja i participacije prilikom kreiranja i implementacije politike. Sa
ekonomskog gledišta, ovakav pristup u kreiranju politike i institucionalnih
prilagođavanja opravdan je ukoliko su koristi veće od troškova.
Pristupi povezivanja centralnih institucija i lokalnih aktera mogu da budu
,,odozgo na dole“ ili ,,odozdo na gore“. Još jedan pristup je moguć, a to je
kombinovani, koji uključuje zajedničke napore centralnih institucija i lokalne
zajednice. Međutim, moguće su različite kombinacije u realizaciji određenih
programa, što zavisi od toga koji od aktera kreira politiku, a koji akter je
implementira. Konkretno, postoje četiri potencijalna pristupa (prikazana u tabeli
br. 1):
1. Politika može da bude formulisana na najvišem nivou, a njena
implementacija da bude organizovana na lokalnom nivou,
2. Politika može da bude formulisana na najvišem nivou i sa tog nivoa da se vrši
i njena implementacija (ova mogućnost prikazuje potpunu centralizaciju u
kreiranju i implemenaciji politike i označava da u državi postoji veoma malo
ili uopšte ne postoji poštovanje potreba lokalne zajednice),
3. Politika može da bude formulisana prstupom ,,odozdo na gore“ i da bude
implementirana sa najvišeg nivoa (u ovom modelu lokalne institucije imaju
visok stepen autonomije) i
4. Politika može da bude formulisana i implementirana na lokalnom nivou.
Tabela 1: Centralna i lokalna odgovornost za politiku ruralnog razvoja inicijalna klasifikacija mogućnosti
Mogućnosti
Akteri odgovorni za
kreiranje politike
Akteri odgovorni za
sprovođenje politike
1
Centralni
Centralni
2
Centralni
Lokalni
3
Lokalni
Lokalni
Lokalni
Centralni
4
Izvor: Tisdel, str. 120.
Međutim, ukoliko u ovu analizu uključimo i kombinovani pristup prilikom
kreiranja i implementacije politike, javljaju se i druge mogućnosti (tabela br. 2).
Pet novih, mogućih situacija koje pokazuju veći stepen zajedničkog učešća
aktera prezentiraju se u sledećoj tabeli.
58
Tabela 2: Dodatne mogućnosti koje stvaraju uslove
za kombinovani pristup politici ruralnog razvoja
Akteri odgovorni za
kreiranje politike
1
Kombinovan pristup
2
Kombinovan pristup
3
Centralni
4
Lokalni
5
Kombinovan pristup
Izvor: Tisdel, str. 120.
Mogućnosti
Akteri odgovorni za
implementaciju politike
Centralni
Lokalni
Kombinovan pristup
Kombinovan pristup
Kombinovan pristup
U skoro svim zemljama u Evropi, glavni instrumenti za sprovođenje politike
ruralnog razvoja uglavnom proističu iz mera na nivou EU. U zemljama EU,
odgovornost za politiku ruralnog razvoja je u nadležnosti brojnih ministarstava,
agencija i nevladinih organizacija. Ovakav pristup je u potpunosti opravdan
zbog toga što ruralni razvoj uključuje čitav niz pitanja kao što su: zaposlenost,
poljoprivreda, industrija, zdravlje, transport, životna sredina, socijalne službe,
obrazovanje, komunikacija, finansije, kulturno nasleđe i dr. [Strategija razvoja
poljoprivrede Srbije, Službeni glasnik RS, br. 55/05 i 71/05].
Za sprovođenje politike ruralnog razvoja potrebna je hijerarhija institucija sa
tačno utvrđenim zadacima i odgovornostima. Tu hijerarhiju čini povezivanje od
ministarstava (centralnih organa) sve do lokalnih i regionalnih organa. Uloga
lokalnih vlasti nije ista u svim državama. Međutim, tokom poslednjih godina, u
većini zemalja lokalne vlasti su postale aktivnije u sprovođenju mera ruralnog
razvoja.
U Srbiji ovakav pristup lokalnim vlastima još uvek nije dovoljno zastupljen, ali
postoji intencija za osnivanje lokalnih akcionih grupa koje bi trebalo da budu
uključene kao partner u definisanju i sprovođenju strategije ruralnog razvoja.
Prema tome, ne postoji ,,idealan model“ za organizovanje, kreiranje i
sprovođenje strategije ruralnog razvoja.
Umesto ministarstva poljoprivrede, u malom broju zemalja, ministarstvo za
zaštitu životne sredine je ključni aktera u vođenju politike ruralnog razvoja.
Politika ruralnog razvoja se u mnogim državama vodi paralelno sa politikom
regionalnog razvoja, zbog toga što je veoma teško razdvojiti ove dve politike.
Nadležnost za kreiranje i sprovođenje politike i strategije
održivog ruralnog razvoja u Srbiji
Činjenica je da je za implementaciju strategije održivog ruralnog razvoja u
Srbiji naznačajnija uloga koju ima Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i
vodoprivrede. Ovo iz razloga što navedeno Ministarstvo ima nadležnosti
i odgovornost za ogroman deo resursa na koje se oslanja ruralna ekonomija.
59
U RS, struktura Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede nije u
potpunosti prilagođena potrebama tržišne ekonomije, niti su njegovi kapaciteti
dovoljno dobro organizovani za kompleksne nadležnosti sa kojima se suočava.
Ovo Ministarstvo se suočava sa većim nadležnostima u pogledu kreiranja,
sprovođenja i praćenja politike ruralnog razvoja, nego što ih imaju ministarstva
u zemljama EU. Kako bi Ministarstvo moglo da odgovori svojim
institucionalnim nadležnostima, neophodno je unapređenje kompetentnosti
kadrova u cilju efektivnijeg transfera pozitivne prakse iz EU.
U cilju jačanja institucionalnog okvira za primenu koncepta održivog ruralnog
razvoja, potrebno je uspostaviti informacionu mrežu, obezbediti tehničku
opremljenost službi, izgraditi stalni sistem kontrole kvaliteta rada službi, doneti
strategiju razvoja, operativne planove, privući donatorske projekte. Prilikom
planiranja i implementacije mera ruralnog razvoja, trebalo bi uključiti više
ministarstava, obezbediti njihovu koordinaciju. Neka od ministarstava koja bi
trebalo da sarađuju u ovoj oblasti su Ministarstvo za ekonomiju i regionalni
razvoj, Ministarstvo finansija, Ministarstvo za rad i socijalnu politiku,
Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Ministarstvo za
Nacionalni investicioni plan.
Da bi Srbija usvojila savremene i efikasne pristupe za kreiranje politike i
strategije, njena ministarstva moraće bliže da sarađuju, da preduzmu proaktivnu
politiku razvoja, da budu inicijatori u procesu kreiranja politike i strategije i
obezbede svu neophodnu podršku za njihovu implementaciju. Prilikom
implementacije strategije ruralnog razvoja važna je koordinacija sa nacionalnim
agencijama i institucijama (Nacionalna agencija za regionalni razvoj, Fond za
razvoj RS, Tim za implementaciju strategije za SS). Doprinos kreiranju politike
i stretegije ruralnog razvoja svakako treba očekivati od eksperata iz različitih
naučnih institucija (Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu,
Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Novom Sadu, Institut za primenu nauke u
poljoprivredi, Institut za ekonomiku poljoprivrede). Ostali partneri koje bi
trebalo uključiti u kreiranje i implementaciju strategije ruralnog razvoju su
Privredna komora Srbije, Zadružni savez Srbije, Turistička organizacija Srbije i
dr.
Jedan od institucionalnog pristupa u donošenju odluka od značaja za ruralni
razvoj u Srbiji prikazan je u tabeli br.3. U Srbiji, budući da stanovništvo u
ruralnim sredinama svoju ekonomsku osnovu ima uglavnom u poljoprivrednoj
proizvodnji, proizilazi da institucija koja će se baviti ruralnim razvojem bude pri
Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Tako, politikom i
strategijom ruralnog razvoja u ovom Ministarstvu bavi se Sektor za ruralni
razvoj. Pored toga, Ministarstvo je formiralo i mrežu za podršku, tzv. regionalne
centre.
60
Tabela 3: Subjekti koji utiču na politiku ruralnog razvoja
Naziv institucije
Ministarstva
MPŠV Sektor za ruralni razvoj
MERR Sektor za regionalni razvoj i
unapređenje preduzetništva*
MERR Sektor za regionalni razvoj
MERR Sektor za turizam
MERR Sektor za zapošljavanje*
MF Sektor za ugovaranje i finansiranje
programa iz sredstava EU
Ministarstvo za rad i socijalnu politiku
MDUiLS Sektor za lokalnu samoupravu
Ministarstvo za Nacionalni investicioni plan*
Nacionalne agencije i institucije
Nacionalna agencija za regionalni razvoj*
Fond za razvoj RS
Tim za implementaciju strategije za SS
Naučne institucije
Tip uticaja
na državnu politiku
Participacija
u strateškom
odlučivanju
Donosilac odluka
Visoka
Donosilac odluka
Srednja
Donosilac odluka
Donosilac odluka
Donosilac odluka
Srednja
Srednja
Niska
Donosilac odluka
Niska
Donosilac odluka
Donosilac odluka
Donosilac odluka
Niska
Niska
Niska
Implementator
Implementator
Implementator
Srednja
Niska
Visoka
Socijalni partner,
pojedinačna
Visoka
participacija eksperata
Departman za AE i ruralnu sociologiju,
Socijalni partner,
Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Novom
pojedinačna
Srednja
Sadu
participacija eksperata
Institut za primenu nauke u poljoprivredi
Socijalni partner
Niska
Institut za ekonomiku poljoprivrede
Socijalni partner
Niska
Ostali (nacionalni nivo)
Socijalni partner sa
visokim uticajem na
Privredna komora
Niska
državnu politiku
Zadružni savez Srbije
Socijalni partner
Niska
Socijalni partner,
Turistička organizacija Srbije
Srednja
implementator
Izvor: Nacrt strategije ruralnog razvoja 2010-2013., Republika Srbija, Ministarstvo
poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, avgust 2009., str. 61.
* Autori su u podatke u tabeli prilagodili aktuelnoj situaciji jer je u periodu od 2009.
godine došlo je do promena u nazivima nekih agencija, neke su prestale da postoje, a
neke su novoformirane.
Institut za agroekonomiju, Poljoprivredni
fakultet Univerziteta u Beogradu
61
Zadatak Sektora za ruralni razvoj je razvoj strategija i programa poljoprivrede i
ruralnog razvoja. Jedan od najvažnijih zadataka ovog Sektora jeste priprema za
upravljanje IPARD fondovima. Pored Sektora za ruralni razvoj, važnu ulogu u
upravljanju IPARD fondovima ima i uspostavljena Uprava za agrarna plaćanja
sa sedištem u Šapcu. Sektor za ruralni razvoj je 21. septembra 2010. godine
preseljen u Sremske Karlovce. Pored toga, Ministarstvo za poljoprivredu,
šumarstvo i vodoprivredu Republike Srbije, formiralo je i mrežu za podršku
ruralnom razvoju koju čine petnaest regionalnih centara (Niš, Novi Kneževac,
Šabac, Ljig, Kraljevo, Zaječar, Vranje, Kragujevac, Veliko Gradište, Vršac,
Sremska Mitrovica, Leskovac, Novi Sad, Subotica, Kruševac). Neki od ciljeva
ovih kancelarija za ruralni razvoj su:
• razvoj institucionalnih kapaciteta za ruralni razvoj (pristup ,,odozgo na dole“),
• prikupljanje informacija od važnosti za kreiranje mera ruralnog razvoja
(pristup ,,odozdo na gore“),
• bolja informisanost i protok informacija (horizontalno i vertikalno),
• podrška lokalnim inicijativama i programima za ruralni razvoj,
• sprovođenje aktivnosti koje su usmerene na smanjenje siromaštva u ruralnim
sredinama kao osnovne karakteristike siromaštva u Srbiji,
• bolje iskorišćenje podsticajnih sredstava i subvencija,
• privlačenje izvora finansiranja lokalnih projekata.
Promene u smislu opredeljenosti za razvoj usklađen sa globalnim trendovima, a
posebno zainteresovanost za međunarodne integracije (EU, STO), stvorile su
uslove za konačno uspostavljanje institucija i politike integralnog ruralnog
razvoja u Srbiji.
Zaključak
Osnovni cilj politike održivog ruralnog razvoja jeste povećanje konkurentnosti
poljoprivrede i razvoj ruralnih područja kroz izgradnju kapaciteta za
zapošljavanje i diverzifikaciju ekonomskih aktivnosti, uz uvažavanje principa
održivosti. Preme tome, oslanjanje na princip održivog ekonomskog razvoja,
princip očuvanja prirodne sredine i princip smanjenja siromaštva, predstavlja
osnovu za kreiranje politike i strategije održivog ruralnog razvoja.
Poljoprivreda, kao vodeća aktivnost u ruralnim područjima, bi trebalo da
obezbedi održivi rast u skladu sa regionalnim specifičnostima, uz očuvanje
raspoloživih prirodnih resursa. Uz ekonomski razvoj, neophodna je
institucionalna, demografska, ekološka i kulturna revitalizacija ruralnih
područja. Pored toga, potrebno je kreiranje ambijenta u kome će stanovnici
ruralnih oblasti imati pristup obrazovanju, stručnoj obuci i doživotnom učenju,
koji bi doprineli poboljšanju kvaliteta njihovog života. Prirodne, komercijalne,
strukturne i regulatorne prednosti i prilike ruralne ekonomije u Srbiji bi trebalo
62
iskoristiti uz adekvatnu institucionalnu podršku. Aktivna participacija lokalnog
stanovništva u donošenju odluka koje su od značaja za kreiranje politike i
strategije održivog ruralnog razvoja jedan je od ciljeva. Jedan od načina za
omogućavanje te participacije jeste osnivanje lokalnih akcionih grupa, otvaranje
kacelarija za lokalni ekonomski razvoj ili organizovanje lokalnog stanovništva
na drugi način. Veoma bitan cilj politike održivog ruralnog razvoja jeste
kreiranje mera za smanjenje siromaštva i socijalnog isključivanja. Ovo je od
posebne važnosti zbog činjenice da je ruralno siromaštvo glavna karakteristika
siromaštva u Srbiji. Podsticanje samozapošljavanja i preduzetništva može u tom
kontekstu imati značajnu funkciju, jer je nezaposlenost jedan od strukturnih
problema ruralne ekonomije u Srbiji. Ruralna područja i lokalne samouprave
u EU važe za bitan segment stabilnosti i razvoja svake države. Zbog toga se u
zemljama EU ovoj problematici pridaje velika pažnja koja se ogleda u odnosu
prema lokalnoj zajednici kada je u pitanju donošenje strategija i odluka. Krajnji
cilj je omogućavanje integralnog razvoja ruralnih područja i očuvanje njihovih
vrednosti. Zbog značaja koji ruralna područja imaju za Srbiju (veličina
teritorije, broj stanovnika, prirodna bogatstva), ali i problema u pogledu
siromaštva stanovnika ovih područja, ruralni razvoj postao je predmet
razmatranja i drugih ministarstava. Cilj je strateški pristup u kreiranju politike i
strategije ruralnog razvoja, racionalno korišćenje sredstava namenjenih razvoju
ovih područja, proaktivno delovanje i bolji institucionalni okvir za vođenje
politike ruralnog razvoja.
Literatura
1. Hopić S., Ruralni razvoj u Republici Srbiji, EXCHANGE2 Zajednička podrška
lokalnim samoupravama, Stalna konferencija gradova i opština, 2010.
2. Nacionalni program poljoprivrede Srbije 2010-2013., Republika Srbija,
Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, maj 2010.
3. Nacrt strategije ruralnog razvoja 2010-2013., Republika Srbija, Ministarstvo
poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, avgust 2009.
4. Održiva poljoprivreda u razvijenoj ruralnoj ekonomiji – Vizija za poljoprivredu i
ruralnu ekonomiju Republike Srbije, Republika Srbija, Ministarstvo poljoprivrede,
šumarstva i vodoprivrede, maj 2007.
5. Pokretačke snage ruralnih promena u Srbiji, Pomoć programiranju ruralnog razvoja
i sistemu plaćanja, Evropska agencija za rekonstrukciju, Beograd, januar, 2007.
6. Pristupi i dileme u kreiranju i sprovođenju mera ruralnog razvoja, Pomoć
planiranju ruralnog razvoja i sistemu za plaćanja, Evropska agencija za
rekonstrukciju, Beograd, septembar, 2006.
7. Strategija razvoja poljoprivrede Srbije, Službeni glasnik RS, br. 55/05 i 71/05
8. Tisdel, C., Economics and Ecology in Agriculture and Marine Production,
Bioeconomics and Resource Use, Edward Elgar, USA, 2003.
9. Živkov G., Vonnegut A., Obućina B., Popadić N., Studija o uticaju svetske
ekonomske krize na poljoprivredu Srbije, USAID, april-maj 2009.
63
SOME DETERMINANTS OF CREATING SUSTAINABLE RURAL
DEVELOPMENT POLICY AND STRATEGY
Summary
Abstract: Creating sustainable rural development policy and strategy is one of
the vital activities in order to intensify the development of the country and the
national economy. Therefore, the topic of this paper to identify some
determinants of policy and strategy for sustainable rural development. Complex
development problems of rural areas require a systemic, institutional concept,
which has characteristics of an integrated rural development, not development
that is tightly focused only on one economic sector. Success in implementing
policies of sustainable rural development implies decentralization in the
conduct of that policy, and quality cooperation and coordination of actors at
different levels. In that sence, certain institutional innovations are necessary,
according to developed European countries. Also, different rural areas of the
country require a different approach to their development, which must be
reflected in policy and national strategy for sustainable rural development, but
also through partial development strategy for the different rural areas.
Key words: sustainable development, policy and strategy of rural development.
65
TRŽIŠNA STRUKTURA I NESTAŠICE MLEKA
U SRBIJI
Božo Drašković, Ivan Stošić, Zoran Rajković 1
Apstrakt: Osnovni cilj rada je identifikovanje ključnih uzroka koji su doveli do
nestašice mleka na tržištu Srbije u drugoj polovini 2010. godine. U procesu
tranzicije, koja u Srbiji traje već 20 godina, dovršen je proces privatizacije
prerađivača mleka, društvenih mlekara. Sektor proizvodnje svežeg mleka je u
najvećem delu uvek bio u većinskom privatnom vlasništvu, a i velike društvene
farme su uglavnom privatizovane sa izuzetkom nekoliko farmi (npr. farme PKBa) koje su trenutno u državnom vlasništvu. Tržište mleka u Srbiji karakteriše
sektor primarne proizvodnje koji je izrazito konkurentan i sektor industrijske
prerade koji je, zbog postojanja jednog dominantnog prerađivača (mlekare u
sastavu investicionog fonda Salford), u velikoj meri koncentrisan. U radu se
posebno analizira uticaj državne politike podsticaja proizvodnje svežeg mleka i
mere koje se preduzimaju da se reši problem nestašica. Glavni zaključak rada je
da je na tržištu mleka u Srbiji došlo do značajne koncentracije vlasništva u
sektoru industrijske prerade, koji nameće uslove otkupa mleka i dominira
tržištem finalne prerade, a da istovremeno država vodi nedoslednu politiku
podsticaja proizvodnje i očuvanja konkurencije (smanjuje premije, ne
interveniše u uslovima povećane ili smanjene proizvodnje mleka ili sirovina za
ishranu stoke, ne čini dovoljno da suzbije monopol).
Ključne reči: sveže mleko, konkurencija, elastičnost ponude i tražnje, monopoli,
tržišna neravnoteža, rast cena.
Uvod
Predmet ovog rada je analiza uzroka nestašice mleka u Srbiji koja je nastala u
drugoj polovini 2010 godine. Cilj analize je da se utvrde glavni uzroci, odnosno
kako je to moguće da u zemlji sa visokim agrarnim potencijalom i u uslovima
slobodnog tržišta, dođe do toga da na tržištu nema dovoljno jednog od osnovnih
artikala koji se koriste u ishrani stanovništva. U postupku analize korišćeni su
statistički podaci o kretanju broja grla muznih krava i proizvodnji svežeg mleka
1
Dr Božo Drašković, naučni saradnik, bozo.draskovic@ien.bg.ac.rs; Dr Ivan Stošić,
naučni saradnik, ivan.stosic@ien.bg.ac.rs; Mr Zoran Rajković, istraživač saradnik,
zoran.rajkovic@ien.bg.ac.rs; Institut ekonomskih nauka, Zmaj Jovina 12, Beograd,
011/2624-358.
66
Božo Drašković, Ivan Stošić, Zoran Rajković
u periodu od poslednjih 19 godina, podaci o otkupu svežeg mleka, kretanju
otkupnih cena, kao i podaci iz istraživanja koje je sprovedeno na uzorku od 95
proizvođača svežeg mleka (farmera) i 18 prerađivača mleka – mlekara sa
područja cele Srbije bez KiM.
Ekonomska politika koja je vođena u Srbiji u poslednjoj deceniji u mnogim
sektorima, posebno u nekim sektorima primarne poljoprivredne proizvodnje i
agroindustrije, pokazuje se neuspešnom. U slučaju proizvodnje mleka, jedne od
osnovnih životnih namirnica, poželjna ekonomska politika bi bila ona koja bi
uticala na stabilno povećavanje proizvodnje svežeg kravljeg mleka na sitnim i
krupnim poljoprivrednim posedima u Srbiji uz doslednu politiku subvencija u
poljoprivredi i podsticanje razvoja konkurentnih novih prerađivačkih kapaciteta.
Ekonomska politika u ovoj oblasti nije vođena u pravcu ublažavanja oštrih
tržišnih kolebanja cena inputa za proizvodnju svežeg mleka (prvenstveno
kukuruza) i cena otkupa svežeg mleka.
Ciklična kretanja ponude i tražnje za agrarnim proizvodima odavno je
empirijski uočena i teorijski uobličena u ekonomskoj nauci. Alfred Marshall,
britanski ekonomista2 je još krajem XIX veka uočio problem tržišne
neravnoteže koja se povremeno pojavi na primeru ciklusa proizvodnje svinja i
kukuruza, a koji je definisao ovako: (Joseph Schumpeter, Povijest ekonomske
analize, Tom 2, Informator Zagreb 1975, strana 978 ...„ako svi farmeri pod
uticajem povoljnog odnosa između cena svinja (svinjetine) i troškova njihovog
tovljenja (cene kukuruza) u otprilike isto vreme odluče da će povećati
proizvodnju svinja i, kao što će to biti slučaj u ovom primeru, ako se svi oni
otprilike u isto vreme pojave sa povećanom ponudom svinja, to može
prouzrokovati nagli pad cena svinjetine (a takođe porast cena kukuruza), što bi
moglo navesti većinu farmera da smanje proizvodnju; to bi opet stvorilo
povoljne uslove koji bi ponovo vodili do novog povećanja proizvodnje
svinja.“).
Nešto slično se događa sa ciklusom uzgoja krava i proizvodnje mleka u Srbiji
od 2008. godine pa do današnjih dana. Naime, Država je smanjivala stimulacije
za proizvodnju svežeg mleka, otkupne cene svežeg mleka su istovremeno
padale i ova dva faktora su dovela do pada proizvodnje i smanjene ponude
svežeg mleka na tržištu.
Uzročnik nestašica na tržištu, u ovom slučaju svežeg mleka, ne mora se nalaziti
u nedostatku raspoloživih resursa. Problem, najčešće, u našim uslovima leži u
nedovoljnom i pogrešno podsticanom korišćenju resursa. Ciklična kretanja
u pojedinim granama, naročito u poljoprivredi, usled delovanja tržišnih
zakonitosti koje podstiču učesnike na tržištu za maksimiziranje profita, kao i
2
A.Marshall (1842-1924), profesor ekonomije na Kenbridžu od 1885 do 1908. godine.
Tržišna struktura i nestašice mleka u Srbiji
67
usled pogrešno vođene ekonomske politike, prouzrokuju nestašice dobara.
Nedovoljna ponuda dobara, u ovom slučaju svežeg mleka u Srbiji manifestovala
se u drugoj polovini 2010. godine. Inicijalni uzročnici za generisanje sadašnje
nestašice, kako smo već napomenuli, počinju da se manifestuju u 2008 godini.
Vlada i posebno Ministarstvo poljoprivrede kao glavni uzrok nestašice mleka
vidi u postojanju monopola u sektoru prerade mleka. Postavlja se pitanje da li je
postojanje jednog od dominantnijih učesnika na tržištu prerade sirovog mleka
(mlekara u sastavu korporacije DFG) jedini uzročnik nedovoljne tržišne ponude.
U ovom radu smo pokušali da ukažemo i na greške u ekonomskoj politici
podsticaja uzgoja krava za mužu i uticaja otkupnih cena svežeg mleka na
aktuelna tržišna kretanja. Dakle, analizirali smo ključne kvantitativne
pokazatelje – kretanje broja krava za period od 19 godina, kretanje otkupnih
cena sirovog kravljeg mleka i kretanje premija za proizvodnju mleka u periodu
od poslednjih pet godina.
Na početku 2000-tih ekonomska politika države u ovoj oblasti bila je
koncentrisana u pravcu podrške ukrupnjavanju sektora prerade mleka kroz
proces privatizacije društvenih mlekara i njihove vlasničke koncentracije. Na
drugoj strani, poslednjih 5 godina ove dekade karakteriše konstantno smanjenje
stimulacija za proizvodnju sirovog kravljeg mleka, uz isključivanje sitnih
seljačkih gazdinstava i velikih privatnih proizvođača iz stimulacione šeme.
Očigledno da su se kreatori ekonomske politike u ovoj oblasti nadali da će
tržište dovesti u savršenu ravnotežu, kako proizvodnju svežeg mleka, tako i
ponudu prerađenog mleka i to po optimalnim, društveno prihvatljivim cenama
za veliku većinu stanovnika Srbije. Međutim, aktuelna situacija pokazuje da to
tržište i u zemlji, koja ima sasvim povoljne prirodne uslove za razvoj stočarske
proizvodnje, nije u stanju samo po sebi da obezbedi. Nedovoljna ponuda svežeg
mleka prouzrokovana je smanjenjem proizvodnje zbog pada otkupne cene
mleka, a što je dovelo do smanjenja stočnog fonda i odustajanja dela
proizvođača od predaje mleka mlekarama.
Tržište u uslovima potpune konkurencije deluje tako da izjednačava ponudu i
tražnju i vrši uravnoteženje cena. Cene prerađenog mleka i proizvoda od mleka
se formiraju slobodno i u uslovima nestašice proizvođači mogu povećati cene
tako da zadovolje tražnju samo onih kupaca koji poseduju veću kupovnu moć.
Prema tome, tržišna ravnoteža može biti uspostavljena i na nižem obimu
ponude, te se time uklanja i nestašica, ali veliki deo stanovništva zbog slabe
kupovne moći ne može zadovoljiti potrebe za ovom važnom životnom
namirnicom. Dakle, trenutna ravnoteža na tržištu se može postići i pri
smanjenim količinama povećavanjem cena finalnih proizvoda. Pri tome nivo
otkupnih cena sirovog kravljeg mleka može ostati nepromenjen, što bi
dugoročno dovelo do daljeg pada količina koje se nude u otkupu i potrebe da još
više rastu cene proizvoda prerade mleka. Dakle, kompanije koje se bave
68
preradom mleka mogu ostvarivati isti i čak i veći nivo profita uz niži kvantitet
proizvodnje, naravno dok ne budu prinuđene da zbog velikog pada primarne
proizvodnje povećaju otkupne cene mleka. U ovoj igri otkupnih i cena prerade
mleka stradaće najpre mali proizvođači koji se bave preradom mleka i
koncentracija na sektoru prerade će se još više povećati. Moguće je problem
nestašice mleka rešiti i povećanjem uvoza, sa svim negativnim posledicama po
ekonomiju Srbije, koje se manifestuju posebno u nekorišćenju sopstvenih
primarnih poljoprivrednih resursa i odlivu deviza. Dugoročno gledano jedini
ispravni pristup je povećanje korišćenja domaćih poljoprivrednih resursa,
povećanjem stimulacija za poljoprivredu i ograničavanje monopola u sektoru
prerade mleka.
Tržište otkupa kravljeg mleka u Srbiji
Da bi što detaljnjije analizirali stanje na tržištu otkupa mleka u Srbiji uzeli smo
period od čak 19 poslednjih godina. Podaci o kretanju broja krava, proizvodnji i
otkupu mleka za period od 1991 do 2009. godine dati su u tabeli 1. i na
grafikonu 1.
Tabela 1: Broj grla, proizvodnja i otkup mleka
Godina
000 grla
Index
Proizvodnja
Index
(Mil. lit.)
1991
906
100
1.369
1992
831
92
1.386
1993
844
93
1.269
1994
760
84
1.392
1995
838
92
1.437
1996
828
91
1.469
1997
823
91
1.524
1998
812
90
1.614
1999
825
91
1.644
2000
817
90
1.567
2001
787
87
1.576
2002
752
83
1.580
2003
740
82
1.577
2004
742
82
1.579
2005
721
80
1.602
2006
674
74
1.587
2007
648
72
1.549
2008
614
68
1.534
2009
585
65
1.478
Izvor podataka: Republički zavod za statistiku.
100
101
93
102
105
107
111
118
120
114
115
115
115
115
117
116
113
112
108
Otkup
(Mil. lit)
331
357
341
344
353
402
406
426
583
672
641
717
723
Potrošnja mleka
u industriji
(Mil. lit.)
557
604
582
524
909
-
69
Grafikon 1: Broj krava i proizvodnja mleka
1.000
1.800
900
1.600
800
1.400
700
1.200
1.000
500
800
400
300
Mil. lit.
000 grla
600
000 grla
Mil. lit.
600
400
200
200
100
0
0
1991 1992 1993 1994 1995 1996 1997 1998 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009
Broj grla u posmatranom periodu se smanjio sa 906 hiljada iz 1991. godine na
585 hiljada u 2009. godini, odnosno za čitavih 35 indeksnih poena. Dosta veliki
pad broja grla nije se negativno odrazio na pad proizvodnje mleka, što znači da
je rasni sastav krava pretrpeo velike promene u posmatranom periodu i većina
odgajivača sada poseduje grla više mlečnosti. To se posebno uočava prema
prosečnoj proizvodnji mleka po grlu koja je 1991. godine iznosila 1.511 litara
godišnje, da bi porasla u 2009. godini na 2.526 litara godišnje po grlu.
Proizvodnja sirovog mleka u Srbiji je beležila konstantan rast u periodu od 1991
pa sve do 1999. godine (sa izuzetkom hiperinflatorne 1993. godine). Zanimljivo
je da je 1999. godine (ratne godine) postignuta rekordna godišnja proizvodnja u
čitavom posmatranom periodu. Nakon pada 2000. godine proizvodnja raste i
ostaje na približno istom nivou sve do 2006. godine, a onda počinje da opada da
bi u 2009. godini zabeležena najniža proizvodnja u poslednjem 10-to godišnjem
periodu, odnosno u poslednjoj godini analiziranog perioda ostvarena je
proizvodnja koja je za samo 8 indeksnih poena veća od početne 1991. godine.
Otkup mleka sa manjim kolebanjima konstantno raste u periodu 1997 do 2009.
godine. Tako je krajem 90-tih godina otkupljivano samo oko 20% proizvedenog
mleka da bi u 2009. godini otkupljeno skoro 50% proizvedenih količina. To
ukazuje i da se tržište prodaje mleka dosta promenilo, odnosno neposredna
maloprodaja od strane proizvođača krajnjim kupcima se značajno smanjila
(pijačna prodaja, neposredna kupovina domaćinstava od seljaka - proizvođača) i
da je sada najveći deo potrošača orijentisan na kupovinu mleka i prerađevina od
70
mleka koje proizvode mlekare. Podaci o potrošnji mleka u industriji su malo
kontradiktorni, jer se u nekim godinama značajno razlikuju od otkupljenih
količina, posebno u 2009. godini u kojoj je prerađeno skoro 200 miliona litara
više u odnosu na registrovan otkup.
Kretanje otkupnih cena sirovog kravljeg mleka u Srbiji u poslednjih deset
godina dato je u tabeli 2. Otkupne cene su konstantno rasle u periodu 2000. do
2006. godine, da bi u 2007. godini došlo do velikog skoka u odnosu na
prethodnu godinu. U naredne dve godine cene otkupa su značajno pale u odnosu
na rekord koji je ostvaren u 2007. godini. Presudan uticaj na formiranje
otkupnih cena mleka ima cena hrane za stoku u ovom slučaju posebno kukuruza
kao osnovnog sastojka stočne hrane za krave. Naime, u 2007. godini cena
kukuruza je u jednom trenutku dostigla nivo i od 20 dinara po kg., da bi u 2008.
godini pala na nivo ispod 8 dinara po kg. Time se može donekle objasniti i nivo
otkupnih cena mleka u 2007. godini.
Tabela 2: Prosečna otkupna cena svežeg kravljeg mleka
u periodu 2000 -2009 godina.
Godina
din/lit
Euro centi/lit
2000
5,13
10,26
2001
10,95
18,42
2002
10,61
17,49
2003
10,85
16,68
2004
12,72
17,53
2005
14,21
17,16
2006
15,18
18,03
2007
35,33
44,17
2008
23,70
29,09
2009
22,00
23,85
Izvor: Proračun autora na bazi podataka RSZ i podataka
Ministarstva poljoprivrede Republike Srbije.
Prosečna godišnja otkupna cena svežeg mleka iskazana u euro centima je
izračunata na osnovu prosečnog godišnjeg kursa dinara prema euru. Iskaz cena
u euro centima je de facto deformisan precenjenim kursom dinara u odnosu na
euro, posebno u 2007 i 2008. godini.
Autori ovog rada su 2009. godine obavili obimnije empirijsko istraživanje
proizvodnje i prodaje sirovog kravljeg mleka u Srbiji na uzorku od 95 farmera i
18 mlekara, prerađivača na prostoru cele Srbije, bez KiM. Podaci iz istraživanja
su obrađeni u statističkom SPSS programu. Za svrhe ovog rada izdvajamo samo
nekoliko rezultata.
71
U vezi sa tim da li bi menjali otkupljivača i zbog čega, 51% ispitanika nije
želelo da da odgovor. Međutim, oko 33% ispitanika koji su dali odgovor,
nezadovoljstvo niskom otkupnom cenom postavilo je kao bitan uzrok zbog
kojeg bi menjali otkupljivača.
Tabela 3: Razlozi promene otkupljivača
Razlog promene
Niska otkupna cena
Nesigurnost naplate
Loš odnos otkupljivača
Daljina isporuke
Bez odgovora
Frekvencija
31
15
4
0
51
(1)
(2)
(3)
(4)
(5)
%
32,6
15,8
4,2
0
53,7
Međutim kod pitanja da li je zadovoljno sa otkupnom cenom mleka 78
ispitanika, ili oko 86% anketiranih je izrazilo nezadovoljstvo.
Tabela 4: Zadovoljstvo otkupnom cenom mleka
Zadovoljstvo otkupnom
cenom mleka
Da
(1)
Ne
(2)
Bez odgovora
(3)
Frekvencija
%
10
78
3
11,0%
85,7%
3,3%
Grafikon 2: Zadovoljstvo otkupnom cenom mleka
3%
11%
Da
(1 )
Ne
(2 )
B e z o d g o vora (3)
86%
Tržište prerade mleka
Pojednostavljena definicija za konkurentna tržišta pokazuje i da su to tržišta na
kojima i na strani ponude i na strani tražnje učestvuje veliki broj samostalnih
odvojenih subjekata koji na strani ponude ne mogu pojedinaćno presudno da
utiču na cenu i količinu roba ili usluga, a na strani tražnje ne mogu pojedinačno
da utiču na formiranje cena datih roba ili usluga. Dakle, na konkurentnom
tržištu cene i količine za svakog učesnika pojedinačno se pojavljuju kao date,
72
odnosno nezavisne od njihove pojedinačne volje. Monopolska struktura tržišta
znači da na strani ponude, ili tražnje postoji mali broj, ili samo jedan učesnik
koji svojim ponašanjem može da utiče i na količine i na cene određene robe, ili
usluge. Oligopolska struktura i formiranje kartela podrazumeva takvo ponašanje
na tržištu na strani ponude, ili tražnje kojim se više učesnika dogovaraju kako o
količini roba, tako i o njihovim cenama. U cilju zaštite konkurencije Država
svojom normativom i regulatornim telima utiče na regularnost ponašanja
učesnika na tržištu.
Ko su akteri na tržištu prerade mleka u Srbiji? Prema detaljnijim podacima koje
smo sakupili i obradili za 2006. godinu u Srbiji je poslovalo 207 mlekara3.
Ubedljivo najveći prerađivač mleka bile su mlekare čiji je većinski vlasnik
Danube Foods Group (Imlek, Novosadska i Subotička mlekara) sa preradom od
oko 350 miliona litara mleka. Sve ostale mlekare su preradile 390 miliona od
ukupno otkupljenih količina od 740 miliona litara. Ovo su podaci Ministarstva
poljoprivrede i odnose se samo na premirani otkup mleka u analiziranoj godini
(tabela 5.). Mlekare su svakako preradile i deo otkupa koji nije premiran, ali je
te količine teško proceniti.
Tabela 5: Proizvodnja, otkup i prerada kravljeg mleka 2006. godina
% učešća u
% učešća u
odnosu na
odnosu na
proizvodnju premiran otkup
Ukupna proizvodnja
1.587
100
Ukupni premirani otkup
740
46,6%
100%
- Danube foods group B.V
350
22,1%
47,3%
- 18 drugih mlekara
239
15,1%
32,3%
- Ostalih 188 mlekara
151
9,5%
20,4%
Ukupno nepremirani otkup i pijačna prodaja
254
16,0%
Naturalna potrošnja
593
37,4%
Izvor: Statistički godišnjak RZS 2008. godina, Podaci o isplaćenim premijama za mleko
Ministarstva za poljoprivredu.
Količina
(Mil. lit.)
Dati podaci ukazuju da je već 2006. godine izvršena značajna koncentracija na
tržištu prerade mleka, jer su mlekare iz sastava DFG-a prerađivale 22% od
ukupno proizvedenih količina, odnosno skoro polovinu (47%) od ukupno
otkupljenih količina. Narednih 18 mlekara prerađivalo je prosečno 13 miliona
litara godišnje, a sledećih 188 mlekara koje spadaju u kategoriju mini mlekara
prerađivalo je prosečno samo oko 0,8 miliona litara godišnje.
3
Podaci Privredne komore Srbije
73
Prema tome, na tržištu prerade mleka u Srbiji postoji jedan mastodont koji
prerađuje preko 350 miliona litara, prva sledeća mlekara prerađuje 7 puta manje
(oko 50 miliona litara) i veći broj malih proizvođača, pri čemu je najveći broj
njih orijentisan uglavnom na lokalno tržište. Izdvajanje jednog dominantnog
prerađivača u sektoru finalne prerade zakonito vodi do monopolizacije, u ovom
slučaju tržišta prerade mleka. Taj trend je još u 19 veku zapazio jedan od prvih
teoretičara monopola, francuski ekonomista Cournot Antonie Augustin, koji
uočava da: (Joseph Schumpeter, Povijest ekonomske analize, Tom 2, Informator
Zagreb 1975, strana 817…”monopolista koji upravlja sa nekoliko preduzeća
će držatri u radu samo one koje mogu proizvoditi najekonomičnije, dok će
konkurentna preduzeća nastojati da im proizvode svi pogoni sve dok se
njihovim radom može obezbediti bilo kakva dobit.”).
Upravo navedeni proces se događao u Srbiji u ovom sektoru industrije.
Preduzeća koja poseduju značajniji tržišni položaj i opremu za proizvodnju
kompletne palete proizvoda od mleka, su u poslednjih nekoliko godina zatvarali
„periferne” kapacitete fokusirajući proizvodnju na proizvode koji donose
najveći profit po jedinici proizvoda. Svakako da je to i jedan od uzroka
opadajuće ponude mleka na tržištu Srbije u 2010. godini.
Postojanje dominantnog igrača na tržištu dovodi i do svojevrsne koncentracije i
na tržištu otkupa mleka. Naime, najveći prerađivači se orijentišu na otkup od
samo većih proizvođača sirovog mleka, jer im to bitno utiče na smanjivanje
troškova nabavke sirovine. Tome na ruku ide i država koja je u 2009. i 2010.
godini znatno umanjila premije i suzila prava na premije za mleko na koje imaju
pravo samo proizvođači fizička lica koja isporučuju po kvartalu najmanje 2.500
litara i pravna lica koja u svom kapitalu imaju preko 90% državnog vlasništva.
Prema popisu 2002. godine u Srbiji je registrovano 787 hiljada poljoprivrednih
gazdinstava. Samo njih oko 250 hiljada su registrovana poljoprivredna
domaćinstva (domaćinstva koja imaju bar jednog člana čije je isključivo
zanimanje poljoprivreda). Međutim, prema dostupnim podacima za 2006.
godinu, samo oko 63.000 dobavljača je sarađivalo sa mlekarskom industrijom
(tabela 6).
Tabela 6: Broj poljoprivrednih gazdinstava i drugih proizvođača
koji prodaju sveže mleko DFG-u i drugim mlekarama
Ukupan broj proizvođača mleka
Danube Foods Group
- Imlek (Beograd, N.Sad, Zaječar, Zemun)
- Mlekara Subotica
Isporučioci ostalim mlekarama
Izvor: Dokumentacija Imleka.
62.679
18.956
16.835
2.121
43.723
% učešća
100
30,2
26,8
3,4
69,7
74
Iz prezentirane tabele se može zaključiti da od ukupno 62.679 proizvođača,
svega 18.956 proizvođača ili 30,24% isporučuje mleko mlekarama iz sastava
DFG-a, a 43.723 proizvođača, ili 69,76% isporučuje mleko drugim kupcima,
odnosno mlekarama.
Prema podacima sa kojima raspolažemo za 2009 i prvu polovinu 2010 godineu,
broj dobavljača, odnosno proizvođača koji isporučuju sirovo mleko mlekarama
iz sastava DFG-a se sa 16,8 hiljada iz 2006. godine smanjio na oko 6 hiljada u
2009. godini, a taj broj se održava i u 2010. godini.
Dakle u periodu, koji četiri godine prethodi nestašicama, na tržištu primarne
proizvodnje izrazita je prisutnost konkurencije malih i srednjih primarnih
proizvođača kravljeg mleka. Na sektoru prerade izrazita je koncentracija, jer je
jedna grupacija prerađivala skoro 50% od otkupljenih količina, dok su drugi
prerađivači usitnjeni sa malim prerađivačkim kapacitetima.
Ključni učesnici na tržištu prerade sirovog mleka koji raspolažu sa opremom za
proizvodnju svih proizvoda od mleka su smanjivali broj dobavljača pomerajući
tržište nabavke prema proizvođačima sirovinske baze koji imaju veći broj grla i
time smanjujući troškove nabavke sirovine. Ova tendencija u razvoju stočarstva
u principu nije loša, jer se na tržištu sirovina pojavljuje sve veći broj uzgajivača
stoke kojima to postaje osnovna profesija. Međutim, to nije praćeno sa ukupnim
porastom broja grla i obima proizvodnje, jer na drugoj strani sitni proizvođači
mleka brže propadaju i ukupan obim isporuke se smanjuje. Anketa koja je
obavljena 2009. godine pokazuje na anketiranom uzorku sledeću strukturu broja
grla (tabela 7).
Tabela 7: Struktura broja grla
Broj grla
Manje od tri grla
Od 3 do 5 grla
Od 5 do 10 grla
Od 10 do 20 grla
Od 20 do 50 grla
Od 50 d0 100 grla
Od 100 do 200 grla
Preko 200 grla
(1)
(2)
(3)
(4)
(5)
(6)
(7)
(8)
Frekvencija
4
12
27
18
19
10
4
1
%
4,2
12,6
28,4
18,9
20,0
10,5
4,2
1,1
U analiziranom uzorku najzastupljeniji su proizvođači sirovog mleka koji
poseduju do 10 grla, koji učestvuju sa 45,2%, a koji su usled smanjivanja
otkupnih cena i racionalizacije troškova nabavke od strane otkupljivača
praktično sve više isključeni sa tržišta otkupa sirovog mleka.
Najveći broj anketiranih primarnih proizvođača, odnosno oko 72% proizvodi
preko 30 hiljada litara godišnje (tabela 8.).
75
Tabela 8: Godišnja proizvodnja mleka
Količine
Do 3. 000 litara
Od 3.001 do 5.000 litara
Od 5.001 do 10.000 litara
Od 10.001 do 20.000 litara
Od 20.001 do 30.000 litara
Preko 30.000 litara
(1)
(2)
(3)
(4)
(5)
(6)
Frekvencija
0
1
8
8
9
68
%
0
1,1
8,4
8,4
9,5
71,6
Jedan od najvećih prerađivača sirovog mleka Imlek u 2009 godini preko
58 miliona litara sirovine dobijao je od farmi u vlasništvu PKB-a, 9. miliona od
farme iz Bečeja i oko 8. miliona sa farme iz Dobanovaca. Ostali otkup potiče
od individulanih poljoprivrednih proizvođača koji imaju do 100 grla krava za
mužu.
Greške u ekonomskoj politici države
Dobar indikator loše vođene ekonomske politike u ovoj oblasti u Srbiji
poslednjih godina je donošenje vladine Uredbe o proizvodnji i prometu mleka4.
Suočena sa nestašicama prerađenog, pasterizovanog - svežeg i sterilizovanog –
homogenizovanog mleka, država je u cilju otklanjanja tržišne neravnoteže,
posegla za administrativnim merama regulisanja tržišta. Vlada u ovoj fazi nije
mogla da „naredi“ seljacima da povećaju broj grla, ili kravama da daju više
mleka, niti je mogla da obaveže individualne proizvođače da obavezno daju u
otkup sve količine proizvedenog mleka. Vlada je obavezala preduzeća,
prerađivače sirovog mleka da „...obavezni su da proizvedu i stave u promet
termički obrađeno mleko (pasterizovano i sterilizovano) u količini koja se
proizvede od najmanje 40% dnevne prerade sirovog mleka, a od te proizvedene
količine termički obrađenog mleka najmanje 50% pasterizovano mleko...“
Administratrivna regulativa je doduše vremenski ograničena da traje do kraja
2010. godine. Predviđene kazne za nepoštovanje Uredbe su novčane i moguća
zabrana obavljanja delatnosti za pravno lice. Iz napred citiranog
administrativnog uređenja tržišta, može se implicitno zaključiti sledeće.
Prerađivači sirovog mleka koji imaju tehnološke kapacitete za preradu mleka su
svoju proizvodnju usmerili na proizvodnu strukturu finalnih proizvoda koja
donosi veće profite po jedinici proizvoda, smanjujući proizvodnju
pasterizovanog i sterilizovanog mleka. Istovremeno smanjivali su cene i
količine nabavke inputa – sirovog mleka. Ovakvo tržišno ponašanje prerađivaća
4
Uredba o proizvodnji i prometu mleka, Sl.Glasnik RS, br.70/2010 od 10 septembra
2010. godine
76
Vlada ispravlja administrativnim merama, propisujući količine i strukturu
proizvodnih outputa. Sama mera ne rešava ključni problem, a to je smanjenje
količine proizvedenog inputa, odnosno smanjenje proizvodnje sirovog mleka.
Inače u sektoru proizvodnje sirovog mleka u Srbiji vlada izrazita konkurencija.
Koje su mere ekonomske politike države najviše uticale na sadašnje stanje na
tržištu mleka? Vlada Srbije je u poslednjih 5-10 godina očigledno vodila
pogrešnu ekonomsku politiku u ovom sektoru. Osnovna zabluda u vođenju
ekonomske politike u ovoj oblasti je ta što se pošlo od pretpostavke da će
privatizacija industrije prerade mleka u Srbiji dovesti do tržišne konkurencije, a
samim tim i do tržišne ravnoteže i izjednačavanja ponude i tražnje. Nasuprot
očekivanjima privatizacija je dovela do slabljenja konkurencije, jer je zbog loše
sprovedenih privatizacija u krizu upalo nekoliko velikih mlekara kao što su
mlekare u Kragujevcu, Nišu, Užicu i Pančevu, a što je dovelo do prekomernog
jačanja tržišne pozicije grupacije mlekara koje su se našle u vlasništvu stranog
investicionog fonda – Salforda.
Drugi pogrešan aspekt ekonomske politike u ovom sektoru se nalazi u
ignorisanju proizvodne strukture sirovinske baze u Srbiji. Naime, ignorisana je
činjenica da veći deo proizvodnje svežeg mleka u Srbiji potiče sa malih
poljoprivrednih poseda. Politika subvencioniranja proizvođača se menjala tako
da je u periodu od 2005. do 2009. godine permanentno smanjivan iznos premija
koje država plaća po litru proizvedenog svežeg kravljeg mleka.
Tako su premije za mlreko u periodu od 2005. godine do 2008 godine opale sa
4,5 dinara za proizvodnju na brdsko-planinskom području na 2,40 dinara, a za
proizvodnju u ravničarskom području sa 3,8 na 1,4 dinara po litru (Tabela 9).
Tabela 9: Premija za otkup mleka u Srbiji u periodu 2005-2009 g.(din za lit.)
2005
4,5
3,8
2006
4,0
3,0
2007
3,0
2,0
2008
2,40
1,40
2009
Brdsko planinsko područje
Ravničarsko područje
Za mleko E klase
2,0
Za mleko I klase
1,0
Izvor podataka: Odgovarajuće uredbe Vlade RS, kao i podaci Ministrastva
poljoprivrede.
U 2009. godini, a što se nastavilo i u 2010 godini, premije su samo simbolične
(u 2005. godini premije su učestvovale u ceni litra svežeg mleka oko 28%, a u
2009. godini samo oko 7%), jer se subvencionira isključivo proizvodnje mleka
E – ekstra klase i I – prve klase, kao i proizvedenog i isporučenog mleka
kvartalno u količini ne manjoj od 2.500 litara po proizvođaču mleka. To
77
zapravo znači da se subvencijama obuhvataju samo oni individualni proizvođači
koji isporuče na godišnjem nivou ne manje od 10.000 litara mleka. Na taj način
su diskriminisani svi mali proizvođači koji poseduju manje od 5 grla krava za
mužu, jer je prosek proizvodnje po grlu u Srbiji na malim gazdinstvima čak
nešto niži od 2.000 litara mleka po muznoj kravi. Navedena politika je, uz već
dugoročno smanjivanje populacije u selima i smanjivanje broja grla, dovela i do
dosta velikog pada proizvodnje mleka u poslednjoj godini analiziranog perioda.
Zaključak
Očekivanja kreatora ekonomske politike u oblasti poljoprivrede da će potpuna
liberalizacija tržišta proizvodnje i prerade mleka sama po sebi uspostaviti
optimalnu i društveno prihvatljivu ravnotežu na sektoru primarne proizvodnje i
industrijske prerade sirovog kravljeg mleka su se pokazala kao potpuno
pogrešna. Desilo se upravo suprotno. Nejaki učesnik na tržištu, sektor primarne
proizvodnje mleka, je izrazito disperziran, jer u ponudi učestvuje veliki broj
sitnih proizvođača i on je na smanjivanje cena otkupa i premija za mleko
reagovao na jedini mogući način smanjivanjem, ili napuštanjem proizvodnje
mleka. Sektor industrijske prerade mleka je značajno koncentrisan i može da
nameće uslove otkupa sektoru primarne proizvodnje. Naime, samo mali broj
velikih kompanija u oblasti prerade poseduje trgovinski trade mark i svu
opremu za preradu mleka u pasterizovanom i sterilizovanom obliku, kao i
opremu za proizvodnju široke palete sireva i mlečnih napitaka u različitim
oblicima pakovanja. Veći deo manjih kompanija su slabo pozicionirane na
tržištu i poseduje opremu za proizvodnju samo nekoliko finalnih proizvoda
(najčešće pasterizovanog mleka, jogurta i kiselog mleka i nekoliko vrsta sireva).
Ekonomska politika koja je primenjivana u ovom sektoru u poslednjih pet
godina uticala je na to da dođe do smanjenja proizvodnih resursa kako u
primarnoj proizvodnji, tako i u preradi mleka. Osim toga, država uopšte nije u
stanju da „ispegla” nagle skokove ili pad cena sirovina za ishranu stoke
intervencijom iz robnih rezervi, što je dovelo i do velikih kolebanja u ceni
koštanja proizvodnje sirovog mleka. U ovom slučaju najpre strada najranjiviji
segment proizvodnje, a to si sitni proizvođači mleka, kako na strani primarne
proizvodnje, tako i na strani prerade mleka. Tržišni poremećaji u ovom sektoru
zbog dugih ciklusa proizvodnog prilagođavanja uspostavljaju novu ravnotežu
najbrže tako što uravnoteže ponudu i tražnju na nižem nivou proizvodnje uz
povećanje cena proizvoda čija nestašica se ispoljila. Nedostajuća ponuda mleka
može se nadomestiti i uvozom sa svim dugoročnim negativnim posledicama na
platni bilans zemlje i smanjenje korišćenja i razvoj sopstvenih proizvodnih
resursa. Osnovne preporuke autora ovog rada, a u cilju dugoročnog rešavanja
problema nestašice mleka, za koji se mislilo da je otišao u zaborav 90-tih godina
i da se više ne može ponoviti, su:
78
• povećanje premija za mleko, koje bi morale u ovom trenutku da iznose
najmanje 5 do 7 dinara da bi bile realno samo na nivou 2005. godine,
• blagovremene intervencije države iz robnih rezervi na tržištu u cilju
suzbijanja prevelikih kolebanja u ceni sirovina za ishranu stoke,
• formiranje robnih rezervi mleka u prahu i maslaca u cilju rešavanja problema
viškova proizvedenog mleka,
• efikasnije suzbijanje monopolskog ponašanja aktera na tržištu otkupa i
finalnog plasmana mleka,
• suzbijanje monopolskog ponašanja velikih trgovaca koji dugim rokovima
plaćanja finansijski teško opterećuju domaću proizvodnju, te time i
industrijsku preradu mleka,
• podsticanje ulaganja u porodične farme, posebno u delu izgradnje objekata,
nabavke visokomlečnih grla i ukrupnjavanja poljoprivrednih poseda,
• donošenje posebnih mera za podsticanje korišćenja poljoprivrednih resursa
(livada i pašnjaka) u napuštenim brdsko-planinskim područjima,
• posebna kategorizacija mleka koje se proizvodi ishranom stoke samo na
ispašama u brdsko-planinskim područjima (pandam alpsko mleko),
• razvoj palete proizvoda (posebno sireva) koji bi predstavljali specifične
brendove Srbije u oblasti prerade mleka.
Literatura
1. Joseph Schumpeter, Povijest ekonomske analize, Tom 1 i 2, Informator Zagreb 1975.
2. Sopstvena empirijska istraživanja primarne poljoprivredne proizvodnje i prerade
mleka na uzorku od 18 mlekara i 95 farmera u Srbiji.
3. Statistički godišnjak Srbije, RZS 1991 do 2009. godina,
4. Uredbe Vlade Republike Srbije o premijama za mleko u periodu 2005 -2009 godina,
odgovarajući Sl. Glasnici RS, i br.70/2010,
5. www.minpolj.gov.rs
MARKET STRUCTURE AND MILK SHORTAGE
IN SERBIA
Abstract: The identification of the key reasons that coursed the milk shortage on
Serbian market in the second half of 2010 is the basic objective of this paper.
During the transition period, which is in Serbia going on for more then 20
years, the process of milk processing producers privatization has been
completed. The raw milk production sector is mostly private, and the majority of
79
social owned farms have been privatized, with the exception of some farms
(such as PKB) that are now state owned. The milk market in Serbia is
characterized by highly competitive sector of prime production and highly
concentrated sector of industrial processing, mainly due to the dominant
position of a single milk processor (dairy owned by investment fond Salford).
The milk production state policy subversion, as well as the current state
measures, that have been taken to prevent the milk shortage, has been analyzed
in this paper. The main conclusion of the paper is that Serbian milk processing
sector has become highly concentrated and imposes conditions in milk
deliverance. Furthermore, the government has inconsistent milk production
subversion policy and the policy of securing the safe and sound the competitive
conditions (reduce the premiums on milk production, non intervention in
situation of higher or lesser milk or cattle feed production and not active
enough in antimonopoly interventions).
Key words: fresh milk, competition, supply and demand elasticity, monopoly,
market imbalance, price rise.
81
PODSTICANJE RAZVOJA MALIH I SREDNJIH
PREDUZEĆA U RURALNIM PODRUČJIMA
SA OSVRTOM NA NIŠAVSKI OKRUG
Vesna Janković Milić, Sonja Jovanović, Marija Anđelković Pešić 1
Apstrakt: Ruralna područja u Srbiji imaju značajne potencijale, ali je potrebno
transformisati ih u kapacitete koji se realno mogu staviti u funkciju privrednog
razvoja. Transformacija potencijala u kapacitete podrazumeva, osim prirodnih,
i adekvatne društveno-ekonomske uslove. Jedan od načina obezbeđenja ove
transformacije jeste razvoj malih i srednjih preduzeća u ruralnim područjima.
Mala i srednja preduzeća imaju veliki značaj za razvoj nacionalne ekonomije.
Njihova uloga posebno je velika u procesu globalizacije, jer ona, zahvaljujući
fleksibilnosti i mogućnosti brze adaptacije mogu obezbediti opstanak i rast i u
dinamičnim uslovima. Predmet rada je analiza mogućnosti razvoja i
unapređenja konkurentnosti malih i srednjih preduzeća u ruralnim područjima
kroz razvoj klastera, formiranje kancelarija za lokalni ekonomski razvoj i bolji
pristup povoljnim kreditima. Cilj rada jeste da ukaže na mogućnosti razvoja
preduzetništva i malih i srednjih preduzeća u funkciji oživljavanja ruralnih
područja, posebno u Nišavskom okrugu. U radu su prikazana iskustva sa
navedenog područja, problemi sa kojima se lokalni akteri suočavaju, kao i
sugestije za njihovo prevazilaženje.
Ključne reči: ruralna područja, mala i srednja preduzeća, klasteri, lokalni
ekonomski razvoj, finansiranje.
Karakteristike i problemi ruralnih područja u Srbiji
U politici ruralnog razvoja neophodan je integralni pristup ovom veoma
kompleksnom procesu društveno-ekonomskog razvoja ruralnih područja. To
podrazumeva sagledavanje većeg broja pitanja od značaja za razvoj ruralnih
područja: poboljšanje konkurentnosti poljoprivrede, unapređenje životne
sredine, poboljšanje kvaliteta života u ruralnim oblastima, podsticanje
diverzifikacije ekonomskih aktivnosti.
1
Dr Vesna Janković Milić, docent, vesna.jankovic@eknfak.ni.ac.rs; Dr Sonja Jovanović, docent,
sonja.vucic@eknfak.ni.ac.rs; Dr Marija Anđelković Pešić, docent, Ekonomski fakultet u Nišu,
marija.andjelkovic@eknfak.ni.ac.rs; Trg kralja Aleksandra Ujedinitelja 11, 18000 Niš,
018528655,. Rad je realizovan u okviru projekta br. 179066 koji finansira Ministarstvo
nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.
82
Vesna Janković Milić, Sonja Jovanović, Marija Anđelković Pešić
O značaju koji ruralna područja imaju u Srbiji govore podaci OECD-a, prema
čijim kriterijumima 130 opština od ukupno 165 u Srbiji mogu da se okarakterišu
kao ruralne opštine (OECD određuje ruralna područja kao lokalne
administrativne jedinice koje imaju manje od 150 stanovnika po kvadratnom
kilometru). Prema tim podacima ruralne oblasti u Srbiji zauzimaju oko 85%
teritorije, na kojoj živi oko 55% stanovništva. Na ovoj teritoriji stopa
nezaposlenosti iznosi prosečno 21%, BDP po stanovniku iznosi 74% od
nacionalnog proseka, a ekonomska i socijalna infrastruktura je nerazvijena.
[Plan strategije ruralnog razvoja 2009-2013., 2009., str. 3]
Osnovne karakteristike srpske poljoprivrede u dugom nizu godina, a ujedno i
glavni problemi su: nestabilnost prinosa i obima proizvodnje, konkurentnost
i produktivnost poljoprivrednih proizvođača je na veoma niskom nivou,
kapaciteti malih i srednjih preduzeća nisu efikasno iskorišćeni, veoma izraženo
ruralno siromaštvo, nedovoljno razvijeno zadrugarstvo, poljoprivreda je vodeća
aktivnost u ruralnim područjima što ukazuje na nizak nivo diverzifikacije
ekonomskih aktivnosti, niska kupovna moć poljoprivrednih proizvođača kao
posledica niskog dohotka u poljoprivredi, dispariteti cena, nedovoljan agrarni
budžet koji je jedan od najnižih u Evropi, povećanje broja staračkih
domaćinstava u ruralnim sredinama kao posledica smanjenja broja
poljoprivrednika i negativnih demografskih trendova, kao i nedovoljno razvijen
institucionalni okvir za podršku ruralnom razvoju.
Cilj rada jeste da ukaže na mogućnosti i značaj razvoja preduzetništva i malih i
srednjih preduzeća (MSP) u ruralnim područjima. Pri tome, pretpostavka je da
će razvoj klastera, formiranje kancelarija za lokalni ekonomski razvoj (LER),
kao i bolji pristup povoljnim kreditima podstaći preduzetničko ponašanje i
osnivanje malih i srednjih preduzeća u ruranim sredinama. Provera validnosti
pretpostavke bazira se na primeni metoda logičkog mišljenja, kao i studije
slučaja.
Značaj razvoja malih i srednjih preduzeća
u ruralnim područjima
Jedan od načina za obezbeđenje razvoja ruralnog područja jeste podsticanje
osnivanja i razvoja malih i srednjih preduzeća. Mala i srednja preduzeća mogu
doprineti efikasnom korišćenju potencijala ruralnih područja, kako u smislu
prirodnih resursa, tako i u smislu ljudskih resursa, čime se utiče i na smanjenje
nezaposlenosti. [Ćeranić S., Mačetić R., Janković Šoja S., 2009.] Poželjno je da
se ova preduzeća fokusiraju na visoko kvalitetne, ekološke proizvode kojima bi
trebalo osvojiti inostrano tržište, ali i proizvodnju proizvoda kojima bi se
supstituisao uvoz.
Podsticanje razvoja malih i srednjih preduzeća u ruralnim područjima ...
83
Značajna karakteristika malih i srednjih preduzeća jeste njihova fleksibilnost.
Fleksibilnost ovih preduzeća proističe iz njihove univerzalnosti, u smislu znanja
i veština zaposlenih, sredstava za rad, tehnologije i slično. Univerzalna znanja i
veštine zaposlenih potrebne su jer mala i srednja preduzeća ne mogu sebi
dopustiti luksuz upošljavanja specijalizovanih radnika, upravo zbog malog broja
zaposlenih. Takođe, sredstva kojima raspolažu mala preduzeća najčešće su
univerzalna i mogu se promenom pojedinih delova koristiti za obavljanje
raznovrsnih operacija. Zahvaljujući ovakvoj univerzalnosti mala preduzeća
imaju mogućnost lakšeg i bržeg reagovanja na promene zahteva potrošača
(tržišta). Ovo je veoma značajno posebno u savremenim uslovima, kada se na
tržištu vodi ,,borba'' za potrošače, čiji zahtevi stalno rastu u smislu nižih cena,
unikatnosti proizvoda, kvaliteta proizvoda itd. Upravo iz tog razloga,
fleksibilnosti malih preduzeća posebno doprinosi njihova prisnost sa
potrošačima, koju je gotovo nemoguće postići kada su u pitanju velika
preduzeća. Zahvaljujući kontinuiranoj komunikaciji sa potrošačima, mala i
srednja preduzeća su na samom izvoru informacija, kada je reč o novim ili
promenjenim zahtevima potrošača, pri čemu ove informacije mogu biti značajan
izvor ideja za inovacije, koje, takođe predstavljaju jednu od karakteristika ovih
preduzeća.
Nedostatak malih i srednjih preduzeća, u poređenju sa velikim, ima u osnovi
efekat ekonomije obima, koji ova preduzeća teško mogu ostvariti. Međutim,
imajući u vidu da su fiksni troškovi (troškovi kapaciteta) malih i srednjih
preduzeća značajno manji nego kod velikih, izostanak efekta ekonomije obima
nije od presudnog značaja za njihovu efikasnost. Drugim nedostatkom malih
i srednjih preduzeća može se smatrati izostanak još jednog efekta, a reč je o
efektu ekonomije širine. Efekat ekonomije širine ostvaruje se po osnovu
upotrebe istih resursa za proizvodnju manje ili više sličnih proizvoda, ali i
zajedničko predstavljanje ovih proizvoda na tržištu (na primer, pod istim
imenom – brendom). Kako mala i srednja preduzeća najčešće nemaju širok
asortiman proizvoda, teško mogu ostvariti efekat ekonomije širine.
Navedeni nedostaci malih i srednjih preduzeća mogu se anulirati njihovim
povezivanjem, ali i uspostavljanjem saradnje sa odgovarajućim državnim i
lokalnim institucijama. U tom smislu, može se reći da se razvoj i unapređenje
konkurentnosti malih i srednjih preduzeća u ruralnim područjima može postići
kroz: razvoj klastera,bolji pristup povoljnim kreditima, formiranje kancelarija
za lokalni ekonomski razvoj.
Klasteri kao oblik povezivanja malih i srednjih preduzeća
Povezivanje preduzeća putem klastera i drugih oblika povezivanja (poslovnotehnoloških inkubatora, tehnoloških parkova, zadruga i slično) predstavlja
karakteristiku visoko razvijenih zemalja. Izostanak navedenih oblika
84
povezivanja preduzeća u ruralnim područjima upravo je jedan od uzroka
njihove nedovoljne konkurentnosti.
Koreni savremenih klastera mogu se naći u delima i praksi Alfreda Maršala
[Marshall, A., 1920.], neoklasičara koji je proučavao socijalne i kulturološke
veze u takozvanim industrijskim oblastima u Engleskoj. Industrijske oblasti,
koje se danas označavaju kao klasteri, karakteriše visok stepen vertikalne i/ili
horizontalne specijalizacije. Shodno tome, klasteri kao oblik povezivanja
pogoduju malim i srednjim preduzećima, jer im omogućavaju specijalizaciju,
koju inače ne bi mogla da obezbede u slučaju da nisu članovi klastera. U tom
smislu, uloga klastera jeste u tome da se uz zadržavanje fleksibilnosti, kao
karakteristike malih i srednjih preduzeća, obezbedi i njihova specijalizacija, a
samim tim i efekat ekonomije obima (koji inače nije svojstven preduzećima ove
veličine).
Prema Porteru [Porter, M. E., 1998, p. 77] klasteri su geografski usmerene
grupe međusobno povezanih preduzeća i institucija u određenom sektoru,
dobavljača, uslužnih preduzeća, preduzeća iz srodnih industrija, ali i
univerziteta, agencija i trgovinskih udruženja, koja se nadmeću, ali i sarađuju.
Rosenfeld [Rosenfield S., 1997, p.3-23] ističe da je klaster geografski
zasnovana koncentracija sličnih ili komplementarnih biznisa, koji međusobno
komuniciraju i obavljaju transakcije, imaju zajedničku infrastrukturu, tržište
radne snage i usluge i koji se suočavaju sa identičnim prilikama i pretnjama iz
okruženja. Klasteri se mogu opisati i kao „grupe preduzeća, preduzetnika i
pratećih institucija koji su međusobno povezani u odnosima kooperacije,
kupovine i prodaje i koji dele istu ili sličnu infrastrukturu, klijente i veštine, a
čije veze poboljšavaju konkurentnost članova klastera kao i cele grupe“.
[http://www.networkmedia.rs] Prema tome, klaster je interesna neprofitna
organizacija srodnih preduzeća ili udruženja, kao i vladinih i nevladinih
organizacija i naučnih i obrazovnih institucija, koje rešavaju zajedničke
probleme i postižu bolju konkurentnost i promociju na tržištu. Klaster se od
različitih oblika udruženja, grupacija ili komorskih organizacija razlikuje upravo
po svojim ciljevima, a to su najčešće [Poljoprivreda – Internet magazine,
www.poljoprivreda.info/?oid=12/&id=708]:
• povećanje konkurentnosti domaćih proizvoda na domaćem i inostranom
tržištu, kao i obezbeđivanje uslova za proširenje tržišta (povećanje izvoza),
• bolje i efikasnije korišćenje domaćih resursa (prirodnih, proizvodnih i
kadrovskih),
• iniciranje i podrška kooperacije između preduzeća, obrazovnih i razvojnih
institucija,
• povezivanje sa fondovima za finansiranje inovativnih projekata,
• obuka i obrazovanje.
85
Udruženja pružaju određene usluge i informacije svojim članovima, dok klasteri
strateški deluju tako što upućuju na to koji proizvod treba proizvoditi i za koje
tržište.
Slika 1: Uticaj klastera na stvaranje konkurentske prednosti
Izvor: Konkurentnost privrede Srbije, Jefferson Institute, Beograd, 2003., str. 305.
Razvoj klastera predstavlja jednu od osnovnih mera za obezbeđenje
ravnomernog regionalnog razvoja sektora malih i srednjih preduzeća. Neki od
benefita koji se ostvaruju formiranjem i razvojem klastera su:
•
•
•
•
•
•
•
•
ostvarenje širokog spektra lokalnih razvojnih ciljeva,
umrežavanje lokalnih steikholdera,
otvaranje novih radnih mesta,
razvijanje novih veština,
povezivanje malih proizvođača,
razmena iskustva,
stvaranje brendova proizvoda i bolji nastup na tržištu,
stvaranje integrisane ponude.
Kao što je istaknuto, povezivanje preduzeća putem klastera predstavlja značajnu
karakteristiku razvijenih zemalja, te poučene njihovim iskustvom i zemlje u
razvoju poslednjih decenija intenziviraju praksu formiranja i razvoja klastera.
O značaju klastera, kao oblika horizontalnog i vertikalnog povezivanja
preduzeća, svedoči činjenica da se oni u nacionalnim strategijama mnogih
zemalja posmatraju kao okosnica konkurentnosti i ekonomskog razvoja.
Klasteri se posmatraju kao način povezivanja preduzeća koji doprinosi
povećanju njihove efektivnosti i efikasnosti, kroz umrežavanje, pre svega
nematerijalnih resursa, što posledično vodi unapređenju njihove konkurentnosti.
Unutar klastera moguće je kontrolisati faktore koji utiču na strategiju preduzeća.
Tako klasteri mogu postati ,,generatori" novog načina strateškog razmišljanja
u nacionalnoj privredi.
86
,,Organizovanjem u klastere, inicijalni prihod članica klastera se povećava i do
50%. Ovaj koncept organizovanja - interesnog udruživanja i umrežavanja sporo
biva prihvaćen od menadžera srpske privrede. Razlozi su međusobno
nepoverenje, nedovoljno razumevanje od krajnjih korisnika klastera, slabo
razvijena analiza konkurentnosti, nedovoljan uvid u analizu troškova,
neadekvatno praćenje poslovnih banaka, nepoznati izvori finansiranja za nove
projekte kao i mnoge druge slabosti koje nepovoljno utiču na inicijativu za
formiranje klastera.“ [Poljoprivreda – Internet magazine,
www.poljoprivreda.info]
Zbog značaja klastera za razvoj nacionalnih privreda, jačanje horizontalnog i
vertikalnog povezivanja malih i srednjih preduzeća mora biti deo strategije
efikasnog ruralnog razvoja. Ukoliko postoji rast u jednom sektoru i na osnovu
toga povećanje dohotka, broja radnika, tražnje, na taj način obezbeđuje se rast
i u ostalim delovima ruralne ekonomije. Ove veze mogu da postoje između
preduzeća u istom sektoru ili između preduzeća u različitim sektorima.
Finansiranje razvoja MSP i preduzetništva
u ruralnim područjima
Veliki problem za ruralna područja predstavlja ograničen pristup finansijama.
Sa aspekta pristupa finansijskim sredstvima postoje značajne razlike između
preduzeća u ruralnim i urbanim područjima. Preduzeća u ruralnim sredinama
nailaze na prepreke prilikom obezbeđenja finansijskih sredstava, naročito
dugoročnih kredita, što je rezultat zahteva za zalogom, visokih kamatnih stopa i
skromnih bankarskih fondova. Sve ovo ukazuje na relativnu nerazvijenost
usluga poljoprivrednih banaka i skromno finansiranje ruralnog razvoja.
Nedostatak kapitala i nedovoljno kreditiranje su glavni razlozi za usporeni
razvoj preduzetništva i MSP u ruralnim sredinama.
Finansiranje ruralnog razvoja delom se realizuje iz opštinskih budžeta.
Međutim, finansijske stimulacije za razvoj MSP i preduzetnišva iz opštinskih
budžeta su neznatne u odnosu na potrebe. Opštine kao glavni razlog navode
nedostatak sredstava u opštinskom budžetu, kao i zakonska ograničenja za neke
vrste podsticaja (pravna osnova za rad garancijskih fondova ili mikrokreditnih
linija). Ipak, lokalne vlasti su u mogućnosti da sprovedu neke od mera u pravcu
stvaranja povoljnog poslovnog ambijenta:
•
•
•
•
efikasnije funkcionisanje administracije,
podrška uspostavljanju kancelarija za lokalni ekonomski razvoj,
osnivanje industrijskih zona i inkubator centara,
obezbeđenje, iako skromnih, finansijskih podsticaja za osnivanje i razvoj
MSP.
87
„Značajan pomak u razvoju ruralnog finansijskog tržišta u Srbiji učinjen je
2005. godine uvođenjem poljoprivrednih kredita sa kamatnim stopama koje su
beneficirane sredstvima agrarnog budžeta. Osim toga, programi razvojnih
fondova dizajnirani su u pravcu podsticanja ulaganja u nerazvijena područja,
MSP, agroindustriju i slične namene, čime su povećane mogućnosti aktiviranja
ruralnih potencijala.“ [Nacrt strategije ruralnog razvoja 2010-2013., 2009.]
Institucije koje se bave finansiranjem ruralnog razvoja i razvoja preduzetništva i
MSP u ruralnim sredinama u Srbiji su: Fond za razvoj Republike Srbije,
Republička agencija za razvoj MSP i preduzetništva, Nacionalni investicioni
plan, Kancelarija za održivi razvoj nedovoljno razvijenih područja, lokalni
fondovi.
Kao primer finansiranja aktivnosti kojima se podržava razvoj MSP i
preduzetništva u ruralnim sredinama, može se navesti Agrarni budžet iz 2004.
i 2005. godine kojim su finansirani ,,projekti revitalizacije i izgradnje ruralne
infrastrukture (rekonstrukcija i proširenje lokalnih puteva, elektrifikacija,
vodosnabdevanje i kanalizacija), podrška diversifikaciji ruralne ekonomije kroz
unapređenje agro-eko-turizma, tradicionalnih zanata i prerade hrane, podrška
mladim poljoprivrednicima za realizaciju investicija (investicije za irigacione
sisteme, stoku, staklene bašte, objekte za mešanje stočne hrane, mehanizaciju,
silose, opremu za pakovanje, itd.)“. [Bogdanov, N., 2007., str. 76.]
Međutim, Agrarni budžet Republike Srbije je veoma skroman, a 2009. godine je
značajno smanjen. Za 2010. godinu budžet za poljoprivredu je za 25% veći u
odnosu na prethodni. Sa promenom u strukturi budžeta, može se očekivati veće
stimulisanje preduzetništva u ruralnim područjima. Naime, prema Nacionalnom
programu poljoprivrede Srbije 2009-2011., struktura budžeta trebalo bi da ide u
pravcu:
•
•
•
•
povećanja investicija u ruralnim područjima,
pronalaženja novih tržišta,
stvaranja dodatne vrednosti proizvoda,
podrške istraživanjima, transferu znanja i tržišnih informacija.
Veliki problem, kada je u pitanju zaposlenost u ruralnim područjima u Srbiji,
jeste visok procenat zaposlenih u poljoprivredi (između 45% i 50% stanovništva
u ruralnim sredinama je zaposleno u poljoprivredi, prema podacima Ankete o
radnoj snazi 2008.). Ovakvi podaci govore o tome da je u ruralnim sredinama
nerazvijeno tržište radne snage i da je veoma niska diverzifikacija aktivnosti.
Podrškom diverzifikaciji poslovnih aktivnosti u ruralnim područjima smanjila bi
se zavisnost ruralnog stanovništva od poljoprivredne proizvodnje kao izvora
prihoda, ali i omogućilo zapošljavanje u drugim delatnostima čime bi se
88
značajno uticalo na smanjenje siromaštva i podizanje standarda ljudi u ruralnim
sredinama. Jedan od aktuelnih programa finansiranja diverzifikacije ruralne
ekonomije koji sprovodi Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede
Republike Srbije u saradnji sa 5 agencija Ujedinjenih nacija, Ministarstvom
ekonomije i Turističkom organizacijom Srbije odnosi se na razvoj turizma u
funkciji ruralnog razvoja. Ovim projektom se podstiče održivi turizam i
proizvodnja prehrambenih i neprehrambenih proizvoda i aktivnosti za potrebe
lokalnog turističkog tržišta. Grantovi za sprovođenje ovih aktivnosti iznose od
5000-40000 USD. Neke od opština obuhvaćene ovim projektom jesu i opštine
jugoistočne Srbije (Knjaževac, Zaječar, Pirot, Dimitrovgrad).
U toku 2010. godine Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede
Republike Srbije raspisalo je i konkurs za podršku razvoju nepoljoprivrednih
aktivnosti u ruralnim područjima gde su opredeljena sredstva takođe usmerena
na razvoj ruralnog turizma. Iznos podsticajnih sredstava po projektu iznosi do
million dinara.
Jedan od primera finansijske podrške razvoju MSP u ruralnim područjima jesu
zajmovi Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj. Cilj programa davanja
zajmova malim i srednjim preduzećima je promovisanje razvoja konkurentnosti,
komercijalno osposobljavanje i održivost mikro-finansijskog sektora. Ovo
podrazumeva razvoj institucija koje obezbeđuju finansijske usluge prilagođene
MSP, kao i usluge start-up preduzećima koja nemaju iskustvo u saradnji sa
formalnim finansijskim sektorom.
Pored ovih izvora finansiranja, od izuzetne važnosti jesu mogućnosti koje pruža
IPARD fond kao 5. komponenta IPA fondova. Međutim, još uvek nisu ispunjeni
svi uslovi za pristup ovim sredstvima. Jedan od koraka u tom smeru jeste
osnivanje Uprave za agrarna plaćanja i Sektora za ruralni razvoj koji bi trebalo
da predstavljaju ključne institucije za pristup fondovima EU i pružanje
subvencija poljoprivrednim proizvođačima. Sredstva iz ovih fondova trebalo bi
usmeriti i za ostvarenje ciljeva koji se odnose na razvoj MSP i preduzetništva,
kao što su:
• razvoj javnih usluga za poljoprivredu, u okviru kojih su najznačajnije usluge
savetodavnih službi za podršku poljoprivrednim proizvođačima, ali i ostalim
subjektima u integralnom savetodavnom lancu (zadruge, prerađivačka
industrija, distributeri poljoprivrednih inputa);
• unapređenje proizvodnih i marketinških kapaciteta proizvođača,
međudržavno i regionalno povezivanje na svim nivoima. [Prema: Nacionalni
program poljoprivrede Srbije 2010-2013., maj 2010.]
89
Uloga kancelarija za lokalni ekonomski razvoj
u podsticanju razvoja MSP
Ekonomski razvoj ruralnih područja ne zavisi samo od motivacije, veštine i
znanja individualnih poljoprivrednika, preduzetnika ili MSP, već i od delovanja
grupa ili celih zajednica. U tom smislu, prvi korak u podsticanju razvoja MSP
jeste motivisanje lokalnog delovanja koje je bolje koordinirano ukoliko postoji
bolja povezanost svih poslovnih subjekata.
Projekti formiranja lokalnih grupa ne mogu se uspešno realizovati ukoliko se ne
uspostavi odnos saradnje i partnerstva između države i lokalnih vlasti.
Konkretna problematika ruralnog razvoja najlakše se može identifikovati u
specifičnim lokalnim zajednicama. U njima se mogu kreirati najbolji programi
uz predloge lokalnih aktera, lokalnih organizacija, nevladinih organizacija, kao i
najbolji i najefikasniji načini realizacije ovih programa.
Međutim, veoma često se dešava da se na lokalnom nivou ne posvećuje
dovoljno pažnje ruralnom razvoju i održivosti, da nema lokalnih strategija i
programa, već se mehanički realizuju poslovi vezani za ovu oblast definisani od
strane nadleženog ministarstva. Zainteresovanost, informisanost i participacija
stanovništva u ruralnim sredinama je na veoma niskom nivou, a vrlo često
nedostaju stručnjaci određenog profila koji bi pokrivali različite aspekte
ruralnog razvoja kao višedimenzionalne problematike.
Ocenjujući probleme i ograničenja u razvoju lokalnih zajednica, dolazi se do
zaključka da one tek treba da postanu lideri i iniciraju strateški, razvojni,
međusektorski rad sa drugim subjektima. Zbog ovih ocena moraju se dati neki
okviri koji će obezbediti uspešnu pripremu i realizaciju lokalnih strategija. To
znači da u delu gde se govori o potrebi vertikalne saradnje države i lokalnih
zajednica mora da se postavi i koncept horizontalne saradnje različitih aktera u
lokalnoj zajednici, partnerski princip analogno makro nivou. Uloga institucija za
realizaciju ovih programa veoma je važna i kada se radi o postavljanju ciljeva i
aktivnosti, prikupljanju podataka, razvoju indikatora i praćenju realizacije.
U okviru lokalnih samouprava podršku ruralnom razvoju obezbeđuju
Kancelarije za pomoć selu, Kancelarije za pomoć poljoprivredi ili Kancelarije
za ruralni razvoj. Međutim, u ovim kancelarijama je vrlo često zaposleno samo
jedno lice i u tom slučaju se ne može očekivati podrška i napredak u
ekonomskom razvoju ruralnih područja. Veći broj zaposlenih je u kancelarijama
koje pripadaju urbanim područjima ili industrijskim centrima.
Cilj lokalnih kancelarija jeste da obezbede pružanje stručne podrške razvoju
ruralnih sredina, saradnju sa lokalnim partnerima, finansiranje projekata za
ruralni razvoj, unapređenje lokalnog ekonomskog razvoja. Ovo je moguće
postići kroz privlačenje novih investicija, podršku lokalnoj poslovnoj zajednici,
90
promociju preduzetništva i stvaranje preduslova za povećanje kvaliteta života,
ekonomskog razvoja ruralne zajednice, kroz iniciranje, upravljanje, nadzor i
realizaciju projekata i ostalih poslova iz oblasti lokalnog ekonomskog razvoja.
Osnovne funkcije lokalnih kancelarija su:
• promotivna funkcija: organizacija promotivnih manifestacija; učešće na
sajmovima, izložbama; organizacija informativnih kampanja u funkciji
promocije ruralne zajednice; predstavljanje ruralnog područja na
regionalnom, državnom ili međunarodnom nivou u aktivnostima koje se
odnose na ekonomski razvoj,
• funkcija podrške finansiranju: informisanje predstavnika lokalnog biznisa o
podacima sa finansijskog tržišta; preporuka najpovoljnijih finansijskih
usluga i kredita,
• projektna funkcija: kontakti sa međunarodnim organizacijama i donatorima;
istraživanje mogućnosti za finansiranje projekata razvoja; priprema,
upravljanje i realizacija projekata razvoja,
• savetodavna funkcija: informisanje o stimulativnim merama i predlaganje
lokalnim organima vlasti otvaranje novih MSP i privlačenje stranih
investicija; informisanje i savetovanje iz oblasti ekonomskog razvoja na
osnovu pravilnika, uredbi ili uputstava; davanje mišljenja prilikom usvajanja
i sprovođenja lokalnih investicionih programa.
Jedan od zadataka kancelarije za lokalni ekonomski razvoj jeste i pružanje
pomoći za diverzifikaciju ruralnih aktivnosti. U ovoj diverzifikaciji aktivnosti
šansa za zapošljavanje i oživljavanje ruralnih područja uglavnom je razvoj
turizma.
Da bi kancelarija za lokalni ekonomski razvoj mogla da doprinese razvoju
preduzetništva i MSP, potrebno je obezbediti neke preduslove:
• obnoviti ili izgraditi novu infrastrukturu u ruralnim područjima,
• pružati savetodavne i obrazovne usluge ruralnom stanovništvu,
• obezbediti izvore finansiranja rada kancelarije kroz privlačenje fondova
lokalnih samouprava ili donatora.
U okviru Ministarsta za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu Republike
Srbije postoji mreža regionalnih centara za ruralni razvoj koja obuhvata 11
regionalnih centara, a svaki od njih 10-15 opštinskih kancelarija. Cilj
Ministarstva je da u narednom periodu ove opštinske kancelarije postanu
lokalne akcione grupe (kancelarije za lokalni ekonomski razvoj), koje bi trebalo
da predlažu i implementiraju projekte, da prate dostupne fondove za ruralni
razvoj i da se pripremaju za korišćenje predpristupnih fondova Evropske unije
namenjenih ruralnom razvoju.
91
Upravo poslednji segment, koji bi trebalo da bude fokus opštinskih kancelarija,
najčešće se ističe kao ključna prepreka za razvoj malih i srednjih preduzeća
u ruralnim područjima. Kancelarije za lokalni ekonomski razvoj u ovom
slučaju imaju ulogu konsultanta koji bi trebalo da obezbedi informacije o
mogućnostima za finansiranje malih i srednjih preduzeća i načinu pristupa
odgovarajućim fondovima.
Podsticanje lokalnog ekonomskog razvoja na primeru
opštine Doljevac
Naselje Doljevac, kao sedište opštine, obuhvata još 15 seoskih naselja. Zauzima
površinu od 121 km2, od čega poljoprivredna površina obuhvata 9161 ha, a
šumska 1614 ha. Reljef opštine Doljevac karakterišu brežuljkasto-brdoviti i
nisko-planinski tereni. [www.sodoljevac.co.rs]
U opštini Doljevac je 2005. godine realizovan projekat ‚‚Održiv ekonomski
razvoj uz afirmaciju preduzetništva u poljoprivredi“ kao primer dobre prakse
lokalne samouprave u upravljanju na lokalnom nivou.
Opština Doljevac spada u red nerazvijenih, ruralnih sredina, čije stanovništvo se
pretežno bavi poljoprivrednom proizvodnjom. Problemi u proizvodnji postoje
kako zbog usitnjenih površina na kojima se ona obavlja, neorganizovanosti,
nedovoljne edukovanosti poljoprivrednih proizvođača za praćenje trendova u
proizvodnji, tako i zbog nepostojanja zajedničkog nastupa na tržištu. Projekat su
inicirali predstavnici lokalne samouprave, tim za realizaciju projekta i radna
grupa za razvoj zajednice. Realizacijom projekta rukovodila je opština u
saradnji sa lokalnom nevladinom organizacijom, partnerom iz Slovenije i
projektnim timom Stalne konfrerencije gradova i opština.
Ciljevi projekta ,,Održiv ekonomski razvoj uz afirmaciju preduzetništva u
poljoprivredi'' su:
• poboljšanje ambijenta za proizvodnju i preduzetnišvo,
• povećanje nivoa informisanosti i znanja,
• ukazivanje na mogućnosti koje pruža okruženje i društvo, vladine i nevladine
organizacije,
• edukacija individualnih poljoprivrednih proizvođača i njihovo upoznavanje
sa najnovijim tehničkim dostignućima u poljoprivrednoj proizvodnji,
• razmena iskustva i znanja sa ekspertima iz EU,
• primena stečenih iskustava i znanja,
• osnivanje nevladine organizacije za razvoj poljoprivrednog preduzetništva i
edukaciju poljoprivrednih proizvođača,
• organizacija sajma.
92
Aktivnosti na projektu koje su doprinele ostvarenju ciljeva bile su:
• omogućavanje poljoprivrednim proizvođačima pristup internetu u nekoliko
internet centara,
• izrada idejnog projekta izgradnje i uređenja zelene pijace u zatvoreni tržni
centar,
• work-shop-ovi za edukaciju poljoprivrednih proizvođača i susreti sa drugim
proizvođačima,
• odlazak na poljoprivredni sajam (više od 500 poljoprivrednika sa teritorije
opštine Doljevac posetilo je sajam u Novom Sadu),
• osnivanje nevladine organizacije ,,Centar za razvoj poljoprivrednog
preduzetništva“,
• izrada web site-a www.crpp-cae.com.
Pomoć poljoprivrednicima prilikom registracije poljoprivrednih gazdinstava i
ostvarivanja prava po ovom osnovu uslovilo je prijem volontera u upravi
opštine Doljevac za obavljanje ovih poslova. Uređenje pijace je uticalo na veću
ponudu i tražnju poljoprivrednih proizvoda na ovom prostoru.
U skladu sa savremenim ekonomskim tokovima, ali i sa postojećim zakonskim
okvirima, opština Doljevac preduzima velike korake u planiranju sopstvenog
razvoja. Nakon izrade Strateškog plana opštine Doljevac i Strategije razvoja
poljoprivrede, tokom 2006. i 2007. godine, Opština je nastavila sa izradom
svojih strateških dokumenata. Značajan pomak u strateškom planiranju je
upravo Strategija razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva u opštini
Doljevac za period od 2009-2013. godine. Potpisivanje ugovora o finansiranju
projektnih aktivnosti na izradi Revizije Strategije održivog razvoja opštine
Doljevac, još je jedan korak u jačanju kapaciteta ove lokalne samouprave i
podizanju nivoa konkurentnosti.
Podsticanje lokalnog ekonomskog razvoja na primeru
opštine Svrljig
Opština Svrljig se prostire na 497 km2 i smeštena je u svrljiškoj kotlini koju
preseca reka Svrljiški Timok. Opštinu čini 38 sela i opštinski centar Svrljig. Po
konfiguraciji terena, područje opštine Svrljig je brdsko-planinskog tipa u kome
visija zauzima gotovo 70% teritorije. Ravničarski deo se prostire duž sliva reke
Svrljiški Timok. [www.svrljig.rs]
Opštini Svrljig je u okviru lokalnog ekonomskog razvoja dodeljena donacija za
realizaciju projekta „Osnivanje Kancelarije za lokalni ekonomski razvoj”. Cilj
koji projekat treba da postigne je stvaranje povoljnih uslova za lokalni
ekonomski razvoj koji će pozitivno doprineti kako ekonomskom rastu, tako i
održivom razvoju opštine Svrljig.
93
Specifični ciljevi projekta su:
•
•
•
•
stvaranje uslova za podsticanje lokalnog ekonomskog razvoja,
promocija dijaloga između javnog i privatnog sektora,
unapređenje kapaciteta lokalnih vlasti,
stvaranje povoljnih uslova i ambijenta za privlačenje stranih i domaćih
investitora.
Zadaci Kancelarije za LER su:
• stvaranje imidža Opštine koja je otvorena za saradnju i investiciona ulaganja,
• razvoj preduzetništva i privlačenje investicija kroz realizaciju Strategije
razvoja opštine Svrljig,
• definisanje i realizacija prioritetnih projekata u oblasti unapređenja lokalne
samouprave, razvoja MSP sektora, poljoprivrede i turizma,
• pomoć opštinskim javnim preduzećima i ustanovama u pripremi i
implementaciji projekata,
• stvaranje uslova za prijem i korišćenje sredstava donacija, subvencija
i drugih vrsta finansijske pomoći.
Rezultati realizovanog projekta se ogledaju u edukaciji poljoprivrednih
proizvođača, sticanju novih znanja koja će ukazati na nove mogućnosti i uticati
na poboljšanje proizvodnje i plasmana. U cilju razvoja poljoprivrede i sela, kao
rezultat podsticanja ovakvih aktivnosti realizacijom projekta, u Opštini je
formirana Komisija za razvoj poljoprivrede i sela.
Zaključak
Mala i srednja preduzeća posebno dobijaju na značaju u zemljama u razvoju
(kakva je i naša zemlja), ako se ima u vidu da se problem zapošljavanja
takozvanog tehnološkog viška najuspešnije može rešiti preko malih i srednjih
preduzeća. Ipak, kako potencijalnim preduzetnicima najčešće nedostaje početni
ulog, država mora stati iza njih i ponuditi im rešenja za problem kapitala. Osim
problema finansiranja, od značaja za razvoj preduzetništva i malih i srednjih
preduzeća u ruralnim područjima jeste i podsticanje njihovog udruživanja, ali i
formiranje kancelarija za lokalni ekonomski razvoj.
Jedan od oblika udruživanja preduzetnika predstavlja udruživanje u klastere.
Prednosti ovakvog udruživanja se ogledaju u lakšem prevazilaženju problema sa
kojima se susreću poslovni subjekti, u boljoj razmeni informacija, generisanju
znanja. Na taj način se utiče na povećanje konkurentnosti MSP, podržavanje
94
razvoja drugih sektora, ali i čitavih ruralnih sredina. Osnivanjem kancelarija za
lokalni ekonomski razvoj omogućava se pružanje stručne podrške razvoju
ruralnih sredina, umrežavanje sa lokalnim partnerima, lakši pristup izvorima
finansiranja. Pored ovih prednosti, kancelarije za lokalni ekonomski razvoj
mogu da stvore preduslove za diverzifikaciju aktivnosti u ruralnim područjima i
oživljavanje ukupnog ekonomskog razvoja i to uz pomoć promotivne,
projektne, savetodavne i funkcije podrške finansiranju. U opštinama Nišavskog
okruga saradnja između preduzeća uspostavlja se po osnovu transakcija, što
pokazuje da ona nije planska, odnosno da su mali izgledi da će prerasti u
strategijsku saradnju. Razvojem klastera i kancelarija za lokalni ekonomski
razvoj može se podstaći povezivanje lokalnih preduzeća i njihovo zajedničko
delovanje, u smislu usklađivanja ciljeva i obezbeđenja komplementarnih
resursa.
Literatura
1. Bogdanov, N., ,,Mala ruralna domaćinstva u Srbiji i ruralna nepoljoprivredna
ekonomija“, UNDP, Beograd, 2007.
2. Ćeranić S., Mačetić R., Janković Šoja S., „Small And Medium Size Enterprises As
Support To Development of Agribusiness of Republic of Serbia”, 113th EAAE
seminar „The Role of Knowledge, Innovation and Human Capital in
Multifunctional Agriculture and Territorial Rural Development”, Belgrade,
Republic of Serbia December 9-11, 2009
3. Đekić, S., Vučić, S., Mikro, mala i srednja preduzeća i održivi razvoj ruralnih
područja, Strukturne promene i demografska kretanja zemalja Južne Evrope,
Ekonomski fakultet, Niš. 2006.
4. http://www.networkmedia.rs/sajam/ruralnirazvojiklasteri.html
5. Konkurentnost privrede Srbije, Jefferson Institute, Beograd, 2003.
6. Marshall, A., Principles of Economics, 8th ed., MacMillan, London, 1920.
7. Nacionalni program poljoprivrede Srbije 2010-2013., Republika
Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, maj 2010.
Srbija,
8. Nacrt strategije ruralnog razvoja 2010-2013., Republika Srbija, Ministarstvo
poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, avgust 2009.
9. Plan strategije ruralnog razvoja 2009-2013., Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i
vodoprivrede Republike Srbije, februar 2009.
10. Poljoprivreda – Internet magazine, www.poljoprivreda.info/?oid=12/&id=708
11. Porter, M.E., Clusters and the new economics of competition, Harvard Business
Review, Nov/Dec98, Vol. 76, Issue 6, 1998
12. Rosenfield S., Bringing Business Clusters into the Mainstream of Economic
Development, European Planning Studies, 1997, 5(1)
95
DEVELOPMENT OF SMALL AND MEDIUM SIZED
ENTERPRISES IN RURAL AREAS WITH REGARD
TO THE NIŠ DISTRICT
Abstract: Rural areas in Serbia have significant potential, but it is necessary
to transform it into facilities (capacities) that can be used for providing
economy development. Transformation potentials into capacities, assumes
an appropriate socio-economic conditions. One way of providing this
transformation is development of small and medium size enterprises in rural
areas. Small and medium size enterprises have a great significance for national
economy development. Their role is particularly significant in the process of
globalization, because, due to the flexibility and fast adaptability, they can
ensure survival and growth in dynamic conditions. Development and
improvement of competitiveness of small and medium size enterprises in rural
areas can be achieved through: development of clusters, establishment of offices
for local economic development and better access to affordable loans. The aim
of this paper is to highlight the possibilities for providing entrepreneurship and
SME development, in function of rural areas recovery, especially in the Nis
district. This paper reviews the experiences in mentioned area, the problems
local actors have been facing with, as well as suggestions for overcoming of
those problems.
Key words: rural areas, small and medium size enterprises, clusters, economic
development, financing.
97
MOGUĆNOST PRIMENE VIŠEKRITERIJUMSKE
ANALIZE U KONCIPIRANJU AGRARNE
POLITIKE SRBIJE
Milivoje Pešić, Snežana Radukić, Jelena Stanković 1
Apstrakt: Poljoprivreda se razlikuje od ostalih sektora zbog svojih specifičnosti.
Srbija ima veliki potencijal u sektoru poljoprivrede, ali taj potencijal nije
u potpunosti iskorišćen. Problem optimalnog korišćenja retkih resursa u
oblasti poljoprivrede se može rešiti primenom kvantitativnih metoda. Problem
determinacije optimalne agrarne politike, po svojoj prirodi, pripada
problemima teorije odlučivanja. Efikasno donošenje odluka podrazumeva
eksplicitno strukturiranje ovog problema gde se kao alternative o kojima se
odlučuje javljaju različite kombinacije ostvarivanja ciljeva agrarne politike, a
kao kriterijumi za izbor čitav niz faktora kakvi su ekonomski, tehnološki,
ekološki, društveno-politički itd. Integrisanje ovih heterogenih informacija u
jedan kvantitativni model koji treba rešiti, spada u domen višekriterijumske
analize. U ovom radu biće prezentirane mogućnosti primene metoda Analitički
hijerarhijski procesi (AHP metoda) za kvantitativnu evaluaciju alternativnih
mera agrarne politike sa aspekta svih relevantnih ciljeva. Predložene mere za
unapređenje koncipiranja i sprovođenja agrarne politike se međusobno porede
po navedenim kriterijumima, tako da se rešavanjem modela dobija vektor
prioriteta koji definiše koja kombinacija mera postiže optimalne efekte.
Ključne reči: višekriterijumska analiza, agrarna politika, AHP metoda.
Uvod
Ekonomska kriza nije zaobišla ni sektor poljoprivrede. Prilikom sagledavanja
karakteristika poljoprivrede Srbije u uslovima krize, treba imati u vidu da je
sektor poljoprivrede veoma specifičan, pa otuda teškoće da se posledice krize
sagledaju i izmere. Jedan od glavnih uzroka te specifičnosti ogleda se u tome što
u sektoru poljoprivrede postoji mala elastičnost tražnje za poljoprivrednoprehrambenim proizvodima.
1
Dr Milivoje Pešić, vanredni profesor, milivoje.pesic@eknfak.ni.ac.rs; Dr Snežana
Radukić, docent, snezana.radukic@eknfak.ni.ac.rs; Mr Jelena Stanković, asistent,
jelena.stankovic@eknfak.ni.ac.rs; Ekonomski fakultet u Nišu, Trg kralja Aleksandra
Ujedinitelja br. 11, 064/149-48-00.
98
Milivoje Pešić, Snežana Radukić, Jelena Stanković
Analizom osnovnih pokazatelja poljoprivrede Srbije u uslovima krize mogu se
izdvojiti sledeći uglavnom nepovoljni trendovi:
• Mali agrarni budžet;
• Smanjeno učešće poljoprivrede u BDP-u;
• Suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivredno-prehrambenih proizvoda;
• Smanjenje kreditne aktivnosti;
• Visoka nezaposlenost i smanjenje realnih zarada u poljoprivredi;
• Povećanje ruralnog siromaštva itd.
Budžet namenjen poljoprivredi u Srbiji je veoma skroman, a u periodu krize
je skoro prepolovljen. Rebalansom budžeta za 2009. godinu, agrarni budžet je
iznosio 2,2% ukupnog budžeta u poređenju sa 2008. godinom kada je bio 4%
ukupnog budžeta. Za 2010. godinu agrarni budžet je povećan na 2,8%, a
predviđanja su da će 2011. godine iznositi 4,2% ukupnih budžetskih izdvajanja.
Radi poređenja, u zemljama u okruženju, posebno u Hrvatskoj i Sloveniji, 2009.
godine agrarni budžet se povećao. U Hrvatskoj je bio skoro četiri puta veći u
odnosu na Srbiju.
Do 2007. godine učešće poljoprivrede u BDP-u se stalno smanjivalo, dok je
2008. godine zabeležen trend povećanja. Povećanje učešća poljoprivrede u
DBP-u u uslovima ekonomske krize može se objasniti i smanjenjem učešća
drugih sektora (najznačajniji od njih jeste industrija i to prerađivačka koja beleži
pad učešća u DBP-u).
Poljoprivreda u Srbiji od 2005. godine beleži suficit u platnom bilansu. Ona je
jedina grana privrede koja beleži suficit u platnom bilansu i u uslovima
ekonomske krize. Međutim, ovaj podatak ne bi trebalo prihvatiti kao činjenicu
da je došlo do nekakvih poboljšanja u sektoru poljoprivrede, već su tome
doprineli bilateralni sporazumi sa zemljama u regionu (CEFTA sporazum),
pretvaranje tržišta Crne Gore u inostrano, bescarinska razmena sa Rusijom, kao
i kvote za preferencijalni izvoz u Evropsku uniju.
U periodu globalne ekonomske krize došlo je do smanjenja kreditne aktivnosti
što je posledica povećanja rizičnosti plasmana na tržištu. Dakle, ekonomska
kriza se odrazila na mogućnosti kreditiranja na dva načina i to kroz: smanjenje
obima kredita i smanjenje mogućnosti za uzimanje kredita od strane
proizvođača. U periodu krize došlo je do promena u strategijama banaka, ali i
nedovoljnih sredstava za kreditiranje koja odobrava Ministarstvo za
poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu Republike Srbije.
Stopa nezaposlenosti je izuzetno visoka u sektoru poljoprivrede. U ruralnim
područjima stopa nezaposlenosti iznosi 21% (RZS). Od početka ekonomske
krize više od 7% zaposlenih u poljoprivredi ostalo je bez posla. Takođe, u
sektoru poljoprivrede u poslednjih pet godina beleži se nominalni rast zarada.
Mogućnost primene višekriterijumske analize u koncipiranju agrarne politike Srbije
99
Međutim, došlo je do drastičnog smanjenja realnih zarada što je posledica
inflacionog obezvređenja.
Takođe, došlo je do povećanja ruralnog siromaštva kao osnovnoj karakteristici
siromaštva u Srbiji. Prema Anketi o životnom standardu iz 2007. godine preko
60% stanovnika koji žive u ruralnim sredinama su siromašni. Ako se posmatra u
odnosu na prethodni period, ovaj procenat je porastao. U strukturi ruralnog
stanovništva posebno su siromaštvom pogođeni poljoprivrednici koji prihode
ostvaruju isključivo u poljoprivredi, stara lica, penzioneri, žene i mladi. U prvoj
polovini 2009. godine, procenat siromašnih u ruralnim sredinama iznosio je
10,3%. Ovaj iznos je dva puta veći u odnosu na siromaštvo u urbanim
sredinama. Jedan od uzroka povećanja siromaštva u ruralnim sredinama je visok
pad zaposlenosti, što je delom opet posledica ekonomske krize.
Cilj ovog rada je postavljanje teorijske osnove za primenu višekriterijumske
analize za optimalni izbor mera kojim bi se u najvećoj meri dostigli postavljeni
ciljevi agrarne politike. Optimizacija u ovom smislu, predstavlja predmet
istraživanja u radu, a sama višekriterijumska analiza njen metod.
Primena višekriterijumske analize u poljoprivredi
uzimanjem u obzir više ciljeva
Na osnovu teorijskog modela višekriterijumske analize, uzimajući u obzir
predložene ciljeve agrarne politike Srbije i ograničavajuće faktore razvoja
samog agrarnog sektora i privrede Srbije kao celine, moguće je analizirati
koncipiranje optimalne agrarne politike. Predloženi ciljevi i mere agrarne
politike u narednom periodu su (prema Nacionalnom programu poljoprivrede
Srbije 2010-2013.):
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
Povećanje konkurentnosti poljoprivrede,
Povećanje nivoa bezbednosti hrane,
Podrška životnom standardu poljoprivrednika,
Razvoj sela,
Zaštita životne sredine,
Pristupanje Evropskoj uniji i
Pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji.
Poljoprivreda Srbije ima nisku konkurentnost u poređenju sa drugim zemljama,
pre svega zbog niskog investicionog ulaganja. Zbog toga je neophodno
preduzeti niz mera u cilju poboljšanja: efikasnosti proizvodnje, kvaliteta
proizvoda, marketinga poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, prilika na
tržištu kapitala i zemljišta, nivoa obrazovanja i stručnog usavršavanja itd. Dakle,
Ministarstvo poljoprivrede treba preduzeti adekvatne mere koje će voditi ka
održivoj poljoprivredi koja je međunarodno konkurentna. Do sada je učinjeno
100
nekoliko koraka ka unapređenju srpske poljoprivrede: uspostavljena je Uprava
za agrarna plaćanja, organizovana je mreža savetodavnih službi i donet je veliki
broj zakona iz oblasti poljoprivrede.
Obezbeđivanje hrane koja zadovoljava potrebe potrošača u pogledu bezbednosti
i kvaliteta dovelo bi do: povećanja sigurnosti potrošača, veće profitabilnosti i
konkurentnosti prehrambene industrije, povećanja izvoza ispunjavanjem
zahteva zemalja uvoznika, zamene uvoznih artikala domaćim istog nivoa
bezbednosti, smanjenja troškova kontrole, a time i jeftinije proizvodnje,
obezbeđivanja međunarodne integracije (članstva u EU i STO).
Neophodno je osigurati podršku životnom standardu ljudi koji zavise od
poljoprivrede, a nisu u stanju da prate ekonomske reforme. Naravno, reč je o
nekomercijalnim gazdinstvima, koja ne mogu da budu konkurentna bilo zbog
svojih ličnih kapaciteta ili zato jer se nalaze u područjima manje podobnim za
poljoprivrednu proizvodnju. Zato je važno definisati politiku koja neće biti ista
za sve kategorije poljoprivrednih gazdinstava, shodno obimu i karakteru njihove
proizvodnje. Mere podrške dohotku bi trebalo da obezbede viši nivo životnog
standarda za nekomercijalne proizvođače, dok bi politiku podrške za postizanje
konkurentnosti trebalo usmeriti na tržišno orijentisane proizvođače koji
svoju proizvodnju prilagođavaju zahtevima tržišta. U tom smislu, potrebno
je unaprediti sistem penzionog, zdravstvenog i socijalnog osiguranja
poljoprivrednih proizvođača, kreirati mere za podršku ruralnom razvoju,
podržati diverzifikaciju aktivnosti i dohotka u poljoprivredi, uspostaviti i ojačati
lokalne institucije za podršku ruralnom razvoju.
Davanje podrške održivom razvoju sela vodi ka poboljšanju života i rada na
selu što podrazumeva: investicije u sredstva za proizvodnju i preradu, izgradnju
i obnovu seoske infrastrukture, edukaciju i stručno usavršavanje seoskog
sanovništva, unapređenje seoskog turizma, promovisanje tradicionalnih i
kulturnih vrednosti, zaštitu prirodne sredine i okruženja i sl. Različita regionalna
područja zahtevaju različite sisteme mera podrške zbog različitog nivoa
ruralnog razvoja.
Sačuvati životnu sredinu od negativnih efekata poljoprivredne proizvodnje je
jedan od ciljeva politike zaštite životne sredine. To se postiže kroz ekološke
poljoprivredne programe za koje je trenutno interesovanje u Srbiji na veoma
niskom nivou. Zbog toga je neophodno definisati osnovne pravce politike
zaštite životne sredine, posebno za poljoprivredne oblasti.
Za izlazak domaće poljoprivrede iz krize važan je status koji Srbija ima u
odnosu na Evropsku uniju. Trenutno, Srbija ima status zemlje potencijalnog
kandidata za članstvo u Evropskoj uniji i samim tim ima na raspolaganju
određene fondove. Onog trenutka kad Srbija postane kandidat za članstvo u
Evropskoj uniji ti fondovi biće značajno veći. U tom pravcu potrebno je
101
unaprediti saradnju sa donatorima i prioritetno graditi kapacitet za korišćenje
fondova EU namenjenih poljoprivredi. U ovome se vidi šansa za izlazak
poljoprivrede iz krize. Zbog toga je neophodno uspostaviti odgovarajući
institucionalni okvir koji zahteva ispunjavanje standarda koje je uspostavila
Evropska unija.
Takođe, veoma važan zadatak je prilagoditi agrarnu politiku domaće podrške i
trgovine pravilima STO. Dakle, uporedo sa procesom priključivanja EU, Srbija
vodi pregovore o članstvu u STO. Nakon dobijanja statusa punopravnog člana
STO, očekuje se povećanje priliva stranih direktnih investicija, liberalizacija
pristupa domaćem tržištu, kao i ograničavanje sredstava agrarnog budžeta
plasiranog u mere koje nisu u skladu sa politikom STO (subencionisanje cena,
izvozne subvencije i sl.). Naravno, ove ciljeve treba ostvarivati po fazama, kako
bi se domaća privreda postepeno prilagodila novim tržišno orijentisanim
uslovima poslovanja.
Generalno, da bi se ostvarili predviđeni ciljevi neophodno je preduzeti sledeće
aktivnosti:
• Poboljšanje informisanosti i transparentnosti politike,
• Obezbeđenje budžetske podrške sektoru poljoprivrede,
• Stimulisanje kreditne aktivnosti i povećanje investicija,
• Omogućavanje korišćenja donatorskih fondova,
• Obezbeđenje sigurnosti najugoženijim domaćinstvima itd.
Višekriterijumska priroda problema koncipiranja agrarne politike
Kako se metode višekriterijumske analize, ili višeatributnog odlučivanja, kako
se još u litaraturi naziva ovaj skup metoda, odnose se na probleme donošenja
odluke u situacijama kada postoji više, često konfliktnih kriterijuma, to su
upravo one pogodno sredstvo odlučivanja u procesu koncipiranja agrarne
politike. „Izbor metodologije odlučivanja i tehnike za analizu skupova
elemenata odlučivanja (kriterijuma i alternativa) zavisi od određenosti i
strukturiranosti problema, individualnog i grupnog kapaciteta donosilaca odluka
i implikacija koje doneta odluka izaziva” (Srđević B., str. 1).
Već je istaknuto da postoji više različitih ciljeva agrarne politike (prema
Nacionalnom programu poljoprivrede Srbije 2010-2013.). Ovi ciljevi su po
svojoj prirodi raznorodni i podrazumevaju sprovođenje paketa mera, iz domena
ekonomije i zakonodavstva. Različite kombinacije tih mera predstavljaju
alternativne mogućnosti realizacije agrarne politike.
Za ovako opisan problem, može se formirati odgovarajući višekriterijumski
model, jer su upravo metode višekriterijumske analize usmerene na rešavanje
problema izbora jedne iz niza m altrnativa Ai (i = 1, 2,..., m) na osnovu
102
n kriterijuma Xj (j = 1, 2,..., n). Svaka od alternativa pretstavlja vektor
Ai = (xi1, xi2,...,xij,...,xin), gde je xij vrednost j-tog atributa za i-tu alternativu.
Uobičajeni način predstavljanja problema višekriterijumske analize je matrična
forma, te opisani problem možemo izraziti na sledeći način (Janković-Milić V.,
Stanković J., str. 2):
X1 X 2 . . X n
A1 ⎡ x11
⎢
A2 ⎢ x21
. ⎢ .
⎢
. ⎢ .
Am ⎢⎣ xm1
x12
x22
.
.
xm 2
.
.
.
.
.
. x1n ⎤
. x2 n ⎥⎥
. . ⎥
⎥
. . ⎥
. xmn ⎥⎦
Dakle, formiranje modela višekriterijumske analize podrazumeva postojanje
relevantnih saznanja o mogućim alternativnim načinima realizacije procesa za
koji se odluka donosi, ciljevima koje donosilac odluke želi da ostvari, ali i
podacima o načinu na koji svaka od raspoloživih alternativa doprinosi
ostvarenju određenog cilja. Konkretno, to podrazumeva da je moguće izvršiti
kvantifikaciju doprinosa sprovedenih mera, svakom od navedenih ciljeva.
Alternative u modelu formiraju skup sa konačnim brojem elemenata, koji treba
ispitati, evaluirati, utvrditi prioritete i konačno izvršiti izbor, odnosno
rangiranje. Suštinski posmatrano, alternativa predstavlja mogući način
delovanja donosioca odluke, te u zavisnosti od problema, sinonimi „alternativi”
mogli bi biti, između ostalog, „opcija”, „akcija”, „strategija”, „politika”,
„kandidat” i slično (Stanković J., Stanković J., str. 105-106). Konkretno, u
prethodno opisanom problemu koncipiranja agrarne politike, pojam alternative
podrazumeva određenu kombinaciju mera koje se mogu sprovesti u cilju
zadovoljenja kriterijuma predviđenih samom agrarnom politikom.
Kriterijumi u modelu se predstavljaju odgovarajućom funkcijom, a njihov
značaj iskazan je odgovarajućim težinskim koeficijentom. U zavisnosti od vrste
ekstremne vrednosti funkcije kriterijuma koja je u skladu sa interesima
donosioca odluke razlikujemo dva tipa kriterijuma. Prvu grupu čine kriterijumi
gde je interes donosioca odluke postići maksimalnu vrednost funkcije
kritetijuma, kakvi su maksimizacija dobiti, prihoda, efikasnosti itd. Drugu grupu
čine kriterijumi gde je interes donosioca odluke postići minimalnu vrednost
funkcije kritetijuma, kakvi su minimizacija troškova, cena, utrošaka itd. Značaj
koji će kriterijumi imati u modelu direktno zavisi od preferencije donosioca
odluke, odnosno težinskog koeficijenta koji će donosilac odluke dodeliti
određenom kriterijumu (Stanković J., Stanković J., str. 105-106). Kako je ranije
navedeno, kriterijumi koji se smatraju relevantnim za problem koncipiranja
103
agrarne politike su predloženi ciljevi agrarne politike Srbije (prema
Nacionalnom programu poljoprivrede Srbije 2010-2013.). Koliki značaj će se
dodeliti svakom od kriterijuma, zavisi od donosioca odluke, odnosno organa
zaduženog za koncipiranje agrarne politike (Vlada, resorno ministarstvo itd.).
Odgovarajućim težinskim koeficijentom, donosilac odluke iskazuje koji od
ciljeva agrarne politike smatra prioritetnim.
Sam problem se sada može strukturirati na tri nivoa hijararhije (Slika 1.):
1. Agrarna politika
2. Ciljevi agrarne politike i
3. Alternativne kombinacije mera za sprovođenje agrarne politike.
Suština problema je izabrati jednu, „optimalnu“ kombinaciju mera, koja će
maksimalno doprineti ostvarenju većine navedenih ciljeva. Reč „optimalna“ se
ne može bukvalno shvatiti, kod ove vrste problema, jer često, zbog svoje
kontradiktorne prirode, nije moguće zadovoljiti sve navedene ciljeve, već će
se smatrati „optimalnom“, ona alternativa, koja ispunjava većinu ciljeva. Na
primer, mera koja će dati maksimalne efekte sa aspekta poboljšanja životnog
standarda poljoprivrednika, ne mora dati isti učinak u pogledu zaštite životne
sredine.
Slika 1: Višekriterijumska struktura problema koncipiranja agrarne politike
Konkurentnost
poljoprivrede
Bezbednost
hrane
Pristupanje
EU
Agrarna politika
Viši životni
standard
poljoprivrednika
Razvoj
sela
Zaštita
životne
sredine
Pristupanje
STO
Alternativne kombinacije mera agrarne politike
Postoji svojevrsna nepreciznost u definisanju pojma atributa u odnosu na pojam
kriterijuma, kako u domaćoj tako i u stranoj literaturi. Ono u čemu se svi autori
slažu da je atribut osobina, kvalitet ili karakteristika alternative po posmatranom
kriterijumu. Upravo zato što reprezentuje nivo dostizanja kriterijuma, može se
104
susresti mišljenje da je „atribut” sinonim za „kriterijum”. Na nivou alternative,
on to upravo i jeste. Međutim na nivou čitavog problema, gde postoje m
alternativa i n kriterijuma pojam atribut se koristi u smislu karakteristike
alternative za svaki od kriterijuma, te je svaki kriterijum definisan sa m različitih
atributa koji predstavljaju stepen uspešnosti alternativa za posmatrani kriterijum
(Janković-Milić V., Stanković J., str.3). Dakle, ako se posmatrajmo matrična
forma kojom je definisan problem višekriterijumske analize, atribut je
koeficijent xij, a ne kriterijum Xj. U tom kontekstu, sinonimi „atributu” bili bi
„parametar”, „performansa”, „komponenta”, „faktor” i slično. Za problem
koncipiranja agrarne politike, atribut predstavlja kvantifikaciju doprinosa
sprovedene mere ostvarenju svakog od navedenih ciljeva agrarne politike. Kako
je reč o merama koje se inače sprovode, ili će se sprovoditi u Srbiji, u narednom
periodu, kvantifikacija njihovih efekata je dostupna u bazi podataka
Republičkog zavoda za statistiku i odgovarajućim organima lokalnih
samouprava.
Postupak optimizacije, u nastavku podrazumeva primenu neke od metoda
višekriterijumske analize. Pogodna metoda za rešavanje ovako opisanog
problema je Analitički hijerarhijski procesi.
Analitički hijerarhijski procesi
Analitički hijerarhiski procesi (AHP metoda), kao jedna od metoda
višekriterijumske optimizacije, predstavljaju sredstvo za donošenje odluka o
izboru jedne iz niza alternativa, posebno u slučajevima gde postoji više
kriterijuma na osnovu kojih treba doneti odluku. Metoda je nastala
sedamdesetih godina prošlog veka, a njenim tvorcem smatra se Thomas Saaty.
Kako bi se istakle mogućnosti ove metode u rešavanju problema koncipiranja
agrarne politike, u nastavku će biti prezentiran algoritam ove metode, kao i
način poređenja alternativa prema skali koju je utvrdio Saaty, koja se smatra
osnovnim oruđem AHP metode.
Poređenje alternativa prema Saaty skali
Atributi su relevantne karakteristike svake od alternativa, koje zapravo
predstavljaju sredstvo ocene dostizanja nivoa svakog od kriterijuma, što dalje
omogućava njihovu međusobnu komparaciju. Kako su kriterijumi raznovrsni,
često konfliktni, to su i merne jedinice kojima se iskazuju vrednosti atributa
raznorodne: tona, metar, razne novčane jedinice itd. Podaci koji se koriste u
modelu mogu biti i kvalitativne prirode, te je njihova ocena opisna i
subjektivna. Takođe, utvrđena vrednost atributa ne mora uvek biti konstantna,
već se može menjati.
105
Pored skala za kvantifikovanje kvalitativnih i merenje kvantitativnih atributa,
sve više se ističe značaj skala za kvantifikovanje odnosa parova alternativa ili
parova kriterijuma. Suština ove vrste skala je da se svaki posmatrani par može
odrediti odgovarajućom preferencijom jednog elementa u odnosu na drugi.
Odnos elemenata podrazumeva reciprocitet, pa je rezultat primene skale
formiranje recipročne kvadratne matrice, čiji su koeficijenti glavne dijagonale
jednaki 1, jer je preferencija elementa u odnosu na samog sebe jednaka.
Tvorac prve skale ovog tipa je Saaty. Razliku u preferenciji dve alternative
Saaty je determinisao u vidu devet različitih nivoa preferencije, tako da nivo
označen brojem 1 predstavlja jednak značaj alternativa, dok nivo označen
brojem 9 predstavlja apsolutnu preferenciju jedne alternative. Skala je
koncipirana tako da postoji pet osnovnih nivoa preferencije obeleženih
podeocima 1, 3, 5, 7 i 9, kao i četiri međunivoa obeležena podeocima 2, 4, 6 i 8
(Tabela 1).
Tabela 1: Skala relativnog značaja (prema Saaty-u)
Intenzitet
značaja
Definicija
Objašnjenje
1
Jednak značaj
Dve aktivnosti jednako
doprinose ostvarenju cilja
3
Slaba preferencija
Iskustvo i procena blago
favorizuju jednu aktivnost u
odnosu na drugu
5
Srednja ili jaka preferencija
Iskustvo i procena daju značajnu
prednost jednoj aktivnosti u
odnosu na drugu
7
Izuzetno jaka preferencija
Jedna aktivnost je jako
favorizovana i njena dominacija
je dokazana i u praksi
9
Apsolutna preferencija
Dokazi koji favorizuju jednu
aktivnost su najvišeg mogućeg
značaja
2, 4, 6, 8
Međuvrednosti dve susedne procene
U slučajevima gde je neophodan
kompromis
Recipročne
vrednosti
Ako aktivnost i ima neku vrednost
različitu od 0 u komparaciji sa
aktivnosti j, tada aktivnost j ima
recipročnu vrednost te vrednosti
u odnosu na i
106
Za svaki par alternativa važi reciprocitet preferencije. Ovakvo poređenje po
parovima rezultira u kvadratnu recipročnu matricu A, gde su elementi aii = 1,
(elementi na glavnoj dijagonali su jedinice), dok se elementi a ji izračunavaju
kao recipročne vrednosti elemenata aij , odnosno a ji = 1/ aij , i ≠ j
i, j = 1, 2, ..., n (Tabela 2.).
i
Algoritam AHP metode
Suština metoda se može ukratko opisati na sledeći način: vrši se strukturiranje
jednog kompleksnog problema odlučivanja koji može sadržati više kriterijuma,
više alternativa, kao i veći broj donosioca odluka (grupno odlučivanje) u više
hijararhijskih nivoa, određujući težinske koeficijente kriterijuma i alternativa po
nivoima i na taj način se formira konačan poredak alternativa. Ovako shvaćen
proces modeliranja može se podeliti u četiri faze (Janković-Milić V., Stanković
J. str. 62-72):
•
•
•
•
Strukturiranje problema
Prikupljanje podataka
Određivanje relativnih težina
Određivanje rešenja.
Polazeći od pretpostavke da govorimo o problemu odlučivanja koji se može
definisati matričnom formom, gde imamo, navedene faze možemo opisati na
sledeći način.
U prvoj fazi, problem posmatramo kao jednu hijerarhiju, gde se na samom vrhu
nalazi cilj posmatranog problema, dok se na nižim nivoima tretiraju atributi na
osnovu kojih se donosi odluka. Na najnižim hijerarhijskim nivoima nalazi se niz
alternativa iz koga se zapravo vrši izbor najbolje, odnosno m alternativa čiju
komparaciju vršimo.
Druga faza, pored prikupljanja podataka podrazumeva i njihovu međusobnu
evaluaciju. Tu se, pre svega, vrši poređenje po parovima svaka dva atributa na
datom nivou hijerarhije, a u odnosu na atribut neposredno višeg nivoa.
Poređenje po parovima se vrši kroz odgovor na pitanje koji od dva posmatrana
atributa je bolji, odnosno značajniji u odnosu na dati kriterijum i koliko. Jačina
preferencije se iskazuje racio skalom sa podeocima od 1-9. Preferencijski nivo 1
pokazuje jednakost posmatranih atributa, dok nivo 9 označava apsolutnu,
najjaču preferenciju jednog atributa u odnosu na drugi. Ovakvu skalu
je formirao Saaty (Tabela 1) i koristi se kako kod esencijalne AHP metode,
tako i kod svih njenih kasnije razvijenih varijanti, zato što omogućava
komparaciju u ograničenom opsegu gde je percepcija dovoljno osetljiva da se
načini razlika.
107
Posmatrajmo i odredimo najpre samo prvu kolonu matrice A, prikazane
u Tabeli 2., gde se nalaze koeficijenti relativne važnosti atributa 2, 3, ..., n u
odnosu na atribut 1. Ukoliko je procena donosioca odluke bila u potpunosti
konzistentna, preostale kolone matrice bi bile automatski određene, zbog
tranzitivnosti relevantnih važnosti svakog od atributa. Međutim, AHP metoda ne
podrazumeva konzistentnost, sem u slučaju determinacije koeficijenata
a ji = 1/ aij .
Tabela 2: Recipročna matrica poređenja parova alternativa
(prema Saaty-u)
1
2
...
i
...
j
...
n
1
1
a12
...
a1i
...
a1 j
...
a1n
2
..
.
1/ a12
..
.
1
..
.
...
a2i
...
a2 j
...
a2n
...
..
.
i
..
1/ a1i
1/ a2i
..
...
..
1
..
...
j
..
.
1/ a1 j
1/ a2 j
...
1/ aij
...
n
1/ a1n
..
..
.
..
.
...
..
.
1/ a2 n
...
1/ ain
...
..
.
...
aij
..
...
..
.
...
ain
...
..
...
a jn
...
1
..
.
...
..
.
...
1/ a jn
...
1
Stoga se proces komparacije ponavlja za sve preostale kolone matrice, praveći
nezavisne procene od strane donosioca odluke za svaki par atributa. Ukoliko je
pretpostavka da se na kraju komparacije formira matrica A i množi vektorom
relativnih težina W = ( w1, w2, ..., wn ), tada je (Triantaphillou E., str. 35-41):
⎡ a11 a12
⎢a a
⎢ 21 22
Aw = ⎢ .
.
⎢
.
⎢ .
⎢⎣an1 a2
K a1n ⎤ ⎛ w1 ⎞ ⎡ w1 / w1 w1 / w2
⎜ ⎟
K a2n ⎥⎥ ⎜ w2 ⎟ ⎢⎢ w2 / w1 w2 / w2
.
K . ⎥⎜ M ⎟ = ⎢ .
⎥⎜ ⎟ ⎢
.
K . ⎥⎜ M ⎟ ⎢ .
⎜
⎟
⎥
⎢
K ann ⎦ ⎝ wn ⎠ ⎣ wn / w1 wn / w2
K w1 / wn ⎤ ⎛ w1 ⎞ ⎛ w1 ⎞
⎜ ⎟ ⎜ ⎟
K w2 / wn ⎥⎥ ⎜ w2 ⎟ ⎜ w2 ⎟
. ⎥ ⎜ M ⎟ = n ⎜ M ⎟ (1)
K
⎥⎜ ⎟ ⎜ ⎟
. ⎥⎜ M ⎟ ⎜ M ⎟
K
K wn / wn ⎥⎦ ⎜⎝ wn ⎟⎠ ⎜⎝ wn ⎟⎠
Isto se može skraćeno zapisati kao:
Aw = nw ili
( A − nI ) w = 0
(2)
108
Kako je ovo sistem homogenih linearnih jednačina, netrivijalno rešenje postoji
ako i samo ako je izraz (A - nI) = 0, što znači da je n sopstvena vrednost matrice
A. Primetimo da A ima rang n. Kako je svaki od redova konstantni umnožak
prvog i stoga sve sopstvene vrednosti redova su, sem jedne, jednake nuli. Zbir
svih sopstvenih vrednosti matrice jednak je njenom tragu, što u ovom slučaju
znači da je trag matrice A jednak n. Kako je n sopstvena vrednost matrice A,
imamo netrivijalno rešenje sistema, jedinstveno u odnosu na konstantu kojom
množimo i koje sadrži pozitivne elemente. Uobičajeno je da je normalizovani
vektor koji se koristi dobijen tako što se svi elementi wi vektora w podele
n
njihovom sumom, odnosno wi / ∑ wi .
i =1
U idealnom slučaju gde je matrica A konzistentna, svi njeni elementi bi
zadovoljavali uslov tranzitivnosti a jk = a ji / aki , i ≠ j ≠ k . Međutim, u realnim
slučajevima nemoguće je odrediti idealno precizne vrednosti wi / wj , već samo
njihovu, od strane donosioca odluke, procenjenu vrednost, koja se po pravilu,
razlikuje od idealnog slučaja. Po teoriji linearne algebre, odstupanja u vrednosti
koeficijenata matrice impliciraju i odstupanja njenih sopstvenih vrednosti.
Dakle, cilj je pronaći sopstvenu vrednost, približno jednaku vrednosti n, jer se
na taj način obezbeđuje da su greške u proceni donosioca odluke što manje.
Sopstvena vrednost koja zadovoljava taj uslov je najveća sopstvena vrednost i
obeležavamo je λmax . Indeks konzistentnosti (CI - „consistency index”)
predstavlja meru odstupanja n od λmax i izračunava se po sledećoj formuli
(Triantaphillou E., str. 35-41):
CI =
λmax − n
n −1
(3)
AHP metoda smatra prihvatljivom nekonzistentnost manju od 10%, odnosno za
vrednost CI manju od 0,1 procenjene vrednosti koeficijenata aij se smatraju
konzistentnim, a odstupanje λmax od n zanemarljivim.
„Poslednja faza metode AHP podrazumeva nalaženje tzv. kompozitnog
normalizovanog vektora. Pošto su sukcesivni nivoi hijerarhije međusobno
povezani, jedinstveni kompozitni vektor jedinstvenih i normalizovanih vektora
težina za celokupnu hijerarhiju će se odrediti množenjem vektora težina svih
sukcesivnih nivoa. Taj kompozitni vektor će se potom koristiti za nalaženje
relativnih prioriteta svih entiteta na najnižem hijerarhijskom nivou, što
omogućava dosezanje postavljenih ciljeva celokupnog problema” (Čupić M., V.
M. Rao Tummala, M. Suknović, str. 337).
109
U kompozitnom indikatoru za sve alternativne kombinacije mera agrarne
politike, sadržan je kvantifikovan doprinos istih, svim relevantnim ciljevima,
zbirno, u skladu sa njihovim značajem. Dakle, na osnovu ovih indikatora,
moguće je formirati paket mera, koji maksimalno zadovoljava svih sedam
navedenih ciljeva agrarne politike.
Predviđene mere za unapređenje sprovođenja agrarne politike
Zbog uzajamne povezanosti privrednih sektora, kao i robnih i finansijskih
tokova, posledice krize treba posmatrati u celini. Zbog međusobne povezanosti
sektora i tržišta, uticaj krize se veoma brzo širi i na druga područja. Međutim, u
poljoprivredi, procena posledica krize zavisiće od specifičnosti poljoprivredne
proizvodnje i prilika na tržištu. Neke od posledica postojeće krize imaće
kratkoročni, a pojedine i dugoročni efekat.
Kratkoročne posledice su izražene uglavnom u: smanjenju vrednosti
poljoprivredne proizvodnje, smanjenom prihodu poljoprivrednika i promenama
u funkcionisanju tržišnih lanaca (USAID, str. 23). Međutim, kriza će svakako
imati dugoročne posledice koje, pre svega, zavise od: dužine trajanja krize
(globalno, u regionu, u Srbiji), njenog intenziteta u sektoru poljoprivrede i
intenziteta u ostalim sektorima. Pošto nema preciznih podataka, teško je
predvideti ukupne dugoročne posledice. Predviđa se da će najznačajnije
dugoročne posledice biti: pomeranja iz/u poljoprivredni sektor; pomeranje u/iz
ruralnih područja; nenabavljanje i neamortizacija objekata, opreme i
mehanizacije i smanjenje njihove vrednosti; usporavanje reformi i EU
integracionih procesa u poljoprivredi; usporen priliv novih stranih direktnih
investicija u preradne i prodajne kapacitete; usporen razvoj proizvoda više
vrednosti gde Srbija vidi svoju šansu; mogućnost sve većeg protekcionizma
među zemljama (vidi USAID, str. 29-32.).
Zbog toga je neophodno definisati adekvatnu politiku razvoja poljoprivrede i
omogućiti njeno efikasnije spovođenje. Pored adekvatnog definisanja agrarne
politike i obezbeđivanja sredstava za njeno sprovođenje, važno je utvrditi
procedure i izgraditi adekvatne kapacitete za njeno kvalitetno praćenje, analizu,
implementaciju i kontrolu.
Osnovne mere koje se predviđaju (Nacionalni program poljoprivrede Srbije
2010-2013, str. 27) su:
• Planiranje, evidentiranje svih budžetskih transfera za poljoprivredu, analiza
efekata ovih mera, klasifikovanje mera podrške poljoprivredi prema različitim
kategorijama, priprema javnih izveštaja;
• Unapređenje kapaciteta za definisanje, sprovođenje, praćenje i kontrolu
politike;
• Obezbeđivanje stabilnog dugoročnog agrarnog budžeta i mere podrške
ruralnom razvoju.
110
Zaključak
Prilikom donošenja odluke o izboru adekvatne agrarne politike potrebno je
zadovoljiti više različitih kriterijuma, zbog čega se metode višekriterijumske
analize smatraju moćnim oruđem optimizacije. Naime, reč je o izboru optimalne
kombinacije mera za sprovođenje agrarne politike, koje u najvećem stepenu
doprinose zadovoljenju svih relevantnih ciljeva te politike. Struktura ovog
problema je hijerarhijska, jer je potrebno zadovoljiti sedam različitih
kriterijuma, kombinacijom konačnog niza alternativnih kombinacija mera. Iz
tog razloga pogodna metoda za rešavanje ovog tipa problema je Analitički
hijerarhijski procesi. Ova metoda vrši komparaciju parova alternativa, na
svakom od hijerarhijskih nivoa. Rešenje predstavlja svojevrsne kompozitne
indikatore uticaje svih posmatranih pojedinačnih faktora, na sprovođenje i
ostvarenje alternativnih kombinacija ciljeva agrarne politike. Optimalnom
agrarnom politikom se može smatrati ona koja u najvećoj meri doprinosi
zadovoljenju svih navedenih kriterijuma. Na osnovu modela, uzimajući u obzir
predložene ciljeve agrarne politike Srbije i ograničavajuće faktore razvoja
samog agrarnog sektora i privrede Srbije kao celine, mogu se dati preporuke za
koncipiranje i implementaciju efikasnije agrarne politike. Kako je reč o višem
nivou optimizacije, gde se već jednom projektovana koncepcija, naknadno
valorizuje sa aspekta postizanja rezultata, to će praktična primena izloženog
modela na primeru Srbije, biti predmet daljeg istraživanja autora. Takođe, kako
je referentni period za ostvarivanje ciljeva agrarne politike Srbije 2010-2013.
godina, ova vrsta analize se praktično može sprovesti tek na kraju tog perioda.
Literatura
1. Čupić M., V.M. Rao Tummala, M. Suknović. Odlučivanje: formalni pristup. FON,
Beograd. 2001.
2. Janković-Milić V., Stanković J.: Bajesijanski pristup višekriterijumskoj analizi u
poslovnom odlučivanju. Naučna monografija. Vrnjačka Banja: SaTCIP, 2010. – 102
str. ISBN 978-86-6075-011-4.
3. Nacionalni program poljoprivrede Srbije 2010-2013. (nacrt), Ministarstvo
poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije, maj 2010.
4. Saaty, T.L.: The Analytic hierarchy process: Planning, piority setting, resource
allocation. Rockefeller Center in New York City (New York - USA): The McGrawHill Companies Inc., 1980. – 281 pp. ISBN-10 0-07-054371-2 and ISBN-13 978-007-054371-3.
5. Saaty, T.L.: The fundamentals of decision making and priority theory with the
analytic hierarchy process. Revised Edition. Pittsburgh (Pennsylvania – USA):
RWS Publications, 2000. – 478 pp. ISBN 978-0-9620317-6-2.
6. Srđević, B.: Višekriterijumski i društveni metodi odlučivanja u savremenoj
poljoprivredi, Savremena poljoprivreda, Vol.55,5, Novi Sad, 2006, str. 1-7, YU
ISSN 0350-1205.
111
7. Stanković, J.; Stanković, J.: Evaluacija podataka za metode višekriterijumske
analize. Strategijski menadžment, Vol. 11, Issue 1-2 (2006), str. 105-108. ISSN
0354-8414.
8. Triantaphillou, E.: Multi-criteria decision making methods: A comperative study.
Dordrecht (Netherlands): Kluwer Academic Publishers, 2000. – 324 pp. ISBN 9780-7923-6607-2.
9. Živkov G., Vonnegut A., Obućina B., Popadić N., Studija o uticaju svetske
ekonomske krize na poljoprivredu Srbije, USAID, april-maj 2009.
APPLYING POSSIBILITY OF MULTI-CRITERIA ANALYSIS IN
OUTLINING AGRICULTURAL POLICY OF SERBIA
Abstract: Agriculture is different from the other sectors because of it's
specificity. Serbia has great potential in agriculture, but this potential is not
fully exploited. The problem of optimal use of rare resources in agriculture, can
be solved by using quantitative methods. The problem of determination of
optimal agricultural policy, by its nature, belongs to the problems of decisionmaking theory. Effective decision-making involves explicit structuring of the
problem, where as alternatives to be decided, appear different combinations of
achieving the objectives of agricultural policy, and as criteria for selecting, a
range of factors such as economic, technological, ecological, socio-political
and so on. Integrating this heterogeneous information in a quantitative model to
be solved, belongs to the area of multicriteria analysis. In this paper will be
presented possibilities of Analytical Hierarchy Process (AHP method) for the
quantitative evaluation of alternative agricultural policies measures in terms of
all relevant criteria. Proposed measures to promote conception and
implementation of agricultural policy are mutually comparable by the
aforementioned criteria, so that the solution of the model is a vector of
priorities defined by the combination of measures for optimum effects.
Key words: Multi-Criteria Analysis, Agricultural Policy, AHP Method.
113
RAZVOJNE IMPLIKACIJE INVOLVIRANJA
MULTINACIONALNIH KORPORACIJA
U POLJOPRIVREDI SRBIJE
Tatjana Stevanović, Marija Petrović Ranđelović 1
Apstrakt: Iskustvo mnogih naprednih zemalja u tranziciji potvrđuje da su
povećana investiciona aktivnost i tehnološki napredak doprineli transformaciji
poljoprivrede, povećavajući produktivnost ovog sektora i autput, ali i u isto
vreme postavljajući osnovu za ubrzani privredni rast. Strane direktne investicije
multinacionalnih korporacija igraju veliku ulogu u generisanju razvojnih koristi
u ovom sektoru, pružanjem podrške zemlji domaćinu u premošćavanju
investicionog jaza, dakle obezbeđivanjem nedostajućih finansijskih resursa,
uvođenjem novih tehnologija, programima obuke zaposlenih, jačanjem veza sa
lokalnim dobavljačima i privlačenjem drugih kompanija u ovaj sektor. Cilj ovog
rada je da na osnovu analize svih aspekata uticaja ukaže na značaj involviranja
multinacionalnih korporacija u poljoprivrednu proizvodnju. Posebna pažnja u
radu biće usmerena ka sektorskoj analizi ulaznih tokova stranih direktnih
investicija u privredi Srbije, identifikaciji osnovnih ograničenja koja destimulišu
njihov priliv u sektoru poljoprivrede, analizi pozitivne prakse nekih stranih
kompanija i utvrđivanju ključnih oblasti i onih investicionih projekata od
posebnog interesovanja za strane ulagače.
Ključne reči: poljoprivreda, razvoj, multinacionalne korporacije, strane
direktne investicije, Srbija.
Uvod
Polazeći od uloge koju poljoprivreda ima u podržanju privrednog razvoja,
analiza uticaja i implikacija involviranja multinacionalnih korporacija u sektoru
agrara, naročito u zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji u poslednje vreme
sve više okupira pažnju ekonomista. Ovo tim pre što se može govoriti o
promenjivom uticaju involviranja multinacionalnih korporacija u sektoru agrara
od zemlje do zemlje u zavisnosti od modela participacije. Drugim rečima, uticaj
se razlikuje u zavisnosti od toga da li se njihovo učešće realizuje putem stranih
1
Tatjana Stevanović, docent, tatjana.stevanovic@eknfak.ni.ac.rs; Marija PetrovićRanđelović, docent, marija.petrovic@eknfak.ni.ac.rs; Ekonomski fakultet, Univerzitet u
NIšu, projekat br. 179066, finansiranim od strane Ministarstva za nauku i tehnološki
razvoj R Srbije
114
Tatjana Stevanović, Marija Petrović Ranđelović
direktnih investicija ili preko ne-equity formi, kao što su ugovorni aranžmani u
sektoru poljoprivrede. Strane direktne investicije u poljoprivredi mogu biti
praćene višestruko pozitivnim efektima i doprineti povećanju poljoprivredne
proizvodnje u zemlji domaćina preko transfera nedostajućih finansijskih resursa,
uvođenjem nove tehnologije, obukom zaposlenih, povezivanjem sa lokalnim
dobavljačima inputa i širenjem pozitivne prakse podsticanjem ulaska drugih
multinacionalnih korporacija u ovaj sektor. Međutim, pored pozitivnih, strane
direktne investicije mogu biti praćene nizom negativnih efekata na ovaj sektor,
posebno ukoliko ulazak multinacionalnih korporacija izaziva efekat potiskivanja
lokalnih poljoprivrednih proizvođača sa tržišta poljoprivrednih proizvoda.
S druge strane, ukoliko se involviranje multinacionalnih korporacija u
poljoprivrednu proizvodnju u zemlji domaćina realizuje putem ugovornih
aranžmana, brojni su kanali preko kojih se ostvaruje pozitivan uticaj na razvoj
poljoprivrede. Na primer, snabdevanjem lokalnih proizvođača inputima za
obavljanje poljoprivredne proizvodnje, kao što su razne vrste semena i đubriva.
Osim toga, uključivanjem lokalnih proizvođača u globalnu mrežu prodaje
multinacionalne korporacije, zemlja domaćin ostvaruje lakši pristup globalnom
tržištu za poljoprivredne prozvode. Međutim, takvi ugovorni aranžmani mogu
biti praćeni i određenim negativnim efektima, budući da bez odgovarajuće
politike zemlje domaćina prema stranim direktnim investicijama, lokalni
poljoprivrednici mogu da snose rizik od gubitka samostalnosti u obavljanju
primarne delatnosti.
Multinacionalne korporacije, kao globalni akteri na svetskom tržištu, poseduju
takav paket resursa i aktive čija bi efikasna eksploatacija u nerazvijenim
zemljama domaćina podržala strateške ciljeve razvoja. Usled toga, glavni izazov
sa kojim se danas suočavaju zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji je
pronalaženje načina na koji bi se vlasničke prednosti koje poseduju
multinacionalne korporacije u poljoprivredi i sa njom povezanim aktivnostima
mogle maksimalno iskoristiti u cilju ne samo razvoja poljoprivrede, već i u cilju
realizacije strateške vizije razvoja nacionalne ekonomije. Postoji uverenje da
multinacionalne korporacije transferom paketa aktive putem stranih direktnih
investicija ili ne-equity modela participacije mogu doprineti efikasnijem
korišćenju postojećih neiskorišćenih poljoprivrednih resursa, zajedno sa radnom
snagom i zemljištem, ali i da mogu umanjiti perspektive razvoja poljoprivrede u
nerazvijenoj zemlji domaćina. Stoga, kreatori ekonomske politike u zemlji
domaćina bi trebalo da procenju koristi i troškove od involviranja
multinacionalnih korporacija u sektoru poljoprivrede, sa ciljem preduzimanja
takvih aktivnosti koje će maksimizirati pozitivne, a minimizirati negativne
efekte preduzetih investicionih aktivnosti.
Predmet istraživanja u ovom radu je sagledavanje razvojnih implikacija
involviranja multinacionalnih korporacija u sektoru poljoprivrede u cilju
Razvojne implikacije involviranja multinacionalnih korporacija u poljoprivredi Srbije
115
jasnijeg spoznavanja i procene koristi od njihovog angažovanja u ovom sektoru
u zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji. Tako postavljen predmet i cilj
istraživanja nametnuli su potrebu primene metoda analize istraživanih pojava,
metoda komparacije i sinteze rezultata istraživanja.
U prvom delu rada analiza je usmerena ka identifikaciji i objašnjenju razvojnih
uticaja involviranja multinacionalnih korporacija u sektor poljoprivrede u
zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji kao zemljama domaćina. Nakon
objašnjenja razloga nedovoljnog priliva stranih direktnih investicija u
poljoprivredi Srbije u drugom delu rada, treći deo rada pruža kratak osvrt na
praksu poslovanja nekih multinacionalnih kompanija u Srbiji. U završnom delu
pažnja je usmerena ka utvrđivanju prioritetnih oblasti koje su od posebnog
interesovanja za multinacionalne korporacije.
Uticaj aktivnosti multinacionalnih korporacija na razvoj
poljoprivrede u zemlji domaćina
Involviranje multinacionalnih korporacija u poljoprivredu proizvodnju u zemlji
domaćina, posebno u zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji, igra značajnu
ulogu u povećanju produktivnosti i ubrzanju modernizacije i komercijalizacije, i
podržanju razvoja poljoprivrede.
Razvojni uticaj multinacionalnih korporacija na poljoprivrednu proizvodnju se
ostvaruje preko:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
povećanja kapitala i investicija putem stranih direktnih investicija,
ublažavanja finansijskih ograničenja putem ugovornih aranžmana,
transfera nove tehnologije,
učešća u razvoju sistema inovacija u poljoprivredi,
povećanja zaposlenosti i poboljšanja kvalifikacione strukture radne snage,
povezivanja sa lokalnim dobavljačima,
poboljšanja pristupa ovog sektora izvoznim tržištima,
povećanja konkurentnosti i tržišne snage sektora poljoprivrede.
Povećanje kapitala i investicija putem stranih direktnih investicija
„Strane direktne investicije predstavljaju svojevrstan mehanizam za transfer
štednje od razvijenog industrijalizovanog ka nerazvijenom delu svetu. Na taj
način, transfer inostranog kapitala kroz strane direktne investicije dopunjuje
domaću štednju, stvarajući time mogućnost da investicije budu veće od
akumulacije. Kako multinacionalne korporacije preduzimaju fiksne investicije,
ova forma prekograničnog kretanja kapitala je, u suštini, stabilnija u odnosu na
finansijske kapitalne tokove. Osim toga, direktnim investiranjem u osnivanje
116
afilijacija ne povećava se eksterna zaduženost zemlje domaćina. Iz tih razloga,
od svih mogućih načina transfera inostrane štednje u nerazvijenim zemljama,
direktne investicije su najstabilniji i najpodnošljiviji oblik kretanja kapitala“.
(Radukić, S. i Marija Petrović-Ranđelović, 2006, str. 186)
Istraživanja su pokazala da multinacionalne korporacije koje su angažovane u
aktivnostima koje su povezane sa povoljoprivredom pažnju više usmeravaju ka
njihovim ključnim sposobnostima i da manje direktno investiraju u
poljoprivrednu proizvodnju. Usled toga, njihov doprinos prilivu kapitala
u sektoru poljoprivrede u nerazvijenim zemljama domaćina je neznatan. Osim
toga, udeo stranih direktnih investicija u formiranju bruto akumulacije u
poljoprivredi u zemljama u razvoju kreće se negde oko 1,1%, što je u poređenju
sa učešćem ukupnog priliva stranih direktnih investicija u formiranju ukupne
bruto akumulacije od 12,7% pokazatelj relativno skromnog doprinosa stranih
direktnih investicija. (Ibid) Međutim, postoje primeri uspešnih zemalja u
razvoju (kao što su Kina i Vijetnam) u kojima je udeo stranih direktnih
investicija u poljoprivredi iznad proseka zemalja u razvoju.
Involviranje multinacionalnih korporacija u poljoprivrednu proizvodnju u
nerazvijenim zemljama domaćina preko stranih direktnih investicija pored
direktnog uticaja na povećanje investicione aktivnosti, praćeno je i indirektnim
uticajem na nivo investicija u poljoprivredi preko njihovih efekata na investicije
domaćih entiteta. Međutim, nije redak slučaj da se direktna participacija
multinacionalnih korporacija u sektoru poljoprivrede putem stranih direktnih
investicija može javiti u ulozi supstituta za domaće investicije, pri čemu izostaje
njihov stimulativni efekat na domaće investicione aktivnosti. Nasuprot ovom
tzv. „crowd out“ efektu, strane direktne investicije multinacionalnih korporacija
mogu biti praćene i „crowd in“ efektom, odnosno mogu stimulisati domaće
investicije putem efekta demonstracije ili spillover efekata.
Ublažavanje finansijskih ograničenja putem ugovornih aranžmana
Pored stranih direktnih investicija, koje ostvaruju relativno manje učešće u
ukupnim prilivu kapitala i investicijama u sektoru poljoprivrede u nerazvijenim
zemljama domaćina, kao značajan modalitet involviranja multinacionalnih
korporacija u ovom sektoru javljaju se ugovorni aranžmani. Prema World Bank
(2007) ovaj način involviranja može ostvariti veoma značajan uticaj na razvoj
poljoprivrede u zemljama u razvoju (kao i u zemljama u tranziciji), budući da se
ublažavanjem finansijskih i drugih investicionih ograničenja obezbeđuje
adekvatna pomoć lokalnim poljoprivrednicima kojima je ograničen pristup
finansijskim uslugama. Naime, uprkos ekspanziji finansijskih usluga za potrebe
razvoja poljoprivrede, one su i dalje nepristupačne za veliku većinu sitnih
poljoprivrednika širom sveta.
117
Ugovaranje poljoprivredne proizvodnje, naročito sa velikim multinacionalnim
korporacijama, doprinosi ublažavanju finansijskih ograničenja sa kojima su
suočeni lokalni poljoprivredni proizvođači na više načina. Prvo, ugovorna
proizvodnja veoma često olakšava pristup poljoprivrednicima kreditima za
potrebe finansiranja proizvodnje inputa ili za ulaganja u poljoprivredu
proizvodnju. Ugovorni aranžmani obično uključuju odredbe koje se odnose na
naknadna plaćanja ili nabavku inputa kako bi se prevazišli finansijski problemi
sa kojima su suočeni lokalni proizvođači. Drugo, ugovaranje proizvodnje sa
velikim multinacionalnim korporacijama (agro-industrijskim kompanijama) je
za menadžere banaka instrument obezbeđenja od rizika od neblagovremene
naplate potraživanja. Treće, učešće u ugovornoj poljoprivrednoj proizvodnji
doprinosi podizanju kreditne i investicione sposobnosti poljoprivrednih
proizvođača putem povećanja njihovih prihoda. Ovu konstataciju potvrđuju i
rezultati brojnih empirijskih istraživanja. U mnogim slučajevima je čak
pronađeno da prihodi proizvođača koji participiraju u ugovornoj poljoprivrednoj
proizvodnji višestruko nadmašuju prihode onih koji u njima ne učestvuju.
Transfer nove tehnologije
Tehnološka inferiornost nerazvijenog dela sveta u nizu industrijskih grana i u
poljoprivredi jedan je od uzroka postojanja jaza između njih i razvijenih zemalja
sveta. Upravo iz tog razloga, razvoj poljoprivrede zemalja u razvoju i zemalja u
tranziciji u velikoj meri zavisi od transfera tehnologije iz razvijenih zemalja.
Razvoj poljoprivrede kroz tehnološke inovacije od suštinskog je značaja za
smanjivanje ruralnog siromaštva i povećanje produktivnosti poljoprivredne
porizvodnje.
Multinacionalne korporacije danas predstavljaju glavne aktere u razvoju
tehnologije i vodeće svetske nosioce aktivnosti istraživanja i razvoja. Međutim,
doprinos multinacionalnih korporacija podizanju tehnološkog razvoja
poljoprivrede razlikuje se od proizvoda do proizvoda, tako i od zemlje do
zemlje. One se javljaju kao značajan faktor u proizvodnji određenih
komercijalnih useva u nekim zemljama u razvoju, ali je i njihova uloga
marginalna u proizvodnji značajnih poljoprivrednih proizvoda (kao što su
proizvodi za ishranu) u velikom broju manje razvijenih zemalja. Osim toga,
involviranje multinacionalnih korporacija u poljoprivrednu proizvodnju vrlo
često nameće pitanje podobnosti primenjene ili transferisane tehnologije preko
stranih direktnih investicija lokalnim uslovima, odnosno dostignutom nivou
razvoja lokalnih sposobnosti da efikasno eksploatišu savremenu tehnologiju.
Zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji mogu da ostvare koristi od transfera
savremene tehnologije u vidu povećanja produktivnosti poljoprivredne
proizvodnje. Brojna empirijska istraživanja ne osporavaju ovu činjenicu ali
118
ukazuju da postoje neki faktori povezani sa kreiranjem i diseminacijom
poljoprivredne tehnologije koji mogu u značajnoj meri ograničiti koristi koje
ove zemlje ostvaruju od tehnološkog transfera. Prvo, aktivnosti istraživanja i
razvoja koje sprovode multinacionalne korporacije mogu biti usko orijentisana
ka razvoju komercijalnih useva sa relativnom velikim tržištima. Drugo,
tehnologija koju kreiraju multinacionalne korporacije može biti nepodesna za
zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji, budući da je njihova eksploatacija često
ograničena geografskim i klimatskim uslovima u zemlji domaćina. Treće,
postojanje izvesnih ograničenja u međunarodnoj trgovini i investicijama u
poljoprivredi, kao i institucionalna asimetričnost između razvijenih i zemalja
u razvoju vrlo često je uzrok disfunkcionalnosti i neefikasnosti kanala za
tehnološki transfer.
Delovanje navedenih faktora umanjuje očekivanja u pogledu doprinosa
multinacionalnih korporacija tehnološkom razvoju poljoprivrede. Međutim,
istraživanja pokazuju da se, pored klasičnog načina transfera tehnologije (dakle,
putem spoljne trgovine), direktno ili indirektno učešće multinacionalnih
korporacija u proizvodnji javlja kao komplementarni mehanizam za
ostvarivanje tehnološkog transfera. Ulazak multinacionalnih korporacija, kao
što su na primer, kompanije za proizvodnju semena i drugih poljoprivrednih
inputa, u zemlju domaćina vrlo često je praćen tehnologijom koja nije dostupna
na lokalnom tržištu. Transfer tehnologije u sebi uključuje ne samo transfer
unapređene poljoprivredne mehnizacije ili drugih inputa u poljoprivrednoj
proizvodnji, već i transfer savremenih metoda i novih menadžerskih veština i
znanja radi unapređenje proizvodnje. Ukoliko se involviranje multinacionalnih
korporacija ostvaruje putem stranih direktnih investicija primarne koristi koje
zemlja domaćin može ostvariti od uvođenja moderne tehnologije ogledaju se u
povećanju autputa i produktivnosti poljoprivredne proizvodnje. S druge strane,
preko ugovornih aranžmana multinacionalne korporacije pružaju lokalnim
poljoprivrednicima tehničku podršku, seme, đubrivo, kao i druge inpute u
kojima je ugrađna tehnologija i tehnološko znanje. Budući da je osnovni motiv
poslovanja u inostranstvu maksimiziranje profita, u interesu je multinacionalnih
korporacija da obezbeđuju efektivne usluge podrške kako bi se proizveli
kvalitetni, a trškovno efikasni poljoprivredni proizvodi. Osim toga, lokalni
poljoprivrednici putem ugovornih aranžmana prevazilaze tehnološke barijere i
usmeravaju svoju proizvodnju ka kvalitetnijim, na znanju intenzivnim
poljoprivrednim proizvodima, što deluje u pravcu povećanja njihovih prihoda.
Učešće u razvoju sistema inovacija u poljoprivredi
Adaptivne aktivnosti istraživanja i razvoja vrlo često su neophodne kako bi
multinacionalne korporacije transferisale naprednu tehnologiju koja je kreirana
u razvijenim zemljama radi efikasnijeg ostvarivanja njihovih aktivnosti u
119
zemljama domaćina. Nije redak slučaj da afilijacije multinacionalnih
korporacija sprovode lokalna istraživanja useva, zemljišta i vode u cilju razvoja
efikasnog i održivog poljoprivrednog sistema. Ovakva istraživanja su sve do
nedavno sprovođena samo u nekim zemljama u razvoju i bila ograničena na
određene vrste useva.
Involviranje multinacionalnih korporacija u realizaciju lokalnih aktivnosti
istraživanja i razvoja doprinosi razvoju sistema inovacija u poljoprivredi i
povećanju efektivnosti i poboljšanju njegovih performansi. Prvo, zemljama u
razvoju i zemljama u tranziciji vrlo često nedostaju sredstva za realizaciju
takvih aktivnosti, te usled toga su i mogućnosti za razvoj inovativnog sistema
veoma ograničene. Drugo, sa uključivanjem multinacionalnih korporacija u
realizaciju takvih aktivnost povećava se značaj privatnog sektora u razvoju
sektorskog inovacionog sistema. Treće, njihovim učešćem u razvoju takvog
sistema povećavaju se mogućnosti za transfer pozitivnih eksternalija i
povezivanje lokalnih entiteta u globalni inovacioni sistem.
Povećanje zaposlenosti i poboljšanje kvalifikacione
strukture radne snage
Stvaranje novih i boljih poslova predstavlja integralni cilj održivog razvoja
poljoprivrede i od ključnog je značaja za ruralni razvoj i smanjivanje siromaštva
(ILO, 1988 i 2008). Uticaj multinacionalnih korporacija na povećanje
zaposlenosti u poljoprivredi može biti direktan kreiranjem novih poslova
osnivanjem plantaža u inostranom vlasništvu u zemlji domaćina ili putem
ugovorne poljoprivredne proizvodnje, i indirektan, koji se ostvaruje preko
spillover efekata. Direktan uticaj na zaposlenost razlikuje se od proizvoda do
proizvoda, kao i modaliteta involviranja multinacionalnih korporacija u
poljoprivrednu proizvodnju i lokalnih uslova u zemlji domaćina. Indirektan
uticaj na povećanje zaposlenosti se ostvaruje preko nekoliko osnovnih kanala.
Na primer, vertikalno povezivanje, povezivanje prema unapred i prema unazad
sa lokalnim entitetima, doprinosi kreiranju novih poslova u poljoprivredi, ali i
novih mogućnosti za povećanje zaposlenosti van ovog sektora.
Pored kvantitativnog, involviranje multinacionalnih korporacija u poljoprivredi
ostvaruje i kvalitativni uticaj na zaposlenost putem poboljšanja kvalifikacione
strukture radne snage. Na primer, vrlo često inostrane afilijacije realizuju
programe obuke zaposlenih kako bi se obezbedila efikasna primena i razvoj
novih metoda koje se primenjuju u poljoprivrednoj proizvodnji. Osim toga,
putem ugovornih aranžmana lokalni poljoprivrednici stiču određene veštine i
znanja, uključujući unapređene metode za primenu hemikalija i đubriva, znanje
o standardima kvaliteta i informacije o izvoznim tržištima.
120
Povezivanje sa lokalnim dobavljačima
Difuzija međunarodnih standarda koji se odnose na kvalitet i bezbednost
predstavlja jedan od osnovnih kanala preko kojeg multinacionalne korporacije
koje se bave poljoprivrednom prozvodnjom doprinose intenzifikaciji i
komercijalizaciji poljoprivrede u zemlji domaćina. Obezbeđivanje visokog
kvaliteta i bezbednosti hrane koju proizvode je za većinu multinacionalnih
korporacija koje su uključene u poljoprivrednu proizvodnju sastavni element
njihovih poslovnih strategija i instrument zaštite njihovog ugleda i njihovih
proizvoda, ali i efikasan instrument očuvanja i unapređenja konkurentskih
performansi. U cilju zaštite svojih interesa, multinacionalne korporacije vrlo
često nameću zahteve svojim dobavljačima u zemlji domaćina u pogledu
prilagođavanja visokim standardima kvaliteta i bezbednosti. U većini slučajeva,
standardi koje multinacionalne korporacije primenjuju u zemljama u razvoju
nisu manje stroži od onih koji se primenjuju u razvijenim zemljama, što
predstavlja direktnu posledicu centralizacije sistema distribucije i izvoza
poljoprivrednih proizvoda. Difuzija standarda u zemlji domaćiona pruža
mogućnost inostranim preduzećima da specifikuju, harmonizuju i upravljaju
kvalitetom proizvoda i uslovima isporuke koji moraju da ispune lokalni
dobavljači. Standardi se takođe koriste kao kriterijum nagrađivanja dobavljača
koji investiraju u razvoj sistema za upravljanje kvalitetom i bezbednošću.
Poboljšanje pristupa izvoznim tržištima i povećanje konkurentnosti
i tržišne snage sektora poljiprivrede
Mnoge zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji poseduju komparativne prednosti u
poljoprivrednoj proizvodnji koje predstavljaju neophodan, ali ne i dovoljan
uslov za ostvarivanje većeg i održivog izvoza poljoprivrednih proizvoda.
Involviranje multinacionalnih korporacija u poljoprivredi zemlje domaćina
doprinosi ne samo efikasnijoj eksploataciji komparativnih prednosti zemlje
domaćina, već i u povećanju izvoza uključivanjem lokalnih poljoprivrednih
proizvođača u globalne lance prodaje. Neizbežan nusprodukt takvog
povezivanja je jačanje konkurentske sposobnosti i tržišne snage sektora
poljoprivrede u zemlji domaćina.
Strane direktne investicije u poljoprivredi Srbije
Nakon perioda relativno nezadovoljavajućeg priliva stranih direktnih investicija
u poslednjoj deceniji XX veka usled delovanja niza ograničavajućih faktora u
internom i eksternom okruženju, period nakon 2000. godine karakteriše uzlazni,
ali neujednačen trend priliva stranih direktnih investicija u privredi Srbije.
Podaci iz tabele 1. jasno potvrđuju činjenicu da su u poslednjih deset godina
ulazni tokovi stranih direktnih investicija pokazali visok stepen osetljivosti na
makroekonomsku stabilnost i politički aspekt investicionog okruženja.
121
Tabela 1: Neto priliv stranih direktnih investicija u Srbiji, 2000-2010.
Godina
2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 20101
SDI u mil.
50 165 475 1.365 966 1.550 4.387 2.195 2.487 1.864 755,7
USD
1
Podatak se odnosi na period od januara do avgusta 2010. godine
Izvor: SIEPA i NBS.
Podaci iz tabele 2. indikativno ukazuju da period od 2005-2009. godine
karakteriše izrazita dominacija finansijskog sektora u sektorskoj strukturi priliva
(32%). Zatim slede prerađivačka industrija sa 19,1% učešća, saobraćaj i
telekomunikacije sa 16,2% učešća, poslovi sa nekretninama, iznajmljivanje sa
12,4%, trgovina na veliko, malo, opravka sa 11,0% učešća, dok ostali sektori
ostvaruju neznatnu participaciju u prilivu stranih direktnih investicija.
Sektorska analiza ulaznih tokova stranih direktnih investicija u Srbiji u
posmatranom periodu pokazuje da poljoprivredni sektor ostvaruje neznatnu
participaciju u ukupnom prilivu (učešće od oko 0,7%). Postoje brojni razlozi
koji su uslovili rezervisanost stranih ulagača za ulaganja u ovaj sektor. „Razlozi
minornog učešća poljoprivrede u ukupnom plasmanu SDI u Srbiji su: niska
profitabilnost sektora, nestabilni ekonomski i klimatski uslovi za proizvodnju,
nepovoljna agrarna struktura, odsustvo standarda kvaliteta i državnih subvencija
neophodnih za plasman poljoprivredno-prehrambenih proizvoda na
inotržištima...“. (Tomić, Danilo i Miladin M. Ševarlić, 2010, str. 41)
Tabela 2: Strane direktne investicije po granama delatnosti, 2005-2009.
Grana
Finansijsko posredovanje
Prerađivačka industrija
Saobraćaj i telekomunikacije
Poslovi sa nekretninama, iznajmljivanje
Trgovina na veliko i malo, opravka
Vađenje ruda i kamena
Građevinarstvo
Hoteli i restorani
Druge komunalne, društvene i lične usluge
Poljoprivreda
Državna uprava i socijalno osiguranje
Proizvodnja električne energije, gasa i vode
TOTAL
Izvor: NBS.
Iznos ulaganja u mil. USD
5,294.4
3,161.3
2,681.6
2,060.9
1,829.2
578.6
351.8
178.8
166.0
131.2
95.9
13.0
16,542.7
122
Praktični primeri involviranja multinacionalnih korporacija u sektor
poljoprivrede i prehrambene industrije
Činjenica da „Marbo Product“ koristi samo domaće sirovine za proizvodnju,
čini ga najvećim otkupljivačem industrijskog krompira u Srbiji. Ujedno,
uspešnost poslovanja ove kompanije ukazuje na visok značaj stranih direktnih
investicija multinacionalnih korporacija za razvoj poljoprivrede u našoj zemlji.
„PepsiCo“ – „Marbo Product“ - Početkom devedesetih godina prošlog veka
počela je nova era u poslovanju kompanije „Pepsi“ širom sveta. Kompanija je
potpisala najveći trgovinski sporazum u istoriji sa Sovjetskim Savezom, dok
je težeći dugoročnom rastu investirala u tržišta visokog potencijala poput
Jugoistočne Azije, Istočne Evrope, Meksika i Argentine. Kompanija „Pepsi“ je
potrošila preko 115 miliona dolara u Meksiku, na kupovinu akcija u brojnim
punionicama u Gvadalahari i Montereju, kao i u predgrađima Meksiko Sitija u
želji za brzom ekspanzijom u Meksiku.
Dodavanje novih proizvoda ili proizvodnih procesa prethodnom asortimanu
doprinosi širenju pogodnosti namenjenih potrošačima koje je kompanija
odabrala kao ciljne. „PepsiCo“ je u Meksiku dodala žvakaću gumu i bombonu
svojoj osnovnoj liniji bezalkoholnih pića, čipsu od krompira i ostalim
„grickalicama“, ciljajući na one grupe koje vole slatkiše i pikantne zalogaje.
Posao vezan za bombone „Sonrics“ predstavlja drugi po veličini posao ove
kompanije u Meksiku, sa 21% učešća na tržištu. Linija slatkih grickalica je
proširena 1991. godine preuzimanjem meksičke kompanije za proizvodnju
keksa „Empresas Gamesa“. Forsiranje velikih kutija od kilograma koje su
prodavane u supermarketima i radnjama „Mom and Pop“ (za mame i tate)
zamenjeno je naglaskom na pakovanjima od 300 grama i pakovanja od po
jednog komada. Kao rezultat toga, „PepsiCo“ je znatno proširila svoje
poslovanje u tom domenu i sada je najveća kompanija za proizvodnju te vrste
robe u Meksiku.
Kompanija „PepsiCo“ postavlja standarde koji za cilj imaju dalje smanjenje
dodatog šećera, natrijuma i zasićenih masti, a povećanje sadržaja celih žitarica,
voća i povrća u proizvodima ove kompanije. „PepsiCo“, druga po veličini
kompanija na svetskom nivou u sektoru hrane i pića, objavila je nove globalne
ciljeve u oblasti ishrane, životne sredine i radnog okruženja. Ciljevi su
definisani u skladu sa orijentacijom kompanije ka održivom razvoju i oni će se
primenjivati u svim proizvodnim linijama ove kompanije širom sveta,
uključujući linije Frito Lay, Quaker, Pepsi-Cola, Tropicana, Gatorade i druge.
„PepsiCo“ naziva ovaj program „Performansa sa svrhom“ (Performance with
Purpose).
123
Kompanija „PepsiCo“ spada među deset vodećih svetskih kompanija u sektoru
hrane i pića potpisnica Globalnog programa u oblasti strategije dijeta, fizičkih
aktivnosti i zdravlja, programa predstavljenog Svetskoj zdravstvenoj
organizaciji 2008. godine. U okviru novih globalnih ciljeva ove kompanije
mogu se istaći: 1) ljudska održivost/zdravlje; 2) održivost životne sredine; i
3) održivost talenta.
Obzirom na to da je ova kompanija zainteresovana za sve investicije koje
donose organski rast, bogatiji portfolio i povećanje kvaliteta, „PepsiCo“ je u
Srbiji avgusta 2008. godine kupio „Marbo Product“.
Poslovanje „Marbo Product“-a je počelo 1995. godine mašinom kapaciteta
120 kg krompirovog čipsa u magacinu u Bačkom Magliću 120 km od Beograda
i 30 km od Novog Sada. Danas se na istom mestu na površini od preko 40000
m2 proizvodnog i magacinskog prostora nalazi HACCP i ISO 14001:2004; ISO
22000:2007 sertifikovana fabrika za proizvodnju krompirovog čipsa (Chipsy),
proizvoda od brašna (Pardon), ekstrudiranih proizvoda (Clipsy), pelletsa
(Max), kikirikija, kikiriki kuglica, pistaća, indijskog oraha, badema (Gud) i
krompirovog pirea (Minut). U sastavu kompanije je i novopodignuta fabrika u
Laktašima (BiH). Od samog početka svog postojanja, kompanija se opredelila
za razvoj sistema koji objedinjuje primarno uzgajanje krompira, proizvodnju,
distribuciju i dostavu gotovih proizvoda do svih maloprodajnih objekata, bez
obzira na veličinu i udaljenost. Svoje složene zadatke kompanija ispunjava
zapošljavanjem preko 1000 ljudi i korišćenjem 550 vozila različitih namena.
Misija „Marbo Product“-a je da poštujući standarde kvaliteta i bezbednosti
hrane, proizvodi kvalitetne i zdravstveno ispravne prehrambene proizvode i na
taj način obezbedi maksimalno zadovoljstvo potrošača poštujući njihove
zahteve i očekivanja. Svoju lidersku poziciju ova kompanija održava razvojem
sopstvenih brendova, neprekidnim usavršavanjem kadrova koji predstavljaju
oslonac u postizanju ciljeva i osposobljavanjem neposrednih izvršilaca za
obavljanje svojih poslova. Ostvarenje svoje vizije „Marbo Product“ vrši
primenom principa dobre proizvođačke i dobre higijenske prakse u
prehrambenoj industriji, uvođenjem sistema upravljanja bezbednošću hrane
u skladu sa zahtevima i uvođenjem sistema upravljanja zaštitom životne sredine
ISO 14001:2004. (www.marbo.co.rs)
„Marbo Product“ je otvorio novu liniju za proizvodnju krompirovog čipsa u
svojoj fabrici u Bačkom Magliću. Nova proizvodna linija, vredna 20 miliona
evra, vodećem proizvođaču grickalica u Srbiji doneće najsavremeniju svetsku
tehnologiju, a lokalnoj zajednici 100 novih radnih mesta. Investicija uključuje i
postrojenje za tretman otpadnih voda, vredno 4 miliona evra. Ova proizvodna
linija predstavlja trenutno najmoderniju opremu ovakve vrste i jedna je od
najznačajnijih investicija u domaćem prehrambenom sektoru.
124
Prema rečima Vasilisa Glinosa, generalnog direktora kompanije „PepsiCo“ za
zapadni Balkan i generalnog direktora kompanije „Marbo Product“, nova linija
za proizvodnju krompirovog čipsa otvoriće dodatnih 100 radnih mesta u fabrici
u Bačkom Magliću i podići broj zaposlenih u kompaniji Marbo Product na oko
1.400. Ovo ulaganje će indirektno otvoriti i 400 radnih mesta u sektoru
proizvodnje krompira i održavanja proizvodnog pogona.
Kapacitet nove linije za proizvodnju krompirovog čipsa u fabrici u Bačkom
Magliću veći je jedan i po puta od kapaciteta postojeće linije. Nova linija je u
potpunosti automatizovana, što će umanjiti uticaj ljudskog faktora na kvalitet
proizvoda, omogućiti lakše i efikasnije kontrolisanje procesnih parametara,
bolju raspoređenost začina na proizvodu i rentabilniji utrošak začina. Nova
linija ima opremu koja će poboljšati efikasnost kroz manji utrošak energenata u
proizvodnji, dupli broj pakerica i visokokvalitetnu mašinu za ljuštenje koja će
pružiti veću iskorišćenost osnovne sirovine. Uz to, krompirov čips će se
pakovati u trenutno najsavremenijoj polymount foliji koja će omogućiti vrhunski
ukus čipsa uz još postojaniju svežinu i garantovanu otpornost na spoljne uticaje.
„Heineken“ – „Rodić MB“ – „Heineken“ je najveći evropski proizvođač piva i
po prodaji treći svetski proizvođač. Kompanija je u 2008. godini imala ukupan
obim prodaje od 162 miliona hektolitara piva, kroz poslovanje 125 pivara u više
od 70 zemalja.
Kompanija „Heineken“ je, kao i mnoge druge internacionalne kompanije,
primenjivala nekoliko strategija distribucije svojih globalnih marki proizvoda:
izvoz, proizvodnju na osnovu licence i/ili potpuno preuzimanje ili otkup
manjinskog akcijskog kapitala u drugim pivarama.
Organizacijom kompanije „Heineken“ upravlja odbor od pet direktora.
U „Heineken Corporate“ organizacija je bila podeljena na šest glavnih oblasti:
Marketing i licence, Tehnički poslovi, Socijalna pitanja, Izvoz, Finansije i
Regionalna koordinacija. Grafički prikaz organizacije kompanije prikazan je na
slici 1.
Bezalkoholno pivo „Buckler“ je prvi put, 1988. godine predstavljeno tržištima
Španije i Francuske, a zatim i tržištima ostalih evropskih zemalja. Ovaj
proizvod je kompaniji „Heineken“ doneo veliki uspeh. Do 1990. godine pivo
„Buckler“ je osvojilo 15% evropskog tržišta bezalkoholnog piva, čak pre nego
što je ušlo na dva najveća tržišta - britansko i nemačko. Do 1992. godine je
„Heineken“, u rukama porodice Hajneken, postala jedna od najvećih
internacionalnih grupacija za proizvodnju pića i napitaka, koja proizvodi i
distribuira vodeće marke piva, bezalkoholnih pića, žestokih pića i vina.
Bezalkoholno pivo se prvi put pojavilo na tržištima Švajcarske i Nemačke posle
drugog svetskog rata. Tada aktuelnim procesom proizvodnje, zvanim vakuum
125
destilacija, posle fermentacije je uklanjan alkohol iz piva. Od tada su razvijeni
novi metodi proizvodnje, među kojima je i specijalni proces fermentacije bez
pojave alkohola.
Procenat alkohola u bezalkoholnom pivu zavisi od propisane dozvoljene
količine alkohola u bezalkoholnim pićima konkretne zemlje. Na primer,
u Nemačkoj bezalkoholna pića mogu da sadrže 0,5% alkohola, dok je u
Francuskoj limit 1%. Ovakva pića se označavaju kao „alcohol-free“ ili „lowalcohol“.
Slika 1: Organizacija „Heineken“ korporacije
Upravni odbor
Finansije
Regionalni
marketing
menadžeri
Tehnički
poslovi
Izvoz
Marketing
Socijalna
pitanja
Merketing
menadžer-Afrika
Razvoj komerc.
imena
Merketing
menadžer-Azija
Marketing
istraživanja
Merketing
menadžer-Zapad
Fizička distribucija
Merketing
menadžer-Evropa
Oglašavanje i
promocija
Reg.
koordinator
Menadžer komerc.
imena Buckler
Menadžer komerc.
imena Heineken
Menadžer komerc.
imena Amstel
Izvor: Douglas, S. and Craig, S. 1997. Globalna marketing strategija. Poslovni sistem
Grmeč, Beograd, str. 446.
126
Grupa za razvoj bezalkoholnog piva „Buckler“ razmatrala je proces
fermentacije bez alkohola, kao i proces uklanjanja alkohola posle fermentacije,
da bi konačno razvila specijalan prosec fermentacije koji je držan u najvećoj
tajnosti. Za tržišta Španije i Francuske, gde je propisima dozvoljeno do 1%
alkohola, ovaj proizvod sadrži 0,9% alkohola, dok je za ostali deo Evrope ovaj
procenat na nivou 0,5.
Na nivou kompanije se često postavlja pitanje izbora između centralizacije
i decentralizacije. S tim u vezi, upravni odbor, shvatajući da složenost i
diverzifikacija operativnih kompanija otežavaju sistem centralizovanog
upravljanja, nalaže da lokalne pivare, koje i dalje rade kao nezavisne poslovne
jedinice, budu okrenute svojim domaćim tržištima. „Heineken Corporate“ ima
ulogu u oblasti servisa i koordinacije, pomažući operativnim kompanijama u
domenu menadžment operacija, rešavanja tehničkih problema, pružanja
marketing usluga i obezbeđenja logistike. Politika firme i finansijski poslovi,
tehnologija i marketing, su centralizovani. U nastojanju da održi ujednačen
internacionalni imidž proizvoda korporacije, usvajaju se striktne marketing
smernice, koje smanjuju kreativnost na lokalnom nivou. Operativnim
kompanijama je, pak, prepušten marketing njihovih sopstvenih domaćih marki i
rukovođenje svakodnevnim poslovanjem.
Multinacionalna kompanija „Heineken“ je februara 2008. godine završila
preuzimanje MB pivare iz Novog Sada. „Kupovina pivare Rodić MB dodatno će
doprineti liderskoj poziciji Heinkena na rastućem tržištu centralne i istočne
Evrope“, naveo je Nik Nusmajer, predsednik Hajnekena za centralnu i istočnu
Evropu.
Pivara „Rodić MB“ osnovana je 2003. godine, ima kapacitet od 1,5 miliona
hektolitara i zapošljava 282 ljudi. Kao potpuno automatizovana fabrika, pivara
MB je projektovana u Nemačkoj sa opremom najpoznatijih svetskih
proizvođača Krones i Štajneker. MB pivo se pravi po originalnoj recepturi u
saradnji sa Akademijom za pivarstvo Demens u Minhenu. Vizija pivare MB je
da na tržištu Srbije bude lider u proizvodnji i prodaji piva, a na evropskom i
svetskom tržištu priznati, prepoznatljivi i konkurentni brend. Njena misija je da
potrošačima ponudi širok asortiman piva, različitog od drugih po kvalitetu
sirovina primenjujući najnoviju svetsku tehnologiju i znanja u pivarstvu.
„Rodić MB” je vlasnik brendova MB premijum, MB pils, MB master, MB light i
MB schwarz. Kapital novosadske pivare, prema podacima Agencije za
privredne registre, procenjen je na 11,5 milijardi dinara (oko 145 miliona evra).
”Rodić MB” je druga po prodaji piva u Srbiji sa 21% učešća na tržištu i
godišnjim kapacitetom od 1,5 miliona hektolitara.
(http://www.emg.rs/vesti/srbija/22605.html) Pripajanjem Efesovih pivara u
Srbiji, koje su zauzimale treće mesto na tržištu sa udelom od 10 odsto, Heineken
će u Srbiji moći da proizvede ukupno 2,9 miliona hektolitara piva godišnje.
127
Paralelno sa učešćem na domaćem tržištu, MB pivara, kao poslednja
”greenfield” investicija u zadnjih 70 godina u svetu pivarstva, izvozi svoje
proizvode u 14 zemalja: Nemačka, Francuska, Italija, Švajcarska, Mađarska,
Rumunija, Rusija...
Uz najsavremenije metode finog kuvanja piva, obezbeđen je najviši nivo
higijenskih uslova, bezbednosti proizvoda i zaštite potrošača. Internacionalni
sertifikati ISO 2001:2000, prestižni HCCP, kao i sertifikat za ekologiju 14001,
potrvrđuju kvalitet celokupnog procesa proizvodnje, od porekla sirovina do
gotovog proizvoda. Kompanija „Heineken“ ima dugoročne i ozbiljne poslovne
planove u Srbiji, koja je prepoznatljiva kao atraktivno tržište koje omogućava
stabilnu osnovu za budući poslovni rast i razvoj industrije piva, a samim tim i
poljoprivredne proizvodnje osnovnih sirovinskih elemenata ovog tržišno
atraktivnog proizvoda.
Zaključak
Iskustvo mnogih naprednih zemalja u tranziciji potvrđuje da su povećana
investiciona aktivnost i tehnološki napredak doprineli transformaciji
poljoprivrede, povećavajući produktivnost ovog sektora i autput, ali i u isto
vreme postavljajući osnovu za ubrzani privredni rast. Veće angažovanje
multinacionalnih korporacija u sektoru poljoprivrede u Srbiji bi doprinelo
efikasnijem korišćenju raspoloživih neiskorišćenih resursa, osavremenjavanju i
modernizaciji, kao i podizanju konkurentske sposobnosti srpskog agrara. U cilju
maksimiziranja razvojnih koristi, kreatori ekonomske politike u Srbiji bi trebalo
da u narednom periodu usmere pažnju ka podsticanju priliva stranih direktnih
investicija u poljoprivredi i povećanju interesovanja multinacionalnih
korporacija za:
• „ulaganja u intenzivnu voćarsku i povrtarsku proizvodnju;
• razvoj stočarskih proizvodnih sistema zasnovanih na iskorišćavanju
pašnjačkih resursa u visokoplaninskim oblastima za masovnu proizvodnju
visokokvalitetnog mesa i za male proizvodnje specijalnih sireva i drugih
prerađevina od mleka i mesa, proizvoda od vune i kože sa naglaskom na
ekološki pogodne proizvodne sisteme;
• izgradnju i modernizaciju objekata za skladištenje, pakovanje i preradu
poljoprivrednih proizvoda;
• uspostavljanje i organizovanje sistema malih i srednjih proizvođača i pratećih
servisa za visokoakumulativne proizvodnje;
• konverziju i sertifikaciju površina za proizvodnju organskog povrća, voća i
kvalitetno povezivanje preradnog i primarnog proizvođačkog sektora,
• povezivanje, modernizaciju i standardizaciju proizvođača proizvoda po
principu niša“. (Službeni glasnik RS, 2006, str. 58)
128
Literatura
1. Douglas, S. and Craig, S. 1997. Globalna marketing strategija. Poslovni sistem
Grmeč, Beograd.
2. ILO. 1988. „Rural employment promotion“, Report VII, International Labour
Conference, 75th Session, Geneva.
3. ILO. 2008. „Promotion of rural employment for poverty reduction“. Paper presented
at the 97th Session of International Labour Conference.
4. Radukić, mr Snežana i Marija Petrović-Ranđelović. 2006. „Efekti stranih direktnih
investicija na održivi razvoj“, Ekonomika br. 3-4, str. 185-198.
5. Strategija podsticanja i razvoja stranih ulaganja, Službeni Glasnik RS, br. 22/2006.
6. Tomić, D. i Ševarlić, M. 2010. „Stanje i perspektive poljoprivrede Srbije u uslovima
krize“, Škola biznisa, br. 2/2010, str. 39-44.
7. World Bank. 2007. World Development Report 2008: Agriculture for Development.
Washington, DC: World Bank.
8. www.marbo.co.rs
9. http://www.emg.rs/vesti/srbija/22605.html
DEVELOPMENT IMPLICATIONS OF INVOLVEMENT OF
MULTINATIONAL CORPORATIONS IN AGRICULTURE
Tatjana Stevanović, Marija Petrovic-Ranđelović
Abstract: The experience of many advanced countries in transition confirms
that the increased investment activity and technological progress contributed to
the transformation of agriculture, increasing productivity of this sector and
output, but at the same time laying the basis for accelerated economic growth.
Foreign direct investment of multinational corporations plays a major role in
generating developmental benefits in this sector by providing support to the
host country in bridging the investment gap, thus providing the lacking financial
resources, introducting the new technologies, programs of employees training,
strengthening links with local suppliers and attract other companies in this
sector. The aim of this paper is on the analysis base of all aspects of the impacts
point to the importance of the involvement of multinational corporations in
agricultural production. Special attention in this paper will be devoted on the
sectoral analysis of foreign direct investment inflows in Serbian economy,
identifying the main constraints that discourage their inflows in the agricultural
sector, analysis of good practices of some foreign companies and identifying the
key areas and those investment projects of special interest for foreign investors.
Key words: agriculture, development, multinational corporations, foreign direct
investment, Serbia.
129
ORGANSKA POLJOPRIVREDNA PROIZVODNJA
KAO ELEMENT STRATEGIJE ODRŽIVOG
RAZVOJA SRBIJE
Nemanja Berber, Nenad Đokić, 9HVna Kočić Vugdelija 1
Apstrakt: Organska poljoprivredna proizvodnja postaje sve značajniji pojam
kako u svetu, tako i u Srbiji. Kao proizvodnja koja ostvaruje minimalne pritiske
na prirodne resurse i stvara ekološki čist, zdrav proizvod, ovakav tip
proizvodnje interesantan je za analiziranje i sa apekta održivog razvoja
i menadžmenta životnom sredinom. Cilj ovog rada bio je da se kroz
metod sagledavanja uočenih specifičnosti, prednosti i ograničenja organske
poljoprivredne proizvodnje utvrdi da li ona može doprineti valorizaciji ciljeva
strategije održivog razvoja Srbije. Na osnovu komparativnog sagledavanja i
analize dostupne literature utvrđene su veze između „tri stuba“ održivog
razvoja Srbije i organske poljoprivrede, te je na osnovu toga zaključeno da je
potrebno uvrstiti organsku poljoprivredu kao element koji može značajno uticati
na kvalitet svih delova (ekonomija, društvo, prirodni resursi) strategije održivog
razvoja Srbije.
Ključne reči: organska proizvodnja, održivi razvoj, ekonomija, društvo, životna
sredina.
Uvod
Organska poljoprivreda počela je da se javlja još nakon dvadesetih godina
prošloga veka u Engleskoj i Nemačkoj, dok se 1938. godine organska
poljoprivreda pojavila u SAD. Posebnu ulogu u omogućavanju daljeg rasta ove
industrije odigrao J.I. Rodale koji je 1942. godine osnovao časopis „Organska
poljoprivreda i baštovanstvo“ (Organic Farming and Gardening) koji je do
današnjih dana izuzetno uticajan (Forrer G., Avery A., Carlisle J., 2000,
www.igf-1-and-milk.com/PDF/organicmarketing.pdf). Pedesetih godina XX
veka nastupa zelena revolucija koja je sa više ili manje uspeha omogućila
uvećanu poljoprivrednu proizvodnju proizvodnju, dok se i u tom periodu
organski način proizvodnje uporedo razvijao. U današnjim uslovima pečat
1
Nemanja Berber, saradnik u nastavi, berber_nemanja@yahoo.com; Nenad Đokić,
saradnik u nastavi, nenad.djokic.vpsns@gmail.com; Vesna Kočić Vugdelija, saradnik u
nastavi, vesna.kocic-vugdelija@teachers.org, Visoka poslovna škola strukovnih studija,
Novi Sad.
130
Nemanja Berber, Nenad Đokić, Dragana Kočić Vugdelija
razvoju organske poljoprivrede daje njen odnos sa proizvodnjom genetski
modifikovane hrane. Sve veći problemi kod konvencionalne proizvodnje
(pesticidi, kancerogene materije u veštačkom đubrivu i hrani za životinje,
hormona i sl.) uzrokovali su porast tražnje za organskim proizvodima širom
sveta.
Početak organske proizvodnje u Srbiji vezuje se za sedamdesete godine XX
veka (Organic Agriculture in Serbia, http://gain.fas.usda.gov), s tim da se prvo
organizovano bavljenje organskom proizvodnjom i konzumacijom hrane u
Srbiji povezuje sa udruženjem za prirodnu hranu Terra'S, osnovanom 1990.
godine u Subotici (Sudarević T., Davčik St. N., 2005, str. 79-86). Cilj ovog
udruženja bio je od samog osnivanja da se podigne svest o potrebi korišćenja
zdravstveno ispravnije hrane, uspostavljanja ekološki uravnotežene proizvodnje
i ekonomski održivog razvoja subjekata u oblasti organske proizvodnje hrane.
Udruženje je prepoznatljivo i po realizaciji Makroprojekta Terra'S, gde se
predstavlja celovit proces proizvodnje hrane na organskim principima „od njive
do trpeze“. Ovaj projekat međunarodno je verifikovan, povezuje proizvođače,
prerađivače i potrošače organske hrane, a u srednjem roku podstiče i razvoj
preduzetništva. Postoje i drugi projekti koji se u domaćim uslovima odigravaju,
pijaca i prodavnica „Moj salaš“ u Novom Sadu, a od maja 2009. u Srbiji postoji
i Nacionalno udruženje za razvoj organske proizvodnje – Serbia Organica.
Razumevanje organske proizvodnje i svih prednosti koje iz nje proističu mogu
se dovesti u vezu sa politikom održivog razvoja. Naime, strategija održivog
razvoja Srbije bazira se na tri „stuba“ oslonca – ekonomiju (privredu), društvo i
životnu sredinu (resurse) koji su adekvatno povezani institucionalim okvirom.
Organska proizvodnja kao sastavni deo koncepta održive poljoprivredne
proizvodnje može biti predstavljena kao značajna šansa za zemlje u razvoju sa
tri spekta. Sa jedne strane, ovakav vid proizvodnje omogućava veću ekonomsku
dobit, kao razliku ostvarenih prinosa i uloženih sredstava, od konvencionalne
proizvodnje, dok sa druge strane, omogućava očuvanje prirodnih resursa – pre
svega zemljišta na gazdinstvima i čiste vode. Ukoliko se pored ekonomskih
dometa organske proizvodnje posmatraju i ekološki faktori, može se povezati
uticaj zdrave „zelene“ proizvodnje na životnu sredinu. Kao treći aspekt može se
identifikovati uticaj organske poljoprivrede na razvoj društva.
Značaj uključivanja organske proizvodnje u politiku održivog razvoja višestruk
je i može se posmatrati iz nekoliko uglova njenih specifičnosti – uticaj na
zdravlje ljudi, zaštita ograničenih prirodnih resursa, kojih je sve manje na
raspolaganju čoveku (voda, vazduh, obradivo zemljište), rast ekonomske
efikasnosti proizvodnje u oblasti poljoprivrede, rast produktivnosti radne snage,
itd. Kako bi se ova tematika uključila u politiku održivog razvoja, neophodno je
analizirati sam proces organske proizvodnje, prednosti ovog vida poljoprivrede,
te utvrditi određene dileme u vezi sa njom.
Organska poljoprivredna proizvodnja kao element strategije održivog razvoja Srbije
131
Cilj i metodologija istraživanja
Cilj rada je bio da se utvrdi da li organska poljoprivredna proizvodnja može da
se uključi u politiku održivog razvoja kao element koji će značajno značajno
doprineti valorizaciji ciljeva održivog razvoja. Postavljena hipoteza za
istraživanje bila je:
H1: Ako organska poljoprivreda ostvaruje pozitivne uticaje na ekonomski rast,
razvoj društva i zaštitu životne sredine, ovaj koncept treba uvrstiti kao značajan
element u strategiju održivog razvoja Srbije.
Metodologija istraživanja primenjena u ovom radu obuhvatila je sagledavanje i
analizu:
• Specifičnosti procesa organske proizvodnje;
• Prednosti organske poljoprivrede;
• Ograničenja i dileme vezane za organsku poljoprivrednu proizvodnju.
Nakon obrade i analize podataka i stavova o organskoj poljoprivredi, izvršeno je
povezivanje činjenica koje govore u korist organskoj proizvodnji sa ključnim
„stubovima“ strategije održivog razvoja. Na osnovu ovih korelacionih veza
između navedenih elemenata, utvrđivano je da li se organska poljoprivredna
proizvodnja može uključiti u politiku održivog razvoja.
Specifičnost procesa organske poljoprivrede i njene prednosti
Razumevanje organske poljoprivrede moguće je započeti njenim poređenjem sa
drugim sistemima koji paralelno postoje i primenjuju se u savremenim uslovima
(Kovačević D., 2004.str. 356). Na tradicionalnu poljoprivredu koja je
podrazumevala tradicionalnu agrotehniku i sorte pre upotrebe intenzivne
upotrebe hemikalija, nadovezala se pojava konvencionalne poljoprivrede koja
je doprinela intenzivnom rastu poljoprivredne proizvodnje, što je u literaturi
poznato kao pomenuta „zelena revolucija.“ Ovakvu poljoprivredu je
okarakterisalo masovno korišćenje agrohemikalija (đubriva i pesticida), potpuna
mehanizovanost radnih operacija, značajan porast korišćenja dopunske energije
u obradi zemljišta i pojedinih agrotehničkih mera. Upotreba visokoprinosnih
sorti i hibrida takođe se povezuje za konvencionalnu poljoprivredu.
Zbog posledica ovakvog pristupa u smislu preteranog korišćenja prirodnih
resursa, zapostavljanja osnovnih ekoloških principa i zagađenja životne sredine,
pokrenula su se razmišljanja ka mogućem alternativnom pristupu zasnovanom
na ekološkim osnovama. Istina, ovkava razmišljanja o poljoprivredi nastaju još
nakon dvadesetih godina prošloga veka u Engleskoj, kroz radove Sir Robert-a
McCarrison-a, Sir Albert-a Howard-a i Richard-a St. Barbe Baker-a, a u
Nemačkoj preko Rudolf-a Steiner-a (Dimitri, C., Oberholtzer, L., 2005,
http://www.ers.usda.gov).
132
Međutim, upravo će zabrinutost u vezi sa ekološkim posledicama
konvencionalne poljoprivrede dati posebno značajne stimulanse traganju za
sistemom poljoprivrede koji će imati drugačije ekološke implikacije. Pored
ekoloških motiva, razvoju alternativnog koncepta pogodovala je i situacija gde
se, pre svega, u razvijenim državama konvencionalnim sistemima poljoprivrede
moglo proizvesti više proizvoda nego što je potrebno i gde upravo takav višak
proizvoda obara njihovu cenu na tržištu (Kovačević D., 2004, str. 357).
Koncept održive poljoprivrede definiše se kao pravac razvoja poljoprivrede koji
treba da obezbedi dovoljno stabilnu proizvodnju kvalitetne hrane i biljnih
proizvoda za drugu tehničku namenu, uz očuvanje osnovnih prirodnih resursa i
energije, zaštitu životne sredine, te uz istovremenu ekonomsku efikasnost,
odnosno profitabilnost (Kovačević D., 2004, str. 354).
Slika 1: Opšte karakteristike savremenih sistema zemljoradnje
Tradicionalna poljoprivreda
(tradicionalna agrotehnika i sorte
pre intenzivne upotrebe
hemikalija)
Konvencionalna poljoprivreda
(„zelena revolucija“,
monokultura, visokoprinosne
sorte i hibridi, masovna upotreba
hemije)
Održiva poljoprivreda
(grupa sistema još uvek
jasno nedefinisanih
tehnologija LISA kojima je
cilj održivost )
Biodinamička
poljoprivreda
(kao tip organske
poljoprivrede koji
uključuje i duhovnu
dimenziju)
Organska
poljoprivreda
(zasnovana na
agroekološkim
principima,
fokusirana na
zemljišnu plodnost,
zdrave biljke i bez
upotrebe hemikalija)
hemikalnijaemikalija
Integralna proizvodnja
(poboljšana konvencionalna
sa restriktivnom primenom
đubriva i pesticida),
dozvoljeno gajenje GMO,
dozvoljeni neki
biostimulatori, selekcija
stoke visoke performanse –
dozvoljen embriotransfer i
određena hemoterapija.
Izvor: Dušan Kovačević: Organska poljoprivreda - koncept u funkciji zaštite životne
sredine, Zbornik radova. – Sv. 40 (2004), str. 355.
133
Jednu sveobuhvatnu definiciju i poimanje organske poljoprivrde dao je NOSB
(National Organic Standard Board) u SAD. Prema ovom izvoru, organska
poljoprivreda je sistem ekološkog upravljanja proizvodnjom koji promoviše i
unapređuje biodiverzitet, kruženje materija i biološku aktivnost zemljišta.
Zasnovan je na minimalnoj upotrebi materija koje poreklom nisu sa farme i na
upravljačkoj praksi koja uspostavlja, održava i unapređuje ekološku harmoniju
(http://www.ota.com/standards/nosb/definition.html).
Organska poljoprivreda zasniva se na principima zdravlja, ekologije,
pravednosti i negovanja i staranja (www.ifoam.org).
Slika 2: Elementi vrednosti i veza između četiri principa
organske poljoprivrede
Zdravlje
sistemsko zdravlje
zdravlje zemljišta i biljaka
zdravlje životinja
celovitost
elastičnost
kvalitet hrane
nezagađenje
Životinje
Ljudi (hrana)
jednakost i poštovanje
pravda
suverenost hrane
blagostanje životinja
upravljanje
transparentnost
Poštenje
Ekologija
Zemljišta
Oslanjanje na
sistem i
samoregulacija
Prirodnost
Održivost
Sistemsko
mišljenje
Životinje
Ljudi
ekološki sistemi
zatvoreni ciklusi
specifičnost predela
smanjeno korišćenje inputa
samoregulacija
biodiverzitet
zaštita životne sredine
Okruženje
Ljudi
predostrožnost i prevencija
odgovornost
isključenost GMO
buduće generacije
tacitno („nemo“) znanje
Briga
Izvor: Susanne Padel, Katharina Gössinger (editors): Farmer Consumer PartnershipsCommunicating Ethical Values: a conceptual framework, CORE Organic project no.
1897, July 2008).
Prednosti organske poljoprivrede ogledaju se u čuvanju zemljišne plodnosti
resursima sa samog gazdinstva, pre svega putem plodoreda i njegove
fitosanitarne uloge. U strukturi plodoreda, u sistemu organskog ratarenja, krmne
i leguminozne biljke zauzimaju 30 – 50% plodnih površina što doprinosi čvršćoj
vezi između ratarstva i stočarstva. Primenom racionalnih načina obrade
zemljišta, pretežno konzervacijskih, značajno se štedi energija. Za đubrenje se
134
koriste organska đubriva: stajnjak, različite vrste komposta, zelenišno đubrivo,
biološki azot-simbiozna i nesimbiozna azotifikacija. Plodored se sagledava sa
stanovišta bilansa azota, suzbijanja korova, bolesti i štetočina, obezbeđenja
stočne hrane i zajedno sa obradom zemljišta sagledava se njegova uloga u
stabilizaciji aktivnih materija. Smanjuju se rizici zagađenja životne sredine,
zavisnost od hemijske industrije, dok je veća mogućnost za reciklažu
sekundarnih sirovina poljoprivrede (Kovačević D., 2004, str. 360).
Pored navedenih, postoji niz drugih prednosti organske poljoprivrede. Paralelno
sa održivošću i raznovrsnošću organske poljoprivrede, ona ima potencijal da:
unapredi plodnost zemljišta, biodiverzitet i održivost poljoprivredne
proizvodnje, čuva prirodne resurse, unapredi poljoprivredne i ekonomske
performanse, stabilizuje prinose, posebno u tropskim ekosistemima sklonim
riziku, postigne bolji kvalitet i sigurnost hrane, obezbedi pristup atraktivnim
tržištima preko sertifikovanih proizvoda, kreira nova partnerstva unutar čitavog
lanca vrednosti i ojača samopouzdanje i autonomiju poljoprivrednika. Može se
ustvrditi i da organski poljoprivrednici čuvaju resurse, proizvode više proizvoda
boljeg kvaliteta i ostvaruju više prihode, omogućavaju pristup tržištima i
kreiraju dodatnu vrednost, a da organska poljoprivreda povećava
samopouzdanje i mobiliše nova partnerstva (Kilcher L., 2007, str. 32).
Organska poljoprivreda kao održiva razvojna šansa
za zemlje u razvoju – mogućnosti za Srbiju
Pojedine prednosti karakteristične za organsku poljoprivredu već su bile
predmet razmatranja u ovom radu. Ipak, s obzirom da je ovaj rad pisan iz
perspektive stanovnika jedne od zemalja u razvoju, mogućnostima koje ovakva
poljoprivreda daje u vezi sa pristupom inostranim tržištima, kao i prednostima
za same proizvođače, biće posvećen zaseban segment. Pored toga, kako je već
napomenuto, prihvatanje teze da je organska poljoprivreda razvojna šansa
dovodi i do određenih koraka od strane države, od najelementarnijih u vezi
sa donošenjem određene pravne regulative, pa sve do eventualnog
subvencionisanja ovog tipa poljoprivrede, čime se značajno utiče i na stepen
razvoja tržišta organskih proizvoda.
Neki teoretičari smatraju da organska poljoprivreda može doprineti socioekonomskom i ekološkom održivom razvoju, posebno u siromašnijim
zemljama. Ovo je moguće zahvaljujući primeni organskih principa što
podrazumeva efikasno upravljanje lokalnim resursima i time troškovnu
efikasnost. S druge strane, tržište organskih proizvoda na lokalnom i
internacionalnom nivou karakterišu ogromne perspektive rasta i ono nudi
135
kreativnim proizvođačima i izvoznicima izvanredne mogućnosti da se poveća
njihov prihod i poboljšaju životni uslovi.
Organski poljoprivrednici u mnogim slučajevima ostvaruju i više prinose i više
prihode (Kilrcher L., 2007, str. 31). Naime, u zemljama u razvoju gde organska
poljoprivreda nije subvencionisana, sintetički inputi su skupi, dok je radna
snaga jeftina, pa tržišno orijentisani farmeri mogu ostvariti veće povraćaje
zahvaljujući smanjenim troškovima proizvodnje i njenoj raznovrsnosti. Ipak, u
mnogim slučajevima premijska cena nije dovoljna da bi se sertifikovali i
uspešno izneli na tržište organski proizvodi. Međutim, čak i tada
poljoprivrednici započinju organsku proizvodnju hrane jer izbegavanje
eksternih inputa snižava troškove proizvodnje, a prinosi su stabilniji. Rizik od
neuspeha proizvodnje zbog suše ili napada štetočina manji je pri organskoj
proizvodnji, uglavnom zbog veće raznovrsnosti i unapređenje plodnosti zemlje.
Efikasna upotreba lokalno raspoloživih resursa, kao što su stajsko đubrivo,
semena i voda za navodnjavanje doprinosi značajno stabilnijim i čak višim
prinosima, naročito tamo gde je značajna raspoloživost ovih resursa.
Intenzivnija je kultivacija (navodnjavanje, briga za useve) zahvaljujući
poboljšanoj finansijskoj situaciji. Manji su ostaci pesticida nego u
konvencionalno gajenoj hrani jer organska hrana nije apsolutno oslobođena
pesticida usled mnogih faktora izvan kontrole organskog poljoprivrednika, npr.
nanosa pesticida sa susednih polja ili zagađenosti vode za navodnjavanje.
Sertifikovani organski proizvodi obezbeđuju zemljama u razvoju pristup
atraktivnim lokalnim i međunarodnim tržištima, dok proizvođačima
omogućavaju više prihode. Uz to, zbog dugoročnih ugovora ovi prihodi su
redovniji nego u konvencionalnoj proizvodnji. Kako bi se obezbedio pravičan
udeo u koristima međunarodne trgovine organskim proizvodima za one koji
najviše doprinose proizvodnji hrane, trgovina mora da obuhvati odgovarajuću
socijalnu regulaciju. Iz ovih razloga brojni organski proizvodi iz zemalja u
razvoju prihvataju društvene standarde u skladu sa nalepnicama slobodne
trgovine.
Kada je u pitanju Srbija, mogu se uočiti značajni potencijali za proizvodnju
organske hrane (Sudarević T., Davčik St. N., 2005, str. 79 – 86). Tome posebno
idu u prilog geografski položaj i umereno kontinentalna klima, višedecenijski
nizak stepen hemizacije zemljišta i sačuvani biodiverzitet, ali i značajan ljudski
potencijal u oblasti proizvodnje i trgovine hranom. Posmatrano po pojedinim
krajevima Srbije, uočava se da su njeni severni delovi tj. Vojvodina sa
izraženim potencijalom u ratarskim kulturama, uljaricama i povrtarstvu, dok je
centralna i južna Srbija značajan proizvođač voća (maline, jagode, jabuke,
šljive, kupine itd.), lekovitog bilja i šumskih plodova. Autohtone sorte jabuka
i šljiva koje se ne uzgajaju plantažno u šumskim oblastima Zlatibora, Tare i
Kopaonika, mogu biti posebno značajni.
136
Organska poljoprivredna proizvodnja u funkciji održivog razvoja
Republike Srbije
Dugoročni koncept održivog razvoja podrazumeva stalni ekonomski rast, ali
takav koji osim ekonomske efikasnosti i tehnološkog napretka, većeg učešća
čistijih tehnologija i inovativnosti celog društva i društveno odgovornog
poslovanja, obezbeđuje smanjenje siromaštva, dugoročno bolje korišćenje
resursa, unapređenje zdravstvenih uslova i kvaliteta života i smanjenje nivoa
zagađenja na nivo koji mogu da izdrže činioci životne sredine, sprečavanje
budućih zagađenja i očuvanje biodiverziteta (www.odrzivi-razvoj.gov.rs).
Slika 3: Tri stuba održivog razvoja u Republici Srbiji
DRUŠTVENA DIMENZIJA
Razvoj ljudskih resursa,; zdravlje,
obrazovanje,
, scijalna kohezija,
regionalni razvoj
Uticaj ljudskih
aktivnosti,
adekvatno
korišćenje
prostora, razvoj
komunalne
infrastrukture,
javna svest,
informisanje,
učešće javnosti
u odlučivanju
Kvalitetna radna
snaga
Istraživanje I razvoj
Potrosnja roba i
usluga
INSTITUCIONALNI
OKVIR
Razvoj stabilnih
Institucija i
Članstvo u EU
Prihodi, ;povećanje
zapošljavanja, nova
radna mesta,
podsticanje inovacija
Uticaj na zdravlje
Kvalitet života
ŽIVOTNA SREDINA I PRIRODNI
RESURSI
Zaštita životne sredine i racionalno
korišćenje resursa (vazduh, voda,
zemljište, mineralni resursi
šume, biodiverzitet) ,
Faktori rizika po životnu
sredinu (emisija zagađenja,
klimatske promene,nastajanje
otpada), investicije u zaštitu
životne sredine i čiste
tehnologije
EKONOMSKA DIMENZIJA
Konkurentna tržišna privreda
Uravnotežen ekonomski rast
utemljen na znanju
razvoj infrastrukture
Iskorišćenje resursa,apsorpbcija
disperzija zagađenja, podsticanje
korišćenja obnovljivih izvora.
Izvor:http://www.odrzivi-razvoj.gov.rs/assets/download/Nacionalna-strategijaodrzivog-razvoja Republike%20Srbije-Finalni-Nacrt.pdf
(datum pristupa 01.09.2010., stranica 8.)
137
Iz definicije navedene u Strategiji vidi se da će cilj održivog razvoja biti da
dovede do ravnoteže tri ključna faktora, odnosno tri stuba održivog razvoja,
prikazana na slici 3: održivog ekonomskog rasta, održivog razvoja društva i
zaštite životne sredine spajajući ih u jednu celinu podržanu odgovarajućim
institucionalnim okvirom.
Ukoliko posmatramo sva tri stuba održivog razvoja i organsku proizvodnju,
mogu se uočiti sledeće relacije:
• Organska proizvodnja se shvata kao proizvodnja koja čuva prirodne resurse i
omogućava racionalnije korišćenje zemljišta, vode i mineralnih resursa.
U skladu sa tim, može se povezati element životne sredine i prirodnih resursa
sa slike 3., sa organskom proizvodnjom kroz povratnu vezu – sa jedne strane,
životna sredina pruža sve neophodne resurse za proizvodnju povrća, voća i
žitarica, kao i uzgoj životinja, dok sa druge strane organski način proizvodnje
upotrebom savremenih tehnologija i metoda rad kreira minimalan uticaj na
ponuđene mu resurse i omogućava racionalno i dugoročno iskorišćavanje istih.
Takođe, organska proizvodnja na ovaj način omogućava i povećavanje
vrednosti prirodnih resursa jer ih štiti, ne ugrožava i kontrolisano koristi.
• Ekonomija jedne zemlje ima značajan (negativan) uticaj na životnu sredinu.
Industrijska proizvodnja prednjači u tome, iako se pored ovog tipa proizvodnje
pojavljuje i konvencionalna poljoprivreda, tradicionlani oblici turističke
delatnosti i sl. I u ovom stubu održivog razvoja može se pronaći značajna uloga
organske poljoprivredne proizvodnje. Naime, ukoliko se posmatra mogućnost
povećanja privrednih aktivnosti, npr. u Srbiji, posmataju se strategiski sektori:
energetika, poljoprivreda i telekomunikacije (Đuričin D., 2006, str. 15).
Posmatrajući poljoprivredu, kao izvanredna mogućnost nudi se organizovanje i
proizvodnja na organskim osnovama, jer se kroz smanjena ulaganja (niže
direktne troškove materijala) mogu ostvariti veći profiti. Iako se navode
nedostaci organske proizvodnje kroz manje prinose, razlika koja se ostvaruje na
nivou prihoda i troškova je veća nego kod konvencionalne proizvodnje.
U jednom istraživanju sprovedenom u Srbiji ispitan je uticaj organske
tehnologije gajenja ozime pšenice na prinos zrna alternativnih vrsta strnih žita.
Ispitivanje je obavljeno na zemljištu tipa izluženog černozema u dvogodišnjem
periodu (2005/06 i 2006/07 godina). Organska tehnologija gajenja uključivala je
konvencionalnu obradu zemljišta, đubrenje organskim i mikrobiološkim
đubrivom bez hemijske zaštite useva i tri sorte različitih alternativnih vrsta
ozime pšenice. Rezultati su pokazali da vrste pšenice gajene na organski način, i
138
pored nižeg prinosa koji daju od konvencionalnih sorti, zbog svojih
specifičnosti u kvalitativnom smislu mogu biti vrlo interesantne proizvođačima
za gajenje u organskoj proizvodnji. Većom cenom ovih proizvoda iz ekološke
proizvodnje i sa manjim prinosom ova proizvodnja može biti vrlo isplativa
(Kovačević D. i sar., 2007, str. 39). Na osnovu ovog, a i mnogih drugih
istraživanja koja su navedena u radu, može se zaključiti da organska
proizvodnja pored čuvanja prirodnih resursa može podrazumevati i rast
ekonomskih performansi i snage proizvođača, a na taj način i celokupan rast
privredne proizvodnje.
• Organska proizvodnja utiče i na poslednji posmatrani stub održivog razvoja,
društvo. Proizvodnja zdravih „zelenih“ proizvoda ima nekoliko konotacija na
ljude. Prvo i najznačajnije jeste očuvanje zdravlja i života ljudi. Drugi uticaj
jeste na zapošljavanje radne snage, jer organska proizvodnja podrzumeva
smanjeno korišćenje materijala ali i veću uposlenost ljudskog faktora. Pored
ovoga, organska proizvodnja kreira nova partnerstva unutar čitavog lanca
vrednosti i jača samopouzdanje i autonomiju poljoprivrednika i radne snage.
Kao treći vid povezanosti organske proizvodnje i društva posmatra se zahtev za
obrazovanjem. Budući da se organska proizvodnja temelji na savremenim
tehnologijama i metodima rada, radna snaga koja bude uključena u proizvodnju
na ovim principima imaće obavezu da unapredi svoja znanja iz oblasti
poljoprivrede, ekonomije i ekologije kako bi na što bolji, odgovorniji i efikasniji
način ostvarila cilj – proizvela organski proizvod.
Opšti cilj strategije održivog razvoja Srbije koji se odnosi na poljoprivredu
shvaćen je kao stvaranje ekonomski isplative i ekološki prihvatljive
poljoprivredne proizvodnje, koja bi trebalo da bude osnova egzistencije seoskog
stanovništva u oblastima, u kojima postoje prirodni preduslovi da se postigne
odgovarajući nivo konkurentnosti za prodor na evropsko i druga tržišta
(http://www.odrzivi-razvoj.gov.rs, str. 111), dok se ciljevi organske
poljoprivredne proizvodnje mogu sumirano navesti kao (Subić J., Bekić B.,
Jeločnik M., 2010, str. 51):
• povećanje proizvodne sposobnosti (plodnosti) zemljišta;
• minimiziranje energetskih inputa na poljoprivrednim dobrima;
• smanjenje rizika po okolinu;
• održavanje postignutog nivoa proizvodnje.
139
Slika 4: Organska poljoprivreda u funkciji ostvarivanja ciljeva i prioriteta
održivog razvoja Srbije
Dileme u vezi sa organskom poljoprivrednom proizvodnjom
i njihove moguće implikacije
U literaturi se mogu naći suprotstavljena mišljenja u vezi sa organskom
proizvodnjom. Kada je osporavanje ovakve proizvodnje u pitanju, mogu se,
uslovno govoreći, identifikovati dva nivoa njenog preispitivanja. Na prvom
nivou, osporava se sama suština organske poljoprivrede i minimalizuje njena
vrednost, kako sa aspekta celokupne društvene, tako i sa aspekta koristi
pojedinačnog potrošača. Drugi nivo preispitivanja odnosi se sa jedne strane na
tretman organske poljoprivrede od strane države, naročito u evropskim
zemljama, gde se daju značajne subvencije njenom podsticanju. Pri tome se
ispituje da li bi alternativni pristupi (primera radi pojačano oporezivanje
140
upotrebe veštačkog đubriva i pesticida) imali pogodnije efekte posmatrano, pre
svega, sa stanovišta društvene koristi (recimo smanjenja zagađivanja životne
sredine). S druge strane, u manje razvijenim zemljama razmatra se kako se
prevazići eventualne teškoće koje mogu nastati pri njihovoj preorijentaciji na
organsku proizvodnju. Ukoliko bi se pojedina mišljenja koja osporavaju značaj
organske proizvodnje prihvatila kao ispravna, postavka ovoga rada bila bi
dovedena u pitanje. Otuda se u narednom delu rada, na osnovu literature iz date
oblasti, autori kritički osvrću na navedene stavove.
Pre svega, postoje dileme i oko toga da li organski proizvodi pospešuju
zdravstveno stanje ljudi. Oponenti organske proizvodnje (Forrer G., Avery A.,
Carlisle J., 2000, www.igf-1-and-milk.com/PDF/organicmarketing.pdf ) često
navode primere da prodavci organskih proizvoda (među njima i najveći lanac
supermarketa u Velikoj Britaniji-Tesco) bivaju proglašeni krivim od strane
nadležnih institucija koje prate oglašavanje-Advertising Standards Authority
zbog obmanjivanja potrošača o prednostima organske hrane iznoseći netačne i
nedokazane tvrdnje. Pored toga, tvrdi se da ne postoje dokazi da je organska
hrana sigurnija, zdravija, sa većom nutritivnom vrednošću (zaključci The
Organic Trade Association, the U.S. Department of Agriculture, the U.K.
Government’s Food Standards Agency) ili bolja za okruženje od one gajene
konvencionalnom metodom (Scottish Crop Research Institute, Center for Global
Food Issues, the European Science and Environment Forum). Posebno se
industrija organske hrane izlaže kritici zbog snažnog protivljenja industriji
genetski modifikovane hrane (GMO tehnologija).
U razmatranju navedenih teza treba biti obazriv. Istina je da postoji zakonsko
ograničenje u EU (Aschemann J., Maroschek N., Urlich Hamm: The EU health
claims regulation and its impact on the marketing of organic food (dostupno na:
http://orgprints.org/11507/) kada je u pitanju promovisanje prehrambenih
proizvoda, uključujući i organske. Ukratko, Regulacija o ishrani i zdravstvenim
tvrdnjama o hrani (EC No 1924/2006) doneta je u cilju harmonizacije sličnih
propisa unutar EU, kao i zaštite potrošača, i odnosi se na sve tvrdnje o ishrani i
njenom uticaju na zdravlje iskazane na pakovanjima, prilikom oglašavanja, čak
i u trgovinskim markama. Pod zdravstvenom tvrdnjom smatra se „svaka tvrdnja
koja saopštava, sugeriše ili implicira da postoji veza između kategorije hrane ili
nekog od njenih sastavnih delova i zdravlja“ (EU 2007). U vezi sa Regulacijom
postavilo se najpre pitanje da li su organski proizvodi uvek zdraviji i da li je to
zdravstvena tvrdnja po sebi. Suština odgovora na ovo pitanje ogleda se u tome
da, čak i ako postoje naučni dokazi da je određena kategorija hrane zdravija
kada se gaji ili proizvodi na organski način, ne može se garantovati da svaki
takav pojedinačan proizvod ima koristan uticaj na zdravlje, kako zahteva
regulacija. To je otuda što su organski standardi orijentisani na proces, a ne na
proizvod.
141
Ne ulazeći u razmatranje navedenih istraživanja koja osporavaju zdravlje,
nutritivnu vrednost i sigurnost organske hrane ili pak pozitivan uticaj organske
poljoprivrede na okolinu, može se navesti, da u najmanju ruku postoje
istraživanja čiji su rezultati drugačiji. Potvrda ove tvrdnje može se pronaći i u
izveštaju (Soil Association, http://wwwsoilassociation.org) koji razmatra više od
400 objavljenih radova u vezi sa poređenjem organske i neorganske hrane u
ključnim oblastima važnim za promociju zdravlja-sigurnosti hrane, hranljivim
sastojcima i uočenim zdravstvenim efektima na konzumente organske hrane.
Primera radi, kada je u pitanju postojanje više primarnih hranljivih sastojaka u
organskim usevima, postoji 10 studija koje ovu tezu potvrđuju kada se govori o
sadržaju suve materije, 7 studija koje isto to potvrđuju kada je u pitanju
mineralni sastav i još 7 studija kada je reč o vitaminu C. U isto vreme 8 studija
o sadržaju suve materije, 6 studija o mineralnom sastavu i 6 studija o prisustvu
vitamina C sugerišu da ne postoji stalna ili značajna razlika kada se
porede organski i neorganski usevi. Nasuprot tome, samo je jedna studija o
sadržaju suve materije, jedna o vitaminskom sastavu i nijedna kada je u pitanju
vitamin C, koje govore u prilog superiornosti neorganskih u odnosu na organske
useve.
Druga grupa argumenata sagledava određene dileme u vezi sa organskom
proizvodnjom kako u razvijenim, tako i u zemljama u razvoju. Danas se u
evropskim zemljama razmišlja i o opravdanosti većeg uključivanja organske
poljoprivrede u tržišne tokove, karakterističnog za uslove u SAD. Primera radi,
u Danskoj je nastalo istraživanje (Jacobsen L, http://orgprints.org) koje
preispituje sa stanovišta troškova da li je davanje subvencija od strane države
organskim poljoprivrednicima najbolji način da se doprinese ostvarivanju
ciljeva zaštite okruženja. Kao alternativa podsticanju organske poljoprivrede
postavljeno je povećano oporezivanje inputa koji se koriste u konvencionalnoj
poljoprivredi, a koji su štetni za životno okruženje. Zaključak je ovog
istraživanja da, ako se, dakle, društvo brine zbog korišćenja inputa u
poljoprivrednoj proizvodnji koji štete životnoj sredini, tada ove inpute treba
oporezovati ili regulisati na slične načine, dok veličina organskog sektora treba
da bude određena spremnošću potrošača da takve proizvode plate. Međutim,
čak i kada bi se apsolutno prihvatili rezultati ovog istraživanja kao tačni, treba
imati u vidu nivo u kome bi se takvi zaključci mogli primeniti na naše domaće
uslove. Naime, za razliku od Danske, Srbija nema razvijenu organsku
poljoprivredu, organske proizvode ne kupuje značajan broj potrošača, naša
zemlja upravo kroz razvoj poljoprivrede može ostvariti svoju komparativnu
prednost, a razvojem organske poljoprivrede, koja zahteva i angažovanje većeg
broja radnika, moglo bi se uticati na rešavanje drugih problema kao što je
nezaposlenost.
142
Ipak, treba napomenuti da se iz aspekta zemalja u razvoju javlja se i nekoliko
kritičnih pitanja kada je organska poljoprivreda u pitanju (Kilcher L., 2007, str.
47). Najpre, standardi organske proizvodnje definišu se u velikim centrima –
Briselu, Tokiju, Vašingtonu. Ovakvi standardi mogu biti barijera nekim
zemljama u razvoju pa treba tražiti načina da se i one uključe u međunarodno
razvijanje standarda kao i definisanje sopstvenih. Primera radi, konvencionalni
proizvođači iz Tunisa prodaju najveći deo svojih proizvoda kao bezimene
masovnom tržištu bez oznake porekla. Jedva da poneki potrošač u Evropi zna da
je najveći deo „italijanskog“ ekstra virgin maslinovog ulja, u stvari, poreklom iz
Tunisa. Osim toga, inspekcija, sertifikacija i akreditacija postaju sve složenije i
tako utiču na manje poljoprivrednike u zemljama u razvoju. Mnogi manji
poljoprivrednici nemaju pristup tržištu zbog različitih barijera kao što je
sertifikacija kao necarinska barijera. Zarada koja se dobije prodajom ovakvih
proizvoda često nije pravično raspodeljena među pojedinim učesnicima u lancu
vrednosti. Organska proizvodnja podrazumeva potrebu da istraživanje i razvoj
unaprede mogućnosti manjih poljoprivrednika da dođu do neophodnog knowhow. Pojedini čak postavljaju pitanje da li je ona suštinski adekvatna za
najsiromašnije ili njima više odgovaraju tzv. „low external input systems“.
Najčešće prepreke sa kojima se na putu ka organskoj poljoprivredi suočavaju
siromašni poljoprivrednici su nedostatak znanja i pristupa tržištima,
sertifikacija, inputi za poljoprivrednu proizvodnju i manjak organizacije. Veće
investiranje u istraživanja okrenuta praksi, u izgradnju i proširenje kapaciteta,
pristupačne lokalne mogućnosti sertifikacije i harmonizovane standarde,
inicijative na organskom tržištu, fair trade odnose, inspirisanje partnerstva
unutar pokreta može pomoći savladavanju ovih prepreka. Razvijajući ova oruđa
i usluge, na način da se omogući učestvovanje u procesima učenja, dovešće se
do održivih inovacija u seoskim zajednicama i time doprineti održivom razvoju.
Nedostaci se ogledaju i u manjim prinosima, povećanoj zavisnosti od klimatskih
uslova, nedovoljnoj količini stočne hrane, smanjenju sadržaja pristupačnog
fosfora i kalijuma, smanjenju produktivnosti rada i većem učešću ručnog rada,
kao i većoj potrebi za radnom snagom, u većoj zakorovljenosti, jačim napadima
štetočina, bolesti i sl. (Kovačević D., 2004, str. 360). Međutim, treba
napomenuti da se poljoprivrednici uglavnom suočavaju sa sniženjem prinosa
zbog napuštanja korišćenja sintetičkih inputa pri prelaženju na organsku
proizvodnju. Jednom kada je ekosistem ponovo uspostavljen, a sistemi
organskog upravljanja u potpunosti primenjeni, prinosi značajno rastu. Razvoj
prinosa varira i zavisi od inherentnih bioloških faktora i prirodnih resursa,
stručnosti poljoprivrednika i stepena u kome su se sintetički inputi koristili pod
konvencionalnim menadžmentom. Ako prelazak na organsku proizvodnju
polazi od low-input sistema, prinosi pod organskim upravljanjem pokazuju
tendenciju da su stabilniji u odnosu na prethodni sistem upravljanja (Kilcher L.,
2007, str. 41).
143
Pored toga, potrebno je istaći da savremena organska proizvodnja počiva na
primeni modernih tehnika i najnovijih tehnologija u proizvodnji i preradi
sirovina, pa se smanjeni prinosi prvih godina proizvodnje ubrzo nadoknađuju
značajno boljim kvalitetom proizvoda i stalnim rastom prinosa usled bolje
kondicije zemljišta, i, već pomenute, primene savremenih agrotehničkih mera.
Posebno treba napomenuti da se većina poređenja alternativnih sistema
proizvodnje fokusira na bruto prinos utrživih dobara. Međutim, poređenja
prinosa i produktivnosti često nude ograničen, uzak i pogrešno usmeren prikaz
različitih sistema proizvodnje. Profitabilnost i dugoročna ekonomska održivost
bili bi bolji indikator za ocenu koristi i ograničenja sistema proizvodnje a
višestruke koristi za okruženje koje potiču od primene organske proizvodnje,
teško je izraziti u novčanom izrazu – upravo su ove prednosti suštinski elemenat
svake komparacije ( Kilcher L., 2007, str. 43.).
Međutim, i kada postoje različita, čak i suprotna viđenja određene tematike i
dokazi koji im idu u prilog, to ne znači da jedan od ta dva stava nije istinit.
Simptomatično je to što se najsnažnije zamerke organskoj poljoprivredi dolaze
od predstavnika industrije genetski modifikovane hrane i to zbog njenog
odbijanja da koristi genetski modifikovane komponente. Ako bi sve što organski
proizvodi predstavljaju potrošačima i društvu zaista bilo laž, logično je pitanje
za predstavnike industrije genetski modifikovane hrane, ne bi li im tada bilo
bolje da se distanciraju od industrije organske hrane, a ne da joj zameraju njeno
odbijanje uzajamnog približavanja. Kada su zemlje u razvoju u pitanju,
uključujući i Republiku Srbiju, autori rada stava su da pozitivni efekti organske
proizvodnje značajno prevazilaze određene nedostatke koji joj se mogu
pripisati.
Zaključak
Na osnovu metode komparativne analize prednosti i nedostataka, potencijala i
specifičnosti, dostupnih u literaturi u zemlji i svetu, može se zaključiti da proces
organske poljoprivredne proizvodnje kroz različite oblasti doprinosi održivom
razvoju jedne zemlje. Za Srbiju je ovaj vid proizvodnje veoma značajan, jer je
Srbija oduvek bila poljoprivredna zemlja, sa značajnim kapacitetima prirodnih
resursa, kao i dugogodišnjom tradicijom u proizvodnji. Savremene tendencije i
svest društva o neophodnosti zdrave proizvodnje i očuvanja životne sredine
iznedrili su organski način proizvodnje kao alternativu konvencionalnoj
poljoprivredi.
Uvidom u strateški dokument Strategija održivog razvoja Republike Srbije
utvrđeno je da su okosnica ili stubovi održivog razvoja ekonomija, društvo i
životna sredina. Analiza međusobnih odnosa ova tri elementa, kao i njihova
zaokruženost kroz institucije i regulative, pokazala je da se organska
proizvodnja može i treba razmatrati kao element koji bi pospešio strategiju i na
144
osnovu kog bi se mogao razviti poseban segment savremene poljoprivredne
politike u Srbiji, te se sumirano zaključci mogu navesti:
Organska poljoprivreda ostvaruje stabilnije i kvalitetnije prinose, te na tržištu
prehrmabenih proizvoda ima veću snagu zarađivanja kroz veće prodajne cene, i
na taj način ostvaruje i veću ekonomsku dobit u vidu profita i dugoroču
ekonomsku korist. Srbija za sada ima 2.876,5 ha koji se nalaze pod organskim
načinom proizvodnje (nezvanično od 5000 do 15.000 ha) a skoro 90%
organskih proizvoda iz Srbije usmereno je ka izvozu, i to na tržišta zemalja EU,
SAD i Japana (Organska proizvodnja, http://www.pks.rs). Prema NVO
„Terra’s“, zarada od organske poljoprivrede je oko 40 miliona evra u 2007.
Budući da se tražnja na svetskom tržištu uvećava, može se očekivati u budućem
periodu da će i proizvodnja u Srbiji naći svoje kupce u inostranstvu ali i u
zemlji, te na taj način uticati na ekonomsku snagu i konkurentnost srpske
privrede.
Kako se u organskoj poljoprivredi ne koriste štetne hemijske materije u vidu
pesticida, zahteva se veće učešće radne snage, tj. ovaj vid proizvodnje može biti
veoma podsticajan u smanjivanju nezaposlenosti u ruralnim područijima.
U Srbiji je i dalje trend migracije stanovništva iz sela u gradove, tako da su
ruralna područija ekonomski nerazvijena i opustošena. Potencijali koje ima
organska poljoprivreda, kao i prednosti mogu značajno unaprediti zaposlenost
radne snage te na taj način smanjiti jaz u životnom standardu između velikih
gradova i ruralnih područija, kao i zadržati stanvništvo na poljoprivrednim
područijima Srbije.
Upotreba hemikalija i konvencionlanih metoda obrade zemljišta zamenjeni su
organskim metodima i prirodnim đubrivom i na taj način smanjen je pritisak na
prirodne resurse, zemljište i podzemne vode. Budući da u Srbiji inače nije
vršena značajna hemizacija tla u dužem vremenskom periodu, prirodni resursi
su relativno dobro očuvani, te se organskom poljoprivrednom proizvodnjom
mogu u velikoj meri sačuvati kvalitet i kvantitet resursa.
Značaj ovog istraživanja je da se naglasi da se kao razvojne šanse za nerazvijene
zemlje moraju tražiti one oblasti u kojima postoje prirodni potencijali zemlje, te
mogućnosti za poštovanje održivog razvoja i zaštite životne sredine. Za Srbiju
je takvu šansu upravo predstavlja koncept organske poljoprivredne proizvodnje
jer su obrazovanje, inovacije, zaštita životne sredine i preduzetništvo zahtevi
koji se nalaze pred privredom jedne zemlje u razvoju. Organska poljoprivredna
proizvodnja može obuhvatiti sve navedene zahteve i za nju postoje realne šanse
i uslovi za razvoj u našim uslovima. Iako atraktivan, ovaj koncept podrazumeva
značajan nivo istraživačkih aktivnosti, reorganizacije proizvodnje i uvođenja
novih metoda rada kako bi bio adekvatno ustrojen i kako bi davao očekivane
rezultate, posmatrano sa sva tri stanovišta održivog razvoja (ekonomije,
ekologije i društva).
145
Literatura
1. Kovačević Dušan: Organska poljoprivreda – koncept u funkciji zaštite životne
sredine, Zbornik radova. – Sv. 40 (2004), str. 353-371.
2. Kovačević Dušan, Dolijanović Željko, Oljača Snežana, Milić Vesna: Organska
proizvodnja alternativnih vrsta ozime pšenice, Poljoprivredna tehnika, vol. 32, br. 4,
(2007), str. 39 – 45.
3. Dimitri Carolyn, Oberholtzer Lydia: Market – Led Versus Government-Facilitated
Growth: Development of the U.S. and EU Organic Agricultural Sectors, Electronic
Outlook Report from the Economic Research Service, August 2005.
http://www.ers.usda.gov/publications/WRS0505/wrs0505.pdf
4. Đuričin Dragan: Tranzicija, stabilizacija, održivi razvoj: perspektiva Srbije,
Savetovanje – Kopaonik (2006), str. 1-23.
5. Kilcher Lukas: How organic agriculture contributes to sustainable developement,
JARTS Witzenhausen, Supplement 89, 2007, стp. 31-49.
6. Padel Susanne, Gössinger Katharina (editors): Farmer Consumer PartnershipsCommunicating Ethical Values: a conceptual framework, CORE Organic project no.
1897, July 2008.
7. Subić Jonel, Bekić Bojana, Jeločnik Marko: Značaj organske poljoprivrede u zaštiti
okoline i savremenoj proizvodnji hrane, Škola biznisa, br. 3/2010, str. 50-56.
8. Sudarević Tomislav, Davčik St Nebojša.: Obeležavanje organskih poljoprivrednih
proizvoda u Srbiji, Anali Ekonomskog fakulteta u Subotici, br. 14 (2005), str. 79-86.
9. Forrer Graydon, Avery Alex and Carlisle John: Marketing & The Organic Food
Industry: A history of food fears, market manipulation and misleading consumer,
www.igf-1-and-milk.com/PDF/organicmarketing.pdf
10. Aschemann Jessica, Maroschek Nicole, Hamm Urlich: The EU health claims
regulation and its impact on the marketing of organic food
http://orgprints.org/11507/
11. Organic Agriculture in Serbia, http://gain.fas.usda.gov/Recent%20GAIN%
20Publications/Organic%20Agriculture%20in%20Serbia_Belgrade_Serbia_6-82009.pdf
12. Soil Association: Organic farming, food quality and human health: a review of the
evidence,
http://wwwsoilassociation.org/Linkclickaspx?fileticket=cY8kfP3Q%2BgA%3D&ta
bid=338
13. Jacobsen Lars – Bo: Is the promotion of organic farming the most cost efficient way
of achieving environmental goals: A Danish Case story:
http://orgprints.org/351/1/Montreal.pdf
14. http://www.ifoam.org/about_ifoam/principles/index.html
15. http://www.odrzivi-razvoj.gov.rs/assets/download/Nacionalna-strategija-odrzivograzvoja-Republike%20Srbije-Finalni-Nacrt.pdf
16. http://www.ota.com/standards/nosb/definition.html
17. http://www.pks.rs/PrivredauSrbiji/Poljoprivreda/Organskaproizvodnja/tabid/2056/la
nguage/sr-Latn-CS/Default.aspx
146
ORGANIC AGRICULTURAL PRODUCTION AS AN
ELEMENT OF THE STRATEGY OF SUSTAINABLE
DEVELOPMENT IN SERBIA
Nemanja Berber, Nenad Đokic, Vesna Kocic Vugdelija
Abstract: Organic agricultural production is becoming increasingly important
concept in the world and in Serbia. As a production that achieves the minimum
pressures on natural resources and the ecologically clean, healthy products,
this type of production is interesting for analyzing also from the aspect of
sustainable development and environmental management. The aim of this study
was to determine whether organic agriculture can contribute to the evaluation
of the objectives of the national strategy of sustainable development of Serbia
by using method of comparative considering of observed characteristics,
advantages and limitations of this type of production. Based on observation and
comparative analysis of available literature it has been identified the
connection between the "three pillars" of sustainable development in Serbia and
organic agriculture. According to these connections, the conclusion is that
organic agriculture should be included as an element that can significantly
affect the quality of all parts (economy, society, natural resources) of the
Strategy of sustainable development in Serbia.
Key words: Organic agriculture, Sustainable development, Economy, Society,
Environment.
147
IZAZOVI TRŽIŠTA MESA: POTROŠAČ
I KVALITET MESA
Marija Banović 1*
Apstrakt: Tržište mesa je danas suočeno sa brojnim izazovima. Ovi izazovi su
uglavnom vezani za činjenicu da se način na koji proizvodimo i konzumiramo
meso promenio. Tradicionalni način proizvodnje i plasiranja mesa kao
nediferenciranog proizvoda, koji poseduje „određene karakteristike kvaliteta“,
koje potrošači često ne mogu da prepoznaju, kao i stalne krize u sektoru mesa,
doveo je do potrebe da se pronađu novi putevi za komunikaciju kvaliteta mesnih
proizvoda. Postalo je očigledno da je nedovoljno kreirati kvalitet, već je
potrebno istovremeno kreirati i „percepciju kvaliteta“, to jest kvalitet
prepoznatljiv od strane potrošača. Kao i sve promene, ovo predstavlja dobru
priliku za neke i bolno prilagođavanje za druge. Ključ uspeha je neprekidno
procenjivanje tržišta i upravljanje sredstvima da bi se proizveo odgovarajući
proizvod „prepoznatljivog“ kvaliteta, koji ne samo da će omogućiti
potrošačima da uživaju u konzumiranju mesa, već će takođe ohrabriti druge da
nastave da jedu meso.
Ključne reči: potrošač, kvalitet mesa, proces percepcije kvaliteta.
Uvod
Tržište mesa je danas suočeno sa brojnim izazovima. Pobliže gledano, ovi
izazovi su vezani za činjenicu da se način na koji proizvodimo i konzumiramo
meso promenio. Tehnološka evolucija i revolucija informacija zajedno
s promenama u lancu ishrane i ambijentu, kao i sve veća zainteresovanost
potrošača za način proizvodnje i preradu hrane, samo je uvećala tražnju za
boljim - kvalitetnijim proizvodima. Kao i svi izazovi, ovaj izazov predstavlja
1
Marija Banović, admbanovic@fmv.utl.pt, Faculdade de Economia, Universidade Nova
de Lisboa, Rua Marquês de Fronteira 20, 1099-038 Lisboa, Portugal.
Marija Banović, admbanovic@fmv.utl.pt, Faculdade de Economia, Universidade Nova
de Lisboa, Rua Marquês de Fronteira 20, 1099-038 Lisboa, Portugal.
* CIISA – Faculdade de Medicina Veterinária, Universidade Técnica de Lisboa, Pólo
Universitário do Alto da Ajuda, Avenida da Universidade Técnica, 1300-477, Lisboa,
Portugal. INOVA – Faculdade de Economia, Universidade Nova de Lisboa, Campus de
Campolide,1099-032 Lisboa, Portugal. MAPP – Centre for Research on Customer
Relations in the Food Sector, Aarhus School of Business, Aarhus University,
Haslegaardsvej 10, DK-8210 Aarhus V, Denmark.
148
Marija Banović
dobru priliku za neke proizvođače i preduzeća u lancu mesa i bolno
prilagođavanje za druge. Pitanje je, koji je najbolji način da se odgovori na ovaj
izazov. Ako se osvrnemo na tradicionalni način proizvodnje i marketiranja
mesa, meso je viđeno kao nediferencirani proizvodi koji poseduje karakteristike
koje se ne mogu proveriti bez upotrebe skupih laboratorijskih analiza. Dakle
potrošači, kao ciljna grupa, nisu u stanju da ocene između brojnih proizvoda iz
iste grupe (čak i između onih boljeg i/ili lošijeg objektivnog kvaliteta) koji su
proizvodi „od kvaliteta“, a koji ne, odnosno da li poseduju određene „tražene“
karakteristike, Grunert i sar., 2004, Banović, 2010. Kako onda karike u lancu
goveđeg mesa mogu komunicirati kvalitet svojih proizvoda i odgovoriti na
potrošačevu tražnju za kvalitetom i određenim karakteristikama mesa? Imajući
u vidu da je nedovoljno samo kreirati kvalitet, već je i potrebno kreirati
„percepciju kvaliteta“, to jest kvalitet koji će potrošač prepoznati, tradicionalni
način gledanja na razvoj mesnih proizvoda – od „farme do viljuške“ (eng., farm
to fork) se mora promeniti ka „od viljuške do farme“ (eng., fork to farm).
Potrošači su oni koji odlučuju – „gde“, „kada“ i „šta“ da kupe ili ne, i šta je
dobrog ili lošeg kvaliteta, jer ni najbolja marketinška firma ne bi mogla da
proda proizvod koji se ne dopada potrošaču zbog neke karakteristike ili ukusa,
Bech i sar., 2001, Cardello, 1995. Zato razumevanje ponašanja potrošača,
odnosno šta je zapravo kvalitet za potrošača, koje informacije su bitne za
formiranje očekivanja o dobrom kvalitetu proizvoda, kao i koliko ovo utiče na
percepciju kvaliteta tokom konzumiranja proizvoda, predstavlja neophodno
znanje koje omogućuje proizvođačima i odgovornim u proizvodnji mesa da
anticipiraju i utiču na reakcije potrošača.
U evropskoj kulturi meso predstavlja osnovnu komponentu ishrane, koja je
povezana sa konceptom hrane koja doprinosi snazi, zdravlju, i dugovečnosti,
Banović i sar., 2006, Krystallis i Arvanitoyannis, 2006. U Evropskoj Uniji
(EU15), meso predstavlja veći deo ukupne lične potrošnje domaćinstva na
hranu, gde zauzima čak 28% u Belgiji, Španiji, Francuskoj i Luksemburgu, oko
26% u Portugalu, Austriji, Italiji i Grčkoj, i oko 24% u Velikoj Britaniji, Irskoj i
Holandiji (podaci se odnose na 2008. godinu). Goveđe meso učestvuje s
najvećim udelom u ukupnoj ličnoj potrošnji domaćinstva na meso u većini
evropskih zemalja, dok u Austriji, Portugalu, Švedskoj i Finskoj svinjsko meso
preovladava, Banović, 2010.
Uprkos činjenici da meso zauzima veći deo ukupne lične potrošnje domaćinstva
na hranu, sektor mesa je često uzdrman raznim krizama i gubitkom poverenja
potrošača. Ove negativne asocijacije su bile (i verovatno će nastaviti da budu)
ojačane stalnim debatama i strahom vezanim za korišćenje hormona u uzgoju
stoke, slinavke i šapa (eng., foot-and-mouth disease), panike vezane za dioksine,
transmisivne spongiformne encefalopatije (eng., Transmissible Spongiform
Encephalopathy - TSE), bolest ludih krava (tj., goveđa spongiformna
encefalopatija; eng., Bovine Spongiform Encephalopathy - BSE) i ljudskog
Izazovi tržišta mesa: potrošač i kvalitet mesa
149
oblika ove bolesti (tj., Krojcfeld-Jakobova bolest; eng., Creutzfeldt-Jakob
Disease - CJD), kao i druge krize vezane za zdravlje potrošača i sektor mesa.
Kao rezultat ovih javnih problema i stalne zabrinutosti potrošača, meso je jedina
grupa prehrambenih proizvoda čiji se udeo smanjio u ukupnoj ličnoj potrošnji
domaćinstva na hranu u većini evropskih zemalja, Banović, 2010. Sektor
goveđeg mesa je naročito bio uzdrman ovim konstantnim krizama. Tačnije, od
kako je incident oko bolesti ludih krava postao javna tajna pošto je vlada Velike
Britanije priznala da postoji relacija između ove bolesti i pojave ljudskog oblika
iste, zabrinutost potrošača ne samo da je bila opravdana, već se još više
pojačala. Ovo je izazvalo velike posledice ne samo na samo ponašanje
potrošača, već i na samu potrošnju goveđeg mesa, tako da je tokom devedesetih
u većini Evropskih zemalja godišnja potrošnja goveđeg mesa po stanovniku
(eng., per capita consumption) pala sa 22kg – 1990. na 18kg – 1996. Sledeća
kriza bolesti ludih krava tokom 2000-tih je dovela do ponovnog pada godišnje
potrošnje goveđeg mesa po stanovniku za čitavih 27% u odnosu na devedesete,
Banović i sar., 2004. Naprotiv, potrošnja svinjskog i pilećeg mesa je tokom
ovog perioda nastavila da raste potiskujući potrošnju goveđeg mesa, Krystallis i
Arvanitoyannis, 2006. Ovaj pad u potrošnji goveđeg mesa i porast u potrošnji
svinjskog i pilećeg mesa može biti objašnjen činjenicom da su potrošači
jednostavno odabrali da ne kupuju i ne konzumiraju goveđe meso zbog sve veće
zabrinutosti u vezi sa zdravstvenom ispravnošću i sigurnošću mesa, kao i
gubitkom poverenja u sektor goveđeg mesa, Grunert i sar., 2004, Barreira
i sar., 2005. Ako se na ovo doda i negativni publicitet koji povezuje konzum
goveđeg mesa (bogatim u holesterolu i zasićenim mastima) sa određenim
kardiovaskularnim bolestima, rakom i šećernom bolešću, ponovno
uspostavljanje i vraćanje imidža goveđeg mesa postaje ne samo neophodan
faktor, već faktor preživljavanja na tržištu, Grunert, 2006. Dakle, potrošačeva
percepcija kvaliteta u sektoru mesa i podsektoru goveđeg mesa postaje sve
važnija tema razgovora za sve uključene u lanac mesa zbog učestalih kriza i
negativnog publiciteta vezanog za meso.
Imajući u vidu ovu turbulentnu stvarnost u sektoru goveđeg mesa i činjenicu da
su potrošači ti koji odlučuju o kupovini, postalo je jasno da je neophodno da se
posveti veća pažnja samom potrošaču i njegovoj percepciji kvaliteta, Bech i
sar., 2001. Da bi zaštitila potrošače, povratila njihovo poverenje u kvalitet
goveđeg mesa i dovela potrošnju na stari nivo, Evropska Unija je donela
različite kontrolne mere, sisteme za praćenje i povećala vertikalnu koordinaciju
u sektoru da bi garantovala sigurnost u lancu, Banović, 2010. Ovo je dovelo do
stvaranja osnova za zaštitu životinja, kao i za zaštitu zdravlja potrošača i
otvorilo put ka stvaranju novog tržišta za proizvode „prepoznatljivog“ kvaliteta
koji poseduju dodatu vrednost i nose jaku identifikaciju sa određenim
geografskim područjem, Aguiar Fontes i sar., 2008. Tačnije, Evropska Unija je
donela različite odrednice za kvalitet prehrambenih proizvoda, to jest zaštićeno
Marija Banović
150
geografsko poreklo (eng., Protected Denomination of Origin - PDO), zaštićena
geografska odrednica (eng., Protected Geographical Indication - PGI) i
zagarantovan tradicionalni specijalitet (eng., Traditional Specialities
Guaranteed - TSG). Kroz isticanje porekla i informacija o proizvodnji/preradi i
kroz brendiranje, pojedini proizvodi postaju diferencirani od svoje konkurencije
povećavajući svoju komercijalnu vrednost i konkurentnost, povrh svega
ohrabrujući raznovrsnu poljoprivrednu proizvodnju i idući u susret potrošačkim
zahtevima za sigurnošću i kvalitetom hrane, Banović i sar., 2007. Odrednice za
kvalitet goveđeg mesa u poređenju sa tradicionalnim marketiranjem mesa je
dozvolilo potrošačima da izaberu proizvode određenog porekla i proizvodnopreradnih metoda, kao i da se osećaju sigurnijim u okruženju koje ne prestaje da
upozorava na stalne rizike vezane za ljudsko zdravlje i konzum goveđeg mesa.
Međutim, iako je prednost diferenciranih proizvoda prepoznata i kao takva
postala stvarnost, ovakvi proizvodi i dalje predstavljaju mali procenat na tržištu
goveđeg mesa, gde na primer u Portugalu koji ima najveći broj odrednica za
kvalitet goveđeg mesa u Evropi, čak trinaest, ovakvi proizvodi i dalje
predstavljaju samo 3% od ukupne proizvodnje goveđeg mesa, Banović, 2010.
Veći deo proizvodnje goveđeg mesa u Evropi se i dalje prodaje kao
nediferencirani proizvod neprepoznatljivog kvaliteta za potrošača, tako da
postoji potreba za novim rešenjima u oblasti marketiranja ove vrste mesa. Da bi
se došlo do novih rešenja neophodno je upoznati samog potrošača, njegovu
precepciju kvaliteta mesa. Dakle, najveći izazov današnjeg tržišta mesa
generalno i tržišta goveđeg mesa posebno, leži u otkrivanju šta je „prepoznatljiv
kvalitet“ za potrošača, koji su „indikatori kvaliteta“ koji potrošači koriste da
prepoznaju kvalitet, kao i proces kroz koji su ovi indikatori integrisani u
potrošačevo donošenje odluke o kupovini. Na taj način, kroz identifikaciju
kvaliteta sa stanovišta potrošača i njihovu komunikaciju, proizvođači i
distributeri će biti u stanju ne samo da idu u susret željama potrošača, već i da
predvide njihovo ponašanje pri kupovini.
Ovaj rad predstavlja reviziju teorije vezane za ponašanje potrošača i evropsko
tržište svežih mesnih proizvoda gde je i dalje jako dominantan tradicionalni
lanac ponude. Takođe daje kritički pregled potrošačeve percepcije kvaliteta
svežeg mesa, sa posebnim osvrtom na goveđe meso.
Kvalitet u skladu sa željama potrošača
Kako proizvesti meso „prepoznatljivog kvaliteta“ koje će biti u skladu sa
željama potrošača? Dugo vremena se smatralo da je kvalitet mesa više
orijentisan ka proizvodu per se, to jest ka procesu proizvodnje i prerade, te da
ove unutrašnje karakteristike proizvoda određuju kvalitet, gde je kvalitet
zapravo onaj koji sami eksperti odrede, Cardello, 1995. Ovakvo viđenje
kvaliteta mesa često nije odgovaralo realnosti, jer su postojali razni problemi,
151
uglavnom vezani za: (1) nepodudaranje mišljenja između stručnjaka i potrošača
(tj., često šta stručnjak misli da je dobro ili loše nije u saglasnosti sa ubeđenjem
potrošača); (2) nemogućnost primenljivosti na nove proizvode (tj., potrošačima
treba dosta vremena da se prilagode na nove proizvode); (3) psihofizičko
merenje (tj., davanje ocene bazirane na multidimenzionalnoj promeni
osobenosti proizvoda), i (4) mešanje ciljeva pri testiranju mesa (tj., termini
korišćeni za objašnjavanje raznih nedostataka su često fenomenološki i previše
kompleksni), Peri, 2005. Stoga, novija mišljenja su da je potrošač zapravo taj
koji određuje da li je proizvod dobrog ili lošeg kvaliteta, jer iako proizvod
poseduje visoki kvalitet, mada ako je ovaj kvalitet neprepoznatljiv za potrošača,
on taj proizvod jednostavno neće kupiti i tako doneti njegovu konačnu presudu,
Brunsø i sar., 2002. Dakle, odgovor na prethodno pitanje se nameće sam, da bi
se proizvelo meso „prepoznatljivog kvaliteta“ koji će biti u skladu sa željama
potrošača treba da krenemo od samog potrošača primenjujući potrošačkoorijentisani pristup, Grunert i sar., 1996. Kroz razumevanje samog potrošača i
načina na koji potrošač percipira kvalitet mesa ne samo da stičemo važne
informacije o bitnim „kvalitetima“ samog proizvoda i procesima kroz koje su
ovi „kvaliteti“ integrisani, već i o veštinama kako da kreiramo proizvode koji
poseduju „superiorno percipirani kvalitet“ i na taj način utičemo na samo
ponašanje potrošača. Na ovaj način kroz prepoznavanje postojećih prilika na
tržištu i njihovo sprovođenje u život imamo uzajamnu dobrobit – i za potrošače,
kojima su na ovaj način ispunjene želje za određenim kvalitetom - i za
proizvođače, koji na ovaj način mogu steći prednost nad konkurencijom.
Naravno, da bi prepoznali prilike na tržištu i kreirali „prepoznatljiv kvalitet“,
proizvođači mesa i svi uključeni u ovaj lanac moraju biti u stanju da odgovore
na nekoliko važnih pitanja.
Šta je kvalitet mesa?
Kvalitet predstavlja alfu i omegu za industriju mesa i za same potrošače zbog
učestalih kriza u sektoru mesa, kao i zbog same činjenice da kvalitet predstavlja
glavno geslo u svetu biznisa danas, Krystallis i Arvanitoyannis, 2006, Hansen,
2001. Kada se analizira kvalitet mesa, veoma je važno naglasiti razliku između
mesa i drugih prehrambenih proizvoda, naročito zbog toga što je meso samo po
sebi jako specifičan i nehomogen proizvod, Lawless i Heymann, 2010. Ova
nehomogenost mesa proizilazi iz same prirode sistema proizvodnje, gde čak i da
imamo dve životinje iste rase, uzgajane na isti način, ne implicira sa sigurnošću
da ćemo imati dva ista bifteka na polici za potrošača. Meso je u većini slučajeva
takođe proizvod koji nije niti prerađen niti brendiran i prirodna varijacija izaziva
manju konzistenciju u čulnim karakteristikama nego što se to može iskusiti u
prerađevinama, kao na primer margarinu, Issanchou, 1996. Zbog same prirode
mesa potrošači često doživljavaju veliku neizvesnost u vezi sa njegovim
kvalitetom, Grunert i sar., 2004.
Marija Banović
152
Pored ove karakeristike mesa, koncept „kvaliteta“ je takođe veoma poseban i ne
oskudeva različitim definicijama, gledištima i pristupima, Brunsø i sar., 2002.
Kroz istoriju je bilo mnogo pokušaja da se kristalizuje i razjasni sam koncept
kvaliteta, Crosby, 1979, Juran, 1989, Pirsig, 2007, kvaliteta hrane uopšte, Food
Quality and Preference, volume 6, 1995, i mesa posebno, Issanchou, 1996,
Grunert, 2006, Banović, 2010, Lawless i Heymann, 2010. I pored toga, i dalje
ne postoji univerzalno prihvaćena definicija o tome šta sve kvalitet pokriva i
kako bi trebao biti meren, što ukazuje na njegovu posebnost. Univerzalno
priznanje kvaliteta kao neophodnog sastojka svakodnevnog života ukazuje da
kvalitet ne sme biti dvosmislen i nerazumljiv koncept, Grunert i sar., 1996.
Slika 1: Kvalitet hrane
Izvor: Grunert i sar., 1996. godine.
U oblasti istraživanja kvaliteta hrane postoje različita viđenja i definicije
kvaliteta, koje se mogu svrstati u četiri posebne kategorije: kvalitet proizvoda,
kvalitet proizvodnje, kontrola kvaliteta i korisničko-orijentisan kvalitet, Grunert
i sar., 1996 (Slika 1). Ova četiri koncepta ili definicije kvaliteta predstavljaju
uniju dve različite dimenzije ili stvarnosti, to jest, objektivnog i subjektivnog
kvaliteta. Kvalitet proizvoda, kvalitet proizvodnje i kontrola kvaliteta
predstavljaju objektivni kvalitet, jer ovi koncepti mogu biti izmereni i
dokumentovani. Na taj način objektivni kvalitet objedinjuje u sebi kvalitete
vezane za sam proizvod (npr., masnoća i boja mesa), njegovu proizvodnju (npr.,
organska ili intenzivna proizvodnja), kao i kontrolu kvaliteta (npr., razni
153
standardi - ISO 9000). S druge strane, drugu dimenziju predstavlja subjektivni
kvalitet ili kvalitet percipiran od strane samih korisnika. Subjektivni kvalitet
pokazuje kako potrošači „vide“ objektivni kvalitet, kako ga percipiraju i
prihvataju kao takvog. Odnosi između objektivnog i subjektivnog kvaliteta su
jako kompleksni i drugi faktori mogu uticati na njih, kao na primer mesto
kupovine, jer proizvod prodat u radnji zdrave hrane može imati veći kvalitet za
potrošača nego isti proizvod prodat u supermarketu, Issanchou, 1996. Dakle,
potrošači su konačne sudije kvaliteta na koji ukazuju svojom kupovinom. Iz
prethodnog sledi da nije dovoljno da se proizvede kvalitet, već ovaj kvalitet
mora da sadrži neku određenu korist za potrošača, koju potrošač smatra važnom
i koju je sposoban da prepozna pri kupovini, Cardello, 1995. Stoga, ako postoji
konzistencija između objektivnog i subjektivnog kvaliteta, to jest, ako
kombinacija atributa ili karakteristika proizvoda ima uticaj na određivanje
stepena prihvatljivosti proizvoda od strane potrošača, potrošač i firma će se
sresti na tržištu, Hansen, 2001.
Jedno je ipak sigurno, koncept kvaliteta hrane generalno, i mesa posebno,
objedinjuje objektivnu i subjektivnu stvarnost, koje su viđene kao jedna, gde
subjektivna dimenzija ima veću težinu, Grunert i sar., 1996. Ovo ne znači da je
kvalitet sveden na nivo potpune subjektivnosti, naprotiv, već pokazuje da
osnovu kvaliteta treba tražiti prvo u „očima“ potrošača, koji veoma dobro znaju
šta žele, i uskladiti je sa objektivnim kvalitetom koji takođe predstavlja veoma
važnu varijablu u jednačini kvaliteta. Budući da je potrošačeva percepcija
kvaliteta mesa upravo kritična za industriju mesa pošto direktno utiče na njenu
profitabilnost, Troy i Kerry, 2010, sledi da kvalitet mesa zavisi od karakteristika
mesa, njegove proizvodnje i kontrole, gde je potrošačeva reč odlučujuća,
Banović i sar., 2010b.
Odnos između potrošačeve percepcije kvaliteta mesa i samog proizvoda takođe
zavisi i od samog konteksta u okviru kojeg je proizvod percirpiran (tj., faze
kupovine, ponovne kupovine ili konzuma). Iz prethodnog sledi da bi kvalitet
mesa trebalo definisati u odnosu na određeni proizvod i ne za celu proizvodnu
kategoriju, pošto sama definicija kvaliteta može varirati u zavisnosti od tipa
proizvoda, Lawless i Heymann, 2010. Dalje, od izuzetne važnosti je naći
potrošače koji kupuju i koriste ovaj proizvod, jer poznavanje ovih potrošača (tj.,
njihove demografije i psihologije) i njihovog ponašanja u vezi s proizvodom (tj.
njihove percepcije kvaliteta) igra veoma važnu ulogu u oblikovanju kvaliteta
samog proizvoda. Pored ovoga, razni konteksti, kao na primer mesto kupovine,
polica na kojoj se nalazi proizvod i sam položaj proizvoda, takođe može uticati
na percepciju kvaliteta potrošača i konačnu odluku o kupovini, Grunert, 2006.
Da bi se pravilno definisao kvalitet mesa, presudno je otkriti indikatore kvaliteta
koji opisuju proizvod kao i informacije o proizvodu koje potrošači koriste da bi
utvrdili i percipirali kvalitet proizvoda. Postoje različiti pristupi i viđenja o tome
koje indikatore kvaliteta potrošači uzimaju u obzir i kolika je njihova težina pri
Marija Banović
154
predviđanju očekivanog kvaliteta, zatim kako su ovi indikatori integrisani u sam
sistem donošenja odluke o kvalitetu proizvoda kao i njegovoj kupovini.
Šta su indikatori kvaliteta?
Kada diskutujemo o potrošačevoj percepciji kvaliteta, presudni sastojci su
sigurno indikatori kvaliteta. U nauci o potrošačima, indikatori kvaliteta se
naizmenično nazivaju atributima kvaliteta, aspektima kvaliteta, dimenzijama
kvaliteta i signalima kvaliteta (eng., quality attributes, quality aspects, quality
dimensions, and quality cues), često ne praveći razliku između ovih koncepata,
Bernués i sar., 2003a,b, Caswell i sar., 1998). Međutim, postoji jasna
distinkcija između aspekata kvaliteta i signala kvaliteta, Bech i sar., 2001,
Grunert, 2006, Banović, 2010, koja će biti poštovana u ovom radu.
Aspekti kvaliteta
Većina ranih istraživanja u oblasti potrošača su se fokusirala na različite atribute
proizvoda kao aspekte kvaliteta. Ovi potonji su viđeni kao konkretne
karakteristike proizvoda percipirane od strane potrošača i dalje kategorizovane u
tri grupe aspekata kvaliteta, aspekt (1) potražnje (eng., search), (2) iskustva
(eng., experience) i (3) poverenja (eng., credence), Stigler, 1961, Nelson, 1970,
Darby i Karni, 1973, Wilde, 1980, Andersen, 1994 (Slika 2).
Slika 2. Indikatori kvaliteta
Izvor: Banović, 2010. godine
155
Prvu grupu i aspekt potražnje predstavljaju svi oni atributi koji mogu biti
utvrđeni pri samom činu kupovine u fazi odabira proizvoda (npr., boja ili cena
proizvoda). Oni se često u literaturi nazivaju i signali kvaliteta (eng., quality
cues), kao što će biti predstavljeno u narednom odeljku. Drugu grupu i aspekt
iskustva predstavljaju svi oni atributi koji mogu biti detektovani pri samom
konzumu proizvoda (npr., ukus i mekoća). Na kraju, treću grupu i aspekt
poverenja čine svi oni atributi koji ne mogu biti utvrđeni ni pre ni posle
kupovine, čak ni pri samom konzumu proizvoda (npr., sigurnost i zdravstvena
vrednost proizvoda), ostajući uvek stvar percepcije potrošača. Ovi atributi su
uglavnom vezani za objektivni kvalitet – sam proizvod, njegovu proizvodnju i
kontrolu, koji se jedino mogu utvrditi skupim laboratorijskim analizama. Dakle,
potrošač samo može da veruje na reč proizvođaču, ali ne može sa sigurnošću
utvrditi koliko je neki proizvod zdrav ili siguran. Kategorizacija aspekata
kvaliteta u aspekte potražnje, iskustva i poverenja je podržana u istraživanju
o potrošačima, Bredahl, 2003, Banović i sar., 2009, i ukazano je da način na
koji će određeni proizvod biti okarakterisan zavisi od potrošačeve percepcije
ovih aspekata kvaliteta, Grunert, 1997. Takođe je nagovešteno da se u
svakodnevnom životu aspekti potražnje transformišu u aspekte poverenja, a
zatim u aspekte iskustva, Andersen, 1994. Drugim rečima, potrošači recimo
koriste masnoću mesa da odrede zdravstvenu vrednost i ukus proizvoda,
Banović i sar., 2010a.
Postoji još jedan pristup u kategorizaciji karakteristika proizvoda (u smislu
aspekata kvaliteta koji oni poseduju) gde je razlika napravljena između atributa
proizvodnje (eng., process attributes) i atributa proizvoda (eng., product
attributes), Northen, 2000 (Slika 2). Atributi proizvodnje su viđeni kao oni
kvaliteti koji dolaze iz samog metoda proizvodnje/prerade (npr., organska
proizvodnja), dok su atributi proizvoda podeljeni u set kvaliteta, uključujući
sigurnost hrane (npr., patogeni), njenu nutritivnu vrednost (npr., vitamini),
čulne/organoleptičke (npr., ukus) i funkcionalne (npr., korisnost) osobine
proizvoda. Atributi proizvoda su dalje povezani sa atributima proizvodnje, koji
zauzvrat mogu ili ne uticati na atribute proizvoda. Drugim rečima, potrošači
neće biti u stanju da detektuju bilo kakve promene u proizvodu koje su vezane
za dobrobit životinja. Ova kategorizacija takođe prati prethodnu distinkciju
između aspekata kvaliteta (Slika 2). Očigledno je da većina atributa proizvodnje
i neki od atributa proizvoda (tj., sigurnost hrane i nutritivna vrednost)
predstavljaju uglavnom aspekte poverenja, pošto se ne mogu utvrditi ni pri
samom činu konzumiranja proizvoda. S druge strane neke od atributa proizvoda
su aspekti iskustva (tj., čulne/organoleptičke i funkcionalne osobine proizvoda),
jer se isti mogu utvrditi samo iskustvom. I na kraju, neki atributi proizvoda se
mogu opisati kao aspekti potražnje (tj., karakteristike proizvoda vezane za
Marija Banović
156
imidž/vrednost i za samo svojstvo - nerazdvojivi deo proizvoda). Najveću
primenu u mnoštvu studija o potrošačima je našla prva kategorizacija aspekata
kvaliteta na aspekte potražnje, iskustva, i poverenja, Acebrón i Dopico, 2001,
Grunert i sar., 2004, Banović i sar., 2010a.
Signali kvaliteta
Kategorizacija aspekata kvaliteta je produbljena još jednim pristupom, gde je
kvalitet viđen kao kompleksni koncept, koji se bazira na mnoštvu dimenzija
koje ne mogu sve biti procenjene i percipirane od strane potrošača, i upravo
zbog toga potrošači koriste surogate ili indirektne indikatore (iz mnoštva
proizvodnih karakteristika) pri oceni kvaliteta proizvoda koji se nazivaju signali
kvaliteta (eng., quality cues), Olson i Jacoby, 1972. Ovi signali kvaliteta
predstavljaju informacije o proizvodu i oko proizvoda koje potrošači koriste
tokom odabira i kupovine da bi utvrdili sam kvalitet proizvoda. Signali kvaliteta
su dalje podeljeni na unutrašnje (eng., intrinsic) i spoljašnje (eng., extrinsic)
(Slika 2), gde su unutrašnji signali kvaliteta predstavljeni kao svojstven i
nerazdvojiv deo proizvoda koji se ne može promeniti, a da se ne promeni sam
proizvod (kao npr., boja, miris ili masnoća mesa), dok su spoljašnji signali
kvaliteta viđeni kao sam imidž i vrednost koju proizvod poseduje i koji se mogu
promeniti bez da se promeni sam sastav i struktura proizvoda (kao npr.,
pakovanje, cena ili brend).
Signali kvaliteta su dakle informacije ili stimuli koje potrošač koristi (na mestu
kupovine) da bi formirao percepcije i očekivanja o kvalitetu proizvoda,
Steenkamp, 1990, Grunert i sar., 1996. Dakle, signali kvaliteta su analogni
aspektima potražnje, koje danas zamenjuju u literaturi o potrošačima, Northen,
2000. Signali kvaliteta su dalje razlikovani od aspekata poverenja i iskustva, gde
su signali kvaliteta viđeni kao okidač (stimuli) iz kojih potrošači percipiraju
aspekte poverenja i iskustva na mestu kupovine i potvrđuju ih ili ne konzumom,
dok su aspekti poverenja i iskustva viđeni kao atributi proizvoda koji generišu
dobrobit koja se ne može osetiti pre konzuma proizvoda, već samo kao
posledica konzuma ili korišćenja proizvoda, gde aspekti poverenja uvek ostaju
stvar percepcije potrošača, Steenkamp, 1990, Grunert i sar., 1996. Sama relacija
između signala kvaliteta i aspekata kvaliteta određuje krajnju satisfakciju
potrošača proizvodom i verovatnoću buduće kupovine, Oliver, 1980.
Odnos signala kvaliteta i aspekata kvaliteta
Signali kvaliteta igraju veoma važnu ulogu u predviđanju aspekata kvaliteta i
upravo ova pretpostavka leži u osnovi mnogih modela percepcije kvaliteta
157
potrošača. Koji signali kvaliteta imaju veću moć predviđanja aspekata kvaliteta
naravno zavisi od samog proizvoda i potrošača. Spoljašnji signali kvaliteta su
lakši za ocenu i veoma pomažu pri percepciji aspekata kvaliteta vezanih za
poverenje, Northen, 2000. Ovo ne znači da unutrašnji signali kvaliteta nisu
važni, naprotiv, značaj ovih signala u percepciji aspekata poverenja i iskustva je
pokazan u brojnim studijama o mesu (vidi npr., Grunert i sar., 2004, Banović i
sar., 2010. Sam značaj signala kvaliteta u percepciji kvaliteta proizvoda će
zavisiti od toga koliko ih potrošači mogu primetiti, osetiti i oceniti na mestu
kupovine, kao i od samog proizvoda. Kada, na primer, potrošač nema dovoljno
informacija o unutrašnjim signalima kvaliteta, on će onda koristiti spoljašnje
signale kao cenu ili brend kao indikatore kvaliteta, Zeithaml, 1988, i vice versa.
Način na koji potrošači koriste signale kvaliteta je veoma zadivljujuć; recimo
koriste boju da predvide mekoću mesa i pakovanje da predvide zdravstvenu
vrednost mesa, nekada i znajući da ovi signali možda nisu dobar pokazatelj
traženih kvaliteta, Grunert, 2006.
Na Slici 2 se mogu videti neki od signala kvaliteta, kao i aspekata kvaliteta koje
potrošači koriste u slučaju mesa, Northen, 2000, Caswell i sar., 1998, Grunert,
1997, Steenkamp i van Trijp, 1996, Bredahl, 2003. Treba pomenuti da signali i
aspekti kvaliteta mogu biti identifikovani na različitim nivoima apstrakcije, u
zavisnoti od proizvoda i mesta kupovine, tako da dodeljivanje i kvalifikovanje
aspekata i signala kvaliteta u određenu grupu i njihova relacija nije uvek
konačna.
Kako potrošači percipiraju kvalitet?
Da bismo razumeli kako potrošači koriste i interpretiraju informacije o i oko
proizvoda i kako je smisao kvaliteta kreiran, organizovan i korišćen, veoma je
važno prvo razumeti sam proces percepcije. Tokom kupovine, potrošači
primećuju veoma mali broj informacija o i oko proizvoda, i od ovih još manji
broj je procenjen u zavisnosti od potrošačevih potreba/motiva, pažnje,
prethodnog iskustva, stavova i/ili socijalnih šema (tj., dohotka). Ove faze
izlaganja (ili senzacije), pažnje i interpretacije čine proces percepcije. Dakle,
percepcija je proces kroz koji su stimuli (kao pogledi, mirisi, i zvukovi)
selektovani, organizovani i interpretirani tako da opažena slika ima smisla,
Banović, 2010. Ako napravimo paralelu sa kvalitetom, ovo znači da je
percepcija kvaliteta zapravo proces kroz koji su informacije o i oko proizvoda,
to jest spoljašnji i unutrašnji signali kvaliteta, kao poreklo i masnoća mesa,
selektovani, organizovani i interpretirani u svrhu procene kvaliteta mesa, npr.,
njegovog očekivanog ukusa i zdravstvene vrednosti.
158
Marija Banović
Iako postoji veliki broj teorija i studija u socijalnim i ekonomskim naukama o
percepciji kvaliteta proizvoda, prehrambenih proizvoda i mesa, i dalje ne postoji
nijedan teorijski model koji je generalno prihvaćen kao model potrošačkoorijentisanog pristupa kvalitetu hrane, Cox, 1960, Stigler, 1961, Zeithaml, 1988,
Ajzen, 1991, Grunert i sar., 1996, Steenkamp, 1989, Steenkamp i van Trijp,
1996, Bérnues i sar., 2003a,b, Acebrón i Dopico, 2000, Verbeke i Vackier,
2004. Svi ovi modeli se mogu diferencirati u četiri preovlađujuće teorije, a to
su: ekonomska teorija informacije (eng., economics of information theory),
multi-atributska teorija stava (eng., multi-attribute-attitude theory),
hijerarhijska teorija (eng., hierarchical theory) i integrativna teorija (eng.,
integrative theory) koja objedinjuje prethodne teorije (vidi npr., Grunert i sar.,
1996, Banović, 2010). Fokus ovih modela je upravo na opisivanju i predviđanju
kako potrošači percipiraju kvalitet, da bi se steklo veće znanje o različitim
sadašnjim i budućim perceptivnim procesima.
Modeli integrativne teorije su jedni od najviše korišćenih u proceni kvaliteta
prehrambenih proizvoda, kao i mesa posebno, Bredahl, 2003, Banović i sar.,
2009. Dva najpoznatija modela su konceptualni model procesa percepcije
kvaliteta (eng., conceptual model of quality perception process), Steenkamp,
1989, i totalni model kvaliteta hrane (eng., total food quality model), Grunert i
sar., 1996. Glavna pretpostavka ovih modela je da potrošači percipiraju kvalitet
uključivanjem i sjedinjavanjem brojnih karakteristika proizvoda, iliti spoljašnjih
i unutrašnjih signala kvaliteta, u ukupnu procenu kvaliteta koja se odigrava u
dve faze. Prva faza je na mestu kupovine gde se kvalitet samo može očekivati i
naslutiti; druga faza je kada se očekivani kvalitet proizvoda posle konzuma
može iskusiti i potvrditi i gde odnos između očekivanog i iskustvenog kvaliteta
određuje satisfakciju samim proizvodom i ponovnu kupovinu. Naravno, na ove
procese utiču same karakteristike potrošača (npr., familijarnost sa proizvodom
i/ili motivi kupovine), kao i ambijent kupovine (npr., prodavnica zdrave hrane
i/ili supermarket) i konzuma (npr., porodična večera i/ili rođendan). Suština
ovih modela je sažeta na Slici 3.
Jedna od najvećih vrlina ovih modela je da ne samo da predstavljaju veoma
korisne okvire za razumevanje celog procesa percepcije kvaliteta, već i
pojedinačnih procesa. Iz modela se mogu razumeti efekti raznih signala
kvaliteta na samu očekivanu percepciju kvaliteta proizvoda; ovi efekti opet
mogu jako pomoći pri reformulaciji proizvoda ka proizvodu „prepoznatljivog
kvaliteta“. Takođe, može se bolje razumeti da li očekivani kvalitet proizvoda, to
jest, kvalitet koji proizvod implicitno poseduje, reflektuje kvalitet proizvoda pri
konzumu, da li donosi satisfakciju samom potrošaču i kako ovo utiče na samu
kupovinu.
159
Slika 3: Proces percepcije kvaliteta
Naravno, često je veoma teško obuhvatiti ceo proces percepcije i samo par
istraživača je uspelo da u slučaju mesa obuhvate proces percepcije kvaliteta i
pre i posle konzuma proizvoda (vidi npr., Bredahl, 2003; Banović i sar., 2010a).
Banović i sar., 2009, su predstavili tri modela procesa percepcije kvaliteta
goveđeg mesa u slučaju portugalskog potrošača, gde se može videti kako teče
proces percepcije kvaliteta u supermarketu, pre i posle kupovine, kao i za vreme
konzuma mesa (Slika 4). Model A pokazuje slučaj kada potrošači percipiraju
spoljašnje i unutrašnje signale kvaliteta, jedan po jedan, i kako ove percepcije
utiču na percepciju očekivanog kvaliteta. Iz prikazanog modela se vidi da
potrošači najviše koriste boju i brend mesa da bi formirali očekivanja o kvalitetu
proizvoda. Model B prikazuje slučaj kada potrošači prvo stvaraju sliku o
spoljašnjim signalima kvaliteta, koji zatim utiču na percepciju fizičkih
karakteristika mesa, to jest, unutrašnjih signala kvaliteta, i kako se ovo dalje
odražava na očekivani kvalitet mesa. Iz Modela B se vidi da spoljašnji signali
kvaliteta zaista utiču na percepciju kvaliteta unutrašjih signala, gde Model C
upotpunjuje ovu priču pokazujući da je brend mesa signal koji zapravo ima
najviše uticaja na unutrašnje signale kvaliteta. Ostali odnosi između očekivanog
i proverenog (iskustvenog) kvaliteta su slični u ABC Modelu i pokazuju da
najveći uticaj na buduću kupovinu imaju čulni aspekti provereni za vreme
konzuma mesa, iako su ova očekivanja manje potvrđena nego ona vezana za
zdravstveni kvalitet mesa.
Marija Banović
160
Slika 4: ABC Model procesa percepcije kvaliteta goveđeg mesa
Izvor: Banović i sar., 2009. godine.
161
Prethodne studije o potrošaču i kvalitetu mesa
Danas je razumevanje potrošačeve percepcije kvaliteta mesa, kao i glavnih
indikatora kvaliteta i atributa koje potrošači koriste da percipiraju kvalitet
postao dosta jasniji. Kvalitet mesa sa stanovišta potrošača je zapravo
multidimenzionalni prostor, koji se sastoji od raznih jedinica aspekata kvaliteta
vezanih za čula, zdravlje, korisnost i neke karakteristike proizvodnje, kao što su
dobrobit životinja i organska proizvodnja, Grunert, 2006. Ovi aspekti kvaliteta
su uglavnom nepoznati potrošaču pri kupovini, ali ih potrošač može utvrditi, to
jest stvoriti očekivanja o njima, na osnovu raspoloživih informacija, to jest
unutrašnjih i/ili spoljašnjih signala kvaliteta. Naravno, aspekti kvaliteta mesa se
mogu jedino očekivati (naslutiti) tokom kupovine, a potvrditi tek nakon
kupovine i tokom konzumiranja mesa kroz sam iskustveni proces. Mehanizmi
kroz koje potrošači odabiraju i koriste signale da bi percipirali i utvrdili kvalitet
su delimično vođeni samom dostupnošću (tj., poznavanjem signala) i
relevantnošću (tj., predvidljivošću signala) informacija, Dick i sar., 1990. To
znači da signali kvaliteta koji su najdostupniji iz memorije potrošača (tj., koje
potrošač poznaje) i oni koje potrošač smatra relevantnim i sa najvećom moći
predviđanja su zapravo informacije koje će potrošač upotrebiti da percipira i
utvrdi kvalitet mesa. Stoga, korišćenje signala kvaliteta veoma zavisi od
potrošačevog iskustva sa proizvodom, Bredahl, 2003. Na taj način može se
očekivati da će potrošači sa više iskustva lakše percipirati i prepoznati
proizvode od kvaliteta, jer poseduju više znanja o korelaciji između određenih
signala i kvaliteta mesa, nego oni potrošači sa manje iskustva, Banović, 2010.
Potrošačeva percepcija kvaliteta mesa se uglavnom bazira na unutrašnjim
signalima kvaliteta, kao što su boja, masnoća i rezi, Grunert, 1997, Lappalainen
i sar., 1998. Međutim u nekim studijama je pronađeno da iako neki potrošači
koriste unutrašnje signale kvaliteta da bi stvorili očekivanja o kvalitetu mesa,
često imaju i velike poteškoće u formiranju očekivanja koja su u mogućnosti da
predvide kasnije iskustvene kvalitete mesa i sam doživljaj tokom njegovog
konzumiranja, Brunsø i sar., 2005; Bredahl i sar., 1998. Ovo ne znači da
unutrašnji signali kvaliteta nisu u stanju da ukažu na neke kvalitete mesa, već da
potrošač ima poteškoće da iz njih predvidi kvalitet mesa. Ovo može biti
objašnjeno činjenicom da se sveže meso često prodaje neobeleženo ili bez
brenda, gde potrošači ne mogu biti sigurni da li kupuju meso iz istog izvora, to
jest od istog proizvođača. Tako da su potrošači često primorani da koriste
unutrašnje signale kvaliteta iako nisu sigurni u njihove nagoveštaje kvaliteta,
Grunert i sar., 2004. Međutim kada je sveže meso brendirano ili poseduje
određena obeležja/etikete kvaliteta (npr., organsko meso), potrošač je u
mogućnosti da nauči koji unutrašnji signali kvaliteta rezultuju dobrim
kvalitetom mesa, jer se uvek može vratiti, prepoznati i ponovo kupiti isti
proizvod, Bredahl, 2003. Ne samo da ovi spoljašnji signali kvaliteta kao što je
162
Marija Banović
brend ili razne etikete pomažu u prepoznavanju proizvoda, već utiču i na to
kako su unutrašnji signali kvaliteta percipirani od strane potrošača, Banović i
sar., 2009, vidi Sliku 4, Model B. U slučaju kada meso ne poseduje obeležja ili
brendove, potrošači često vezuju mesto kupovine i poreklo mesa sa boljim
kvalitetom, Lappalainen i sar., 1998, Bernués i sar., 2003b, Grunert, 1997. Još
jedan veoma važan signal kvaliteta za potrošače je sigurno cena, čiji značaj
varira u zavisnosti od potrošača do potrošača, kao i od regiona do regiona, i koji
često ima dvojno značenje za kvalitet mesa. Drugim rečima, neki potrošači
vezuju visoku cenu mesa za veći kvalitet, dok drugi vide cenu mesa kao
neophodni trošak pri kupovini. Ova relacija opet može biti uslovljena
potrošačevim iskustvom u odnosu na proizvod, Banović, 2010.
U istraživanju ponašanja potrošača postoji preovlađujuće mišljenje da će se
korišćenje spoljašnjih signala kvaliteta povećati u budućnosti, Jensen, 1999,
Bernués i sar., 2003a, Grunert, 2006. Glavni argumenti koje naučnici koriste da
bi objasnili ovaj trend su: (1) promena u značaju tradicionalnih - iskustvenih
dimenzija kvaliteta (kao npr., ukus i sočnost mesa) ka novim pomodnim
dimenzijama kvaliteta vezanim za poverenje (kao što su npr., sigurnost i
nutritivnost mesa) pri analizi i utvrđivanju kvaliteta mesa; (2) opšti trend
i povećano interesovanje za pričama koje povezuju sam fizički proizvod sa
iskustvom tokom konzumiranja mesa, koje često prevazilaze osnovne funkcije
proizvoda.
Prvi argument može biti obrazložen studijom o goveđem i jagnjećem mesu koja
je sprovedena u pet evropskih zemalja (Engleskoj, Škotskoj, Francuskoj, Italiji
i Španiji), gde je pronađeno da u svim regionima spoljašnji signali kvaliteta,
kao što su poreklo i rok upotrebe proizvoda, pored informacija o sistemu
proizvodnje, praćenju (eng., traceability) i kontroli kvaliteta su uglavnom
traženi od strane potrošača koji se interesuju za sigurnost i
nutritivnu/zdravstvenu vrednost proizvoda, Bernués i sar., 2003b. Druga studija
o svinjskom mesu je imala slične rezultate, Grunert, 2006. U ovoj studiji,
potrošačima je bila na raspolaganju lista od 22 potencijalna spoljašnja signala
kvaliteta (većina nedostupnih u normalnoj prodaji mesa), gde su morali: (1) da
pokažu da li razumeju ponuđene signale; (2) da poređaju percepirane signale po
njihovoj važnosti pri kupovini, i (3) da označe pet najvažnijih signala kvaliteta.
Rezultati studije su pokazali da su pet najvažnijih spoljašnjih signala kvaliteta
(i po važnosti i po poznavanju potrošača) vezani za karakteristike poverenja, to
jest za zdravstvene i preradne karakteristike proizvoda. Nijedan od pomenutih
signala (po važnosti) nije bio u relaciji sa čulnim/iskustvenim karakteristikama
proizvoda. Međutim ovo ne znači da su tradicionalne dimenzije kvaliteta, kao
što je ukus, izgubile svoju bitku. Naprotiv, ovo samo znači da su potrošači
postali dosta svesniji stvari vezanih za sigurnost i zdravstvenu vrednost hrane,
zbog stalnih debata za i protiv konzumiranja crvenog mesa i stalnih skandala u
163
sektoru. Studija iz Portugala takođe potvrđuje ove tvrdnje, gde je ukazano da je
većina potrošača oprezna kada se radi o sigurnosti (tj., krizi ludih krava) i
nutritivnoj/zdravstvenoj vrednosti (tj., razlozima protiv konzumiranja crvenog
mesa) goveđeg mesa i negovom kvalitetu, Aguiar Fontes i sar., 2008.
Drugi argument za povećavanje važnosti spoljašnjih signala kvaliteta je vezan
više za abstraktne entitete koji prevazilaze sam fizički proizvod i iskustvo pri
konzumiranju istog, Scholderer i sar., 2004. U ovoj studiji o svinjskom mesu je
pronađeno da kada bi potrošači verovali da su probali „fri-rejndž“ (eng., freerange) svinjetinu (proizvedenu na prirodan način) percipirali bi ovu svinjetinu
kao meso boljeg kvaliteta. Druga studija je takođe pokazala da potrošači
povezuju organsku svinjetinu sa celim opsegom pozitivnih percepcija polazeći
od brige za ambijentom i zdravljem, dobrobiti životinja i radi boljeg ukusa,
Grunert i sar., 2004. Ostale studije pokazuju da potrošači smatraju poreklo i
informacije vezane za rasu stoke kao važne signale kvaliteta koji su vezani za
veću sigurnost, zdravstvenu vrednost i bolje čulne/iskustvene dimenzije
kvaliteta govedine, Aguiar Fontes i sar., 2008. Spoljašnji signali kvaliteta, kao
na primer poreklo mesa, mogu da generišu različite percepcije i zaključke
potrošača o kvalitetu mesa i upravo ovi signali su prirodna osnova od koje treba
krenuti i graditi priču oko mesnih proizvoda. Kreativne reklame kao: „Otkrijte
moć proteina u zemlji nemasne govedine!“ zapravo pričaju priču i motivišu
potrošača da vidi stvari van fizičkog tela proizvoda, Banović, 2010. Studija o
efektima reklama u slučaju goveđeg, svinjskog i drugih mesa je pokazala da
reklame i priče oko proizvoda prenesene kroz spoljašnje signale kvaliteta ne
samo da imaju uticaj kako je viđen kvalitet mesa, već i na povećanje potrošnje
domaćinstva mesa, Dong i sar., 2007. Dakle, priče su postale ključna motivacija
u procesu kupovine i u budućnosti svi oni uključeni u lanac proizvodnje mesa će
morati koristiti spoljašnje signale kvaliteta do viših nivoa, postajući na taj način
prvi pripovedači društva koji sneva (eng., dream society) i trgovci kasnije,
Jansen, 1999. I pored navedenih činjenica i znanja koje postoje u oblasti
percepcije kvaliteta u vezi sa spoljašnjim signalima kvaliteta kao i njihovim
uticajem na same potrošače, spoljašnji signali kvaliteta, kao takvi, još uvek nisu
rasprostranjeni na tržištu mesa, uglavnom zbog problema na strani ponude.
Aspekti kvaliteta mesa, koji su uobičajeno prijavljeni u istraživanju potrošača su
ukus, mekoća, sočnost, nemasnost, svežina i nutritivna vrednost, Grunert, 1997,
Bredahl, 2003, Steenkamp i van Trijp, 1996. Sigurnost, zdravstvena vrednost i
blagotvornost upotpunjuju prethodne aspekte kvaliteta mesa, Bernués i sar.,
2003a, Bredahl i sar., 1998, Aguiar Fontes i sar., 2008. Većina studija
pretpostavlja da su aspekti kvaliteta mesa zapravo isti pri kupovini i pri
konzumu mesa. Drugim rečima, naučnici pretpostavljaju da su procenjeni
kvaliteti mesa jednaki i za formiranje očekivanja o kvalitetu na mestu kupovine
i za formiranje iskustva o kvalitetu tokom konzuma. Mada, dimenzije kvaliteta i
164
Marija Banović
njihov značaj mogu varirati pre i posle konzumiranja mesa. U studiji o goveđem
mesu u četiri evropske zemlje je pronađeno da potrošači percepiraju kvalitet
govedine kao jedno-dimenzionalan (tj., dimenzija se sastoji od čulnih aspekata i
aspekata poverenja) u Nemačkoj, Španiji i Velikoj Britaniji, dok je u Francuskoj
nađen kvalitet govedine koji je dvo-dimenzionalan, gde je napravljena razlika
između čulnih aspekata i aspekata poverenja, Grunert, 1997. Druge studije u
Danskoj i Portugalu su potvrdile francuski slučaj i predložile da potrošači
percipiraju kvalitet goveđeg mesa kao dvo-dimenzionalnu celinu, pokrivajući
čulne aspekte kvaliteta, kao i aspekte poverenja ka kvalitetu, Brunsø i sar.,
2005, Bredahl, 2003, Banović i sar., 2010a. Slični rezultati su objavljeni u
slučaju svinjskog mesa, Bredahl i dr., 1998. Dalje, aspekti kvaliteta vezanih za
čula, kao što su ukus, mekoća i sočnost mesa mogu imati veću težinu u fazi
konzumiranja mesa, nego oni aspekti vezani za poverenje, kao na primer
sigurnost i nutritivna vrednost, Grunert i sar., 2004. Ovo je očigledno, imajući u
vidu da čulni aspekti kvaliteta koje potrošači mogu samo naslutiti i očekivati
u fazi kupovine, mogu biti potvrđeni ili ne samim iskustvom u fazi
konzumiranja mesa, dok aspekti kvaliteta vezani za poverenje ne mogu biti
potvrđeni ni pre ni posle kupovine. Ovo potvrđivanje ili nepotvrđivanje
očekivanih kvaliteta, vezanih uglavnom za čulne aspekte predstavlja najvažniju
determinantu ponovne kupovine mesa, kao i zadovoljenja želja potrošača,
Oliver, 1980, Anderson, 1973.
Važno je pomenti da karakteristike potrošača i njihovi motivi kupovine takođe
predstavljaju važan deo potrošačeve percepcije kvaliteta mesa koji mogu uticati
na očekivani kvalitet u fazi kupovine. Pokazano je da u slučaju goveđeg mesa
motivi kupovine kao što su tradicija i sigurnost, varijacija u pripremanju,
atmosfera i socijalni život, pogodnost za decu, pogodnost za goste, iskazivanje
kuvarskih sposobnosti, i status, mogu da utiču na potrošačevu percepciju
kvaliteta goveđeg mesa, međutim jako ih je teško modelovati, Grunert, 1997.
Takođe, kako je meso pripremljeno može da utiče na percepciju kvaliteta mesa,
jer meso može biti uništeno lošim načinom pripreme, Lawless i Heymann, 2010.
Međutim, iako postoje studije koje proučavaju uticaj raznih situacija (npr.,
kupovine, konzuma i pripreme mesa od strane potrošača), veoma je teško meriti
njihov uticaj na percipirani kvalitet mesa, Grunert i sar., 2004, Grunert, 2006,
Banović i sar., 2010b.
Iz prethodnog se može zaključiti da su proizvodi kod kojih je brendiranje i
gradiranje (po određenim odrednicama, kao što je poreklo proizvoda i/ili način
proizvodnje/prerade) jako povezano sa superiornim aspektima kvaliteta (za koje
su potrošači zainteresovani i koje prepoznaju), isporučeni i komunicirani na
kredibilan način (u kooperaciji između proizvođača, klanica i maloprodaje)
mogu dovesti do zadovoljenja tražnje za kvalitetom. Drugim rečima,
proizvođači će plasirati svoje proizvode na adekvatno tržište i biće sigurni da će
165
njihovi proizvodi biti odabrani od strane potrošača, koji će sa druge strane dobiti
proizvod koji žele i kojeg ponovo mogu prepoznati i kupiti. Odavde,
potencijalni uspeh u razvoju i inovaciji goveđih proizvoda, i mesnih proizvoda
uopšte, može biti bolje osiguran korišćenjem novih ideja i pronalazaka iz oblasti
nauke (koji su često zapostavljeni) i njihovim uključivanjem u nove koncepte
proizvoda, njihovo testiranje i razvoj, kao i celokupni marketinški miks.
Međutim, iako su ovi pozitivni uticaji i glasovi prepoznati na evropskom tržištu
mesa, često defektno ponašanje i krahovi u lancu ponude mesa, kao i
nemogućnost da zadovolje zahteve tržišta mogu da kompromituju ovakve
strategije, Banović i sar., 2007.
Zaključak
Industrija mesa je danas suočena sa brojnim izazovima, gde je najsnažnija sila
koja oblikuje ovaj izazov i samo tržište mesa upravo potrošač. Usred talasa
promene na tržištu mesa najviše udara je preživelo upravo goveđe meso koje je
često u asocijaciji sa negativnim glasovima vezanim za razne rizike po zdravlje,
kao bolest ludih krava i ljudski oblik ove bolesti, između ostalih.
Ovo naravno nije novost, znajući da živimo u svetu koji se konstantno menja, i
industrija mesa se nužno mora promeniti i adaptirati da bi bila u stanju da prati
stalne promene na strani tražnje. Međutim šta je novost, to je sama veličina ovih
potencijalnih promena i njihov uticaj na proizvodnju i distribuciju mesa. Teško
da možemo podići ili pročitati bilo koji časopis ili članak koji se bavi mesom
bez reference o ubrzanoj promeni tržišta mesa. Proizvođači i naučnici su danas
zabrinuti uticajem sve manje tražnje i strukturne promene na tržištu mesa, gde je
goveđe meso izgubilo svoj deo tržišta na potrošačkoj polici koju je zauzelo
živinsko meso. Većina ovih strukturnih promena je direktni rezultat smanjivanja
tražnje koja je primorala industriju goveđeg mesa da poveća svoju efektivnost i
smanji troškove proizvodnje da bi se održala u trci sa ostalim mesnim
proizvodima, a naročito živinskim mesom. Razlozi opadanja tražnje za goveđim
mesom u poslednjoj dekadi XX i prvoj dekadi XXI veka su upravo nedostatak
diferenciranih proizvoda u pravcu pogodnosti/korisnosti pri pripremanju,
nedostupnost informacija o samom proizvodu (način proizvodnje i prerade),
ne-brendiranje proizvoda, između ostalog, kao i ne uočavanje ovih strategija od
strane samih kupaca.
Današnji potrošač traži i daje prvenstvo onim proizvodima koji su kvalitetni i
sigurni za upotrebu. Industriji mesa uopšte, i goveđeg mesa posebno, su
potrebni proizvodi koji su sposobni da komuniciraju svoju istoriju (to jest, način
svoje proizvodnje i prerade) i naprave tu istoriju konzistentnom, dodirljivom, i
pre svega ličnom za potrošača. Na taj način bi eventualni kupac mogao da
razvije jak stav prema proizvodu, koji bi čak mogao da potisne ili poništi
166
Marija Banović
eventualni negativni publicitet, kao na primer posledica konzumiranja goveđeg
mesa u vidu zdravstvenih problema. Dakle, potreba za različitim/diferenciranim
proizvodima spregnutim tehnološkim inovacijama postavlja podijum za
transformaciju industrije mesa od plasmana same robe do tržišnog okruženja
vođenog poliferacijom i diferencijacijom proizvoda.
Uticaj ovih promena koje se naziru na horizontu je veliki jer se evropsko tržište
kreće ka proizvodnji i prodaji diferenciranih proizvoda pre nego
nediferenciranih proizvoda per se. Ovo predstavlja veliku i korenitu promenu u
načinu na koji bi industrija mesa trebala da proizvodi i plasira svoje proizvode,
pošto sama kontrola kvaliteta počinje na nivou uzgoja same stoke. Ovo novo
tržišno okruženje nastavlja da se menja i možemo očekivati da će stalni pritisak
koji se vrši na industriju mesa od strane potrošača pasti najviše na same
proizvođače goveđeg mesa, koji moraju da odgovore i ispune potrebe tržišta
mesa koje se menja. Jedna od potencijalnih dobrobiti konsolidacije industrije
mesa je da će manje preduzeća opstati na tržištu, i da će njima biti potrebna
koordinacija duž tržišnog lanca proizvodnje i prodaje. Napor da se poveća
koordinacija duž tržišnog lanca može rezultirati u proizvodima koji su bolji u
zadovoljavanju potreba potrošača, nego što su to uspevali proizvodi u prošlosti.
Vertikalna koordinacija znači da bi stočarska preduzeća mogla da unaprede
ugovor, dobiju nacrt marketinških dogovora i upravljaju resursima bez potrebe
da poseduju firme niz i uz lanac.
Firme koje koordiniraju svoje delatnosti mogu izabrati ciljna tržišta i izabrati
odgovarajuću stoku koja zadovoljava kriterijume proizvoda koji će biti
prodavani na ciljnom tržištu. Dakle, proizvođači mesa mogu početi da baziraju
svoje odluke o kupovini, uzgoju, i vrednovanju stoke na osnovu karakteristika
mesa koje zadovoljava tražnju potrošača na ciljnom tržištu, pre nego da baziraju
svoje odluke na tipu ili rasi goveda. Proizvođači naravno moraju da obezbede
dokumentaciju o načinu tretmana životinja, njihovoj ishrani, lečenju (ako je
neophodno), očekivanim karakteristikama pri uzgoju, kao i samim
karakteristikama mesa, kao i da li ove karakteristike pogoduju tražnji ciljnog
tržišta. Ovo je zapravo osnova marketinga koji donosi vrednost (eng., valuebased marketing) okrenutog ka potrošaču i kvalitetu. Marketing koji donosi
vrednost je izvodljiv na različite načine, kao na primer putem korišćenja
elektronske tehnologije. Elektronske oznake na ušima životinja sadrže
informacije o svakoj jedinki i njenom poreklu, programu ishrane, zdravstvenom
programu i performansama. Ove informacije dalje mogu biti korišćene od strane
različitih firmi na obostranu korist. Na ovaj način i uz veoma jednostavno
korišćenje tehnologije, može se diferencirati kvalitet mesa odmah u samom
startu. Takođe ovo omogućava da proizvođači i distributeri goveđeg mesa
sigurno obezbede kvalitetne proizvode sa reklamiranim karakteristikama koje će
pre svega ispuniti očekivanja i potrebe potrošača.
167
Transformacija mesa od nediferenciranog do diferenciranog proizvoda se
dešava jako brzo. Otkako je postalo jasno da potrošači asociraju eksterne
atribute kao brend, pakovanje, informacije oko proizvoda sa boljim kvalitetom
mesa, kako opštim, tako i unutrašnjim, tržište je počelo da se ubrzano adaptira
na ovu promenu potrošača. Iako su diferencirani proizvodi, to jest, brendirani
proizvodi ili proizvodi sa određenom specifikacijom regiona postali stvarnost,
oni još uvek predstavljaju mali procenat na tržištu mesa. Takođe ne postoji jasna
inicijativa u nekim zemljama Evropske Unije (kao na primer u Portugalu) da se
proizvodnja i distribucija ovakvih proizvoda unapredi, kao da se i oni bolje
komuniciraju potrošačima. Međutim i pored ovih problema, možemo reći da je
tržište mesa evoluiralo i okrenulo se svom krajnjem korisniku, kao i njegovoj
potrebi za viškom informacija o samoj proizvodnji i preradi mesa. Udruženja
proizvođača mesa i njihova sve veća posvećenost upravljanju lancem
snabdevanja i osvajanju potrošača i udela na tržištu, kao i povećano brendiranje
proizvoda je pokazatelj evolucije tržišta mesa. Firme pokušavaju da kroz
brendiranje mesa koristeći razne etikete, pakovanja i informacije, komuniciraju
da su njihovi proizvodi upravo ti koji poseduju karakteristike koje potrošači
traže. Kroz isticanje kvaliteta i brendiranje proizvoda, većina informacija o
kvalitetu mesa (koje su prenošene kroz tradicionalno nediferencirane
proizvode), kao što su mekoća, ukus i sigurnost mesa, postati bliže potrošačima.
Sigurno da je ove karakteristike lakše komunicirati kroz brendove nego kroz
korišćenje tradicionalnih generičkih (opštih) podmetača-folija, posuda sa
prozirnim poklopcem, i plastičnih kesa sa vakumom.
Jedan od primera kako udruženja mogu da isporuče održiv (konstantan) kvalitet
brendiranog goveđeg proizvoda može se naći u Evropskoj politici za kvalitet
poljoprivrednih proizvoda (eng., EU agricultural product quality policy).
Evropska politika za kvalitet poljoprivrednih proizvoda pokazuje kako da
proizvođači izvuku maksimum iz dodate vrednosti, koju nude njihovi proizvodi
u vezi sa specifičnim karakteristikama proizvoda, povezanim geografskim
poreklom, metodom proizvodnje, preradom i prezentacijom proizvoda, kao i
poštovanjem visokih standarda zaštite prirode i dobrobiti životinja. Cilj je da se
osigura održiv kvalitet poljoprivrednih proizvoda za evropske potrošače uz
razumne cene, zadovoljavajući dohodak za poljoprivrednika uz očuvanje
tradicionalnog i ruralnog nasleđa. Samim tim, u cilju iskorišćavanja vrednosti
goveđeg mesa, EU štiti njihova imena i brendove, i određuje uslove pod kojim
se ta imena mogu koristiti da bi sačuvali svoju specifičnost i tradicionalni
karakter.
U budućnosti proizvođači mesa će biti obavezni da obezbede informacije o
karakteristikama svojih proizvoda. Potrošači će kazniti one proizvođače koji
nemaju podatke o svojim performansama, o vrednosti trupa, kao i istoriju
zdravstvenog programa životinja. Ovo je minimum koji bi proizvođači trebali
Marija Banović
168
da ispune da bi uspeli. U svakom slučaju, proizvođači će morati da sakupe i
komuniciraju informacije potrošačima o specifičnim karakteristikama proizvoda
ili da podnesu posledice/kazne na tržištu u budućnosti. Vrlo je verovatno da će
proizvođači morati da donesu važne odluke i izaberu između prodaje svoje
stoke ili vođenja njihove prozivodnje po pravilima igre. Tržišne alternative sa
kojima će se suočiti u budućnosti uključuju prilike za udruživanjem,
marketinškim sporazumima ili ugovorima sa kupcima za vertikalno
koordinisane firme, pridruživanjem novoj generaciji udruženja koja su u stanju
da zadovolje tražnje ciljnog tržšta i segmentirani marketing. Kada je tržišna
alternativa odabrana proizvođači će morati da usklade svoju proizvodnju sa
traženim specifikacijama kvaliteta, beleže neophodne informacije i neprekidno
kontrolišu potencijalne proizvodne prakse i tržišta. Nova industrija goveđeg
mesa će uključiti značajne promene u načinu kako će proizvođači vršiti svoje
poslove. Za neke će gubitak nezavisnosti biti negativan, ali nova industrija mesa
može da znači šansu za povećanje profita i smanjenje varijabilnosti/
promenljivosti dohotka. Incijativa proizvođača da ocene svoje rezultate
upravljačkih i tržišnih izbora u maloprodaji će se povećati. Samim tim
industrija mesa će uživati jaču tražnju i tržišni udeo posle tranzicije od
robe/nediferenciranog proizvoda ka diferenciranom proizvodu. Kao i sve
promene, ovo će značiti dobre prilike za neke i bolno prilagođavanje za druge.
Ključ uspeha će biti neprekidno procenjivanje tržišta i upravljanje sredstvima da
bi se proizveo odgovarajući proizvod prepoznatljivog kvaliteta koji ne samo da
će omogućiti potrošačima da uživaju u konzumiranju mesa, već koji će takođe
ohrabriti neke potrošače da nastave da jedu meso.
Literatura
1. Acebrón, L.B. and D.C. Dopico (2000): The importance of intrinsic and extrinsic
cues to expected and experienced quality: An empirical application for beef. Food
Quality & Preference 11: 229-238.
2. Aguiar Fontes, M., J.P.C . Lemos, M. Banović, A.C.G . Monteiro, C. Lúcio, M.F.
Duarte and M.M. Barreira (2008): Is beef differentiation a real source of
competitiveness? A combination of procedures to achieve an answer. In: R. Fanfani,
E. Ball, L. Gutierrez, and E. Ricci Maccarini (Eds.), Competitiveness in agriculture
and food industry: US and EU perspectives, BUP, Bologna.
3. Ajzen, I. (1991): The theory of planned behavior. Organizational Behavior &
Human Decision Processes 50 (2): 179-211.
4. Andersen, E.S. (1994): The evolution of credence goods: A transaction approach to
product specification and quality control. MAPP working paper nº 21, Aarhus:
Aarhus School of Business, Denmark.
5. Banović, M., M.M. Barreira, R. Jorge, J.P.C. Lemos, M.F. Silva and M. Aguiar
Fontes (2004): Are EU consumers changing meat consumption habits? An analysis
for the last decade. Proceedings of the IV Congresso Nacional de Economistas
Agrícolas (APDEA), Universidade do Algarve, 25-26 Novembar, Faro, Portugal.
169
6. Banović, M., M.M. Barreira and M. Aguiar Fontes (2006): Portuguese household
food expenditure: 1990, 1995 and 2000. New Medit, 2: 25-31.
7. Banović, M., M.M. Barreira, M.F. Silva, J.P.C. Lemos, M. Aguiar Fontes and R.
Jorge (2007): The role of specific quality labels in rural development: lessons from
the Portuguese experience. In: D. Tomić and M.M. Sevralić, Mladost (Eds.),
Development of Agriculture and Rural Areas in Central and Eastern Europe (pp.439448), Mladost: Beograd, Serbia.
8. Banović, M., K.G. Grunert, M.M. Barreira and M. Aguiar Fontes (2009): Portuguese
beef quality perception at the point of purchase: A study from Portugal. Food
Quality & Preference, 20: 335-342.
9. Banović, M., K.G. Grunert, M.M. Barreira and M. Aguiar Fontes (2010a):
Consumers’ quality perception of national branded, national store branded, and
imported store branded beef. Meat Science, 84: 54-65.
10. Banović, M., A.C. Monteiro, J.P.C. Lemos, M.M. Barreira and M. Aguiar Fontes
(2010b): Are consumers beef quality perceptions in accordance with objective beef
quality? Proceedings of the 84th Annual Conference of the Agricultural Economics
Society, 29-31 March, 2010, Edinburgh, UK.
11. Banović, M.(2010): Beef Quality Model: Portuguese Consumers Perception. PhD
Thesis, Instituto Superior de Agronomia, Universidade Técnica de Lisboa, Portugal,
[http://www.repository.utl.pt/handle/10400.5/2504].
12. Barreira, M.M., M. Banović and M. Aguiar Fontes (2005): As preferências dos
consumidores portugueses face às crises. Proceedings of the XV Congresso de
Zootecnia (pp. 187-191), 2-4 November, UTAD: Vila Real, Portugal.
13. Bech, A.C., K.G. Grunert, L. Bredahl, H.J. Juhl and C.S. Poulsen (2001):
Consumers' Quality Perception. In: L.J. Frewer; Risvik, E. and Schifferstein (Eds.),
Food, People and Society. A European Perspective of Consumers' Food Choices (pp.
97-113), Springer.
14. Bernués, A., A. Olaizola and K. Corcoran (2003a): Extrinsic attributes of red meat
as indicators of quality in Europe: An application for market segmentation. Food
Quality & Preference 14: 265-276.
15. Bernués, A., A. Olaizola and K. Corcoran (2003b). Labelling information demanded
by European consumers and relationships with purchasing motives, quality and
safety of meat. Meat Science 65: 1095-1106.
16. Bredahl, L. (2003). Cue utilisation and quality perception with regard to branded
beef. Food Quality & Preference, 15 (1): 65–75.
17. Bredahl, L., K.G. Grunert and C. Fertin (1998): Relating consumer perceptions of
pork quality to physical product characteristics. Food Quality and Preference 9: 273281.
18. Brunsø, K., T.A. Fjord, and K.G. Grunert (2002). Consumers’ food choice and
quality perception. MAPP working paper nº 77, Aarhus: Aarhus School of Business,
Denmark.
19. Brunsø, K., L. Bredahl, K.G. Grunert, K.G. and J. Scholderer (2005): Consumer
perception of the quality of beef resulting from various fattening regimes. Livestock
Production Science 94: 83-93.
20. Cardello, A.V. (1995): Food quality: Relativity, context and consumer expectations.
Food Quality & Preference, 6: 163-170.
170
Marija Banović
21. Caswell, J.A., M.E. Bredahl and N.H. Hooker (1998): How quality management
metasystems are affecting the food industry. Review of Agricultural Economics 20
(2): 547-557.
22. Crosby, P.B. (1979): Quality is free: The art of making quality certain. New York:
McGraw-Hill.
23. Darby, M.R. and E. Karni (1973): Free competition and the optimal amount of fraud.
Journal of Law and Economics 16: 67-88.
24. Dick, A., D. Chakravarti and G. Biehal (1990): Memory influences on inferential
processing during consumer choice. Journal of Consumer Research 17 (1): 82-93.
25. Dong, D., H.M. Kaiser and Ø. Myrland (2007): Quantity and quality effects of
advertising: A demand system approach. Agricultural Economics 36 (3): 313-324.
26. Grunert, K.G. (1997). What's in a steak? A cross-cultural study of the quality
perception of beef. Food Quality & Preference, 8 (3): 157-174.
27. Grunert, K.G., L. Bredhal and K. Brunsø (2004): Consumer perception of meat
quality and implications for product development in the meat sector – a review.
Meat Science 66: 259-272.
28. Grunert, K.G., H.H. Larsen, T.K. Madsen and A. Baadsgaard (1996): Market
orientation in food and agriculture. Norwell, MA: Kluwer.
29. Hansen, T. (2001): Quality in the market place: A theoretical and empirical
investigation. European Management Journal, 19 (2): 203-211.
30. Issanchou, S. (1996): Consumer expectations and perceptions of meat and meat
product quality. Meat Science, 43: 5-19.
31. Jensen, R. (1999): The dream society: How the coming shift from information to
imagination will transform your business. London: McGraw-Hill.
32. Juran, J.M. (1989): Juran on leadership for quality. The Free Press, CollierMacmillan, New York.
33. Krystallis, A. and I. Arvanitoyannis (2006): Investigating the concept of meat
quality from the consumers' perspective: The case of Greece. Meat Science 72 (1):
164-176.
34. Lappalainen, R., J. Kearney and M. Gibney (1998): A pan EU survey of consumer
attitudes to food, nutrition and health: An overview. Food Quality & Preference 9
(6): 467-478.
35. Lawless, H.T. and H. Heymann (2010): Sensory evaluation of food, 2nd edition,
Springer, London, UK.
36. Nelson, P. (1970): Information and consumer behavior. Journal of Political
Economy 78: 311-329.
37. Northen, J.R. (2000): Quality attributes and quality cues: Effective communication
in the UK meat supply chain. British Food Journal 102 (3): 230-245.
38. Oliver, R.L. (1980): A cognitive model of the antecedents and consequences of
satisfaction decisions. Journal of Marketing Research 17: 460-469.
39. Peri, C. (2005): Universe of food quality. Food Quality & Preference 17: 3-8.
40. Pirsig, R.M. (2007): Zen and the art of motorcycle maintenance: An inquiry into
values. 25th anniversary edition. Vintage Books, UK.
41. Scholderer, J., N.A. Nielsen, L. Bredahl, C. Claudi-Magnussen and Lindahl G.
(2004): Organic pork: Consumer quality perceptions - Final report, MAPP project
paper nº 02-04, Arhus: Aarhus School of Business, Denmark.
171
42. Steenkamp, J.B.E.M. (1990): A conceptual model of the quality perception process.
Journal of Business Research 21: 309-333.
43. Steenkamp, J.B.E.M. (1989): Product quality: An investigation into the concept and
how it is perceived by consumers. Assen: Van Gorcum.
44. Steenkamp, J.B.E.M. and H.C.M. van Trijp (1996): Quality guidance: A consumerbased approach to food quality improvement using partial least squares. European
Review of Agricultural Economics 23: 195-215.
45. Stigler, G.J. (1961): The economics of information. Journal of Political Economy 69
(3): 213-225.
46. Troy D.J. and J.P. Kerry (2010): Consumer perception and the role of science in the
meat industry. Meat Science 86 (1): 214-226.
47. Verbeke, W. (2005): Agriculture and the food industry in the information age.
European Review of Agricultural Economics 32 (3): 347-368.
48. Verbeke, W. and I. Vackier (2004): Profile and effects of consumer involvement in
fresh meat. Meat Science 67 (1): 159-168.
49. Wilde, L.L. (1980): The economics of consumer information acquisition. Journal of
Business 53: 143-158.
50. Zeithaml, V.A. (1988): Consumer Perceptions of price, quality, and value: A meansend model and synthesis of evidence. Journal of Marketing 52 (3): 2-22.
MEAT MARKET CHALLENGES: CONSUMER
AND MEAT QUALITY
Marija Banović
Abstract: The meat market is meeting many challenges today. These challenges
are mainly related to the fact that the way we produce and consume meat has
changed. Traditional way of production, marketing and supply of meat as an
undifferentiated product possessing „certain quality characteristics”, which
consumers often cannot recognize, as well as constant meat sector crises,
brought to light a need for new ways of meat quality communication. It became
obvious that it is insufficient to create quality, but is necessary to create
„quality perception”, that is quality recognisable by the consumer. Like all
changes, this means good opportunities for some and painful adjustments for
others. A key of success lays in constant market evaluation and resource
manipulation in order to produce a product of „recognisable” quality, which
will not only enable some to enjoy meat, but also give encouragement to others
to continue eating meat.
Key words: consumer, meat quality, quality perception process.
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
338.435:631(497.11)(082)
338.43.02(497.11)(082)
AGRARNA i ruralna politika u Srbiji : nužnost ubrzanja reformi :
tematski zbornik / urednici Danilo Tomić, Miladin M. Ševarlić, Stanislav
Zekić. - Beograd : “DAES “Društvo agrarnih ekonomista Srbije ; Novi
Sad : Ekonomski fakultet, 2011 (Novi Sad : Mala knjiga). - 171 str. : graf.
prikazi, tabele ; 24 cm
Tiraž 300. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija
uz svaki rad.
ISBN 978-86-86087-24-9
1. Томић, Данило [уредник]
a) Рурални развој - Србија - Зборници
b) Србија - Аграрана политика - Зборници
COBISS.SR-ID 187475212

Preuzmite ceo dokument ( format)

Transcription

Similar documents

zamenjava-živil-v-primeru-alergije-na-mleko-in-mlečne-i

zadruznik 05 14 - Kmetijska zadruga Ptuj

S strastjo nad stres, dr. Sanela Banović

Praznična peka brez alergenov

kapaciteti organske proizvodnje slavonije i baranje

TECHNICAL AND TECHNOLOGICAL ASPECTS IN PLANT

Preberi novico (povezava do datoteke) - KGZS

Oglas 1.indd - Vlada Crne Gore

KAKO POBOLJŠATI KVALITET U PODSISTEMU PROIZVODNJE?

Pomen prehrane za plavalce

ruralnog razvoja Europske unije - The European Network for Rural

program ruralnog razvoja zadarske županije

UNIVERZA V LJUBLJANI BIOTEHNIŠKA FAKULTETA ODDELEK

Studija o zelenoj ekonomiji i održivom rastu

Prehrambena industrija - Tehnoloski fakultet Novi Sad

Univerzitet i odrzivi razvoj - The Knowledgebase for Higher

Parka prirode Telašćica i Dugog otoka

Poljoprivreda, prehrana i veterina

Poljoprivreda i ruralni razvitak - Ministarstvo vanjskih i europskih

akcijski plan energetski održivog razvitka grada zagreba

KVALITET ŽIVOTNE SREDINE GRADA BEOGRADA U 2011. GODINI

Квалитет животне средине града Београда у 2012. години