Orchestra magazin broj 56/58 - PDF

Transcription

Orchestra magazin broj 56/58 - PDF
Orchestra plus
putokaz istraživačima
Milica Zajcev
Bibliografska građa 2007 - 2012.
Orchestra plus
Marija Krtolica
„Eksperiment” i „iskustvo”
Xavier Le Roy - istraživanje:
um, telo i igra
Soneti
Bitef Dance Company
kor. Leo Mujić - Ašhen Ataljanc
Foto: Jelena Janković
Orchestra 56/58, decembar 2011/ oktobar 2012.
SADRŽAJ:
osnivač i od 2003. glavni i odgovorni urednik:
Ivana Milovanović, orchestrayu@yahoo.com
UVODNIK ................................................................. 2
ORCHESTRA COLUMNA..................................... 4
stručni savetnik:
Milica Zajcev, kritičar umetničke igre, teatrolog i publicista
GRAND PAS 011
kritičari:
Milica Zajcev, Mirjana Zdravković, Milena Jauković, Jelena Kajgo,
Milan Mađarev, Milica Cerović...
INTERVJU - Mila Dragićević ................................... 6
saradnici:
Višnja Đorđević, Nataša Tomić, Svetlana Đurović, Nela Antonović,
Dubravka Subotić, Marijana Komljenović, Branko Malek, Ljiljana Mišić,
Ljubica Jovanović...i brojne plesne kompanije, trupe, institucije, takmičenja,
koreografi, pedagozi i publicisti iz Srbije i sveta
Zen - ni reč ni ćutnja .................................................... 21
Bajadera ....................................................................... 8
OGLEDALO IGRE .................................................. 9
Ako bismo malo utihnuli ................................................ 23
Praznik ljubavi............................................................. 25
Mladi balet Teatra milanske Skale .............................. 26
dopisnici / kritičari:
Xenia Rakic (Njujork), Miomir Nikolić (Berlin), Tamara Tomić Vajagić
(Toronto / London), Breda Pretnar (Ljubljana), Mladen Mordej Vučković
(Zagreb / Štutgart), Maja Đurinović (Zagreb), Emilija Džipunova (Skoplje),
Marija Krtolica (Njujork)
fotografi:
Srđan Mihić, Miomir Polzović, Branislav Lučić, Nenad Milošević, Miloš
Kodemo, Aleksandar Milosavljević, Jelena Janković i brojni evropski i svetski
fotografi
Božanstvena komedija ................................................... 27
Aleksandar .................................................................... 30
Severna bajka ............................................................... 33
Triptih Soneti ............................................................... 35
Projekat 11 zemalja 2012 ............................................ 37
9. Beogradski festival igre 2012 ................................... 38
Gostovanje Silvi Gilem i Rasela Malifanta ................. 40
lektor:
Dobrila Došen
grafički uredila:
Tea Nikolić
tehnički urednik izdanja:
Dušan Šević
grafički urednik / tehnički urednik podlistaka:
Dušan Šević
adresa redakcije / address:
Ćirila i Metodija 2a
11.000 Beograd, Srbija
Kapetan Džon Piplfoks.................................................. 42
16. Festival koreografskih minijatura 2012 .................. 44
NAGRADE 2011
Zlatni beočug .............................................................. 48
Nagrada "Dimitrije Parlić" .......................................... 49
Nagrada za životno delo .............................................. 50
Nagrada "Terpsihora" .................................................. 51
Nagrada "Radomir Vučić" ........................................... 52
izdavač / editor:
Udruženje Intra Contemporary Dance Company
Ćirila i Metodija 2a
11.000 Beograd, Srbija
Phone / fax: 00381 11 38 08 212
Nagrada Fondacije "Milorad Mišković" ...................... 53
žiro račun:
Societe Generale Srbija
dinarski rč: INTRA CDC, 275000022001523358
Glavo ludai ................................................................... 59
štampa:
ART PRINT, Novi Sad
ISSN 0354 - 7922
Sv. takmičenje mladih baletskih umetnika................... 54
Baletski gala koncert u NP u Beogradu ...................... 56
BELEF 2012 - prezentacija FKM .............................. 58
Napoli - Festival cveća u Đencanu ................................. 61
Gostovanje Madlenianuma u Kini 2012 ..................... 63
GRAND PAS 021
Krcko Oraščić ................................................................ 64
autorizacija: Projektinova 32 / 05 od 25.03.2005.
Mileva Ajnštajn............................................................ 66
glavni urednici:
INTERVJU - Daniel Cardozo.................................... 68
Milena Katić Šerban (1995 – 1996)
Milica Zajcev (1996 – 1998)
Marija Janković (1998 – 2003)
Rukopisi se ne vraćaju.
Bez odobrenja osnivača nije dozvoljeno korišćenje sadržaja izdanja, kao ni
objavljenih fotografija iz Srbije i iz inostranstva.
NASLOVNA STRANA: Aleksandar, Narodno pozorište u Beogradu,
Ana Pavlović Pešić, kor. Ronald Savković
FOTO: Jelena Janković
POGLED U NEPOZNATO - knjige o igri
Mirjana Zdravković: Telo sanja .................................... 70
Milan Mađarev: Teatar pokreta Jožefa Nađa ................ 71
SEĆANJA - Iko Otrin ............................................... 73
BIH-Sarajevo .............................................................. 74
HRVATSKA - Zagreb ................................................ 80
SAD - Njujork - Boston ............................................. 98
VB - Bridport - London ............................................. 135
ŠVAJCARSKA / Lozana – Prix de Lausanne 2012 ... 138
Uvodnik
MAGLA SVUDA, SVUDA OKO NAS...
JELENA JANKOVIĆ
Reakcija povodom Politikine rubrike Tema nedelje – Privatna inicijativa u kulturi – objavljene 01.04.2012.
Soneti, Bitef Dance Company, kor. Dunja Jocić
Aforizam Dragutina Minića – Kada kulturna manifestacija
preživi sama, one koji je vode trebalo bi predložiti za Nobelovu
nagradu – neodoljivo asocira na sudbinu časopisa za
umetničku igru Orchestra, ne zbog pominjanja Nobela, već
zbog – preživljavanja.
Časopis Orchestra nije kulturna manifestacija. Časopis pripada uglednoj zajednici časopisa srpske kulturne periodike koja
je bila nekada društveno i umetnički veoma značajna za plasman, razvoj i primenu mnogih naprednih misli i ideja u svim
umetničkim oblastima. Danas ovu zajednicu čine potpuno
zanemarene i ponižene grupe izdavača koje preživljavaju, a
da ni same ne znaju kako, ni zašto. Dva su razloga inspirisala
ovu moju reakciju - 17 izdavačkih godina časopisa Orchestra
i moj angažman kao člana Komisije za scensko stvaralaštvo
Sekretarijata za kulturu grada Beograda.
Časopis za umetničku igru Orchestra osnovala sam 1994.
godine. U njemu radim kao glavni i odgovorni urednik.
Prvi broj objavljen je 29. aprila 1995. godine na Svetski dan
igre. Od prvog broja časopis su podržali najugledniji srpski
plesni kritičari, publicisti, pozorišni teoretičari, muzikolozi,
istoričari, a veoma brzo je stvorena ozbiljna mreža dopisnika
iz inostranstva.Svi oni, i dalje, volonterski, veoma profesionalno i ozbiljno, uobličavaju svako novo izdanje .
U našoj zemlji pre Orchestre nije bilo časopisa koji bi se
stručno bavio svim vidovima umetničke igre, iako je ona
prepoznata u Srbiji kao umetnost još davne 1923. Ni
ranije, a posebno danas, ni štampani, ni elektronski mediji,
nisu,po mom uverenju,tokom proteklih decenija posvećivali
zasluženu pažnju ovoj uglednoj umetnosti. Samo je Orchestra
uspela devedesetih godina prošlog veka da spaja zemlje
regiona, sakuplja i daje dragocene informacije o umetnosti
igre, da izveštava o zbivanjima u toj oblasti u zemlji, regionu
(2) Orchestra 56/58
i svetu. Mnogi kulturni radnici Srbije nosili su Orchestru na
razne međunarodne skupove posvećene pozorištu i uvek primali čestitanja za njenu stručnost, sadržajnost, vizuelni izgled,
kvalitet preloma i fotografija. Prof. dr Milena Dragičević
Šešić o značaju ovog časopisa je napisala: Časopis Orchestra
možemo smatrati platformom, podjednako važnom za informisanje i evaluaciju, ali i za umrežavanje i jačanje solidarnosti
scene koja je umela da vodi samostalno kulturnu politiku odozdo
(bottom-up cultural policy).
I pored svega, niko nije (ili neće) da uoči koliki značaj ima
Orchestra u našoj zemlji i regionu, niti koliko nam mogu biti
važni njeni dugogodišnji kontakti sa međunarodnom plesnom zajednicom. Na putu stvaranja svakog novog izdanja
uređivački tim savladava Scile i Haribde. U 2012. godini to
treba učiniti sa samo 300.000 sufinansirajućih sredstava od
Ministarstva kulture Republike Srbije ( 200.000 u 2011.), i sa
čistom nulom od Sekretarijata za kulturu, iako se od svakog
novog izdanja Biblioteci grada Beograda dostavlja određeni
broj primeraka koje ona distribuira gradskim bibliotekama.
Tako će biti i 2012. Novac koga uvek ima zapanjujuće malo,
ili ga nema uopšte, ne može biti uslov kontinuirane saradnje
Orchestre sa beogradskim bibliotekama.
Zato tvrdim da se u Srbiji uopšte ne poklanja ni najmanja
pažnja neprofitnom kulturnom sektoru. Sponzorima i donatorima jedino mogu privući pažnju festivalske manifestacije,
jer tada je njihovo učešće objektivno najvidljivije. Odsustvo
prave korporativne društvene odgovornosti, koja je pravilo
poslovanja i budžetskih obaveza u naprednim društvenim
sredinama, takođe je negativna društvena pojava zbog koje
najviše strada neprofitni kulturni sektor kome pripada i
časopis Orchestra.
Činjenica je da kreatori naše javne kulturne politike – političari već
dugo ne prepoznaju privatnu inicijativu u kulturi kao bitan faktor
unapređivanja i osavremenjivanja srpskog kulturnog prostora u celini.
Ne žele ili ne znaju da uoče velike potencijale kreativnih građana, niti
da to iskoriste i za međunarodnu promociju Srbije i definisanje pravaca
razvoja kulturnog turizma, sve do stvaranja u tom domenu javne diplomatije naše zemlje. Svi govore o ekonomskom razvoju kulture, o izlasku
kulture na tržište, zanemarujući da se do toga može doći samo ako se
omoguće elementarni uslovi za ostvarivanje nekog vrednog proizvoda
u kulturi, a mnogi od njih, po sopstvenoj prirodi, ne mogu imati ekonomski učinak, pogotovo danas u Srbiji.
Zato svi trpe, a mislim da je najviše štete naneto domaćoj plesnoj zajednici. O tome svedoči i izveštaj o gradskom budžetu za manifestacije u
2011. godini, koji je Politika objavila 01.04.2012. Lako se uočava ogroman disparitet u finansiranju međunarodnog Festivala koreografskih
minijatura (osnivač je Udruženje baletskih umetnika Srbije), kojem je iz
gradske kase dodeljeno 500.000 dinara i Beogradskog festivala igre koji
je dobio 2.500.000. Časopis Orchestra je u 2011. godini od Ministarstva
kulture Republike Srbije dobio sufinansirajuću pomoć u iznosu od
200.000 dinara, na godišnjem nivou.
Ovi projekti su podjednako važni za razvoj umetničke igre u Srbiji, ali
velika razlika u nivou finansiranja govori sama za sebe i ponižava sada
već potpuno utrnulu domaću plesnu zajednicu. Za tako nešto ne mogu
se isključivo „kriviti“ osnivači Beogradskog festivala igre. Zbog tog
dispariteta trebalo bi pogledati u pravcu onih koji imaju mogućnosti i
prava da izvesne projekte favorizuju na štetu ostalih. Razlozi za takvo
delovanje ostaju nepoznati.
Zbog takve situacije sam kao kreativna srpska građanka zabrinuta za
budućnost Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, Bitef dens kompanije, Baleta novosadskog Srpskog narodnog pozorišta, Festivala
koreografskih minijatura, reprezentativnog Udruženja baletskih umetnika Srbije, Stanice - servisa za savremenu igru (okuplja neinstitucionalizovane plesne umetnike), Pozorišta na Terazijama, jedinog srpskog
muzičkog pozorišta i slobodnih plesnih umetnika, kojima je dat taj
status, a onda im je ukinuta poslednja „sigurna kuća“ – Beogradski plesni centar u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“ i tako su „ izbačeni na
ulicu“.
Mislim da se frustracije koje vladaju u domaćoj plesnoj zajednici ne
mogu više ignorisati. Kreatori kulturne politike u Srbiji, na svim nivoima, moraju hitno pristupiti reanimaciji srpske umetničke igre, u svakom smislu i u okviru svih njenih pojava.
Ivana Milovanović
osnivač i glavni urednik časopisa za umetničku igru Orchestra,
predsednica Umetničkog veća Udruženja baletskih umetnika Srbije (2009/2012),
članica NUNS-a i Međunarodne federacije novinara.
Politika je odbila da objavi ovaj tekst.
Tekst je objavljen na stranicama onlajn časopisa Preko ramena.
(www.prekoramena.com).
Zen, ni reč ni ćutnja
SRĐAN MIHIĆ
Sekretarijat za kulturu Beograda svake godine objavljuje javni konkurs
za sufunansiranje projekata u kulturi za narednu godinu. U Komisiji za
scensko stvaralaštvo, rešenjem Gradonačelnika, radila sam kao član od
2008. do 2012. Ta Komisija nikada nije dodeljivala finansijska sredstva.
Njen zadatak bio je da proceni kvalitet projekata i da ih, na osnovu
ustanovljenih kriterijuma, preporuči za sufinansiranje.Tokom mog
mandata, ni jedan preporučeni projekat nije dobio pun iznos koji je
aplikacijom zatražen, već je uvek bio znatno manji. Tako će biti i u
2012. Rad u Komisiji je veoma težak i odgovoran posao, posebno za
mene, jer sam se zalagala za veću podršku plesnim projektima domaćih
koreografa i institucija umetničke igre. Komisiji za scensko stvaralaštvo
dostavljen je 91 novi projekat čija realizacija je planirana u 2012. Za
sufinansiranje preporučili smo samo 20 i to u znatno manjem iznosu
od traženog. Novaca nema.
Orchestra 56/58 (3)
ORCHESTRA COLUMNA
Skaska o Odeti
Jedinstvena i veličanstvena, talentovana i drugačija,
ljubav i čarobnica, plemkinja i prostakuša, buntovnica i
ljubavnica, kraljica i seljančica, gospodarica i sluškinja,
vitez i lepotica, princeza i goropadnica, dama i zavodnica, ratnica i Odeta - Bela labudica nad labudicama.
nepredviđeno... Neko je Odetu prijavio i ona je kolima hitne
pomoći, u pratnji policije, odvedena u bolnicu za „s uma sišavše“,
sektor Beograd, da bi posle nekoliko dana bila prebačena u sektor „Padinska Skela“, gde je zadržana narednih pet meseci, a da o
tome nije obavešten Centar za socijalni rad na njenoj opštini.
Obožavana i poštovana, cenjena i uvažavana, hvaljena
i slavljena, inspiracija i idol, pravdoljubiva i ljubopitljiva, disciplinovana i temeljna, plemenita i vredna,
besprekorna i tačna, hrabra i osećajna, bezazlena i
nepokolebljiva, visprena i pravična, dobra i strpljiva,
pamenta i duhovita, učitelj i borac, ali i „antiprotivni
mrgud“ i bosanska “tvrda glava“. Jovanka Bjegojević,
velika srpska balerina i živa legenda.
Bašibozuci su se veoma uznemirili i zabrinuli zbog njenog iznenadnog nestanka. Tragali su za Odetom, sve dok nisu uspeli da
saznaju gde se nalazi. Kako su to uspeli, naizgled nije bilo jasno,
a zapravo je bilo toliko očigledno! U dogovoru sa njenom doktorkom, povremeno su je posećivali i izvodili iz bolnice, dovodili
je u Beograd, odvodili kod lekara, kao i u banku radi podizanja
određene sume novca, a onda bi joj organizovali druženje sa
presretačima u stanu jedne stare, sada već pokojne, bogate korisnice njihovih „plemenitih“ usluga. Pretpostavlja se da su se već
u tom periodu manipulatori dočepali ključeva njenog stana, kao
i bankovnih kartica i dokumenata. Posle pet meseci, potpuno
iscrpljena, dezorijentisana, uplašena, vidno omršavela, skrhana i
sluđena, Odeta je otpuštena iz bolnice sa dijagnozom. Izašla je u
pratnji svojih „dušebrižnika“ koji su u otpusnoj listi sa epikrizom,
navedeni kao „porodični prijatelji“! Iskoristivši njeno narušeno
psiho-fizičko stanje, Odetu su „porodični prijatelji“, navodno
po njenom izboru, smestili u Dom za stara lica, na obodu grada.
Međutim, kada je dovedena u Dom, nametljivo brižno ponašanje
i „dobre namere“ njenih samozvanih „staratelja“ ubrzo su izazvale
sumnju medju zaposlenima u Domu i čitav slučaj je prijavljen
Centru za socijalni rad na opštini u kojoj je Odeta živela i koji
je odmah preduzeo adekvatne mere za njeno zbrinjavanje i stabilizovanje narušenog zdravlja. Od bašibozuka je zatraženo da
Centru predaju ključeve od stana i njena dokumenta, što su oni
i učinili. Posle izvesnog vremena, u cilju zaštite od prevaranata i
presretača, Odeti su do daljnjeg uskraćene posete i kontakti sa
spoljnjim svetom. Jednoga dana, a da se ne zna čijom zaslugom, u
jednom časopisu koji se bavi kriminalom u svim sferama društva,
izašao je članak o Odetinoj tužnoj sudbini, zatočeništvu u Domu
za stara lica i nepravednom i ishitrenom pokretanju postupka za
lišavanje poslovne sposobnosti.
Već kao mlada i uspešna, a kasnije i kao zrela umetnica,
Odeta je bila proganjana, ponižavana, zaključavana,
tučena, vređana, potiskivana, izlagana neprijatnostima, podmetačinama i pretnjama, što je rezultiralo
dugogodišnjim strahom i teskobom, neprestanim
nepoverenjem i maničnom podozrivošću prema
svemu i svakome.U svačijim rečima i postupcima
neminovno je počinjala da vidi samo zadnje namere.
Skoro sve oko sebe počela je da smatra pritvornim,
podmuklim i opakim osobama kojih se treba čuvati.
Verovala je da je meta zavere u kojoj bi svi hteli nešto
da joj podmetnu, da je prevare, iskoriste, pokradu. I
bilo je gotovo nemoguće razuveriti je u suprotno.
Kao i mnogi vrhunski umetnici, osim na sceni, Odeta
je i u životu bila „nepopravljivi“ solista, a zbog svoje
isključivosti i „kratkog fitilja“ u poznijim godinama
ostala je sama, u sukobu sa celim svetom i sa samom
sobom, u zavadi sa okolinom i komšilukom, udaljena
od profesije, otuđena od matične pozorišne kuće i
kolega, ali ne i zaboravljena. No, to nije znala, ili nije
htela da zna. Činilo joj se nezamislivim da iko može
da ima drugačije ciljeve, namere, vrednosti i merila od
njenih.
Jednog dana, na njenu životnu scenu stupili su izviđačipresretači beogradskih bašibozuka. Na ulici, zatekavši
je u nekoj raspravi, lovci na stare i usamljene su joj
ponudili pomoć, za početak - oko popravke frižidera, a
zatim i ostale vidove pomoći, uključujući tu i druženje
(iz interesa), ispunjeno slatkorečivošću i prividnom ljubaznošću, koja joj je toliko nedostajala, kao i
ljubav, briga i razumevanje. Shvativši šta joj nedostaje,
svesni da je sama, nezaštićena, i da je sa malobrojnim
rođacima porušila sve mostove, veoma dobro i vešto
organizovani prevaranti počeli su svojski da se trude
oko Odete. Branili su je od agresivnog komšije, vodili
je na razna događanja i predavanja, ručkove po kućama
i po restoranima, u šetnje po njenim omiljenim mestima. Beogradski opsenari i slatkorečivi pauci, bili su
strpljivi i nisu štedeli ni vreme, ni novac, samo da bi
pridobili njenu naklonost, sa ciljem da se okoriste
Odetinom imovinom koju čine stan u strogom centru Beograda i pristojna ušteđevina, pod plaštom
„viših ciljeva i humanitarne svrhe“. Trebalo je samo da
potpiše punomoćje kojim ovlašćuje đavoljeg advokata
da je zastupa i da u njeno ime, i za njen račun, preduzima sve pravne radnje. I malo je nedostajalo da se
Odeta uplete u paukovu mrežu, no dogodilo se nešto
(4) Orchestra 56/58
Duhovi su se uzburkali, javnost se zainteresovala, kontaktiran
je Centar za socijalni rad, stiglo se i do sudije koji vodi Odetin
predmet, usijali su se telefoni, razmenjivani su mejlovi, došlo se
do mnogih kontradiktornih podataka i klupko je polako počelo
da se odmotava. Čitavu akciju pomno su pratili bašibozuci koji,
veruje se, i stoje iza članka koji se pojavio u novinama. Navodno
zabrinuti za Odetinu sudbinu i neopravdanu izolaciju, obratili su
se kolegama iz njenog strukovnog udruženja, stalno ističući da
je za sve što joj se dešava kriv Centar za socijalni rad, a da su
njihove namere časne i poštene. Duboko sumnjajući u te namere,
kolege iz strukovnog udruženja, preuzeli su inicijativu i započeli
akciju spasavanja Odete iz zatočeništva. U saradnji sa Centrom
za socijalni rad i Domom za stara lica, odobreni su im telefonski
razgovori sa Odetom, a zatim i posete. Odeta je mislila da sanja
kada su se kolege pojavile u sobi koju je delila sa još šest, veoma
starih, teško pokretnih i bezvoljnih ženskih osoba. Za razliku od
njih, Odeta je bila živahna, duhovita, visprena, kretala se sama i
bila je veoma srećna što posle toliko meseci odsečenosti od spoljnjeg sveta vidi poznata lica. Usledile su dalje posete, telefonski
pozivi iskrenih prijatelja, razgovori i dogovori koji su rezultirali
premeštanjem u drugi Dom za stara lica, ovoga puta po njenoj
želji, kao i angažovanjem advokata koji će je ubuduće zastupati.
Labudovo jezero
Odeta je, najzad, dostojanstveno zbrinuta, zadovoljna je i srećna i donekle slobodna. I sada, umesto da joj se kao staroj osobi,
koja je ni kriva ni dužna prošla kroz pakao bolnice za „s uma sišavše“, obustavi postupak za lišavanje poslovne sposobnosti,
Odeti predstoje nimalo prijatna ročišta, na kojima treba da se izbori za svoju potpunu slobodu i dostojanstveno treće doba.
Sa druge strane, opasnost i dalje vreba - od beskrupuloznih beogradskih bašibozuka, presretača i izviđača koji ne miruju.
Traže je i raspituju se svuda za Odetu, verovatno se nadajući da će ponovo uspeti da je obrlate i tako povrate plen koji su
neplanirano izgubili. Nadajmo se da im to neće uspeti, ni njima, ni tamo nekom zakonu, niti sudu, i da će „Skaska o Odeti“,
imati srećan kraj.
Sonja Lapatanov
baletska umetnica i putopisac,
predsednik Udruženja baletskih umetnika Srbije (2004/2012)
Tekst je objavljen u Politici 02.03.2012., u dodatku Kultura, nauka, umetnost
Orchestra 56/58 (5)
Piše: Irena Krešić
INTERVJU – Mila Dragićević, primabalerina Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu
SRĐAN MIHIĆ
Zagonetka tela
(6) Orchestra 56/58
Kraljica Margo, Mila Dragićević i Milan Rus
P
očetkom decembra 2011. godine, u naslovnoj ulozi u baletu Bajadera, naša primabalerina Mila Dragićević obeležila
je dvadeset godina umetničkog rada na sceni Narodnog
pozorišta u Beogradu.
Biti balerina i o(p)stati na srpskoj sceni - da li je to za vas izazov ili odbrana tradicije i čuvanja kulture, umetnosti baleta?
Biti balerina dato je od Boga i urođenih ličnih sposobnosti. Ostati
u nečemu na vrhu je najteža stvar. Uspeh se ne prašta, treba ga
gajiti, čuvati i mnogo raditi na tome. Beogradska publika, veoma
merodavna i kulurno obrazovana, nije ni malo naivna. Ipak, ne
znam koje su to sile koje deluju da nam danas ništa više nije sveto,
pa ni umetnost, mesto za radost, eksploraciju, asocijacije, katarzu
od svih nevolja svakodnevnog života.
Tokom svoje karijere prošla sam kroz mnoge likove klasičnog i
modernog baleta. Prema svakom projektu sam imala drugačiji pristup. Kao početnik i kao dete koje tek nevino i željno „uči“ da hoda.
Zahvaljujući iskustvu kroz rad i prirodnom osećaju - instinktu,
naslučivala sam u kom pravcu idem i da li je to dobro za mene.
Naravno, uz podršku koreografa, kao „vođe grupe“ koji vodi - aktivira u meni, ono što se može preneti u konkretnu scenu, vidljivo
materijalizovanu mojim govorom tela.
Jednom ste rekli: Kada živim, ne osećam da živim. Ali kada Balet se uči s noge na nogu i prenosi kao neka vrta tajnog znanja.
Ta „prva noga“ za mene bila je naša primabalerina Višnja Đorđević.
igram, tada osećam da postojim...
Ja imam malo vremena za privatni život. Potpuno sam predana Rad sa njom mi je pomogao u najdelikatnijim trenucima u životu i
profesiji, ali nisam fanatik. Opstati na vrhu je konstantan rad, kroz sazrevanje na sceni. Danas, saradnja sa baletskim umetnikom
veliki uloženi napor i volja da svakodnevno idem na probe, da Svetozarom Adamovićem, poslednje dve godine, stavlja akcenat
vežbam. I kada sam bolesna ili „imam pukotine“, usled nemira na filing, ono što se oseća u vazduhu. Ipak, rad na ulozi Bajadere
duše, moram da radim sa svojim telom. Nije poenta u jednoj sa slavnom ruskom balerinim i pedagogom Komlevom iz Sankt
Peterburga, pružio mi je dirljivo iskustvo i konačno objašnjenje u
dobro odigranoj predstavi, ako svaka sledeća neće biti bolja.
čemu je zagonetka umetnosti i moje profesije. Otvorila me je u
Posle velikih davanja, zbližavanja, otvaranja, deljenja sebe na onome što je moje skriveno, nepoznato Ja i što me je fasciniralo i
sceni, kada možete umreti i ponovo oživeti, nastaju veliki „pado- ostavilo bez teksta.
vi“ –vraćanja sa scene u realnost krhkih granica. Teško je živeti
drugačije od onoga za šta si obučavana, oblikovana kao ličnost još Vaša mala priča. Ko je odgovoran da balerina svakog dana bude
od malih nogu. Konstantan susret sa ogledalom- mojim surovim sve bolja, da kvalitetnije živi i pobedi strahove ?
„nad ja“, koje me usmerava kakva treba da budem i kakva mogu Moj odnos prema profesiji je dosta miran, pun poštovanja i uz
da budem u idealu, nedostižnoj slici.
ogromnu ljubav. Nikako ne mislim da umetnik treba da bude narGde su mediji u ulozi vaše biografije: Beli i Crni labud, Žizela, cisoidan, već samosvestan, za potvrdu sebe „sa viškom“. To veliki
Kitri, Bajadera, Dalila... Da li je to „informacija“ za današnje umetnik zna. Ništa se ne može sakriti na sceni, sve se vidi.
obožavaoce idola promena?
Danas, globalna sajber kultura ima moć kojom vlada veštački,
podređena zahtevu „ zapanjiti svet“. Infrmacija je šok, bolest, perverzija,...Pozorište baleta je ritual, ceremonija, svetkovina - medij
koji nudi neposredne žive komunikacije i gotovo sve se ponovo
dokazuje u afektu iščekivanja. Zbog te posebne vrednosti , kojom
balet osvaja efektom fantastike i zaprepašćenja stvarnosti u nama,
ta informacija o uzvišenom osećanju sebe i ne može se opisati,
zabeležiti fotografijom, slikom.
Poznato je da su moje predstave pune publike i odražavaju dostojanstvo i nivo naše kulture Ali to kao da nije dovoljno za naše
državne institucije sistema - očuvanja umetnika, nacionalne vrednosti, samo po sebi .Ispričaču vam moju malu priču. Kao prvakinja
baleta, ja nemam moju sobu iz koje crpim energiju, gde odmaram
um i telo, posle mukotrpnih proba i predstava I danas još uvek
nije rešeno moje stambeno pitanje. Pitam se da li i ja imam status
izbeglih lica u Beogradu, gde sam rođena u baletskoj kući, moji
roditelji su bili baletski igrači i sestra – prvakinja baleta. I još gore
od toga, za jedan sistem kulture, što ja kao pojedinac nemam kome
da se obratim. Jer, ništa ne tražim na poklon, niti bez pokrića.
Nekada su mediji bili veliki autoriteti, poznavaoci baletske umetnosti na jednom adekvatnom nivou. Sada, koliko primećujem,
ko i kako stigne da piše - promoviše sebe, uzimajući u usta naša Kažu, ljudi ne vole balet, ali vole balerine. U čemu je tajna te
velika imena, a za to ne odgovara...Odavno sam prestala da čitam čud(es)ne žene?
kritike. Ali kada poželim, znam ko je stručan, tada je i pročitam. Magija jeste harizma u našem svetu. Balet je pre svega estetika.
Ako postoji neka istina, kako je vi otkrivate ili bar naslućujete Zato ne čudi da publika voli balerine, očuvane i negovane u lepoti
izražajnih osećanja, koja se otkrivaju jedino maštom. Ali ta čudesna
u stvarima koje miruju tu oko vas?
žena, pred kojom gledalac zastane, oslepi i obnevidi, nije svaka
Balerina stvara. Ona ne priča o tome koliko je doprinela. Balet balerina, već samo ona koja osvaja, najpre, unutrašnjim lepotom,
nije nikada samo ples. On je i gluma; igrati muziku, imati bogatstvom svoga duha koji prevodi u lepi govor Tela, zahvaljujući
autentični ljudski odnos sa partnerom i sa kolegama. Balerina kojem gledalac ima utisak da je voljen.
govori apstraktnim simbolima u formama pokreta osobenog stila
i izraza. Njena istina se samo naslućuje u tom trenu života na Za kraj, čovek je samo tamo čovek gde se igra, čovek postoji
samo u igri.
sceni, koji je već prošao.
Da, to je tačno. Ja živim, igram, volim, umirem, jer za mene to je
isto. Sve izrasta iz postojanja univerzuma sveta igre.
Intervju je objavljen u nedeljniku NIN, 15. 12. 2011.
Orchestra 56/58 (7)
Piše: Irena Krešić
Premijera - Bajadera Ludviga Minkusa, koreografska postavka Gabrijela Komleva k.g
Narodno pozorište u Beogradu, 19. i 24. maj 2011.
Legenda, egzotika
temperament, fluid
Libreto Marijusa Petipa, inspirisan poemom o Šakantuli,
slavnog indijskog pesnika Kalidasa, u čarobnoj senci večnog
ženskog, melodramske produbljene romantične sadržine i
motiva legende i egzotike, afirmiše ljubav žene i muškarca.
Istovremeno predstavlja afirmaciju ženskog i njene slobode
- da bira smrt, predodređene sudbine nesrećne žene. U toj
nametnutoj dilemi jedino voljeni oživljava mrtvu ljubavnicu
u snu, uzdiže je u najvišu sferu anđeoske svite odevene u
belo.
Bajadera,Mila Dragićević
SRĐAN MIHIĆ
Bajadera - Nikija Mila Dragićević, tehnike tečnog stila, neumoljivo strogog, teškog, silovitog sa osećanjem za moduliranje psiholoških vrednosti svog „teksta“ igre i uz minimalnu, mimički neznatnu patnju i raspoloženje, ova na[a diva
balerina, oblikuje svoje otkriće Bajadere kao drugačiju vrstu
dramatičnosti plesa – rituala.
U čemu je bio značaj baleta Bajadera, legendarnog ruskog
koreografa Marijusa Petipa, izvedenog 1877. u Sankt
Peterburgu, a potom u Moskvi, a kakav je njegov smisao
danas? Umetnička vrednost Bajadere nije u trajanju njene
estetske prirode, već njene ideologije - umetnosti velikog
baleta - buržoaskog realizma klasne ideologije građanskog
društva, na vrhuncu njegovog prosperiteta. Strogo kanonizovane koreografske strukture, ekspresivnog dramskog stila,
lepote akademizma,virtuoznosti igre i sa 230 igrača na sceni...
u tom skupu umetničkih rezultata „ pomejeske umetnosti“
obnova ruske Bajadere, crpi svoje razumevanje i značenje, kod
onih njenih savremenika koji je mogu razumeti i visoko ceniti.
Kao novo baletsko delo, Bajadera, u tri čina i pet slika, u
koreografskoj postavci Gabrijele Komleve iz Marijinskog
teatra, prema verziji V.M. Čabukijanija i V.I. Ponomerova,
prvi put je izvedena u istoriji beogradskog Baleta Narodnog
pozorišta.
Koreograf Komleva sačuvala je izvornu vrednost ideologije
ruske Bajadere, bogatstva tonova i akcenata, sugestija i opčinjavanja u svim vidovima imago baleta žena koji gledalac
prima kao umetničku tvorevinu nečeg toplog, nežnog ženskog, uprkos hodu vremena i razvitku umetnosti, vraća u
okrilje tradicije. Svojom suptilnom poentiranom obnovom
Bajadere Komleva je doprinela kreativnom vrhuncu našeg
baleta u sadašanjem trenutku izvođenja Bajadere, u punoj
stilskoj harmoničnosti.
(8) Orchestra 56/58
Lik Solora Jovica Begojev je modelovao više iz intuicije nego
izformalnihkanonizovanihstrukturaigreizvedenesavršenom
tehnikom. U prikazu „muške patnje“ ostavio je dubok trag
doživljaja, erotski, fluidan, temeramentan, čime se predstavio
kao raskošni svetlucavi umetnik koji vlada sobom. Gamzati,
drugi tip žene - suprotnost Bajaderi, Tamara Ivanović je
trebala da sa više određenja sugestivnih ženskih akcenata
strasti, uobliči svoj lik žene koja seje uništenje i smrt, jer nije
dovoljno imati umeće tehnike, često neenergične i neefektne
( fuetei), za autentični psihološki čin stvaranja.
Veliki ansambl u brojnim uvežbanim deonicama, kao i solistički nastupi iz divertismana i svita Kraljevstva senki ( 32
balerine u belom), pronašao je vrednosni izraz lepog,vizuelnog
i sugestivnog načina predstavljanja ženskog ansambla, po
ugledu na „carska “ baletska pozorišta belog baleta.
Scenografija Borisa Maksimovića ( štampani dekor, scenski
prostor bez osećanja dubine, kič plastika) drastično je uništila osnovnu ideju dela „faraonske scenografije“, arhitekturu
velikog maharadžinog dvorca u vrtovima iz snova što se
prostiru u dubini beskraja. I kostimi Olge Mrđenović (u
mračnim kič bojama, neadekvatnog materijala, u neskladnu
sa likovima),oduzeli su uzvišenost, slikovitost i asocijativnost
doživljaja u aspektu simbolizacije i označavanja ulepšanog
sveta egzotike i mistike Bajadere.
Velika je zasluga dirigenta Đorđa Pavlovića u doprinosu izvanrednom izvođenju Orkestra Narodnog Pozorišta.
I „druga“ premijera Bajadere : Ana Pavlović - Bajadera
Nikija, Jovan Veselinović - Solor, Dalija Imanić - Gamzati
... osobene stvaralačke originalnosti, dala je određenu meru
scenske kulture baleta o ženi koja je u životu jedno, a u
umetnosti drugo.
Objavljeno u nedeljniku NIN 02.06.2011.
Ogledalo igre
Piše: Milica Zajcev
Beleške o igračkim događajima na beogradskim scenama.
K
ada pišete kritike o zbivanjima u umetničkoj igri
raznovrsnih predznaka skoro šest decenija, onda zaželite
da ponešto izmenite u saopštavanju svojih utisaka o njima i
da čitaocima pružite neki drugi način, od godinama čitanog, kojim
bi ih zainteresovali da pojedinu predstavu, koreografa, izvodjače
vide i dožive. Razmišljajući o tome, učinilo mi se da je haiku
poezija istinska inspiracija za takav preokret. Kratko, jasno,obojeno
u odgovarajućoj meri koliko znanjem, toliko i emocijama. Stoga
želim da svojim vernim čitaocima mnogih generacija ponudim
svoje novo OGLEDALO IGRE na stranicama časopisa Orchestra,
koje će svojim odsjajem pobuditi, pre svega, njihovu radoznalost da
vide određeni igrački dogadjaj ili da ga, što je još važnije, ponovo
dožive i upotpune vremenom oblikovano sopstveno gledište.
Radovaću se da u tome uspem.
Kako, iz poznatih razloga, Orchestra izlazi mnogo ređe nego što
redakcija i čitaoci žele,u mom “ogledalu” će morati da se ogledaju
igrački događaji, čije su premijere izvedene i pre nekoliko meseci.
No, to nije prepreka da se o njima kratko piše i da se oni prvi put
ili ponovo pogledaju. Jer, obrazovanu plesnu publiku ne formira
samo sporadičan odlazak na igračku predstavu, več i kontinuitet
u razmišljanju o njenim dometima – o koreografskoj postavci,
o izvođačima, o autorima muzike, kostima, scenografije i, što je
veoma važno, određenoj dramaturškoj obradi igračkog sadržaja.
Za početak svog haiku kritičarskog razdoblja odabrala sam
događaje na beogradskim igračkim scenama koji su viđeni u
pozorišnoj sezoni 2011/2012.godini.
45. B I T E F 2011.
Kao što je uobičajeno i na 45. Beogradskom internacionalnom teatarskom festivalu izvedene su igračke predstave savremenog plesnog
opredeljenja.
15.septembar 2011. u Ateljeu 212,
AKO BISMO SVI MALO UTIHNULI.
Koncept i koreografija: Snježana Abramović Milković.
Izvođači: Bitef dens kompanija (Bitef Dance Company)
Prva odigrana predstava na 45. Bitefu bila je i prva u sezoni 2011/2012. u Beogradu. Poznata umetnica iz Hrvatske Snježana Abramović
Milković svoju predstavu, koja bi mogla imati i naslov U potzrazi za razumevanjem, je zajedno sa izabranim izvođačima, koje je predvodila
primabalerina Ašhen Ataljanc, za temu odabrala sociološko - psihološko - filosofsko analiziranje postupaka jedinke u savremenom
društvu. Uskovitlana igra je imala snažnu tenziju iskazivanu upečatljivim pokretima, koji su smisaono izrastali iz predloška predstave.
U buci uzavrelog besa, koju su sopstvenim telima stvarali, oni su svojim telima istovremeno otkrivali sopstvene tišine i misli ponirući u
vlastitu duhovnost, koja, uprkos individualne sebičnosti, ipak ide ka nalaženju uzajamne bliskosti ispunjene osećajnošču.
Taj dugi, zanimljivom igračkom leksikom traženi put ka drugima, obilovao je solo plesovima, duetima, frontalnim nastupima celog
ansambla. Samovanju, voajerizmu, bučnom nedostatku razumevanja drugih, suprotstavljao se čudesan nebeski ples Ašhen Ataljanc sa
pet svojih saigrača. Stapanje gotovo nespojivih individualnosti kao da je isticalo u prvi plan okosnicu centralnog pitanja ovog upečatljivog
plesnog dela, onog koje je Felini postavio na kraju svoga filma Glas meseca: Ako bismo svi malo utihnuli, možda bismo nešto i razumeli.
JELENA JANKOVIĆ
Ako bismo svi malo utihnuli
Orchestra 56/58 (9)
Ogledalo igre
Bez naslova
20. septembar 2011, Centar za kulturnu dekontaminaciju
BEZ NASLOVA,
Koncept i režija: Jožef Nađ
Istraživanje prostora intimnosti dovelo je poznatog pozorišnog umetnika Jožefa Nađa i njegovu partnerku An Sofi Lanselin u prostor
kocke dimenzija 5x5 u kojoj se odvija koreografsko, filosofsko i estetsko istraživanje sopstvene i uzajamne intimnosti.U kon-tekstu
ograničenog prostora, Nađ i Lanselin mikroanalizom pozorišnog performansa, specifičnim oblicima teatra pokreta, analiziraju i mogući
odnos publike prema načinu na koji saopštavaju elemente modifikacija intimnosti. Taj strogo omeđeni prostor kretanja izvođača mnogo
više pogoduje no veliki scenski prostor, veoma koncentrisanoj, minimalističkoj i intenzivnoj igri, koju koreograf veoma osmišljeno vodi.
Pod svetlošću
sveća dvoje izvođača otkrivaju sopstvenu intimnost, međusobno je suprotstavljaju, nailaze na uzajamno razumevanje, koje, međutim,
dugo ne traje. Polemišući tokom performansa sa svojom idejom intimnosti i stvaranja pozorišnog čina, autor često ostaje teško dostupan
širem krugu gledalaca zbog svoje introvertnosti.
Postavljena u Regionalnom kreativnom centru “Jožef Nađ” u Kanjiži plesna drama dvoje aktera Bez naslova je bila namenjena premijernom
izvođenju na Praškom kvadrijenalu, gde je, kao i na potonjim gostovanjima u inostranstvu dobila veoma visoke ocene stručne javnosti. Ova
osamdeset minutna predstava inspirisana Direrovom triologijom i pesmama Pola Celana je, čini se, najkompletnije misaono ostvarenje
Jožefa Nađa, jer samosvojnom mrežom pokreta upućuje na pesnikove stihove:
Ni šum ni svetlost
Ne šunja se između nas i ne daje odgovor.
24. septembar 2011,
GARDENIJA.
Režija: Alen Platel&Frank Vant Laecke, Koncept: Vanesa van Durm
Na samom kraju 45. Bitefa čuveni savremeni belgijski reditelj Alen Platel, čije koreografije su već viđene u Beogradu, je sa svojim
ansamblom Le ballet C de la B i saradnicima predstavio svoju čudesnu tužno-humornu predstavu Gardenija.
Pred zatvaranje davno osnovanog pozorišta, koje je nosilo ime prelepog cveta, sakupili su se njegovi stari članovi –travestiti da bi,
izvodeći svoje nekada najpopularnije tačke, otkrili tajne svoga najintimnijeg života. Izvođenje njihovih songova i igara suprotstavljeno
Pravoj ženi i privlačnom Rusu a la Nurejev plenilo je do zanosa strasnom teatarskom zanesenošću, a nekada su otkrivali sa iskrenom
gorčinom svoj samosvojini svet. Dva sata neprestane angažovanosti vremešnih “dama” (nekadašnjih mladića), kabaretskih travertiranih
izvođača, koji su davno sišli sa dasaka što život znače, transeksualaca koji nikada nisu ni bili na njima, prošlo je u trenu.
Dirljivost njihove tuge za prošlim vremenima kabaretskog sjaja na njihovoj poslednjoj predstavi plenila je iskrenošću njihovog neobičnog
sveta,topline nežnosti i lakoumnosti, te je njihov ples i pored vremešnosti izvođača bio tehnički gotovo besprekoran, a osmeh na
njihovom licu mamio je suzu u gledaočevom oku.Vrhunska profesionalnost i duhovito poigravanje osećanjima.
(10) Orchestra 56/58
Ogledalo igre
27.septembar 2011, velika scena Opere i teatra Madlenianum,premijera
PRAZNIK LJUBAVI,
Režija, koreografija i scenografija: Aleksandar Ilić
VLADIMIR NEŠOVIĆ
Ambiciozan poduhvat je, nesumnjivo, postaviti baletsku
predstavu po romanu Capsella bursa pastoris Teodore Sujić,
čija istinita ljubavna poezija nadrasta sva vremena. Tanana
i nadahnuta, mladalačkom iskrenošću istkana proza moje
prijateljice bila je za nas, njene vršnjakinje, zaista praznik
ljubavi, naivne i čiste, kakva se u našoj prvoj mladosti negovala.
Stoga sam, možda i pogrešno, mislila da će balet nadahnut
takvim mladenački naivnim doživljajem prve ljubavi biti daleko
poetičniji no što nam je ponuđeneno sa scene Madlenianuma.
Plesna leksika koreografa Aleksandra Ilića bila je opora,
snažna, uzvitlana i mogla je biti ilustracija i nekog sasvim
različitog sadržaja. To nikako ne znači da se u postavci trebalo
više zadržati na naivnim, narativnim,”sladunjavim” pasažima,
ali Teodorin tajnoviti praznik ljubavi nije prožimao zbivanja
na sceni.
Više prostora u scenskoj plesnoj adaptaciji opisima Beograda,
koji su i za nekadašnja i za ova vremena sjajni u knjizi sa
naslovom tanane i lepe biljke, sigurno nije moglo biti. Ali, za
moju generaciju, koja je sa zahvalnošću prihvatala prepravljenu
odeću predratnih mama, tetaka i komšinica, koja nije odlazila
u šetnju bez knjige, koja se, možda, više slagala sa bojom
prepravljene suknje, no sa sa sadržajem podobnim sopstvenim
godinama, vrhunski doživljaj je bila pozorišna predstava, nova filmska adaptacija poznatog književnog dela, koncert na Kolarcu, emotivno je
bila ushićena ukradenim poljupcem – a Ilićev balet je bio više slika savremenih devojačkih snova, no naših davnih.
Izvođenje predstave je bilo povereno igračkim umetnicama Milici Bezmarević, Olgi Olčan, Ani Ivančević, Smiljani Stokić,Tijani Šebez,
Nini Raca i koliko zavodljivom, toliko i oholom Milošu Marijanu dobro zamišljenom jedinom muškom liku u predstavi.
Scenografija, kostimi, muzički kolaž imali su posebnu scensku vrednost. No, neka mi bude oprošteno, na generacijskoj zapitanosti, nije li cela
predstava bila neka druga, decenijama i duhom i igrom, udaljena od svoga izvornika Capselle bursa pastoris?
01.oktobar 2011. Sava Centar
MLADI BALET TEATRA MILANSKE SKALE
Baletska škola Akademije Teatra milanske Skale, osnovane 1813. godine, na čijem čelu je danas direktor Frederiko Olivieri, gostovala je u
beogradskom Sava centru izvodeći koreografije Balanšina, Kilijana i Preljocaja.Veoma dobro igrački obrazovani mladi umetnici iz Italije
sa podjednakim uspehom, vrednim pohvale, izveli su Večernje pesme Dvoržaka u uvek zanimljivoj i duhovitoj postavci Jiržija Kilijana, Bele
suze na muziku baroknih kompozitora u koreografskoj vizija Anželina Preljocaja i čuvene Balanšinove Teme i varijacije neoklasičnog stila,
a na muziku P. I.Čajkovskog. Ovaj ozbiljan program veoma suvereno su tehnički savladali diplomci Baletske škole iz Milana, no ostali su
u granicama dobrog školskog koncerta. Stilsko opredeljenje svakog od izvedenih dela je strogo poštovano, no niko od mladih izvođača
nije posedovao posebno uočljivu individualnost, koja se mogla izraziti izuzetnom tehničkom virtuoznošću, ličnom duhovnom snagom ili
jednostavno iskricom šarma budućih zvezda svetske umetničke igre.
Možda će mi se zameriti neobjektivnost ili pristrasnost, ali nismo zapazili ni jednu izrazitu igračku individualnost, koju smo, u impozantnom
broju školskih koncerata naših baletskih škola uočavali tokom decenija. Mnogi od tih naših diplomaca postali su čak isvetski poznati
umetnici ili vodeće ličnosti u domaćim baletskim i igračkim ansamblima.
Treba imati poverenja i u sopstvene mlade umetničke snage i omogućiti im obrazovanje dostojno njihovih istinskih talenata.
Oktobar 2011.
JEZIK ZIDOVA,
koreografija i režija: G.Vajzman i R. Haver
Gostovanje Forma za novi ples povodom obeležavanja 150. godišnjice
Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu
Igračka predstava Jezik zidova baletskog ansambla SNP u Novom Sadu odnosno Foruma za novi ples, ovenčana brojnim nagradama – 12.
INFANT, 4o.BITEF (nagrada publike), Nagrada „Dimitrije Parlić“ – sve 2006.godine i Teatarfest 2000, Sarajevo – za raznolikost ispoljene
energije i suptilnu preciznost kolektivnog plesnog izraza i Pohvala za klaustopotentnost ormara - i na svom drugom gostovanju u Beogradu
pokazala je čudesnu energiju sedam sjajnih igračica iz SNP u Novom Sadu koje su nas između izbledelih tapeta,barskih stolica i stolova, uz
elektro-akustičnu muziku Elada Koena sugestivno vodile kroz istraživanje ženskog izražavanja u savremenoj igri. Njihovo dinamično kretanje
između haosa i disciplinovanog reda, proizvodilo je gotovo zaraznu životnu energiju, koja nadizali sopstvena ograničenja „urođenog stida
i mogućih društvenih osuda“. Ta nesvakidašnja i toliko zahtevana energija u savremenoj umetničkoj igri u predstavi novosađanki je mogla
samo izazvati oduševljenje i poštovanje. Posle toliko godina od premijernog izvođenja „prva podela“, kao i nove interpretatorke, su sa takvom
silinom odigrale moguće razbijanje pokretom uskih okvira intime i sposobnost da se u međusobnoj komunikaciji dosegne zajedništvo sa
drugima, da čak mogu gledaocima postaviti pitanje u čemu je „tajna“ njhovog tako snažnog, tako predanog i uzbuđujećeg izvođenja plesne
postavke univerzalnog predznaka koju su izmaštali Gaj Vajzman i Roni Haver.
Orchestra 56/58 (11)
MILOŠ KODEMO
Grk Zorba , Slobodan Stefanović i Desimir Stanojević
06. oktobar 2011.
GRK ZORBA, beogradska premijera,
produkcija Pozorište na Terazijama i Grad teatar Budva
Ne upuštajući se u sveobuhvatnu ocenu izvođenja mjuzikla Grk Zorba u adaptacijiji i režiji Mihaila Vukobratovića, čini mi se
da mogućnosti koje pruža muzička komponenta predstave koju je osmislio dirigent Vojkan Borisavljević, nije u potpunosti
iskorišćena u koreografskoj postavci Snežane Zablaćanski. Iako se oslanjala na dobro poznate elemente grčke narodne igre, čini se
da koreografija sa različitim igračkim sastavom izvođača nije dosegla onu ritmičku preciznost, tajnovitost sporog, ali upečatljivog
dinamičkog rasta od laganih uvodnih pasaža do krešenda uskovitlanog plesa, kakva se očekivala.
U tom pogledu izvesne dopune i nijansiranja u postavci igara za ovaj mjuzikl mislim da bi bila poželjna.
14. oktobar 2011.
BOŽANSTVENA KOMEDIJA, beogradska premijera u Bitef teatru
Koncept i koreografija: Edvard Klug (Edward Clug)
U istom mesecu još jedna beogradska premijera koprodukcije Budva grad teatra sa beogradskim pozorištem, ovoga puta plesna
predstava Božanstvena komedija u Bitef teataru. U postavci Eduarda Kluga, koreografa rumunskog porekla, koji već dugo stvara u
Mariboru (dao je i scenografiju i dizajn svetla ove predstave, koju je kostimski opremila Maja Mirković, a muziku komponovali
Borut Kržišnik i Milko Lazar), igrači Bitef dens kompanije Ašhen Ataljanc, Nikola Tomašević,Strahinja Lacković, Miloš
Isailović,Uroš Petronijević. Ana Ignjatović Zagorac, Nevena Jević i drugi u alternacijama su ispoljili zavidan nivo inetrpretativnih
moći u savremenoj umetničkoj igri.
Kamerno plesno viđenje Danteove Božanstvene komedije predstavilo je samosvojnost koreografskog jezika Edvarda Kluga koji, i
kada smo sami sebe uverevali da je u savremenoj igri „već sve rečeno odnosno iskoreografisano“, uneo novo promišljanje umetničkog
pokreta u svojevrsnoj, autorskoj interpretaciji jednog od najsjajnijih bisera svetske književnosti. Tri različita duševna stanja u hodu
kroz područje smrti dok boraviš među živima on sofisticira elementima modernog plesa stvarajući kompleksne situacije za osam
izvođača u scenskom prostoru. Pri tome dijalog i uzajamnuo delovanje pojedinca na grupu i obratno ne želi da pojednostavi
traženjem istovetne percepcija gledalaca. Jedino što je za njega van svake modifikacije ili sumnje odnosno modernizovanja
Danteove poezije je pesnikova ljubav prema Betrisi.
Smestiti Pakao u arenu takmičenja u Standardnim plesovima bilo je izuzetno osmišljen potez u Klugovoj režiji. Time su poštovani
kriterijumi savremenog društva, koji vode Paklu – biti savršen, biti takmičar, biti veštački lep, nositi budno praćen broj, koji može biti
izbrisan ili zamenjen u toku života. Trajanje scene Čistilišta, prilagođene teatarskom vremenu je korak ka Raju, stoga osnovni motiv
Klugovog vođenja putovanja Božanstvenim putem Dantea biva ovaploćen svežim i upečatljivim burno dinamičnim i ritmički
mnogoznačnim duetima i skupnim igrama čiji je podtekst Pakao (vidimo se) u raju!
Konsekventno plovljenje ovim putovanjem od prošlosti ka modernom izrazu dovelo je Kluga, zahvaljijući i odičnim izvođačima,
do Nagrade „Dimitrije Parlić“ za najbolju koreografiju na našim plesnim scenama u 2011. godini. Takvo odličje se može sa
zadovoljstvom pozdraviti.
(12) Orchestra 56/58
JELENA JANKOVIĆ
Božanstvena komedija, Bitef Dance Company, Ašhen Ataljanc i Strahinja Lacković
Orchestra 56/58 (13)
Ogledalo igre
02.novembar 2011.
APPLE LOVE ili 9 PRIČA O POTPUNOJ LJUBAVI u Bitef teatru
Gostovanje Kompanije Fizički teatar iz Španije
Scenska postavka: Iker Gomez
Španska kompanija Teataro Fisico (Fizički teatar) na gostovanju u Bitef teatru izvela je svoj celovečernji program Aplle love
kombinujući ples, fizički teatar, scenski video i živu muziku.U svojih devet priča dve balerine, jedan pevač, pet video spotova
pomažu glavnom junaku da istraži mogućnost Potpune ljubavi koja se „oseća u vazduhu“ i ispoljava u najrazličitijim oblastima:
od one sveprisutne u komunikaciji jedinke sa svetom, do tevenovela sa ljubavnim klišeima, žutoj štampi, veb sajtu neke poznate
ličnosti gde se može četovati sa svojim idolom...
Režija, video dizajn i koreografija osnivača kompanije Fizički teatar Ikara Gomeza budno prati raznovrsne oblike i inspiracije
u traganju za Potpunom ljubavi, koje podstiče brižljivo odabrana muzika u produkciji Bigoringa ( adaptacija poznatih partitura
iz Groznice subitnje večeri,Karmine Burana,Priče sa zapadne strane, arija iz opere Lovci bisera i drugih). Neizbežna doza humora
kao da potvrđuje ono što autori žele da prikažu kao rezultat svoga suočavanja sa celovitom ljubavlju, koja, bez obzira što
se njom bavi „ceo svet“ , ustvari živi van stvarnosti. Kroz raznovrsne žanrove savremene teatarske produkcije Gomez i
njegovi disciplinovani izvođači ubeđuju gledaoce da je ljubav potpunija ako je fascinantna i ako se odvija u jednoj uzvišenoj
realnosti.
Predstava je uglađena, zanimljivo koncipirana, ali sa čisto plesne strane ponešto nemušta i podložna brzom zaboravljanju.
12. novembar 2011.
POLUINTERPRETACIJE, gostovanje BAD Co. iz Zagreba
Kompozicija i modulacije: Nikolina Pristaš
Poluinterpretacije ili kako objasniti suvremeni ples polumrtvom zecu je solo predstava Nikoline Pristaš, koja na ozbiljan naučni
način raščlanjuje „koreografsko nesvesno“ i ono što nastaje u interakciji umetničkog plesa i gledalaca. Stručnost onih kojima
je namenjena studija predloška predstave Marka Kostanića zahteva obimno znanje koje širi krug gledalaca ne poseduje. Tako
da solo interpretacija Nikoline Pristaš, skladna i razložna, i nedovoljno zainteresovanom gledaocu može imponovati samo
zbog čistoće izraza i spretnosti koja se ispoljava i bez udubljavanja u studiozno napisan predložak.
Gledaoci u Bitef teataru su veoma srdačno pozdravili Nikolinu Pristaš, odajući joj priznanje za samosvojno tumačenje
savremenog plesa (iako nisu bili polumrtvi zečevi), koje i bez analitičkih pismenih uputstava ima teatarsku i izvođačku
vrednost.
JELENA JANKOVIĆ
Aleksandar, Dejan Kolarov
(14) Orchestra 56/58
Ogledalo igre
15. novembar i 6. decembar 2011.
ALEKSANDAR / dve ravnopravne premijerske
podele u Narodnom pozorištu u Beogradu
Koreografija: Ronald Savković, kao gost
Svetska premijera (što nije čest slučaj na našoj baletskoj sceni) predstave Aleksandar upoznala je sa koreografskim
stremljenjima Rolanda Savkovića, veoma dobrog klasičnog baletskog umetnika, kojeg je beogradska publika već imala
zadovoljstvo da pozdravi. Njegova postavka zasnovana na nekim od činjenica iz života najvećeg vojskovođe u istoriji,
zasnovana na iskustvenom znanju o smisaonosti i efektnosti muške umetničke igre bila je skladna, ali joj je nedostajala
dramaturška koherentnost, koja bi predstavu činila celovitijom. Obe podele su bile veoma dobro odabrane, ansambli
sigurni u izvođenju svojih deonica, pa je autorova namera da naglasi da su Aleksandrovu harizmu gradili oni oko njega,
gotovo više nego on sam, imala dobre obrise.
Utisak je da su ličnosti u okruženju Aleksandra bile skladno igrački profilirane ali je nedostajalo više unisone snage u
plesnoj leksici scena ratovanja, kao i smirenosti onih tako retkih trenutaka u vojskovođinom životu kada se mogao sebi
posvetiti. U tom smislu plesni opisi Aleksandrovih roditelja, majke Olimpije (Mila Dragičević/Milica Jević), oca Filipa
II (Milan Rus/Miloš Marijan) su bili slikovitiji od čisto klasično zamišljenih interpretacija princeza, koju su skladno
igrale Ana Pavlović i Bojana Žegarac (Roksana), Bojana Žegarac i Dalija Imanić (Stateira) i Bojana Žegarac i Ivana
Kozomara (Dripetis).
U brojnim solo i skupnim plesovima istakli su se članovi muškog ansambla ujednačenom igrom, ali svu naklonost
publike su osvojili Strahinja Lacković i Nikola Tomašević u duetnoj igri robova, koja je gledaoce, kao i stručnjake,
morala osvojiti snažnom, brzom, efektnom igrom, kakva se odavno nije videla na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.
I koreograf i raspoloženi interpretatori, koji nisu štedeli ni poslednji atom snage, bili su i prijatno iznenađenje zbog
potpunog predavanja ni malo lako izvodljivoj srčanoj igri koja je bila nesumnjivi vrhunac ove igračke predstave.
15. novembar 2011.
KONCERT DEKADENCIJE, u izvođenju Plavog pozorišta u
Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu
Čini mi se da nikada neću zaboraviti taj ledeni dan 2o. februara 1996. godine kada se u Rex-u rodilo jedno novo
pozorište u Beogradu, Plavo pozorište –pozorišna laboratorija. Njegovi osnivači Tanja Pajović i Nenad Čolić, lako
odeveni u sali nekadašnjeg bioskopa na Dorćolu koja se uopšte nije grejala, svojim dobronamernim gledaocima u
kompletnoj zimskoj opremi, prikazali su Sonet bez nasova sa mnogo vere i samopuzdanja u ono što rade. Posle njihove
predstave sam napisala : ...To je zaista ozbiljan pozorišni čin, opor u raščlanjavanju međusobnih ljudskih odnosa, osmišljen u
svakom detalju, pun pozitivne izvođačke energije, igran, pevan i glumljen sa srcem i za srce...
To je bio početak rada „plavih“ maštovnjaka čiji sam rad povremeno pratila. Na Koncertu dekadencije sam opet uživala u
ostvarenju pozorišta „koje voli da svira i peva“, a i da igra.
Ovoga puta su se prisećali melodija i ritmova svojih predstava izvedenih između 2ooo. i 2008. godine na sebi svojstven
humoran način. Ostvarili su neku vrstu prekomponovanja teatra kroz percepciju i senzibilitet muzike. Nisu želeli da
muzika iz njihovih predstava završi u arhivu, nego su je ponovo oživeli, raspevali. U režiji Nenada Čolića sa izvođačima
Dejanom Stojkovićem, Mašom Jelić, Markom Potkonjakom i Jelenom Martinović, uz već poznate saradnike, a i
tekstove Fridriha Ničea Tako je govorio Zaratustra i Dž. Holingdejla Niče-život i filozofija, stvarano je P o z o r i š te,
koje je oplemenjivalo oči i duše gledalaca.
03. decembar 2011. Sava centar
ZAHAROVA I PRIJATELJI
Po nepisanoj tradiciji i na kraju kalendarske 2011. godine priređen je Gala baletski divertisman Zaharova i prijatelji
u Sava centru, na kojem su najavljeni najlepši dueti i sola iz klasičnih, neoklasičnih i savremenih baleta. Jedna od
najboljih savremenih balerina u svetu, Svetlana Zaharova, koja je sa izuzetnim umetničkim uspehom ostvarila preko
3o uloga klasičnog baletskog repertoara i podjednako vrhunski interpretira i dela savremenijih koreografa kao što su
Balanšin, MakMilan, Nojmajer, Ratmanski i drugi, je ovoga puta dovela novu ekipu svojih prijatelja, veoma dobrih
baletskih umetnika, Silviju Azoni, Aleksandra Rjapka, Denisa Atilu, Kristinu Kretovu, Aleksandra Volčkova, Vjačeslava
Lopatina, Juliju Coi, Evgenija Ivančenka, Anastasiju Staškevič.
U programu, koji je trajao pun sat, izvedeni su sola i dueti klasičnog repertoara – Labudovo jezero, Uspavana lepotica,
Plamen Pariza, i postavke savremenijih koreografa Proleće i jesen Nojmajera, Buržuj B.Van Kavenberga, Prolećne vode
Meserera, Otkrovenja M.Hirojame, Glas dve mandoline T.Zacea, Karmen A. Alosa, Romeo i Julija J. Grigoroviča, Osećati
se dobro D.Antila, Treća simfonija Dž. Nojmajera. Namerno podsećam na koreografe čija smo ostvarenja ranije videli, a
ovoga puta su neka i prvi put izvedena u Beogradu.
Vrhunac večeri je bilo čuveno solo Smrt labuda na muziku K. Sen Sansa u koreografiji Mihaila Fokina, koje je vrhunski
izvela Svetlana Zaharova.
Ovakvi divertismani su retkost na drugim beogradskin scenama, pa ih naša sadašnja publika doživljava kao novinu,
mada oni to nikako nisu. Divertismani pune veliku dvoranu Sava centra koja oduševljeno prima umetnike. Organizovati
takve baletske večeri je pun pogodak i za publiku i za domaćine takvih gostovanja. No, bilo bi sigurno još bolje da
gledaoci saznaju još više o sjajnoj balerini koja predvodi svoje prijatelje kada bi ona ili oni nastupili u nekoj od baletskih
predstava naših pozorišta. A do tada možemo biti samo zadovoljni onim što nam svojom organizacijom poklanja Sava
centar.
Orchestra 56/58 (15)
Ogledalo igre
08.decembar 2011.
MILA DRAGIČEVIĆ slavi 20 godina umetničkog rada u baletu
Bajadera Ludivuga Minkusa
Lep događaj koji treba zapamtiti i koji je zaokružio bogatu i raznovrsnu igračku karijeru Mile Dragičević, jedne od najsjajnijih prvakinja
beogradskog Baleta. Više o njoj i njenoj umetnosti čitajte na stranicama ovog broja Orchestre.
10.decembar 2011. Opera i teatar Madlenianum
SEVERNA BAJKA,
Reditelj, koreograf i dramaturg: Staša Zurovac, kao gost
Balet Severna bajka po muzici Edvarda Griga za dramu Henrika Ibzena Per Gint postavio je u Beogradu rado pozdravljen hrvatski
koreograf Staša Zurovac. Kroz osamnaest scena iz baleta on je samosvojnim plesnim jezikom izmaštao svoju verziju sudbine Ibzenvog
poznatog junaka. Solističke deonice su tumačili solisti Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu i Bitef dens kompanije, predano i u punom
zamahu. Odeveni u bele kostime Bjanke Adžić Ursulov, u zanimljivom dekoru Valentina Svetozareva, uz orkestar Madlenianuma koji
je suvereno vodio Stanko Jovanović, oni su Zurovčeve zamisli diciplinovano ostvarivali, ali ovoga puta to nije bio ples koji bi publiku
„uhvatio“ i zakovitlao njene asocijacije i misli, tako da je opšti utisak ponet sa predstave hermetički i sterilan ili možda smrznut od
sirove studeni podneblja u kojem se odvija.
Najdublji utisak su ostavile vokalne deonice koje su u slikovitom prevodu Husnije Kurtovića izveli Nenad Nenić (Per Gint), Jasmia
Stojković (Solvjeg) i Tanja
Obrenović(Anitra). Njihovo muziciranje ostaje dugo i duboko da odzvanja u bićima publike, što se, za utisak koji ostavlja ples u ovom
„mega“ projektu nikako ne bi moglo reći. Sve te scene „monstr“ igračke drame brzo blede i ne ostavljaju očekivani utisak u nama.
V. NEŠOVIĆ
Severna bajka, Uroš Petronijević, Miloš Marijan i ansambl
(16) Orchestra 56/58
JELENA JANKOVIĆ
Soneti, kor. Dunja Jocić, Milica Pisić
03.mart 2012.
SONETI, trodelna plesna predstava inspirisana Šekspirovim sonetima
Koreografi: Dunja Jocić, Dalija Aćin Telander, Leo Mujić, Bitef teatar
Plesni eho Šekspirovih soneta tri naša koreografa, već afirmisana i kod nas i u svetu, doneo je predstavu nabijenu
fizički snažnim izkazavanjem, ali isuviše namerno neosvetljenu, tako da se napor izvođača gubio u toj tami
veoma mračne pozornice. Nešto više osvetlenja bi pojačalo utisak plastične spontanosti u postavci Dunje Jocić
gde se mnoštvo negativnosti u uskovitlanom svetu, pa i u umjetnosti što joj vlast jezik zauzla... misaono prenosilo
u sola i duete savremene plesne leksike.
Ana Ignjatović Zagorac, u gotovo potpunoj tmini i kostimu koji ničim nije isticao odlike određenog pola,
je strpljivo tkala igru na tlu po zamisli Dalije Aćin Telander, koja bi se više uočavala i razumela da se bolje
videla.
Igra kakvu je zamislio, nadahnut Šekspirovim sonetima, Leo Mujić, pored rasprave o seksualnoj opredeljenosti
pojedinaca kroz njihove zajedničke igre koje su bivale prekinute razlazima, imala je jedan veoma dobro zamišljen
vrhunac u kojoj se dominacija Žene- igračice, Ašhen Ataljanc, nad suigračima u vazdušnim prostorima scene,
spretno odvija u sjajno zamišljenoj vazdušnoj podršci.
10. april 2012. Mala scena Opere i teatra Madlenianuma
BALADA O MESECU LUTALICI Dušana Radića i
SOBAREVA METLA Miloja Milojevića
Koreograf i reditelj: Aleksandar Ilić.
Premijera dva srpska baleta u koprodukciji Opere i teatra Madelenianum i Muzikološkog društva Srbije, a
nekim čudom i u okviru 9. BFI koji je prethodnih osam izdanja bežao od svake pomisli da prikaže neko domaće
delo i upornim ćutanjem omalovažavao svaku primedbu u tom smislu, a time i svoje programe.
No, treba pozdraviti učesnike koprodukcije i biti zahvalan što se dva značajna muzičko-scenska dela srpskih
kompozitora „oživljavaju“ posle toliko decenija. Praizvođenje Balade bilo je 19. oktobra 1960. godine
u Narodnom pozorištu u Beogradu. To je bio i prvi veći koreografski rad Mire Sanjine zasnovan na tada
savremenom plesnom jeziku.
Burleskna ljubavna igra o pesniku – lutalici nesnalažljivom u košmaru moderne civilizacije, koga njegov
racionalni, ironični dvojnik vodi čak na Mesec da bi ga uverio da nigde nema njegovih ideala, zamišljena je i
izvedena sa težnjom da se prevaziđu tradicionalni okviri čisto igračkog ostvarenja. Autori Balade kroz govoreni
stih, plesni pokret, mimiku, scenografiju i kostim tražili su izvesnu ravnopravnost u svom totalnom pozorištu,
što su poštovali izvođači, Mladen Jagušt (Pesnik), Pavle Minčić (Dvojnik), koji je govorio stihove Bore Čosića,
i mlade prvakinje Višnja Đorđević i Lidija Pilipenko. Dekor i kostime dao je Dušan Ristić.
Veoma imponuje učešće tada mladih umetnika od kojih su svi izgradili veoma zapažene i dragocene karijere
u srpskom pozorištu, tako da je nova verzija postavke Balade obavezivala njene autore. Ukratko, Balada je
postavljena na snimak Radićeve muzike načinjen 1984. godine, koji izvodi Hor i SO RTS sa dirigentom
Vančom Čavdarskim i Aleksandrom Ivanović mecosopranom, a narator je Petar Karalj. Koreograf i reditelj
Aleksandar Saša Ilić, a izvođači odabrani solisti baletskog ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu. Njihova
mesečeva balada je bila racionalna, manje romantična u vizuelnom pogledu od prvoostvarene, koreografske
deonice su bile čisto postavljene, precizno izvedene, ali su se mogle odnositi i na neki drugi plesni komad.Više
vezanosti za autorovo maštanjem prikrivanje preozbiljnih stvari nije do kraja ispoštovano, pa je i osmehnutost
na burleksno ishodište izostala.
Orchestra 56/58 (17)
VLADIMIR NEŠOVIĆ
Balada o mesecu lutalici , Olga Olćan, Igor Pastor, Rauscher Balint
Koreografski jezik je i ovde moderan, izvođači primereni,
kostimi i pokretna scenografija veoma uspešni u asociranju na
boje i oblike nastanka dela, ali ni ovde se od toga dalje nije
otišlo, jer, treba priznati, prvog uzora se retko ko seća. Možda je
trebalo u Arhivu RTS potražiti televizijsku adaptaciju Sobareve
metle koju je uradila Jelena Šantić i u njoj naći više inspiracija.
Sobareva metla
(18) Orchestra 56/58
VLADIMIR NEŠOVIĆ
Baletska groteska Sobareva metla Miloja Milojevića izvedena
16. februara 1923. godine koju su osmislili tekstopisac Marko
Ristić, autor scenografije Aleksandar Deroko i koreografkinje
Jelena Poljakova i Klavdija Isačenko, je gotovo zaboravljeno
scensko delo, zaokružen eksperiment, deo kritičarskog bunta
beogradskog Bala 1002. noć iste godine.
Ono svedoči o ranim avangardnim ostvarenjima srpske
umetnosti, koji su stvaralački aktuelni i u međunarodnim
tokovima tadašnje Evrope.
Ogledalo igre
Od 28. marta do 12. april 2012. održan je 9. BFI o kojem ne pišem već drugu godinu, jer nisam poželjna kritičarka za direktorku
ovog Festivala. Kao samofinansirajuća kritičarka, izbrisana iz protokola samovoljom, sve sam predstave videla i imam o svima svoje
privatno mišljenje.
12. - 14. maj 2012.
16. FESTIVAL KOREOGRAFSKIH MINIJATURA.
Tradicionalna festivalska smotra malih koreografskih formi
koju organizuje Udruženje baletskih umetnika Srbije
Ovoga puta, kao prolog obeležavnju 50. godišnjici rada
Udruženja baletskih umenika Srbije (UBUS), festival mali
igračkih formi je trajao četiri dana. Otvoren je na Skveru
„Mira Trailović“ ispred Bitef teatra ljupkom radionicom Ples
prstiju, na kojoj su izrađivane origami figurice inspirisane
plesom, koje je organizovao UBUS sa Međunarodnim klubom
žena (Inernational Women’s Club, Beograd).
Usledila je (na sceni Bitef teatra) prvo koreografija Mione
Petrović Pas de qui? koja je na prošlogodišnjem FKM osvojila
Nagradu Ohrabrenje koju dodeljuje Umetničko veće UBUSa. Laureat dobija mogućnost da za naredni FKM pripremi
svoju originalnu koreografiju u trajanju do 3o minuta.
Petrovićeva je opravdala svoju nagradu i pružila savremeno
zasnovanu koreografiju koju je izvela zajedno s Dušanom
Murićem. Posebno je autorski bio vredan njihov duet koji
je preplitanjem tela stvarao oblike koji su čak asocirali na
istraživanje vizualizacije ohrabrenja, posebno u maštovito
postavljenom duetu protagonista.
Autorski tim Ister teatra, dobitnik prestižne Nagrade
„Dimitrije Parlić“ za koreografiju 2008. zatim je izveo
nagrađeno delo Tri sestre ili okolo, naokolo Čehova. Nagrađeni
tim Anđelija Todorović, Isidora Stanišić, Danica Arapović,
Jelena Jović i Čarni Đerić su ponovo uverili u originalnost
svoje koreografske zamisli. (10.maj)
Selekcija finalista takmičarskog programa obavljena je 11.
maja 2012.
Posebno treba istaći da su svi odabrani finalisti pružili
sofisticiranu igru, osmišljeno oblikovanu i veomo izražajno
izvedenu. Prvu nagradu stručnog žirija osvojio mladi, izrazito
skladno građen Portuglac Fabio Simoes za sopstvenu
koreografiju Reaction, koju je i publika smatrala najboljom.
Igor Kirov iz Makeonije osvojio je drugu nagradu za
minijaturu In Between, a treću Slovakinja Stanislava Vlečkova
za trio Swan outside. Plaketa „Aleksandar Izrailovski“, koja
se dodeljuje segmentu iz koreografije sa najviše plesnih
inovacija, pripala je članu beogradskog Baleta Igoru Vološinu,
a pohvaljena je Beatrisa Paoleši iz Italije za duet The two queen
souls i Gregor Tailer iz Nemačke za duet na prijatnu muziku
Filipa Glasa Inflames. Čini se da su nepravedno ostali bez
ikakvog priznanja razigrani dečaci iz Turske, kao i dve igračice
iz Nemačke Katrin Šafitel i Katja Vačer, koje su izmaštale
sjajan duet na toliko poznat Ravelov Bolero. Njihovo ritmično
skidanje naslaga odeće, kao da otkriva suštinu svake ponaosob
i sugerirše njihov odnos u stalno rastućoj plesnoj napetosti. Te
vrline ove minijature nisu ostale nezapažene Mileni Juković,
Maji Đurinović i Ivanu Medenici, članovima Žirija kritike,
koji je nemačkom duetu dodelio svoju nagradu.
SRĐAN MIHIĆ
Finalno veče je održano prema poštovanoj tradiciji 12.maja u
20.30 na Sceni „Raša Plaović“. Međunarodni Žiri – Krunislav
Simić, Bruce Steivel, Dinko Bogdanić, Ronald Savković i
Gorčin Stojanović ocenjivali su devet odabranih minijatura
izvedenih finalne večeri.
R3ACTION, Fabio Simoes, Portugalija, prva nagrada i Nagrada publike
Orchestra 56/58 (19)
SRĐAN MIHIĆ
Ogledalo igre
Bolero, kor. Katrin Schafitel, Nemačka , Katrin Schafitel i Katja Wacher
U okviru ovogodišnjeg FKM održana je u Muzeju
Narodnog pozorišta u Beogradu tribina o razvoju
novosadske plesne scene sa vrsnim stručnjacima i
poznavaocima umetničke igre u Novom Sadu, a u
Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka tribina o
Problemima nezavisne plesne scene Srbije na kojoj su
izneta korisna mišljenja o stanju i mogućnostima daljeg
razvoja institucija i trupa domaće nezavisne plesne
umetnosti.
Ljupku i humornu predstavu gostiju iz Zagreba
Broadcasting: shake your booty u postavci Maše Kolar i
Zorana Markovića odigrali su, na Sceni “Raša Plaović”,
iskrenom plesnom energijom Maša Kolar, Ognjen Vučić
(20) Orchestra 56/58
i Tomislav Petranović i svojim visprenim tercetom
razgalili gledaoce već zamorene brojnim igračkim
događanjima.
Na kraju ovog kratkog prikaza 16. FKM neizostavno se
nameće pitanje - a gde su naši mladi koreografi i njihove
minijature? Da li nije dovoljno urađeno na pridobijanju
njihovog interesovanja za ovaj Festival? Ili nisu dorasli
tome zadatku? Činjenica je da ove godine Nagrada
Ohrabrenje, namenjena našim mladim koreografima,
nije imala kome da se dodeli. Vreme je da se nad tom
činjenicom i te kako zamislimo.
Piše: Milica Zajcev
Premijera: ZEN – ni reč, ni ćutnja, koreografija i režija Svetlana Đurović, u izvođenju Perpetuum Dance Company
Pozorište na Terazijama, 03. maj 2012.
SR
ĐA
N
M
IH
IĆ
Na putu dostizanja istinske slobode
Odgovor da li se jezikom plesnog pokreta može dati putokaz onima koji, na
osnovu drevne tradicije indijske, kineske i japanske zen kulture, teže da probude svoju izvornu prirodu i dosegnu istinsku slobodu trupa Perpetuum Dance
Company i spiritus movens ovog vrednog ansambla koreografkinja Svetlana
Đurović daju na samosvojno izmaštan način u svojoj novoj predstavi ZEN-ni
reč, ni ćutnja.
Orchestra 56/58 (21)
U duetnoj igri i kretanjima dve bliznakinje potpuno identičnog izgleda Đurovićeva, inspirisana pričom 1o slika
čuvanja vola Zen učitelja Kakuan Šiena iz perioda dinastije Sung, traga za deset stupnjeva koje jedinka mora preći
u razobličavanju svoga ega koji je duboko utisnut u njenom središtu. U kretanju koje počinje traganjem, preko
plesa u kojem se ustvari jedna ličnost deli na svoju spoljnju i unutrašnju suštinu, Ana i Marija Obradović, podjednako upečatljive mlade igračice, pronalaze životne staze kojima „hvataju“ i „krote“ zamišljenog vola, odnosno sve
ono što ispoljavaju svojom spoljašnošću da bi prevazišle svoju dvojnost, sebe u sebi, i vratile se, putevima buđenja,
svojoj pravoj izvornoj prirodi. Na tim putevima ličnosti im se razdvajaju najpre u laganoj igri sa malo pokreta, da
bi, svaka za sebe, odbacivala ono što ih odvlači od središta i najzad se, uz harmoniju sa veoma dobro odabranom
muzikom Japana,Tibeta, Kine i Indije, vratile svetu preporođene i dostigle bar delić nedostižne iskonske slobode.
Sasvim je razumljivo da se u ovoj predstavi tradicije koja nije ni religija, ni filosofija, ni psihologija, ni ma koja vrsta
nauke - kao što je to ZEN, težilo da se bez reči, ali ne i u nemuštom ćutanju, stilizovanim pokretom prikaže dvojnost čovekove prirode, koja medjusobni sklad nalazi u samosvojnom poimanju slobode. U tome se i uspelo, pa je
pored koreografije Đurovićeve i izuzetno disciplinovanog i vizuelno efektnog plesa bliznakinja Ane i Marije, lepo
izmaštanih kostima Ide Ignjatović, uz doprinos ostalih posvećenih saradnika, trupa Perpetuum Dance Company
obogatila našu raznovrsnu savremenu plesnu scenu ozbiljnim ostvarenjem koje upućuje na misaonu suštinu ljudskog bića, koja predhodi svesnom delovanju - i nekada i sada.
Duhovno bogata predstava koju treba videti.
(22) Orchestra 56/58
Piše: Milena Jauković
Premijera – 45. BITEF – Ako bismo svi malo utihnuli koreografkinje Snježane Abramović Milković
u izvođenju Bitef Dance Company
JELENA JANKOVIĆ
Atelje 212, 15. septembar 2011.
Ašhen Ataljanc
Utihnulost koja je izrodila misaonost
Premijerno izvedena plesna predstava Ako bismo svi malo utihnuli,
hrvatske koreografkinje Snježane Abramović Milković, svakako da će u prvom redu ostati upamćena po probojnoj i sugestivnoj silini scenskog nastupa igrača Bitef dens kompanije (Bitef
Dance Company) i njihovom gradacijski strukturisanom izlivu
autentičnog igračkog doživljaja.
U formiranju dragocenog i pogodnog ambijenta za ostvarivanje
ovako upečatljivih igračkih interpretacija, svakako da je odlučujuću
ulogu imao precizno postavljen scensko-idejni koncept autorke
Abramović.
Baveći se sveprisutnom temom ljudskog osećanja usamljenosti i
nepojamne otuđenosti, dodatno pritešenjene nadirućom tehnologizacijom i onih najintimnijih kutaka naših života, Abramovićeva
je, i ovoga puta, svoju scensku viziju zaodenula lucidnim, duhovitim i vizuelno veoma atraktivnim i efektnim scensko-koreograf-
skim rešenjima. Čini se da je ova predstava još jednom ukazala
na presudan značaj postojanja jednog promišljenog, elaboriranog
i čvrsto strukturisanog idejno-scenskog koncepta savremenog
plesnog ostvarenja, kadrog da delo u celini učini strukturno
neurušivim, čak i onda kada ono, podrobnije analizirajući sam
koreografski plan, poseduje izvesne manjkavosti. U tom smislu,
ovo delo ne poseduje nekakav upečatljiviji koreografski pečat koji
bi svojom osobenošću suvereno parirao onom segmentu koji se
tiče koncepcijske postavke, upravo u kome se ova autorka i pokazala izuzetnom.
Međutim, istančanim osećajem za nenarušavanje odgovarajuće
dinamike koja izvire iz prirode same zamisli, brojne repeticije na
kojima autorkin koreografski rukopis insistira, vešto i znalački su
svaki put prekidane u onim momentima kada bi se činilo da je
skliznuće u scensku stagnaciju neminovno. Ali, odjednom bi se
Orchestra 56/58 (23)
ispostavio novi scenski predlog, novi koreografski „vic“, rafinirani
geg, nova plesna dosetka, preokret. I opet bi sve krenulo u željenom
pravcu, a igrači bi koreografsku građu ponovo uzeli „pod svoje“.
Svojom interpretativnom dominacijom, oni su koreografsku leksiku,
zapravo oskudnu u pogledu korišćenja strukturno ozbiljnijih koreografskih elemenata, učinili toliko prijemčivom, puštajući predstavu
JELENA JANKOVIĆ
Luka Lukić, Miloš Isailović, Nevena Jovanović
da nesputano pulsira osobenim unutrašnjim ritmom. Upućujući
podjednako srdačne čestitke svim članovima ansambla, ističemo da
je upravo ova predstava, svakako najupečatljivije do sada, plasirala
veliki interpretativno-tehnički potencijal igrača Bitef dens kompanije koji predano i kontinuirano stasavaju u zrelu, homogenu i nadasve
nadahnutu igračku trupu.
Nevena Jovanović
(24) Orchestra 56/58
JELENA JANKOVIĆ
Objavljeno u Politici 17. 09. 2011.
Piše: Milena Jauković
Premijera – Praznik ljubavi koreografa Aleksandra Saše Ilića
Opera i teatar Madlenianum, 27. septembar 2011.
VLADIMIR NEŠOVIĆ
VLADIMIR NEŠOVIĆ
Hipertrofirana vizija ljubavi
U nameri da revitalizuje svoj, proteklih godina pomalo zapostavljeni baletski repertoar, Opera i teatar Madlenianum se
opredelila za baletsko ostvarenje Praznik ljubavi, u režiji i
koreografiji Aleksandra Ilića, inspirisano knjigom Capsella
bursa pastoris, autorke Teodore Sujić. Transponovanje jednog
književnog dela u plesni izraz, ma o kakvom obliku njihovog
međusobnog odnosa da se radi, jeste stvaralački proces koji,
vanrednom složenošću, svojim sintetišućim karakterom i brojnim neslućenim zamkama potonjeg scenskog sprovođenja, iziskuje veliko koreografsko majstorstvo i iskustvo. Odluka da u
svoj autorski tim ne uključi dramaturga i reditelja, koji bi njegovo koreografsko viđenje propisno smestili u čvrsto postavljen dramaturško-rediteljski okvir, već dovoljno govori u prilog
utisku o jednom neverovatno površnom, koncepcijski neprodubljenom autorovom pristupu ovom bazičnom segmentu
predstave, čije su konsekvence potom neminovno lančano
zahvatile koreografski, interpretativni i vizuelni domen dela.
Kao reditelj predstave, Ilić je, koristeći u osnovi zanimljive, ali
već mnogo puta u scenskoj praksi oprobane scenske postupke i
sredstva, načinio stilski konglomerat koji je svojim ustrojstvom
ukinuo svaku mogućnost svojim sastavnim komponentama da,
bar u svom izolovanom obliku, plasiraju svoj realni scenskoznačenjski potencijal. Podvrgnuvši sve strukturne delove svoga
dela jednoj pompeznoj i veoma pretencioznoj scenskoj viziji,
opterećenoj plačevno-sladunjavim opštim utiskom, na udaru
su se najpre našli stihovi i prozni delovi „malog ljubavnog
romana“. Oni su, budući neznalački istrgnuti iz svog izvornog
ambijenta, tokom predstave postajali, nažalost, sve nepodnošljivije patetični. Tome je naročito doprinela prenaglašeno sentimentalna, emfatična interpretacija Milice Bezmarević kojom
se još jednom ukazalo na kakve neželjene posledice nužno
nailazi ovakvo „igračko“, neodgovorno poigravanje glumačkim
zadacima i dramskim kazivanjem teksta, kada sve, zasigurno
protivno nameri protagonistkinje, u momentima ispunjenim
najvišom emotivnom tenzijom, sklizava u parodiju i nagoni
na smeh. Nepreciznim rediteljskim indikacijama vidno su
usmeravane i ostale učesnice (naročito u sceni obraćanja preko
mikrofona), što je odavalo utisak neukusnog preglumljivanja,
lišenog svakog smisla.
Kao koreograf, Ilić je površnim koreografskim pristupom
dozvolio da njegovo ostvarenje (p)ostane stilski amorfna
tvorevina, koja se neprestano strukturno rasipa, budući da ne
počiva na ozbiljnoj koreografskoj zamisli. Čini se da je autorovo, gotovo već stihijsko prepuštanje jednoj vrsti scenske afektacije postalo jedna od osnovnih odlika njegovog koreografskog
delovanja. Ovoga puta, ono je samo još dodatno bilo pojačano površinskim zahvatanjem atmosfere knjige, pretvarajući
opis jedne tople i iskrene ljubavne priče u izveštačeni scenski zanos, nadomešćujući na taj način i više nego očiglednu
oskudnost koreografskim idejama. Nemaštovita i neoriginalna
koreografska građa i načini njenog konstituisanja doveli su do
toga da se gotovo ne može ni govoriti o ostvarenju koje bi se
moglo svrstati u domen ozbiljnijeg profesionalnog koreografskog ostvarenja. U poziciji koja nalaže puko sleđenje autorove
koreografski i scenski nedovoljno artikulisane vizije, izvođači
- igrači Olga Olćan, Ana Ivančević, Smiljana Stokić, Tijana
Šebez i Miloš Marijan, glumica Jelena Ilić, vokalne solistkinje
Maja Klisinski, Marija Mijatović i Aleksandra Radonjić, svojim posvećenim vokalnim improvizacijama, pružili su sve od
sebe na planu svog delovanja.
Objavljeno u Politici 06. 10. 2011.
Orchestra 56/58 (25)
Piše: Milena Jauković
Gostovanje - Mladi balet Teatra milanske Skale, u organizaciji Nacionalne fondacije za igru
Sava centar, 01. oktobar 2011.
Akademizam skromnog dometa
U saradnji Akademije Teatra milanske Skale i Nacionalne fondacije za igru, svečano je upriličen koncert
učenika završnih razreda Baletske škole milanske Skale, osnovane pre gotovo dva veka, koja se od 2001.
godine formalno nalazi pod okriljem Akademije Teatra milanske Skale, kao privatne fondacije.Time se
našoj publici pružila uistinu dragocena prilika da stekne neposredan uvid u trenutna dostignuća klasičnog
baletskog školovanja koje se odvija pri ovoj znamenitoj pozorišnoj kući. Svaki nastup mladih umetnika već sam po sebi predstavlja događaj kome uvek svesrdno blagonaklono pristupamo.Velika mladalačka
posvećenost budućem profesionalnom pozivu, neodvojivo praćena nezamislivom disciplinom i odricanjima
svake vrste, svakako da se ni jednog trenutka ne želi dovesti u pitanje. Učesnice koncerta, kako je istaknuto,
aktivno učestvuju u aktuelnom baletskom repertoaru Baleta milanske Skale. Međutim, u situaciji kada se
radi o plasiranju pedagoškog učinka jedne od poznatijih svetskih baletskih škola i s obzirom na ono što je
predstavljeno pred beogradskom publikom, neka pitanja i nedoumice koji se tiču opšteg baletskog nivoa
ovog nastupa nameću se kao nezaobilazni.
U prvom delu koncerta učenice su nastupile u koreografiji Večernje pesme (Evening Songs)Jiržija Kilijana
( Jiri Kylian) i Bele suze (Larmes Blanches) Anželina Preljocaja (Angelin Preljocaj). Činjenica da ova Baletska
škola poseduje ekskluzivno pravo izvođenja dela najvećih koreografa 20.veka svakako imponuje. Iako su,
sasvim sigurno, prilikom osmišljavanja programa, pedagozi bili rukovođeni činjenicom da su, u tehničkom
pogledu, oba ova ostvarenja značajno jednostavnija u odnosu na brojna druga, tehnički furiozna i višeslojno
složena dela ovih autora, ona i te kako računaju na scensko iskustvo i interpretativnu zrelost izvođača koje,
po prirodi stvari, ne mogu imati ovako mladi igrači. Stoga je preovladao utisak da su se učenici našli u
jednom scensko-igračkom ambijentu kome još nisu u dovoljnoj meri dorasli. S druge strane, ukoliko bismo
nastojanje da se mladi baletski umetnici suoče sa najzahtevnijim savremenim koreografskim izazovima
posmatrali kao vid eksperimenta kome se može pripisati jako pedagoško utemeljenje, tada nam ostaje samo
da pozdravimo ovakav pristup.
Drugi deo koncerta činilo je neoklasično ostvarenje Tema i varijacije (Theme and Variations), koreografa
Žorža Balanšina (George Balanchine). Tek u susretu sa delom koreografa koji je svojevremeno uneo revoluciju svojim specifično zahtevnim koreografskim sklopovima koji su bili namenjeni, za to vreme, neobično
visokim i tehnički superiornim balerinama, došli su do izražaja brojni značajni nedostaci. Proporcije većine
budućih balerina bile su daleko od igrački idealnih. Kruto pozicionirane ruke, nedovoljno sigurno i precizno
savladavanje tehničkih zadataka, za koje se unapred moralo znati da bitno premašuju raspoložive mogućnosti, iznenađujuće nerafinirani stil interpretacije i, povrh svega, kostimi koje zasigurno ne krasi otmenost,
jesu činjenice zbog kojih ne želimo da verujemo da se ovoga puta zaista radilo o najboljem sastavu učenica
i najreprezentativnijem izdanju ove poznate Baletske škole.
Objavljeno u Politici 12. 10. 2011.
(26) Orchestra 56/58
Piše: Milena Jauković
Premijera – Božanstvena komedija koreografa Edvarda Kluga u izvođenju Bitef Dance Company
Bitef teatar, 14. oktobar 2011.
JELENA JANKOVIĆ
Majstorsko iščitavanje
firentinskog majstora
Bozanstvena komedija, Nikola Tomašević, Nevena Jovanović i Miloš Isailović
Za plesno ostvarenje Božanstvena komedija, u koprodukciji Grada teatra Budva i Bitef teatra iz Beograda, čiji
koncept i koreografiju potpisuje Edvard Klug (Edward
Clug, Slovenija), koreograf rumunskog porekla i međunarodne reputacije, moglo bi se kazati da predstavlja
koreografsku bravuru par excellence.
Za polazište svoje koreografske vizije koju je, potom,
snagom i raskošnim zamahom svoje stvaralačke imaginacije zaodenuo u visoko stilizovan scenski izraz, ovaj
umetnik je odabrao remek-delo svetske književnosti
Dantea Aligijerija. Opredelivši se za potpuni otklon od
svakog vida ilustrativnog koreografskog pristupa prikazu tri zagrobna carstva, Klug je, stvaralački odgovorno,
stvorio mogućnost da se njegovo viđenje „svete poeme“
rastereti robovanja hronološkom praćenju složenog
narativnog toka. Na taj način, anticipirajući koreografsku postavku u celini, autor se selektivno fokusirao na
one delove književnog dela za koje je osetio da se nalaze
u najtešnjem saglasju sa njegovim scenskim doživljajem
dela velikog Firentinca. Besprekorno vođen koreografski postupak, ispunjen u potpunosti autohtonom koreografskom leksikom koja pulsira sopstvenim ritmom
najrazličitijih promera, potvrdio je, sada već konačno,
da je Edvard Klug našao put ka izgradnji jasno prepoznatljivog, suverenog i samosvojnog koreografskog stila
u čemu se i ogleda ono što se doživljava vrhuncem u
bavljenju ovom granom igračke umetnosti. I zaista, u
susretu sa koreografskim rukopisom, čije nam autorstvo
nije unapred poznato, postalo je moguće kazati: Ovo je
Orchestra 56/58 (27)
JELENA JANKOVIĆ
Božanstvena komedija, Miloš Isailović, Nevena Jovanović i Nikola Tomašević
I kao što to uvek biva, koreografski jasno i konsekventno izložena
ideja zauzvrat je dobila od svojih igrača koncentrisano, energično
i precizno sprovođenje svega zamišljenog, posredstvom oslobođenog, a duboko osvešćenog pokreta. S obzirom na veliko stečeno
iskustvo i na, prema svetskim standardima, potpuno ovladavanje različitim plesnim tehnikama, ne čudi što je Klug baš Ašhen
Ataljanc dodelio ulogu koja će biti kadra da sve to najprimerenije
istakne, otvarajući joj prostor za ostvarivanje moćne i veoma upečatljive interpretacije. Čini se da je ovo ostvarenje, u kvalitativnom
(28) Orchestra 56/58
smislu, označilo ogroman pomak i jednu vrstu prekretnice u radu
Bitef dens kompanije (Bitef Dance Company), kada je onaj do
sada i te kako nazirani igrački potencijal dobio i svoj umetnički
najzreliji izraz. Uživali smo u tehnički i interpretativno preciznim
i promišljenim igračkim ostvarenjima Ane Ignjatović Zagorac,
Nevene Jovanović, Milice Jević i u ovladavanju sve složenijim tehničkim zadacima Nikole Tomaševića, Strahinje Lackovića, Uroša
Petronijevića i Miloša Isailovića, scenski naročito interesantne i
obećavajuće pojave.
Objavljeno u Politici 03. 11. 2011.
JELENA JANKOVIĆ
Klug, i time implicitno odati, možda i najveće priznanje opusu
jednog koreografa. Čak i kada uočavamo prisustvo izvesnih elemenata iz njegovih ranijih radova, koji su u Komediju uključeni na
bitno drugačiji način, Klug citira nikog drugog do – sebe. I manje
podrobnom analizom, postaje jasno da u ovom ostvarenju ne
postoji ni jedan pokret ili scenska radnja koju su iznedrili slučaj i
proizvoljnost. Budući da je delo dramaturški i koncepcijski stameno postavljeno i vanredno čvrsto koreografski strukturisano, ono
odjednom kao da postaje, neplanirano i bez ikakvih pretenzija na
to, suptilni „čas koreografske anatomije“, koji nadahnjuje dragocenim prizorom vrhunske i suptilne izgradnje bezbrojnih, minuciozno osmišljenih detalja, suptilno razvijanih u pravcu građenja
većih i manjih koreografskih rečenica. Istančani odabir sredstava
koji će biti kadri da podrže sve razvojne faze ciklično zamišljenih
koreografskih sekvenci, uključio je u sebe čitavu lepezu maštovitih,
lucidnih i idejno elaboriranih koreografskih i scenskih lajtmotiva,
bitno doprinoseći emotivnoj uskovitlanosti, uzbudljivoj baš zbog
toga što je potmula i sva u nagoveštaju. Do kraja, i u potpunosti koncepcijski dosledna, predstava će, u vidu antiklimaksa, svoju
eskalaciju doživeti upravo kroz potpuni smiraj duhovite poente,
koji je vizuelno krajnje decentan, a toliko upečatljivo realizovan.
Božanstvena komedija, A. Ataljanc, M. Isailović, N. Tomašević i U. Petronijević
Piše: Irena Krešić
Premijera – Božanstvena komedija koreografa Edvarda Kluga u izvođenju Bitef Dance Company
koprodukcija Bitef teatra iz Beograda i Grada teatra Budva
Bitef teatar, 14. oktobar 2011.
JELENA JANKOVIĆ
JELENA JANKOVIĆ
Paklena lepota igre
Božanstvena komedija, A. Ataljanc i M. Jević
Jedan od najnagrađivanjih umetnika u oblasti savremene
igre, slovenački koreograf Edvard Klug nije želeo da imitira
Danteovo viđenje Pakla i Raja već ga predstavlja kroz svoj plesni koncept u dijalogu i interakciju između realne i imaginarne
slike, u sklopu razmišljanja o današnjoj Božanstvenoj komediji
- tragediji globalizacije kulture ljudskog greha. Kao groteskna
vesela anarhija ima u sebi nešto od Ničeove sintagme uživanje
u propadanju. To je čist ballet akcion, nove koreografske forme
dramaturškog političkog diskursa viđenja „ radnje“, uz izbegavanje jeftinih paralela, istorijske ehatologije i morala.
Kroz fascinantni plesni jezik virtuoznih kombinacija klasične
tehnike pune slobode savremenog izraza pruža neobične forme,
linije, spirale u razigranoj koreografiji sola, dueta, grupa. Osam
igrača: Ašhen Ataljanc, Strahinja Lacković, Nikola Tomašević,
Uroš Petronijević, Ana Ignjatović Zagorac, Milica Jević, Nevena
Jovanović, Miloš Isailović, svi u crnim kostimima polu nagih
tela i u svedenoj scenografiji, sa neočekivanim spojem ili odvajanjem od muzike, okupira pažnju i komunicira sa publikom u
prostoru koji se uronio u gledalište skoro nevidljiv, gradi direktan kontakt između lika - Tela plesača i gledalaca, da na nov
način čitaju Danteove metafizičke krugove oživljeni paklenim
lepotama igre.
Libreto, dosta mračna i setna priča, podeljen je u tri prizora
U viziji Pakla četiri para plesača nadmeću se u standardnim plesovima rumbe, valcera i salse. Oni istovremeno zauzimaju uloge
takmičara i sudije u moćnoj vizualnosti pakla današnjeg društva
gde samo onaj igrač ili umetnik, savršeni takmičar koji je veštački
lep i spreman da na sebi ponese broj koji pobeđuje. U nekoj tajnoj strašnoj moralnoj katastrofi koja zahteva da je na neki čudan
način volimo bez da je potpuno razumemo, Likovi simbolički
predstavljaju današnjeg muškarca koji se bezobzirno izlaže kroz
seks i moć, i ženu koja pruža uživanja u dimu cigarete... u pušenju...u naplačivanju ljubavi koja dolazi iz mikrofona gurnutog u
vaginu... koji su paradigme psihološki uverljive i prodorne seksualne persone 21. veka.
Božanstvena komedija, Strahinja Lacković
Pakao je obeležio sugestivan solistički duet Beatriče i Dantea.
Ašhen Ataljanc, moderna
Beatriče u slici čudni adrogen vidljive opipljive lepote uglađenosti i gracioznosti pokreta koji vibriraju, trepere, podrtavaju u
naletu eksplzije, stravičnog bljeska mistične svetlosti, stvorila je
formulu plesa iz kojeg kulja božanstvena, čista umetnost balerine. Njen dostojni partner Strahinja Lacković, čvrstog, sjajnog
apsolutističkog jezika tela koji sve ruši da bi počeo iz početka,
stvorio je jedan uzvišen ali grubi izraz muškog plesa dionizijske
snage i osećajnosti.
U Čistilištu se upoznajemo sa Klugovom specifičnom vizijom
vremena.Dvanaest minuta potrebnih da bi se u lonacu skuvale špagete uzimaju se kao uzbudljiv parametar za realno vreme
dramskog pretapanja pogleda o putovanju duša kroz drugu fazu
zagrobnog života što navodi publiku na utisak da je prošlo nekoliko sati. Igra Lucifera Nikole Tomaševića militantnog muškog
igraza koncepualizovane erotike bila je izuzeno uklopljena sa
duetnom igrom „ crnog para“ spojenih tela, koncentrisanih u
jednoj tački je bitna ideja koja otelovljuje snažnu i preciznu igru
ljubavi mrtve Beatriče Nevene Jovanović i večnog živog Dantea
Miloša Isailovića.
Izutetno zanimljivo rešenje K / RAJA, svi likovi konačno stižu do
kraja putovanja, stvara efekat apsurda u ledenoj dvorani božanstvene komedije - tragedije Raja, za stolom zabave igre demona,
koja nema kraja u razmatranju smisla o dodavanju poslednje
čaše vode, fokusirana je na pitanje mogućnosti nade i čuda.
U celini predstava je osvežila i potvrdila svoju viziju kreativne
produkcije savremenog baleta, izuzetnih igrača, čime će zasigurno biti dobar povod da je vidi široka i brojna publika.
Objavljeno u nedeljniku NIN 20. 11. 2011
Orchestra 56/58 (29)
Piše: Milena Jauković
Premijera – balet Aleksandar koreografa Ronalda Savkovića
Narodno pozorište u Beogradu, 15. novembar 2011.
JELENA JANKOVIĆ
Upečatljiv vizuelni doživljaj
Svaki pokušaj uobličenja impresija pobuđenih baletom
Aleksandar, u koreografiji Ronalda Savkovića, umetnika
respektabilne međunarodne igračke karijere, suočava se
sa nizom ambivalentnih uvida, koji analizu provode kroz
čitavo polje divergentnih perspektiva, snažno se opirući
svakom izricanju kakve jednoznačne procene.
Budući da je reč o dugogodišnjem prvaku Baleta znamenite berlinske Državne opere, sasvim je očekivano što je
koreografski izraz Savkovića blizak maniru nemačkog
plesnog stvaralaštva, prirodno uključujući u sebe i motive
koji pripadaju onom krugu evropske koreografske tradicije, bitno prožete istočnjačkim plesnim tehnikama. Samo
zahvaljujući prethodno ustanovljenoj, krajnjoj određenosti pravca kojim će, potom, stvaralački smelo, uputiti
svoje koreografsko viđenje Aleksandra Velikog, Savković
je na ovako plodnoj platformi izgradio predstavu specifičnog scenskog jezika i upečatljivog vizuelnog doživljaja.
Dosledno istrajavajući u svojoj koreografsko-scenskoj koncepciji, Savković je svoju zamisao konsekventno i hrabro
prepustio njenim krajnjim implikacijama, ne dozirajući ih i
ne prilagođavajući ih kakvom „opšteprihvatljivom ishodu“.
Odlučivši se za fragmentarnu strukturu naracije, Savković
(30) Orchestra 56/58
je svoj balet rasteretio glomaznosti kojom bi neminovno
rezultiralo svako hronološki striktno podređivanje linearnom narativnom toku. Time se otvorio prostor za građenje
onoga što je, po svemu sudeći, i bila jedna od primarnih
koreografovih namera i nimalo lak zadatak: predstavu
obaviti onim pojmovno neuhvatljivim – specifičnom scenskom atmosferom, koja već sama po sebi predstavlja značajan kvalitet i bitan preduslov za dug scenski život jednog
dela. Uvođenje i korišćenje šahovske table (koju bi svakako
trebalo kvalitetnije osvetliti), nad kojom se nadvijaju potezi
onih ličnosti koje periodično, pod plaštom privida, uzimaju
sudbinu u svoje ruke, verovatno najupečatljivije ilustruju
prirodu Savkovićevog odnosa prema simboličkom izrazu.
Veoma zastupljen postupak kontrasta, realizovan širokom
lepezom koreografskih i scenskih sredstava, scene lirskog
karaktera suprotstavljao je onim ratničkim i bahanalskim,
doprinoseći na taj način narastajućoj tenziji, kadroj da
„uzme pod svoje“. S druge strane, verujemo da bi predstava
još više dobila na zgušnjavanju naboja kojim odiše, da se
kojim slučajem odustalo od pojedinih scena koje nepotrebno usporavaju uspostvljeni tempo.
Naslovna uloga poverena je Jovanu Veselinoviću, igraču koga svakako
odlikuju sigurna tehnika i izrazita scenska plemenitost, čiji se izrazito
lirski igrački profil ovoga puta nije u dovoljnoj meri probio do onog
nemirujućeg, treperavog, strasnog i neobuzdanog u Aleksandru. Stilski
ekstravagantno postavljene uloge Aleksandrovih roditelja, Olimpije i
Filipa II, tumačili su Mila Dragičević i Milan Rus. Ana Pavlović, svojom
baktrijskom plemkinjom Roksanom, još jednom je ukazala na tehničku
i interpretativnu istančanost pristupa svojim ulogama. Tamari Ivanović,
Bojani Žegarac i Jovici Begojevu dodeljene su manje uloge, pa je njihov
igrački potencijal, nažalost, ostao u nedovoljnoj meri iskorišćen. Uloga
Vremena, kojoj je Savković posvetio posebnu pažnju, u tumačenju
Dejana Kolarova, bila je stilski elaborirana i tehnički precizno sprovedena. Značajan utisak ostavili su i Strahinja Lacković i Nikola Tomašević,
efektno zamišljenom i vrlo intenzivnom interpretacijom Robova.
Potpuno saglasje sa opštim karakterom koreografove koncepcije i decentni pristup njihovoj stilizaciji, učinio je kostime Jelene Miletić dragocenim elementom predstave.
Objavljeno u Politici 25. 11. 2011.
JELENA JANKOVIĆ
Aleksandar, Dejan Kolarov
Orchestra 56/58 (31)
Piše: Irena Krešić
Premijera – balet Aleksandar koreografa Ronalda Savkovića
Narodno pozorište u Beogradu, 15. novembar 2011.
JELENA JANKOVIĆ
Koreografija, stilski neujednačena, nedovršenih zbrkanih
koreografskih rečenica, plovi na talasima sličnih današnjih
nemačkih pozorišta baleta. Cilj je vizuelno određivanje
minimalističkog, tegobnog, zatvorenog autorovog nemira,
a ne spektakl baleta velike istorijske teme.
(32) Orchestra 56/58
Ipak, najveći propust autora Aleksandra jeste njegova
nepismenost – nepotpisane muzike: autorski programski
kolaž, što je nedopustiva umetnička sintagma stvaranja
„velikog“ baleta. Igrači, polunagi, u crnim kožnim kostimima, na početku uverljivi, a potom sve više neubedljivi igrački i dramski. Da nije bilo prvaka baleta Jovana
Veselinovića (Aleksandar), Mile Dragičević (Olimpija,
kraljica), Ane Pavlović ( Roksana, baktrijska plemkinja)
i Dejana Kolarova (Vreme), ne bi bilo drugog motiva da
se pogleda ova baletska kriza „velikog“ angažmana našeg
nacionalnog Baleta.
Objavljeno u nedeljniku NIN 08. 12 2011.
JELENA JANKOVIĆ
Ovaj postmoderni balet u jednom činu nudi autorski lični
pogled o „ vojnom geniju“ Aleksandru Makedonskom.
Usmeren je ka traženju simboličkih paralela sa današnjom
atmosferom „velikog“ političkog i seksualnog osvajača.
Nudi i zbrku godina istorije, te je teško otkriti sistem u
kome je predstavljen glavni junak. Svi su „veliki“ u brojnim
ulogama, tokom sedam scena, svedenih na scensku igru:
izađi i pokaži se!
JELENA JANKOVIĆ
JELENA JANKOVIĆ
NEUBEDLJIVO
I IGRAČKI I DRAMSKI
Piše: Milena Jauković
Premijera – balet Severna bajka koreografa Staše Zurovca, muzika: Edvard Grig
Opera i teatar Madlenianum, 10. decembar 2011.
M u z i č k a
bajka
Premijera baleta Severna bajka, izvedena u pozorištu Madlenianum,
propraćena je velikim interesovanjem, budući da se radi o ostvarenju čiju koreografiju i režiju potpisuje Staša Zurovac, istaknuti
hrvatski igrač i koreograf, autor sada već kultne i toliko omiljene
predstave Ko to tamo peva. Balet Severna bajka rađen je na muziku Edvarda Griga za dramu Per Gint Henrika Ibzena, iz čije je
opsežne, integralne verzije sačinjen izbor numera koji predstavlja
deo takozvane ciriške verzije ove partiture i, kao takav, uključuje u
sebe naratora i vokalne deonice. Kao dramaturg svog koreografskog ostvarenja, Zurovac se suočio sa nimalo lakim poduhvatom
adaptacije ove specifične, gusto sazdane mreže mitološke građe i
legendarnih motiva drame Per Gint koju je podelio u osamnaest
scena. Sasvim očekivano, primat je dat epizodama smeštenim u
imaginarni svet, poprištu junakovog traganja za toliko željenim
oslobođenjem kome on neće pristupiti aktivno, kroz borbu, već
povlačenjem u svet mašte u koji Ibzen „baca“ svog junaka, sa
namerom da ga ovaj uistinu i proživi, bespoštedno ga izlažući
vetrometini čudesnih događaja i nestvarnih susreta, zaodenutih
najtananijom spregom folklornih i fantastičnih elemenata.
Zurovac ostaje veran svom dosadašnjem, veoma izraženom interesovanju za specifičnu i upečatljivu izgradnju karaktera koju
smešta u samo središte svoje koreografske tvorevine. Međutim,
kako će se pokazati, upravo će se na ovom planu u velikoj meri
i iscrpeti opšti dometi autorove zamisli. Nerealno je bilo očekivati da, ma koliko taj prikaz likova bio „plastičan“, duhovit i bez
sumnje razrađen, on uistinu može biti stožer, kadar da podrži, i
izdrži, glomaznu i složenu scensku konstrukciju kakva je jedna
celovečernja plesna predstava, sa svim svojim komponentama. Jer,
u pogledu same koreografije, pa donekle i režije, od Staše Zurovca
očekivali smo više. Na istančan osećaj za građenje grupnih scena
još jednom su ukazali prizori svadbe, ludnice, broda i pogrebne
povorke. Međutim, već posle nekoliko takvih scena, postaje jasno
da i lucidna koreografska dosetka, geg ili grimasa, konfigurisani na
način koji svaki od ovih sredstava preko mere izrabljuje i vodi ka
njihovoj hipertrofiji, izaziva, svakako paradoksalno, osećaj monotonije i „praznog hoda“ u koji sklizava tok predstave. Konstantnim
posezanjem za postupkom „uprizorenja“ dramskih situacija, iako
vizuelno i kompoziciono skladno i maštovito sprovedenih, autor
kao da ih je, zanemarujući njihov potencijal, olako ostavio u formi
statičnih, nadalje nerazvijanih koreografskih ideja. Tako je žrtvovan čitav niz zanimljivih scenskih i koreografskih motiva, čiji je
razvitak dodatno onemogućen upravo oskudnim koreografskim
sadržajem koji je, kao takav, posebno došao do izražaja u onim
deonicama koje su svojim kompletnim muzičko-dramaturškim
ustrojstvom naprosto vapile za mnogo raskošnijim koreografskim
uobličenjem.
Severna bajka, Uroš Petronijević i Miloš Marijan
Severna bajka, Olga Olćan
Orchestra 56/58 (33)
Koreografski krajnje nerazrađenu ulogu Per Ginta tumačio je Miloš Marijan, neupečatljivo i
bez potrebne interpretativne snage, dok je koreografski takođe limitiranu ulogu Solvejg, pretežno konvencionalno, ali u ljupkom i ženstvenom maniru donela Bojana Žegarac. Od velikog
broja učesnika istakli bismo scenski vrlo sugestivan nastup Uroša Petronijevića, kao efektnog
Livca dugmadi, i scenski upečatljivu Olgu Olćan. Anitrin ples ukazao je na svu problematičnost uvežbavanja i poveravanja istovetnih tehničkih zadataka igračima suštinski različitih
postavki tela i neujednačenih sposobnosti.
Ipak, apsolutne zvezde večeri bili su Orkestar Madlenianuma, superiorno, precizno i toliko
nadahnuto predvođen maestrom Stankom Jovanovićem, i vokalni solisti Tanja Obrenović,
Nenad Nenić i Jasmina Stojković, čija su izvođenja Solvejginih deonica ostavile prisutne bez
daha. Ovaj pravi muzički „podvig“, upečatljivo je ukazao, kada je reč o igračkim predstavama,
koliko veliki značaj poseduje izvođenje partiture uživo i koliki su nedostaci učestalog pribegavanja audio-snimcima. Kostimi Bjanke Ursulov svojom elegancijom, delikatnošću i prefinjenom
stilskom doslednošću presudno su, zajedno sa bajkolikim scenografskim rešenjima Valentina
Svetozareva, doprineli izuzetno snažnom vizuelnom identitetu ove predstave.
Objavljeno u Politici 18. 12. 2011.
(34) Orchestra 56/58
Piše: Milena Jauković
Premijera – Triptih Soneti, koreografa Dunje Jocić, Dalije Aćin Thelander i Lea Mujića
u izvođenju Bitef Dance Company
Bitef teatar, 03. mart 2012.
Iz ljubavi mi zov usliši mili
JELENA JANKOVIĆ
(Šekspir, Sonet CLI – 151)
Soneti, kor. Dunja Jocić, Nevena Jovanović i Nikola Tomašević
Nakon plesnih ostvarenja Otelo i Božanstvena komedija, odabir Šekspirovih Soneta za polazište tri samostalne koreografske vizije, ukazuje na istrajavanje Bitef dens kompanije (Bitef Dance Company) u nastojanju
da se problematizuju i stvaralački promisle neki od mogućih pristupa koreografskom transponovanju velikih dela svetske literature.
Ono za šta bismo u potpunosti mogli da kažemo da daje pečat ostvarenju Dunje Jocić i njenoj scenskoj
artikulaciji ovog pesničkog dela, postavljenoj daleko od svakog ilustrativnog pristupa, jeste vrlo prostudiran
i dosledan koreografski koncept, koji je, kao takav, autorkinoj ideji pribavio čvrsto strukturno uobličenje.
Opšti koreografski manir, kao i načini sprovođenja scenskog postupka, pomno osmišljenog u svakom svom
segmentu (pri čemu ističemo vidni dosluh autorkine opšte zamisli sa rešenjima dizajnera svetla Nikolom
Zavišićem), učinili su ovaj rad Jocićeve reprezentativnim predstavnikom roterdamske škole “koreografskog
mišljenja”. Njen energični, čvrsto vođeni i posve autentični umetnički izraz, koga dodatno krasi onaj “nerv”
istinskog koreografskog dara, nadahnuo je tehnički precizno, ujednačeno i kompaktno izvođenje Milice
Pisić, Strahinje Lackovića, Nikole Tomaševića, Miloša Isailovića i posebno upečatljive Nevene Jovanović.
Orchestra 56/58 (35)
Istoj književnoj građi Dalija Aćin Thelander pristupila
je sa stanovišta ispitivanja problema ljudske seksualnosti.
Način na koji je autorka, kroz izvođenje Ane Ignjatović
Zagorac, usmerila svoje scensko viđenje ove, teorijski i
te kako zastupljene i umetnički potentne teme, pokazao je da se pomanjkanje jasne koreografske koncepcije
teško može nadomestiti programskim referisanjem na
“velike” teme i velike pisce, niti scenskom postupku pun
legitimitet može pribaviti išta što leži izvan njega samog.
Nastojanje da se, po svaku cenu, istraje u hermetičnom
izrazu koji je već nagoveštavan u dosadašnjim radovima
ove autorke, ne bi predstavljalo mogući izvor nedoumica, da se iza njega dalo naslutiti ozbiljnije i produbljenije idejno i scensko-koreografsko promišljanje zadatog
problema. Time bi mnoga, uistinu zanimljiva i obećavajuća koreografska rešenja, ali već odavno uočena u radu
slavnog Vima Vandekejbusa, bila izdignuta iznad ovog,
zatečenog nivoa nedovoljno elaboriranih, pukih koreografskih i scenskih predloga. Tako je odličan i inicijalno
izuzetno efektno postavljen kontrast između minimalističkog koreografskog izraza i barokne nabujalosti muzike Henrija Persla, ostao nerazrađen, prepušten scenskom
i koreografskom tretmanu koji je, čini se, isuviše olako
odustao od dubljeg traganja.
U odnosu na prethodna dva autora, Leo Mujić je svoje
koreografsko viđenje ovog, prema nekim teoretičarima,
najintimnijeg Šekspirovog dela, značajnije prožeo lirskim tonom. Uz Bahovu muziku, pomenutim igračima
(Lacković, Isailović, Tomašević), ovde su se priključili
Ašhen Ataljanc i Dejan Kolarov. Budući da se Mujićev
izraz nalazi direktno na liniji priznatog i decenijama prisutnog koreografskog stila, zastupljenog u najznačajnjim
evropskim koreografskim centrima, od autora se očekivalo da svoj izraz u većoj meri podvrgne stvaralačkim
postupcima oneobičenja, snažnijeg autorskog pečata.
Ovako, teško da delo može pretendovati na to da savremenom gledaocu pruži mnogo više od ugodnog osećaja
prijatnosti. To je i razlog što se, i pored činjenice da se
radi o krajnje korektno sazdanom ostvarenju, ipak nismo
mogli oteti utisku izvesne doze prozaičnosti celokupnog
autorovog koncepta, koja je, na momente, pobuđivala
ravnodušnost. Pa ipak, Mujićev rad je podstakao i vidno
inspirisao sve protagoniste, koji su se nametnuli svojom
izuzetno posvećenom i osmišljenom interpretacijom.
Posebno ističemo nastup Miloša Isailovića, koji je nenametljivo, krajnje suptilno odabranim igračkim sredstvima,
skrenuo punu pažnju na neobičnu posebnost svog igračkog dara.
Objavljeno u Politici 18. 03. 2012.
JELENA JANKOVIĆ
Soneti, kor. Leo Mujić, Ašhen Ataljanc i Dejan Kolarov
(36) Orchestra 56/58
Piše: Ivana Milovanović
Projekat 11 ZEMALJA / 11 COUNTRIES – regionalna edukativna platforma u oblasti muzičkog pozorišta u
organizaciji časopisa Orchestra i Pozorišta na Terazijama u Beogradu i pod pokroviteljstvom Ambasade SAD u
Beogradu; umetnički direktor – Chet Walker (SAD)
MILOŠ KODEMO
Pozorište na Terazijama, 05. – 17. mart 2012.
Značajan korak dalje
Na inicijativu časopisa za umetničku igru Orchestra, Pozorište
na Terazijama u Beogradu i časopis Orchestra pokrenuli su, u
saradnji sa školom The Jacob’s Pillow Summer School iz SAD,
međunarodni obrazovni projekat 11 zemalja / 11 countries, koji
se odvija pod pokroviteljstvom Ambasade SAD u Beogradu.
Prvo izdanje ovog regionalnog projekta podrazumevao je realizaciju praktične i teorijske nastave u oblasti muzičkog pozorišta
(mjuzikl / jazz dance) koju je kao umetnički direktor projekta 11
zemalja vodio renomirani koreograf i pedagog Čet Voker (Chet
Walker, SAD), na osnovu obrazovne metodologije i dugogodišnje edukativne prakse škole The Jacob’s Pillow Summer School.
Ova škola, sprecijalizovana za izvođačke umetnosti u oblasti
muzičkog pozorišta, okuplja renomirane stručnjake iz SAD,
a njeni polaznici dolaze iz celog sveta. Na letnjim seminarima
Škole The Jacob’s Pillow već je učestvovalo sedmoro profesionalaca iz Pozorišta na Terazijama (2007 – 2011), a višegodišnja
saradnja časopisa Orchestra i Pozorišta na Terazijama sa Školom
i Četom Vokerom, unapređena je i još više profesionalizovana
novom idejom – projektom 11 zemalja.
kraju ovog jedinstvenog projekta, koji je kroz obrazovno-umetničku formu umrežio 11 zemalja regiona, učesnicima su dodeljeni sertifikat The Jacob’s Pillow School o savladanom nivou
obrazovanja u oblasti muzičog pozorišta, kao i dve stipendije
najboljim polaznicima za Letnju školu The Jacob’s Pillow 2012.
Troškovi jedne stipendija su donacija Škole, a ukupan iznos
druge stipendije realizovan je zahvaljujući podršci Ministarstva
kulture i informisanja Republike Srbije.
Tokom dve nedelje trajanja ove regionalne edukativne platforme u prostorijama Pozorišta na Terazijama, trideset mladih
profesionalaca iz 11 zemalja regiona pohađalo je u Beogradu
umetničku radionicu koja je podrazumevala časove jazz dance
plesne tehnike, tehnike step dance, pevanja i glume, kao i nastavu
koja je bila usmerena ka plesnoj pedagogiji i koreografiji. Na
Početak realizacije projekta 11 zemalja / 11 countries iskazuje
nameru organizatora i partnera u projektu da se uspostavi visoko-školsko obrazovanje u oblasti muzičkog pozorišta u Srbiji
i regionu.
U nedostatku visoko-školskih ustanova iz oblasti muzičkog
pozorišta, kao i sa limitiranim brojem edukativnih plesnih projekata u Srbiji i regionu, Orchestra i Pozorište na Terazijama
smatraju da je projekat 11 zemalja / 11 countries od neprocenjive
važnosti za razvoj i unapređenje muzičkog pozorišta podjednako u Srbiji i regionu. Osim što bi prenošenje stručne metodologije američkih eksperata iz oblasti teorijske i izvođačke prakse
bilo preduslov za vrhunsku produkciju i realizaciju mjuzikla,
kroz umrežavanje znanja, iskustava i umetničke prakse, na regionalnom nivou stvorila bi se profesionalna platforma i za buduće međunarodne projekte.
Orchestra 56/58 (37)
9. Beogradski festival igre 2012.
Opera i teatar Madlenijanum, Sava centar, SNP, Beogradsko dramsko pozorište, Narodno pozorište u Beogradu, Atelje 212,
28. mart - 12. april 2012.
COURTESY BDF
COURTESY BDF
Ukidanje prava na kritičko mišljenje (2. deo)
Solo, Sylvie Guillem, cor. R. Maliphant, V. Britanija
New Work , La La La Human Steps, cor. Edward Lock, Kanada
Talking Head, cor. Kris Haring, Liquid Loft, Austrija
(38) Orchestra 56/58
Unfortunately, without comment by Serbian dance critics, again.
COURTESY BDF
COURTESY BDF
Nažalost, ponovo bez komentara srpskih plesnih kritičara. (prim. ur.)
Dark Matters, cor. Crystal Pite, Kidd Pivot, Nemačka
COURTESY BDF
COURTESY BDF
Jacoby and Pronk, Holandija - SAD
COURTESY BDF
4 Man, Alice, Bach and the Deer, Izrael, Danska, cor. Y.Berg and O. Graf
Schmetterling, cor. Sol Leon and Paul Lightfoot, Netherlands Dance Theater, Holandija
COURTESY BDF
COURTESY BDF
Walking Mad, cor. Johan Inge, National Dance Company, Španija
Political Mother, cor. Hofesh Shechter, Hofesh Shechter Company, V. Britanija
Orchestra 56/58 (39)
Piše: Milica Cerović
Gostovanje – 9. BFI 2012. – Sylvie Guillem i Russell Maliphant – Solo, Push, Shift, Two
produkcija: Sadler’s Wells, London, Velika Britanija
Opera i teatar Madlenianum, 28. i 29. mart 2012.
COURTESY BDF
Nespojivi oksimoroni
plesne umetnosti
COURTESY BDF
Push, cor. R.Maliphant,Sylvie Guillem,
Two, cor. R.Maliphant, Sylvie Guillem
(40) Orchestra 56/58
Kada stavite ime Silvi Gilem (Sylvie Guillem) uz ime bilo kog svetskog
koreografa, očekujete savršenstvo, bez obzira na plesni stil koji je postavljen
kao “domaći zadatak”. A onda pored njenog imena ugledate ime Rasela
Malifanta (Russell Maliphant) i pomislite da je to spoj takvih suprotnosti koje
“hodaju” po tankoj graničnoj ivici između savršenstva i – propasti, nešto što
mora biti pogurano (Push) do granica zajedničkih mogućnosti i fleksibilnosti
da bi postalo maestralno. I upravo to se dešava u predstavi Push koreografa
Rasela Malifanta koji sa tri solo nastupa i jednim nežnim duetom kreira i
ostvaruje nespojive oksimorone plesne umetnosti.
Vrhunska balerina i zvezda Pariske opere već od šesnaeste godine života Silvi
Gilem već na početku predstave u koreografiji Solo snažno se suprostavlja
španskoj muzici Karlosa Montoje (Carlos Montoya) izvodeći poput
nežnog matadora virtuoznu klasičnu baletsku tehniku bez imalo napora
i pretencioznosti. Čisto, ženstveno, nedostižno. A sve to u “areni” predivno
osmišljenog svetla Majkla Halsa (Michael Hulls). I dok se muzika i pokret
tiho nadmeću u areni, Silvi Gilem se izdiže izvan tih okvira i gledaoca odvodi
u zaglušujuci huk gromoglasnog aplauza.
I tek što smo pomislili da je “borba Titana” gotova i da bolje od ovog ne može
biti, na scenu stupa koreograf lično u solu Prenos (Shift), u kome se odvija
prefinjeni sukob i zajednički ples Malifanta i njegovih senki koje ponovo
maestralno osmišljava majstor svetla Majkl Hals. Veoma intimna koreografija
postavljena u kontrastu sa ogromnim senkama na zidu, postaje javna borba
unutrašnjeg i spoljašnjeg doživljaja tokom koje gledalac, poput voajera, glasno
navija da taj sukob potraje kako bi i najsitniji detalj bio obelodanjen kroz ovaj
virtualni duet. Borba posmatranog i posmatrača tiho se završava činjenicom
da se koreograf poigrava sa čudesnim refleksijama ostavljajući nas u zagonetki
- da li se on to pigrava sa gledaocima (nama) ili oni (mi) sa njim.
Iz velikih “arena” Rasel nas nežno baca u klaustofobičnu svetslosnu kocku sola
Dva (Two) u kojoj genijalna Gilem, uz ritmičnu i uzbuđujuću muziku Endija
Kotona (Andy Cowton), pretvara svoje telo u nevidljive odraze pokreta boreći
se da ispuni taj malecni prostor do najsitnijeg detalja. Solo Dva ustvari je sukob
svetla i igre u kome pulsirajuća muzika dovodi do ludačkog transa igračevog
tela koji gubi obrise svog oklopa, ali, takodje, i do transa gledaočevog oka u
kome se preklapaju telo, muzika i svetlo do graničnih mera neprepoznatljivosti.
Iscrpljujuća borba nestaje u izmaglici pokreta i ostavlja nas da se zapitamo da
li su okviri stvarnosti prevaziđeni ili nas je maestralni Maliphant još jednom
pobedio i nadigrao u njenom doživljavanju.
Na samom kraju stižemo do dueta Pritisak (Push) u kome se zajedničke
granice i mogućnosti pomeraju sve do savršenog jedinstva plesnih tehnika
i izvođačkih tela Rasela i Silvi. Hipnotišući nas ponovo muzikom Endija
Kotona i diktirajućim svetlom Majkla Halsa, dve gromade suprotnosti tiho i
nežno vode prelepu bitku pokreta, zemlje i neba, muškog i ženskog principa,
sigurnog i lepršavog stila, jednostavnog, a komplikovanog koncepta. Čulna
povezanost ovolikih suprotnosti stvara novu dimenziju pokreta, onu koja nije
ni na nebu ni na zemlji. I opet se gledalac pita da li je Silvi Gilem savršeno
oruđe koje u bilo čijim koreografskim rukama stvara remek dela ili je Rasel
Malifant toliko dobar koreograf da je uspeo da koreografskim sredstvima
ovolike suprotnosti pretvori u scensku borbu Titana koji su pred posmatračima
stvorili potpuno novi svet. Jedno je sigurno – duet Pritisak postaće istorijska
prekretnica u plesnoj umetnosti zato što je uspeo da nežnom borbom plesnih
suprotnosti stvori novi svet igre.
COURTESY BDF
Push, cor. R.Maliphant,Sylvie Guillem i R. Maliphant
Orchestra 56/58 (41)
Piše: Milena Jauković
Premijera - Kapetan Džon Piplfoks u koreografiji Isidore Stanišić i režiji Jelene Bogavac
Dečji kulturni centar Beograd i Bitef teatar, 05. april 2012.
JELENA JANKOVIĆ
Razmaštana družina
JELENA JANKOVIĆ
JELENA JANKOVIĆ
Džon Piplfoks, L.Lukic, M.Pisic, A.Ignjatović Zagorac, M.Petrović, N. Tomašević i M.
Isailović
(42) Orchestra 56/58
Koreografskim uobličenjem radio-drame za decu
Kapetan Džon Piplfoks, nezaboravnog Dušana
Radovića, zaživela je, vredna pažnje, ideja o ustanovljenju stalne dečje plesne scene na pozornicama
Dečjeg kulturnog centra i Bitef teatra. Ovaj dramski tekst, koji je univerzalnoj temi borbe snaga
dobra i zla pristupio sa toliko topline i iskrenosti
utkanih u karakterističan humor prebogat asocijacijama, obeležio je detinjstvo mnogih generacija unazad. Tekst, u adaptaciji rediteljke predstave
Jelene Bogavac, ostao je veran izvornom, hvatajući
pritom „kopču“ sa sadašnjim trenutkom, budući da
su reference na savremeno doba, prilagođene upravo mladim gledaocima, sprovedene nenametljivo i
na onim mestima koja pružaju prostora za takve
intervencije.
Poveravanje rada na koreografiji i konceptu predstave Isidori Stanišić pokazalo se kao pravi izbor.
Koreografski postupci, rediteljska rešenja i muzika
Igora Gostuškog, budući da su se našli u stilskom
i koncepcijskom saglasju, uspeli su da zahvate, i
izraze, onaj toliko specifičan manir kojim je Dušan
Radović suptilno prilagodio temu ove večite borbe
naivnoj dečijoj percepciji, dirljivoj u svojoj čistoti. Osetno stvaralački podstaknuta karakterom i
krajnje specifičnim zahtevima koje podrazumeva
jedno plesno ostvarenje namenjeno dečjoj publici,
autorka je ovom umetničkom izazovu odgovorila
sredstvima svog nesumnjivog koreografskog dara:
igrački vrcavim, stilski homogenim i, iznad svega,
razigranim, muzikalnim i maštovitim koreografskim izrazom, pažljivo građenim u svakoj od scena.
U tom smislu, kao posebno efektna, među brojnim
drugim, istakla se koreografska stilizacija dešavanja pod morem, kao i pojava Devojki iz Havane
(u izvođenju učenica Srednje baletske škole „Lujo
Davičo“), koje su svakako dale vizuelni pečat predstavi.
JELENA JANKOVIĆ
Džon Piplfoks, učenice Baletske škole "Lujo Davičo" u Beogradu
Ovakva scenska zamisao Stanišićeve je, sasvim prirodno, vidno inspirisala i igrače Bitef dens kompanije, Anu Ignjatović Zagorac u naslovnoj ulozi, kao i gusare „strašnog“ broda Osveta, u tumačenju Milice Pisić, Mione Petrović, Nevene Jovanović, Luke Lukića, Nikole Tomaševića i Strahinje
Lackovića. Glumci Milan Pajić i Milan Tankosić, u svom domenu, dali su, takođe, doprinos opštoj
dinamici predstave. Budući da je svaka od uloga koje su dodeljene igračima krajnje tipski zamišljena u svojoj osnovi i da su pred igrače postavljeni glumački zadaci, možda u budućnosti ne bi
bilo na odmet razmisliti o eventualnom usložnjavanju glumačkih sredstava kojima bi se igrači
poslužili. I to u smislu posezanja za izbrušenijim glumačkim rešenjima kojima bi se ono, ionako
tipsko u ovim ulogama, predstavilo na ne-tipski način, čime bi interpretacije „opasnih gusara“
samo još dobile na punini i značenju, a naša mlada publika našla bi se u prilici da se upozna i srodi
sa manje konvencionalnim pristupom scenskom građenju likova. Jer, uslovi za tako nešto svakako
da postoje.
Opštem utisku optimizma, veselosti i poleta u veri u krajnju pobedu Dobra, svakako da su presudno doprineli funkcionalna scenografija Igora Vasiljeva i elaborirani kostimi Ivane Vasić koji
su predstavi i njenom značenju uistinu pružili ton duginih boja. Zahvaljujući krajnje osmišljenoj
rediteljsko-koreografskoj koncepciji, koja je potom i dosledno sprovedena, učinjeno je da ovo
delo Dušana Radovića, sada u formi plesne predstave, bude na najbolji način približeno našoj
mladoj publici čije će pozorišno iskustvo od sada biti bogatije za još jedan dragoceni vid scenskog
stvaralaštva.
Objavljeno u Politici 25. 04. 2012.
Orchestra 56/58 (43)
Piše: Milena Jauković
16. Festival koreografskih minijatura 2012
Trg Mire Trailović, Bitef teatar, Narodno pozorište u Beogradu, Muzej Narodnog pozorišta u Beogradu, Zavod za proučavanje kulturnog
razvitka, Baletska škola „Lujo Davičo“
10. – 14. maj 2012.
SRĐAN MIHIĆ
U znaku obespokojavajućeg
odsustva srpskih koreografa
R3ACTION, Fabio Simoes - prva nagrada i Nagrada publike
Ovogodišnje izdanje Festivala koreografskih minijatura
(FKM, osnivač Udruženje baletskih umetnika Srbije) obeleženo je nešto raznovrsnijim festivalskim programom koji
je, pored takmičarskog dela, revijalno prikazanih koreografskih ostvarenja i jednog međunarodnog gostovanja, u sebe
uključio i dve tribine, posvećene razvoju novosadske plesne
scene i problemima nezavisne plesne scene u Srbiji, kao i
radionicu na temu teorijskih i praktičnih principa koreografskog procesa rada.
Festival je otvoren dvasetominutnim delom Pas de quoi?
u koreografiji Mione Petrović, prve laureatkinje vrlo podsticajne Nagrade Ohrabrenje. Ovo priznanje ustanovilo je
Udruženje baletskih umetnika Srbije u želji da se nagrađenim domaćim stvaraocima pruži dragocena prilika da njihov
koreografski rad, ne više u formi koreografske minijature, već
kao zaokruženo, obimnije delo, doživi ono o čemu sanja svaki
stvaralac: da ugleda svetlost reflektora. Time se Petrovićevoj
ukazalo značajno poverenje, konkretizovano u nastojanju da
joj se kroz kompletnu logističku i finansijsku podršku obezbeđenu od strane FKM-a i UBUS-a, omogući da se nesmetano posveti isključivo radu i razvijanju svoje koreografske
vizije u željenom pravcu. Čini se da je godinu dana bio i više
(44) Orchestra 56/58
nego dovoljan period da Petrovićeva pred publiku izađe sa
idejno čvršće osmišljenim konceptom i scenski i koreografski
izbrušenijom postavkom. Na taj način, uvereni smo, bile bi
predupređene uočene koreografsko-strukturne nedostatnosti, kao i opšti utisak proizvoljnosti. Budući da je Petrovićevoj
ova nagrada prošle godine pripala za iskazan koreografski
potencijal, šteta je što tada nagoveštene mogućnosti, i pored
par sada zaista zanimljivih koreografskih rešenja, nisu naišle
na adekvatniji i odgovorniji stvaralački tretman upravo od
strane same autorke. Ako se uzme u obzir da druga nagrađena autorka (Danica Arapović) nije ni iskoristila ovu velikodušno pruženu priliku, a da su za svoj rad obe autorke imale
na raspolaganju i vreme, i scenu, i tehničke uslove, prirodno
se nameće pitanje šta je našim autorima uistinu potrebno za
njihovo stvaralaštvo? I u kom segmentu bi, zapravo, trebalo
potražiti odgovor na ovo pitanje?
Iste večeri prikazano je i delo Tri sestre ili okolo naokolo
Čehova (laureat Nagrade „Dimitrije Parlić“ 2008.), nešto
starija predstava beogradskog Ister teatra, koja predstavlja
idejno veoma prostudirano i konzistentno ostvarenje, osmišljenog koncepta i snažne interpretacije.
SRĐAN MIHIĆ
Bolero, kor. Katrin Schafitel (Nemačka) Katrin Schafitel i Katja Wachter
Takmičarsko veče Festivala prošlo je u znaku takmičara
iz Portugala, Fabia Simoesa, dobitnika Nagrade publike i prve nagrade Žirija, kojim je predsedavao uvaženi baletski umetnik iz Hrvatske, Dinko Bogdanić.
Ovakvom odlukom žirija i publike, prednost je ove
godine nesumnjivo data koreografskom ostvarenju
dominantno igračkog karaktera, čija upečatljivost počiva na sigurnoj i moćnoj tehnici ovog igrača, kao i na
markantnosti njegove scenske pojave.
Ove godine Nagrada Ohrabrenje, nažalost, nije dodeljena, budući da među takmičarima nije bilo domaćih koreografa, iako je jedna od glavnih misija ovog
Festivala upravo afirmacija domaćeg koreografskog
stvaralaštva. I ovde, kao da nam sve ukazuje na slično pitanje: ako značajan iznos novčanih nagrada ili
mogućnosti koje otvara Nagrada Ohrabrenje nisu
dovoljni motivi za učešće u takmičenju, šta je to što bi
trebalo da budu?
Poslednje revijalne večeri prikazano je delo hrvatske
produkcije Broadcasting: Shake your booty, u koreografiji Zorana Markovića i Maše Kolar. I ovoga puta je
ovaj koreografski tandem vidno nadahnuo gledaoce
svojom maštovitom scenskom vizijom, koja na trenut-
ke, na koreografskom planu, deluje gotovo neiscrpno.
Nepretenciozno, a krajnje duhovito, oni se bave temom
nedokučivosti muško-ženskih odnosa. Njima će se,
potom, vešto i zanimljivo poigrati, pristupajući im sa
stanovišta ironične distanciranosti, uz pomoć koje će ih
efektno predstaviti u svoj njihovoj komičnoj apsurdnosti. Ova predstava, iz minuta u minut, znalački vođenim koreografskim postupkom, neprestano otvara nove
aspekte ispoljenja ovog odnosa, doprinoseći furioznosti celokupne scenske dinamike. A tome su, kao vrsni
izvođači, svakako zdušno i ne štedeći se doprineli igrači
Maša Kolar, Ognjen Vučinić i Tomislav Petranović.
Uzevši u obzir celokupni petodnevni program Festivala,
ostajemo zbunjeni pred činjenicom do koje mere je
među publikom bio uočljivo mali broj naših igrača i
koreografa, što nas direktno navodi na još jedno pitanje: na koji način se može uticati na već toliko puta
ogoljeno izraženu indolentnost aktera naše plesne
scene? Šta je to što bi moglo da doprinese buđenju
onog autentičnog osećaja stvaralačke znatiželje naših
plesnih stvaralaca, kao nezaobilaznog polazišta svakog
ozbiljnijeg umetničkog razvitka, ali i trajanja.
Objavljeno u Politici 31. 05. 2012.
Orchestra 56/58 (45)
ODLUKE ŽIRIJA:
Prva nagrada: Fabio Simoes (Portugal) – 3.000 eura
Druga nagrada: Igor Kirov (Makedonija) – 2.000 eura
Treća nagrada: Stanislava Vlčekova (Slovačka) – 1.000 eura
Plaketa „Aleksandar Izrailovski“: Igor Vološin (Ukrajina)
Dve pohvale: Gregor Thieler (Nemačka) i Beatrice Paoleschi (Italija)
Nagrada Žirija kritike: Katrih Schafitel (Nemačka)
SRĐAN MIHIĆ
Nagrada publike: Fabio Simoes (Portugal)
The two queen souls, kor. Beatrice Paoleschi Laura Feresin i Elsa Sabbatini
(46) Orchestra 56/58
GENERALNI SPONZOR FKM:
HYPO ALPE ADRIA BANKA
ŽIRI:
Dinko Bogdanić,
koreograf i pedagog (Hrvatska), predsednik
Bruce Steivel,
direktor Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu (SAD)
Krunislav Simić,
koreograf (Srbija)
Ronald Savković,
baletski igrač i koreograf (Hrvatska)
Gorčin Stojanović,
reditelj (Srbija)
Milena Jauković,
baletski kritičar (Srbija), predsednik
Maja Đurinović,
plesni kritičar (Hrvatska)
Ivan Medenica,
pozorišni kritičar i teatrolog (Srbija)
UMETNIČKI SAVET FKM-a:
SRĐAN MIHIĆ
ŽIRI KRITIKE:
In Between, kor. Igor Kirov (Makedonija) Mimi Pop Aleksov i Igor Velanoski
Vladimir Logunov,
Anđelija Todorović,
Zoran Marković
UMETNIČKO VEĆE UBUS-a:
Ivana Milovanović,
Milica Zajcev,
Anđelija Todorović,
Kosovka Draslar,
Danica Arapović
DIREKCIJA FKM-a:
Sonja Lapatanov,
Smiljana Stokić,
Marija Bajčetić,
Biljana Knežević,
Srđan Mihić,
Slavica Štrljić,
Ivana Krsmanović,
Ana Halas,
Maja Vukadinović
SRĐAN MIHIĆ
Željko Grozdanović,
Black, res, kor. Ozgur Adam Inan, Turska, U. Tasdemir, A. Kir i O. A. Inanc
Orchestra 56/58 (47)
Nagrade 2011.
ZLATNI BEOČUG ZA 2011.
Narodno pozorište u Beogradu, 12. april 2012.
KULTURNO - PROSVETNA ZAJEDNICA BEOGRADA DODELILA JE NAGRADU ZLATNI BEOČUG ZA 2011.
LAUREAT KONSTANTIN TEŠEA,
PRVAK BALETA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU
Kulturno-prosvetna zajednica Beograda osnovana je 1956. kao organizacija u oblasti kulturnog stvaralaštva, naučne i prosvetne
delatnosti. Od osnivanja do danas zalaže se za društvenu i kulturnu toleranciju i afirmiše duhovne i kulturne vrednosti našeg
prostora.
Kao baštinik kulturnog kontinuiteta, Kulturno-prosvetna zajednica Beograda od 1970. dodeljuje godišnju prestižnu nagradu i
priznanje Zlatni beočug stvaraocima, naučnicima, umetnicima, kulturnim poslenicima, ansamblima, ustanovama i organizacijama
za trajan doprinos kulturi Beograda.
Nagrada Zlatni beočug je priznanje koje pripada zaokruženoj duhovnoj vrednosti i dostignućima koji kontinuirano povezuju
sve one koji omogućuju uspešniji duhovni život Beograda i Srbije.Tvorci ove nagrade su pesnik Vasko Popa koji joj je i dao ime,
Radomir Stević Ras i Jevta Jevtović.
Ako bi se poređala sva imena dosadašnjih dobitnika, videlo bi se da je to imenik najuspešnijih, a knjiga sastavljena od tekstova
obrazloženja za nagradu predstavljala bi svojevrsnu enciklopediju kulture, umetnosti i nauke Beograda i Srbije.
Odluku o svim laureatima doneo je jednoglasno Žiri u sastavu: prof.dr Darko Tanasković (predsednik), Jadranka Jovanović,
Srba Ignjatović, Ljiljana Blagojević, Živorad Ajdačić, Dragan Kolarević, Tatjana Peternek-Aleksić, Miloš Matijaš, Bora Dugić,
Dragan Babić, prof. Dragan Mraović, Vera Vlajić, prof. Dr Slavenko Terzić, prof. Dr Raško Jovanović, prof. Momčilo Antonović,
Radovan Trnavac Mića i Slobodan Šuljagić.
Konstantin Tešea, prvak Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, završio
je Srednju baletsku školu u Bukureštu 1982. Već kao učenik izdvaja se
svojim talentom. Ubrzo je angažovan u Operi u Bukureštu i u baletskom
repertoaru dobija solističke uloge – Labudovo jezero (kor. O. Danovski),
Četiri godišnja doba i Simfonija bez kraja (A.Mezincesku), Frančeska
da Rimini i Rumunska simfonija (D. Andronake), kao i solo nastupe
u operama Tanhojzer i Slepi miš. Gostovao je u Grčkoj, Nemačkoj,
Švajcarskoj, Luksemburgu, Austriji, Boljšom teatru u Moskvi.
Od 1985 – 1991. angažovan je kao prvak Baleta Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu i nosilac je prvog igračkog repertoara – Žizela
(Lavrovski), Žar ptica (D. Parlić), Đavo na selu (Pia i Pino Mlakar), Don
Kihot (P. Rotaro), Tri biblijske freske (M. Šparemblek), Romeo i Julija (D.
Parlić), Petar Pan (V. Kostić), Simfonija iz jednog sveta (V. Logunov),
Otelo / Rubac / Dezdemona (V. Đorđević), Prsten (Boldin) i dr.
U Narodnom pozorištu u Beogradu je angažovan 1991. kao prvak baleta.
Nižu se uloge u klasičnom i neoklasičnom repertoaru u kojima Tešea
složenost dramskih uloga tumači svojom umetničkom intuicijom i inteligencijom, sa izuzetnom individualnošću – Žizela (Lavrovski), Labudovo
jezero (D. Parlić), Dama sa kamelijama (L. Pilipenko), Ljubav čarobnice
(L. Pilipenko), Don Kihot (V. Logunov), Natašine slike (L. Pilipenko),
Silfide (M. Fokin), Bahčisarajska fontana (R. Kljavin), Ohridska legenda
( L. Pilipenko), Doktor Džekil i Mister Hajd (V. Logunov), Uspavana
lepotica (V. Logunov), Pesnik Čajkovski (L. Pilipenko), Kraljica Margo
(K. Simić).
Od 2003. godine radi kao repetitor u Baletu Narodnog pozorišta u
Beogradu.
SRĐAN MIHIĆ
Kostantin Tešea je dobitnik brojnih nagrada i priznanja: Prva nagrada za
klasičan balet u Bukureštu, Nagrada za najboljeg partnera na Baletskom
takmičenju u Novom Sadu, Nagrada Narodnog pozorišta u Beogradu
za ulogu Merkucija u baletu Romeo I julija (kor. A. Šekera), Plaketa
Narodnog pozorišta u Beogradu.
Kraljica Margo, kor. Krunislav Simić
(48) Orchestra 56/58
Kao prvak baleta realizovao je brojna samostalna gostovanja (Novi Sad
– Grk Zorba, Žizela), Skoplje – Žizela, Karmen, Labudovo jezero...), kao i
brojne koncerte u Kini, Austriji, Libanu, Bugarskoj, Mađarskoj, Kipru...
Sa matičnim pozorišnim kućama gostovao je u Grčkoj, Nemačkoj,
Švajcarskoj, Kolumbiji, Rusiji, Bugarskoj, Mađarskoj, kao i u svim bivšim
jugoslovenskim republikama.
Nagrade 2011.
UDRUŽENJE BALETSKIH UMETNIKA SRBIJE
Narodno pozorište u Beogradu, 23. oktobar 2011.
NAGRADA „DIMITRIJE PARLIĆ“ ZA 2011.
LAUREAT EDWARD CLUG, KOREOGRAF, ZA PREDSTAVU BOŽANSTVENA
KOMEDIJA U IZVOĐENJU BITEF DANCE COMPANY IZ BEOGRADA
SAOPŠTENjE ŽIRIJA
Ovogodišnji žiri za dodelu Nagrade „Dimitrije Parlić“ radio je u sastavu:
Paša Musić, Anđelija Todorović, Vladimir Logunov, Petar Pjer Rajković i
Milena Jauković.
Žiri je u sezoni 2010 / 2011 pogledao ukupno 17 predstava.
Ovom prilikom, želeli bismo da pomenemo, pored dela čiji je koreograf
ovogodišnji dobitnik Nagrade, još jedno ostvarenje koje je na članove žirija ostavilo značajan utisak. To je predstava Alfa Boys, u koreografiji Gaja
Vajcmana i Roni Haver, u produkciji Bitef teatra. Ovu, kao i nagrađenu
predstavu, izvode igrači Bitef dens kompanije (Bitef Dance Company),
zbog čega smo smatrali da je ovo pogodan trenutak da skrenemo pažnju
na delovanje i domete ove plesne trupe koja je, zahvaljujući svojoj posvećenosti i uzornom izvođenju savremenog plesnog repertoara, do sada postigla
veoma zapažene rezultate, vredne svake pohvale.
Jednoglasnom odlukom članova žirija, odlučeno je da ovogodišnja Nagrada
„Dimitrije Parlić“ pripadne koreografu Edvardu Klugu (Edward Clug,
Slovenija), za predstavu Božanstvena komedija, u koprodukciji Grada teatra
Budva i Bitef teatra iz Beograda. Koreografija Edvarda Kluga je konzistentnošću autorove zamisli i strukturno neobično čvrstim i nadahnutim koreografskim konceptom trenutno ostavila snažan utisak na sve članove ovogodišnjeg žirija.
Besprekorno vođen koreografski postupak, ispunjen u potpunosti autohtonom koreografskom leksikom koja pulsira
sopstvenim ritmom najrazličitijih promera potvrdio je, sada već konačno, da je Edvard Klug našao put ka izgradnji
jasno prepoznatljivog, suverenog i samosvojnog koreografskog stila. Uspešnom ostvarivanju ove, koreografski i igrački
vrlo složene predstave, svakako da su presudno doprineli i igrači čiji je interpretativni i igrački potencijal superiorno, i u
celosti, podržao koreografovu viziju koja, po mnogim parametrima, predstavlja koreografsku bravuru par excellence.
Milena Jauković, predsednik Žirija
JELENA JANKOVIĆ
Božanstvena komedija, Nevena Jovanović i Miloš Isailović
Orchestra 56/58 (49)
Nagrade 2011.
UDRUŽENJE BALETSKIH UMETNIKA SRBIJE
Narodno pozorište u Beogradu, 23. oktobar 2011.
NAGRADA ZA ŽIVOTNO DELO ZA 2011.
LAUREAT SONJA VUKIĆEVIĆ,
BALERINA, SAVREMENA IGRAČICA, KOREOGRAF, GLUMICA, REŽISER, SCENOGRAF, VAJAR...
Ambasador srpske kulture
Sonja Vukićević (1951, Valjevo) dobitnica je ovogodišnje Nagrade za životno
delo koju dodeljuje Udruženje baletskih umetnika Srbije.
HALLO
Istorija se ponavlja - geografija se menja, jedna je od Sonjinih rečenica kojom
nas podseća ko smo, gde smo i kako živimo. Istina je, i u njenom primeru
istorija se ponavlja, i to samo potvrđuje nju i njen kvalitet. Dobila je još jednu
nagradu, ovog puta za životno delo! Geografija nam se menja i to je, opet,
jedna neosporna činjenica, iz kog god ugla gledano. Na ličnom primeru Sonja
Vukićević nam to dokazuje svojim neumornim radom, sada već prožetim kroz
gotovo sve vidove umetnosti. Sonjino biće i energija nam pokazuju da sami
pravimo i pomeramo granice, a njen stvaralački opus koji se i dalje širi, uvek i
iznova pronalazi načine da dođe do publike.
U svet umetnosti Sonja se vinula iz sveta baleta, prošavši stepenicama od klasične balerine Narodnog pozorišta u Beogradu (1970-1994), preko zapaženih
uloga dramsko-karakternog opusa. Njena Mirta (Žizela), Darinka (Darinkin
dar), Debora (Golem), Afrodita (Trijumf Afrodite), Kapetan Kuka (Petar Pan),
baletski divertisman u operi Karmen, kao i uloge u baletima Popodne jednog
fauna i Ohridska legenda - sve do jedne su bile nagrađivane.
Sonja Vukićević je pionir savremenog plesnog teatra u Srbiji. Sa koreografom Verom Kostić ostvarila je uspehe sa
predstavama Pomračenje (Nagrada Zlatna kolajna na Festivalu monodrame i pantomome u Zemunu i Nagrada publike
na Bitef festivalu), zatim Indira Gandi i Mali snovi Voltera M. Nezaboravan je i njen dramatični solistički nastup na
poslednjeoj proslavi Dana mladosti.
Veoma zapažen je i njen doprinos repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu gde je za koreografski
rad u predstavama Dozivanje ptica (rež. Haris Pašović), Lakrdijaš (rež. Irfan Mensur), Poslednji dani čovečanstva (rež.
Gorčin Stojanović), Plava ptica (rež. I.Mensur), Nižinski (rež. I.Mensur), Majn Kamf (rež. Gorčin Stojanović), Saloma
(rež. Roman Viktjuk) dobila više godišnjih nagrada ove pozorišne kuće.
Sredinom devedesetih godina prošlog veka, u Centru za kulturnu dekontaminaciju, Sonja Vukićević realizuje četiri
autorska projekta: Makbet/Ono (1996), Alchajmer i Proces (1998), Mrak letnje noći (1999). Zanimljivo je da se ovde njen
scenografski rad za predstavu Proces izdvojio, pa je predstavljen na manifestaciji Futur Show u Bolonji i postao je stalni
deo ovog programa. Neizostavno se mora pomenuti da je Vukićevićeva i prvi dobitnik najprestižnije nagrade baletskog
esnafa u Srbiji, Nagrade „Dimitrije Parlić“ za koreografiju predstave Makbet/Ono, koju dodeljuje Udruženje baletskih
umetnika Srbije. Takođe je i dobitnica dve Sterijine nagrade za predstave Gorski vijenac (Crnogorsko narodno pozorište, 1998.) i Kandid ili optimizam ( Jugoslovensko dramsko pozorište, 2009.).
Sonja je ušla i u svet filma igrajući u delima Tango je tužna misao koja se pleše (rež. Puriša Đorđević), Vukovar (rež.
Boro Drašković), Lavirint (rež. Miroslav Lekić), Odbačen (rež. Miša Radivojević), kao i u italijanskoj koprodukciji
Quo vadis.
S dolaskom novog milenijuma, otpočinje i nova faza Sonjinog umetničkog rada, tako da od 2001. više puta izlaže svoja
vajarska dela (Atelje 212, Bitef, Pula, Pančevo).
Moraju se pomenuti i Sonjina ostvarenja u predstavama Hazarski rečnik i Sto minuta koje realizuje u saradnji sa
rediteljem Tomažom Pandurom. Prvu samostalnu produkciju Bitef teatra u Beogradu, a na predlog Vide Ognjenović,
uradila je upravo Vukićevićeva. Ovaj izbor je višestruko opravdan jer je predstava Cirkus istorija dobila Nagradu grada
Beograda za pozorišno stvaralaštvo 2006, kao i nagrade Avazov zmaj za najbolju predstavu na festivalu MESS u
Sarajevu i Oblak na Festivalu Puf u Puli. Sonja aktivno sarađuje sa Srpskim narodnim pozorištem u Novom Sadu, pa
su Karmina burana Karla Orfa u njenoj režiji i koreografiji za hor (2010) i Rodoljupci J. St. Popovića (2011) oduševili
tamošnju publiku i kritiku.
Sonja Vukićević i njene predstave mogu se nazvati i ambasadorima srpske kulture. Na gostovanjima i festivalima van
Srbije Sonjine predstave mogla je videti publika širom regiona i planete: Skoplje, Budva, Podgorica, Cetinje, Kopar,
Pula, Rijeka, Ptuj, Sarajevo, Moskva, Odesa, Solun, Segedin, Lozana, Amsterdam, Barselona, Madrid, Erfurt, Milhajm,
Stokholm, London, Bolonja, Čividale, Njujork, Meksiko Siti...
Sonjina prebogata umetnička biografija i čudesna harizma plene i privlače i dalje, pa su o njenom radu već objavljeni
brojni radovi kao i TV emisije u zemlji i inostranstvu.
Svaki novi poduhvat Sonji Vukićević je doneo još novih priznanja i nagrada. Delima i umećem ona dokazuje svoju
veličinu, svoju maštu i sveumetničku dušu, neiscrpnu energiju jedne nesvakidašnje pojave na našem kulturnom nebu!
Zato, ovogodišnja Nagrada za životno delo više nego opravdano ide baš njoj.
Obrazloženje Predsedništva UBUS-a
(50) Orchestra 56/58
Nagrade 2011.
UDRUŽENJE PROFESIONALNIH BALETSKIH IGRAČA,
KOREOGRAFA I BALETSKIH PEDAGOGA SRBIJE
Muzej Narodnog pozorišta u Beogradu, 29. april 2012. – Svetski dan igre
NAGRADA “TERPSIHORA” ZA 2012.
LAUREAT ANA PAVLOVIĆ,
PRIMABALERINA BALETA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU
Ona koja voli da igra
Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije dodelilo je Nagradu „Terpsihora“, novoustanovljenu nagradu za ostvarene vrhunske rezultate u baletskoj umetnosti u prethodnoj pozorišnoj sezoni, Ani Pavlović,
primabalerini Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu.
Žiri u sastavu: Ivanka Lukateli, primabalerina i baletski
pedagog predsednik žirija, Snežana Arnautović, scenograf i
akademski slikar, Božidar Đurović, pozorišni i radio reditelj
i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, Ronald Savković,
prvak baleta i koreograf i Kokan Mladenović, pozorišni reditelj i upravnik Ateljea 212, doneli su odluku da prvi lauerat
bude Ana Pavlović, prvakinja Baleta Narodnog pozorišta. Istog
dana dodeljena je i Pohvala za unapređenje baletske umetnosti, Drini Durić Pešić, solistkinji Baleta Narodnog pozorišta i
autoru emisije Svet baleta na TV Art.
SRĐAN MIHIĆ
Po Statutu Udruženja Nagradu “Terpsihora” mogu dobiti baletski umetnici koji su angažovani na scenama u Srbiji. Nagrada
se može dodeliti svim baletskim stvaraocima poreklom iz Srbije
koji svojim doprinosima razvijaju baletsku umetnost i unapređuju je na svim nivoima u Srbiji. Nagrada se dodeljuje baletskim umetnicima za ostvarene uloge iz repertoara, odigrane na
matičnoj sceni ili na gostovanju, u toku jedne pozorišne sezone, a koji su se izdvojili po tehničkom i umetničkom kvalitetu.
Nagrada „Terpsihora“ dodeljuje se koreografima za ostaverene
Labudovo jezero, Ana Pavlović
vrhunske rezultate na polju koreografije. Nagrada „Terpsihora“
dodeljuje se baletskim teoretičarima koji svojom edukacijom u oblasti baletske umetnosti postižu zapažene
rezltate i priznanja na polju pedagogije. Nagrada se dodeljuje isključivo domaćim stvaraocima.
Predsednica Žirija, primabalerina Ivanka Lukateli je rekla:
Ana Pavlović je umetnica koja svojom dugogodišnjom kvalitetnom igrom na sceni svog matičnog Narodnog pozorišta, kao i na scenama u regionu i svetu, neguje tradiciju prethodnika srpskog baleta.Svojim pristupom i poštovanjem svakog poverenog zadatka, pa bio on i mali, kao što je uloga Roksane u baletu Aleksandar, poslednjoj ovogodišnjoj premijeri na sceni Narodnog pozorišta, ili u reprizi baleta Bajadera u naslovnoj ulozi, Ana je pokazala
da je baš ona pravi izbor i da uvek igra zato što je to deo nje same. Ana Pavlović ima bogat opus u svojoj karijeri.
Ističem da su tu zastupljena najteža ostvarenja klasičnog repertoara koje, na tako visokom nivou, dugi niz godina
nije nimalo jednostavno odbraniti, naročito u odnosu na igrače iz drugih zemalja, a Ana je i to uspela. Nagrada
se oslanja na tradiciju srpskog baleta kojom se ponose mnoge generacije. Nju čine umetnička imena koja se pamte, a
sada oni imaju dostojnog sledbenika u delu ovogodišnjeg dobitnika Ane Pavlović.
Nagradu „Terpsihora“ finansira anonimni donator koji ima veliki uticaj na polju baletske umetnosti.
Zahvaljujući takvim izuzecima, koji svojim uticajem mogu bez ikakvog tereta posebne zahvalnosti unaprediti umetnike i njihov rad, naša budućnost ima izvesnu viziju, a baletska umetnost podsticaj za nove ciljeve.
Nagrada se sastoji od plakete Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga
Srbije sa natpisom Terpsihora, medaljona koji je izradila mlada umetnica Tamara Mladenović i novčanog
dela u iznosu od 2.000 evra.
O izboru nosioca Nagrade „Terpsihora“ Udruženje donosi posebne kriterijume za odlučivanje. U sastavu
Žirija nalaze se najistaknutiji predstavnici baletske i pozorišne umetnosti u Srbij. U sledećoj godini dodele
Nagrade o izboru članova Žirija odlučivaće laureat iz 2012. godine. Nagrada nosi ime po Terpsihori, koja je
u grčkoj mitologija bila zaštitnica plesa i muzike. Njeno ime znači ona koja voli da igra.
Orchestra 56/58 (51)
Nagrade 2011.
NAGRADA „RADOMIR VUČIĆ” ZA 2012
LAUREAT MILOŠ MARIJAN,
SOLISTA BALETA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU
Na maloj svečanosti održanoj uoči baletske predstave Don Kihot,
Milošu Marijanu,laureatu Nagrade “Radomir Vučić“ za 2012.ovu
Nagradu uručio je upravnik Narodnog pozorišta Božidar Đurović.
On je istakao da je ova Nagrada, koja nosi ime velikog baletskog posvećenika, umetnika i prvaka baleta Radomira Vučića, jedna od četiri
nagrade (“Oskar Danon”, “Miomir Denić” i “Petar Banićević”) koje
je uprava Narodnog pozorišta ustanovila pre dve godine sa željom da
pomogne mladim umetnicima, ali i da pokuša da prepozna one umetnike koji će u budućnosti značiti ne samo Nacionalnom teatru, već i
srpskom pozorištu uopšte.
Odluku o priznanju, koje se sastoji od originalne plakete sa likom
Radomira Vučića, rad istaknutog umetnika i scenografa Geroslava
Zarića i novčanog dela, jednoglasno je doneo Žiri kojim je predsedavao direktor Baleta Narodnog pozorišta Brus Stajvel (Bruce Steivel).
Članovi su bili repetitori Marija Vještica i Paša Musić. U obrazloženju Žirija navodi se da je Marijan odgovornim i požrtvovanim radom
ostvario izuzetan napredak tumačeći širok dijapazon uloga u klasičnom, neoklasičnom i savremenom repertoaru čime je, iako veoma mlad,
pokazao izuzetnu umetničku zrelost.
Miloš ima samo dvadeset i jednu godinu. Veoma je odgovaran i do sada je
pokazao izvanredan talenat. Opseg njegovih uloga ide od klasike do savremenog repertoara. Sa lakoćom se kreće kroz sve stilove. Čestitam mu od srca
i nadam se da ova Nagrada predstavlja podsticaj drugim mladim igračima
da nastave sa usavršavanjem pod okriljem Narodnog pozorišta, rekao je
Stajvel.
SRĐAN MIHIĆ
Miloš Marijan je završio Baletsku školu „Lujo Davičo” u Beogradu
2006. godine, a već naredne odlazi na specijalizaciju u Kijevsku baletsku akademiju. Od 2008.godine angažovan je u celokupnom repertoaru
Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu. Ostvario je solističke uloge u
baletima Labudovo jezero, Uspavana lepotica, Kraljica Margo, Don Kihot,
Ko to tamo peva, Šest plesova...
Miloš Marijan
Nagrada “Radomir Vučić” dodeljuje se mladim i talentovanim baletskim igračima starosti do dvadeset i osam godina za ostvarene solističke i glavne uloge iz repertoara Narodnog pozorišta u Beogradu,
odigrane na matičnoj sceni ili na gostovanju u periodu od poslednjeg
dana februara meseca prethodne do 01. marta tekuće godine, a koji su
se izdvojili po tehničkoj i umetničkoj interpretaciji.
Radomir Rade Vučić je baletsko obrazovanje stekao u Srednjoj baletskoj školi „Lujo Davičo“ (1962–1965) kod pedagoga Nine Kirsanove,
Danice Živanović, Tilke Jezeršek i Mire Nikolić. U baletskom ansamblu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu je angažovan 1965.
godine. U njemu je radio kao solista do 1970. godine, posle čega je prešao u Narodno pozorište u Beogradu, u čijem Baletu radi prvo kao
istaknuti solista, a ubrzo i kao prvak baleta, sve do odlaska u penziju. Tokom dve i po decenije duge solističke karijere je igrao prvačke uloge
u bezmalo celokupnom klasičnom baletskom repertoaru. Ostvario je zapažene kreacije i u savremenim baletskim delima neoklasičnog
stila. Sa izuzetnim uspehom je tumačio glavne uloge i u gotovo svim repertoarskim baletima domaćih autora. Ulogom u baletu Ohridska
legenda je proslavio dvadeset godina umetničkog rada. Za svoje kreacije dobio je sve nagrade i priznanja koja Narodno pozorište dodeljuje
svojim umetnicima, Nacionalno priznanje za sveukupni doprinos kulturi Republike Srbije, Nagradu Bijenala u Ljubljani, Nagradu za
životno delo Udruženja baletskih umetnika Srbije...Sa partnerkom primabalerinom Ivankom Lukateli je sa velikim uspehom učestvovao
na 2. Međunarodnom baletskom takmičenju u Moskvi (1973.) i na Takmičenju baletskih parova u Japanu (1978.). Gostovao je u splitskom
Hrvatskom narodnom kazalištu.
Bio je direktor baletskog ansambla Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Pozorišta na Terazijama, a u dva navrata i direktor Baleta
Narodnog pozorišta u Beogradu.
(52) Orchestra 56/58
Nagrade 2011.
NAGRADA FONDACIJE „MILORAD MIŠKOVIĆ“ ZA 2012.
Narodno pozorište u Beogradu, 27. mart 2012.
LAUREATI JOVICA BEGOJEV I JOVAN VESELINOVIĆ,
PRVACI BALETA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU
SRĐAN MIHIĆ
ondacija „Milorad Mišković“, koja ima zadatak
da doprinosi i pomaže razvoju umetničke igre
u Srbiji, prvi put je 2012. godine dodelila nagrade
istaknutim baletskim umetnicima Narodnog
pozorišta u Beogradu, prvacima baleta Jovici
Begojevu i Jovanu Veselinoviću.
Jovan Veselinović
Fondacija je, prateći rad i umetnički razvoj mladih
igrača, jednoglasno donela odluku da se ove godine
nagrade mladi igrači JovanVeselinović i Jovica
Begojev, kao suvereni nosioci prinčevskog repertoara
u okviru repertoara Baleta Narodnog pozorišta
u Beogradu. Tumačeći, pre svega, velike klasične
uloge u baletima Labudovo jezero, Žizela, Bajadera,
Don Kihot, Uspavana lepotica... podjednako
sa savremenim repertoarom domaćih i stranih
koreografa, dvojica prvaka u pravom trenutku
njihove karijere dobijaju ovo priznanje koje treba
da ohrabri i opredeli njihov dalji umetnički razvoj
i afirmaciju. Poštujući želju gospodina Milorada
Miškovića, prvaka baleta koji je svoju karijeru i
svetsku slavu stekao nastupajući i stvarajući širom
sveta, ove godine nagrađuju se dvojica, pre svega,
klasičnih baletskih igrača iz Beograda.
SRĐAN MIHIĆ
F
Jovica Begojev
Nagrade koje se sastoje od kristalnih statueta i
novčanog iznosa od po 3.500 eura, dodelili su
predstavnici Fondacije Marija Janković i Miloš
Dujaković, na velikoj sceni Narodnog pozorišta,
nakon izvođenja baletske predstave Don Kihot (kor.
V. Vasiljev).
Orchestra 56/58 (53)
Nagrade 2011.
SVETSKO TAKMIČENJE MLADIH BALETSKIH UMETNIKA - ISTANBUL
Bronza za Teodoru
Članica Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu Teodora Spasić, osvojila je bronzanu medalju u
finalu Svetskog takmičenja mladih baletskih umetnika u kategoriji od 18 do 28 godina koje je
održano u Istanbulu.
Naša predstavnica, koja se pripremala pod rukovodstvom primabalerine Ivanke Lukateli u
okviru Baletskog studija Narodnog pozorišta, izborila je mesto u finalu, u konkurenciji od 500
kandidatkinja iz celog sveta.
Žirijem festivala predsedavao je svetski priznati koreograf iz Boljšog teatra Jurij Grigorovič.
Teodora je rođena 17.12.1993. u Pančevu, gde je završila OBŠ “Dimitrije Parlić “, a zatim
SBŠ “Lujo Davičo” u Begradu. Diplomirala je 2011.godine u klasi Marije Milanović Bajčetić.
Iste godine primljena je u ansambl baleta Narodnog pozorišta, gde kao stalni član nastupa u
predstavama tekućeg repertoara. Čestitamo!
Takmičila se na međunarodnim takmičenjima i takmičenjima u
Srbiji:
-Festival Srbije 2005.godine – I nagrada
-Republičko takmičenje 2006.godine – II nagrada
-Festival Srbije 2007.godine – I nagrada (laureat)
-Internacionalno takmičenje u Beču 2007.godine – IV mesto
- “Laureat Vojvodine” 2008.godine
-Školsko takmičenje 2008.godine – I nagrada
-Republičko takmičenje 2008.godine – I nagrada (laureat)
-Internacionalno takmičenje u Berlinu 2008.godine
-Internacionalno takmičenje u Rimu 2008.godine
-Školsko takmičenje 2009.godine – I nagrada
-Internacionalno takmičenje u Berlinu 2009.godine
-Školsko takmičenje 2010.godine – I nagrada
-Republičko takmičenje 2010.godine – I nagrada
-Internacionalno takmičenje u Varni 2010.godine
-Internacionalno takmičenje u Istanbulu 2012.godine – III
nagrada
(54) Orchestra 56/58
JELENA JANKOVIĆ
Ako bismo svi malo utihnuli, Bitef Dance Company,Ašhen Ataljanc
Orchestra 56/58 (55)
Piše: Milena Jauković
Baletski gala koncert - zvezde beogradskog Baleta Narodnog pozorišta
i gosti Nacionalne Opere Mađarske i Nacionalne Opere Grčke
Narodno pozorište u Beogradu, 22. jun 2912.
Galantno odstupanje
od baletskog akademizma
Baletski koncerti divertismanskog tipa, zahvaljujući stilskoj i žanrovskoj razuđenosti svog programa, nesumnjivo uživaju, svuda u
svetu, veliku popularnost najšireg kruga poklonika baletske umetnosti, prerastajući u praznik i slavljenje najviših interpretativnih
dometa. Baletski gala koncert u Narodnom pozorištu u Beogradu, gledano u celini, bio je sve, sem prilika da se uživa u istinskoj
lepoti i otmenosti vrhunskog izdanja baletskog akademizma. O atraktivnosti jednog ovakvog baletskog događaja najbolje govori
do poslednjeg mesta ispunjena sala, pa se načelna potreba za njegovim redovnim održavanjem ni u jednom trenutku ne želi
dovesti u pitanje. Međutim, osnovane ideje i dobra namera su jedno, a objektivne mogućnosti i realno raspoloživ interpretativno-tehnički kapacitet učesnika kojim je koncert, očekivano, i bio u potpunosti determinisan, nešto sasvim drugo. Naravno, uvek
postoji solucija da se bezbedno zatvore oči pred pitanjima postignutog umetničkog nivoa, oglušujući se o nasušnu potrebu za
njegovim odlučnim i permanentnim preispitivanjem i revizijom. Ili da se snize kriterijumi
i za referencijalnu tačku odaberu lokalni parametri, koji sami po sebi ne bi bili opterećeni
kakvim „nepotrebnim“ sagledavanjem dešavanja na našoj baletskoj sceni u odnosu na jedan
širi, evropski pozorišni kontekst, čiji smo sastavni deo. Tada bi linija manjeg otpora, pobedonosno, odnela svu prevagu, a nekritički odnos prema baletskim izvedbama, ogrezao u
samozavaravanju svake vrste, (p)ostao bi neprikosnovena merna jedinica. To nismo skloni
da učinimo, pre svega iz poštovanja prema ovoj profesiji, ali i u ime konstruktivnog ukazivanja na probleme i postojeće, zabrinjavajuće stanje baletske umetnosti u našem Narodnom
pozorištu.
Koncert je započeo koreografijom Gala Valcer- a Brusa Stajvela, aktuelnog direktora Baleta
Narodnog pozorišta, koja bi, prema samom svom karakteru, formacijskim obeležjima i
brojem uključenih igrača, daleko primerenije delovala na sceni značajno većih dimenzija.
Istovremeno, ova numera je, čast izuzecima, ukazala na elementarno nevladanje klasičnom
baletskom tehnikom, kao i na neprimeren scenski izgled članova baletskog ansambla, sa
probojem posve privatnih detalja, što je nedopustivo. Jednom reči, prisustvovali smo jednom proizvoljnom izvođenju, koje je odisalo nedovoljnom disciplinom i nedostatkom prave
posvećenosti poslu. Što se tiče grand pas de deux iz baleta Don Kihot, i više je nego precizno i
strogom konvencijom baletskog akademizma utvrđeno, a potom i „okamenjeno“ igračkom
praksom na svim stranama sveta, na koji način se igrački pristupa njegovom izvođenju i
šta se od njega očekuje. Ta sekvenca, prikazana u finalu ovog koncerta, nažalost, nije bila u
skladu sa tim pravilima. Isto tako, vrlo dobro je poznato kojim se umetničkim sredstvima
vaja interpretativno složen lik Julije, takođe viđen na ovom koncertu, kako ne bi skliznuo
u nešto što se ovde dogodilo, a to je površna i neuverljiva simulacija Julijine ljupkosti. Pri
tome, Stajvelova verzija čuvenog Dueta Romea i Julije na balkonu, samo je bleda replika
Krankovih i MakMilanovih nezaboravnih koreografskih viđenja ove scene, a možda je baš
ovo bila prava prilika da se svečano prisetimo Balkona Dimitrija Parlića koji je obeležio
istoriju baleta Narodnog pozorišta.
SONJA ŽUGIĆ
Na koncertu su nastupili i solisti mađarske Nacionalne Opere i grčke Nacionalne Opere,
što je jedna vrsta umetničke razmene koja je, sama po sebi, uvek dobrodošla, ali koja, ovom
prilikom, i pored sasvim korektnog nastupa, nije dala očekivani, iole upečatljiviji doprinos
koncertu. Štampani program, pun terminoloških nepreciznosti i nedoslednosti na polju
transkripcije, samo je još jedan aspekt koji ukazuje na zapanjujući nivo površnosti, kojom je
obeležen pristup ne samo ovoj baletskoj produkciji, i to na planu umetničke interpretacije
uloga, tehničkog nivoa igre, ali i muzičkog izvođenja određenih partitura.
Korsar, kor. Marius Petipa, Ana Pavlović i Jovan Veselinović
Ovaj tekst ćemo završiti u znaku baletskog para Narodnog pozorišta koji je obeležio ovo
veče i izazvao oduševljenje i kvalitativno drugačiji odziv publike. Potrudivši se da, posebno
za ovu priliku, pripreme pas de deux iz baleta Gusar, i time ukažu poštovanje i Gala koncertu, ali i publici koja ih u tim ulogama još nije videla, Ana Pavlović je zaista blistala u
muzikalno i interpretativno raskošno izvedenom adađu, dok su bravurozno visoki i sigurni
skokovi Jovana Veselinovića, vidno i značajno unapređeni, ostavili prisutne bez daha, pružajući dragoceni primer važnosti studioznog rada, kao jedinog garanta znalačkog negovanja
klasičnog baletskog nasleđa.
Objavljeno u Politici 30. 06. 2012
(56) Orchestra 56/58
Piše: Irena Krešić
Baletski gala koncert - zvezde beogradskog Baleta Narodnog pozorišta
i gosti Nacionalne Opere Mađarske i Nacionalne Opere Grčke
Narodno pozorište u Beogradu, 22. jun 2012.
Energija u kreaciji
SONJA ŽUGIĆ
Ako naša nova vlada ne može da se sastavi, to uspeva u Baletu
Narodnog pozorišta, na Gala koncertu, kohabitacijom dve naše najače „stranke“: institucionalnog dražavnog baleta Narodnog pozorišta i
„privatnog“ Festivala igre, uspešnog brenda Aje Jung, na opšte zadovoljstvo „intelektualaca građanina“ i „čistih“ umetnika. Sa stanovišta
ravnoteže u ovoj novoj „vladi“ podela je napravljena da „manjinu“ čini
Festival igre: Walc, Nacionalna Opera Mađarske, koreograf Vasily
Vainonen, duet, brilijantno tehnički izveden (Adrienne Pap i Roland
Liebicha) i Adagietto, Nacionalna Opera Grčke, koreografa Renata
Zanele (Renato Zanella), modernog čitanja plesnog dueta Eyridiki
Osaakidou i Aleksandar Neškov, „odlivenog mozak“ Baleta iz Novog
Sada.
I kako to biva u Srbiji, gde se vladajuće funkcije uvek prepliću, američki koreograf Brus Stajvel i v.d. direktor Baleta Narodnog pozorišta, postavlja dve koreografuje: Gala Valcer za veliki ansambl „u roze“,
izraza nikada gore viđenog u esteskom i profesionalnom dostignuću
i Romea i Juliju ( Pas de Deux) koju takođe potpisuje Brus Stajvel, što
jeste čin koji ne samo da je cinizam već i ironija. Jer, kao „stranac u
Beogradu“ pri sebi morao je imati neki „vodič kroz balet“ iz kojeg bi
saznao da svaka obnova baleta ima prefiks prema, u ovom slučaju to je
prauzvedba (verzija Lavrovski- Prokofjev, Lenjingrad 1940.). Dakle,
iz kog budžeta su finsirane ove „autorske“ koreografije našeg v.d.
direktora baleta ili su naprosto „humanitarni doprinos za nerazvijeni
i nestabilni region“.
Ali, to nije sve. Ovaj naš v.d. direktor baleta / koreograf, koji tečno
govori i čita na maternjem engleskom, mogao je da učini nešto na
polju predusretljivosti i pročita Svetsku enciklopediju baleta (na engleskom), u kojoj je naš Dimitrije Parlić označen kao koreograf koji je
doprineo inovaciji klasičnog baleta, posebno Romea i Julije, i tako iskoristi „domaću proizvodnju“, čime bi izrazio svoju diplomatsku ideju, ne
samo u teatru, nego i u svakodnevnim odnosima sa javnošću.
Na ovako ugrađenoj političkoj sceni Gala koncert hrabro i odgovorno
su branili naši lideri srpskog baleta. U Korsaru (Pas de Deux), prvak
baleta Jovan Veselinović postigao je ono što je skoro nemoguće, o/stati
u „globalnom repozicioniranju mesta“ i „u kordinaciji sa kooperativnim
prartnerom“, prima balerinom Anom Pavlović - Terpsihorom u istorijskom prezentu. I naša „gozdena ledi“ baleta – prima balerina Mila
Dragičević (Don Kihot, Grand pas) „legitimno, legalno, suvereno“ podigla je optimizam kod publike „građanina iz partije čistog baleta“.
Objavljeno u nedeljniku NIN 28.06.2012.
Adagietto, kor. Renato Zanella ,Euridiki Isaakidou i Aleksandar Neškov
Orchestra 56/58 (57)
Piše: Milena Jauković
BELEF 2012 – Festival festivala – prezentacija Festivala koreografskih minijatura u organizaciji UBUS-a
Gostovanje: savremena plesna predstava The Myth,
koreografija i izvođenje Nastja Bremec i Michail Rynia (M&N Dance Company, Slovenija)
Bitef teatar, 27. jun 2012.
Visoki koreografski i igrački dometi
Za polazište ovog, kako će se pokazati, koreografski veoma studiozno
postavljenog rada, autori su izabrali drevni grčki mit o Orfeju i Euridiki.
Mitski pevač Orfej, čiju je muziku tako veličanstvenom i moćnom
učinio upravo Zevsov najmlađi besmrtni sin, bog Dionis, spustio se u
Podzemlje, kao što znamo, vođen neprebolnom ljubavlju prema svojoj ženi, voljenoj nimfi Euridiki, koju je usmrtio ugriz zmije otrovnice.
Bremecova i Rinja će svoju potonju koreografsku interpretaciju ovoga
mita, u samoj njenoj osnovi, postaviti daleko od svakog ilustrativnog
scensko-koreografskog pristupa, a opet, ni jednog trenutka ne napuštajući idejnu povezanost sa mitom koji ih je inspirisao, posluživši se njime
kao tematskom potkom za upuštanje u, koreografski posredovano, preispitivanje uslova i mogućnosti trajanja ljubavi između Muškarca i Žene.
Scenskom sagledavanju ovog pitanja, autori su pristupili kroz krajnje
promišljen i dosledno sproveden, simbolikom prožet koreografski koncept. A insistiranje na telesnom neodvajanju, na konstantnom dodiru
dvoje aktera na sceni, doprinelo je samo daljem produbljivanju pitanja
ljubavi, u pravcu zagledanosti u aspekt (gubljenja) slobode i (rađanja)
zavisnosti.
Ovogodišnji Beogradski letnji festival (BELEF) ostaće upamćen po
značajnoj programskoj novini koja je, očekivano, uslovila drugačiji način
predstavljanja njegovih kulturnih sadržaja. Reč je, naime, o realizaciji
novog programskog viđenja BELEF-a, zamišljenog da bude Festival
festivala. Na ovaj način, publici je pružena prilika da, u okviru programa
ovog festivala, proprati i nešto drugačiju, „letnju“ prezentaciju četrnaest
odabranih domaćih festivala. Među njima našao se i Festival koreografskih minijatura, koji se, između ostalog, u organizaciji Udruženja baletskih umetnika Srbije, predstavio plesnim ostvarenjem Mit (The Myth), u
koreografiji i izvođenju Nastje Bremec i Mihala Rinje (Michail Rynia),
osnivača i članova plesne trupe „M & N“ (M & N Dance Company).
(58) Orchestra 56/58
Celovečernje plesno ostvarenje, sa svega dva igrača na sceni, predstavlja
nimalo jednostavan zadatak i iziskuje, ukoliko govorimo o dosezanju
visokih koreografsko-igračkih dometa, pravo umeće i mnogo znanja o
prirodi i načinima strukturisanja jednog plesnog ostvarenja. Upravo se
ono i pokazalo na delu ove večeri, ukazavši, tako, na učinak i neprocenjivi značaj ozbiljnog školovanja u oblasti koreografije, koje su ova dva
autora stekla, studirajući na renomiranoj Plesnoj akademiji u Roterdamu
(Rotterdam Dance Academy). O tome svedoči brižljiv odnos prema svim
strukturnim elementima predstave, u kojoj baš ništa nije bilo prepušteno
slučajnosti. Zahvaljujući tome, autori Bremec i Rinja su svom ostvarenju, gledanom u celini, pribavili potrebnu dinamiku. Njihov siguran,
čvrst i konsekventan koreografski koncept, zahvaljujući kome je ritam
predstave bio nepogrešivo uspostavljen, a potom i održavan u svakom
trenutku, do samog njenog kraja, svakako da mnogo duguje, prvenstveno, preciznoj i „utegnutoj“ dramaturgiji Dejva Švaba, jer, pokazalo se, po
ko zna koji već put, da bez konzistentne dramaturške postavke, teško da
se može nešto postići u iole obimnijem koreografskom delu. Takođe,
posebnu pažnju je privukao tretman muzike, čiji su autori Boris Benko,
Primož Hladnik, Zoe Keating, Luka Šulić i Stjepan Hauser, ilustrujući
studiozan rad u ovom domenu, postigavši zapažen domet na planu konstituisanja dramaturgije muzike.
Ipak, ono čime jedno plesno ostvarenje ostavlja svakako najjači utisak, jer
neposredno dopire do gledaoca i njegovih čula, jeste pokret sâm. A on
u predstavi Mit zauzima najdominantnije, centralno mesto. Pred nama
je plasiran pokret najfinijeg igračkog kvaliteta, u pogledu plesne tehnike u potpunosti izbrušen, koreografski maštovit, intenzivan, precizan.
Osluškujući ćudljivost, nepredvidivost i neuhvatljivost prirode muškoženskih relacija, na svom putu koreografskog traganja za smislom slobode u ljubavi i okolnostima njenog gubitka, njihov pokret bio je čas
eruptivan, strastan, pravo oličenje ljubavne siline...čas treperav, nežan,
suptilan. Tako tanano osmišljen i predano sproveden, omogućio je da
do nas uistinu dopre ono što pozorišna publika, i dalje, u kontaktu sa
plesnim ostvarenjem najčešće i očekuje da dosegne do nje – emotivni
naboj. Snažan u svom scenski autentičnom izrazu.
Piše: Ana Tasić
Premijera – mjuzikl Glavo luda, tekst i režija Nikola Bulatović, koreograf Nebojša Gromilić
Pozorište na Terazijama, 21. septembar 2012. u Čačku, 28.septembar 2012. u Beogradu
MILOŠ KODEMO
Život u oblacima
Slaven Došlo, Žarko Stepanov, Milan Antonić i Snežana Jeremić Nešković
Inspirisan pesmama Zdravka Čolića, mjuzikl Glavo luda, prema tekstu i u režiji Nikole Bulatovića, prikazuje
uspon rok grupe Zemljotres koja sredinom osamdesetih godina iz provincije dolazi u Beograd da bi
učestvovala (i pobedila) na takmičenju Beogradsko proleće. Iz ove glavne linije radnje prelivaju se detalji koji
gađaju pravo u centar u pogledu deziluzionističkog tretiranja pozadine uspeha u šou-biznisu – pogubnog
uticaja slave koja dovodi do vrtoglavog gubitka ličnog identiteta, kao i neminovnosti bezočnog ponašanja
na paklenom putu stizanja do cilja, popločanom različitim gnusobama i hohštaplerajima. Paralelno sa ovim
tokom radnje, upliće se i melodramska nit igre čiji su akteri Luka, pevač grupe Zemljotres, i njegova muza
Ivana, između kojih se rađa ljubav, neostvariva zbog njihove pripadnosti različitim društvenim slojevima.
Aranžirane pesme Zdravka Čolića adekvatno su uklopljene u naraciju predstave, tematski se direktno
nadovezuju na radnju, u vidu njenog komentara, ilustracije ili emotivnog produbljivanja: Glavo luda, Afrika,
Živiš u oblacima, mala, Zagrli me, Tvoje oči, Produži dalje, Pusti, pusti modu, Ti si mi u krvi itd. Svojom
iskusnom i nonšalantno ubedljivom igrom, posebno u dramskom pogledu, glumci čvrsto i stabilno utvrđuju
strukturu predstave (njihovi pevački kvaliteti variraju). Žarko Stepanov u svakom pogledu uspešno igra
Luku, rokera mekog srca (Hadži Nenad Maričić je drugi tumač lika, nastupa u alternaciji), a Jelena Trkulja,
koja se bolje snalazi u dramskoj ulozi, igra njegovu izabranicu Ivanu, ranjivu i ženstvenu, ali i samosvesnu
devojku koja ne pristaje na sve.
Dragan Vujkić Vujke samouvereno i vrlo prodorno oblikuje lik Ivaninog preterano strogog oca Milutina
koji svima nameće vojničku disciplinu, tvrdoglav je i krut malograđanin opsednut društvenim statusom
zbog čega koči ćerkinu sreću. Elizabeta Đorevska takođe sasvim sugestivno igra Draganu, njegovu suprugu
i Ivaninu majku, liberalnu i popustljivu, dok Ljiljana Stjepanović nastupa u ulozi Lukine samohrane majke
koja je prinuđena da rinta kao kafe kuvarica da bi iškolovala sina, trpeći poniženja od Milutina koji je njen
naduveni direktor. Uglavnom su uverljivo ostvareni i ostali likovi - producenta Mitića alavog na pare (Milan
Milosavljević), Ivanine nerazdvojne drugarice Jasne (Milica Janketić), Lukinog kompanjona Jugoslava
(Milan Antonić), ocvale Sonje, aždaje iz sveta šou-biznisa (Dušica Novaković), teatralno razmažene
londonske bogatašice Lusi (Marina Aleksić), muzičara Milana (Slaven Došlo) i Violete (Snežana Jeremić
Nešković). Koreografija je stilizovana (Nebojša Gromilić), plesači u nekoliko scena prate radnju, čineći
scenske prikaze spektakularnijim, mada bi njihova ukupna igra mogla da bude zategnutija, motivisanija.
Orchestra 56/58 (59)
Pohvalna je ideja da se na srpske pozorišne repertoare uvede mjuzikl na ovaj način zasnovan na
popularnoj muzici jednog autora, pri čemu je izbor Zdravka Čolića verovatno najbolji mogući, imajući
u vidu njegovu široku popularnost koja bi trebalo da bude dobro iskorišćena u komercijalnom pogledu
produkcije. U predstavi su bitni i tematsko-dramski potencijali konteksta radnje u smislu bavljenja
vremenom osamdesetih godina u Jugoslaviji, diskretnoj problematizaciji jugoslovenskog nasleđa i
oživljene jugo-nostalgije. Putem frekventnog emitovanja segmenata radijske emisije Dogodilo se na
današnji dan, u predstavi se precizno određuju vremenski tokovi odvijanja radnje, ali se ističu i detalji iz
društveno-političkog života koji blago aktiviraju i vezu između individualnih života likova i društvenih
okolnosti (uticaj partije, počeci problema na Kosvu itd).
Ova vrsta prakse stvaranja mjuzikla izgrađenih na muzici jednog popularnog izvođača, vrlo je česta
po vestendovskim pozorištima u svetskim metropolama jer donosi komercijalno plodonosnu sintezu
dramskog, muzičkog, plesnog izraza i pop kulturnog nasleđa, odnosno spektakularnu formu koja se
nalazi između teatra i pop koncerta (mjuzikli izrasli na pesmama Abe, Bitlsa, Majkla Džeksona, grupe
Kvin). Produkcija ovakvog komercijalnog pozorišta bez estetskih pretenzija svakako treba da bude
prisutna i na našim scenama, naročito na repertoaru Pozorišta na Terazijama koje je jasno profilisano
u tom smeru. Ali, imajući u vidu da su veštine izvođača, njihove plesne, muzičke, dramske sposobnosti,
noseći stubovi ove vrste spektakularnih predstava, one moraju biti dovedene do perfekcije. A za to je, u
ovom našem slučaju, potrebno još malo napora i truda.
Politika, objavljeno: 02.10.2012.
DALIBOR TONKOVIĆ
Jelena Trkulja, Hadži Nenad Maričić i ansambl
(60) Orchestra 56/58
Piše: Milena Jauković
Premijera – balet Napoli – Festival cveća u Đencanu Ogista Burnonvila, kompozitori Edvard Helsted i Holger
Simon Pauli, koreografiju preneo Brus Stajvel (SAD), direktor Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu
Narodno pozorište u Beogradu, 28. septembar 2012.
SONJA ŽUGIĆ
Nedopustiva lakoća poigravanja Burnonvilom
Ana Pavlović, Jovan Veselinović i ansambl
Premijernim postavljanjem dela Ogista Burnonvila (August
Bournonville) na scenu Narodnog pozorišta u Beogradu, solisti
Baleta susreli su se sa vanredno složenim i krajnje specifičim koreografskim izrazom ovog velikog danskog koreografa i jednog od
najznačajnijih imena u istoriji baletske umetnosti. Ovom prilikom,
izabrani su fragmenti iz njegova dva baleta: Pas de Deux ( Festival
cveća u Đencanu) i Pas de Six (Napoli) koji se, širom sveta, najčešće
i izvode samostalno, kao reprezentativni primeri Burnonvilovog
koreografskog stila. Njega odlikuje specifično zamišljen i delikatno sproveden spoj izrazite tehničke strogosti i zahtevnosti, s jedne
strane, i interpretativne blagosti i ljupkosti, sa druge strane, koje
svoje izvorište imaju u francuskom baletskom romantizmu, pod
čijim se snažnim uticajem razvijao koreografski rukopis i samog
Burnonvila. Zahvaljujući promišljenom i originalnom stvaralačkom otklonu prema ovoj tradiciji iz koje je ponikao, kao i intervencijama koje su, potom, iz toga proizašle u pravcu umanjenja one
tradicijom uspostavljene dominacije balerine u odnosu na muškog
igrača, Burnonvil je uspostavio sopstveni, vrlo prepoznatljiv izraz,
koji predstavlja nezaobilazni segment ozbiljnog klasičnog baletskog
obrazovanja.
Međutim, odluka da se ova dva odlomka, u sklopu predstave Triple
Bill, postave na repertoar Baleta Narodnog pozorišta, pokazala se
kao krajnje diskutabilna. Ili se grubo precenio realni igračko-tehnički potencijal njegovih članova, ili su se potcenili i neshvatljivo
nestručno prenebregnuli, a time i unizili, interpretativno-tehnička
složenost i ugled ovog ostvarenja. Šta god da je u pitanju, najveća
šteta naneta je, ipak, samim igračima koji su, budući postavljeni
pred teško savladiv igrački zadatak u Pas de Six, pružili sliku koja
baš nimalo ne imponuje. Ne možemo se oteti utisku slabe prostudiranosti i nedovoljne stručnosti sa kojom je Brus Stajvel (Bruce
Stievel), aktuelni šef Baleta Narodnog pozorišta, pristupio postavljanju na scenu ovog, toliko egzaktnog i složenog koreografskog
sistema, u kome, a to je Stajvel morao znati, baš ništa nije prepušteno slučaju.
Solistički par u Pas de Deux, Ana Pavlović i Jovan Veselinović,
isključivo zahvaljujući svojim, do sada već potvrđenim individualnim umetničkim i igračkim kvalitetima, uspeli su da dosegnu
potrebnu skladnost, iako ovo nisu ostvarenja koja će ostaviti kakvog
bitnijeg traga u njihovim profesionalnim biografijama, niti u našem
sećanju.
Po otmenosti držanja klasičnog baletskog igrača i za sad, samo
nagoveštenim tehničkim mogućnostima koje će se, nadamo se, tek
razvijati, istakli bismo Miloša Marijana, a po izrazitoj scenskoj ljupkosti i interpretativnoj prefinjenosti kojom je plenila, istakli bismo
Adu Raspor, uz napomenu da je nadalje sve u rukama njenog budućeg, ozbiljno shvaćenog rada, usmerenog na izrađivanje i poboljšanje klasične baletske tehnike.
Ne ulazeći u razloge zbog kojih je izostalo orkestarsko izvođenje
uživo ove partiture, izneli bismo jedno sasvim notorno zapažanje
o tome u koliko značajnoj meri su i publika i igrači ostali uskraćeni za onaj dragoceni osećaj svečanosti kompletnog pozorišnog
doživljaja. U vremenima koja su sve, osim što su laka i bezbrižna,
daleko smo od svake pomisli da je baletska umetnost, u bilo kom
smislu, na listi prioriteta. I zato, ako već nije bilo sredstava za skupa
scenografska rešenja, ipak se nije smelo dozvoliti da dekor, tako
nemarno, spadne na zakrpljeno, nečisto i izgužvano belo platno. Od
nacionalnog teatra s pravom se očekuje daleko veća odgovornost
prema klasičnom baletskom nasleđu i njegovoj publici, kao i to da
će se, odnekuda, dozvati ona preko potrebna svest o značaju razvijanja daleko svestranijeg i istinitijeg poštovanja prema pozorišnom
činu kao takvom.
Objavljeno u Politici 16. 10. 2012.
Orchestra 56/58 (61)
Piše: Irena Krešić
Premijera – balet Napoli – Festival cveća u Đencanu Ogista Burnonvila, kompozitori Edvard Helsted i Holger
Simon Pauli, koreografiju preneo Brus Stajvel (SAD), direktor Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu
Narodno pozorište u Beogradu, 28. septembar 2012.
SONJA ŽUGIĆ
Crveni vrabac
Ana Pavlović i Jovan Veselinović
Od našeg Baleta ne može se tražiti visoka kultura velikih svetskih umetničkih pozorišta sa tradicijom
izvođenja stilova prošlih vekova, ali može se tražiti da bude na višem kulturnom stupnju, kako ne bi ličio
na dunjđersko „preduzeće“ stranih novih medijskih strategija v.d. direktora našeg Baleta Brusa Stajvela
(Bruce Stievel) glavnog balet majstora i koreografa.
Koristeći se oprobanim modelom kulturne simulacije „prenosa“ romantičnog danskog baleta Burnonvila
(August Bournonville) Napoli (1842) Festival cveća u Đencanu, baziranom na temi proslave svadbe mladenaca (veliki igrački duet Ane Pavlović i Jovana Veselinovića) praćen igrom Devojaka i Mornara, glorifikuje
uživanje u taranteli, napuljskoj igri, koja kruniše veselje kod gledalaca i provocira osećanje očajničkog
pokušaja da se pobegne od realnosti, od kamernog izvođenja baleta na praznoj sceni, bez scenskog dekora,
sa izborom pozajmljenih kostima i loše snimljene muzike „sa trake“.
Međutim, izvođenje ovog baleta zahteva specifičnu tehniku, zapadne evropske baletske škole koja čuva
tajno znanje koncepta burnonvilske forme i stila igre, svaki ton odgovara jednom pokretu, bez i najmanjeg
reza iste jačine, brzine, intonacije.
Zato, zadati beogradskom Baletu da izvodi Napoli iz muzeja starina, isto je što i priča o crvenom varpcu, u
psihologiji poznata kao fenomen psihologije prenosa – nisam Ja kriv što Ti ne znaš !
Zato, osuditi prenosioca koreografije za kič, najviše pogađa same baletske umetnike, dovodi ih u situaciju
stida, zbog nezadovoljstva publike, poluprazne sale na „otvaranju“ sezone, opstanka ili pada repertoara
budućnosti srpskog baleta.
NIN, objavljeno 04.10.2012.
(62) Orchestra 56/58
JASON REJOY  CULTURA  NR KINA
GOSTOVANJE OPERE I TEATRA MADLENIANUM U KINI
Balet Praznik ljubavi osvojio je u Šangaju Nagradu za najbolje
izvođenje na Međunarodnom festivalu mladih
Tamara Ivanović Pingović
nsambl baleta Praznik ljubavi i predstavnici Madlenianuma
otputovali su 22.08.2012 u NR Kinu, na 17 dana
dugu turneju, na poziv Ministarstva kulture NR Kine i u
neposrednoj organizaciji Kineske međunarodne asocijacije za
kulturu. Tokom turneje, balet je izveden pet puta. Turneja
je počela u gradu Daking ,na severu Kine, gde je 25.08.2012.
u dvorani Gradskog teatra sa 1200 mesta predstava prvi put
izvedena, zatim su u Šangaju, u sali Daning teatra, 28. i 30. 08.
odigrane još dve predstave. Turneja se nastavila u Autonomnoj
ujgurskoj povinciji Sinkjang gde su,u glavnom gradu Provincije
Urumčiju, 03. i 04. 09., u sali Narodnog pozorišta, usledila još
dva izvođenja predstave. Gostovanje je realizovano u okviru
Kineskog međunarodnog festivala mladih koji se održava u
velikom broju kineskih gradova i čiji su programi, pre svega,
namenjeni mladoj populaciji. Nagradu za najbolje izvođenje
na Festivalu je dodelila Kineska internacionalna asocijacija za
kulturu koja je organizator festivala. Nagrada u vidu statuetetrofeja dodeljena je Madlenianumu i koreografu na svečanosti
priređenoj u njihovu čast.
Predstavu su u Kini izvodili baletski umetnici Tamara Pingović,
Milan Rus, Ivana Kozomara, Smiljana Stokić, Ana Ivančević,
Tijana Šebez, pijanistkinja Emila Tairova i vokalna solistkinja
Aleksandra Radonjić.
Milan Rus
VLADIMIR NEŠOVIĆ
A
Orchestra 56/58 (63)
Piše: Snežana Subić
Premijera – balet Krcko Oraščić P. I. Čajkovskog, u koreografiji i režiji Eldara Alijeva, pod dirigentskim vođstvom
Mikice Jevtića, i izvođenju Baleta Srpskog narodnog pozorišta
Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, 23. decembar 2011.
vera u snagu
muzike i igre
Premijernim izvođenjem baleta Krcko Oraščić
(Ščelkunčik) Petra Iljiča Čajkovskog, Balet Srpskog
narodnog pozorišta poklonio je novosadskoj publici, u susret novogodišnjim praznicima, ljupku, vizuelno izvanredno estetizovanu predstavu, u režiji i
koreografiji gosta iz SAD-a Eldara Alijeva, umetnika respektabilne, međunarodne igračke i koreografske reputacije.
Svoje maštovito viđenje ovog klasičnog baleta u dva
čina, koje ima izvorište u originalnoj Hofmanovoj
priči Ščelkunčik i kralj miševa (verzija Aleksandra
Dime, sina) kao i u libretu Marijusa Petipa (svetska
premijera bila je 1892. u Marijinskom pozorištu u
Petersburgu), Eldar Alijev je, kako sam ističe, koncipirao kao savremenu bajku koja gledaocima svih
generacija treba da pruži osobeni doživljaj vrednosti koje prožimaju život, a to je vera u neuništivost
lepote, vera u pobedu dobra nad zlim, kao i vera u
snagu umetnosti, ovoga puta muzike i igre, kojom
se oplemenjuju sva naša čula.
Na premijernom kao i repriznom izvođenju, publika je umesto najavljenog igračkog para, prvaka
novosadskog Baleta Andreja Kolčerijua i Jelene
Lečić Kolčeriju (koji su zbog bolesti bili onemogućeni da nastupe) u naslovnim ulogama Vile šećera
i Krcka princa, videla mladi japanski igrački par
vrsnih plesnih kvaliteta. Asuka Marua i Takuja
Sumitomo potpisali su angažman u Baletu SNP-a
za ovu i narednu sezonu, a svojim nastupom osvojili su naklonost publike koja je prepoznala njihov
umetnički potencijal – preciznu igračku tehniku,
naročito Asuke Maruo i ubedljivost umetničke
interpretacije likova, što se moglo uočiti u velikom
klasičnom duetu (pas de deux) drugog čina.
(64) Orchestra 56/58
NIKOLA BRADONJIĆ
Tako je predestava dobila jasnu koncepciju priče u
priči s prologom u prvom činu i epilogom u drugom. Čitljivost sižea, režijski je postignuta dinamičnom promenom scenografije koja vizuelno vanredno lepo vodi gledaočevu maštu iz sfere porodičnih
zbivanja u svet sna i bajkovitosti. U tako zamišljenom okviru, nižu se varijacije i plesovi, privlačnog
koreografskog rukopisa koji sledi izvanrednu muziku Čajkovskog.
Neobično je što se reditelj Alijev opredelio da u Valceru cveća, toj izvanrednoj muzičkoj celini predstave u ovom baletu, igraju svega šest balerina i tri igrača, što je osiromašilo plesnu atmosferu na sceni.
Poseban šarm i mladalačku svežinu predstavi dao je nastup dece, učenika novosadske Baletske škole i članova KUD-a Splet u prvom činu, što
kompletnu sliku porodičnog doma na badnje veče čini životnijom.
Inače, istančanim odabirom, koreograf Eldar Alijev dodelio je ulogu
devojčice Klare mladoj balerini Teoni Radanović, solidno tehnički
i glumački pripremljenoj za ovu ulogu, čiji je nastup odisao spontanošću, toplinom emocija i iskrenošću. Lik pisca Hofmana, kasnije
Droselmajera, koncipirao je više dramski nego igrački, tako da su Milan
Lazić (prva podela) i Ivan Đerković (druga podela) imali dovoljno kreativnog prostora, da plastično, svako na svoj način, osmisle karakter ovog
lika.
U Španskoj, Arapskoj, Kineskoj i Ruskoj igri, koje u baletu Krcko Oraščić,
muzički i koreografski odslikavaju temperament i folklor više nacionalnosti, do izražaja su došli nastupi Dunje Lepuše, Katarine Kljajić, Azuse
Oiši i Milana Ivana.
Predstava pleni efektnim i dinamičnim scenama u kojima se kulise
pomeraju shodno razvoju radnje, čime se postiže živa i uzavrela atmosfera (borba miševa sa lutkama vojnicima). Njenu posebnost i originalnost čine ekspresivno osmišljene maske miševa (Kralj miševa, Ratilda
i lutkaKrcko vojnik), koje su izradili Sarvaš Šandor i Milica Komazec
Grbić.
Objavljeno u dnevnom listu Dnevnik, Novi Sad, 30. 12. 2011.
Krcko Oraščić, Asuko Maruo
NIKOLA BRADONJIĆ
Inače, prvo izvođenje Krcka Oraščića na sceni SNP-a bilo je 20. maja
1968. u koreografiji i režiji Ike Otrina i pod dirigentskim vođstvom
Mladena Jagušta. Usledile su zatim verzije: koreografa Valerija Kovtuna
pod dirigentskom palicom Imrea Toplaka 1991, kao i postavka Viktora
Litvinova, kojom je dirigovao Dušan Mihajlović 1998. godine.
NIKOLA BRADONJIĆ
Kreativni tim u kojem su ovoga puta svoj visoki profesionalizam ispoljili scenografkinja Olga Đurđević, kostimografkinja Mirjana Stojanović
Maurič kao i dirigent Mikica Jevtić, dao je pun doprinos osmišljavanju
ideja koreografa Eldara Alijeva, pruživši gledaocima pun scenski doživljaj predstave koju će pre svega mladi sa zadovoljstvom gledati.
Orchestra 56/58 (65)
Piše: Irena Krešić
Premijera – balet Mileva Ajnštajn koreografa i reditelja Staše Zurovca (Hrvatska),
muzika Marjan Nećak (Makedonija)
Srpsko Narodno pozorište u Novom Sadu, 28. april 2012.
NIKOLA BRADONJIĆ
Plitko i beznačajno
Iskreno smo očekivali da će Mileva Ajnštajn u kreografiji i
režiji poznatog koreografa Staše Zurovca (Hrvatska) na neki
lepši, manje dosadan i manje pretenciozan način obeležiti
Svetski dan igre (29. april) i veliki jubilej - 150 godina Srpskog
Narodnog pozorišta u Novom Sadu.
Prateći dramaturški sled istoimene drame Vide Ognjenović,
koreograf odlazi daleko s one strane sfera iskustva, istorijskih činjenica i literarnih isečaka iz života Mileve i Alberta
Ajnštajna, jednog prijateljstva, ljubavi i zajedničkog naučnog
rada. Tako nas je gnjavio svojim neveštim naglašavanjem
„aktuelnosti pokušaja krađe ljudskog identiteta“, sakaćenja
mita o uspešnoj, ponosnoj, prkosnoj ženi, prošlosti koja se
razume u sadašnjosti. U tom prevodu daha života i sjaja istine Mileva, pretrpana i zamorena radnjom Preživeti Alberta
dobila je samo na inventivnoj baletskoj muzici od Marjana
Nećaka (Makedonija).To je samo po sebi učinilo da igrači, u
(66) Orchestra 56/58
ovoj nesrećnoj predstavi, izveštačene koreografije svedene na
plitku i beznačajnu ilustraciju isprazanih patetičnih odnosa,
fragmentarnih i nedorečenih scena, igraju mehanički, neubedljivo, stereotipno i krajnje siromašno. Na stranu što je takav
postupak u baletu, koji zahteva stalnu promenu tačke gledišta
nedopustiv, iako mu se dodaje po malo začina sa svih strana
pokret – slika – video – mizika – gluma, ima više radio- fonskih kadrova nego igračkih scena estetizovanog uzleta „poeme
danses“ u osećaju spektakla, koji je koreograf očito tražio.
I kada se predstava završila, u praznjikavoj dvorani, gledaoci, a
i mi hrončari, ostali smo po malo prazni, jer izgleda kako istina o našem nacionalnom baletu nije u onome šta je povišeni
glas umetnika, već vreme koje govori zašto nam je bilo potrebno ovo arheološko iskopavanje velikih vojvođanskih tema.
Objavljeno u nedeljniku NIN 03.05.2012.
Piše: Ksenija Dinjaški
Balet Mileva Ajnštajn izveden je u čast nagrađenih na Sterijinom pozorju 2012.
Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu
NIKOLA BRADONJIĆ
Redak celovit pozorišni akt
Kada se pre nekoliko večeri zatvorila zavesa posle baleta Mileva
Ajnštajn, odigranog u čast nagrađenih na Sterijinom pozorju,
publika je više nego srdačno pozdravila izvođače – baletski ansambl
SNP-a. Na muziku Marjana Nećaka (Makedonija) i u koreografiji i režiji Staše Zurovca (Hrvatska) praizvedba novog baletskog
dela odigrana je 28. aprila 2012. na velikoj sceni Srpskog narodnog
pozorišta.
Uranjajući u život i rad Mileve i Alberta Ajnštajna, stvaraoci ovog
teatarskog događaja sačinili su predstavu koja se “pije do dna”. Ona
traje u gledaocu do nekog trenutka, kada lagano nestaju slike, a
ostaje trajan i snažan utisak o jedinstvu i preplitanju stvaralačkih
moći njenih autora.
Solisti i članovi Baleta Srpskog narodnog pozorišta ostavili su utisak umetničkog ansambla koji je sa lakoćom “pokupio” koreografsko – režijsku maštovitu priču Staše Zurovca. Koreografski rukopis
savremenog pokreta “ušao” je u tela igrača i dominirao u sazvučju
drugih scenskih poduhvata.
Takuja Sumitomo je igrač čudesnog talenta. Njegova igra uokvirena
tehničkom sigurnošću, naglašenom plastikom i snažnom emotivnom podlogom stvorila je kompleksan lik Alberta Ajnštajna. Sanja
Pavić bila je stvarna i potpuno doživljena u “ludilu” Zorke, Milevine
sestre. Dostojanstvena i dosledna u priči o Milevi bila je Sonja Batić.
Još složenija u liku i razigranija bila je Mileva Ajnštajn Andreje
Kulešević, na reprizi ove predstave. Moćnim sredstvima glume i
plesom ruku i glave, sedeći za katedrom, Milan Lazić je profesora
Vebera “odigrao”, čini se, neponovljivom kreacijom. Milevine drugarice i Albertovi drugovi dali su poseban značaj događajima na
sceni.
Muzičko delo Marjana Nećaka zvučalo je moćno. Stvaralo je
atmosferu životnih događaja, bilo je stožer i inspirator predstave.
Scenografija, svetlo, kostim i video zapisi potpuna su podrška scenskog zbivanja....Sve izmaglice, svi cvrkuti ptica, laveži pasa, pesme
i reči, pokreti i gluma u stvaralačkom kovitlacu njihovih autora dali
su predstavu impozantnog doživljaja. Delo koje kao redak celovit
pozorišni akt zadovoljava sva čula gledalaca.
Objavljeno u dnevnom listu Dnevnik, Novi Sad, 06. 06. 2012.
Orchestra 56/58 (67)
Intervju vodila: Gabriela Teglaši Velimirović
INTERVJU – Daniel Cardozo, direktor plesne kompanije Kvorum baleta iz Lisabona
Novi Sad, 26.april 2012.
pokreni sudbinu
SRĐAN DOROSKI
Nedavno gostovanje Kvorum baleta iz Lisabona (Portugal)
u Novom Sadu u okviru 32. Novosadskih muzičkih svečanosti (NOMUS), uputilo me je na mladog stvaraoca Danijela
Kardoza (Daniel Cardozo). Novosadska publika je imala priliku da 25.aprila 2012. godine na Sceni „Pera Dobrinović“ u
Srpskom narodnom pozorištu vidi i uživa u baletu Pokreni sudbinu (Correr o Fado). Razgovarala sam sa tvorcem kompanije
koja sedam godina radi u kontinuitetu, gostuje svuda po svetu i
za sobom ostavlja utisak vredan pamćenja.
Daniel Kardozo je vrstan koreograf, perfektan igrač, scenograf,
kostimograf, finansijski direktor, izuzetan mlad čovek, silne
energije, lepih manira, srdačan i otvoren za svaki vid saradnje.
Ne mogu da vas pitam „kako vam se dopada naš grad“, jer
sam čula da ste se za predstavu pripremali ceo dan. Radili
ste zajedno sa vašim ljudima i sa ljudima iz Tehnike Srpskog
narodnog pozorišta. Kako ste se snašli sa timom koji vas je
ovde dočekao?
Sve je u redu sada kada je predstava već odigrana i, rekao bih,
lepo prihvaćena. Svuda po svetu sam, gde god da gostujemo,
spreman da se prilagodim uslovima koji mi se nude. Ali, u
odnosu na zahtev koji sam ranije poslao Pozorištu, i uzvratno
dobio njihovu potvrdu da će mi u svemu izaći u susret, nije baš
sve bilo realizovano. Isto tako, potpuno sam svestan da svako
gostovanje sa sobom nosi neka iznenađenja. Ovde ih je bilo
mnogo. Za ljude koji su me dočekali u Srpskom narodnom
pozorištu ne mogu ništa loše da kažem. Samo... u momentu
kada sam zatražio ono što mi treba, oni su jednostavno - nestali
(smeh).
Kvadrati koji su postavljeni duž cele pozadine, izgledaju kao
popločan zid. Da li sam u pravu?
SRĐAN DOROSKI
Da, tačno, dobro ste to povezali. Kvadrati su portugalske keramičke pločice. One su deo moje zemlje, koju predstavljam.
Kada sam vam govorio o iznenađenjima koja su me dočekala
ovde, mislio sam na rasvetu, dobru rasvetu upravo tih kvadrata.
Dobrim osvetljavanjem dok ide pesma Uma kaza portugeza...
ili Kiša, te pločice u potpunosti dobijaju svoj smisao. Želeo sam
da imam jače i usmerenije svetlo i na vodu koja ima određenu
ulogu u predstavi.
(68) Orchestra 56/58
Kako ste došli na ideju da na scenu „uvedete“ vodu? To nije
uobičajeno i učinilo je da balet koji ste nam predstavili zaseni
sve do sada viđene kod nas.
Kada sam osmišljavao scenografiju, morao sam da tipičnu
portugalsku muziku - fado uklopim sa još nekim nacionalnim
obeležjima. Moja zemlja izlazi na okean, a moj grad, Lisabon,
je velikim delom okružen vodom. Smislio sam kako da publici
predstavim svoju zemlju i našao rešenje koje me može voditi
svuda na gostovanje, evo baš kao što sam stigao i do vas u Novi
Sad. Stakleni bazeni napunjeni vodom na pozornici su taj efekat koji ste pomenuli.
Uverljivo ste odigrali kišu. Ipak, moram da vas pitam, šta predstavljaju
muški sakoi? Jedan odličan igrački kvartet se odvija u razmeni sakoa
između momaka i devojaka.
Da, mnogo godina unazad sako je bio sinonim za mačo muškarca Portugalca. Međutim, primetio sam da se poslednjih godina to menja
i veoma očigledno je da liderstvo preuzimaju žene. Uopšteno, mogu da
vam kažem da sam mislio na mnogo detalja dok sam stvarao balet Pokreni
sudbinu.
Igrači su pre svega školovani na osnovama klasičnog baleta. Svi su završili
baletsku školu i to obrazovanje mi je bio uslov i osnova kada sam pre
sedam godina krenuo u poduhvat osnivanja kompanije. Nije nas odmah
bilo toliko. Počeo sam sa petoro ljudi. Danas u kompaniji rade vrsni igrači,
odlične balerine i svi su maksimalno požrtvovani u radu na novim predstavama. Dobar smo tim i to uvek ističem kao veoma važno.
To je očigledno bilo i na predstavi. Četiri para je igralo u saglasju, kao
jedan, u koordinaciji sa muzičarima i vokalnom umetnicom, pevačicom
divnog glasa. Komentari publike su nešto što bi možda trebalo beležiti. Ceo balet je bio ispunjen neverovatnim nabojem i sve vaše ideje su
naišle na izuzetno dobru reakciju. Kako stvarate predstave, koliko ste
ih do sada napravili?
SRĐAN DOROSKI
Da ste na sve mislili je zaista očigledno. Osim dobrih muzičara, u predstavi imate odličnu pevačicu i još bolje igrače. Koje igračke trehnike
koristite?
Lično nisam mogao da ostanem na klasičnom baletu, nekako mi to nije
bilo dovoljno. Krenuo sam u istraživanje, napravio iskorak u nepoznato i
pustio da iz mene izađe ono što nosim u sebi. Do sada sam za Kompaniju
naapravio 25 baleta.
Hoćete da kažete da ste za Kvorum balet napravili 25 koreografija?
Da i još sedam u nekim drugim gradovima. Ukupno 32.
Izvinite, koliko Vi imate godina?
(Kroz smeh otkriva da ima trideset pet godina, ali veoma iskreno nastavlja
razgovor.)
Ne mogu reći da mi je lako. Kada vodite kompaniju, tada morate da brinete kako da svakog meseca obezbedite plate, gde da nađete novac za
nove projekte, kako da se nametnete javnosti da baš vas odaberu, mislim
o kostimima, scenografiji, gostovanjima... o svemu. Ne žalim se, samo se
dešava da budem umoran kada izađem na pozornicu da igram.
Moram da priznam da su vaša energija, talenat i potencijal koji posedujete impresivni i vredni divljenja. Kako vidite budućnost Kompanije,
s obzirom da se svuda, pa i u Vašoj zemlji mnogo govori o krizi i nedostatku novca, a znamo da onda najpre „strada“ kultura?“
To svakako neće biti skoro, jer posle Novog Sada vas čekaju stalna
gostovanja po gradovima u Portugalu, zatim put u Šangaj, a i ovde ste
zapaženi od strane kulturnih menadžera iz Hrvatske. Vi ste svakako
u samom vrhu baletskih stvaralaca, nosilac ste brojnih međunarodnih
priznanja, najbolji ste u Evropi, ali koji je vaš cilj?
Da postanemo najbolja trupa na svetu!
U tom slučaju, mogu samo da vam poručim: Na dobrom ste putu, nemojte
stati!
SRĐAN DOROSKI
Hvala na komplimentima, za sada nekako ide. Umem da se usredsredim
na ono što trenutno radim. Jednostavno znam da se isključim i da, posle
računanja, ugovaranja predstava i telefoniranja, uđem u baletsku salu i
koreografišem. Sada ne znam i ne mogu da kažem koliko ću još novih
predstava da napravim, još ima dosta ideja u meni. Ipak, imam osećaj da
će sve samo odjedanput da stane. Svestan sam toga.
Orchestra 56/58 (69)
Pogled u nepoznato - knjige o igri
Piše: Irena Krešić
TELO SANJA, autorka Mirjana Zdravković, Biblioteka KOV, Vršac, 2010.
Bogata letopisna građa
Knjiga Telo sanja - izabrane kritike i eseji o umetnosti igre, Mirjane Zdravković
(Biblioteka KOV, Vršac 2010, 343 str.) vrsne baletske kritičarke i teoretičarke igre,
postavlja osobenu teoriju umetničke igre, dvostrukog određenja: kao neka vrsta „igre
u znanosti“ i kao vrsta uvoda u teatroantropološka promišljanja o fenomenu igre kroz
vizure scenskog izraza.
Knjiga počinje poglavljem Uvid u nastanak igre koji se ne može smatrati sistematizovanim prikazom pojedinih istorijskih razdoblja, igračkih pravaca ili žanrovskih
stilskih opredeljenja, već daje zanimljive slojeve i značenja igre koju smatra prvim
vidom ispoljavanja ljudskosti i prvog oblika pozorišta, nastalog iz ritualnog plesa i
drevnih obreda: igre boga Šive, grčkih orfičkih misterija, sakralnih prikaza, mimezisa...
Osporavanjem i prevrednovanjem drugih, autorka postavlja pitanje šta određuje smisao igre, postavljajući svoj koncept: „tvorac ( igrač) ne stvara delo ( igru) – delo stvara
tvorca“ kojeg originalno definiše pojmom igrajući subjekat. Njegov izraz i stil umetničke igre je uvek povezan sa istorijskim i kulturnim kontekstom vremena u kome se
predstavlja kroz čistu igru i estetiku govora tela, reflekovanog na delo koje vreme ne
zaboravlja. Neobičan naslov knjige Telo sanja, ne može biti primerenije, tačnije promišljenije izabran. Mirjana Zdravković, njime uobličava mozaik svojih kritika, iz perioda
od 30 pozorišnih sezona, lucidne analize, prožete duhovitim i ironičnim opservacijama
– kada je reč o promašenim predstavama i znalački odabranim tananim pohvalamakada je reč o uspelim plesnim ostvarenjima. Zato čitalac ove knjige biće obradovan,
smelim i neočekivanim sudovim, novim ocenama, posebno za Enigmu Nižinskog. Taj
„Bog igre“ koji je proveo poslednje dve decenije života na psihijatrijskom odeljenju
(autizam) sada je zanimljivo protumačen: Nižinski u svom iskoraku iz vremena...možda
je samo simulrao ludilo, u želji da se odmori od svega, pa i od svoje genijalnosti, ukazuje da
pred nama imamo nov način gledanja kritike i na ono iza stvarno mogućeg. I mada je
teško sažeti ključne ideje M. Zdraković, ambiciozne teorijske teme Telo sanja, najbolje
mogu se razumeti u samim njenim rečima: ...čudesno telo, od vlastitog mesa, krvi, žuči,
očajanja, usamljenosti i trke pred smrću, u uzbudljivom traganju za centralnim otkrovenjem onoga univerzalnog, opšteljudskog, iščupano iz dubine duše, neuhvatljivo, utajeno,
neizrečeno, neizrecivo rečima, budi se na sceni, saopštava sanjano oslobođenje, uvek negde
između dvostrukog postojanja, unutar sebe i sveta predmetnosti i tela kojima je okruženo...
Govoreći o korifejima igre: D. Parlić, V. Kostić, F. Vasiljeva, J. Poljakova, Burnovil,
Nižinski, N. Bošković, u žanru literarnog prikaza, „Stil koreografske režije u „dramskim“
baletima Dimitrija Parlića na sceni “ može se smatrati jednim od najrelevantnijih i
formalno jednim od najpažljivije uobličenih ogleda što oplemenjuje zapušteni vrt
naše dragocene baletske baštine, kulture, civilizacije i edukacije društva. I ma koliko
to pretenciozno zvučalo i drugi njeni eseji o velikanima inostrane i srpske i nekada
jugoslovenske baletske scene mogu poslužiti kao informativo-kritičko izveštavanje ali
i kao bogata letopisna građa o pozorištu baleta uopšte.
Završni odeljak knjige Biće kao igrajuće bivstvujuće, imanentan je novom traganju za
iščitavanjem budućnosti cilja pozorišta igre, plesa, baleta. I ma koliko on bio predvidljiv, po rečima autorke, on nije u tome da se igra razume, već da se ona oseti, sva od pene
i sna, u dodiru sa idealnim i kada je „ posve nerazumljiva“, nejasna i nedorečena, iz nje
proističe opčijenost teatra plesa i osporavanje njegove moći
Uopšte, knjiga Mirjane Zdravković Telo sanja značajni je doprinos savremenoj srpskoj
„ baletskoj književnosti„ i upoznaje nas sa ženskim rukopisom spisateljice koja ume da
navede na razmišjanje zahvalne čitaoce.
Objavljeno u nedeljniku NIN 04. 08. 2011.
(70) Orchestra 56/58
Pogled u nepoznato - knjige o igri
Piše: David Kecman Dako
Zapisi o knjizi - Milan Mađarev: TEATAR POKRETA JOŽEFA NAĐA;
Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad, 2011.
Kad shvatiš da se i brdo miče
Uobičajeno je, postojano je i gotovo da je sa značenjem nepisane zakonomernosti / nužnosti, da ono izvanrvremensko, a kada se pojavi najčešće se proglašava krajnje dekadentnim, jeretičkim, da ono mimo ili
naspram stereotipa /klasike nema istovremenog a pouzdanog znalca
/tumača. Tako je gotovo u svim oblastima stvaralaštva, bilo da je reč o
književnoj / umetničkoj, znalačkoj i pouzdanoj kritici / tumačenju, ili o
iole ozbiljnom naučno-teoretskom pristupu.
Jožef Nađ (Kanjiža, 1957), po svemu jedinstvena stvaralačka ličnost u
svetu scenske umetnosti (ne samo plesa, ne samo teatra), makar i posle
nekoliko decenija od početka svega onog čime će učiniti da magija
scenskog zbitija, u najširem pogledu, znatnije izmigolji iz stereotipa sa
vonjem močvarnog gliba, taj još uvek za mnoge tajanstveni plesač, koreograf, slikar, fotograf, glumac, pozorišni i filmski reditelj, pantomimičar,
vežbač borilačkih veština, buto plesač, idealni čitač u borhesovskom smislu, reprezent antičkog trojstva umetnosti, filozofije i pesništva, tragač
za univezalnim pozorišnim jezikom, zastupnik umetnosti bez umetnosti,
pozorišni alhemičar, filozof, rečju Čovek zagonetka, odnedavno biva jedinstven i po tome što je nastankom i objavljivanjem knjige Teatar pokreta
Jožefa Nađa dr Milana Mađareva stekao uporište i u delu koje naučnim
pristupom njegovom tetarskom konceptu omogućava ostvarenje i jedne
od njegovih verovatno i prioritetnijih nauka: naučnom knjigom podstaknuti / izazvati razumevanje i znatniju prihvatljvost avangardnog (još
uvek sa značenjem izvanvremenskog, mimo onog uobičajenog u prezentu nam nasušnom), nova istraživanja pozorišnih teoretičara i praktičara
u tumačenju kreacija Jožefa Nađa, kako bi vremenom doista i došlo i do
onog neminovnog, a čime nekad „dekadentno“, krajnje avangardno, jeretičko, kakve sve etikete ne prate ono što je mimo čovekovih dotadašnjih
iskustava i znanja, stiče mogućnost da se utka u opšteprihvaćeno kako bi
došlo do suštinskog prožimanja klasičnog teatra i iskustva teatra pokreta. U skladu je to i sa onim što i Jožef Nađ kao zagovornik esencijalističkog definisanja teatra „kao puta / načina istraživanja prostora za dolaženje do odgovora na osnovna filozofska pitanja: ko sam, odakle sam, kuda
idem... svojim teatarskim projektima istražuje / odgoneta enigmu: šta bi
teatar mogao da bude? Ima li ih i koje su, u čemu su sve njegove granice
i kako se može dalje od znanih, dostignutih mogućnosti?
Sa naumom, po kome je kao teatrolog, dramaturg, pedagog, voditelj
psiho-drame i reditelj blizak Jožefu Nađu, a s namerom da uspostavi
čvršći teatarski okvir za ovu knjigu (doktorski rad pod mentorstvom dr
Aleksandre Jovićević, 2008. godine), Milan Mađarev i kao autor naučnog dela bez premca u našoj pozorišnoj literaturi i sam koristi osnovne
značajke u promišljanju analitičke estetike, poststrukturalizma, postomodernizma i postdramskog teatra. Podsetimo, analitička estetika, kao
deo analitičke filozofije, pojavljuje se u prvoj polivini 20. veka, a razvila se na temeljima filozofskog iskustva G. E. Mura, Bertranda Rasela,
Ludviga Vitgenštajna i drugih... Suištinsko u ovoj estetici je fokusiranje
na umetnost, a u okviru toga na proučavanje diskursa umetnosti i diskurs
o umetnosti.
Orchestra 56/58 (71)
Po Milanu Mađarevu, koji na stranicama ovog dela, u središnjem poglavlju Kreativni proces u tetaru
pokreta Joževa Nađa objavljuje i analitičke, veoma zanimljive i neuobičajeno pronicljive priloge o
Nađovim najizazovnijim ostvarenjima Pekinška patka (1987), Orfejeve lestve (1992), sa akcentom
na lokalnoj mitologiji, potom o predstavama Komedija tempio (1990) i Anatomija zveri, u kojima
predočava bitnost posebenosti zavičajnog / kanjiškog miljea, njenih posledica po originalnost u
pogledu Nađove dramaturgije, koreografije, glumačkih ostvarenja i režije, sve do takođe zanimljive
autorske reči o literarnim izvorim pri analizi predstava Vojcek (1994) i Straža ( 1990), da bi na
primerima predstava Dnevnik jednog nepoznatog (2002), Filozofi (2001) i Nema više neba (2003),
kojima zaokružuje vlastitu i životnu i umetničku individualizaciju, Nađ , kao pobornik esencijalističkog definisanja teatra, želi da „teatar pokreta podigne na univerzalni nivo“, po čemu, zasigurno i
pripada autorima avangarde. Međutim, sam Jožef Nađ nikada nije dao vlastitu definiciju teatra, jer
ga teorijska uopštavanja takve vrste uopšte ne zanimaju. Njega ne interesuje šta je to teatar – ističe
Mađarev- zanima ga da istraži tradiciju, da upotrebi nove medije i pomeri granice ustaljenog stava
prema definiciji teatra.
Pri analizi i, dakako, pri naučnom pristupu teatru pokreta kao fenomenu, za scensko poslanstvo
Jožefa Nađa, kao pobornika eklekticizma kroz proces rada na sebi, Mađarev nalazi da su mu i
ostvarenja vremenski situirana na razmeđu postmodernog i postdramskog pozorišta, te da se delom
mogu tumačiti i u skladu sa tekstovima Rolana Barta, koji su nagovestili dolazak poststrukuralizmna. Bart je utvrdio da tekst nije kruta logička struktura koja ima samo jedan smisao, nego je prostor s
brojnim dimenzijama u kojima se povezuju i suprotstavljaju različita pitanja, ali ni jedno od njih nije
izvorno; tekst je tkivo citata koji izlaze iz hiljadu žarišta kulture.
Osim Bartovih, Mađarev izdvaja i druge značajke bitne za ukazivanje na osnove poststrukturalizma,
na Borhesa, Vsevolda E. Mejerholjda, An Ibersfeld, Roberta Vilsona, Euđenija Barbe, Hajnriha
Gebelsa. Posebno mesto pridaje značaju korišćenja iskustva zen-budizma, japanske umetnosti bez
umetnosti, buto-plesa, borilačkih veština, u džudu (judo), kendu i aikidu. Sve ove umetnosti i borilačke veštine, čiji je znalac, (a što nije bez značaja, naprotiv) i sam autor ove knjige, imaju osnovu
u budizmu i, po njemu, predstavljaju različite načine usavršavanja do samospoznaje, bez egoizma, u
skladu sa univerzumom....
Jožef Nađ i njegovi saradnici, jedno je od otkrića ovoga autora pri obelodanjenju onog što je u
osnovi enigme teatar pokreta, sa samosvojnošću koja proističe isključivo od njega, od njegovog
načina u primeni svega naučenog, a njemu kao autoru i akteru neophodnog i u svakom pogledu
dostižnog, tokom kreativnog procesa teže da primene principe umetnosti bez umetnosti. Ovaj termin
svoje poreklo vodi iz zen-budizma i ne odnosi se samo na umetnost, nego i na aspekte života koji se
obično ne povezuju sa umetnošću. Kad su ovladali različitim znanjima i veštinama i usvojili ih, Jožef
Nađ i drugi izvođači oslobodili su svoja tela u toj meri da su mogli da izraze sve što zamisle. Prestali
su da misle na tehniku i na izvore. Postavili su temelje na kojima su zidali sopstveni svet. Počeli su
da razmišljaju kako da svoje motive, misli i ideje o svetu prenesu na scenu. Izvođačku tehniku i sve
naučeno potisnuli su u želji da naprave sopstveni izraz. Razvili su metod rada koji karakteriše spontanost, jednostavnost i potpuno prisustvo duha tzv. zen-života. Od tog trenutka našli su u prostoru
umetnosti bez umetnosti. - kazuje autor u završnom delu knjige ističući ono suštinsko po čemu se
ovakav Nađov scenski izraz razlikuje od svega što mu i kako mu prethodi: Izvođač teatra pokreta
Jožefa Nađa ne teži da stvara umetnost, već pušta da se umetnost izražava kroz njega. Kada izvođač
teži da stvara umetnost, on uspostavlja proces fantazije u kome eksteriorizuje svoje želje i emocije.
U Nađovom teatru pokreta izvođač sprovodi proces imaginacije.
U prilog ovakvom zaključku je i samoispovedna reč Jožefa Nađa iz intervjua Od mita do pozorišne
(ne)stvarnosti, a što je, ustvari, odgovor na pitanje: šta se u njemu zbiva tokom predstave kada se
sadržaji nesvesnog ispolje u scenskim slikama? - Približavam se istočnjačkom načinu mišljenja o čoveku.
Prvo gledaš brdo kao brdo i to ne vredi, a sada kad shvatiš da se brdo miče, onda ponovo postaje brdo.
Sada sam u tom stanju da više nije važno ko sam. Možda ću ponovo stati pred ogledalo i reći: Ovo je Jožef
Nađ.
Naravno, ovo je primenjena parafraza poznate zen-priče o dečaku koji je sanjao da je leptir, a kad
se probudio nije bio siguran ko je: dečak koji je sanjao da je leptir, ili leptir koji sanja da je dečak, a
izdvajanjem takvog Nađovog stava, Milan Mađarev zen-pričom najdirektnije ukazuje na to da Nađ
put scenske individuacije razvija u jungovskom smislu, od samog početka, od prvih kreacija 1987.
godine, dostižući vrhunac u predstavama teatra suštine.
Uz mogućnost da se knjiga Milana Mađareva Teatar pokreta Jožefa Nađa koristi i kao udžbenik,
valja primetiti da je neobičnom čini i mnoštvo zanimljivih priča iz Nađovog života, priča o događanjima o predstavama pre i posle njihovog nastanka, kao i onih uvek jednako zagonetnih a iz doba
su Nađovog detinjstva u Kanjiži, o zanimljivostima koje su vezane kako za njega, tako i za pojedine
aktere njegovih predstava, zanimljvostima iz života kanjiških glumaca-diletanata i volšebnika, ukazivanje na posledice prisnog, antejskog spoja čoveka i njegovog zavičaja, pri dodiru / dosluhu golog
stopala i ispucale kore zemlje na dnu nekadašnjeg Panonskog mora, osećaj prisnosti i prožimanja
energije u čoveku i onog blata pod izvrnutim svodom neba nad Kanjižom, nad Tisom, koraka,
skoka, sve do leta ispod svoda kakvog ga vidi Nađ - večiti dečak koji dobija krila čim primeti da mu
se i na javi kao u snu i samo brdo približava.
(72) Orchestra 56/58
Sećanja
Piše: Svenka Savić
IKO OTRIN (25. 01.1931. Zemun - 28. 08. 2011. Ljubljana)
VOLJENI SAUČESNIK
Koreograf, reditelj, solista baleta, pedagog, predavač, pisac,
profesor muzike, Iko Otrin je ostvario značajan stvaralački
opus u Baletu Srpskog narodnog pozorištu u Novom Sadu
šezdesetih godina prošlog veka. U to vreme su kod nas u
pozorišu stvarali izuzetni slovenački umetnici: dirigenti
Emil Frelih i Marjan Fajdiga, solistkinja Opere Anica Čepe,
kostimografkinja Stana Jatić i Iko Otrin koji je ostvario
ukupno 15 različitih baleta, od kojih su tri obnavljana više
puta. Dodajmo i njegove koreografske doprinose u operi,
operetama i dramskim predstavama kojima je kulturu našeg
grada i sve nas obogatio i trajno zadužio. Njegove baletske
predstave su izvođene preko 400 puta, a videlo ih je preko
100.000 gledalaca u zemlji i na gostovanjima.
Ovi kvantitativni podaci mogu biti dokaz uticaja koreografa
Ika Otrina na smer razvoja baleta u Novom Sadu i Srbiji,
kako u repertoarskoj politici, tako i u odgajanju baletskih
kadrova i baletske publike. U toj aktivnosti ističe se svojim
svetonazorom, afirmišući neke važne komponente opšteljudskog sistema vrednosti: mir u svetu i među ljudima a
protiv rata; ljubav među ljudima. To ga čini angažovanim
umetnikom u vremenu u kojem stvara u Novom Sadu, najpre šest sezona kao stalni član SNP-a, a potom kao veoma
čest gost-koreograf devedesetih godina prošloga veka (koje
nisu išle naruku ni povezivanju među umetnicima - rastakanje zajedničke jugoslovenske države, inflacija, krize političkog sistema i kulturnih vrednosti), pa sve do pre nekoliko
godina. Otrin je učestvovao u formiranju baletske umetnosti u Vojvodini i bitno doprineo njenom razvoju.
Publiku je shvatao kao potencijal ljubitelja baleta kojima
treba obezbediti dovoljno informacija za razumevanje onoga što se na pozirnici događa.
Otuda je on jedan od retkih pedagoga publike: pisao je mnogo o baletu uopšte, posebno o
baletu za decu, o obrazovanju u baletskim školama. Od posebne je važnosti njegov rad na
izgrađivanju repertoara baletskih predstava za decu i razvoju ukusa najmlađe publike za balet
(Pipi Duga Čarapa ostaje kod nas nezaboravna, predstava za sva vremena). Njegov pedagoški
rad sa igračima i kod nas i u Sloveniji je bio presudan za razvoj i stvaranje ansambala kakvi
su danas.
Za svoj rad je dobio mnoge nagrade u Sloveniji, a u našoj sredini nijednu. Neka
mu bude nagrada to što ga i nadalje svi volimo, kao jednog od nas ovde, oduvek.
(Dnevnik, Novi Sad, 7.08.2011. str. 7)
Orchestra 56/58 (73)
BIH - SARAJEVO
Piše: Jovana Milosavljević
JUBILEJ – Slavko Pervan, šezdeset godina umetničkog stvaralaštva
Slavkovih šezdeset boginji Terpsihori
Slavljenička 2010. bila je šezdeseta godina sarajevskog baleta, a 2012. balet Kuće na obali opet
slavi „šezdeseticu“ – 60 godina umetničkog rada Slavka Pervana, igrača, koreografa i pedagoga.U tih šest decenija Pervan je spakovao četrdeset uloga, usavršavanje u slavnom moskovskom
GITIS-u, rad u baletskim kućama Zagreba, Splita, Osijeka i Novog Sada, dve „role“ direktora
sarajevskog Baleta i jednu direktora riječkog. Taj bogati umetnički vek pokušava da predstavi
foto-monografija pod nazivom Kompozitori boginji Terpsihori (zid uspomena) koja je „svečanu
premijeru“ imala 28. maja 2012. na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Sarajevu.
Originalna promocija ove knjige zamisao je samog autora. Počela je izvedbom Slavkovog
komada koji je premijerno izveden početkom devedesetih godina prošloga veka za televiziju
Beograd, na muziku A. N. Skrjabina, 24 preludija za klavir, op. 11. Uz živo klavirsko izvođenje
pijanistkinje Višnje Bakalar, ovaj komad iznele su mlade solističke snage sarajevskog Baleta
: Tamara Ljubičić, Boris Vidaković, Mihail Matesku, Evgenij Gaponjko, Nataša Pavlović,
Ekatarina Verešćagina i Kristijan Preda. Autor je obraćajući se publici rekao da mu je još tada,
davnih devedesetih, bio neodoljiv izazov da koreografiše na muziku Skrjabina, i da je jako
uzbuđen što aktuelni solisti sarajevskog baleta ponovo izvode ovaj komad.
Knjiga dokumentuje i čuva od zaborava iznimno veliki broj podataka o pozorišnim kućama,
premijerama, procesu nastajanja istih, svetskim praizvedbama, ansamblima, igračima i umetnicima koji su stvarali tokom šezdeset godina. Autor, neretko koristeći anegdotu, u monografiji
govori, između ostalog, o samom početku svoje igračke karijere u osječkom Kazalištu, kada
je kao šesnaestogodišnjak postao član ansambla, o svojoj opčinjenosti i odanosti baletskoj
profesiji i pozorištu, evocirajući niz uspomena, događaja i situacija kojima oslikava duh čitavog
jednog vremena. Knjiga obiluje fotografijama iz predstava, prikazima plakata i afiša, kao i kritikama koje su dolazile sa raznih strana sveta. Sva velika i značajna imena sarajevske baletske
scene, pa i šire su tu. Pod budnim okom profesora Mehmeda A. Akšamije koji je glavni i
odgovorni urednik dela, knjiga je izdata od strane Narodnog pozorišta Sarajevo, a potpomognuta od strane Ministarstva kulture i sporta Kantna Sarajevo i Internacionalnog teatarskog
festivala Mess.
Solistička karijera Slavka Pervana započela je na sarajevskoj sceni baletskim klasikom
Labudovo jezero (pas de trois, prvi čin), a potom se uspešno nastavila : Princ Florimond
(Uspavana lepotica), Hilarion ; grof Albert (Žizela), glavni janjičar; Marko (Ohridska legenda),
Merkucio (Romeo i Julija), Carević (Žar ptica), Bazil (Don Kihot), princ Zigfrid (Labudovo
jezero), Danilo (Kameni cvet), Ozren (Grozdanin kikot) i mnoge druge koje je ovaj umetnik
igrao na sceni sarajevskog Narodnog pozorišta. U Hrvatskom narodnom kazalištu Zagreb, čiji
je član bio od 1958. do 1961. , takođe je ostvario veliki broj solističkih uloga. U igračkoj karijeri koja je započela 1951. i trajala do 1973. Slavko je prošao razvojni put od ansambl igrača,
preko epizodiste i soliste, do prvaka baleta, a od 1961. nastupao je i na televiziji, u baletima,
dramama i drugim umetničkim i zabavnim programima, kao i na filmu. U pozorištu je imao
širok spektar koreografskog delovanja radeći pored baleta i opere, operete, mjuzikle i drame.
Nakon Moskve i Sankt Peterburga usavršavao se i u Briselu, Parizu, Solunu i SAD.
Dane Škerl, Vojin Komadina, Boris Urlich, Zoran Hristić, Boris Papandopulo i Miodrag
Janoski samo su neki od domaćih kompozitora čija je muzika pratila praizvedbe baleta Slavka
Pervana. Njegov koreografski prvenac na muziku domaćih kompozitora bio je Kontrasti na
muziku Daneta Škerla, koji je premijerno izveden na televiziji Sarajevo 1966. godine, bivajući time i prvi televizijski balet snimljen i prikazan na jugoslovenskoj televiziji, sa Katarinom
Kockom i Antunom Marinićem u vodećim rolama. Dve godine kasnije (1968.) ovo delo je
dospelo na repertoar sarajevskog Narodnog pozorišta. Na temu svetskih praizvedbi potom su
usledili: Grozdanin kikot (D. Škerl), Satana (V. Komadina), Hasanaginica (V. Komadina),
Adam i Eva (Z. Hristić), Folk simfonija ( B. Urlich) i mnoge druge. Između toga događale su
se premijere Slavkovih baleta: Esmeralda (Č. Punji), Ščelkunčik (P. I. Čajkovski), Igra karata
(I. Stravinski), Licitarsko srce (K. Baranović), Rapsodija u plavom (Dž. Geršvin), Paganini (S.
Rahmanjinov), Spartak (A. Hačaturijan), Pepeljuga (S. Prokofjev), Per Gint (E. Grig) ... Pored
matične sarajevske kuće, Slavkova ostvarenja premijerna izvođenja su doživela i na drugim
scenama: SNG Ljubljana, MNT Skoplje, PNP Priština, SNP Novi Sad, HNK Split, HNK
Rijeka, Bitef teatar (Beograd).
Slavkova „šezdesetica“ zaokružena je baš poput šezdesetog minuta kojim sat postaje pun.
Mogu raditi čitav dan, a i ne moram raditi više ništa, reče Slavko stupajući u šezdesetiprvu.
(74) Orchestra 56/58
Piše: Jovana Milosavljević
BIH - SARAJEVO
Premijera performansa Pričaj mi o zalasku, produkcija Udruženje umetnika Bellarte
Kafe klub Gogo – scena Magacin Kabare, 15. novembra 2011.
Prožimanje sa temom ili
– pronađi sebe ako možeš
Sunce sam, dijete si moje - čuvam te
Uranjamo u zagrljaj ,mir je, iskon je.
To dolazi samo od sebe ,mirno šuti i čeka
To traje dugo, teče, pleše i pjeva…
Dž.Agović (Pričaj mi o zalasku...)
Nakon prvenca Ples za jedan glas i niza raznih aktivnosti u domenu
humanitarnog umetničkog rada, edukativnih umetničkih programa
za decu, umrežavanja umetnika različitih profila i realizaciji ideje
o što raznovrsnijem programu umetničkog delovanja, Udruženje
umetnika Bellarte iz Sarajeva odlučilo se i za novi korak u autorskom radu.
Performans Pričaj mi o zalasku... premijerno je izveden 15.11.2011.
na sceni Magacin Kabarea u kafe klubu Gogo u Sarajevu.Time je,
takođe, započet i projekat čiji je jedan od ciljeva da aktivira izvođačke umetnosti u nekonvencionalnim prostorima i u okviru koga
je ostvarena saradnja između četiri udruženja različitih umetničkih
profila. Nakon premijere, performans je izveden u Domu mladih,
CeKa Charlami i u Kamernom teatru 55.
Performans Pričaj mi o zalasku... je nastajao tako što je dobijao inspiraciju sa više strana. Prvobitna inspiracija je došla od makedonske
tradicionalne pesme Zajdi,zajdi, tačnije moderne verzije iste pesme
sarajevskog muzičkog sastava Concept Chelia. Pesma u njihovom
aranžmanu nosi naziv Sunset. Kada smo čuli tu magičnu , ritmom
nošenu pesmu koja nam je poznata kao stara, divna, melanholična
melodija, postali smo neraskidivo vezani trenutkom koji živimo i koji
jeste - tradicija je bila tako bogata i primamljiva, a novo vreme tako
dinamično i upozoravajuće...Niti jedno od ta dva se nije moglo zanemariti. Stoga je dalji proces rada išao u pravcu da se tradicionalna
tema iz pesme aranžira za flautu i gitaru,jer smo želeli živu muziku
na klasičnim instrumentima - tradiciju pretočenu u lični doživljaj.
Taj duet je,vođena tradicionalnom i inspirisana modernom verzijom
pesme,aranžirala Tijana Milosavljević. Sjajni i kreativni tim mladih
muzičara iz Concept Chelie uradio je elektro - akustični aranžman
za performans u kome je ispreplitan elektronski i klasični zvuk tradicionalne melodije Zajdi,zajdi.
U međuvremenu nas je sasvim slučajno “pronašla” i poezija neafirmisanog pesnika Džemala Agovića, koja je takođe dala inspraciju
za kreiranje performansa.Uz naratora te ljubavne i melanholične
poezije Ajdina Čolića, pesma, muzika i ples su krenuli da ostvaruju
interakciju.Tako je nastajala priča o starenju i neminovnom protoku
vremena, čovekovom odnosu prema višim vrednostima - prirodi i
ljubavi, životu i smrti...Nosimo li ljubav u sebi ili je tražimo samo da
ne bi bili usamljeni? Pitanja su se sama nizala, a vrlo često su i odgovori dolazili sami - kao raskošni zalazak tog dalekog Sunca koje, kao
u tajnom dosluhu sa mesečinom, uvek donese neku novu zoru...
Performans izvode: Aida Čorbadžić-sopran, Jasmin Bašićtenor, Alma Aganspahić-flauta, Anel Selimović –gitara, Jovana
Milosavljevć, Boris Vidaković i Nadža Pušilo - baletski igrači
Kostime je uradilo Udruženje modnih dizajnera Modiko, dizajn svetla Adnan Đindo, a autori
fotografija su Velija Hasanbegović i Branimir Prijak.
Orchestra 56/58 (75)
BIH - SARAJEVO
Piše: Jovana Milosavljević
INTERVJU – Tamara Ljubičić, mlada solistkinja Baleta Narodnog pozorišta u Sarajevu ,
povodom premijere baleta Dama s kamelijama koreografa Vasilija Medvedeva
Kakve sve puteve nalazi srce i kakve razloge
daje sebi da bi postiglo ono što želi.
FUAD FOČO
A. Dima
Dama sa kamelijama, Tamara Ljubičić
Sa devetnaest godina je otišla iz rodnog Novog Sada i došla u tada potpuno strano Sarajevo, slučajno ili ne. Sasvim
je sporedna stvar nakon tri godine života i rada u gradu koji je zavolela, posle tri sezone provedene u Kući na obali
Miljacke, Tamara Ljubičić je dobila priliku da po prvi put zaigra glavnu ulogu – Margaretu Gotje u baletu Dama sa
kamelijama. Moglo bi se reći da je to svojevrstan presedan uzimajući u obzir da se uloga Margarite najčešće poverava
balerinama u nekoj zrelijoj dobi, što, naravno, ne znači da ne može biti i drugačije. Uostalom, Dimina Margarita je
veoma mlada otišla od kuće i vrlo rano iskusila teške životne prilike noseći svoju sudbinu damski, kao svoj omiljeni
cvet.
Dama sa kamelijama na sceni Narodnog pozorišta u Sarajevu poslednji put je postavljena davne 1974. godine, u
koreografiji Dimitrija Parlića, za tadašnju prvakinju sarajevskog Baleta, nezaboravnu Katarinu Kocku. U koreografiji
Vasilija Medvedeva, danas često i rado viđenog gosta sarajevskog Baleta, premijerno je izvedena 29. marta 2012.
godine.
Izazov i odgovornost koji su se našli pred Tamarom, kako sama kaže, bili su golemi, ali, takav je i sam život, dodaje
mlada balerina uz osmeh.
Kako se Tamara snašla u liku Margarite Gotje i kakvo
je Tamarino promišljanje Dame ?
Uz Margaretu sam upoznala tragičnu stranu ljubavi,
bol za ljubavlju i žal za njom, ali i njenu iskrenost do
poslednjeg trena. Margareta me je izazvala da u svojim
mislima probam proživeti jedan život koji sam do tada
mogla da vidim samo na filmu ili pročitam u knjizi.
Suočavanje sa bolešću i neminovnom smrću je zbilja vrlo
potresna sudbina veoma kratkog i intrigantnog života
te mlade žene. U igru i sve tehničke zahteve trebalo
je ugraditi i srećne trenutke žene koja je bila spremna
da ostavi sve radi ljubavi, kao i trenutke u kojima nije
imala priliku da to učini i koja je umrla sa tim bolnim
saznanjem.
(76) Orchestra 56/58
Za mene je velika stvar ova ukazana prilika i šansa da
uopšte pristupim radu na glavnoj ulozi. Jedan svetski
koreograf kao što je Vasilij Medvedev poverio mi je
ulogu i to je zaista za mene bila odgovornost i izazov.
Bila je to i situacija u kojoj sam se prvi put susrela i
sa Medvedevim i sa svim zahtevima koje traži jedna
glavna rola. Direktorica Baleta Edina Papo, asistent
koreografa Stanislav Fečo, svi drugi su mi dali podršku i
mnogo pomogli, a to puno znači. Rad na ovoj predstavi
i lik Margarete Gotje, dakle, motivisali su me da u sebi
pronađem nešto čega nisam ni bila svesna. To je zaista
bilo jedno dragoceno iskustvo za mene lično i – istinski
sam uživala.
FUAD FOČO
Dama sa kamelijama, Tamara Ljubičić i Ilija Borodulin
Partner vam je bio takođe mlad baletski igrač Ilija Borodulin, gost iz
Akademskog teatra iz Ekaterinburga, koji je na sarajevskoj premijeri
debitovao u ulozi Armana Divala. Kako ste sarađivali, budući da ste se
sreli prvi put i našli u praktično istoj poziciji kada govorimo o glavnim
likovima u ovom baletu?
Tu je, zatim, podjednako bitan neponovljiv opus Verdijeve muzike koju
je koreograf Medvedev uz maestra Mihaila Granovskog odabrao za
sarajevsku premijeru. Mislim da smo radeći timski i podržavajući jedni
druge našu priču verodostojno preneli i da je ona našla svoj put do
publike.
Ilija Borodulin je, pre svega, divan čovek, susretljiv i vrlo odgovoran prema
svojoj profesiji. Koreografije smo učili odvojeno, tako da smo sastajući
se odmah mogli da gradimo zajedničku priču. Nismo imali baš zavidno
vreme na raspolaganju, ali to nas je možda i motivisalo da budemo zaista
fokusirani i da se što pre „pronađemo“.
Kada spominjemo reakcije publike, podsetimo se da ste novosadski
đak, da ste jednu sezonu igrali u Baletu Srpkog narodnog pozorišta u
Novom Sadu, pa mi recite – kakva je sarajevska publika ?
Čini mi se da je baletska publika u Sarajevu mnogo zainteresovanija,
naročito kada su klasična dela na repertoaru. Rekla bih, međutim, i to
da su izazovi za nas igrače, koreografe i ljude iz teatra svuda ogromni, jer
danas je teško zainteresovati publiku.
Što se baleta Dama sa kamelijama tiče, mislim da je ona u tom pogledu
pun pogodak. Reakcije publike su me u to uverile. Mislim da će moju
Damu sarajevska publika i ubuduće voleti i rado je gledati.
FUAD FOČO
Balet ima dva čina i sedam slika, obiluje duetima i zaista mi je mnogo
značilo to što smo se razumeli u svakom pogledu. Mislim da je to važno
za predstavu i da se taj odnos direktno odražava na sceni. Rekla bih da
smo samo zajednički, i naravno uz kompletan stručni tim, prebrodili
teškoće. Jednako važno je i to što je uz nas bio kompletan ansambl Baleta
zahvaljujući kome sam imala zaista osetnu povratnu reakciju na sceni,
čemu je prethodio kvalitetan proces rada na predstavi.
Dama sa kamelijama, Tamara Ljubičić i Ilija Borodulin
Orchestra 56/58 (77)
BIH - SARAJEVO
Piše: Nela Antonović
Inkluzivne plesne radionice Nele Antonović (Srbija) i Karen Peterson (SAD)
Pozorište SARTR, 19 – 24. maj 2012.
Bez granica
U okviru projekta Bez Granica - inkluzija, kultura i umjetnost čiji je cilj da
se omogući osobama sa invaliditetom
da postanu redovna teatarska publika
i aktivni učesnici kreativnih procesa,
plesne radionice održane su u Sarajevu,
u Pozorištu SARTR. Projekat u
Sarajevu je inicirala NVO Performa Ars
International, čiji je autor i rukovodilac
Olga Žulović, korepetitorka u Baletskoj
školi u Podgorici. Već tri godine ona
okuplja umetnike iz regiona koji kroz
inkluzivan rad na polju savremene igre
podstiču integraciju osoba sa invaliditetom, a širu javnost senzibilišu u odnosu
na tu marginalizovanu
populaciju i njihove kreativne potencijale. Aktivnosti kroz radionice i prezentacije, koje se reflektuju na
celokupno društvo, odvijale su se u Crnoj
Gori, Bosni i Hercegovini, Americi.
Susret
(78) Orchestra 56/58
Susret
=Program je počeo 19. maja inkluzivnom plesnom predstavom Reset,
koreografkinje Danice Arapović u koprodukciji Grupe Hajde da... i
Ustanove kulture „Vuk Karadžić“ iz Beograda. Inkluzivne plesne radionice u Sarajevu su se odvijale na dva nivoa: kroz otvorene inkluzivne plesne radionice, koje je vodila Nela Antonović metodom Teatra Mimart,
za one koji nisu ranije imali iskustva u savremenom plesu i kroz radionice napredne grupe koje je vodila Karen Peterson iz Majamija (SAD)
sa odabranim polaznicima sa prethodnih radionica, koje su vodile Sanja
Krsmanović- Tasić, Nela Antonović i Bojana Mišić. Ove radionice odvijale su se u okviru projekta u tri crnogorska grada, Podgorici, Bijelom
Polju, Herceg Novom.
Udruženje za promociju savremenog plesa u BiH Tanzelarija iz Sarajeva
bila je domaćin ali i učesnik u radionicama i prezentaciji. Namera ovog
projekta je i da promoviše savremenu igru kao vrlo pogodnu oblast za
inkluziju, jer u oblasti istraživanja slobode pokreta, zajednički kreativni proces nastajanja i montaže u koreografiji donosi novi kvalitet zbog
ograničenja u pokretu koja postoje, te ti limiti prevazilaze očekivanja
gledaoca i donose provokativnu inovativnost.
novina, prema postupku Marka Pareta (Marc Parrett) na čijim sam
radionicama bila u Velikoj Britaniji. Polaznici su sami napravili lutke
i kroz pokret uradili smo priču o snu u kome lutke oživljavaju, a njih
su deca pokretala svojim telima. Nekoliko minuta prezentacije urezalo
se u pamćenje gledalaca, a specijalno je pohvaljeno od strane Osmana
Arslanagića, istaknutog scenografa, docenta na Akademiji scenskih
umetnosti u Sarajevu.
Drugu koreografiju Susret radila sam sa mladim polaznikom radionice
Jasminom Džemđićem koji je korisnik kolica i sa Lenkom Trdinom
iz Slovenije, koja se kao mlada bavila savremenom igrom. Duo koji je
nastao nakon četvorodnevnih radionica uz zajedničko kreiranje, osvojio
je publiku svojim konceptom i kreiranom koreografskom minijaturom.
Završnica prezentacije bila je sa igračima sa iskustvom u koreografiji
Amerikanke Karen Petersen u kojoj su igrali (koristeći kolica) Budimir
Željko i Miona Šišković i plesačice Tancelarije Elma Selman i Lejla
Muhić. Iako je program bio inkluzivan, na razgovoru posle se govorilo o
umetničkim vrednostima, konceptima savremene umetnosti i savremenom plesu, što jeste i bio cilj ovih plesnih radionica.
Prezentacija u SARTR teatru je bila izuzetna i donela je kvalitetne tri
koreografije dve autorke. Prvo su nastupila deca sa Daunovim sindromom sa kojima sam radila kroz kreativan proces pravljenja lutaka od
San
Orchestra 56/58 (79)
HRVATSKA-ZAGREB
Piše:Milena Jauković
Premijera - Veče nemačkih autora: Marco Goecke i Uwe Scholz
Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu, 08. jun 2012.
VJEKOSLAV SKLEDAR
Veče otelovljenja preciznosti
Druga simfonija, Kor.Uwe Scholz-Robert Šuman, Edgar Castillo, Mai Kageyama, Guilherme Gameiro, Pavla Mikolavčić
U Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu
nedavno je postavljena predstava Veče nemačkih
autora. Ona započinje ostvarenjem Svita svita
svita (Suita suita suita), uglednog nemačkog
koreografa Marka Geka (Marco Goecke), koji
se, postupcima simboličkog koreografskog izraza, poigrava sa nekim, možda, manje poznatim
detaljima iz Bahovog života, na čiju muziku je
ovaj balet i nastao. I pored izvesnog utiska da
su pojedini motivi, inicijalno obećavajući, ostali
nedovoljno razvijeni, igrači su, u susretu sa vrlo
složenim zadatkom savladavanja specifičnog
koreografskog stila ovoga autora, delo izveli vanredno disciplinovano i precizno.
Potom je usledila Druga simfonija, izuzetna koreografija čuvenog Uve Šolca (Uwe Scholz). I baš u
ovakvom, igrački krajnje usložnjenom delu, utegnute i vanredno zahtevne koreografske strukture,
velike igračke i tehničke mogućnosti ovog ansambla, zasijale su punim sjajem. Pri tome, važno je
istaći i ulogu Orkestra HNK i visok muzički nivo
izvedbe Simfonije br.2 Roberta Šumana, pod
sigurnim vođstvom maestra Miroslava Salopeka,
dok su rešenja svetla Đovanija di Palme podržana
besprekornom realizacijom.
VJEKOSLAV SKLEDAR
Druga simfonija, Kor.Uwe Scholz-Robert Šuman, Mai Kageyama, Pavla Mikolavčić
(80) Orchestra 56/58
VJEKOSLAV SKLEDAR
Suita suita suita, kor.M. Goecke, J. S. Bah, Sabrina Feichter, George Stanciu
Koliki ugled poseduje trenutni sastav Baleta HNK-a, i to u širim međunarodnim okvirima, najbolje govori
činjenica o njihovoj saradnji sa ovako istaknutim koreografskim imenima, kojima će se od iduće sezone pridružiti i ime velikog Mak Milana, čiji se baleti, opšte je poznato, postavljaju isključivo u onim umetničkim
sredinama koje poseduju potreban tehničko-interpretativni potencijal, meren najvišim kriterijumima.
Orchestra 56/58 (81)
HRVATSKA-ZAGREB
Piše:Milena Jauković
Treći simpozijum o umetničkom delu koreografa Milka Šparembleka
Istorijski susret – Pariz – Zagreb: 56 godina posle 1956.
Hrvatski centar ITI, 17. jun 2012.
U susretu sa
zvezdanim dobom
BORIS ŠTAJDUHAR
Ovogodišnji susret, posvećen stvaralaštvu velikog umetnika,
baletskog igrača i koreografa Milka Šparembleka, održan u
Hrvatskom centru ITI (International Theatre Institute), prerastao je, bez preterivanja bi se moglo reći, u jedan istorijski
susret baletskih umetnika, koji su ponikli sa prostora nekadašnje
Jugoslavije, a zatim se otisnuli u svet i ostvarili internacionalne
baletske karijere, dostojne svakog poštovanja.
Reč je, naime, o Milku Šparembleku, Miloradu Miškoviću i
Veseljku Suliću. Programom je bilo predviđeno da skupu prisustvuju, i na najlepši način ga upotpune, i Duška Sifnios,
Ljubinka Dobrijević i Miljenko Banović, ali su oni, nažalost,
izostali. Oživljavanje zajedničkih uspomena je, sasvim očekivano,
bilo propraćeno živopisnim dočaravanjem onih najupečatljivijih
anegdota koje su pratile visoko umetničko pozicioniranje ovih
umetnika u Evropi pedesetih godina prošloga veka. U središtu razgovora, nalazio se Pariz ovoga doba,
kao centar jedne zemlje u kojoj je, u tom posleratnom trenutku, kreativni, intelektualni i umetnički
duh pulsirao divovskom snagom, zahvatajući sve pred sobom. Ovo dragoceno svedočenje direktnih
aktera tih epohalnih kretanja, zahvaljujući prirodi njihovog sagledavanja sopstvenih umetničkih puteva, dostiglo je univerzalniji smisao i prevazišlo ravan partikularnog koji, gotovo uvek, preti susretima
ovakvog tipa. Zahvaljujući tome, pred nama se, na trenutak, otvorila istorijska pozornica, kojom su,
u raskoši svojih talenata, defilovale najistaknutije stvaralačke ličnosti toga doba, poput Ivet Šovire,
Margot Fontejn, Karle Frači, Rolana Petia, Žana Koktoa, Žana Babilea, Morisa Bežara i mnogih,
mnogih drugih.
Deleći sa njima ovaj jedinstveni ambijent i nalazeći se na poprištu jednog od najblistavijih umetničkih uzleta 20.veka, inostrani uspeh ovih naših umetnika nije mogao izostati, budući da je slučaj
tako udesio, da postanu “deca svoga doba”, zahvaćena duhom svoga vremena. To je dokazao, ovom
prilikom, i ekskluzivno emitovani snimak davno skrojenog baleta Merdevine (L’Echelle), u koreografiji
Milka Šparembleka, koji je sobom, gotovo egzemplarno, ukazao na svu pregnantnost njegovog višedecenijskog, plodnog koreografskog stvaralaštva, ispunjenog vanserijskom studioznošću i svestranom
erudicijom ovog jedinstvenog umetnika.
Iako se sva tri umetnika sada već nalaze u poznoj životnoj dobi, njihova duhovna i umetnička vitalnost kojom plene, njihovi planovi i aktuelni profesionalni angažmani koji imponuju, emitovali su
jedan poseban vid podstreka, pa se značenje i smisao njihovih priča o prošlosti nije iscrpeo u konvencionalno izlaganim reminiscencijama, (pre)opterećenim optimizmom sećanja. Naprotiv, sve je, možda
krajnje neočekivano, odisalo pogledom u budućnost.
U okviru programa susreta, čije su koordinatorke bile Maja Đurinović i Katja Šimunić, predstavljena
je monografija Milorad Mišković / Igrati život, od strane urednice ove knjige Marije Janković, koja
je primljena sa velikim interesovanjem među prisutnima. Od teško zamislivog broja anegdota, koje
su večiti pratioci ovako dugih i bogatih karijera, upečatljiva je jedna koja govori o kolebanju tada
dvadesetšestogodišnjeg Miškovića, koje je bilo potaknuto njegovim njujorškim susretom sa toliko
moćnim stvaralaštvom velike Marte Grejam. I kako je to u ovoj Monografiji slikovito opisano, tada
je Mišković stajao pred dilemom: da li da se otisne u vode modernog igračkog izraza i zauvek zaboravi na strogost klasičnog baleta! Isuviše iskusna, pravilno prosudivši da se radi o egzaltaciji mladog
umetnika pred nečim novim i da je reč samo o trenutnom, velikom oduševljenju njenom tehnikom,
ona mu je dala ključeve svoga studija, naložila mu da se u njemu iživi, koliko god je to potrebno, kroz
pokret kakav mu klasičan izraz ne dopušta, a onda mu je rekla da se vrati, krajnje simbolično rečeno
– Markovoj, velikoj klasičnoj balerini, jer tom svetu njegovo umetničko biće i pripada. Time je sve bilo
rečeno. Velika Grejam dobro je znala koji je Miškovićev pravi put.
Objavljeno u Politici 27. 06. 2012.
(82) Orchestra 56/58
HRVATSKA-ZAGREB
Piše: Mladen Mordej Vučković
Intervju – Svebor Sečak, prvak baaleta HNK u Zagrebu
Za buduće naraštaje
O situaciji s Baletskom školom u
Zagrebu, osnivanju visokoškolskog
studija za balet i ples u RH i
predstojećem Takmičenju „Mia Čorak
Slavenska“ govori Svebor Sečak, prvak
Baleta HNK u Zagrebu, predsjednik Hrvatskoga društva profesionalnih baletnih umjetnika (HDPBU) i
voditelj Baletne trupe Croatia.
Kakva je trenutna situacija s
Baletskom školom u Zagrebu?
Može li HDPBU nekako pomoći u
rješavanju budućnosti te institucije?
Škola za klasični balet u Zagrebu, osnovana 1949. godine, jedina je
srednja baletska škola u Hrvatskoj iz koje izlaze budući profesionalni
baletski igrači. Nažalost, zgrada na Ilirskom trgu 9 je dotrajala i inspekcija je zabranila odvijanje nastave iz sigurnosnih razloga. Polaznici
škole trenutno rade u potpuno neadekvatnim uslovima u osnovnoj
školi u Gundulićevoj ulici, u učionicama koje niti svojom veličinom,
niti podlogom za baletski pod ne odgovaraju propisanim uslovima,
što može imati dugoročne i trajne posljedice ne samo na kvalitet
obrazovanja budućih igrača, već i na njihovo tjelesno zdravlje. Zgrada
na Ilirskom trgu bila je predviđena za renoviranje i, iako romantična
vizija o baletskoj školi na Gornjem gradu u svima podstiče želju za
obnovom, postoje dva velika problema. Prije svega imovinsko pravni:
odnosi između RH i Grada Zagreba nisu definisani, te je sporno ko
je vlasnik zgrade, a drugo - zgrada kao takva je zaštićeni spomenik
kulture, te u slučaju obnove ili renoviranja ne dolazi u obzir širenje
gabarita, a što bi bio preduslov za potrebe baletskog školovanja u 21.
veku. S druge strane, spomenuta je mogućnost obnove nekih drugih zgrada u gradu Zagrebu, a predviđa se i mogućnost izgradnje
nove zgrade koja bi bila smještena u Gračanima podno Sljemena,
pa, iako bi mogla zadovoljiti najstrože kriterijume, njena udaljenost
od centra grada mnogima se čini kao problem. Ipak, pozitivna strana
te lokacije bila bi mogućnost spajanja cjelokupnog obrazovanja pod
istim krovom, od osnovne i srednje škole do diplomskih studija, kao
što je u nekim međunarodnim akademijama od kojih je nama najbliža
Ljubljana ili na primer Budimpešta.
HDPBU je, kao što i samo ime govori, republičko strukovno udruženje
profesionalnih baletskih igrača, tako da nema direktne ingerencije u
području edukacije budućih igrača, međutim, kako su baletski igrači
izuzetno deficitaran kadar u RH i potrebno je angažovati sve veći
broj stranih umjetnika, u ime struke zalažemo se za kompletiranje
obrazovne vertikale u baletskoj umjetnosti, od predškolskih tečajeva
i osnovnih škola, preko kvalitetne srednje škole, pa do osnivanja
visokoškolske ustanove za balet. Ovdje treba napomenuti da brojne
baletske škole u inostranstvu imaju u naslovu naziv akademija, ali su
to srednje baletske škole. Prvim akademskim stupanjem smatra se tek
završetak postdiplomskog, odnosno bačelor studija.
Kako napreduje osnivanje visokoškolskih studija za balet i ples?
Jesu li gotovi programi i što sadrže?
HDPBU je prije desetak godina bilo suinicijator ideje o pokretanju
visokoškolskih studija za balet i ples u RH. Kao predsjednik HDPBU
i dugogodišnji prvak Baleta, bio sam član Povjerenstva za ustroja-
vanje studijskih programa iz područja plesne umjetnosti i najuže
ekspertne skupine koja je izradila plan i program za preddiplomske
studije Savremeni ples i Baletska pedagogija. Naime, prvi sam domaći
baletski umjetnik koji je završio visokoškolsko obrazovanje u struci,
na Kraljevskoj akademiji za ples u Londonu, te je na temelju njezinog
programa i programa srodnih akademija osmišljen plan i program
prilagođen našim potrebama u Hrvatskoj, gdje je službena metodika
za baletnu tehniku ruska metodika Vaganova. Slično je, prema uzoru
na vanjske plesne akademije, osmišljen i program za savremeni ples.
Sve je izrađeno pod koordinacijom Andreje Jeličić koja se vratila iz
Londona gdje je radila na Labanovu institutu.
Programi su davno završeni i prolaze verifikaciju kroz nekoliko
instanci na Univerzitetu kao i stručne recenzije. Osmišljeni su vrlo
sveobuhvatno, praktični i teorijski predmeti objedinjeni su u module koji će osposobiti buduće baletske pedagoge i plesne umjetnike,
ali biti i dobar temelj za mogućnost daljnjeg obrazovanja, odnosno
diplomskog studija. Kako se radi o univerzitetskom obrazovanju, nosilac programa biće Akademija dramske umjetnosti, a neka predavanja
predviđena su i na drugim fakultetima. Prostorije su predviđene u
dugoročnom planu u kampusu na Borongaju, a za početak se pokušava
dobiti lokacijska dozvola za privremene prostore u centru grada.
Optimistična predviđanja kažu da će studij početi na jesen, no bit će
dobro ako započne da radi i dogodine. Uz ostalo, treba naći sredstva i
za gostujuće međunarodne predavače koji će osposobiti nekoliko prvih
generacija. Iako će određene kolegije predavati profesori s našeg univerziteta, nedostaju domaći visokoškolovani predavači za uže stručne
predmete. Upravo iz tog razloga završio sam i magistarski studij i
trenutačno sam doktorand na University of New England, kako bih se
što bolje osposobio za budućeg predavača. Naime, može se očekivati je
da će s ulaskom u EU, svi predavači morati da budu kvalifikovani i da
će i ovdje zaživjeti koncepcija cjeloživotnog obrazovanja.
Kako napreduju pripreme za Takmičenje „Mia Čorak Slavenska“?
Ima li kakvih novosti u odnosu na prethodne godine?
Takmičenje „Mia Čorak Slavenska“, osnovano 2006, je bijenalno. Od
2010. postaje međunarodno i odvija se pod visokim pokroviteljstvom
Predsjednika RH. U prošlom izdanju prijavljeno je preko trideset
mladih umjetnika iz desetak zemalja, a za ovo takmičenje prijave su
još u toku. S obzirom da smo za predsjednika međunarodnog žirija
uspjeli angažovati proslavljenu svjetsku zvijezdu Ireka Mukhamedova,
bivšeg solistu Boljšoj teatra u Moskvi i Baleta Kraljevske opere Kovent
Garden (Covent Garden) u Londonu, može se očekivati je da će ovog
puta broj prijavljenih biti i veći. Takmičenje se odvija u suorganizaciji
HDPBU-a, HGM,-a i HNK u Zagrebu, te je dobra mogućnost da
mladi igrači odmjere snage s međunarodnim igračima iz regije i svijeta. Postoji veći broj baletskih takmičenja u svijetu, ali ovo je jedino te
vrste u regiji. Kao i kod ostalih umjetničkih takmičenja instrumentalista, vokalista i drugih, naglasak nije samo na sportskom nadmetanju,
već na kompletnom umjetničkom dojmu, a takmičari su razvrstani u
tri starosne kategorije. Dok najmlađa kategorija pokazuje samo klasiku, u ostale dve kategorije se uz djela klasičnog baletskog repertoara
mladim igračima pruža prilika da se iskažu i u savremenom plesnom
izrazu, kroz vlastite ili tuđe koreografije.
Orchestra 56/58 (83)
HRVATSKA-ZAGREB
Piše: Jelena Mihelčić
29. TJEDAN SAVREMENOG PLESA 2012.
CHARLOTTE MACMILLAN
PROGRAMSKI EKLEKTICIZAM
The Rodin project, kor. Rasel Malifant
Zagrebački Tjedan suvremenog plesa (TSP) je festival
koji već odavno ne traje samo tjedan dana i čija se programska politika temelji na maksimi za svakoga ponešto.
Revija je to na kojoj se može vidjeti doista širok dijapazon pristupa savremenom plesnom pozorištu, bez neke
posebne idejne potke, s manje ili više aktualnim produkcijama i manje ili više etabliranim autorima. Jedina programatska prepoznatljivost je kontinuitet pojavljivanja
pojedinih jakih svjetskih imena čije predstave Tjedan
gotovo redovno ugošćuje, poput Rasela Malifanta
(Russell Maliphant), Jasmin Goder (Yasmeen Godder),
Mili Biterli (Milli Bitterli) ili Daniela Léveilléa.
Osim toga, deo festivalskog programa od početka je,
naravno, izbor iz hrvatske produkcije, koji je posljednjih
godina nešto slabiji, s obzirom da su predstave ponekad starije od godinu dana i ne mogu se baš uvrstiti u
(84) Orchestra 56/58
vrhunce aktuelne sezone, a kako je riječ o najznačajnijem
hrvatskom plesnom festivalu, očekivalo bi se da predstavi najbolje i najsvježije od domaće produkcije. Pohvalne
su međutim koprodukcije s pojedinim hrvatskim autorima koji festivalu garantuju poneku premijernu, no za
te predstave nažalost često i jedinu izvedbu.
Dvadesetdeveti TSP je čini se ipak više ustrajao na
kvantitetu, nego na kvalitetu. U godini prije svog okruglog tridesetog jubileja nameću se sljedeća pitanja: koja
je danas uloga i svrha ovog festivala u lokalnom, regionalnom i evropskom kontekstu, kakva je njegova budućnost, koji su njegovi dugoročni strateški ciljevi, treba li
da se festival mijenja, treba li ga i kako osvježiti i osavremeniti? Nadamo se da će 30. TSP pružiti odgovore na
neka od ovih pitanja.
TOSH IHIRO SHIMIZU
Autoportret Raskoljnikov, Bolero Les Hommes, kor. Didier Teron
Uprkos programskom ekekticizmu, mnogim je predstavama 29.
TSP-a zajednički fokus na skulpturalnosti pokreta, bogatstvu i
moći tjelesne ekspresije, minucioznosti koreografije. Označilo
je to već otvarenje festivala predstavom The Rodin Project britanskog autora Rasela Malifanta, prilično kičastog spoja uličnih
plesnih tehnika, poppinga, breakinga i capoeire s akademskim britanskim savremenim plesom, čija su inspiracija djela slavnoga
vajara Ogista Rodena (Auguste Rodin). Predstava je to koja
u prvi plan stavlja mišićava, gipka, spretna i naga tijela unutar
dva suprotstavljena konteksta, onog antičke Grčke s metrima
tkanine koje obavijaju scenu, naspram savremenog konteksta
ulične odjeće i glatkih, strmih površina oštrih rubova. Predstava
se pokazala kao razočaranje onima koji traže više od same opčinjenosti estetikom i savršenstvom tijela, te očitim i ne odveć
umjetnički zanimljivim odnosom skulpture i plesa, jer Malifant
ne uspijeva zaći dublje niti isprovocirati bilo kakvo pitanje.
Likovnost pokreta, više ona stilizirano-animalna, erotska i
pogana, posebno je izražena u kultnoj predstavi jedne od najcjenjenijih kanadskih autorka Mari Šuinar (Marie Chouinard)
Posvećenje proljeća, koju TSP dovodi na program gotovo 20 godina nakon premijere (!). Ipak, riječ je o klasiku koji je i danas
jednako aktuelan, kao što to biva već stoljeće od izvornog izvođenja Nižinskog, što duguje izvrsnom muzičkom predlošku
Stravinskog i univerzalnoj temi koji su vječna inspiracija generacijama koreografa. U slučaju Šuinarove riječ je o majstorski
odrađenoj režiji, finom dizajnu, vrhunskim izvođačima u izrazito
zahtjevnoj koreografiji. Tipičan primjer mainstream (glavni tok)
savremenog plesnog teatra kakav nedostaje na ovdašnjim pozornicama, pa u tom smislu, usprkos zastarjelosti, njezino uključivanje u festivalski program nije na odmet.
NICOLAIS RUEL I MARIE CHOUINARD
Za razliku od Malifanta, francuski autor Didier Teron (Didier
Theron) svoju scenografiju i kostim svodi na minimum, ali je
njegov pokret jednako dinamičan, energičan i razigran, osobito u
sferi gesta. Na programu je bio njegov Boléro «Les Hommes» koji
je izveden u krnjem izdanju, jer je inače riječ o triptihu, umjesto
čijeg smo ostatka koji bi zaokružio priču, vidjeli, s obzirom na
pretenciozan naslov, vrlo površan Autoportret Raskoljnikov. Boléro
«Les Hommes» je pak duhovit i kompaktan muški trio, kojeg čine
naočigled fizički vrlo različiti plesači. Služi se Ravelovim glazbenim predloškom kako bi vješto gradio koreografiju kroz prepoznatljive emocionalne odnose, ali ne i nešto složenije od toga.
Posvećenje proleća, kor. Mari Šuinar
Orchestra 56/58 (85)
IVA KORENČIĆ
Djeca u igri, kor. Anton Lachky
I prva je hrvatska festivalska premijera Djeca u igri, u produkciji trupe Liberdancea, te koreografiji Antona Lachkýa,
pravo slavlje igre i tijela, čiju koreografiju obilježava izuzetno brz, vrlo savremen pokret i naglašena izražajnost ruku,
nasljeđe koje Lachký vjerojatno duguje saradnji s Akramom
Kanom (Akram Khan), kao i apsolutna ekspresivnost svakog santimetra tijela. Eksplozija je to oslobođene plesačke
energije kakva je za hrvatsku scenu pravo osvježenje, s jakim
izvođačima koji su prvi put zajedno na sceni - Sara Barbieri,
Larisa Navojec, Ivana Pavlović i mladi i perspektivni Luka
Švajda. Jednako kao Teronov Bolero, Djeca u igri pročišćena je od suvišnosti i naglasak je na tijelu u pokretu, koje je
samo po sebi složeno, dirljivo i snažno, a Lachký odlazi i
dalje pa njegova djeca u igri nose i nove slojeve ideja, čineći
ovu predstavu također mainstream adutom za širu publiku,
ali ponovno bez većeg umjetničkog značaja i inovativnosti.
Saradnja hrvatske autorke Petre Zanki s njemačkom autorkom Britom Virtmiler (Britta Wirthmüller) u posljednje
vrijeme rezultira nizom zanimljivih eksperimentalnih predstava u ciklusu Antitijela, koji je otpočeo nagrađivanjem na
(86) Orchestra 56/58
Platformi mladih koreografa (danas Platforma.hr). Njihov
je dosadašnji rad, uključujući i predstavu Paces izvedenu na
TSP-u, potpuni kontrast gore navedenim izvođenjima i baš
zanimljiv za promatranje u ovom festivalskom kontekstu.
Bogatstvo ekspresije i gesta one svode na radikalni minimum: stajanje i titranje ili samo hodanje četvoronoške, a u
slučaju Paces njihaji koji se postepeno razvijaju u kretanje
oko vlastite ose. Riječ je i ovdje o insistiranju na detalju,
samo postupkom mnogostrukog ponavljanja istih ili sličnih pokreta koji se fokusiraju na svako mikrokretanje inače
nevidljivo u standardnom plesnom pokretu. Iako minimalistična u pokretu, Paces je slojevita predstava u kojoj je tijelo itekako sagledano skulpturalno, kroz nebrojene nijanse,
u gradaciji gotovo jednog te istog pokreta. Međutim, ona
zadire i u društveno-političke odnose spram tijela koja
su drugačija ili kako to autorke kažu – nevidljiva. ZankiVirtmiler svakako su autorice vrijedne pažnje u lokalnom
pa i širem kontekstu.
DAMIR ŽIŽIĆ
Paces, kor. Petra Zanki i Britta Wirthmuller
Tijelo kao forma početna je tačka istraživanja i italijanske
autorke Simone Bertoci (Simon Bertozzi) u predstavi
Bird’s Eye View (Ptičija perspektiva) u kojoj nastoji, kako
najavljuje program pratiti različite načine i uglove gledanja tijela u prostoru, međutim rezultat je prilično neartikulisan, bez napretka od početne ideje razvoja spiralnog,
animalnog pokreta kroz različite registre. Dramaturški i
koreografski puno spretnije izvedena je druga predstava
iste autorke Alea (iacta est) (Kocka je bačena) prateći koncept “dvoboja” izvođača unutar promjenjivih pravila igre,
odnosno sve manje površine u kojoj je dozvoljeno kretanje, parodirajući taktičke manevre. U izvedbi je ipak
ovo jedna prilično osrednja predstava bez koje je festival
mogao proći.
Još jedna pretenciozno najavljena predstava - Body
in a metal structure austrijske skupine Dans.Kias koja
navodno suptilno upućuje na građansku neposlušnost
te se suočava s konzumerizmom, izvođenje je na granici performansa, koja tijelo postavlja unutar skulpture,
što u početku djeluje kao zanimljiv kontrast mekoće i
prilagodljivosti ljudskog tijela naspram krutosti metalne
konstrukcije. Ipak, istraživanje tog susreta tijelo-objekt
iscrpljuje situaciju već nakon prvih nekoliko minuta, a
većina preostalog vremena ne donosi nikakav pomak.
Izvođačica i koreografkinja Saskia Hölbling iskušava
različite puteve i oblike kretanja po skulpturi, koristeći
i njenu vlastitu ograničenu mobilnost. Kretanje varira
od penjanja, ljuljanja, traženja ravnoteže, spuštanja niz
šipke, a mijenja se jedino njena odjeća, iz pantalona, u
suknju, do donjeg rublja. Takav bi performans bio uvjerljiviji u nekom doista javnom, postojećem, ne namještenom prostoru, među slučajnim prolaznicima, koristeći
stvarne javno dostupne / korisne prostore, na taj način
upućujući na njihovo realno smanjivanje. Ovako ostaje
samo poza.
Jedna od prilično potrošenih tema koja se već duži niz
godina provlači kroz TSP je medijska determiniranost
tijela ili plesa (izvođenja) kao takvog, pa se i ove godine
na programu našlo nekoliko predstava koje promišljaju različite susrete tijela i (medijske) tehnologije. Jasna
Layes Vinovrški, čiji rad i razvoj TSP prati od početaka,
u novoj predstavi Live to Tape, a still moving Talkshow
ispituje obrazac razgovora voditelja i gosta uživo pred
publikom kao format medijatizirane stvarnosti i oblik
televizijske zabave čija je spontanost zapravo strogo režirana. S obzirom na gotovo potpuno dominantnu govornu formu u izvrsnom izvođenju (Isabela Lewis i Martin
Clausen), ova predstava mogla bi se naći i na programu
bilo kojeg savremenog dramskog festivala. Ona na kreativan način preuzima postojeći medijski format, izvlači
ga iz njegovog poznatog konteksta u pozorište, te ga
njemu vješto suprotstavlja, a u kontekstu ovog festivala
ističe i još jedan mogući oblik koreografskog mišljenja
koji se proteže na jezik i govor.
Orchestra 56/58 (87)
Zastoji, kor. S. Banić Naumovski, A. Kreitmeyer i Z. Užbinac
Grünbühel tvrde kako su mediji ti koji deformišu
realnost, The Loose Collective čini se naglašava kako
su medijska tijela samo oblikovana (zrcaljena) prema
potrebama društva kojim dominiraju post-pismena
tijela.
Austrijski Liquid Loft (Austija je bila zemlja partner
29. TSP-a), također festivalski ponavljač, u predstavi
Talking Head bavi se društvenim mrežama sa živom
video slikom u središtu izvedbe čija se deformiranost prelama i na fizički pejzaž izlomljenih pokreta
i površina. Vrhunski izvođači Stephanie Cumming i
Luke Baio najjači su adut ove predstave koja upozorava na potencijalno negativne obrasce 2.0 komunikacije. Luke Baio nastupio je i u duetu s Dominicom
Grünbühelom, koristeći umjesto živog videa koristeći filmsku gramatiku. Predstava Shoot Me gledatelje
podvrgava praćenju procedure snimanja filma, da bi
pred sam kraj upriličili njegovu premijernu projekciju.
Ideja supostavljanja procesa i produkta, koja prokazuje manipulacije snimljenom slikom, razlike između scenskog i filmskog vremena, te posmatranja iste
scene živim i kino-okom izvedena je vrlo nespretno.
Obje predstave, prva doduše puno vještije, ponavljaju
ideje o medijskim deformacijama izrečene već bezbroj
puta na bezbroj načina.
U kontekstu ove teme može se promatrati i predstava Rachel & Sonny hrvatskog dua Roberte Milevoj i
Tomislava Fellera. I ovdje se, kao u predstavi Talking
Head, događa deformacija. Njen kvalitet je neobična
atmosfera koju izvođači insceniraju – snena tijela koja
su zapela u nekoj spavaćoj sobi kao iz kataloga, spotiču se o vlastitu nemogućnost postizanja bilo kakvog
međusobnog kontakta i komunikacije. Slika je to koja
pokušava uspostaviti sklad, ali joj to nikako ne uspijeva, a tijela kao da ostaju zarobljena u njoj, u finim
svilenkastim materijalima iza kojih stoji praznina.
Nedostatak predstave je Tomislav Feller, čije je izvođenje naspram precizne i prezentne Roberte Milevoj
mlaka, površna i začuđujuće tehnički loša, a predstavi
u cjelini nedostaje dramaturške razrade i uvjerljivosti.
Ponešto drugačiji pogled na tu temu daje gostovanje britanskog The Loose Collectiva s predstavom
Here Comes the Crook, u kojoj se parodira ne samo
forma mjuzikla nego i uopće ispraznost zabavljačkih
medijski posredovanih spektakala. Šareno društvo na
sceni ponaša se prema dirigovanju izvođača smještenih među publiku. Dok Liquid Loft i dvojac Baio-
Potpuno izgubljena u tehnicizmu je instalacija I infinite britanskog autora Toma Dalea. Spektakularna
multimedijska instalacija unutar koje se zajedno kreću
plesačica i publika dojmljiva je na tehničkom i vizualnom nivou, ali više od te fascinacije pukim susretom tijela i preciznih prostornih 3D projekcija, nema
ništa.
(88) Orchestra 56/58
I ponovno se mlađi hrvatski autori pokazuju kao puno zanimljiviji. Petra Hrašćanec i Saša Božić u radovima Love will tear us
apart i Boys don’t cry pokušavaju uspostaviti komunikaciju između
tijela na sceni i pop(ularnih) glazbenih brojeva, uvijek stavljajući
naglasak na reprezentaciju tog tijela te se poigravajući identitetom
samouvjerene savremene solo plesačice i ženskog tijela na sceni.
Čine to vrlo uvjerljivom i suverenom izvedbom Petre Hrašćanec,
njezinim neobičnim dvojnikom Markom Jastrevskim, čija je tehnička nebrušenost u ovom slučaju mudro iskorišćena, te jednostavnom i vrlo čistom formom. Autori ovo najavljuju kao trilogiju,
pa se nadamo da će TSP tu trilogiju kada bude dovršena prikazati
u cijelosti, za razliku od Teronove.
U predstavi Zastoji (autorke Sandra Banić Naumovski, Ana
Kreitmeyer i Zrinka Užbinec) dolazi ponovo do deformacije, ali
ovaj put ona nije na nekoj opštoj interpretativnom i simboličnom
nivou, već je doslovna. Na tragu ranijih istraživanja istih autorki,
u Zastojima je potpuno deformisana plesačka podloga, tako da se
izvođenje odvija među i po gledaocima koji su svojevrsna prepreka
ili izazov na putu izvršenja koreografskog zadatka. Deformisana je
i sama perspektiva na tijelo i to višestruko. Gledaoci plesačice vide
samo kada im pogled ne zaklanja netko iz publike (one izvođenje
počinju gledaocima iza leđa, pa postepeno prema naprijed, gubeći
se između redova i prolaza), kao i na nivou žive video projekcije
koja se nalazi ispred gledalaca te im ostavlja izbor kako će posmatrati ono što se u izvođačkom prostoru događa. Ovdje su zastoji ili smetnje kao primarno tehnološke nuspojave, na zanimljiv i
inovativan način preslikane na samo plesno izvođenje i odnos sa
gledaocem.
Sličnim se pitanjima bavi i Mili Biterli u predstavi I did once a piece
(walk + talk), ali je njezina poetika pitkija. Biterli se na inteligentan,
komunikativan i duhovit način bavi identitetima plesne umjetnice
i plesa, s naglaskom na složeno pitanje njene društvene percepcije.
Njene kretnje na sceni neprestano prati verbaliziranje, potreba da
se pojasni, ispriča i uvede gledalac u istorijski kontekst, nastajanje koreografije, svakodnevne izvođačke izazove, nerazumijevanje
okoline itd. Biterli dekonstruiše svoj solo, ali time ne gubi poetsku
snagu. Radi se o jakoj i uvjerljivoj autorskoj ličnosti koja solirajući
drži pažnju gledalaca na vrhuncu gotovo sat vremena, paralelno
izvodeći iznimno toplu i iskrenu tjelesnu i verbalnu koreografiju
koja je po mnogočemu vrhunac ovog izdanja festivala.
DAMIR ŽIŽIĆ
BADco. u predstavi iz 2009. godine Poluinterpretacije ili kako objasniti suvremeni ples nemrtvom zecu doslovno se zapliću o mnogobrojne kablove i stative na sceni u pokušaju izlaganja metoda i procedura samog medija savremenog plesa. Inspirisana Delsartreovim
Sistemom oratorstva i Beuysovim performansom Kako objasniti
slike mrtvom zecu, izvođačica Nikolina Pristaš modulira tijelu prirodne retoričke gestove koje u tim multiplikacijama, stavljene u
plesni jezik, postaju artificijelne. Pri tome joj je partner na sceni
zec (lutka) kojem paralelno objašnjava svoje odluke. Gledalac je
izvan te komunikacije, te su mu kao u mnogim BADco. predstavama pruženi svojevrsni odmak i podijela pažnje. Ova predstava
postavlja intrigantna pitanja primjerice o prirodnosti savremenog
plesnog pokreta ili kompleksnosti diskursa koji se pojavljuje oko
savremenog plesa.
Boys don't cry, autori Petra Hraščanec i Saša Božić
Orchestra 56/58 (89)
HRVATSKA-ZAGREB
Piše: Mladen Mordej Vučković
Međunarodno baletsko takmičenje „Mia Čorak Slavenska“
Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu, 29. i 30. jun 2012.
Bijenalno baletsko takmičenje „Mia Čorak Slavenska“ utemeljeno je 2006. godine, a od 2010. dobija međunarodni karakter. Održava se pod visokim pokroviteljstvom predsjednika Republike Hrvatske dr. sc. Ive
Josipovića, u suorganizaciji Hrvatskog društva profesionalnih baletskih umjetnika i Hrvatske glazbene
mladeži.
Dok se 2010. prijavilo tridesetak kandidata iz 10 zemalja, ove godine prijavilo se čak 74 takmičara iz 17
zemalja, a pristupio je pedeset jedan. Velikom interesu pridonio je međunarodni Žiri sastavljen od uglednih
umjetnika, na čelu s predsjednikom Irekom Mukhamedovim, prvakom moskovskog Boljšoj teatra i londonskog Kraljevskog baleta, dobitnikom mnogo brojnih priznanja i nagrada za balet. Ostali članovi Žirija bili
su Joyce Cuoco, Jelko Yuresha, Ljubinka Dobrijević i Svebor Sečak.
Joyce Cuoco, baletska je zvijezda međunarodnih pozornica i solistkinja Štutgart baleta (Stuttgart Ballet), te
baletska pedagoškinja i asistentica koreografa Jurija Vamosa (Youri Vamos). Jelko Yuresha (Željko Jureša)
je hrvatsko-britanski baletski umjetnik, prvak London Festival Balleta i solist Kraljevskog baleta. Sa suprugom i plesnom partnericom Belindom Rajt (Belinda Wright) obišao je svijet, pronoseći slavu britanske
baletske umjetnosti. Cijelo desetljeće bili su “veleposlanici plesa” britanske vlade i do 1977. nastupali na
velikoj svjetskoj turneji u organizaciji Britanskog savjeta. Ljubinka Dobrijević baletska je pedagoškinja koja
je tridesetak godina bila solistkinja i asistentkinja Morisa Bežara (Maurice Bejart) u Parizu. Svebor Sečak
prvak je Baleta HNK u Zagrebu i predsjednik HDPBU-a, nositelja čitave manifestacije. Bio je glavna i
odgovorna osoba za plan i program čitavog takmičenja, te osmišljavanje gala koncerta.
S. NOVKOVIĆ
Natalia Horsnell, Nagrada Slavenska Dance Preservation
(90) Orchestra 56/58
Na gala koncertu održanom 30. juna 2012. u Hrvatskom narodnom
kazalištu dodijeljene su sljedeće nagrade:
Kategorija A (do 18 godina):
zlatna medalja
NINA NOČ (Slovenija)
LUKA ŽIHER (Slovenija)
srebrna medalja
TJAŠA LEŠNIK (Slovenija)
bronzana medalja
MARIJANA DOMINIS (Hrvatska)
ALEXANDRA FUNIERU (Rumunija)
Nagrada za umjetnički dojam
REA MIROŠEVIC CAREW (Kanada)
Nagrada Carlotta Grisi
ANASTASIJA LUKOVAC (Crna Gora)
Stipendije za Mađarsku plesnu akademiju + NTS
SPORTSWEAR bon
GABRIJELA MEDE, ANJA GARAŠIĆ i FILIP VILJUŠIĆ
(Hrvatska)
Kategorija B (od 18 do 22 godine):
srebrna medalja
EVA KARPILOVSKA (Ukrajina)
HAZUKI TOMITA ( Japan)
ROBERT BRUIST (Australija)
MIRUNA MICIU (Rumunija)
S. NOVKOVIĆ
bronzana medalja
Nina Noč, zlato. kategorija A
S. NOVKOVIĆ
Cristina Tipirig, zlato, C kategorija
Orchestra 56/58 (91)
Nagrada Slavenska Dance Preservation
za izvrsnost u klasičnom plesu
NATALIA HORSNELL (Australija)
Nagrada za tehničko dostignuće
CONSTANTIN TCACI (Moldavija)
Nagrada za umjetnički dojam
LUCIJA RADIĆ (Hrvatska)
Kategorija C (od 22 do 28 godina):
zlatna medalja
CRISTINA TIPIRIG (Moldavija)
YASSAUI MERGALIYEV (Kazahstan)
srebrna medalja
S. NOVKOVIĆ
KIRILL SAFIN (Rusija)
Mergalyiev Yassaui, zlato, kategorija C
bronzana medalja
MAI KAGEYAMA ( Japan)
Nagrada za umjetnički dojam
DARIA BRDOVNIK (Hrvatska)
S. NOVKOVIĆ
Eva Karpilovska, srebro, kategorija B
(92) Orchestra 56/58
Intervju vodio: Mladen Mordej Vučković
HRVATSKA-ZAGREB
Intervju – Pavla Mikolavčić, solistkinja Baleta HNK u Zagrebu
JEDNA OD 100 NAJBOLJIH
Kopelija na Monmantru , Pavla Mikolavčić i Tomislav Petranović
Solistkinja Baleta HNK u Zagrebu Pavla Mikolavčić uvrštena je na listu Top 100 najboljih svjetskih plesača u
sezoni 2010/2011. britanskog časopisa Dance Europe. Osim toga, upravo je dobila i Nagradu hrvatskoga glumišta u
kategoriji “glavna ženska uloga u baletu” za uloge u baletima Pahita Ludviga Minkusa i Air Krešimira Seletkovića.
Pavlu Mikolavčić nominovao je za ulogu Bijele djevojke u baletu Air, koji je u aprilu 2011. praizveden na sceni
HNK u sklopu Muzičkog bijenala Zagreb, u koreografiji Martina Milera (Martin Müller), međunarodni žiri od
28 kritičara.
Orchestra 56/58 (93)
Pavla je rođena 1979. u Zagrebu. Školu za klasični balet u
Zagrebu završila je 1996. u klasi profesorice Silve Muradori
i nastavila školovanje na Visokoj školi za glazbu – odsek klasičnog baleta u Minhenu u klasi prof. Prokofjeva. Članica
zagrebačkog Baleta postala je u sezoni 1996/1997, a od rujna
1998. do rujna 2004. bila je angažovana u Bavarskom državnom baletu u Minhenu, gdje je sudjelovala u svim klasičnim
i modernim predstavama na repertoaru. Ondje je imala priliku da sarađuje i iz prve ruke upozna rad najvećih svjetskih
koreografa današnjice poput Maca Eka (Mats Ek), Džona
Nojmajera ( John Neumeier), Hansa van Manena (Hans van
Manen) i Jirži Kilijana ( Jiři Kylian). Od sezone 2004/2005
ponovno je solistkinja Baleta HNK u Zagrebu. Publika je
može gledati u predstavama Uspavana lepotica, Don Kihot,
Dama s kamelijama, Labudovo jezero, Krcko Oraščić, Pepeljuga,
Pahita.
Nagrada hrvatskog glumišta i mjesto na listi Top 100 najboljih svjetskih plesača – moglo bi se reći da je 2011. Vaša
godina. Kako ste primili ta priznanja? Što Vam ona znače?
Svaka nagrada mi je jako draga i puno mi znači. Baš prije
nekoliko dana načinila sam retrospektivu dosadašnjeg rada i
uvidjela da se moj trud isplatio, što se izrazilo kroz tu nagradu
i listu. Nisam ni znala da postoji ta lista na kojoj se ocjenjuju plesači, a kamoli da sam ja na njoj. Kolega Tomislav
Petranović me nazvao jedan dan i čestitao mi što sam uvrštena. Pomislila sam da se šali jer nisam znala o čemu se radi.
Otišla sam kupiti taj časopis i stvarno se pronašla među Top
100. Bila sam jako iznenađena! Nisam to očekivala i jako sam
se razveselila. Bila je to potvrda da je moj rad ipak cijenjen,
čak i u inostranstvu.
No, prepoznaju li to u Vašoj kući? Vi ste solistikinja za
velike i srednje uloge, hoćete li uskoro dobiti status prvakinje?
Za sada imam ugovor za velike i srednje uloge. S direktorkom
Irenom Pasarić još nisam razgovarala o povećanju statusa.
Koja je razlika raditi u Minhenu i u Zagrebu?
Razlika postoji, naravno. Ondje su bolji uslovi za plesače.
Budući da su finansijski snažniji, mogu angažovati bolje
pedagoge, a i produkcije su u svakom pogledu kvalitetnije, od
kostima do koreografa. Odnos prema plesu još je profesionalniji. Mi još uvijek malo kaskamo u tom pogledu. U ovih šest
godina otkako sam se vratila vidim napredak, ali još uvijek
nam nedostaje par koraka.
Što Vam je draže, klasika ili moderni balet?
S. NOVKOVIĆ
Volim i jedno i drugo. Uvijek sam htjela biti plesač koji nije
obilježen jednim stilom. Stvarno mi je izazov kada moram
promijeniti stil i kada moram plesati nešto novo što još ne
znam ili ne mogu izvesti. To mi je izazov i zato znam često
doći kući u užasnim bolovima.
Kopelija na Monmantru , Pavla Mikolavčić
(94) Orchestra 56/58
VJEKOSLAV SKLEDAR
Druga simfonija, kor. Uve Šolc, Pavla Mikolavčić i Mai Kageyama
Imali ste uspjeha i kao koreografkinja. Dvije godine za redom
sudjelujete u koreografskim radionicama HNK-a Koreolabos: 2010.
postavili ste minijaturu Aha, gdje sam ono stala?, a 2011. osobeno
ste, u kombinaciji modernog i neoklasičnog izraza, apstraktno i
pomalo balanšinovski, koreografisali lagani stav iz Betovenovog 5.
klavirskog koncerta u Es-duru, op. 73, za tri para?
Mnogo radite, kako usklađujete privatni život?
To mi je veliki izazov. U Minhenu sam imala priliku raditi nekoliko
koreografija. Prije osam godina prvi put sam načinila koreografiju pod
nazivom Die Stimme in meinem Korp, u okviru programa mladih koreografa, a 2004. sudjelovala sam u projektu uglednog njemačkog novinara Tila Mejera (Till Meyer) Ballet und Wildnis, te koreografirala na
temu čovjek-priroda-šuma pod nazivom The only thing we have to do is
to think positive. Sada smo koreografske radionice počeli i u Zagrebu.
Željela bih nastaviti jer me jako privlači iznošenje nekih mojih ideja
kroz koreografiju, da nisam samo plesačica. Kroz koreografiju mogu
svoje ideje prenijeti na druge ljude. I dalje mi se javljaju nove ideje i
ubuduće bih radila koreografije duljeg trajanja nego do sada.
Imate li hobi?
Moram priznati da sam u srećnoj vezi pet godina, što zahtjeva puno
odricanja. Moram odati priznanje mom dečku koji ima nevjerojatne
živce i užasno je strpljiv. Baš mi je neki dan rekao da me više viđa na
televiziji nego kod kuće. Trenutno je tako, ali sve uspije ako se čovijek
dobro organizuje i ako je odnos kvalitetan.
Moja strast je kuhanje, što bi moglo začuditi jer sam balerina. Ali
već sedam godina sam vegetarijanka i išla sam na makrobiotičarske
tečajeve. Jako me zanima takva vrsta ishrane. Kada imam vremena,
rado isprobavam nove recepte. Još jedan, vrlo važan dio mog života je
meditacija koja balansira stres. Volim meditirati i bavim se reikijem.
To je metoda iscjeljivanja rukama. Time se bavim već deset godina i
mislim da mi to jako pomaže da sav stres i sav umor nekako izbalansiram u mom životu.
S. NOVKOVIĆ
Krcko Oraščić, Pavla Mikolavčić i Tomislav Petranović
Orchestra 56/58 (95)
NEMAČKA - BERLIN
Piše: Miomir Nikolić
Premijera – balet Peer Gynt, ideja, koncept i koreografija Heinz Spoerli
Staatsballett Berlin u Deutsche Oper Berlin, 18. novembar 2011.
JEDNO BALETSKO VIĐENJE
„ SEVERNJAČKOG FAUSTA“
ENRICO NAWRATH
ENRICO NAWRATH
Dramski spev Henrika Ibzena Per Gint (napisan1867.) koji je na razne načine i ranije inspirisao
umetnike da traže svoje viđenje i „otelotvorenje“
večitog lutalice, pružio je priliku i čuvenom koreografu Hajncu Šperliju (Heinz Spoerli) da sačini svoju „scensku odu“ i prikaže sopstvenu viziju
ovog „severnjačkog Fausta“. On je to prvo učinio
na sceni Ciriške opere 2007. godine, kao direktor Baleta te kuće. To je bilo upriličeno povodom
obeležavanja sto godina od Grigove smrti, tvorca najčuvenijeg muzičkog dela inspirisanog Per
Gintom. Istu koreogafiju preneo je Šperli sa solistima i ansamblom Berlinskog državnog baleta i
na scenu Deutche Oper Berlin.
Vladimir Malahov i Nađa Saidakova
(96) Orchestra 56/58
Pre Šperlija Per Gint je bio inspiracija i drugim
koreografima. Kako Anegret Gerc (Annegret
Gertz) navodi u, kao i uvek, dobro urađenom,
informativnom programu berlinskog Staatsballetta, još 1956. godine u Gradskom pozorištu u
Bazelu balet Per Gint postavio je koreograf Hajnc
Orlikovski (Heinz Orlikowsky), zatim je u minhenskom Gertnerplac teatru (Gärtnerplatztheater)
to učinio Valter Pik (Walter Pick)1985. I genijalni Džon Nojmajer ( John Neumeier) ostvario je
svoju koreografsku verziju ovog speva, koristeći
muziku Alfreda Šnitkea (Alfred Schnittke) 1989.
Kao zanimljivu postavku pomenimo i koreografiju
Vadima Pisareva 1997. u koprodukciji Donjeckog i
Trondhajma. Kasnije, 1998. godine isto Ibzenovo
delo pokrenulo je Irenu Šnajder (Irene Schneider)
da osmisli koreografiju za scenu u Magdeburgu.
Svojevremeno napisanu muziku Edvarda Griga
za scensko izvođenje Ibzenovog dramskog speva
Per Gint, koju je od kompozitora sâm Ibzen tražio 1874. godine, najviše poznajemo kroz dve
svite koje se često sviraju. Soprani širom sveta,
takođe, rado pevaju Solvejginu pesmu. Za svoju
koreografiju, međutim, Šperli je upotrebio i neke
delove Grigove muzike koje kompozitor nije uvrstio u ove svite. Osim toga, kao vrlo efektan kontrast Grigovoj muzici, Šperli je koristio nekoliko
minijatura svremenih kompozitora – Breta Dina
(Brett Dean) i Mark Entonija Terneidža (MarkAnthonu Turnage).
ENRICO NAWRATH
Iana Salenko i Marijan Valter
Poznat po tome da svoje koreografije proširuje govorom glumaca
i pevanjem operskih umetnika, Šperli je samom Per Gintu dao
i govornu i pevačku dimenziju. Tako su ovaj lik uz Vladimira
Malahova tumačili i glumac Sebastijan Hilk (Sebastian Hülk) i
solista opere Aleksej Bogdančikov. Solvejga, takođe, ima baletsku
i pevačku dimenziju u interpretacijama solistkinje Baleta Nadje
Saidakove i pevačice Martine Velšenbah (Martina Welschenbach).
Ovde se nameće jedno poređenje sa beogradskom Solvejgom u
baletu Severna bajka koreografa Staše Zurovca u Operi i teatru
Madlenianum u Beogradu - Jasmina Stojković svojim donošenjem Solvejgine pesme sjajno bi se uklopila i u berlinsku predstavu.
Šperlijevu koreografsku zamisao scenografski i kostimografski je efektno realizovao Florijan Eti (Florian Etti). Posebno su
impresivno delovala njegova rešenja egzotičnih krajeva u koje je
Per Gint na svojim avanturističkim putovanjima dolazio, kao na
primer Maroko i Egipat. Realnim peskom na sceni, kojim je u
debelim slojevima bila prekrivena cela pozornica, Eti je dočarao
pustinju. Koreografija je morala da bude u funkciji kretanja igrača
kroz pesak. Upotreba ogledala na sceni nije novost, ali je ovde,
korišćenjem njihovog konkavnog oblika, dobijen odraz likova kao
u mašti, odnosno snoviđenju. U celini Etijeva scenografija je bila
u potpunoj simbiozi sa Šperlijevom koreografijom. I kostimi su se
sasvim uklapali u osnovnu ideju koreografa, potencirajući karakter likova. Tako je Solvejgina odanost Per Gintu u završnoj sceni
pretvorena u veliku metaforu izraženu kroz skidanje njene slojevite odežde, koju je oblačila vremenom, stareći u neprekidnom
iščekivanju njegovog povratka. Ona tu odeću prostire na tlo, da
bi „večitom lutalici“ olakšala trenutak napuštanja ovozemaljskog
života.
Sasvim opravdano, tumačeći Per Ginta, Malahov je u centar pažnje postavio njegov karakter i svoju igru podredio tome.
Harizma, koju nosi samom svojom pojavom, i ovoga puta delovala
je magično na publiku. Igrajući Brdskog kralja izvanredni Dinu
Tamazlakaru (Tamazlacaru) nagrađivan je snažnim aplauzom za
svoje bravurozne skokove i fine doskoke. U ulozi ćerke Brdskog
kralja, Beatris Knop (Beatrice Knop) potvrdila je i ovom prilikom
smisao za karakterne uloge. Svojom elegancijom plenila je, kao
Anitra, Polina Semionova u marokanskim scenama.
Zapažene uloge ostvarili su, uz protagoniste, igrači koji potiču sa
ex-jugoslovenskih prostora, što nam je uvek posebno interesantno:
Leonard Jakovina (u ulozi Smrti), Sara Meštrović (kao jedna od
tri kurtizane u prvom delu, odnosno, Odaliska u drugom, kada
se radnja predstave „seli“ u Maroko) i David Simić (u haremu i
na brodu u drugom delu). Dodajmo da je Sara Meštrović dobila
2011. godine status solistkinje Staatsballett-a u Berlinu. Za našu
publiku bi sigurno bio doživljaj da je vidi i na beogradskoj sceni.
I ovom prilikom se pokazalo da baletske predstave koje prati
živi zvuk orkestra postižu mnogo veću bliskost sa publikom.
Visokokvalitetnim orkestrom Deuche Oper Berlin dirigovao je
Robert Rajmer (Reimer) omogućujući igračima potpunu slobodu
pokreta i izraza. Značajan doprinos postavljanju ovog baleta na
berlinsku scenu dali su i baletmajstori Žan Fransoa Boano ( JeanFrancois Boisnon) i Kris Jensen (Chris Jensen).
Orchestra 56/58 (97)
SAD-NJUJORK
Piše: Xenia Rakic
American Ballet Theatre - prolećna sezona 2011.
GENE SCHIAVONE
Metropoliten Opera House, 16.maj – 09. jul 2011.
Uspavana lepotica, Alina Cojocaru
Program prolećne sezone ABT-a sa, uglavnom, celovečernjim baletima, bio je raspoređen na nekoliko nedelja.
Posle gala otvaranja, prva nedelja je “pripala” baletu Don Kihot, druga Žizeli, treća Dami sa kamelijama, tokom
četvrte nedelje izvođen je balet The Bright Stream, zatim Kopelija, šeste nedelje balet Pepeljuga, sedme Labudovo
jezero, a balet Uspavana lepotica bio je na repertoaru osme nedelje sezone.
Na programu su bile i tri svetske premijere – Dumbarton (muz. Igor Stravinski, kor. Aleksej Ratmanski), Trojka
(muz. J. S. Bah, kor. Benjamine Millepied) i Therteen Diversions (muz. Bendžamin Britn, kor. Christopher
Weeldon). Posle duže pauze, na istom programu, izvođen je i balet Shadowplay (kor. Anthony Tudor).
Tokom sezone nije bilo izmena u najavljenom repertoaru, ali bilo je, nažalost, nepredviđenih promena kada su
igrači u naslovnim ulogama bili u pitanju. Tri baletska prvaka otkazala su svoje nastupe - Herman Cornejo i
Maxim Beloserkovsky zbog povreda, a Ethan Stefel zbog obaveza u vezi rukovođenja drugom plesnom kompanijom van Njujorka. Iako su ovakve situacije vrlo stresne, za organizatore, sezone ABT-a, pogotovo kada
je najvažnije da publika bude zadovoljna kvalitetom izvođenja najavljenih baleta, ipak je sve bilo uređeno na
najbolji mogući način zahvaljujući angažovanju gostujućih igraca. Bile su to,pre svega, gostujuće balerine, sve
prvakinje, Alina Kožokaru (Alina Cojocaru, londonski The Royal Ballet) u naslovnim ulogama u baletima Don
Kihot, Žizela i Uspavana lepotica, Natalija Osipova (Staats Ballet Berlin) u baletima The Bright Stream, Kopelija
i Uspavana lepotica i Polina Semionova (Don Kihot i Labudovo jezero). Kvalitetnoj realizaciji programa doprineli
su i gostujući igrači Johan Koborg ( Johan Kobborg,The Royal Ballet, London) u dve naslovne uloge (Labudovo
jezero i Uspavana lepotica) i Ivan Vasiljev (Boljšoj teatar) u baletima The Bright Stream i Kopelija.
(98) Orchestra 56/58
Dva baleta sa repertoara nisu baš dobro prošla kod publike. Pepeljuga u
koreografiji Džejmsa Kudelke ( James Kudelka), koja je imala premijeru
2006. ni tada, ni sada nije bila uspešna kod publike jer je, po mišljenju mnogih, “promašila temu”. Istu sudbinu doživeo je i balet Džona
Nojmajera ( John Neumeier) Dama sa kamelijama, koji pažnju publike
nije privukao ni na premijeri 2010. godine.
Ali, zato je sve klasične balete (Žizela, Don Kihot, Kopelija, Labudovo
jezero, Uspavana lepotica) publika sa oduševljenjem prihvatila.
Zadržaćemo se u ovom tekstu na premijeri baleta The Bright Stream
koreografa Alekseja Ratmanskog (Alexei Ratmansky), na muziku Dimitrija Šostakoviča, koji je premijerno izveden u Boljšoj teatru
u Moskvi 2003. godine. Ratmanski s pravom nosi “titulu” jednog od
vodećih koreografa sveta danas. Njegovi baleti ne samo što imaju jasnu
sadržinu, već i pokretima na sceni jasno prikazuju sve što je bila koreografska namera. Sve češće se postavlja pitanje – zašto su igrači uopšte na sceni, i uvek sledi odgovor – da igraju ! Ako koreograf uspe da
scenskim pokretima i kombinacijama da smisao i duh, tada to i sami
igrači osete i usvoje, pa na sceni daju sve od sebe, a publika to prime-
ćuje i poštuje. Aleksej Ratmanski je vrlo tražen koreograf i, za sada,
stvara zaista odlične balete. Kritičari idu toliko daleko u procenama da
ga nazivaju naslednikom Balanšina. Balet The Bright Stream ostaće na
repertoaru ABT dugo i uspešno. Radnja je smeštena u Rusiju, u kolhoz,
u doba Staljinove vladavine, puno je folklornih motiva i raznovrsnih
priča, a Šostakovičeva muzika je originalna, sa mnogo ritmičnosti koje
Ratmanski vešto koristi.
Uopšteno govoreći, ova sezona je bila uspešna, gostujući igrači su bili na
visokom umetničkom nivou, repertoar zanimljiv, ali trupa ABT mora
da se do sledeće sezone potrudi da obnovi i osveži svoj prvi rang igraca.
To se kao problem najviše osetilo baš u ovoj sezoni. ABT je uvek imao
međunarodne igrače kao goste u svom ansamblu, ali, imao je i sopstvene
dobre igrače, zbog čega je, prevashodno, kao trupa zauzeo visoko mesto
među najboljim u svetu. Mlade generacije igrača dolaze i odlaze. Trebalo
bi ih zadržati, trenirati i promovisati. Nedostatak ovoga najviše se osetio
tokom sezone. Novih baletskih imena nije bilo, a stari su se opraštali od
scene i slavili preko dvadeset godina umetničkog rada u trupi.
Zahvaljujući baletu Uspavana lepotica u kome su u naslovnim ulogama
nastupili Alina Kožokaru i Johan Koborg (oboje prvaci trupe The Royal
Ballet, London), sezona se završila trijumfalno, pre svega zbog nastupa
jedne od najboljih ballerina sveta Aline Kožokaru u ulozi Aurore. Njena
preciznost izvođenja, sigurnost i toplina lika koji je tumačila, zračila je to
veče snažno sa scene. Publika je, naravno, tu veliku balerinu pozdravila
ovacijama.
Samo dva dana posle 8 nedelja zamorne sezone, ABT je nastavio sezonu
i otputovao u Los Anđeles, da bi kasnije nastavio put sve do Japana !
ROSALIE O CONNOR
Tokom sezone proslavljena su i tri važna događaja – 25 godina rada
prvakinje ABT Džuli Kent ( Julie Kent), 20 godina rada prvakinje
Palome Herere (Paloma Herrera), a prvak baleta Hoze Manuel Karenjo
( Jose Manuel Carreno) se ulogom Zigfrida u baletu Labudovo jezero
oprostio od scene i trupe. Karenjo je uvek bio podjednako odan svojim
ulogoma i partnerkama, pa su te večeri u ulogama Odete i Odilije nastupile dve prvakinje, Džuli Kent (Odeta) i Gillian Murphy (Odilija), dok
je, kao gost, prvak trupe New York City Ballet, nekadašnji igrač ABT-a,
Joaquin de Luz nastupio u ulozi vernog Zigfridovog prijatelja Benoa,
iskazujući gest ličnog dugogodišnjeg prijateljstva sa kolegom.
Jose Manuel Carenno, oproštajna predstava
Orchestra 56/58 (99)
SAD-NJUJORK
Piše: Xenia Rakic
Linkoln Centar Festival - gostovanje Marijinskog baleta
Metropolitan Opera House, 11 – 16. jul 2011.
NATASHA RAZINA
Festival Linkoln centra koji se održava svake godine dovodi u Njujork
najpoznatije svetske pozorišne institucije iz oblasti dramskog teatra, opere
i baleta. Posle duže pauze, na osnovu odluke umetničkog direktora Opere
i Baleta Marijinskog teatra Valeri Gergijeva, Marijinski balet iz Sank
Peterburga (nekadašnji Kirov balet) došao je u Njujork sa programom na
kome nisu bili tipični, očekivani stari klasični baleti, već tri baleta postavljena na muziku poznatog kompozitora Rodiona Ščedrina (muža legendarne primabalerine Maje Plisecke) i jedan balet Žorža Balanšina.
NATASHA RAZINA
Ana Karenjina, Andrei Yermakov i Yekaterina Kondaurova
NATASHA RAZINA
Ana Karenjina, Uljana Lopatkina
Ana Karenjina, Yekaterina Kondaurova
(100) Orchestra 56/58
Balet Karmen svita delo je koreografa Alberta Alonsa (Kuba) koji je dobro
poznatu muziku Žorža Bizea poverio Rodionu Ščedrinu 1967. godine da
uradi novi aranžman za potrebe Alonsove koreografije. Svetsku premijeru
igrala je Maja Plisecka. Ulogu Karmen su na gostovanju u Njujorku tumačile dve balerine – Dijana Višnjeva (Diana Vishneva), poznata publici kao
članica ABT-a i uvek tražena Uljana Lopatkina iz Marijinskog baleta.
Na programu su bili i baleti Konjić Grbonjić (The Little Humpbacked
Horse) i Ana Karenjina, oba na muziku Ščedrina, u koreografiji Alekseja
Ratmanskog.
Sadržaj baleta Ana Karenjina je vrlo dobro poznat svima, pa se zbog
toga pred koreografom, koji želi da na scenu ubedljivo prenese tu priču,
postavlja veliki koreografski izazov. Ratmanski je taj izazov donekle uspešno rešio uz pomoć današnje savremene scenske tehnike (projekcije voza,
brze promene scena) ostajući u vremenskim okvirima samog libreta, što je
pomoglo realizaciji koreografije. Dijana Višnjeva tumačenjem naslovnog
lika Ane Karenjine je s pravom privukla pažnju publike - njena interpretacija bila je odlična. Dve “druge Ane” bile su Uljana Lopatkina i Jekaterina
Kondaurova.
Marijinski balet izveo je poznatu Balanšinovu Simfoniju u C duru (muz.
Žorž Bize) sa željom da pokaže da i druge baletske kompanije mogu da
izvode Balanšinov repertoar, ali na svoj način. Kako u ovom Balanšinovom
baletu ima dosta solističkih i polu solističkih deonica, mnogi solisti
Marijinskog teatra imali su priliku da pokažu nivo svoje izvođacke tehnike, kao i kompanija u celini. Za izvođenje Balanšinovih baleta potrebna je
velika brzina pokreta. Igrači trupe New York City Ballet, koja repertoarskom politikom čuva Balanšinove balete, postižu tu brzinu onako kako se
to od njih i traži, ali često, tada, izgube sopstveni senzibilitet, pa se na sceni
oseća izvesna hladnoća. Igrači Marijinskog baleta u ovaj Balanšinov balet
uneli su izvesnu toplinu i sopstvena osećanja.
Zbog dobre koreografije, odabira muzike i kvaliteta izvođenja, najuspešniji
događaj gostovanja bilo je izvođenje baleta Konjić Grbonjić. Ta poznata
ruska bajka Pjotra Jersova (1815 – 1869) privlačila je pažnju mnogih koreografa (Arthur Saint Leon 1864, Marijus Petipa 1895…), da bi 1960. svoju
verziju za Boljšoj balet premijerno uradio koreograf Aleksandar Radunski,
u saradnji sa kompozitorom Ščedrinom. Premijeru je igrala Maja Plisecka
sa partnerom Vladimirom Vasiljevim.
U martu 2009. u Marijinskom teatru izveden je “novi” balet Konjć Grbonjić,
sada u koreografiji Alekseja Ratmanskog, Libreto baleta prepun je raznih
lica i događaja, pa je bilo mnogo prilika da se igrači scenski prikažu. Teško
je izdvojiti ko je bio bolji u tumačenju uloga, ali se svakako mora istaći
nastup mladog igrača Vladimira Škljarova koji je fantastično interpretirao lik Ivana. Član trupe postao je 2003, a 2011. dobio je status prvaka.
Dobitnik je mnogih baletskih nagrada. Koreografija Ratmanskog dozvolila je igračima da na sceni budu slobodni, što se osećalo od početka do
kraja i dalo baletu poseban kvalitet za koji je najviše zaslužan talentovani
koreograf Ratmanski.
Piše: Xenia Rakic
SAD-NJUJORK
American Ballet Theatre – jesenja sezona 2011.
New York City Center, 08. – 13. novembar 2011.
K
ratka sezona prikazala je devet programa koji su bili podeljeni na nekoliko segmenata svake večeri
u novoj, obnovljenoj sali pozorišta City Center. Kuriozitet programa bila su koreografska ostvarenja četiri najpoznatija moderna koreografa sveta – Mersa Kaningama (Merce Cunningham), Pola
Tejlora (Paul Taylor), Tvajle Tarp (Twayla Tharp) i Marte Klark (Martha Clarke), koji kao koroegrafi ne
pripadaju klasičnom baletskom stilu koreografisanja i izvođenja. U čak pet predstava sa ovog programa
balerine nisu bile u baletskim patikama, što je za trupu ABT bilo malo neverovatno.
Gala predstava kojom se otvara sezona uglavnom služi da se realizuje finansijska podrška daljem radu
kompanije, pa je i program bio pripremljen u tom smislu.
Na programu sezone bila je i svetska premijera baleta Private Light, mladog, dvadesetpetogodišnjeg koreografa Demisa Volpia (Demis Volpi). Pošto je diplomirao u Školi Džona Kranka ( John Cranko) u Štutgartu,
2004. je primljen u ABT, a od 2006. počinje da za Školu ABT postavlja koreografije. Za svoj rad ove godine
dobio je Nagradu “Erik Brun” (Eric Bruhn). Njegov koreografski rad posmatrao je i direktor ABT, pa je
posle dueta koji je postavio Volpi odlučio da ga pozove da pripremi novi komad za trupu ABT. Bio je to
veliki podvig za mladog koreografa i igrača. Kreaciju Private Light karakterišu “živa muzika” gitariste i aranžera Kristijana Kisa (Christian Kiss), pet igračkih parova koji se na sceni smenjuju i poljupcima dosta dugo
sugerišu ljubav, malo klasičnih elemenata ili još bolje pozicija. Videlo se da posmatramo rad koreografa
početnika koji, ipak, ima potencijale za realizaciju profesionalne koreografske karijere.
Iz ovogodišnjih programa izdvajamo ostvarenja četiri najpoznatija moderna koreografa:
The Garden of Villandry (1979) koreografkinje Marte Klark, na muziku Franca Suberta (Trio No.1, B dur,
Op. 99) koju su izvodila tri muzičara uživo na sceni i igrala tri igrača (žena i dva muškarca) nije ostvarila
bitan uspeh; Sinatra Suite, odlična koreografija Tvajle Tarp iz 1983. na pesme Frenka Sinatre, kreirana je
za legendarnog igrača Mišu Barišnjikova koji je, ipak, nezamenjiv, iako se u toj ulozi klasičnom lepotom i
toplinom istakao Herman Cornejo, a u ulozi Devojke zablistala Paloma Herera; In the Upper Room (muz.
Filip Glas, 1986) još jedan je koreografski dragulj Tarpove koji je publika nagradila ovacijama, kao i još
jedan njen komad Know by Heart Pas de Deux (muz. Donald Knaack, 1998) u kome je ballerina Gilian
Murphy pokazala svoje tehničke bravure i puno razumevanje koreografskih zahteva Tarpove da ostvari
izvesnu parodiju na račun baletske umetnosti; Tejlorova predstava Black Tuesday (2001), na muziku iz vremena velike depresije, postavljena je za igrače ABT i pokazala je u kojoj meri je trupa spremna i za takav stil
igre, a Tejlorov drugi komad Company B, koji oslikava vreme posle Drugog svetskog rata uz pomoć muzike
sestara Endrus i koji je originalno izvodila Tejlorova kompanija (mozda autentičnije), ipak je pokazala da
genijalnost Tejlorovih koreografija osećaju i igrači trupe ABT.
Ipak, delo genija moderne igre Mersa Kaningama Duets (muz. Džon Kejdž, 1980.) ostavilo je najsnažniji
utisak možda zbog toga jer se koreografija najviše približila klasičnom baletskom izvođenju. Odlični igrači
su usavršili Kaningamov stil i tehniku koji u svojoj jednostavnosti iskazuju svu velicinu samog koreografa.
Duets izvode šest parova igraca, odsečnim i ritmičnim pokretima, uvek izbalasiranim sa telom u celini, dolaze i odlaze sa scene pokretima koji prolaze pred publikom kao slike sa izložbe. Kakva lepota i kakva razlika
u odnosu na današnje savremene koreografe i igrače koji se toliko “traže” u svojim plesnim istraživanjima !
Na kraju sezone, kao prava baletska poslastica, izveden je balet Seven Sonatas (2009. muz. Domeniko
Skarlati, Klavirske sonate, u živo izvedene) Alekseja Ratmanskog, stalnog koreografa trupe ABT koji sve
više gostuje u Evropi, Kanadi, Americi i Rusiji. Posmatrajući balet Seven Sonatas, u kome je sve iskorišćeno do kraja i na pravi način, sasvim je jasno zašto je Ratmanski danas toliko tražen koreograf i zašto je
jedan od najboljih koreografa danas. Balet izvode tri para igrača obučenih u belo, pored pijaniste i klavira
kreću se složno i lako, srećno, iako znamo da kombinacije u solo ili grupnim nastupima nisu koreografski
lake. Balet nema libretto, samo muziku i pokrete, ali sa scene pulsira snažno unutrašnje osećanje izvođača,
uz malo povremenog humora koji još više ulepšava ukupan doživljaj. Malo je danas koreografa koji kao
Ratmanski osećaju potrebu za scenskom slogom i lepotom, zato je pravo osveženje gledati koreografije
Alekseja Ratmanskog.
Jesenja sezona ABT je bila kratka, uspešna i – neobična.
Orchestra 56/58 (101)
SAD-NJUJORK
Piše: Xenia Rakic
Jubilej – deset godina rada trupe Shen Wei Dance Arts
STEPHANIE BERGER
Park Avenue Armory, 29. novembar – 04. decembar 2011.
Folding, Shen Wei Dance Arts
Park Aveny Armory nije prostor koji bi svojom velikom površinom ličio na pozorište, već više podseća na neku evropsku
železničku stanicu iz 19. veka. Prva izvođenja plesnih predstava i projekata u ovom ogromnom prostoru počela su 2007.
godine i do sada je dosta hrabrih koreografa prikazivalo svoje
radove u tom prostoru. Jedan od tih hrabrih je i koreograf Šen
Vej (Shen Wei) koji se bavi i slikarstvom i uvek ima kreativnu
potrebu za velikim i prostranim salama.
Povodom proslave desetogodišnjeg jubileja, izvedena je premijerno predstava Undivided Divided za koju je veliki prostor
Park Aveny Armory bio neophodan.
Vrlo tešku i komplikovanu koreografsku zamisao, koja bi se
mogla okvalifikovati i kao muzejska, trupa je 16 meseci pripremala baš u prostoru Armory. Posle prvog dela, publika je
morala da napusti tribine koje su bile postavljene sa tri strane
scenskog prostora, a kada se posle pola sata vratila, u istom
prostoru sačekala ju je skoro muzejska scena. Šezdeset kocki
veličine 7 x 7 metara ispunile su celu dubinu i širinu sale.
Kocke su bile osvetljene i postavljene samostalno, sa izvesnim
slobodnim prostorom između njih.
STEPHANIE BERGER
Folding, Shen Wei Dance Arts
(102) Orchestra 56/58
STEPHANIE BERGER
Undivided Divide, Shen Wei Dance Arts
Publika je, nakon što je skinula obuću, zakoračila u taj prostor između
kocki posmatrajući u svakoj od njih do pola nage igrače koji su u tim
ograničenim prostorima činili raznovrsne pokrete. Tako je stvoren jedan
intiman odnos publike i igrača, istovremeno i muzejski zbog distanciranosti igrača u kockama od publike. Jednog momenta igrači u kockama
počinju da pišu bojama dok im Šen Vej, obučen u klasično odelo, polako
prilazi i prolazi pored njih posmatrajući ih kao što bi posmatrao muzejske eksponate. Veliko je pitanje kada i gde će jedna takva produkcija
moći ponovo da se izvede.
Usledila je predstava Folding (2000.), koreografija brilijantnog vizuelnog
efekta (muz. John Tavener) koja publiku smiruje i vodi u jedan sasvim
drugačiji svet, svet duhovnog mira i meditacije. Igrači nemo i tiho, sa
specifičnim izrazom na licu, prolaze scenom, ali se i pored toga, svi
pokreti jasno vide i snažno osećaju. Obučeni u duge crvene i crne suknje
koje deluju veoma efektno, predstavljaju ljude koji jednostavno ulaze i
izlaze iz nekog hrama, uzdižući se sve više i više ka nebu.
Nezaboravna koreografija !
U prvom delu programa izvedena je Šen Vejova koreografija Posvećenje
proleća (2003) u kojoj je na sceni sam Šen Vej bio najbolji.
STEPHANIE BERGER
Posve'enje proleća, Shen Wei Dance Arts
Orchestra 56/58 (103)
SAD-NJUJORK
Piše: Xenia Rakic
Balet Krcko Oraščić u vreme Božićnih praznika
GENE SCHIAVONE
decembar 2011.
Krcko Oraščić, Veronika Part (Klara) i Marcelo Gomes (Princ)
Da li su kompozitor P. I. Čajkovski i koreograf Marijus
Petipa posle svetske premijere baleta Krcko Oraščić u
Marijinskom teatru u Sank Peterburgu 18. decembra 1892.
godine mogli i da pomisle da će i posle 119 godina od prvog
izvođenja taj balet biti i dalje toliko popularan i da će se
baš on u decembru mesecu, u vreme velikih Božićnih praznika, izvoditi na mnogim scenama širom sveta, a najviše u
Americi?
Prvo izvođenje baleta u Americi bilo je u San Francisku
1944. godine, a u Njujorku, u trupi New York City Ballet,
koreograf Žorž Balanšin svojom istorijskom koreografijom
1954. godine postavlja balet na čvrst temelj, pa tako, danas,
u Americi, Krcka Oraščića izvode ne samo brojne američke
(104) Orchestra 56/58
trupe u raznim američkim gradovima, već i mnoge baletske
škole. Sva izvođenja uglavnom se oslanjaju na Balanšinovu
verziju baleta.
NYCB je u 2011. prvi put izveo svog (Balanšinovog) Krcka
25. novembra, a zatim svakog dana, sem ponedeljka, na
večernjim predstavama i brojnim matineima, sa igračima koji
su se smenjivali u naslovnim ulogama, sve do 31. decembra.
Kompanija ABT pocinje sa Krckom Alekseja Ratmanskog
malo kasnije, 14. decembra, i završava serijom izvođenja
takođe poslednjeg dana decembra. I u ovoj trupi igrači su se
smenjivali u naslovnim rolama, ali ansambli obe trupe nisu
se mogli zameniti, pa je to jedan od najtežih perioda za članove oba baletska ansambla.
ROASALIE O CONNOR
Krcko Oraščić, Dances Patrell, Sabra Perry
koja se bazira na tradicionalnoj ruskoj školi i Balanšinovoj tehnici brzih vežbi. Njeni učenici su već pokazali dobre rezultate, a
to se videlo i u samoj predstavi. Deca i odrasli igrači na sceni su
se ponašali disciplinovano i mada su jos uvek vrlo mladi osećaju
odgovornost koju nosi scenski nastup.
Tokom decembra meseca, balet Krcko Oraščić bio je emitovan i
na televiziji (snimak predstave NYCB) kada je najširi i najbrojniji auditorijum mogao da vidi Balanšinovu koreografiju koja,
ipak, posle svih drugih, ostaje kao ultimativni primer vrhunskog
koreografskog umeća, Jasno je zašto je baš ta koreografija ulepšala taj lepi praznik Božic mnogim i mladim i starijim osobama, uz jelku i sneg, kao najveci Balanšinov poklon svima koji
godinama, iz generacije u generaciju, provode decembar slušajući divnu muziku Čajkovskog gledajući igrače svih uzrasta na
scenama širom Amerike.
Nadajmo se da će i sledećih 119 godina divni balet Krcko Oraščić
činiti ovaj život lepšim.
Krcko Oraščić, NYCB
PAUL KOLNIK
Pod nazivom The Yorkville Nutcracker, od 08-11. decembra 2011.
trupa Dance Patrelle prikazala je svoju verziju dobro poznatog
baleta koju je koreograf Francis Patrelle bazirao na događaju
kada je na Badnje veče 1895. godine za gradonačelnika Njujorka
izabran William L. Strong. Božićna proslava odvija se u kuci
Grejsi Mejson (Gracie Mansion) u kojoj je živeo bračni par
Babcock. Na ovu proslavu dolazili su gosti iz drugih zemalja
sveta. Priča je prilično slična originalnoj, a naslovne uloge su
tumačili razni solisti drugih većih baletskih kompanija. Deca,
koja su uvek jedan od najvažnijih pojava u baletu Krcko Oraščić,
bila su učenici Baletske akademije East i drugih baletskih škola.
U naslovnim ulogama pojavili su se prvaci NYCB.
Performans projekat Krcko Oraščić Plesnog konzervatorijuma
Valentine Kozlove (Valentine Kozlova Dance Conservatory)
imao je više školski karakter. Prvi čin baleta postavila je Margo
Sapington (Margo Sappington), a drugi Kozlova, po Vasiliju
Vajnonenu i Marijusu Petipa. Kozlova je posle uspešne karijere
u Rusiji i Americi (NYCB) osnovala svoju baletsku školu 2003.
Orchestra 56/58 (105)
SAD-NJUJORK
Piše: Xenia Rakic
The Legacy Tour - Merce Cunningham (1919 – 2009)
IGRA JE UMETNOST TRENUTKA
Koreograf Mers Kaningam (Merce Cunningham)
osnovao je svoju plesnu kompaniju Merce
Cunningham Dance Company 1953. godine na
Koledžu Black Mountain u Severnoj Karolini.
Kaningam se smatra vođom plesne avangarde u
Americi i jedan je od najvažnijih koreografa našeg
vremena. Takođe se smatra jednim od najboljih igrača moderne igre tog vremena u Americi. Njegov rad
je specifičan, kao i njegova trupa koja je njegovom
testamentnom željom ugašena dve godine posle njegove smrti.
Znajući to, publika je pažljivo pratila gostovanja trupe
tokom te dve godine sa željom da što je moguce više
Kaningamovih kreacija vidi na sceni. Svi su bili svesni
da je Kaningam kao koreograf stvarao 50 godina svog
života i da se takav umetničko kretivni proces više
neće ponoviti. Jer – samo je jedan Mers Kaningam.
Zanimljivo je da je često govorio da je igra umetnost trenutka, da ona ne može da se zabeleži, ovekoveči kao
primenjena umetnost ili muzika i književnost. Ne može da se ponese sa sobom ! Ti trenuci Kaningamovog
kreativnog stvaranja moderne igre otišli su zauvek sa njim. Posle dvogodišnje turneje, njegova trupa je
ugašena, ali su ostala Kaningamova dela, kao i ljudi koji su zaduženi da se pravno brinu o njegovoj zaostavštini.
Dva poslednja koncerta u okviru oproštajne dvogodišnje turneje trupa je održala u Njujorku, u Bruklinu 07
– 10. decembra 2011. u prostoru Park Avenue Armory 31. decembra 2011. pod nazivom The Legacy Tour.
Kako izabrati program koji ce objediniti legendarna Kaningamova dela? Njihov broj je veliki, a vremena
ima tako malo. Igrači su umorni od dvogodišnje turneje i fizički i emotivno, ali svi su dali svoj maksimalni
doprinos da kraj oproštajne turneje bude vrhunac svedočenja o veličini i umetničkom značaju čoveka koji
je svoj život posvetio igri stvarajući u kontinuitetu nešto što do tada niko nije video. Svaka Kaningamova
koreografija, iako bez sadržaja, može se prepoznati. Njegovi pokreti govorili su sve. Na sceni ništa nije bilo
slučajno, svaki pokret je bio na svom mestu, baš onako kako ga je koreograf video. Dugogodišnji rad sa
životnim saputnikom, kompozitorom i muzičarem Džonom Kejdžom ( John Cage, 1912 – 1992) stvorio je
preduslove za kreiranje dela koja su u muzičkom smislu bila atipična za igru, ali su u potpunosti odgovarala
stilu i izvođačkoj tehnici koju je godinama razvijao Kaningam.
Na programu za koncert u Bruklinu bila su sledeća Kaningamova plesna dela – Roaratorio (1983), Second
Hand (1970), Biped (1999), Pond Way (1998), Rein Forest (1968) i Split Sides (2003).
Poslednjeg dana decembra meseca 2011, ogromna površina prostora Park Avenue Armory bila je podeljena
na tri pozornice na kojima se simultano izvodio program ravan nemogućoj misiji – za 50 minuta programa
trebalo je prikazati 50 godina kretivnog Kaningamovog rada. Nije uopšte bilo lako obuhvatiti i apsorbovati
svu tu lepotu i savršenu izvođacku tehniku Kaningamovih igrača. Ređale su se predstave – Rune (1959),
Crises (1960), Cross Curents (1964), Scramble (1967), Fractions I (1977), Doubles (1984), Fabrications (1987),
Ocean (1994), Way Station (2001)…i još mnogo više, što za publiku prisutnu tog poslednjeg dana nije bilo
dovoljno jer su svi zeleli da vide još više, još više…
Bili su to tužni momenti saznanja da Kaningamove trupe više nema i da njegovi igrači igraju poslednju
predstavu, ali, istovremeno, svi prisutni su bili i srećni jer su proživeli trenutke koje im je omogućio tako
veliki čovek kakav je bio Mers Kaningam, a najveće zadovoljstvo imali su igrači koji su do poslednjeg dana
bili telom i dušom sa umetnikom koji se nikada neće zaboraviti.
Velika je čast i privilegija živeti u vremenu ljudi koji su svojim kreativnim radom toliko mnogo učinili za
igru, kao što je bio Mers Kaningam.
(106) Orchestra 56/58
SAD-NJUJORK
Piše: Xenia Rakic
New York City Ballet – zimska sezona 2012.
PAUL KOLNIK
17. januar – 26. februar 2012.
Les Carillons
Četrdeset i dve predstave koje su činile ovu zimsku sezonu dokazale su da je trupa New York City Ballet među prvim kompanijama sveta. Kao i uvek, teško je bilo pripremiti program koji
bi zadovoljio kritičare, ali i gledaoce, ali su, ipak, najvažniji bili
igrači koji su iz večeri u veče izvodili koreografije nekoliko koreografa koji se razlikuju kako po stilu koreografisanja, tako i po
muzičkom izboru. Sezona je prošla bez velikih premijera i sa
dosta obnovljenih predstava koje “čekaju na red” da ne bi bile
zaboravljene.
Prvorazredni dogadjaj je bilo veče pod nazivom New Combinations
Evening – All Wheeldon koje je u celosti pripalo bivšem igraču
i koreografi Kristoferu Vildonu (Christopher Wheeldon). Na
programu su bile predstave Les Carrilons (premijera), Polyphonia
(2001) i finale DGV: Dance a Grand Vitesse koji je napravljen za
Kraljevski balet iz Londona (The Royal Ballet) 2006. godine.
Vildon je jedan od mlađih koreografa koji je danas vrlo zastupljen na repertoarima različitih trupa. Uspešno vlada i klasičnom
i modernom igrom. Ta kombinacija mu kao mladom koreografu
odgovara i njome pokušava da igračima omogući još više saznanja
o savremenim igračkim tokovima u čemu, uglavnom, uspeva. Ove
večeri ipak je najbolje primljena jedna od njegovim prvih premijernih predstava Polyphonia koja je u sebi imala najviše igračkih
elemenata. Odlična balerina Vendi Vilan (Wendy Wheelan) i
sada je kao i na premijeri pokazala koliko se približila koreografu
i razumela njegov rad. Nije ni čudo da nju Vildon ubraja u njegove najbolje igračice i da voli da radi sa njom.
Orchestra 56/58 (107)
PAUL KOLNIK
DGV, Dance a Grande Vitesse
Ostali deo programa pripao je koreografima kao sto su Žorž Balanšin,
Džerom Robins, Piter Martins i Aleksej Ratmanski. Jedini celovečernji
balet bio je Romeo i Julija Pitera Martinsa. Koncept ostalih večeri podrazumevao je kratke balete različitih koreografa. Tokom tih večeri dešavalo
se da se u nekoj kombinaciji u sredini programa nađe neki komad koji
mnogi baš ne žele da vide, pa se osećalo da u takvim momentima ima
manje publike. Već do poslednjeg komada, sala bi opet bila ispunjena.
Naravno da to nije moglo umanjiti uspešnost sezone, niti zasluge igrača
iz ansambla. U odnosu na prethodnu sezonu osetila se pozitivna razlika
iako su igrači manje ili više bili isti. Izgleda da su rad i nivo uvežbanosti
ove godine bili na većoj visini u odnosu na prethodnu sezonu.
Balansinovi baleti Agon i Stravinsky Violin Concerto su pokazali po ko zna
koji put šta je suština koreografisanja i kako se i na muziku Stravinskog,
ne baš pogodnu za igru, može dobro koreografisati. Balanšinov balet
Čajkovski svita br. 3 je najbliži po stilu klasici, pogotovo u 4. stavu.
Klasični kostimi, čista tehnika, ansambl zastupljen u svoj svojoj veličini,
a solisti Tiler Peck i Gonzalo Garcia blistaju u svakom smislu. Istu ulogu
nekoliko večeri ranije igrali su Megen Faichild i Joaquine de Luz. Oba
para su bez greške odigrala sve što je od njih zahtevano, ali postojala je
jedna mala razlika u korist para Peck i Garcia.
Ove sezone od igrača bi trebalo istaći Tiler Peck. Njena muzikalnost
dostiže vrhunac u završecima kombinacija. Preciznost i lakoća pokreta
su spojeni u jedno. Pored nje, NYCB ima još tri igračice koje se izdvajaju
po kvalitetu nastupa – Sara Mearns, Ashley Bouder i Teresa Reichel. Toj
grupi pripada i Maria Kowroski, ali se ona ipak razlikuje od prethodne
tri balerine. Nažalost, od muških igraca još uvek se niko nije uzdigao do
nivoa prvaka baleta, iako i među njima ima vrlo talentovanih mladih
umetnika, kao što je Amar Ramasar koji je odličan tehničar i partner.
U trupi NYCB i dalje “živi” Balanšin. Ostao je među igračima, muzičarima i u redovima svih onih koji vide pravu lepotu i estetiku igre.
PAUL KOLNIK
Agon
(108) Orchestra 56/58
Piše: Xenia Rakic
SAD-NJUJORK
China Jinling Dance Company
David H. Koch Theatre, 05 – 08. januar 2012.
Kompanija CJDC osnovana je 1955. godine. Pre
ovog svog prvog gostovanja u Americi, nastupala je
u Severnoj Koreji, Mongoliji, Kanadi, Francuskoj,
Španiji, Italiji…
Predstavom The Peony Pavilion, koju je autor Tang
Xianzu napisao i prvi put izveo kao operu 1598.
godine, trupa je predstavila tri koreografa i tri kompozitora koji su temu ljubavi uspešno dramatizovali
za baletsku predstavu. Reč je o šesnaestogodišnjoj
devojčici Du Liniang koja se u snu zaljubljuje u
mladića po imenu Liu Mengmei, koji u ruci drži
vrbu. Samo u snu oni su zaljubljeni, a kada se devojčica probudi znajući da mladića više neće videti, ona
se od tuge razboli i umire, ali pre konačnog kraja
uspeva da nacrta njegov lik. Njena duša, koju čekaju
Prolećni Bog i njegovi pomoćnici, leti visoko iznad
njih, sva u belom, i uspeva da se sa njima izbori uz
pomoć voljenog mladića. Ljubav pobeđuje i donosi
srećan kraj.
Scene i kostimi su mnogo doprineli uspehu ove
predstave, naročito u drugom delu kada su grupne scene bile odlično izvedene i koreografisane.
Nažalost, zbog povrede je otkazan nastup glavne
igracice, u poslednjem času uskočila je alternacija i
to se osetilo u ukupnom kvalitetu predstave. I pored
toga uspeh nije izostao, pa je prvo gostovanje jedne
kineske baletske trupe u Njujorku publika, većinom
kineskog porekla, toplo pozdravila.
Orchestra 56/58 (109)
SAD-NJUJORK
Piše: Xenia Rakic
Les Ballets De Monte Carlo
MARIE LAURE BRIANE
The Joyce Theatre, 15. – 19. februar 2012.
Opus 40
Prvi put je u Pozorištu Joyce jedna kompanija od 50
igrača prikazala dva baleta. Oba je koreografisao direktor i glavni koreograf trupe Le Ballets De Monte Carlo
Žan Kristof Mejo ( Jean Christophe Maillot). Od svog
dolaska na čelo trupe 1993. godine, on je mnogo učinio da ta kompanija zauzme zavidno mesto na listi
najznačajnijih plesnih kompanija u Evropi. Mejo
ostvaruje i dugogodišnju saradnju sa Akademijom
princeze Grejs (Princes Grace Dance Academy) i
manifestacijom Monaco Dance Forum koju je osnovao
1998. zajedno sa Princezom od Hanovera i Stefanom
Martinom (Stephan Martin). Radeći i gradeći svoju
karijeru, Mejo je dobro iskoristio vreme provedeno sa
(110) Orchestra 56/58
Rozelom Hajtauer (Rosella Hightower) i Džonom
Nojmajerom ( John Neumeier) koji ga je posle dobijene nagrade na Medjunarodnom takmičenju za mlade
igrače u Lozani (Prix de Lausanne) 1977. angažovao
kao solistu u Baletu Hamburga, gde je igrao sledećih
pet godina. Nažalost, posle ozbiljne povrede, Mejoova
igračka karijera se završila 1983. i od tada se on sve više
i više posvećuje koreografisanju, pa je u svom rodnom
gradu u Francuskoj (Tours) 1985. osnovao festival La
Choreographique. Ređaju se pozivi na saradnju, ali i
njegove koreografije u kojima sve više izgrađuje sopstveni stil. Za trupu iz Monte Karla od 1993. postavio
je preko 20 baleta.
MARIE LAURE BRIANE
Altro Canto
Za americku turneju Mejo je odabrao dve svoje koreografije – Altro Canto 1 (2006, muz. Monteverdi, Marini i
Kasberger) i Opus 40 (2000, muz. Meredith Monk),
Altro Canto 1 nije u celosti izveden u Njujorku. Predstavu je
režirao Rolf Sachs, kao scenografija su poslužile teške sveće,
a kostimi Karla Lagerfelda bili su originalni, polno neodređeni za žene ili muškarce. Šta reći o samoj koreografiji?
Mnogo toga se dešavalo na sceni. Smenjivali su se parovi,
terceti, ansambl, a isticala se odlična balerina Bernis Kopitjer
(Bernice Coppieters) koja je bila nosilac cele koreografske
ideje. Jedna osoba iz publike vrlo je lepo u jednu rečenicu
sažela sve što smo gledali – ovo je šlag na torti, ali šta je (gde
je) torta? U svakom slučaju, videli smo mnogo pokreta, često
teških u gimnastičarskom smislu, bez igračkih kombinacija,
skoro bez prave igre koje je bilo vrlo malo.
Predstavu Opus 40 Mejo je postavio kada je napunio 40
godina života. Njome je želeo da oda poštu mladosti i životu,
zajedno sa muzikom Meredit Monk i scenografijom i kostimima Žorža Kondoa (George Condo). U pokušajima da se
na koreografski način prikažu mladost, razvitak i buđenje
osećanja, opet je dominirala Bernis Kopitjer koja je sa još
tri igrača igrala koreografiju punu akrobatike i ponovljenih
pokreta koje Mejo u obe predstave stalno primenjuje. Ruke
igrača su skoro važnije od nogu, kao i nervozni pokreti koji
posle dva sata postaju po malo zamorni za gledanje.
U današnje vreme, kada su igrači sve snažniji i bolji, čini se
da koreografi žele da što više iskoriste te potencijale i talente, pa se skoro nadmeću ko će osmisliti težu akrobaciju na
sceni, a onda sve to objašnjavaju da je psihološko, osećajno i
duboko i da balet više nije ono što je bio pre, pa tako koreografi beže od plesnih kombinacija, a igrači se uglavnom
nalaze ili u vazduhu ili na zemlji.
Veliki koreograf Žorž Balanšin odmakao se u svojim baletima od klasičnog stila, ali je do kraja ostao veran suštinskoj
osnovi akademizma i sa velikim poštovanjem za igrače stvarao nezaboravne koreografije pune plesnih kombinacija.
MARIE LAURE BRIANE
Altro Canto
Orchestra 56/58 (111)
SAD-NJUJORK
Piše: Xenia Rakic
Mark Morris Dance Group
JULIETA CERVANTES
Brooklyn Academy of Music, 01.- 03. mart 2012.
Four Saintes, Mark Morris
Samo tri večeri nastupala je plesna grupa koreografa
Marka Morisa (Mark Morris). Na programu su bile
dve predstave – publici već poznata interpretacija opere
Vrdžila Tomsona (Vergil Thomson) i Gertrude Stain
(Gertrude Stein) Four Saints in Three Acts (2000) i premijernu predstavu A Choral Fantasy, na muziku Ludviga
van Betovena. Ulaznice za sve tri večeri brzo su bile
rasprodate, pa su mnogi bili nesrećni što neće biti u prilici da prisustvuju izvođenju ovih predstava.
Šta je to čime Moris privlači publiku? Posle mnogo godina njegovog rada, da li ima još nešto da se kaže o njemu
kao umetniku velikog potencijala, kao igraču, muzičaru i
jednom od najboljih koreografa? Morisov pristup igri je
jedinstven. U njegovim koreografijama muzika ima prioritet, pa izvođenje njegovih predstava uvek uživo prati
orkestar, hor i operski solisti, kao što je slučaj u predstavi
Four Saints in Three Acts. Kostimi, svetla, razne ilustracije
u Morisovim predstavama uvek su u idealnom skladu
sa njegovim koreografskim idejama. Bosonogi igrači su
nečujni na sceni i sigurnim pokretima, besprekorno sledeći zadatu ritmičnost, bez greške realizuju sve što je od
njih zatraženo.
Upravo u predstavi A Choral Fantasy jasno se uočava promena ritmičnosti koju Moris mudro koristi za
postavku koreografije, a u opštem utisku “pomažu mu”
i promišljeni kostimi (Isaac Mizahri) koji, zajedno sa
Morisovom koreografijom, precizno slede svaku notu
Betovenove Fantazije u C molu, koju odlično izvode
hor i orkestar koje predvodi sjajni pijanista Kolin Fovler
(Colin Fowler). Grupu od petnaest igrača predvodi jedna
igračica koja ih po jasnoj koreografskoj matrici uvodi
ili izvodi sa scene pošto su na njoj realizovali odlične
Morisove plesne kombinacije. Svi igrači su odlični, U
Morisovoj trupi nema statusne hijerarhije, pa su tako
svi najbolji ! Morisove koreografije nikada nisu lake za
izvođenje. On je vrlo zahtevan umetnik koji od svojih
igrača ne traži samo odličnu izvođacku tehniku, već i
zavidnu muzikalnost, ali on nikada ne zaboravlja da su
njegovi igrači pre svega ljudi koji imaju sopstveno telo
kao instrument izražavanja i zato nikada u svojim koreografijama ne manipuliše telima igrača, već promišljeno
sledi njhovu telesnu inerciju. Publika uvek ovacijama
nagrađuje Morisove predstave, a on nikada ne propušta
da i lično izađe na scenu.
Posle svake odgledane predstave Marka Morisa ostaje
utisak o lepoti koreografisanja i dostignućima vrhunske
umetnosti igre.
(112) Orchestra 56/58
SAD-NJUJORK
Piše: Xenia Rakic
Martha Graham Dance Company
The Joyce Theatre, 13 – 18. mart 2012.
Posle duge pravne borbe koja je vođena oko zaostavštine legendarne koroegrafkinje
Marte Grejam (Martha Graham) i njene kompanije, najzad su se svi procesi 2006.
uspešno okončali u korist trupe. Kompanija je tada ponovo počela da radi nastavljajući
umetničke procese koje je još 1926. godine započela Marta Grejam. Od njene smrti
prošlo je skoro 20 godina, pa se s pravom može postaviti pitanje da li če njen stil
koreografisanja, izvođacka tehnika i njena lična legenda moći da prežive i u 21. veku,
odnosno, da li ce publika i dalje moći da prihvati koreografske postulate i stil velike
Marte koje je ona definisala jos 1926. godine.
Srećom, razloga za brigu nema, jer je već velikim interesovanjem mladih igrača i publike potvrđeno da će velika dela Marte Grejam živeti i u 21. veku i da su ona aktuelna
i danas.
Izvor nove energije su sama Kompanija i njeni igrači, ali i poznata svetska igračka
imena koja i dalje prilaze trupi želeci da savladaju Grejam tehniku i u njoj se prikažu na sceni. Ove godine to je učinila balerina Dijana Višnjeva (Diana Vishneva)
savladavajući tešku ulogu u komadu Errand Into the Maze (1947.) koju je izvela na
Gala predstavi u City Center i tokom jedne večeri u Joyce Theatre. Višnjeva je dobila
dobre kritike, a sama je izjavila da je srećna što je mogla da savlada za nju novu plesnu
tehniku.
Program sezone imao je dobro izabran repertoar. Umetnička direktorka Jenet Eilber,
koja je na toj funkciji od 2006, veoma se trudi da formira novu publiku i prikaže jedinstven koreografski rad Marte Grejam koji je ne samo početkom 20. veka već i danas
vrlo značajan za dalji razvoj moderne igre. U tome joj pomaže veliko lično iskustvo
koje je stekla radeći sa Martom i igrajući dosta njenih komada sa ulogama koje je
Marta kreirala samo za nju.
Na repertoaru su bile predstave : Chronicle (1936), Deaths and Entrances (1943), Every
Soul is a Circus (1939), Witch Dance (1926).
Zadržaćemo pažnju na komadu Panorama koji je Marta koreografisala 1935. na muziku Normana Lojda (Norman Loyd). U njemu 37 devojaka obučenih u polu dugačke
crne haljine, bosonoge, pobedonosno izlaze na scenu. Smenjuju se momenti kada one
čvrstim korakom, brzim, kratkim skokovima prolaze pozornicom menjajući pravce
kretanja ravnomerno podižući i spuštajući ruke, kao da izvode najbolju vojnu vežbu.
Posmatrajući to, gledalac se može zapitati da li je Marta još 1935. bila feministički
lider? Ali jedno drugačije pitanje ipak se nameće – ko su te devojke koje i 2012. tako
dobro izvode Martinu koroegrafiju iz 1935. godine? Objašnjeno je da su to učenice
mnogih baletskih škola u Njujorku koje su prošle na audiciji koju je organizovala
kompanija. Radile su mnogo da bi savladale tešku i komplikovanu Grejam tehniku.
Bilo je očigledno da su je sve složno i pravilno prihvatile, a tokom njihovog nastupa
osetio se po ko zna koji put moćni duh velike umetnice Marte Grejam koja je postavila modernu igru na mesto koje joj pripada i na kome i danas još uvek stoji.
Orchestra 56/58 (113)
SAD-NJUJORK
Piše: Xenia Rakic
Batsheva Dance Company
STEPHANIE BERGER
Brooklyn Academy of Music, 07 – 10. mart 2012.
Kompanija izraelskog koreografa Ohada Naharina ( na mestu
direktora trupe od 1990.) ponovo je gostovala u Njujorku premijernim izvođenjem predstave Hora (2009). Naharin je sa 11 igrača
60 minuta držao i igrače na sceni i publiku bez minuta odmora.
Dolaskom Naharina na čelo trupe, ona je postala jedna od najznačajnijih u Izraelu i zauzela mesto među prvima u svetu. Naharin
je veoma tražen koreograf, a njegove predstave igraju se u mnogim
svetskim trupama.
Poslednjih deset godina, Ohad je razvijao jedan novi sistem plesnog
obrazovanja, vežbe koje je nazvao Gaga (nema veze sa Lady Gaga !).
Suština je da igrači vežbaju i rade uz stalnu verbalnu komunikaciju.
Njima se konstantno govori šta da rade, kako da se kreću, gde da
postave svoje telo, kako da padnu i ustanu…a svi pokreti i radnje
moraju se uraditi maksimalno. Metod je uzeo maha, mnoge trupe
su ga prihvatile kao nov obrazovni prilaz savremenoj igri. Metod
dozvoljava svakom igraču da sopstvene mogućnosti ispoljava do
samog kraja, a časovi se održavaju za sve uzraste i prilagođeni su ličnim mogućnostima svakog polaznika. Naravno da su svi Naharinovi
igrači stekli prethodno i odlično baletsko obrazovanje, pa je njihova
mogućnost izražavanja pokretima besprekorna.
(114) Orchestra 56/58
Hora je pravi primer te Naharinove nove igre. Koreografisana je
na izabrane delove muzike Griga, Štrausa, Debisija, Musorgskog i
Vagnera, a aranžman za sintisajzer uradio je Isao Tomita. Ta elektronska muzička matrica nije uvek bila u skladu sa igrom na sceni. U
predstavi nema dekora, igrači su obučeni u jednostavne crne tunika,
a pod svetlošću koja se često menja, nekada izgledaju kao siluete. Na
samom početku u pozadini vidimo klupu na kojoj svih 11 igrača sede
i čekaju da krenu. Gde? Zašto? U grupama, parovima, po troje…
osvajaju scenu, dok jedan igrač uvek sedi. I tako se kreću ceo jedan
sat , nekada stanu u čistu petu poziciju, podignu se na polu prste i
tako hodaju ili naprave pravi pas de boure. Sve se naizgled dešava
neorganizovano, ali, ipak, red i velika disciplina koju igrači drže svih
60 minuta lako se uočavaju. (Hora na latinskom znaci jedan sat, a
kruga koji simbolizuje izraelsku igru hora u ovoj predstavi nema.).
Ohad Naharin je imao nameru da publici predoči dubinu igre i
snažne individualnosti njegovih igrača, pa je zbog toga ceo sat upravo posvetio igračima.
Reakcije profesionalnih kritičara su bile podeljene, ali publika je po
završetku tog jednog sata pozdravila igrače velikim aplauzom.
Ohad Naharin je pokazao zašto je danas jedan od boljih koreografa
sveta, a takvih je danas vrlo malo.
SAD-NJUJORK
Piše: Xenia Rakic
Paul Taylor Dance Company
T
O
M
C
A
R
AG
AV
A
LI
David H. Koch Theatre, 13. mart – 01. april 2012.
Gossamer Gallants, F. Graciano i M. Apuzzo
Sezona nastupa trupe koregrafa Pola Tejlora (Paul Taylor)
prvi put je održana u sali Pozorišta “David H. Koch”. Cena
svih ulaznica bila je 3,50 dolara. Na ovakav način Tejlor je
hteo da simbolično proslavi dan kada je 1962. premijerno
izvedena tačka Auerole sa najvećom cenom ulaznica od 3,50
dolara. Naravno da su za ovogodišnju sezonu sve ulaznice
bile brzo rasprodate.
Do sada je Tejlorova trupa uvek nastupala u pozoristu City
Center koji je delovao intimno zbog manje pozornice. Za
igrače je sada bio izazov da igraju na mnogo većoj sceni,
a problem je bio i emitovanje muzike, jer se u Pozorištu “
David H. Koch” u Linkoln centru predviđa živo izvođenje
muzike, pa je taj deo sale sada bio prazan. Tejlor je nekada
koristio živu muziku orkestra u svojim predstavam, a danas
je to često finansijski nemoguće, pa se uglavnom koristi snimak. Zbog ovog nedostatka, ispred pozorišta su čak na dan
otvaranja sezone bile demonstracije Unije muzičara zbog
neučestvovanja u ovom događaju. Sve se to, ipak, brzo zaboravilo kada su zaigrali Tejlorovi igrači. Iz večeri u veče publika je pozdravljala umetnika koji je poslednji živi pripadnik
grupe modernih koreografa koji su u istorijskom kontek-
stu postavili temelje današnje moderne igre u Americi. Pol
Tajlor je bio član trupa Marte Grejam i Mersa Kaningama
i uspeo je da, pod njihovim uticajem, razvije sopstveni stil i
ode i dalje u tome, kao što to danas čine njegovi sledbenici.
Repertoar je bio bogat i raznovrstan, sa dosta obnovljenih koreografija, nekoliko novijih i nekoliko premijernih.
Počnimo prikaz sa istorijskim komadom Aureole (muz.
Fridrih Hendl), za tri igračice i jednog igrača, koji je iz doba
kada je Balanšin 1959. napravio za Tejlora komad Episodes , a
onda ga i pozvao da igra njegovog Apola (1928). Svi ti umetnički uticaji okupili su se u komadu Aueroli. Glavnu ulogu
odlično je igrao Majkl Trusnovec (Michael Trusnovec).
Svojom muzički komponovanom koreografijom, odigranoj sa puno duha i preciznih pokreta, osvajala je predstava
Brandenburgs, na muziku J. S. Baha. A premijerna predstava
Uncommitted, inspirisana muzikom Arvo Parta, u kojoj učestvuje brojni ansambl, bez jasnog sadržaja i teme, inspirisala
je publiku da sama tokom gledanja donese neke zaključke o
predstavi, što i jeste bila Tejlorova namera.
Druga premijerna predstava Gosamer Gallants, na muziku Beržika Smetane (delovi iz opera Prodana nevesta) je
Orchestra 56/58 (115)
komedija u kojoj igrači podsećaju na insekte, na šta
direktno asociraju i njihovi kostimi. Cela koreografija je usmerena ka tome da istakne agresiju ženskih
insekata u doba parenja, pa su ovakve plesne deonice
izazivale smeh u publici koja se zadovoljno zabavljala.
Komad House of Joy (namenski komponovana muzika, autor Donald York) nije dobro primljen, možda
zbog teme koja je publici bila prejaka (prostitucija
nekoliko žena i muškaraca). Ovakve situacije tokom
sezone su vrlo moguće, pogotovo kada je program
(116) Orchestra 56/58
TOM CARAVAGLIA
Gossamer Gallants, M. Fleet i J.R. Walker
sastavljen od 22 koreografske kreacije koje pripadaju
stvaralačkom preiodu dugom 50 godina. U svakom
slucaju, moramo izdvojiti nekoliko Tejlorovih koreografija – Cloven Kingdom (1976.), Piazzolla Caldera
(1997.), Company B i za mnoge Tejlorovo najbolje
koreografsko ostvarenje Esplanade (1975.)
Na kraju sezone bilo je sasvim jasno da Pol Tejlor,
zajedno sa svojim odličnim igračima, nastavlja da
sledi put sopstvene kreativnosti na koji je prvi put
zakoračio pre 50 godina.
SAD-NJUJORK
Piše: Xenia Rakic
New York Theatre Ballet
Florence Gould Hall, 09. – 10. mart 2012.
Trupa New York Theatre Ballet poznata je po tome
što repertoarski neguje dela koreografa koja se manje
izvode i u tome je prilično uspešna. Ove sezone, pod
nazivom Signatures 12, program je obuhvatao koreografije postavljene u periodu od 1949. do 2012.
godine.
Septet (1953.) Mersa Kaningama (Merce
Cunningham), na muziku Erika Satija, se po izvođačkoj tehnici najviše približio klasičnom baletskom stilu. Svaka trupa mogla bi da ga uvrsti na svoj
repertoar, a mnogi ne bi mogli ni da poveruju da je
to Kaningamov rad, An Eccentric Beauty Revisited
(1972.), na muziku Erika Satija, postavio je koreograf Džejms Varing ( James Waring). Taj solo igrala je Elena Zahlman u vrlo zanimljivom kostimu, ali nije
uspela da dočara lik kokete na sceni.
Na programu je bila i jedna od najboljih predstava uglednog koreografa Hoze Limona ( Jose Lemon) The
Moors Pavana (1949, muz. Henry Purcel). Mnogi igrači su se pokazali u ovom delu koje izvode četiri igrača. Pavana je plesna varijacija na temu Šekspirovog Otela, pa je Limon u njoj prikazao sve prepoznatljive
aspekte ljubavi, ljubomore, ubistva, vrlo rečitim i jasnim pokretima baroknog stila. Naslovnu ulogu (Moor)
vrlo dobro je tumačio Stiven Melendez (Steven Melendez).
Od tri novija koreografska dela, izdvajamo A Rugged Flourish (2011) koreografa Ričarda Alstona (Richard
Alston, muz. Aaron Copland) koji je Trupa već izvodila 2011. godine. Ovaj komad sugeriše priču o Faunu i
tri muze. Izveden je vrlo spontano i dobro, a ponovo se naročito istakao igrač Stiven Melendez.
Koreografkinja Antonia Franceschi bila je osamdesetih godina prošlog veka član NYCB, a od 1995. živi
u Londonu. Na muziku Alena Souna (Allen Shawn) koreografisala je 2009. delo City Scenes u kome se
povremeno oseća uticaj Balanšinovog stila, ali njena koreografija je, i pored toga, ostala nedorečena, pa, iako
su se igrači vrlo trudili tokom izvođenja, nije ostavila veći utisak na publiku.
Kao svetska premijera izveden je komad Run Loose u koreografiji mlade engleske igračice Geme Bond
(Gemma Bond), na muziku Franca Lista u kome
je prikazan mladi par koji snažno želi da igra.
Koreografska zamisao je sa puno smisla uspešno realizovana, pa su i scenske radnje potpuno odgovarale
samom nazivu komada.
Tokom cele večeri, igrače je za klavirom pratio pijanista Majkl Skejls (Michael Scales).
Umetnički direktor i osnivač trupe NYTB Dijana
Bajer (Diana Byer) svojim znanjem i snažnom željom
uspeva da sačuva koreografska dela i da ih prezentuje
publici koja tu njenu nameru veoma poštuje, a pravi
poznavaoci umetničke igre željno očekuju objavljivanje novog repertoara.
Orchestra 56/58 (117)
SAD-NJUJORK
Piše: Xenia Rakic
Juilliard Dance Repertory
ROSALIE O CONNOR
Peter Jay Sharp Theater, 28. mart – 01. april 2012.
Secus, kor. Ohad Naharin
Ove godine studenti Plesnog odseka Univerziteta Džulijard ( Juilliard University – Dance
Departmant) izvodili su na godišnjoj prezentaciji rada koreografije Hoze Limona ( Jose
Lemona), Nača Duata (Nacho Duato) i Ohada Naharina.
Kada je Limon umro 1972. godine, ostavio je iza sebe nezavršeni komad The Waldstein Sonata.
Njega je 1975. kompletirao bivši član Limonove trupe Danijel Luis (Daniel Lewis), i to baš za
potrebe Džulijarda, pa je premijerno izvođenje bilo povereno njegovim studentima. Četiri para
vrlo dobrih igrača su uz klavirsku pratnju (Yuxi Quin, takođe student na Džulijardu) pokazali
dobrim izvođenjem u kojoj meri je Limon poznavao i klasičnu formu koja se kroz koreografiju
provlačila uprkos strogo definisanom modernom stilu.
Koreograf Načo Duato je za četrnaest igrača postavio komad Gnawa (2005.) na melodije
Španije i Severne Afrike. Odlično uvežbani igrači su se puni energije , živim pokretima, smenjivali na sceni donoseći duh Španije i mistiku Afrike. Vrlo efektna koreografija, tipična za
Duatov stil koreografisanja.
(118) Orchestra 56/58
ROSALIE O CONNOR
The Waldstein Sonata, kor. Hoze Limon
Ohad Naharin već četvrti put sarađuje sa Džulijardom. Nekada je i on bio student ovog Univerziteta. Iz
svog celovečernjeg komada Three (muzička kompilacija koju je sastavio sam Naharin) odabrao je segment
pod nazivom Secus (2005.) Sedamnaest igrača obučenih u civilna odela, jedan po jedan, izlaze na scenu,
običnim, svakodnevnim koracima, Zaustavljaju se na pozicijama i počinju da nižu pokrete bez određene
forme i stila. Manje više su svi samostalni, a oseća se i jak individualizam, ali, ipak se formiraju dueti ili grupne scene. Celim tokom komada nešto se stalno događa na sceni. Igrači su u potpunosti razumeli šta znači
sloboda pokreta, ali su, očigledno, mnogo radili i ozbiljno usvojili Naharinovu scensku disciplinu.
NAN MELVILLE
Publika je tokom cele večeri toplo pozdravljala studente Univerziteta Džulijard, buduce igrače koji su pokazali da su spremni za pravu, profesionalnu karijeru.
Gnawa, kor. Naco Duato
Orchestra 56/58 (119)
SAD-NJUJORK
Piše: Xenia Rakic
Stars of Today Meet the Stars of Tomorrow
Gala Tribute Onoring the Legendary Natalia Makarova
DINA MAKAROFF
Lincoln Center – David H. Koch Theatre, 27. – 28. april 2012.
Bajadera, Natalija Makarova
Dva lepa događaja odigrala su se u Njujorku.
Najveća internacionalna ustanova Youth Grand Prix, koju nazivaju i “internetom plesnog sveta”, uspela je i tokom
trinaeste sezone da spoji igrače, profesore, studente, škole, kompanije i njihove direktore iz celog sveta u Njujorku. Za
dvanaest godina postojanja, ovo svojevrsno plesno takmičenje je uspelo da okupi preko 30.000 igrača, da dodeli oko dva
miliona stipendija najboljim plesnim akademijama i da u preko 50 kompanija širom sveta obezbedi angažman za više
od 250 igrača.
YAGP je osnovan 1999. sa ciljem da pomogne da se što bolje obrazuju igrači uzrasta od 9 do 19 godina u Americi, Južnoj
Americi i zemljama Dalekog Istoka. Tokom takmičenja, učesnici imaju šanse da rade sa profesorima iz raznih svetskih
skola i kompanija. Navešćemo samo nekoliko od njih – Alvin Ailey Dance School, ABT, NYCB, Australian Ballet
School, John Cranko School, La Scala Academy, Paris Opera Ballet, The Royal Ballet…Osnivaci YAGP su bivši igrači
Boljšoj baleta Larisa i Genadi Saveljev, nekadašnji solista ABT kompanije (Larissa / Gennadi Saveliev).
Program pod nazivom Stars of Today Meet Stars of Tomorrow činili su nastupi finalista takmičenja u prvom delu, a drugi
je bio namenjen aktuelnim, profesionalnim baletskim zvezdama. Kraj prvog dela bio je pravi trijumf mladih budućih
igrača. Njih 250, uzrasta od 9 do 19 godina, koje je odabrao koreograf Karlos dos Santos junior (Carlos dos Santos Jr),
u velikom defileu, na muziku Čajkovskog, izašli su na scenu. Kada se zavesa podigla, izazvali su gromoglasan aplauz
onako svi podjednako obučeni, sa baletskim frizurama i malom scenskom šminkom, šaljuci poruku da su baš oni buduće
baletske zvezde.
(120) Orchestra 56/58
LIZA VOLL
Stars of Today meet the Stars of Tomorrow
Sledećeg dana, u okviru proslave YAGP, organizovano je veče koje
je bilo posvećeno Nataliji Makarovoj, koja zasluženo nosi titulu
ballerina assoluta. Njena karijera počela je pedesetih godina prošlog
veka u trupi Kirov (danas Marijinskog baleta iz Sankt Peterburga),
a završila se u trupi ABT 1989. gde je provela deo karijere od 1970.
kada je napustila Rusiju i zatražila azil u Americi. Umetnička direktorka ove večeri Nataša Gomolski (Natasha Gamolsky) Radinskaya
odlično je postavila program koji je u pravom smislu bio posvećen
životu i radu Makarove. Na velikom platnu odvijao se njen život,
uloge, gostovanja, dijalozi sa svetskim koreografima. I sama je ista-
kla da je imala sreće da radi sa najboljim koreografima njenog doba
– Eštonom, MakMilanom, Balanšinom, Robinsom, Krankom,
Bežarom. Uz pomoć Kevina MekKenzija, direktora trupe ABT
i same Makarove, ređale su se njene nezaboravne uloge u baletima Manon, Žizela, Karmen, Apolo, Labudovo jezero, Month in the
Country, Other Dances, Romeo i Julija, Bajadera…
Plesni deo programa pripao je prvacima baleta raznih trupa koji
su, dok je Makarova na platnu prikazivala baletske uloge koje je
odigrala, te iste uloge igrali uživo, što ni malo nije bilo lako. Bilo
je zanimljivo uporediti veliku Makarovu sa takođe velikim igračima kao što su Ekaterina Kondaurova, Veronika Part, Tamara Royo,
Natalia Osipova, Diana Vishneva, koje su sve pratili odlični partneri
Matvienko, Gomes, Hallberg i Vasiliev.
Zajedno sa svim učesnicima, Makarova je izašla na scenu praćena
burnim aplauzima, okružena kolegama, podignuta u vazduh obasuta cvećem. Bio je to način da se svi zahvale Makarovoj na njenoj
blistavoj karijeri i mogućnosti da joj se na ovakav način zahvale za
godine i godine njene divne igre.
Stars of Today meet the Stars of Tomorrow, Natalija Makarova i učesnici
Orchestra 56/58 (121)
LIZA VOLL
U drugom delu nastupili su profesionalni igrači, baletske zvezde
današnjice. Iz njhovih nastupa mladi igrači su mnogo mogli da
nauče i da saznaju šta ih tek čeka tokom profesionalne karijere. A
na programu su bila ugledna baletska imena – Teresa Reichlen i
Robert Fairchild (NYCB), Tamara Royo (Royal Ballet), Yolanda
Correa Frias i Yoel Carenno (Norvegian National Ballet), Yonah
Acosta (English National Ballet), Misty Copeland i Alexsandre
Hammouidi (ABT), Alicia Amatrian i Friedemann Vogel (Stuttgard
Ballet), Herman Cornejo (ABT), Sergei Polunin (YAGP Alumnus).
Izvodili su se veoma uspešno delovi iz repertoarskih baleta.
SAD-NJUJORK
Piše: Xenia Rakic
New York City Ballet – prolećna sezona 2012.
PAUL KOLNIK
Lincoln Center – David H. Koch Theatre, 01.maj – 10. jun 2012.
Mes Oiseaux, kor. Peter Martins, Taylor Stanley i Claire Kretzchmar
Karakteristika ovogodišnje prolećne sezone bile su dve
svetske premijere koreografa Pitera Martinsa i Bendžamina
Milipjea (P. Martins / B. Millepied) i dve obnovljene celovečernje predstave, Double Feature (kor. Stroman Comedic)
i San letnje noći (kor. Ž. Balanšin).
Ostali program bio je uglavnom sastavljen od nekoliko češće
izvođenih komada, a na programu su bile i tematske večeri sa samo Balanšinovim ili Robinsovim baletima. Ostalih
večeri prikazivani su baleti Kristofera Vildona (Christopher
Wheeldon), Pitera Martinsa (Peter Martins) i Alekseja
Ratmanskog (Alexei Ratmansky).
Sezona je bila bogata kao i uvek. Sa tolikom riznicom
Balanšinovih i Robinsovih baleta koje poseduje NYCB,
podjednako je i lako i teško sklopiti atraktivni program, jer
je vrlo teško odabrati koji bi balet trebalo obnoviti, a koji
(122) Orchestra 56/58
ostaviti za kasnije. Za odluku o konačnom izboru repertoara
sezone trazi se i mišljenje igrača, pa se i zbog te činjenice
sezona uvek očekuje sa nestrpljenjem.
Prve dve večeri pripale su baletima Žorža Balanšina. Prvo
je izvedena Serenada (1934.) na muziku P. I. Čajkovskog
(Serenada za gudače). Ta predstava predstavlja vrhunac
Balanšinove baletske kreacije, iako je po običaju bez sadržaja
- sami pokreti, zajedno sa muzikom, izražavaju ljubav, izgubljenost, život i smrt. Koliko je taj balet uspešan, pokazuje i
činjenica da je stalno na repertoaru, ne samo u NYCB, već
i u mnogim drugim svetskim kompanijama. Zanimljivo je
da je ove godine, već na samom početku sezone, izvođenjem
Serenade, ansambl najavio uspeh koji će do kraja obeležiti
prolećnu sezonu.
PAUL KOLNIK
PAUL KOLNIK
Moves, kor. Jerom Robbins, Teresa Reichlen i Andrew Veyette
Two hearts, kor. Benjamine Millepied, Tiler Peck i Tyler Angle
Nekoliko dana kasnije, na gala predstavi A La Francaise
(naziv koji je sugerisao prisustvo francuskih autora - kompozitora, koreografa, kostimografa), prikazane su dve premijere. Prvo Mes Oiseaux (muz. Marc Andre Dalbavie)
koreografa Pitera Martinsa. Prava novost je bila činjenica da
je Martins uloge tri igračice i jednog igrača poverio mladim
igračima iz ansambla. Balet nema jasnu temu, ali sugeriše
da se sva radnja odvija u vezi odluke igrača da od tri igračice
odabere jednu, ali to njemu nikako ne uspeva. Stil u kome
se kombinuju klasična i moderna plesna forma nije uspeo da
ostvari potreban rezultat.
Francuski koreograf Bendžamin Milipje bio je kao igrač
izvesno vreme clan NYCB, ali se povukao želeci da se bavi
samo koreografijom. Svoj novi komad Two Hearts (muz.
Nico Muhly) postavio je za 6 igrača i 6 igračica, ali kao i do
sada, ni ove večeri nije uspeo da ubedi kritičare, verujem ni
publiku, da poseduje veliki koreografski talenat. Komad su
izvođenjem dueta donekle spasli Tiler Peck i Tyler Angel,
glavni izvođački par u predstavi. Neosporna je činjenica da
prvakinja trupe Tiler Peck, bilo šta da igra, osvaja sve svojom
tehnikom i muzikalnošću.
Posle četvorogodišnje pause, u obnovljenim kostimima,
izveden je Balanšinov balet Simphony in C (1947, muz.
Žorž Bize). Mnogo se pričalo o novim kostimima za ovaj
balet (kostimograf Marc Happel), koji su u obnovljenoj
verziji ostali dosledni modelima Karinske iz 1950. Na
njih je dodato malo više dragulja, a sve je delovalo čistije
i bogatije. Mnogi se nisu složili sa izborom novih kostima,
ali ovako osveženi ipak su doprineli kvalitetu predstave. A
Balanšinova koreografija je u punom sjaju prikazala kakve
danas baletske soliste ima NYCB.
Vrlo je važno da se u repertoaru istakne i Robinsov komad
Move, odlična koreografija koja je kreirana bez muzičke
podloge 1959. tada za Robinsonovu kompaniju Ballets:
USA, a za NYCB je obnovljena 1984. Deset odličnih
igrača izlaze na scenu kao da hodaju gradskim ulicama, a
tada nastaju pokreti, simetrični ili ne, koji se često menjaju
ostavljajući publiku bez daha. Tišinu remete samo šumovi
snažnijih pokreta ili skokova. Genijalna Robinsonova koreografija.
Sezona je sa uspehom privedena kraju izvođenjem
Balanšinovog baleta San letnje noći. Predstava je uobičajeno
bila brzo rasprodata jer su u naslovnim ulogama najavljeni
igrači koji su bliski baletskoj publici, kao i odličan ansambl
koji je uvek spreman za igru na najvišem profesionalnom
nivou.
Orchestra 56/58 (123)
SAD-NJUJORK
Piše: Xenia Rakic
American Ballet Theatre - prolećna sezona 2012.
GENE SCHIAVONE
Metropoliten Opera House, 14.maj – 07. jul 2012.
Bajadera, Veronika Part i Marcelo Gomes
Repertoar duge sezone trupe ABT bio je uglavnom podeljen po nedeljama. Posle Gala predstave, na
kojoj su se pojavili solisti koji će nastupati tokom sezone najavljujući je insertima iz baleta koji će biti
na programu, sezonu nastupa ABT je otvorio balet Žizela. Usledile su nedelje sa baletima Bajadera, The
Bright Stream, Onjegin, Thirteen Diversions, Apollo, Žar ptica, Romeo i Julija, The Dream, Labudovo jezero
i na kraju – Korsar.
Spomenimo obavezno i gostujuće igrače, sve prvake baleta – Roberto Bolle, Natalia Osipova, Diana
Vishneva, Alina Cojocaru, Johan Kobborg, Denis Mativenko, Vadim Muntagirov, Ivan Vasiliev i Polina
Semionova koja je potpisala ugovor sa trupom ABT i postala njen član. Mnogi od ovih igrača tretiraju se
kao članovi trupe, ali sve do sezone imaju pravo da igraju i u svojim matičnim kućama.
Publika je stavljena na muke jer je imala pred sobom veliku mogućnost da bira koju kombinaciju glavnih
uloga će gledati. Nije bilo lako izabrati ono što se zamišlja da je najbolje kada su igrači u pitanju! Da ne
govorimo o kvalitetu stalnih članova trupe kao što su igrači i igračice Gillian Murphy, Paloma Herrera,
David Halberg (sada i član Boljšog baleta u Moskvi), Marchelo Gomes, Herman Cornejo i Angel Corella
koji se nastupom u baletu Labudovo jezero 28. juna oprostio od trupe.
A kako tek odabrati koju trupu u istom periodu gledati na istom mestu, u Linkoln centru? NYCB ili
ABT?
(124) Orchestra 56/58
GENE SCHIAVONE
Žar ptica, Natalia Osipova
Ulogu Žizele odigrale su i stalne članice trupe i gostujuće balerine.
Uglavnom smo ih već sve videli u ovom baletu, Svaka je na svoj način
tumačila Žizelin lik i sudbinu, a o izvođačkoj tehnici ne mora se uopšte
govoriti, jer je svaka umetnica bila vrlo kompetentna kada je klasična
tehnika u pitanju. Onda ostaje pitanje koja se najviše približila ulozi.
Kritičari su odabrali tri balerine – Dijanu Visnjevu, Nataliju Osipovu
i Alinu Kožokaru. Zanimljivo je da su skoro sve uloge u baletu Žizela
igrali internacionalni igrači iz Rusije, Brazila, Rumunije, Španije i
Amerike. Prava globalizacija današnjice! Ansambl je igrajući iz večeri
u veče bio sve bolji i bolji.
Sledeća nedelja pripala je baletu Bajadera. Uloge su se menjale, svaka
balerina i igrač imali su sopstvena tumačenja likova. Ipak, najviše
pažnje u ovom baletu privlači drugi čin i tzv. balet u baletu Seni (The
Shades) čije izvođenje je publika zasluženo pozdravila dugim aplauzom. Natalija Makarova, prima ballerina assoluta, kao repetitor zahteva od ženskog ansambla veliku preciznost i ujednačenost pokreta
koji na sceni zadivljuju i svedoče šta znači pravi klasičan balet.
Stigla je i nedelja baleta Onjegin (kor. Džon Kranko, muz. P.I.
Čajkovski, 1965.). Posle duže pauze ponovo je stavljen na repertoar,
ali ni sada nije ostavio nezaboravan utisak. Odlični igrači nisu mogli
da uzdignu koreografiju, a još manje da umanje loš izbor muzike. Čak
i dobro poznata Puškinova priča nije mogla da pomogne. Mnogo
toga se dešavalo na sceni, vrlo neubedljivo.
GENE SCHIAVONE
Usledio je A. Ratmanskog The Bright Stream (muz. D. Šostakovič)
koji je premijerno izveden u januaru 2011. Posle tragičnih baleta,
dobro je došla jedna vesela, komična dobro koreografisana predstava
koju su igrali i stalni clanovi trupe i gosti.
The Dream, Herman Cornejo
Orchestra 56/58 (125)
GENE SCHIAVONE
Žizela, Natalia Osipova i David Hallberg
ROSALIE O CONNOR
Posle kratkog predaha, sezona je nastavljena programom na
kome su bile predstave Therteen Diversions (kor. C. Wheeldon,
muz. B. Britn, 2011.), Balanšinov Apollo, i premijera baleta Žar
ptica Alekseja Ratmanskog. Tri sata gledanja baletskih predstava za jedno veče je bilo malo suviše. Prva predstava je bila
moderna koreografija, sa nekoliko solista, ali je pažnju privukao
ansambl pun energije i vrlo lepi dueti. Da li je uopšte potrebno
ponavljati kakvo je Balanšinovo remek delo balet Apollo koji je
prvi put izveden u trupi Ruski baleti (Ballets Russes) 12. juna
1928. godine !?
Romeo i Julija, Alina Cojocaru i Johan Kobborg
(126) Orchestra 56/58
Ratmanskovljeva Žar ptica bila je veliko iznenađenje koje je
podelilo mišljenja o predstavi. Dobra? Loša? Ratmanski se
držao dobro poznate priče o Ivanu i Žar ptici, ali je ubacivao
i nove elemente koji su zasmetali onima koji tako nešto u
klasičnim baletima ne vole. Pre svega, nije bila samo jedna Žar
ptica, vec - čitavo jato. Devojke je od samog početka začarao
zli Koščej, sem jedne koja je sa Ivanom ostvarila ljubav. Žar
ptica koju je Ivan želeo da uhvati delovala je neubedljivo, pošto
je dolazila i odlazila sa scene sve dok Ivanu nije uspelo da
dobije njeno pero. Kaščejev dolazak je vrlo dramatičan, ne samo
igrom, već i izgledom. Žar ptica dolazi iz drveta iz koga iznosi
jaje u kojem se nalazi Kaščejevo srce. Ona razbija jaje i Kaščej
umire. Na sceni, mlada menja kostim i ostaje u beloj dugoj
haljini sa belom kosom, a tada se pojavljuju ostale devojke,
isto obučene. Drveće se otvara i iz njih izlaze muškarci, svi isto
obučeni, oslobođeni od čini igraju i nose Žar pticu. Igrači su
odlični, scene čarobne kao i kostimi. Kritičar Robert Greskovič
je vrlo lepo završio svoju kritiku ovog baleta rekavši: Neumoljivi
tradicionalisti će sigurno biti šokirani smelim promenama koje je
uneo Ratmanski. Za neiskusniju (novu) publiku, lišenu takvih
predubeđenja, ova Žar ptica mogla bi biti to što i jeste - jedna
fantastična priča u novom ruhu (ispričana na drugačiji način).
ROSALIE O CONNOR
Labudovo jezero, Paloma Herrera i Angel Corrella
Sa Žar pticom na sledecem programu bio je balet Dream (1964.) koreografa Frederika Eštona. Da li je i jedan koreograf tako uspešno igrom ostvario Šekspira kako je to učinio Ešton? Od početka do kraja ova predstava je puna lirskih
momenata sa koreografijom koja jednostavno “govori”. Najveći uspeh postigao je Herman Cornejo u ulozi Puka.
Ulogu je do kraja savladao, ne samo u tehničkom, već i u glumačkom smislu. On je danas možda jedini igrač koji na
sceni precizno postiže sve ono što od njega traži klasičan balet. Sve osobe koje su nekada bili igrači, posle posmatranja
njegovog scenskog nastupa, odlaze iz pozorišta sa osećanjem velikog ličnog zadovoljstva jer je i njima nekada baletska
umetnost bila profesija.
Na red je stiglo i Labudovo jezero. Nazalost, o ovom baletu se ne moze pisati pohvalno. Koreografija, koju je 2000.
godine postavio direktor trupe Kevin MekKenzi (Kevin McKenzie) po Marijusu Petipa i Levu Ivanovu, nije doživela
uspeh. Mnoge neobjašnjive scene i događaji nisu bili jasni ili su tekli mimo uobičajenog libreta, pa su veliku odgovornost preuzeli igrači u raznim podelama da na scenu donesu izvornu tehniku Petipa. Osim Poline Semijonove, svi
ostali solisti u ovom baletu moraju tek da se dokažu. Odlična tehničarka Gillian Murphy je svake godine sve bolja i
njeni tripl fuetes uvek ostavljaju publiku bez daha.
Događaj je ipak bio kada se Angel Corella, član trupe od 1995, posle toliko uspešnih godina, ulogom u Labudovom
jezeru oprostio od trupe. Partnerka mu je bila Paloma Herrera, koja je puno godina bila njegova partnerka. Ta odlična
balerina, tehnički vrlo snažna, zasluženo je i na oproštajnoj predstavi pratila svog kolegu iza koga će još dugo ostati
jedno upražnjeno mesto u trupi.
Poslednja nedelja sezone pripala je velikom baletu Korsar. On je dugo godina na repertoaru, uvek je dobro izvođen i
dobro posećen.On svaki put svedoči o najlepšim principima klasične baletske igre. Brojni solisti su ga i ovog puta igrali
– Osipova, Vasiliev, Purphy, Kobborg, Cornejo, Dvorovenko i Stiefel - svi su u raznim ulogama prikazali umetnost
klasike. Dogodila se još jedna oproštajna predstava – ulogom u Korsaru profesionalnu karijeru je okončao Eathon
Stiefel koji je postao član trupe 1997. I na sceni i u životu partnerka mu je bila G. Murphy. Stiefel je bio odličan igrač,
u trupi je ostvario mnoge uloge. Kolege su ga ispratile sa mnogo poštovanja i željom da kao direktor trupe Kraljevski
balet Novog Zelanda bude takođe uspešan.
Tako se završila još jedna velika sezona nastupa trupe ABT, gubitkom dva odlična igrača. ABT je godinama bio jedna
od retkih kompanija koja se mogla pohvaliti grupom odličnih muških igrača, što je danas prava retkost. Sad izgubljeno
treba nadoknaditi.
Ansambl igrači izdržali su veliki napor – odigrali su uzastopno 63 ne baš lake baletske predstave, sa samo jednim slobodnim danom (nedelja). Verna publika, koja je iz dana u dan punila salu, na kraju ih je burno i sa mnogo poštovanja
pozdravila velikim aplauzom.
Orchestra 56/58 (127)
SAD-NJUJORK
Piše: Xenia Rakic
The Australian Ballet – New York Tour 2012
JEFF BUSBY
Lincoln Center – David H. Koch Theatre
Labudovo jezero, Australian Ballet
Proslavljajući pedeset godina od osnivanja, Australijski balet (Australian Ballet) je posle trinaest godina
ponovo gostovao u Njujorku. Direktor trupe Dejvid MekAlister (David McAllister) bio je veoma srecan
što ima priliku da pokaže šta je sve njegova trupa postigla u prethodnom periodu. Petodnevno kratko
gostovanje imalo je dva programa. Prvi je nazvan Infiniti, a drugi Labudovo jezero.
U prvoj večeri gostovanja je prvo prikazan flimski material koji svedoči o istorijskim aspektima postojanja
Trupe. Bilo je zanimljivo upoznati se sa autentičnim uslovima nastanka kompanije i odati priznane svima
koji su je podigli na noge unapredivši tako baletsku umetnost u Australiji. Film je bio zanimljiv i uvek
se završavao snimkom koji je išao pod nazivom Luminous sa insertima iz baleta koje je kompanija igrala
(Žizela pas de deux, Don Kihot, La Favorita, Molto Vivace, Divergence…). Tako je napravljen i kratak pregled
solista i ansambla u jednom dužem periodu rada.
Zatim je prikazan komad Dyad 1929, moderna koreografija Vejna MekGregora (Wayne McGregor) na
muziku Stiva Rajha (Steve Reich) koji je koreograf posvetio velikom Mersu Kaningamu. Koreograf koristi
različite muzičke varijante i osmišljava odgovarajuće plesne formacije. Dok nekoliko igračica napušta scenu
na jednoj strani, na suprotnoj već igra druga grupa igrača, a prisutne su i solističke deonice. Ispred publike
odvija se igra koja i ima i nema veze sa ukupnom celinom predstave. Kostimi su efektni, a sve prate odlična
svetlosna rešenja. Igrači su odlični, veoma fleksibilni, pa dosežu skoro nivo vrhunske gimnastike.
Usledila je koreografija Stifena Pejdža (Stephen Page, muz. David Page) Warumk-in the dark night u koju
su bili uključeni i članovi trupe Bangarra Dance. Komad evocira mistiku Aboridžina i njihovu prošlost.
Scenski efekti su vrlo lepi i u svakom delu predstave je jedna igračica okružena igračima. Koreografa je
inspirisala kultura Aboridžina, pa je na neki način napravio, možda, jedan etnički plesni komad.
(128) Orchestra 56/58
LISA TOMASETTI
Dyad 1929 (Infinity mixed bill), Kevin Jackson and Lana Jones
Druge večeri prikazan je balet Labudovo jezero (kor. Graeme Murphy, 2002) koji je izazvao nezadovoljstvo
plesnih kritičara. Mnogo toga je u predstavi zasmetalo. To je, u sštini, priča o princu Čarlsu, princezi Dajani
i Kamili Bouls, jer mlada devojka se udaje za princa, ali je princ zaljubljen u drugu ženu. Naravno da to u
programu ne piše, ali sasvim je jasno da je taj odnos tema baleta. A gde su onda labudovi? U drugom činu
kraljevska porodica smešta mladu nevestu u ludnicu gde ona sanja o labudovima. To što najviše nedostaje
ovom baletu je klasična tehnika. On jeste zamišljen kao klasičan, ali koreografija se toga malo pridržava, a
dobri igrači nisu mogli da pokažu sopstvenu tehniku, pošto nje nije ni bilo. Orkestar NYCB je vrlo uspešno
izveo poznatu partituru P. I. Cajkovskog.
Nadamo se da nećemo čekati novih trinaest godina da ponovo vidimo Australijanski balet u Njujorku.
Možda sledeći put dođu sa drugačijim repertoarom, ali su i sa ovogodišnjim pokazali da su za pedeset
godina stvorili odličnu kompaniju koja radi na zavidnom nivou.
LISA TOMASETTI
Divergence in Luminous (Infinity mixed bill)
Orchestra 56/58 (129)
SAD-NJUJORK
Piše: Marija Krtolica
O lepoti i kritičkoj svesti
u radu Karen Bernard
U ovim dramatičnim vremenima na svim političkim frontovima,
gde je dominantno pitanje otvorene i prikrivene borbe sa misterijama
seksualne razlike, kao žene mi smo u obaveznoj milosti i nemilosti
uprošćavanja. Da bi branile žene moramo da koristimo feminističke
termine “muškarac“ i “žena”. Hélène Cixous
Ove sezone sam imala prilike da dva puta prisustvujem novom koreografskom radu veterana njujorške
avangardne scene Karen Bernard. Dva elementa dominiraju radom ove hrabre, odlučne i beskompromisno
izražajne umetnice: telesno prisustvo žene na sceni i odnos prema prostoru kako kao mestu dešavanja, tako
i kao prostoru psihičkih projekcija, uspomena i diskursa.
Prvi put sam Firkin Crane videla u okviru večeri koje je organizovala Džen Ejbrahams ( Jen Abrahams) u
Dixon place. Spontana i duhovita Karen je svesno prilagodila svoj rad razvijen u atmosferi i zahtevima ove
lokalne njujorške scene. Džen Ejbrahams- umetnik i organizator, objašnjava motive, ciljeve i interes za rad
drugih umetnika svesnih: istorije- bremena i saznanja koji potiču iz poznavanja i otelotvorenja prošlosit,
procesa umetničkog rada, i hermeneutike koja prati telesno prisustvo na sceni. Postavila sam joj nekoliko
pitanja, na koja je Džen odgovorila na sledeći način:
Moja glavna motivacija za ovo veče je bila da istražim kreativan proces. Naročito sam bila zainteresovana
da razgovaram sa umetnicima koji imaju značajnu istoriju bavljenja sopstvenim procesom- barem deset
godina. Bila sam manje zainteresovana za mlade umetnike koji se tek formiraju.
Najinteresantnije mi je bilo da vidim kako sevremenom rad svakog umetnika produbljuje i menja. Tako se
eksponiraju neki od elemenata sazrevanja tog specifičnog umetnika. Želela bih da razumem taj proces. Šta
ga oblikuje? Šta misle da su radili onda, ranije, šta misle da rade sada, kako su stigli sa prethodne tačke na
tu tačku? U ovoj zemlji, mnogi umetnici su ostavljeni da se spotiču i da izmišljaju umetnički proces prema
tome na šta su nabasali. Mislila sam da je vredno pažnje pogledati kako stvari izgledaju sa druge straneljude koji su prošli kroz razvojni put i sada mogu o njemu da govore. Znači, delimično je u pitanju sebičan
projekat- želela sam da komuniciram sa određenim umetnicima. Onda mi je palo na pamet da možda i
drugi ljudi, takođe, žele da ih čuju.
Naglašavajući i subjektivnu dimenziju i značaj istorijske svesti, Džen Ejbrahams je otvorila prostor za
dijaloge i interpretacije rezonantnije od pukog estetskog užitka prouzrokovanog lepotom kretnji osveženog
tela. Kada umetnica koja poseduje snagu, direktnost i individualnost, poput Karen Bernard, prikaže čar
ustajanja sa poda, pokreta bliskih tlu, gestova rukom, dubokih, vidljivih udaha i izdaha, i pri tome, svakom
izvedenom pokretu dodeli moguće značenje i apstraktnu dimenziju isuviše je lako ostati omađijan scenskom
lepotom i pobeći od kritičke misli. Međutim, Karen taj poetski beg ne dopušta. Humor i govor uzemljuju
pokret usred političke realnosti - paradoksalne samoće umetnika na sceni, i obznanjuju svest o postojanju
onog drugog - promatrača zarobljenog u sedištu. Ta dupliranost dodaje neophodnu rembrantovsku mračnu
dimenziju (možda sumnju u prvu impresiju) autobiografskom radu Karen Bernard. Dubina se nazire kroz
vešto tehnički ocrtan pokret, determinisan u prostoru i vremenu.
Drugi put sam imala priliku da gledam Firkin Crane u decembru, u okviru redovne večeri Movement
Resarch u Džadson crkvi (Movement Research at the Judson Church). Ovaj put, Karen je odabrala da
nastupa u samodizajniranom kostimu; izuzetno ženstvenoj garderobi. U skoro neoklasičnom enterijeru
crkve, koreografija prethodno viđena u intimnom prostoru Diksona, je prerasla u igru značenja, u kojoj je
autobiografska dimenzija rada prerasla u stilizaciju ličnog.
U međuvremenu sam razgovarala sa Karen u njenom susedstvu, na zapadnoj strani Menhetna, blizu
Hadson reke (Hudson river) u Tribeki (Tribeca), uz kafu i keks u obliku lista u lokalnoj poslastičarnici.
Karen je snažan govornik, očigledno svesna okoline, sagovornika i problema sa kojima se umentici susreću
u savremenom društvu. Saznala sam da je plesom počela da se bavi rano, da je učila mnogobrojne stilove
uključujući tehnike Grejam (Graham), Kaningam (Cunningham) i Sajmons (Simons).
(130) Orchestra 56/58
Otac joj je bio predavač plesa. Od detinjstva je volela pokret i scenu i posedovala izuzetno scensko prisustvo.
Kasnije je učila modernu igru i u poznatoj školi modernog plesa u Londonu - London Contemporary Dance
School. Njene dublje umetničke interese i dugotrajne tematske fokuse, informiše pitanje muškog i ženskog tela u
odnosu na scensko ponašanje, izvedba polnog ponašanja kako kroz pokret i gest, tako i putem pojavnosti, jezika i
kostima, i odnos popularne kulture i estetike prema alternativnom, radikalnom pristupu telu i identitetu.
Osim što je solo umetnik, Karen je majka njujorških tinejdžera, osnivač i direktor New Dance Alliance u Njujorku,
internacionalni predavač i organizator različitih panela širom Amerike, Kanade i Evrope. Dakle, Karen nosi u telu
iskustvo - istoriju kretanja kako kroz različite geografske prostore, tako i kroz raznovrsne socijalne miljee, prostore
istorijskih nada i težnji, želju za ostvarenjem snova i granična ograničenja i projekcija .
Kategorije pokreta i pola - kako se manifestuju u društvenoj sferi, a ostavljaju tragove na privatno, često preosetljivo
telo igrača, približavaju koreografski rad filmskoj umetnosti. Pokret je zapisan u telu kroz fizičku memoriju čak i
kada je proces imrovizatorski. Znači, moglo bi se reći da koreograf-izvođač radi putem kombinovanja unutrašnjih
uspomena i vizuelne svesti. U drugoj koreografiji Karen Bernard, koju sam imala priliku u celini da vidim samo
na video snimku, pod nazivom Ouette, započetoj u rezidenciji u Italiji, ovaj uticaj filmskog- srodnost filma i
moderne koreografije, je do kraja eksponiran. Popularne forme su stavljene u prvi plan; vizuelni detalji iz maskulture bivaju svesno naglašeni. Telo je precizno, koreografski ograničeno unutar filmskih klišea, da bi se iz tih
ograničenja ostvarila nova kritička estetika. U toj inovativnoj estetici uopštavano, otvoreno biće igrača izraslo iz
susreta različitih arhetipova ekspresivne žene koja ume i može da postoji na sceni i da pruža to što oseća, još uvek
ostavlja prostor za ličnu kontemplaciju; šta više, poziva na filozofsko preispitivanje šablona, gradskih identita, i
navika uočavanja.
Orchestra 56/58 (131)
SAD- BOSTON
THE SECOND BOSTON INTERNATIONAL COMPETITION CONCLUDES WITH ANNOUNCEMENT OF
MEDALISTS AND RECIPIENTS OF SPECIAL AWARDS, AND GALA PERFORMANCE
2012 June 17 at the Cutler Majestic Theater
The second Boston International Ballet Competition, founded and directed
by Valentina Kozlova, concluded on June 17th with announcements of the
recipients of medals and special awards, followed by a Gala Performance.
Excitement was high both in the audience and on stage, where almost
100 dancers from 16 countries around the world, from Kazakhstan to
Cuba, learned which dancers were awarded medals, scholarships, contracts
with ballet companies, and guest appearances.
Divided into three categories - Student Division, Junior Division, and Senior
Division - the participants competed with dances selected from a list supplied
by BIBC, containing solos and duets from Swan Lake, Le Corsaire, Paquita,
Sleeping Beauty, Giselle, Flames of Paris, and other classics. In addition,
the dancers were required to learn, from on-line video, original solos created
by Nina Buisson for the women; Dai Jian for the men; and a duet by Vasily
Medvedev.
Judges this year were:
Mikko Nissinen, Artistic Director of Boston Ballet, President of the Jury
Oleksi Bessmertni (Germany)
Olga Guardia de Smoak (Panama)
Hae Shik Kim (South Korea)
Andris Liepa (Russia)
Seo Hye Hon i Jong Suk Park
Margo Sappington (USA)
Septime Webre (USA).
With the full company of dancers and the judges all assembled on stage, the
following awards were presented:
Senior Division (ages 19 to 25)
Men
Gold
Silver
Brooklyn Mack (USA)
Yukihiro Tamura ( Japan)
Women
Gold
Silver
Bronze
Seo Hye Han (South Korea)
Hyunhee Sim (South Korea)
Elena Kabanova (Russia)
Junior Division (ages 15 to 18)
Men
Gold
Albert Gordon (USA)
Women
Gold
Silver
Silver
Brooklyn Mack
(132) Orchestra 56/58
Min Jung Kim (South Korea)
Lauren Herfindahl (USA)
Sarah Steele (USA)
Student Division (ages 13 & 14)
Men
First Prize (Ms) Ji Min Ahn (South Korea)
Second Prize Carollina Bastos (Brazil)
Second Prize Demitra Bereveskos (USA)
Third Prize Maria Clara Coelho (Brazil)
Third Prize (Ms) Meung Yeon Yang (South Korea)
Third Prize (Ms) Young Ah Yang
Company Contracts
Boston Ballet Company Position 2012-13 Season
Seo Hye Han (South Korea)
Boston Ballet II 2012-13 Season
Albert Gordon (USA)
Columbia Classical Ballet Company Position 2012-13 Season
Marlen Alimanov (Kazakhstan)
Columbia Classical Ballet Trainee Positions, 2012-13 Season
Dominique Alessi (USA)
Davi Chagas (Brazil)
Washington Ballet Studio Company 2012-13 Season
Hyunhee Sim (South Korea)
Performances
Indianapolis City Ballet “Evening with the Stars Gala”, September 8, 2012
Brooklyn Mack (USA)
Performance at the Kremlin, November 27, 2012
Brooklyn Mack (USA)
Charls Askegard i Misty Copeland, gosti na Gala predstavi
Scholarships
Banff Professional Dance Training Program, Canada - Two-Week Scholarship
Courtney Holland (USA)
Boston Ballet Summer Intensive Full Tuition Scholarship
Carollina Bastos (Brazil)
Dance Conservatory of New York, 2012-13 Full Year, Full Tuition Scholarship
Zuzanna Kidziak (Poland)
Dance Conservatory of New York 2012 or 2013 Summer Intensive Full Tuition Scholarships
Carla Barsallo (Panama)
Seung Yeon Yang (South Korea)
Kaitlyn Yiu (Canada)
National Ballet School, Canada, Summer Tuition Scholarship
Demitra Bereveskos (USA)
Orlando Ballet School 2013 Summer Intensive Full Tuition Scholarship
Seung Ah Seo (South Korea)
Special Prizes
Private audition with State Ballet in Berlin, Germany
Alexandre Ferreira (Brazil)
Invitation to compete at Tanzolymp 2013 (Berlin, Germany) with all expenses paid
Courtney Holland (USA)
Classical Tutu provided by Theatre Ballet
Demitra Bereveskos (USA)
Classical Tutu provided by Cameo Dancewear
Young Ah Yang (South Korea)
Classical Tutu provided by Tutu.com
Maria Clara Coelho (Brazil)
Albert Gordon
The evening came to a brilliant finale when the Awards Ceremony was followed by a Gala Performance
which featured this year’s participants, joined by guests Charles Askegard (former principal dancer with
New York City Ballet) and Misty Copeland (soloist with American Ballet Theatre), and Whitney Jensen
and Paulo Arrais (both of Boston Ballet). Also on the program were performances of Black Swan Pas
de Deux, Don Quixote Pas de Deux, the solos and duet created especially for BIBC, and variations from
Paquita, Harlequinade, Diana and Acteon, Swan Lake, Satanella, and more!
BIBC will return in June 2013 for its third annual event.
Orchestra 56/58 (133)
VALENTINA KOZLOVA ANNOUNCES
THE VALENTINA KOZLOVA INTERNATIONAL BALLET
COMPETITION (VKIBC) TO TAKE PLACE
IN JUNE 2013 IN NEW YORK CITY
Valentina Kozlova, founder/artistic director of the Valentina Kozlova
International Ballet Competition (formerly Boston International Ballet
Competition) is pleased to announce the Competition's move to New
York City. Already headquartered in Manhattan, under the umbrella of
the Dance Conservatory Performance Project, VKIBC is happy to come
home for future editions, the next scheduled to take place in June 2013
(more details later).
For two successful years in Boston, VKIBC hosted over 160 professional and pre-professional entrants, ranging in age from 13 to 25, from
approximately 40 countries around the world. Prizes have included:
** contracts to Boston Ballet, Boston Ballet II, Washington Ballet Studio
Company, Columbia Classical Ballet, and Arts Ballet Theatre of Florida
** invitations to international Festivals in Riga, Moscow and Paris, including those of 2-time panelist Andris Liepa and "Evening with the Stars"
Gala in Indianapolis
** dozens of Scholarships to prominent schools
** Monetary Awards
"From the beginning," remarked Kozlova: "the event is not about competing but rather about sharing knowledge and achievements. It is purely a
celebration of talent."
Please watch for further announcements or visit our website at
http://www.vkibc.org/
phone: 212.744.0835
fax: 212.245-4614
Valentina Kozlova, Artistic Director
Carlo Montali, Executive Director
(134) Orchestra 56/58
VELIKA BRITANIJA / BRIDPORT I LONDON
Piše: Nela Antonović
Teatar Mimart u Velikoj Britaniji završio EU projekat
ROBERT GOLDEN
BUDNI
Teatar Mimart je prošle sezone radio na otvorenom procesu razvoja predstave Odabrani
se bude, sa ciljem istraživanja mogućnosti postavljenog koncepta. Hteli smo da istaknemo važnost performativne izmene u izvođenju, jer čim je nešto izvedeno, to više nije
inovativno. Predstava je doživela razvoj od prvobitnog izvođenja uvođenjem novih plesača, glumaca ili performera, redukcijom na manji broj izvođača, uvođenjem novih slika,
novih rekvizita-simbola, promenom video arta i optimizacijom mizanscena. Istraživali
smo publiku koja nas je pratila za vreme jedanaest izvođenja. od broja prisutnih na
predstavi, koji se beleže u prvim minutima predstave jer performerka fotografiše publiku, preko analize poziva na FB stranici i ankete utisaka gledalaca koje smo snimali, do
diskusija koje smo vodili u cilju budnosti u odnosu na realnost u kojoj živimo.
Orchestra 56/58 (135)
Projekat Wake Up Teatra Mimart je bio prvi odobreni projekat za 2009. godinu vaninstitucionalnog pozorišta iz Srbije
u EU programu Kultura 2007- 2013 u oblasti edukacije i kulture. U periodu smo kada se naše društvo nalazi u procesu
demokratizacije, te su projekat sa ovim nazivom kao i predstava bili važni ne samo za inovativnost savremene umetnosti
već i za celo društvo. Premijerna prezentacija koncepta Odabrani se bude autora Nele Antonović izvedena je u Centru
za kulturnu dekontaminaciju 2011. godine, o čemu su informisani čitaoci Orchestre u tekstu Milice Zajcev. U projektu
su učestvovali Ana Bastać, Nikola Vranić, Predrag Radovančević i Lidija Antonović, dugogodišnji članovi Mimarta, a u
proces našeg rada su se uključili putem radionica dvoje glumaca Đurđa Pavlović i Milan Pajić, kao i četvoro mladih iz
pozorišta iz Srebrenice. Ideji otvorenog razvoja predstave doprinela je trudnoća Ane Bastać, jer je tokom izvođenja posle
premijere igrala uz korekcije mogućnosti tela i istraživanje pokreta sa trudničkim stomakom. Tako smo u predstavu uveli
mladu umetnicu savremenog plesa Nevenu Bakić, koja je sve više plesala umesto Ane, te su na Bitef Polifoniji igrale obe.
Zanimljiv je bio razgovor nakon predstave, jer su mnogi gosti Bitefa iz inostranstva mislili da je poodmakla trudnoća deo
koncepta i simbola jastuka. Predstava Odabrani se bude otvorila je festival nezavisne kulture Beograda Na sopstveni pogon u
oktobru, u organizaciji Nezavisne kulturne scene Srbije, a učestvovala je u decembru 2011. godine u Zagrebu na Danima
srpske kulture, gde je gostovala u ITD pozorištu. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu ova predstava je
otvorila manifestaciju povodom Dana Evrope u maju 2012.
ROBERT GOLDEN
Poslednji sastanak EU projekta bio je u aprilu 2012. godine u Engleskoj, u Bridportu i Londonu, gde je Mimart izveo
predstavu Odabrani mladi se bude, uključenjem mladih u radionice koje su se odvijale u dva predivna pozorišna prostora
Bridporta: Lirik teatar i Bridport umetnički centar. Učestvovali smo na Festivalu pozorišta za mlade. Predstavi su prisustvovali svi važni ljudi u kulturi i umetnici iz Bridporta, oblasti Dorset i Londona. Na veliko naše zadovoljstvo, na predstavu
je došla i Marina Marković, savetnica za medije i kulturu u Ambasadi Republike Srbije. Bili smo gosti gradonačelnika Bridporta i Parlamenta u Londonu, kao učesnici Wake Up internacionalnog projekta između Velike Britanije, Srbije,
Holandije i pridruženog partnera Bosne i Hercegovine.
(136) Orchestra 56/58
ROBERT GOLDEN
Pored završnog sastanka povodom projekta Wake Up imali smo više oficijelnih i ličnih sastanaka sa umetnicima i ljudima iz kulture sa kojima smo uspostavili veze i kontakte za buduću saradnju dve zemlje. Takođe,
radionice koje su organizovane bile su vezane za pozorište, lutkarstvo, ples i radionice za mlade o ljudskim
pravima i toleranciji. Posebno nam je bilo dragoceno poznanstvo sa Niki Mek Kreton (Niki McCretton)
i Mark Paretom (Marc Parrett), koreografkinjom i rediteljkom. Mimart je u radionicama Kreativne vizualizacije prezentovao dugogodišnje iskustvo i metod rada, te na taj način uveo mlade u otvoren proces
i direktno učešće u predstavi. Interesantno da smo scenu sna o savremenom plesu, koju je izvodila Ana
Bastać, zatim Nevena Bakić, pretvorili u igru ogledala. Konceptom ova scena predstavlja savremeni ples kao
niz prepoznatljivh efektnih pokreta i kombinacija, koje skoro sve savremene plesne predstave u Beogradu
sadrže. Plesačica na kraju ove scene vadi prednji zub, koji boli, jer postaje deo koreografske mašine, konstrukcije bez mogućnosti sopstvenog izraza. Izmene i dopune u oblasti slobode pokreta, posebno u ovoj
sceni tokom svih ovih izvođenja daju plesačima sve veću slobodu, a uvođenjem ogledala na scenu dobija
se još veće simbolično značenje kopije i značaja koreografske montaže individualnog materijala učesnika.
Lepota plesa može biti prikazana u koreografiji obrve, ukoliko stoji pametno igračko telo pred koreografom
i publikom.
Za autore i čitaoce časopisa Orchestra je važno da znaju da smo pored velikog broja materijala dvojezičnog
izdanja kataloga i časopisa, Raster-a TKH, Uspešni projekti CCP-a i kataloga Na sopstveni pogon NKSS-a,
podelili i primerke poslednjeg broja ovog časopisa.
Orchestra 56/58 (137)
ŠVAJCARSKA-LOZANA
Piše: Jenny J.Veldhuis
40. Međunarodno takmičenje za mlade igrače Prix de Lausanne 2012.
Theatre de Beaulieu, 29. januar – 04. februar 2012.
GREGORY BATARDON
Istrajno promovisanje
mladih igrača
Organizatori Međunarodnog takmičenja za mlade igrače Prix de Lausanne odlučili su da četrdeseti rođendan bude poseban
događaj. Što se Žirija tiče, pozvano je devet nekadašnjih pobednika koji su trijumfovali na takmičenju od 1977. godine do
danas.
Isto je važilo i za profesore – u oblasti klasične igre Stefani Arnd (Stefanie Arndt) pobedila je 1983. a Patrik Arman ( Patrick
Armand) 1980. godine, Tod Vilijams (Todd Williams), profesor modernog baleta, bio je pobednik 1990. godine.
Sadašnji umetnički direktor Vim Bruks (Wim Broeckx) bio je finalista 1980, tako da su svi oni dobro upoznati sa organizacijom Takmičenja, iako se dosta toga u međuvremenu promenilo.
Prvobitno je Takmičenje Prix de Lausanne, koje su 1972. osnovali Filip i Elvira Braunšvajg (Philippe i Elvire Braunschweig),
bilo namenjeno učenicima privatnih baletskih škola koji bi dobijali jednogodišnju stipendiju (kao nagradu) za nastavak obrazovanja u nekoj od renomiranih svetskih profesionalnih baletskih škola. Prilikom prvog izdanja Prix de Lausanne, u januaru
(138) Orchestra 56/58
1973, oko 40 kandidata došlo je na četvorodnevno
takmičenje što je podrazumevalo baletski klas i učenje klasične varijacije na licu mesta, kao i izvođenje
soloa iz klasičnog baletskog repertoara koji je bio
uvežban kod kuće.Posle trećeg dana su bili izabrani
polufinalisti koji će igrati u finalu četvrtog dana. Iako
su se dodeljivale samo tri stipendije, žiri je, oduševljen talentom jednog od kandidata koji je bio „zreo za
scenu” i kome stipendija, ustvari, nije ni bila potrebna, odlučio da tada dodeli i Specijalnu nagradu žirija
Tomu van Kauvenbergu (Tom van Cauwenbergh) iz
Antverpena. Ova nagrada je kasnije postala Zlatna
medalja, koju je 1976. osvojio i Tomov brat, Ben van
Kauvenberg (Ben van Cauwenbergh).
Ubrzo su se za Prix zainteresovale i profesionalne
škole, ali njima nisu bile potrebne stipendije. Tako su
nastale dve nove nagrade – novčana nagrada i nagrada za profesionalne igrače. Obe su bile namenjene
onima koji pohađaju profesionalnu školu. Bračni par
Braunšvajg otkrio je i vrlo talentovane učenike uzrasta od 15 godina, ali oni tehnički nisu bili dovoljno
spremni da uđu u finale. Tako su nastale dve nove
nagrade za Mlade nade.
Nažalost, sve ove nagrade ukinute su 2003. godine,
te sada postoji osam nagrada i mogućnost biranja
stipendije ili staža.
S godinama je došlo i do mnogih promena, kao što
je održavanje takmičenja u Njujorku 1985, Tokiju
1989. i Moskvi 1995, u cilju širenja popularnosti Prix
de Lausanne van Evrope.
Posledica takvog poteza bila je priliv kandidata, mladih igrača iz Azije koji se, zahvaljujući svojoj kulturi,
jeziku i obrazovanju, u mnogome razlikuju od svojih
vršnjaka iz Evrope.
Godine 2004. konačno je usvojena ideja da svi
kandidati ne mogu prisustvovati istom klasu, te je
predviđen jedan klas za takmičare od 15 i 16 godina
i drugi za kandidate uzrasta od 17 i 18, podeljeni
u dve polne grupe, posebno za dečake i devojčice.
Međutim, neshvatljivo je da niko sve do sada nije
primetio da ove dve grupe različite starosne dobi ne
treba da budu testirane na osnovu istog klasa. Svaki
profesor svestan je činjenice da deca od 15 i 16 godina još uvek ne znaju neke korake. Isto važi i za nastavu savremene igre.
GREGORY BATARDON
Od 2000. godine određene su propozicione klasične i savremene varijacije, te su kandidate u klasičnoj
kategoriji obučavali ugledni baletski umetnici, a u
kategoriji savremene igre lično koreografi ili njihovi
repetitori..
Orchestra 56/58 (139)
GREGORY BATARDON
I način prijavljivanja na Takmičenje se promenio 2006, uvedeno je slanje DVD-a. Zbog toga je osnovan specijalni
Umetnički savet koji je na osnovu snimljenog prikaza pozivao takmičare da dođu u Lozanu i prikažu se pred Žirijem.
Potvrda o zdravstvenom stanju postala je obavezni deo prijave.
U međuvremenu se pojavila i grupa partnerskih plesnih škola
od kojih 29 sada može ponuditi jednogodišnju stipendiju onim
kandidatima koji nisu ušli u finale, a plesne kompanije partneri
mogu ponuditi umetnički staž. Zapravo, reč je o međunarodnoj audiciji za prijem u školu ili kompaniju za one kojima je
finale izmaklo (Net Working Forum).
Za finaliste je predviđeno 8 nagrada (stipendije za školu koju
izabere sam finalista), kao i Nagrada za najboljeg švajcarskog
igrača, Nagrada za najbolje izvedenu modernu varijaciju i
Nagrada publike.
Nagrada Zlatna medalja, koja je bila simbol priznavanja talenta, više ne postoji. Umesto toga, pobednik (prva stipendija)
sada, između ostalog, dobija i medalju.
Od 232 kandidata koji su se prijavili za Prix de Lausanne 2012,
51 je došao iz Evrope. Samo njih 14 je ušlo u konkurenciju, od
kojih je jedan kandidat bio iz Velike Britanije. Četvoro takmičara iz Evrope je ušlo u finale, a samo dvoje osvojilo nagrade.
Bilo je zanimljivo videti da je od 29 Škola partnera, 22 prijavilo
svoje kandidate, od kojih su 15 bili njihovi međunarodni učenici. Ova činjenica nameće pitanje zašto nisu prijavljeni učenici koji su u tim školama od svoje 10, 11. godine i koji dolaze
iz zemlje u kojoj škola radi. Bilo bi zanimljivo saznati iz kog
razloga evropske škole više ne prijavljuju svoje učenike.
(140) Orchestra 56/58
Zanimljivo je i da su se među pobednicima našli samo jedan
kandidat od 15 godina, jedan od 16, dok je njih četvoro imalo
17, a dvoje 18 godina.
Tokom svih ovih godina, scenska igra (scensko izvođenje) je
bila živa materija. Danas je to ili tehnika ili gimnastika. Kao
što sam već više puta napomenula prethodnih godina, nivo
znanja, scenske tehnike i načina izvođenja dečaka je sve bolji i
bolji u odnosu na devojčice, pa je krajnje vreme da se po tom
pitanju nešto preduzme.
Postavlja se i pitanje da li Žiri, sledeći precizne kriterijume
ocenjivanja kandidata, traži buduće ili - već formirane igrače.
Uprkos ovoj činjenici, Žiri je u ovom jubilarnom izdanju Prix
de Luasanne učinio sve da testiranje i procenjivanje kandidata
bude prijatno i teče bez teškoća.
U cilju popularizovanja Takmičenja Prix de Lausanne van
Evrope, 2011. godine su organizovani masterklasovi u SAD,
Australiji, Japanu, Bazelu i Amsterdamu. To će biti slučaj i ove
2012, ali je umesto Amsterdama izabran jug Francuske.
Po završetku takmičenja, organizovan je gala koncert u znak
proslave jubileja, na koji je pozvano 17 nekadašnjih pobednika.
Ne samo da su igrači uživali u performansu, već je i publika
uživala u divnim igračima koje svet danas ima.
prevela: Marijana Komljenović
Dobitnici nagrada za 2012. godinu
(finalisti, stipendije i staž):
Madoka Sugai,
Japan,Sasaki Ballet Acedemy,Yamato (17 godina)
Hannah Bettes,
SAD, Next Generation Ballet Patel Conservatory,Tampa (15 g.)
Edson Barbosa,
Brazil,Grupo Cultural de Danca-Ilha,Rio de Žaneiro (17 g.)
Nikolaus Tudorin,
Australija,Tanz Akademie, Cirih (partnerska škola, 18 godina)
Michael Grünecker,
Nemačka,Tanz Akademie, Cirih (partnerska škola,18 godina)
Sonia Vinograd,
Španija, Institut del Teatre, Barselona, Conservatori Professional de
Dansa(16 godina)
Le Wang,
Kina, Beijing Dance Academy (17 godina)
Mingxuan Wang,
Kina, Shanghai Dance School (partnerska škola, 17 godin)
Nagrada za najbolje izvedenu savremenu varijaciju:
Sugai Madoka, Japan
Nagrada za najboljeg švajcarskog kandidata:
Michael Grünecker, Nemačka
Nagrada publike
Hannah Bettes, SAD
Članovi Žirija jubilarnog Prix de Lausanne 2012:
Jean Christophe Maillot,
predsednik, Ballets de Monte Carlo (nagrađen 1977.)
Darcey Bussell,
The Royal Ballet, London (nagrađena 1986.)
Sue Jin Kang,
Štutgart balet, Nemačka (nagrađena 1985.)
Nancy Raffa,
ABT, Njujork (nagrađena 1980.)
Emma Sandall,
Ludwig Dance Company, Australija (nagrađena 1994.)
Miyako Yoshida,
The Royal Ballet, London (nagrađena 1983.)
Jose Martinez,
National Danca Company of Spain, Madrid (nagrađen 1987.)
Goyo Montero,
Staatstheater Nuernberg Ballet, Nemačka (nagrađen 1994.)
Frederic Olivieri,
* * *
Predsednik Prix de Lausanne je gospođa Bet Krasna (Beth
Krasna).
Od 01. marta 2012. umetnički direktor Prix de Lausanne biće
gospođa Amanda Benet (Amanda Bennett, SAD).
GREGORY BATARDON
Dance Department and Ballet School, Academia Teatro alla
Scala, Milano (nagrađen 1977.)
Orchestra 56/58 (141)
By: Jenny J.Veldhuis
Prix de Lausanne 2012
40th International ballet competition for young dancers
Theatre de Beaulieu, January 29 – February 4, 2012
T
he organisation decided to give this 40th birthday a special glamour. As far as the Jury was concerned nine former winners were invited, going back as far as 1977.
Likewise the teachers, Stefanie Arndt in 1983, Patrick Armand
in 1980 both classical Ballet and Todd Williams, the modernteacher was from 1990.
The present Artistic Direktor Wim Broeckx was finalist in
1980, hence all of them were familiarwith the organsiation,
even if rather a lot has changed.
Originally the Prix de Lausanne,f ounded by Philippe and
Elvire Braunschweig in 1972, was meant for students from
private schools to win a scholarship for one year study at a
renowned vocational Balletschool. At the very first Prix in
January, 1973, approximately 40 kandidates arrived for a four
days session, including a classical Balletclass, and, at the spot
to learn a classical variation and a at home prepared a solo
from the classical repertoire. The event took four days,and
after the third day, semi-finalist were chosen to dance in the
finals on day 4. In all there were three scholarship, but even
then the jury was surprised by a very talented candidate,who
was ready to go on stage and did not need a scholarship anymore. On the spot, the Jury decided on a ”Special Jury Price, to
go to Tom van Cauwenbergh from Antwerp and became this
price the ”Medaille d’Or” which was won in 1976 by Tom’s
brother, Ben van Cauwwenbergh.
Soon vocational schools got interested,but they did not need
a scholarship and two more prices, the “money-prices” and
the ”professionel Prices” were invented. Both were meant for
those,studiing at a vocational school. The Braunschweigs also
discovered there were 15-year-olds, very talented,but technically not strong enough to enter the finals. Thus two”Hopeprices”were added.
Unfortunately all these prices dissappeared in 2003, and
now there are 8 prices, to choose a scholarship or an
Apprenticeship.
Over the years many changes took place,such as the”finals in
New York in 1985, Tokyo in 1989 and Moscow in 1995, in
order to make the Prix known outside Europe.
The result being,the entrance of kandidates from Asia, which
of course, owing to their culture, language and education, differ a great deal from schools in Europe.
In 2004 it was finally understood,not all the candidates
schould be in the same class and it was arranged one class for
15/16 and one for 17/18 year-olds, boys and girls seperately.
It is however not understandable,why no-one has up to now,
acknowledged, these two different age-groups should not be
tested on the same Ballet-lesson. Every teacher is aware of the
fact, 15/16 year-olds have not yet learned certain steps.The
same applies for Modern-Dance.
As from 2000 the classical - and the modern Variations were
listed and were the candidates coached by soloists for classical
and the choreografer for modern.
(142) Orchestra 56/58
The registration changed in 2006 to sending a DVD. A special artistique committee was founded to select those to participate.
Also a Health-check had to be send on registration.
In the meantime a group of so-called ”Partnerschools” of
which there are presently 29 can now offer a scholarship to
those,who did not reach the finals. Likewise, the PartnerCompanies can offer an Apprentice-ship. In fact this is an
international auditon for acceptation in a school, or a company, for those who did not reach the finals.
In the meantime,there are all together 8 prices to win,plus the
best Swiss, modern-dance and the audience-price.
The “Medaille d’Or”which was a sign of recognition of talent,
does not exist anymore. Instead the first price-winner, now
recieves also a medal.
From the 232 applying kandidates this year, from which 51
came from Europe. Out of these only 14 were accepted to
particpate, one being the only participant from Great Britain,
4 reached the finals,and only two won a price.
It was interesting to discover, from the 29 Partner-schools,
22 entered kandidates, out of which 15 were foreign students.
This leaves the question, why did they not enter those students, who, had started with them from age 10/11 and came
from their own country.
It would be interesting to find out,why the European schools
do not enter their students anymore
It was also interesting to discover, that among the winners,
there were only one age 15, one age 16, whereas 17 year, there
were 4 and two age 18.
Over the years one Dance very much alive. Today it is either
technique or gymnastics. As already mentioned in earlier years,
the level of the boys is much better, than that of the girls and
it is high time,something gets done about that.
Also it is a question whether the Jury is looking for potential
or ready-made dancers.
In spite of the fact, this Jubileum-Jury did everything to make
the Tests pleasant and without strain.
In order to introduce the Prix de Lausanne, outside Europe,
in 2011 Masterclasses were organised in the USA, Australia,
Japan, Basel and Amsterdam. In 2012 this will be repeated, but
instead Amsterdam, the South of France has been chosen.
After the competition was over,to celebrate the Jubileum,a
Gala-performance was organised, to which 17 former winners were invited.
Not only the dancers enjoyed this performance, the audience
was convinced of the wonderful dancers, we have today.
GREGORY BATARDON
Orchestra 56/58 (143)
SRĐAN MIHIĆ
BELEF 2012. prezentacija Festivala koreografskih minijatura, Myth, koreografija i izvođenje Nastja Bremec i Michail Rynia, M&N Dance Company, Slovenija
(144) Orchestra 56/58
16. Festival koreografskih
minijatura 2012
The two queen souls
kor. Beatrice Paoleschi - Italija
Laura Feresin i Elsa Sabbatini
Foto: Srđan Mihić
Zadovoljstvo nam je da objavimo da je Fond „Jelena Šantić”
ove godine ustanovio POSEBNO PRIZNANJE koje se dodeljuje
za izuzetna dostignuća u oblastima kojima se Jelena bavila.
Prvo Posebno priznanje dodeljuje se
časopisu za umetničku igru ORCHESTRA
ORCHESTRA je jedini stručni časopis u našoj zemlji u celini
posvećen svim vidovima umetničke igre.
Uprkos velikim i dobro poznatim finansijskim problemima, časopis se
uporno štampa objavljujući priloge naših najboljih stručnjaka (i dopisnika)
iz oblasti teorije baleta, profesionalnih teatrologa, kritičara i baletskih pisaca, u odličnoj likovnoj opremi, sa znalačkim izborom foto-materijala i sa
rezimeima na engleskom jeziku što omogućava komunikaciju sa svetom i
širenje informacija o stanju baleta i igre kod nas.
Obuhvatajući od samog početka svog izlaženja široku problematiku i klasične i moderne igre, časopis ORCHESTRA je doprineo kvalitetnijem teorijskom i
kritičkom pristupu ovoj umetnosti i produbljenijim istoriografskim istraživanjima; stekao je veliki ugled i među domaćim i među stranim teoretičarima i
kritičarima umetničke igre i ostavio dubok trag o istaknutim ličnostima i kva-
litetnim događajima vezanim za igru na našim, ali i na svetskim umetničkim
scenama; zahvaljujući hronici, na osnovu koje se raspoznaju vrednosti, u
budućnosti se može graditi istorija umetničke igre naših dana.
Jelena Šantić je smatrala veoma značajnim pokretanje jednog ovakvog
časopisa u našoj sredini; u njemu je objavila nekoliko svojih važnih studija,
a njene kolege, saradnici i prijatelji posvetili su joj u ORCHESTRI nezaboravne stranice.
Sve su to razlozi zbog kojih časopis ORCHESTRA dobija POSEBNO
PRIZNANJE Fonda „Jelena Šantić“.
U Beogradu, 18.marta 2012.
Aleksandar
Narodno pozorište u Beogradu
Strahinja Lacković i Nikola Tomašević
kor. Ronald Savković
Foto: Jelena Janković