Preuzmi Zbornik... - Filozofski fakultet

Transcription

Univerzitet Crne Gore
Filozofski fakultet Nikšić
LIČNOST I DJELO MILOVANA ĐILASA
Zbornik radova s međunarodnoga naučnog simpozijuma
Izdavači
Univerzitet Crne Gore
Za izdavača
Prof. dr Blagoje Cerović
Redakcioni odbor
Prof. dr Blagoje Cerović
Prof. dr Bojka Đukanović
Mr Vladimir Vojinović
Tehnička obrada i naslovnica
Dalibor Vukotić
Štampa
ITP KOLO
Tiraž
300
UNIVERZITET CRNE GORE
FILOZOFSKI FAKULTET NIKŠIĆ
LIČNOST I DJELO
MILOVANA ĐILASA
Zbornik radova s međunarodnog naučnog simpozijuma
Nikšić, 2014. godine
SADRŽAJ:
Uvod....................................................................................................................... 9
Plenarna sjednica (pozdravne riječi).................................................................. 11
Prof. dr Slobodan VUKIĆEVIĆ (Nikšić, Crna Gora)
ELITA I KLASA - ĐILASOVA TEORIJA I PRAKSA
ELITE AND CLASS - DJILAS THEORY AND PRACTICE...................................................... 25
Prof. dr Srđan VUKADINOVIĆ (Podgorica, Crna Gora)
OD DOGMATE DO DEMOKRATE: MILOVAN ĐILAS - (NE)IZNEVJERENJE DJELA
DEMOCRATS TO DOGMATIC: MILOVAN DJILAS - (NON)BETRAYAL WORKS...................... 45
Dr Hubert STYS (Toruń, Poljska)
MILOVAN ĐILAS I POLSKA – WZAJEMNE INSPIRACJE
MILOVAN ĐILAS I POLJSKA – UZAJAMNE INSPIRACIJE.................................................. 57
Mr Aleksandar V. MILETI] (Београд, Србија)
МИЛОВАН ЂИЛАС НА ВЛАСТИ. ПУТ КА ДИСИДЕНТСТВУ
MILOVAN DJILAS IN STATE GOVERNMENT. THE ROAD TO DISSENT.............. 85
Novak ADŽIĆ (Cetinje, Crna Gora)
MILOVAN ĐILAS O ZELENAŠKOM POKRETU U CRNOJ GORI 1918-1929.
MILOVAN DJILAS ABOUT GREEN UP-RISING IN MONTENEGRO 1918–1929...................... 93
Borislav CIMEŠA (Cetinje, Crna Gora)
ĐILAS I CRNOGORSKI NACIONALNI IDENTITET
ĐILAS AND MONTENEGRIN NATIONAL IDENTITY.......................................................... 131
Mr Veselin-Mitko PAVLIĆEVIĆ (Podgorica, Crna Gora)
“LIJEVE GREŠKE” MILOVANA ĐILASA ILI PARTIJSKI SILOGIZAM
MILOVAN ĐILAS’S “LEFT BLUNDERS” OR THE PARTY’S SYLLOGISM.......................... 181
Doc. dr Sowa NENEZI] (Nik{i}, Crna Gora)
ПРИПОВЈЕДАЧКИ ГЛАГОЛСКИ ОБЛИЦИ У ЂИЛАСОВОЈ БЕСУДНОЈ ЗЕМЉИ
NARRATIVE VERBAL FORMS IN MILOVAN ĐILAS’ LAND WITHOUT JUSTICE...... 223
Doc. dr Miodarka TEPAVÊVI] (Nik{i}, Crna Gora)
КОМУНИКАЦИЈСКА ФУНКЦИЈА ПАСИВА У ЂИЛАСОВОМ РОМАНУ
БЕСУДНА ЗЕМЉА
THE COMMUNICATIVE FUNCTION OF THE PASSIVE VOICE
IN ĐILAS’ NOVEL FATELESS COUNTRY................................................................... 237
Prof. dr Siniša JELUŠIĆ (Budva, Crna Gora)
ĐILASOVO ČITANJE NJEGOŠA: PRO & CONTRA
ĐILAS’ READING NJEGOŠ: PRO & CONTRA.................................................................... 253
Dr Gojko ČELEBIĆ (Podgorica, Crna Gora)
SERVANTES I ĐILAS
SERVATNES AND ĐILAS.................................................................................................. 263
Mr Ana PEJOVIĆ (Nikšić, Crna Gora)
KATEGORIJE VREMENA U ROMANU CRNA GORA
CATEGORIES OF TIME IN THE NOVEL MONTENEGRO.................................................... 301
Mr Vladimir VOJINOVIĆ (Podgorica, Crna Gora)
OBLICI USMENE KNJIŽEVNOSTI U ĐILASOVOJ PRIPOVIJECI
ORAL LITERATURE FORMS IN ĐILAS’ SHORT STORIES................................................ 321
KRATKA HRONOLOGIJA ŽIVOTA I RADA MILOVANA ĐILASA........................................ 339
PRILOZI
FOTOGRAFIJE SA NAUČNOG SKUPA............................................................................... 345
ODJECI U POLEMIKAMA (FOTOGRAFIJE TEKSTOVA POLEMIKA I TEKSTOVI
POLEMIKE IZMEĐU MITKA I NOVAKA)........................................................................... 349
Milovan Đilas
1911-1995
9
UVOD
Međunarodni naučni simpozijum LIČNOST I DJELO MILOVANA
ĐILASA održan je na Filozofskom fakultetu u Nikšiću 20. i 21. aprila
2012. godine, u organizaciji Univerziteta Crne Gore, odnosno Filozofskog
fakulteta.
Sama ideja organizovanja skupa o Milovanu Đilasu, jednoj od naznačajnijih a po mišljenju mnogih i najznačajnijoj ličnosti crnogorske istorije
XX vijeka, nije pozitivno prihvaćena i u svim drugim naučnim institucijama u Crnoj Gori. Ta činjenica posljedica je brojnih kontroverzi koje su
vezivane za Đilasov život i rad a koje su uticale na to da se ni danas, vijek
nakon njegova rođenja i skoro dvije decenije od njegove smrti, grandioznoj ostavštini - publicističkoj, literarnoj, književnokritičkoj, teorijskoj,
istoriografskoj, sociološkoj, filozofskoj - ne pristupa bez emocija. Namjera
organizatora skupa održanog u Nikšiću bila je upravo ta – da se pokušaju
sagledati svi aspekti Đilasova života i rada, s isključivo naučnih i u metodološkome smislu ispravnih pozicija. Tako smo dobili zbornik radova
koji, zahvaljujući internacionalnom i interdisciplinarnom karakteru skupa
i saopštenih referata, dopunjuje bibliografiju radova, studija i zbornika o
Milovanu Đilasu. I ovaj zbornik radova je, prije svega pluralizmom tema
ali i polemičkim tonovima pojedinih referata, otišao korak dalje u izučavanju života i djela Milovana Đilasa. S tim u vezi, referati koji su se našli u
zborniku, ne predstavljaju nužno i istovremeno i stav Redakcionog odbora zbornika ili stav Organizacionog odbora simpozijuma, već prije svega
očituju jasnu želju članova i jednoga i drugoga tijela da omoguće predstavnicima različitih naučnih disciplina i oprečnim stavovima i pristupima
ovoj složenoj materiji slobodan prostor za naučnu raspravu i konstruktivnu
polemiku.
Radu naučnoga simpozijuma prethodio je niz složenih radnji. Najprije je formiran Organizacioni odbor (u sljedećem sastavu: prof. dr Blagoje
Cerović, predsjednik, prof. dr Bojka Đukanović, prof. dr Šerbo Rastoder,
prof. dr Lidija Tomić, prof. dr Savo Laušević, prof. dr Milorad Simunović,
prof. dr Slavka Gvozdenović, doc. dr Vesna Vukićević-Janković i mr Vladimir Vojinović, sekretar), koji je na sjednicama ustanovio program rada
simpozijuma, s pojedinačnim sesijama i njihovim naučnim profilacijama.
Potom se, nakon usvajanja tematskih orijentira pristupilo realizaciji marketinškoga plana Organizacionoga odbora te uspostavi kontakata s naučnicima koji su blagovremeno prijavljivali teme referata.
10
Referati su saopšteni kroz četiri sjednice simpozijuma. Skup je otvorio rektor Univerziteta Crne Gore, prof. dr Predrag Miranović, a nakon
toga uslijedila je plenarna sjednica, s pozdravnim riječima predsjednika
Organizacionog odbora simpozijuma i dekana Filozofskog fakulteta, prof.
dr Blagoja Cerovića, člana Organizacionog odbora, prof. dr Bojke Đukanović i počasnog člana Organizacionog odbora, prof. dr Džona Tredveja.
Istoga dana, u drugom, radnom dijelu zasjedanja simpozijuma, referisali
su Nikola Ivanović, prof. dr Džon Tredvej i prof. dr Slobodan Vukićević.
Tokom drugog radnog dana simpozijuma održane su takođe dvije
sjednice: prva, s referatima lingvističke, odnosno književnoteorijske, književnoistorijske i književnokritičke profilacije; i druga, s referatima istoriografske profilacije. Toga dana u radu simpozijuma aktivno su učestvovali
dr Gojko Čelebić, prof. dr Siniša Jelušić, doc. dr Sonja Nenezić, Ana Pejović, doc. dr Miodarka Tepavčević, mr Vladimir Vojinović te Novak Adžić,
Borislav Cimeša, mr Aleksandar V. Miletić i Veselin Pavlićević.
Zbornik donosi radove prihvaćenih i/ili saopštenih referata. Otud se
u samom sadržaju nalaze i tekstovi pojedinih naučnika koji zbog ranije
preuzetih obaveza nijesu bili u mogućnosti da doputuju u Nikšić u vrijeme
simpozijuma, ali čiji su referati na vrijeme prijavljeni.
U zborniku se, uz cjelovite referate čiji segmenti su bili saopšteni na
samom skupu, nalaze i kratka hronologija života i djela Milovana Đilasa,
novinski tekstovi o simpozijumu, novinska polemika vođena nakon simpozijuma i fotografije zabilježene tokom rada simpozijuma.
Ovim činom organizatori su se pridružili proslavi značajnoga jubileja
– vijeka od rođenja Milovana Đilasa.
Redakcioni odbor
PLENARNA SJEDNICA
13
Prof. dr Predrag MIRANOVIĆ (Podgorica, Crna Gora)
Rektor Univerziteta Crne Gore
Email: rektor@ac.me
POZDRAVNA RIJEČ NA OTVARANJU SIMPOZIJUMA
Poštovani dekane, uvažene kolege,
Dozvolite mi da vam se, u ime Univerziteta Crne Gore, kratko
obratim povodom otvaranja ovog značajnog naučnog skupa posvećenog ličnosti i djelu Milovana Đilasa, nesumnjivo jedne od najistaknutijih ličnosti u novijoj istoriji ovih prostora.
Varljivost ideoloških tumačenja njegovih političkih aktivnosti, raznolikost i bogatstvo njegovog književnog opusa, ali i njegov uticaj na
društvena zbivanja, danas nam ostavljaju brojne mogućnosti analize
njegove ličnosti i djela. Zapravo, danas imamo priliku da iz različitih
uglova i sa stanovišta raznolikih naučnih disciplina, sagledamo bogati
Đilasov život. Stoga, izuzetno mi je drago što će na ovom skupu biti
riječi o filozofskom, lingvističkom, književnom, istorijskom i sociološkom aspektu njegovog raznolikog djela. Posebno me raduje i činjenica da će ovaj skup okupiti i naučnike i van Crne Gore. Proučavanje
njegovog djela među naučnicima širom svijeta dokazuje poznati nam
međunarodni uticaj stvaralaštva i djelovanja Milovana Đilasa.
Kao autor čija su djela prevedena na desetine svjetskih jezika,
stvaralac obimne memoarske i pripovjedačke proze, istaknutih političkih traktata, prevodilac djela Maksima Gorkog i Miltonovog Izgublje
nog raja, Milovan Đilas nam je ostavio brojne mogućnosti za naučno
proučavanje i analizu kako društvene stvarnosti u kojoj je živio, tako i
njegove stvaralačke zbilje.
Uvažene kolege, iskreno vjerujem da ćete na ovom skupu razmijeniti iskustva i rezultate istraživanja Đilasovog djela u svoj raznolikosti
njegovih uloga - političkog mislioca, disidenta, publiciste, pisca, prevodioca, pjesnika, i dobiti snažan podsticaj za dalje bavljenje naučnim
radom.
Značajne istorijske ličnosti, sa svim bogatstvom djela kojima je
bio ispunjen njihov život, izvor su inspiracije za naučno promišljanje
i istraživanja, a dugovječnost njihovog stvaralaštva nadahnjuje i stva-
14
ralački nas povezuje sa trajnim, univerzalnim principima, koji prevazilaze ljudsku prolaznost i ograničenja. Kako je Đilas i rekao, ,,dobre
pjesme traju, kao i sve što čovjek radom i umom otme od vječnosti.
Najljepša pjesma-čovjek, ona brzo prođe i bude zaboravljena. No, tu
pjesmu čovjek nije ni ispjevao’’.
Hvala.
15
Prof. dr Blagoje CEROVIĆ (Nikšić, Crna Gora)
Dekan Filozofskog fakulteta Nikšić
Predsjednik Organizacionog odbora simpozijuma
Email: ff@ac.me
POZDRAVNA RIJEČ
Poštovani rektore, poštovani prorektore, uvaženi učesnici Međunarodnog naučnog skupa Ličnost i djelo Milovana Đilasa, uvažene koleginice i kolege, dame i gospodo.
Imam čast i zadovoljstvo da vas pozdravim u ime Filozofskog fakulteta u Nikšiću, zahvalim na današnjem prisustvu i učešću na ovom značajnom skupu. Posebno smo zahvalni svima vama koji ćete sa saopštenjima i
učešćem u radu simpozijuma doprinijeti njegovom uspješnom radu. Svima
vama, posebno gostima van Crne Gore, želim prijatan boravak na našem
Fakultetu i u Nikšiću.
Dame i gospodo, Vijeće Filozofskog fakulteta je početkom prošle godine od više naših studijskih programa dobilo, a i prihvatilo, inicijativu da
povodom 100 godina od rođenja Milovana Đilasa organizuje jedan ovakav
skup. To je i prirodno, jer se od ovog Fakulteta sa studijskim programima za istoriju, književnosti i jezike, na kome takođe postoje i studijski
programi za filozofiju i sociologiju, sa skoro poluvjekovnom tradicijom
i bavljenjem praktično svim društvenim naukama, očekivalo da i na ovaj
način posveti pažnju Milovanu Đilasu, istaknutoj istorijskoj ličnosti novijeg vremena, književniku i publicisti, prevodiocu i svjedoku praktično svih
presudnih događaja u istoriji Crne Gore i regiona u poslednjih šezdesetak
godina prošlog vijeka.
Uostalom, na više studijskih programa, u odgovarajućim disciplinama
akademskih studija, izučava se uloga i djelo Milovana Đilasa, a na relativno
mladim postdiplomskim studijama već je odbranjen jedan magistarski rad,
a izrada drugog je u toku, sa temama koje su vezane za njegovu književnu
djelatnost. Dakle, imali smo itekako motiva za organizaciju ovog skupa.
Iz objektivnih razloga nijesmo uspjeli da skup bude organizovan, kako
smo planirali, prošle godine, jer u namjeri da uključimo još neke značajne
institucije kao suorganizatore izgubili smo značajno vrijeme neophodno
za dobru organizaciju i obezbjeđenje što većeg broja kvalitetnih učesnika.
Vjerujemo da je tema skupa i danas aktuelna, tako da će ovaj skup opravdati naša očekivanja naučne javnosti u Crnoj Gori i šire.
16
Od skupa se očekuje, a to saopštenja koja ćemo u ova dva dana čuti
na Filozofskom fakultetu u Nikšiću i najavljuju, da će se nepristrasno i
naučno u akademskoj atmosferi doprinijeti dodatnom osvjetljavanju uloge
Milovana Đilasa u presudnim istorijskim događanjima na ovom prostoru,
njegovog književnog i publicističkog rada. Očekujemo nove analize i komentare njegovih poratnih kritika sistema, u čijem je stvaranju aktivno učestvovao i uticaj svega toga na dalje društvene tokove u zemlji i odjeka ovih
aktivnosti u međunarodnoj javnosti. Uvjeren sam da će zbornik radova, biti
značajna literatura u daljem izučavanju Milovana Đilasa.
Na Fakultetu je u okviru Organizacionog odbora formirano jedno uže
tijelo, koje je imalo zadatak da obavi sve potrebne, i nimalo lake poslove
oko organizacije skupa. Ovo tijelo imalo je i obavezu da na pravi način
osmisli ovaj skup, napravi kvalitetan uvid u ponuđena saopštenja i obezbijedi sve ostale uslove za uspješan rad. Vjerujem da su oni u tome uspjeli i
zahvaljujem im na uloženim naporima.
Prof. dr Bojka Đukanović, u ime ovog tijela i Organizacionog odbora
će, a i sa više kompetencija od mene, dati dodatne informacije, pa je molim
da uzme riječ, a ja vas još jednom sve srdačno pozdravljam.
17
Bojka ĐUKANOVIĆ (Nikšić)
Član Organizacionog odbora simpozijuma
Email: bojkadj@t-com.me
KRATKO PODSJEĆANJE NA
ŽIVOTNI PUT MILOVANA ĐILASA
Po hronologiji koju je sačinio Aleksa Đilas
U biografiji Milovana Đilasa1 stoji zapisano da je „bio pjesnik [i] pripovijedač, romansijer i prevodilac, publicista i politički mislilac, revolucionar, ratni komandant, državnik i diplomata, disident i politički zatvorenik. U svijetu je smatran za jednog od najznačajnijih istočnoveropskih
disidenata i kritičara komunističkog sistema. Najcitiraniji je i jedan je od
najprevođenijih jugoslovenskih autora. Nova klasa, studija u kojoj analizira komunistički poredak i ideologiju, objavljena prvi put u Sjedinjenim
Američkim Državama 1957, prevedena je na više desetina jezika u ukupnom tiražu od preko tri miliona primjeraka i od ovlašćenog Oksfordskog
foruma proglašena 1995. jednom od sto knjiga koje su najviše uticale na
kulturu Zapada druge polovine dvadesetog vijeka”.2
Milovan Đilas rođen je 12. juna 1911. u selu Podbišću kod Mojkovca.
Đilasi vode porijeklo od starijeg bratstva Vojinovića iz Župe nikšićke.
Pohađao je gimnaziju u Kolašinu i Beranama. Na Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, grupa za jugoslovensku književnost, upisao se
1929. godine. Već kao student počeo je da piše pjesme, priče, književnokritičke prikaze i kulturno-političke članke i eseje. Objavljivao ih je u jugoslovenskim listovima i časopisima.
Istovremeno je počeo i sa političkim aktivnostima. U jesen 1931. godine, bio jedan je od vođa studentskih demonstracija protiv izbora, s jednom vladinom listom. U udruženom studentskom pokretu predstavljao je
komunističku struju.
Članom zabranjene i progonjene Komunističke partije Jugoslavije i
sekretar partijske organizacije Beogradskog univerziteta postao je 1932.
��
„Kratko podsjećanje na životni put Milovana Đilasa” urađeno je po tekstu Alekse Đilasa „Hronologija života i rada Milovana Đilasa” (Beograd 2011), objavljenom na internetu (http://www.djilas.
info/HRONOLOGIJA/hronologija.html).
2 Ibid.
18
godine Uspostavio je saradnju između studentske organizacije i grupe radnika-komunista. Kada je ta radnička grupa otkrivena, i on je uhapšen - 23.
aprila 1933. Policija ga je mučila da otkrije studentsku organizaciju, ali u
tome nijesu uspjeli. Đilas je osuđen na tri godine strogog zatvora koje je
većim dijelom izdržao u Sremskoj Mitrovici. Izašao je 23. aprila 1936.
godine.
Na slobodi, angažovao se na obnavljanju i širenju partijske organizacije u Srbiji i 1937. godine postao je član Pokrajinskog komiteta za Srbiju. Te
godine na čelo Komunističke partije Jugoslavije došao je Josip Broz Tito, a
Đilas je postao član najužeg jugoslovenskog partijskog vođstva - Centralnog komiteta i Politbiroa.
Jedan je od glavnih govornika na masovnim demonstracijama 27.
marta 1941. u Beogradu protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, odnosno savezu s nacističkom Njemačkom. Kada je Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije zaključio da su stvoreni uslovi za oružanu
borbu i donio 4. jula odluku o podizanju ustanka, Đilas je upućen u Crnu
Goru radi pripremanja i pokretanja borbe protiv italijanskih okupatora.
Đilas je u Crnoj Gori ostao do novembra, kada je otišao u oslobođeno Užice i preuzeo rad u listu Borba, glavnom partijskom glasilu. Godine
1942. bio je urednik Borbe na oslobođenoj teritoriji.
Tokom rata, Đilas je sve vrijeme bio član Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije (NOV i POJ), početkom 1944. dobio je čin general-lajtnanta, a 1949. general-pukovnika.
Godine 1943. učestvovao je u pripremi odluka Drugog zasijedanja
Antifašističkog vijeća narodnog oslobodjenja Jugoslavije (AVNOJ), održanog 29. i 30. novembra 1943. u Jajcu. Ova jugoslovenska skupština, koju
je organizovalo vođstvo partizanskog pokreta, zasnovala je poslijeratnu Jugoslaviju. Đilas je bio i delegat na zasijedanju.
Milovan Đilas ušao je u Predsjedništvo Ministarskog savjeta Demokratske Federativne Jugoslavije, prvu jugoslovensku vladu, 1945, kao ministar za Crnu Goru, a zatim kao ministar bez portfelja. Početkom 1953.
godine postao je potpredsjednik vlade, a krajem iste godine predsjednik
Savezne narodne skupštine. U vladi se najviše bavio pitanjima prosvjete i
kulture.
Slijedile su brojne državničke aktivnosti: Godine 1946. učestvovao je
na preliminarnoj konferenciji mira u Parizu. Iste godine putovao je u Poljsku i Čehoslovačku u delegaciji s Titom na čelu. Zajedno s Edvardom Kardeljem 1947. u Poljskoj, učestvovao je u osnivanju Informacionog biroa
komunističkih i radničkih partija, čije je sjedište do proljeća 1948. godine
19
bilo u Beogradu. Bio je na čelu delegacije koja je januara 1948. godine
otputovala u Moskvu sa zadatkom da sa Staljinom i sovjetskom vladom
uskladi politiku Jugoslavije i Sovjetskog Saveza prema Albaniji.
Na Petom kongresu Komunističke partije Jugoslavije, održanom 1948.
u Beogradu, Đilas je izabran za jednog od sekretara partije.
U septembru 1949. godine Edvard Kardelj, kao ministar spoljnih poslova i Milovan Đilas predvodili su jugoslovensku delegaciju na Četvrtom
zasijedanju Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija u Njujorku. Pred Političkim komitetom Organizacije ujedinjenih nacija, Đilas je
održao govor protiv sovjetskih političkih i ekonomskih pritisaka na Jugoslaviju, kao i vojnih prijetnji.
U Velikoj Britaniji 1951. godine, vodio je razgovore s Klimentom
Atlijem, laburističkim predsjednikom vlade i s Vinstonom Čerčilom, u to
vrijeme vođom konzervativne opozicije.
Na sjednici oba vijeća Savezne narodne skupštine održanoj januara
1953. godine, izabran je za potpredsjednika SIV-a, uz Edvarda Kardelja,
Mošu Pijade i Aleksandra Rankovića.
Đilas je 25. decembra 1953. godine jednoglasno izabran za predsjednika Savezne narodne skupštine.
Milovan Đilas bio je u partiji na raznim dužnostima, ali je najpoznatiji
bio kao ideolog i teoretičar. U vrijeme sukoba između Sovjetskog Saveza i
Jugoslavije, koji je postao otvoren 1948. godine, on je najtemeljnije i najjasnije razvijao ideje o nezavisnosti Jugoslavije i o potrebi demokratizacije
jugoslovenske partije i jugoslovenskog društva.
U političkom eseju “Savremene teme” (Beograd: “Borba”, 1950), kritikujući sovjetsku politiku prema Jugoslaviji i zemljama Istočnog bloka, Đilas
je žestoko napadao sovjetsku birokratiju, ali je zaključio da se i u Jugoslaviji
dio komunista pretvara u birokrate i prezire narod, i da se tome valja suprotstavljati demokratskim radom s ljudima i socijalističkom zakonitošću.
Đilas je u januaru 1953. pokrenuo nezavisni mjesečnik Nova misao,
posvećen književnosti, nauci i umjetnosti. Nova misao izlazila je u 12.000
primjeraka. U njenom redakcijskom kolegijumu bili su, između ostalih,
Dobrica Ćosić, Miroslav Krleža, Skender Kulenović, Oskar Davičo i Mihajlo Lalić. Časopis je zabranjen već u januaru 1954. godine zbog Đilasove
političko-dokumentarne proze “Anatomija jednog morala”.
Nesprovođenje odluka Šestog kongresa i otpori reformama, pojačani
poslije Drugog plenuma Centralnog komiteta održanog krajem juna 1953
godine, postepeno dovode do Đilasovog ideološkog razilaženja s vođstvom
partije. Serijom članaka (tačnije, kratkih teorijsko-političkih eseja) objavljivanih u Borbi od 11. oktobra 1953. do 7. januara 1954. godine, Đilas
20
dalje razvija ideje o demokratizaciji jugoslovenskog društva i kritikuje jugoslovensku partijsku birokratiju. Zalaže se za otvoreno i javno sukobljavanje različitih političkih stavova i za reformističku i demokratsku partiju.
Smatra da borba za demokratiju treba da bude glavni cilj u razvoju socijalizma. Na Trećem, vanrednom, plenumu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, održanom 16. i 17. januara 1954. godine u Beogradu,
Tito je optužio Đilasa za “revizionizam”. Đilas je isključen iz Centralnog
komiteta. Po slobodnoj volji iz partije je istupio 19. aprila.
Zbog intervjua Njujork tajmsu u kome je kritikovao političko stanje u
Jugoslaviji i istakao potrebu postojanja opozicione partije kao činioca demokratizacije, Đilas je u januaru 1955. godine osuđen na kaznu zatvora od
osamnaest mjeseci, uslovno na tri godine, da bi već u decembru, sljedeće,
1956. godine bio osuđen na tri godine strogog zatvora zbog kritike jugoslovenskog stava neutralnosti, u odnosu na sovjetsku vojnu invaziju kojom je
ugušena revolucija u Mađarskoj. Dok je bio u Kazneno-popravnom domu
u Sremskoj Mitrovici, u Sjedinjenim Američkim Državama objavljena je
Nova klasa. Đilas je 4. oktobra 1957. izveden pred Okružni sud u Sremskoj
Mitrovici i 5. oktobra osuđen na sedam godina zatvora, u zbiru s ranijom
kaznom na devet godina.
Kao sporedna kazna, oduzeta su mu sva ratna i poslijeratna odlikovanja: Orden Narodnog heroja, Orden narodnog oslobođenja, Orden Partizanske zvezde I reda, Orden zasluga za narod I reda, Orden bratstva i
jedinstva I reda, Orden za hrabrost, kao i čin rezervnog general-pukovnika
Jugoslovenske narodne armije.
Đilas je imao i strana odlikovanja: Orden Kutuzova I stepena (Sovjetski Savez), Orden Grunvalda II stepena (Poljska), Medalju viteštva i slobode (Poljska), Orden “9. septembar 1944. godine” I stepena s mačevima”
(Bugarska), Orden Reda lava II stepena s krstom 1939 (Čehoslovačka).
Za djelo Nova klasa dobio je francusku nagradu Prix de la Liberte za
1958. godinu.
Đilas je uslovno pušten iz zatvora 20. januara 1961. godine.
Ponovo je uhapšen 7. aprila 1962. godine zbog knjige Razgovori sa
Staljinom i osuđen 14. maja na pet godina zatvora. Ova kazna mu je sabrana s prethodnim kaznama, tako da je konačna osuda bila na kaznu zatvora
od trinaest godina.3 U to vrijeme Jugoslavija se i pored zvanične politike
nesvrstanosti približavala sovjetskom bloku.
Oslobođen je 31. decembra 1966. godine, bez uslova, osim petogo3 Član 320 Krivičnog zakonika po kome je Đilas suđen za odavanje službenih tajni uveden je 17.
marta upravo da bi se njemu sudilo i u svjetskoj javnosti dobio je podrugljivi naziv “Lex Djilas”
(vidi: http://www.djilas.info/HRONOLOGIJA/hronologija.html).
21
dišnje zabrane da daje bilo kakve izjave ili da bilo šta objavljuje. Nije se
pridržavao ove zabrane.
Godine 1968. tokom boravka u Velikoj Britaniji, objavljivao je članke
u Tajmsu i dao televizijski intervju o sovjetskom imperijalizmu kao opasnosti za Jugoslaviju. Držao je i nekoliko predavanja, uključujući i jedno
na Univerzitetu Oksford. U Sjedinjenim Američkim Državama bio je gostujući profesor na Vudrou Vilson školi javnih i međunarodnih poslova na
Univerzitetu Prinston.
Kuća slobode, koju je 1943. godine osnovala Elinor Ruzvelt, supruga
predsjednika Frenklina Ruzvelta, radi borbe za mir, demokratiju i ljudska
prava u Sjedinjenim Američkim Državama i svijetu, dodijelila mu je Nagradu slobode za 1969. godinu.
Zajedno s Andrejom Saharovim, Aleksandrom Solženjicinom, Eženom Joneskom, Josifom Brodskim i drugima Đilas je jedan od pokretača
1974. godine časopisa Kontinent, posvećenog književnim, socijalnim, političkim i religijskim temama zemalja Istočne Evrope i Sovjetskog Saveza.
Časopis je izlazio u Zapadnoj Evropi na engleskom, njemačkom, francuskom, ruskom, i još nekim evropskim jezicima. Đilas je bio i član međunarodnog redakcijskog odbora i povremeni saradnik.
Septembra 1979. godine pokrenuo je, s Mihajlom Mihajlovim, Dragoljubom Ignjatovićem i Momčilom Selićem, prvi jugoslovenski samizdat
Časovnik, umnožen na geštetneru, u kome je objavio svoje priče “Rat” i
“Gubavac”, ali je ovaj zbornik odmah zabranjen i primjerci zaplijenjeni, a
Đilas je od sudije za prekršaje osuđen na novčanu kaznu.
Godine 1980. počeo je da sarađuje s Našom reči, srpskim demokratskim mjesečnikom koji je izlazio u Londonu i čiji je urednik bio Desimir
Tošić, jedan od vođa omladine Demokratske stranke prije Drugog svjetskog rata, a od 1996. potpredsjednik Demokratskog centra.
Od 1954. do 1988. godine Đilas nije mogao da objavi u Jugoslaviji
nijedan svoj politički ili literarni tekst, pa čak ni prevod velikog engleskog
spjeva Izgubljeni raj Džona Miltona - na kome je radio tri godine. Časopis
Savremenik prihvatio je u ljeto 1972. da objavi njegovu pripovjetku „Gubavac”, ali je zbog javnih političkih pritisaka morao da odustane. Slično se
dogodilo i sa studijom Njegoš.
Većina Đilasovih djela objavljena je u inostranstvu na više jezika. On
je objavio i preko stotinu članaka i eseja u zapadnoevropskim i američkim
novinama i časopisima, i dao brojne intervjue zapadnim sredstvima javnog
informisanja. Pisao je do kraja života.
Umro je 20. aprila 1995. i sahranjen je u roditeljskoj grobnici u rodnom selu Podbišću.
22
Osam general-pukovnika i general-potpukovnika u penziji, nosilaca ordena narodnog heroja, Svetozar Vukmanović Tempo, Savo Drljević,
Boško Đuričković, Veljko Kovačević, Vojo Kovačević, Gligo Mandić, Vojo
Nikolić i Vlado Šćekić, napisali su zahtjev da se Đilasu vrate odlikovanja
pošto su njegova suđenja i kazne bile zasnovane na ideološkoj, a ne na
pravnoj osnovi. Poslali su ga maja 1990. Predsjedništvu SFRJ, ali im je saopšteno da je zahtev odbijen. Obratili su se s istim zahtjevom 1992. godine
akademiku Dobrici Ćosiću, predsjedniku Savezne Republike Jugoslavije,
ali ponovo bez ikakvih rezultata.
Milovan Đilas dobio je nekoliko počasnih doktorata, a Akademija humanizma iz Sjedinjenih Američkih Država, dodijelila mu je na svom osnivanju 1983. godine titulu Laureata Humanizma.1
Za prevod spjeva Džona Miltona Izgubljeni raj dobio je nagradu “Miloš N. Đurić” za 1989. godinu, koju dodeljuje Udruženje prevodilaca Srbije. Roman Crna Gora uvršten je u ediciju dvadeset najznačajnijih crnogorskih romana, a roman Izgubljene bitke bio je u najužem izboru za NIN-ov
roman godine 1994.
Život i rad Milovana Đilasa tema su desetina diplomskih i magistarskih radova, kao i doktorskih disertacija u svijetu.
O Đilasovim djelima pisali su ugledni književni kritičari i književnici: Zoran Gavrilović, Vasilije Kalezić, Borislav Mihajlović Mihiz, Nikola
Milošević, Predrag Palavestra, Živojin Pavlović, Branko Popović, Milisav
Savić, Brana Crnčević i drugi.
Mada je za svoj književni rad Milovan Đilas dobio velike pohvale, opšte je mišljenje da je vrednovanje ne samo njegovog književnog djela, već
i proučavanje njegovog života i rada u cjelini, tek na početku.
1 Među laureatima bili su Karl Poper, Andrej Saharov, Frensis Krik.
SAOPŠTENJA
Prof. dr Slobodan VUKIĆEVIĆ (Nikšić, Crna Gora)
Email: vukicevic@t-com.me
25
UDK 316.344.42
Apstrakt: Naučno razumijevanje dinamike savremenih društava ve
zano je za kardinalna pitanja: koji su to bitni strukturni elementi i na bazi
čega se odvija njihovo spajanje koje karakteriše karakter društvenih pro
mjena u cjelini; koji su to društveni akteri koji presudno utiču na intenzitet
i smjer društvenih promjena; kakav je odnos strukturnih promjena i druš
tvenih aktera; kakav je odnos unutrašnjih i spoljnjih faktora promjena; da
li ovi elementi imaju klasni karakter; kakva je uloga elite u društvenim pro
mjenama savremenih društava? Đilasova kritička analiza klasnog karakte
ra socijalističkog sistema predstavlja izvanrednu osnovu za razumijevanje
suštine društvenih procesa u postsocijalizmu.
Đilas kao istinski kreator ontološkog izraza elite, pravovremeno,
smjelo i hrabro pokazuje kako se profesionalni sloj upravljača konstituiše
kao Nova klasa. On time ostaje dosledan istinskoj eliti, svom kreativnom
saznajnom duhu čija svijest pravovremeno dolazi do savjesti i etici odgo
vornosti za posledice svog djelovanja.
Ključne riječi: elita, klasa, monopol nad znanjem o društvu, vlast,
eksploatacija, socijalizam, postsocijalizam, elitni disident.
I Teorijski pristup
1. Aktuelnost rasprave o odnosu elite i klase
Savremeno društvo se nalazi u nezapamćenoj dinamici. Razumijevanje ove dinamike vezano je za kardinalna pitanja:
1. koji su to bitni strukturni elementi i na bazi čega se odvija njihovo
spajanje koje determiniše karakter društvenih promjena u cjlini;
2. koji su to društveni akteri koji presudno utiču na intezitet i smjer društvenih promjena;
3. kakav je odnos strukturnih promjena i društvenih aktera;
4. kakav je odnos unutrašnjih i spoljnih faktora promjene;
5. da li ovi elementi imaju klasni karakter;
6. kakva je uloga elita u društvenim promjenama.
26
Slobodan VUKIĆEVIĆ
U svakom konkretnom društvu odvija se specifičan spoj strukturnih
pomjena u političkoj, ekonomskoj i kulturnoj sferi i društvenih aktera s
obzirom na njihove karakteristike, spremnosti i sposobnosti da kreiraju i
prate strukturne promjene. Zbog toga, odgovor na postavljena pitanja nije
moguće dobiti na uopštenoj ravni. U pitanju je ontologija društva u kojoj,
ne bi trebalo, a dolazi do dominantnosti pojedinih elemata čime se narušava skladni razvoj društva. Kad monopolsku poziciju zadobiju politika i
ideologija, politička elita postaje glavni akter društvenih promjena.
Ovo posebno važi za postsocijalizam koji nasleđuje socijalizam kao
društvo koje se urušilo samo od sebe. Ako se socijalistički društveni sistem
urušio sam od sebe i iznenada, nameće se logički ontološko pitanje:
- da li ima već konstituisanog društvenog aktera koji će dominantno uticati na izgradnju novog društva;
- sa kojim strukturalnim pretpostavkama se može računati u izgradnji novog društva;
- koji tip novog društva možemo očekivati na bazi odnosa istaknuta
dva faktora: društvenih aktera i strukturalnih pretpostavki.
Idealno tipski, na bazi temeljnog znanja o društvu, možemo postaviti
opštu hipotezu:
Izgradnja kompetitivnog društvenog sistema kao osnove prevladavanja statičnosti socijalističkog sistema je osnovni cilj postsocijalističke transformacije društva.
Izvedene, ili, posebne hipoteze:
1. Ostvarenje naznačenog cilja nije moguće bez konstituisanja elite
(političke, ekonomske, kulturne) kao glavnog aktera izgradnje kompetitivnog društvenog sistema;
2. Konstiruisanje elite u postsocijalizmu moralo se zasnivati na transformaciji elite socijalističkog društva u novu elitu orjentisanu na
izgradnju novog društva koje će statički karakter socijalizma prevladati zasnivanjem dinamičkog društva sa kompetitivnim društvenim sistemom;
3. Nova elita neće imati klasni karakter, već kreativni karakter društvenog aktera usmjeresnog na progresivni razvitak čitavog društva,
niti će samu sebe orjentisati u pravcu klasne samoreprodukcije, a to
znači redukovanje na političku-birokratiziranu elitu;
4. Svi slojevi postsocijalističkog društva: radništvo, seljaštvo, omladina, intiligencija, sve organizacije – političke, profesionalne, sindikačlne i druge biće jednako zainteresovcane da prihvate i dadu
podršku novoj eliti kreativnog karaktera;
27
5. Svi društveni akteri postsocijalističkog društva će podržavati socijalnu ekonomiju kao „živčani“ sistem kompetitivnog društva koji
daje izglede svim građanima da ispoljavaju svoje sposobnosti i
vlastitim djelovanjem ostvaruju svoje interese, želje i ciljeve.
2. Teorijska operacionalizacija klase i elite
Testiranje navedenih hipoteza na bazi teorijskih određenja klase i elite
2.1 Klasa kao analitička kategorija
Imajući u vidu veoma složene i izuzetno brze promjene u savremenom
društvu, u nauci su prisutna stanovišta da je pojam klase izgubio analitički
značaj i upotrebljivost u sociološkim istraživanjima. Sociološka empirijska
istraživanja, zasnovana upravo na klasnom pristupu, cjelovito zahvatajući ekonomske, političke i kulturne procese pokazuju da je pojam klase,
kako sa stanovišta metodološkog pristupa, tako i sa stanovišta metodološke
provjere, veoma upotrebljiv. Ovim pristupom se otkrivaju ograničenosti
parcijalizovanih pristupa koji objašnjenje društvenih promjena zasnivaju
na izolovanim faktorima neoliberalne ekonomije: tržišta, profita, apstraktne slobode pojedinca, radnih uslova, zaposlenja, političkih orjentacija i
sl. Očigledne negativne posledice i duboke krize koje proizvode ovakvi
pristupi, njihovi zastupnici pokušavaju riješiti istim onim sredstvima koja
su se pokazala katastrofalnim. Njihova svijest ne dolazi do savjesti o odgovornosti za katastrofalne posledice koje njihovi programi, otuđeni od
same ljudske prirode i prirode ljudske zajednice, proizvode u čitavom svijetu. Van domašaja, teorijskog i praktičnog, ostaje cjelovitost društvenih
procesa koji bitno uslovljavaju sve parcijalne elemente i njihov uticaj na
položaj čovjeka na tržištu, sticanju profita, biznisu i svim drugim aspektima društvenog života i rada. Bez ove cjelovitosti, sadržane u načinu proizvodnje društvenog života, nije moguće objasniti ni jedan vid diferencijacije u društvu, pogotovo ne, odgovoriti na pitanje: da li je diferencijacija
imala klasni karakter i da li diferencijacija koja se odvija u svaremenim
uslovima društvene promjene ima ili nema klasni karakter, tj. da li se odvija
pod monopolskim vlasništvom vladajuće klase nad uslovima društvene
reprodukcije bazirane na određenom tipu svojine? Da li se održavaju
uslovi suštinski nejednake raspodjele „rijetkih resursa“ (zemlje ili kapitala
(ekonomskog, političkog i kulturnog) u vidu monopola jedne grupe (klase) nad njhima, iskjlučujući druge grupe?
Odgovor u oba smisla ima poseban značaj za postsocijalističko društvo, bilo da se radi o relacionoj shemi (odnosa u proizvodnji – svojina,
28
vlasništvo, kontrola, autonomija, eksploatacija kao središnji elemenat klasnog odnosa) ili hijerarhijskoj (društvena pokretljivost). Odgovor ne bi
bio potpun niti bi imao smisla bez identifikovanja glavnog-dominantnog
društvenog aktera koji bitno utiče na „pravila igre“na čemu počiva karakter načina proizvodnje društvenog života, tj. društvenog sistema.
Razvlašćivanje kolektivno vlasničke klase socijalizma je suštinski
društveni odnos postsocijalističke transformacije društva, a on je vezan za
promjenu društvene-državne svojine. Čime je taj proces uslovljen strukturalno u smislu bitnih elemenata koji ga determinišu i djelatno u smislu djelanja društvenih aktera (kolektivnih i individualnih)? Sa ova dva
elementa, klasa i klasno struktuiranje društva obuhvata se kao istorijski
fenomen i stvara pretpostavku sociološkog razumijevanja, tumačenja i
objašnjenja konstituisanja svojine kao klasnog odnosa. Jedino na taj način
se može sociološki istražiti i objasniti inverzija socijalističke državnedruštvene svojine od strukturalnog faktora ukidanja klasnih odnosa u
društvu u faktor klasnog raslojavanja društva uz obaveznu idetifikaciju djelatnog faktora, tj. dominantnog društvenog aktera te inverzije.
Ili, kud ide postsocijalistička transformacija društva: da li ukidanju klasne
strukture, ili, nastajanju nove klasne strukture i kakve. Cjelovito se mora
pratiti neistorijskim regresivnim metodom klasna diferencijacija u procesu svojinskog konstituisanja načina proizvodnje društvenog života i posebno u procesu vlasničke strukturacije društva. Time dobijamo uvid u struturalni i djelatni nivo konstituisanja načina proizvodnje društvenog života sa
identifikacijom osnovnih društvenih aktera (grupa) koji imaju dominantnu
poziciju u kontroli bazičnih uslova reprodukcije društvenog sistema.
Sa sociološkog stanovišta i teorijsko metodološkog pristupa, bitno je
ovdje imati u vidu da relacija dominacija/podređenost predstavlja:
1. posebnu sociološku činjenicu kada je u pitanju svojina kao institucionalizovana i institucionalizujuća kategorija;
2. posebnu sociološku činjenicu u uspostavljenoj vlasničkoj strukturi i
odnosima vlasništva.
3. na bazi ove dvije činjenice možemo dalje ispitivati interferenciju
ekonomskog, političkog i kulturnog podsistema sa stanovišta klasne
strukture i klasnog djelanja;
4. diferencijacija ove dvije sociološke činjenice omogućava precizan
teorijsko-metodološki pristup i egzaktnu teorijsko-metodološku
provjeru u izučavanju klasa i klasnog djelanja (pojedinaca, institucija – parlamenta, vlade, sudstva i dr.);
5. očigledno, klasna diferencijacija je najdirektnije vezana za osnovu
29
prisvajanja, tj., za svojinu koja je pretpostavka vlasništva i vlasničke klasne, ali i unutarklasne diferencijacije u konkretno-istorijskom
društvu;
6. unutrašnja granica klasne diferencijacije vladajuće klase a koja
rezultira odgovarajućom vlasničkom strukturom nalazi se u karakteru svojinskih odnosa u kojem je izražena sistemska međuzavisnost
(uzajamna uslovljenost ekonomske, političke i kulturne dominacije,
odnosno podređenosti) što na globalnom planu rezultira podjelom
na dvije antagonističke društvene klase;
7. unutrašnja granica klasne diferencijacije potčinjene klase zadata je
opštim interesom i sposobnim i spremnim društvenim akterom da
se način reprodukovanja društvenog života, apsolutno determinisan
postojećim tipom konstituisanih odnosa svojine: posjedovanja, prisvajanja, raspodjele i razmjene promijeni , tj. da se pronađe alternativno moguć drugi način proizvodnje društvenog života.
1.2 Elita kao analitička kategorija
Bez obzira na različite pristupe o individualnim i kolektivnim akterima, nasporno je da je elita jedan od ključnih aktera društvenih promjena.
Zbog toga je značajno uzeti u obzir pojedine elemente koje ističu različiti
pristupi individualističkog i strukturalnog karaktera kao što su: individualna svojstva članova elite (individualistički pristup), ili, u strukturalnom
pristupu: položajni (pripadnost eliti se zasniva na zauzimanju položaja na
vrhu različitih hijerarhija – politička, ekonomska , vojna, kulturna i dr), resursni (za pripadnost eliti neophodno je raspolaganje znatnom količinom
određenih resursa u(organizaciono-administrativni resursi, znanje, harizma
i sl.).
Sociološki zahvat ontološke cjeline elite, strukturalne i unutarstrukturalne, pretpostavlja uključivanje svih elemenata individualističkog i
strukturalnog pristupa. Tako se mogu egzaktno identifikovati strukturalne i
unutarstrukturalne granice djelovanja elite, pokazati koje su granice cjeline
elite, ali i granice pojedinih podstruktura, naročito tipova elite: političke,
ekonomske i kulturne elite. Polazeći od toga da su elite nesvodive na zbir
pojedinaca, već da su posebni kolektiviteti, Lazić konstatuje: „U tom smislu, elite se određuju kao društvene grupe koje posjeduju koincentrisanu
kontrolu nad akumulisanim resursima, i to resursima koji su neophodni
za reprodukciju osnovnih pretpostavki (podvukao S.V.) na kojima počiva dati način proizvodnje društvenog života (ili način proizvodnje koji se
30
unutar datog društvenog poretka pojavljuje kao istorijski moguć, alternativan, konkurentski), te koje aktivno učestvuju u reprodukciji tih pretpostavki...“(43). Razvijajući ovakvo određenje elite dalje Lazić konstatuje:
„Ono što se sada želi pokazati jeste da je, na konceptualnom planu odnos
klase i elite istorijski promenljiv,(podvukao S.V.), a zatim i to da bi bilo
pogrešno kada bi se ova dva pojma međusobno svodila (podvukao S.V.)
(na način da se, npr., elita shvati samo kao uži pojam, u odnosu na klasu kao
širi pojam, tako da elita prestavlja viši deo klase itd.) ili , kada bi se uzimali
kao međusobno isključivi (podvukao S.V.) pojmovi“ ( Lazić, 2011,45).
Sve ovo ne znači opravdanost u zanemarivanju individualističkog
prostupa razumijevanju elite. Jer, kolektivno djelovanje nužno uključuje
i odnos prema individualnom djelovanju članova elite koje se zasniva
na individualnim svojstvima njenih članova. I ne samo da uključuje, nego
je ovaj odnos bitan katalizator unutarstrukturalnih granica i ukupnog
djelovanja elite. On pokazuje najjasnije na kojim osnovama se održava
cjelina elite i posebno na kojim osnovama se održavaju podstrukture elite- politička, ekonomska, kulturana i na kraju kakav je njihov međusobni
odnos.
Za sociološko izučavanje odnosa klasa i elita značajno je imati u vidu
sledeće:
1. klase imaju jednosmjeran odnos prema dominantnom načinu proizvodnje društvenog života: vladajuća klasa je usmjerena na njegovo
održavanje, a podređena klasa na njegovu promjenu;
2. elite nemaju jednosmjeran odnos prema dominantnom načinu
proizvodnje društvenog života, određeni vidovi njihovog djelovanja su usmjereni na njegovo održavanje, a neki na promjenu, što je
posebno izraženo kod pojedinih elita (politička, upravna, sudska,
policijska,vojna ekonomska, medijska, kulturna, akademska i dr.) i
osnova pripadnosti eliti: sposobnost, moć, vlast, kontrola nad resursima i dr;
3. prema tome, elite moramo sociološki izučavati na osnovu njihovog
odnosa prema načinu proizvodnje društvenog života, a to znači,
istovremenog odnosa i sa vladajućiom i sa podređenom klasom, jer
one ne predstavljaju samo hijerarhijski vrh jedne klase;
4. interesi klasa i elita, s obzirom na bitne razlike njihovih ontoloških
struktura, ne mogu biti jedinstveni: jedinstvo njihovih interesa je u
obrnutoj srazmjeri s obzirom na nivo apstrakcije – na najvišem
nivou apstrakcije jedinstvo njihovih interesa je najmanje;
5. na ravni konkretno-istorijskog društva djelovanje elita je najznačaj-
6.
7.
8.
9.
31
nije u procesu izgradnje osnovnih pretpostavki ( u koje ja ubrajam prije svega svojinu) kontrole nad akumulisanim resursima, ili,
izgradnje pretpostavki alternativnog načina proizvodnje vladajućem
načinu proizvodnje;
idealnotipska unutarnja granica elite zadata je generalnom potrebom njenog djelovanja u smjeru progresivnog razvitka društva;
opšta unutrašnja granica elite sadrži zakonitosti cjeline, ali i posebne zakonitosti pojedinih djelova kao što su: politička, ekonomska,
kulturna elita, u kojima se pojavljuju različiti odnosi prema generalnoj potrebi progresivnog razvitka društva, a time i prema postojećem načinu proizvodnje društvenog života – kritički i nekritički.
naznačene diferencijacije upućuju i na identifikovanje različite
uloge elite u (klasno) strukturno stabilnom društvu i društvu u procesu transformacije postojećeg i izgradnje novog društvenog sistema (načina proizvodnje društvenog života) kao što je slučaj sa postsocijalističkim društvom u kojem elita vodi proces transformacije
i proces samoreprodukcije same elite sa karakteristikama prerastanja u (vladajuću) klasu;
elita se u postsocijalizmu konstituiše kao društvena grupa pri če
mu, treba razlikovati proces konstituisanja kada je u pitanju svo
jina(vrsta resursa) i proces konstituisanja kada je u pitanju vlasni
štvo(vrsta resursa), jer na toj razlici jedino možemo egzaktno pratiti
da li elita ostaje na pozicijama svoje generičke suštine zadovoljavanja potrebe progresivnog razvoja društva, ili, proces konstituisanja
dobija klasni karakter koji znači pretvaranje elite u novu (vladajuću) klasu;
3. Idealni tip klase i elite
Na bazi teorijskih saznanja i empirijskih socioloških istraživanja značajno je dati idealnotipsko određenje klase i elite u cilju preciziranja teorijsko-metodološkog pristupa i metodološke provjere u sociološkom izučavanju ova dva bitna društvena fenomena.
3.1 Idealni tip klase
Prethodna analiza upućuje na prihvatljivost stava da je za izučavanje
klasa, u strukturalnom i djelatnom smislu, neophodno razlikovati sledeće
analitičke okvire:
32
„a) globalni okvir načina proizvodnje društvenog života;
b) okvir društvenoistorijskog sistema;
c) okvir konkretnog istorijskog oblika reprodukcije određenog društva;
d) okvir svakodnevnog života pojedinaca koji čine neku društvenu grupu (klasu)“. (Lazić, 2011, 29).
Izdvajanje ovih analitičkih okvira obezbeđuje teorijsku i metodološku
egzaktnost u idntifikovanju opštih i posebnih društvenih zakonotosti koji se
odvijaju na svim nivoima društvene zbilje klasnog strukturiranja i klasnog
djelovanja. Tako se, recimo, na analitičkom nivou društveno istorijskog
sistema u formi društvenih odnosa izdvajaju:
- svojinska podjela;
- podjela političke moći;
- podjela kulturnih resursa.
Unutarklasno jedinstvo se održava na nivou načina posjedovanja, prisvajanja, raspodjele i razmjene time što vladajuća klasa hoće da obezbijedi
svoju monopolsku poziciju, a potčinjena klasa da se oslobodi podređenog
položaja. Unutar klasna diferencijacija vladajuće klase se javlja na bazi
ostvarenog vlasništva, ali ona ne prelazi granicu koja bi značila promjenu svojine kao načina proizvodnje društvenog života. Unutarklasna
diferemcijacija podređene klase ne prelazi granicu koja je određena potrebom ove klase da se izmijeni postojeći način proizvodnje društvenog života.
Klasno jedinstvo se može operacionalizovati u sledećim idealnotipskim elemenatima:
- životnim i radnim uslovima u kojima se klasa reprodukuje kao po
sebna društvena grupa;
- zajedničkim interesima koji se formiraju pod uticajem sličnih životnih uslova;
- podsticaju za jedinstvenu klasnu akciju, tj. klasno djelanje kao
unutrašnje povezan niz aktivnosti klase kao cjeline, usmjerenih na
održavanje ili ukidanje dominantnog načina proizvodnje društvenog
života, prije svega kroz institucije sistema kao i na druge načine;
- sličnom svakodnevnom iskustvu;
- približno jednakim životnim šansama;
- jedinstvenoj društvenoj svijesti i sistemu vrijednosti.
Svi ovi elementi u sociološkoj ravni zahtijevaju posebno izučavanje
i objašnjenje u kontekstu svojine, a posebno u kontekstu vlasništva, još
konkretnije rečeno, ni jedan od ovih elemenata se ne može sociološki objasniti samo na bazi svojine kao konstituisanog odnosa posjedovanja, prisva-
33
janja, raspodjele i razmjene, niti samo na bazi vlasništva kao neposrednog
posjedovanja resursa ekonomskog, političkog i kulturnog kapitala. Rekonstrukcija pripadništva pojedinca klasi (grupi) može se sociološki egzaktno
izvesti i objasniti samo na bazi ove diferencije.
3.2 Idealni tip elite
Idealnotipska unutrašnja granica elite jeste potreba progresivnog razvoja društva, iz čega proizilazi njen odnos prema postojećem načinu proizvodnje društvenog života. Na tome se temelji bitna razlika klase i elite.
Proces unuterelitne diferencijacije elite (na političku, ekonomsku, kulturnu elitu i u okviru njih) se odvija na bazi odnosa:
- prema potrebi progresivnog razvoja društva;
- prema postojećem načinu proizvodnje društvenog života (kritički,
nekritički, apologetski) i njegovoj klasnoj strukturi iz čega proizilazi diferenciran odnos prema vladajućoj i potčinjenoj klasi, njihovim
potrebama i djelovanju;
- prema strukturi vrijednosti i interesa koje zastupaju – individualnih
i kolektivnih;
- prema različitom odnosu pojedinih elita – političke, ekonomske i
kulturne na individualnom i kolektivnom nivou tako da opšta unutarelitna granica pored zkona cjlkine sadrži i posebne zakone njenih
podstruktura;
- ključna uloga elite se najznačajnije ispoljava u procesu konstituisanja svojinskih odnosa koji predstavljaju osnovu uspostavljanja
vlasničke strukture društva i time konstituisanje novog načina proizvodnje društvenog života, a u tom sklopu je i stvaranje društvenihinstitucionalnih pretpostavki za kontrolu resursa: političkih, ekonomski i kulturnih što opredeljuje karakter djelovanja elite;
- etika odgovornosti za posledice djelovanja prema univerzalnim
vrijednostima ljudske zajednice se bitno diferencira s obzirom na
pojedine elite: političku, ekonomsku i kulturnu, s obzirom na intezitet susreta svijesti i savjesti, smjelosti i hrabrosti u individualnom
i kolektivnom djelovanju.
4. Đilas između ideala i stvarnosti
Idealno tipska određenja klase i elite zasnovana na savremenim sociološkim teorijskim i empirijskim saznanjima uzimamo kao komparativnu
analitičku osnovu Đilasove teorije i prakse.
34
Dubokom sociološkom analizom i složenim sistemom indikatora
Đilas egzaktno dokazuje:
1. monopol vlasništva Nove klase nad uslovima reprodukcije načina društvenog života, bazirane na socijalističkom tipu svojine;
2. samo formalnu uključenost, a stvarnu iključenost podređene
klase (radništva i seljaštva) iz tog monoplola;
3. suštinu statičnosti socijalističkog društvenog sistema.
Sva tri elementa nalazimo u Novoj klasi koju je Đilas pisao 1955/56.
god. (Đilas, 1990):
- u komunizmu krije se despotizam (komunisti jenini znaju zakone
koji vladaju društvom i na tome zasnivaju antinaučni stav da im to
poznavanje daje mogućnost i isključivo pravo, da mijenjaju društvo
i upravljaju njegovim životom (uspostavljaju monopol nad znanjem o društvu);
- dogmatsko širenje iluzije da je uklanjanje kapitalističke svojine
„zadnja“ prepreka ljudskoj sreći i slobodi (uspostavljaju monopol
državno-društvene svojine koja proizvodi monopol kolektivno
vlasničke klase, neracionalnost i za društvo i za pojedinca i konačno, statičnost društva u cjelini); Nova klasa zasniva svojinske odnose kao pretpostavku svoje monopolističke vlasničke pozicije u društvu, što znači da društvenu svojinu ne možemo tretirati kao „puku ideološku fikciju iza koje se skriva činjenica da
je novi upravljački sloj onaj sloj koji suvereno odlučuje o ovoj
svojini kako u oblasti proizvodnje tako i u oblasti raspodjele“
(Milošević u Đilas 1990, 204). Društvena svojina je veoma realna i
moćna pretpostavka uspostavljanja vlasništva kolektivno vlasničke
klase, mnogo grubljeg i pogubnijeg nego privatna kapitaliatička
svojina; Nacionalizacija (uspostavljanje socijalističke svojine S.V.)
kapitalističke i veleposjedničke svojine (imovine S.V.) predstavlja
koncetraciju imovine u rukama nove vlasti (klase S.V.), formalno
država postaje vlasnik (na bazi socijalističke svojine koju država
uspostavlja kao glavni društveni odnos posjedovanja, prosvajanja,
raspodjele i razmjene S.V:) te svojine (imovine S.V.) (socijalistička
svojina ekstarhira kolektivno vlasničku klasu);
- Marksov naučni doprinos pretvoren u zatvoren sistem (sistematizo
vanje i dogmatizovanje svega u funkciji učvršćenja vlasti i njenog
nasilja i silovanja ljudske svijesti), a time nauka u propagandu siste
ma (dogmatizovanje marksiztma);
- Komunistička partija isključuje svaku drugu partiju i zahtijeva stro-
35
go jedinstvo pogleda, ne samo političkih nego i moralnih Iza svega
stoji komunistička partija, čak ni ona kao cjelina, nego profesionalna partijska birokratija (elita- samo politička) koja upravlja, raspolaže formalno podržavljenom (svojinskom S.V.) imovinom, kao i
čitavim životom društva (načinom reprodukcije društvenog života)
služeći se državom kao zakonskim pokrićem(elita se redukuje na
političku elitu koja uspostavlja monopol nad čitavim životom
društva služeći se državom kao zakonskim pokrićem); Specifičnost nove klase jeste da je to birokratija, tačnije rečeno politička birokratija, njeno gospodstvo potpunije nego bilo čije u istoriji, klasne
iluzije i prerasude bile su utoliko veće, a osporavanje njenih iluzija
tretirala je na najsuroviji način (osnovna karakteristika nove klase
jeste birokratizam što je činilo ne samo monopolističkom, nego
neproduktivnom za čitavo društvo); Elitu redukuje na političku
elitu jer ekonomska i kulturna elita svoje ekoinomsko i kulturološko djelovanje moraju podrediti ideološko-političkom konceptu komunističke partije; monopol jedne partije);
Posle revolucije Komunistička partija nastavlja istim metodama i tako
uspostavlja puni centrizam i ideološku isključivost, jer komunisti znaju, iz
teorije i prakse, da su u sukobu sa svim drugim klasama i ideologijama pa
se tako i ponašaju Duboka ljudska doslednost, duhovna i praktična težnja
boljem društvu, brani Đilasa ne samo od dogmatizma, popovštine, nego i
od iluzionozma.“Istorija ne zna za idealnije ciljeve koji bi bili postignuti
neidealnim, nečovečnim sredstvima, kao što ne zna ni za slobodno društvo
koje bi izgradili robovi. Ništa tako ne otkriva realnost i veličinu samih ciljeva kao metode kojima se ide ka njma“ (Đilas, 1990,152). Prema tome,
uloga elite je nesporna, ali, ona je odgovorna za metode koje afirmiše kao
pretpostavku izgradnje boljeg društva, što je postavlja na pijedestal etike odgovornosti za posledice koje njeno djelovanje proizvodi za čovjeka i
njegovu zajednicu. Zbog toga Đilas upozorava: „Komunistički sistemi stimuliraju tehnički progres, ali su i smetnja svakom velikom istraživačkom
poslu, za koji je nužan što neometaniji razmah duha. To je protivrečno, ali
je tako“ (Đilas, 1990,128). Savremeni komunizam se pokazuje kao totalitarizam uspostavljen na osnovu: vlasti, svojine, ideologije i monopola jedne
partije tj. nove klase, njene oligarhije. Na ovim elemntima se najbolje može
pratiti odnos elite i klase i ostvarivanje vlasti kao najvažnijeg cilja komunista. (dogmatizam metoda-isti metod u revoluciji i postrevolucionatnom
periodu);
36
- Đilasova analiza imponuje preciznim praćenjem nastajanja strukturnih elemenata sistema, na jednoj strani, i na drugoj društvenih
aktera izvodeći zaključak da je ukupna kreativnost društva pod dominacijom komunista (redukovana kreativnost društva na krativnost komunista što proizvodi statičnost sistema i statičnost
društvenih aktera);
- Pobjeđuju ona djeca (elita S.V.) koja smisao revolucije vide prije
svega u tome da se učvrsti vlast kao instrument budućeg industrijskog i opšteg društvenog razvitka Prva revolucija čiji revolucionari nadživljuju revoluciju postajući profesionalni političari; (mreža
vlasti osnovni instrument industrijskog i društvenog razvitka);
- Ni jedan od ideala u ime kojih se izvodi komunistička revolucija , ne
ostvaruje se, niti je komunistička država kadra da ih ostvari ( ideali
komunističke revolucije se ispostavljaju kao negativna utopija);
Komunistička revolucija nije ništa drugo do državno-kapitalistička revolucija;Komunistička revolucija, vođena u ime ukidanja klasa, dovela je do najpotpunijeg gospodstva isključivo
jedne – nove klase;
- Razvoj klasne svijesti išao je i morao je ići ispred njene ekonomske
i fizičke snage, idealni svijet koji je obećavala jačao je vezu u njenim redovima, sejao je iluziju u masama (negativna utopija);
- Industrijalizacija nije imala značenje samo društvenog razvoja,
nego i iluziju o vlastitom razvoju građana, tj. vlasništvu građana
kao osnovu njihove ukupne slobode (S.V.). Tako je industrijalizacija
masovno prihvatana iako je osnovnu ulogu dobila u pragmatičnoj
funkciji ostvarivanja monopola nove klase;
- Nova klasa je stvorila svoj aparat na svojoj svojini što joj je obezbiđivalo da „vrši takve idejne i moralne vratolomije“ i da se održi
dugo na vlasti;
- Društvena promjena u zemljama u kojima je izbila komunistička
revolucija je bila nužna, a nova klasa je, prema Đilasovoj ocjeni,
„nastajala iz objektivnih uslova, voljom, sviješću i akcijom njenih
vođa“ (elite S.V,).
- Može se raspravljati o uzrocima stvaranja strukturalnih i djelatnih
činioca društvene promjene, ali posledice koje je proizvela komunistička revolucija Đilas analizira u „hemijski čistom vidu“pokazujući
nivo i karakter etike odgovornosti prije svega elite, pa i svoje lično,
pri čemu je najveći Đilasov doprinos u pravovremnom predviđanju posledica i blagovremenom ukazivanju na negativne
efekte koje će nužno komunistički sistem proizvesti
37
- Čista posledica: monopol koji nova klasa uspostvlja u ime radničke klase nad čitavim društvom, prije svega je monopol nad
samom radničkom klasom (antikapitalistički nastup nove klase,
tradicionalna vjera radnika u socijalistički-komunističko društvo
bez eksploatacije, potreba osiguranja normalnog toka proizvodnje,
bez radničke klase se ne može ostvariti industrijalizacija i učvrstiti
moć nove klase, sama radnička klasa vidi spas u industrijalizaciji,
nova klasa se oslanja na radnike i siromašne sve dok ne uspostavi
svoju moć (gospodstvo). Ovaj monopol je proizvod redukovane
elite, prije svega političke elite, protiv kojeg Đilas pravovremeno ustaje kao istinski elitista (politički, ekonomski, kulturni) sa
punom etikom odgovornosti;
- Čista posledica: „iz same eksploatisane klase raste nova eksploatatorska klasa i u suštini vlasnička klasa“, koju konstatuje i hrabro
saopštava Đilas kao pripadnik elite u momentu svoje najveće političke, ekonomske i kulturne moći pod cijenom da sve to gubi i
duboko svjestan svih posledica za sebe lično i za svoju porodicu;
- Čista posledica: komunistički birokrati, za razliku od kapitalističkih, odlučuju o svakom vlasništvu, i zato oni čine novu klasu za
razliku od kapitalističkih birokrata koji su samo državni službenici;
- Kao bitan i neizostavan momenat klasnog karaktera komunizma Đilas ne zaboravlja da istakne faktor eksploatacije: „U savremenom
komunizmu zaista se radi o jednoj novoi vlasničkoj i eksploatatorskoj klasi, a ne samo trenutnoj diktaturi i samovolji birokratije“
(Đilas, 1990, 56). Ovdje imamo bitnu vezu vlasništva i eksploatacije kao osnovu konstituisanja klase. Za klasu nije dovoljna odredba
vlasnik nego i eksploatator što se ne može objasniti bez razlikovanja svojine i vlasništva i posledica koje one imaju za čovjeka i
njegovu zajednicu.
- analizu komunističke vlasti Đilas zaključuje: „tako je marksizam
postao teorijom partijskih vođa. Drukčijeg marksizma, odnosno komunizma, danas nema a teško može i da bude“ (Đilas, 1990, 75).
- „..komunistički režim, da bi se održao, mora da osigura i fiksira
prava onih na koje se oslanja, odnosno nove klase. Zkoni su ipisani uvek sa stanovišta njenih, odnosno partijskih potreba i interesa“ (Đilas, 1990, 87).
- „Kretanje privrede u komunizmu nije samo osnov, nego i slika
kretanja samog režima od revolucionarne diktature ka reakcionarnoj despotiji“ (Đilas, 1990, 99) A taj despotizam jeste ustvari „živi
subjektivni interes vladajuće birokratije“ tj. nove klase.
38
- Razvoj i planiranje nacionalne ekonomije usmjereno je na grane
koje“obezbeđuju moć, ulogu i privilegije birokratije“ (Đilas, 1990,
109) tj. nove klase. „One istovremeno jačaju režim prema inostanstvu i omogućavaju dalju industrijalizaciju“ (Đilas, 1990, 109)...
“Razumljivo je što je u takvim okolnostima standard života poslednji problem koji se nameće novim vlasnicima, iako se kao što
se zna, a i po Marksu, ljudi najvažniji faktor proizvodnje“ (Đilas,
1990, 109).
5. Elita i klasa u postsocijalizmu
Elita u procesu postsocijalističke transformacije društva (za razliku od
procesa izgradnje socijalizma kada je bila razbijena s obzirom na istorijske okolnosti) dobija ključnu ulogu u usmjeravanju društvene promjene: u
pravcu progresivnog razvoja društva ili novog klasnog poretka u kojem će
ona izvesti samoreprodukciju sebe kao nove klase.
Imajući u vidu Đilasovu analizu, danas bi bilo suvišno pitanje imali
eksploatacoje i eksploatatora (eksploatacije u širem, sociološkom smislu), tj klasne podjele u društvu, jer je to veoma očigledno. Ali, inspirativno
je pitanje ko su novi eksploatatori: odakle su regrutovani, na koji način su
regrutovani, da li je promjena socijalizma nužno vodila drastičnom raslojavanju društva na uski krug bogatih i ogromnu većinu siromašnih, da li je
bilo mogućnosti za uspostavljanje pravednije vlasničke strukture, kakva je
odgovornost elite – političke, ekonomske i kulturne u tom pogledu, s obzirom na to da je imala ključnu ulogu u usmjeravanju društvene promjene;
Komunisti su društvenu-državnu svojinu pretvorili u svoje kolektivno vlasništvo, a sva sociološka istraživanja ubjedljivo pokazuju da
je nova klasa postsocijalizma,, stvorena iz socijalističke nomenklature,
još jednom napravila istu stvar, društvenu svojinu pretvorila u svoje
vlasništvo uz bitnu pomoć globalnih veza i odnosa umreženih struktura savremenog društva, sada na još drastičniji način (socijalne razlike
još veće, radnici ostali i bez onog što su imali u socijalizmu i sl.)nego što
je to učinila nova klasa u komunizmu. Najteže pada zdravom razumu, o
moralu i da ne govorimo,što nam elite postsocijalizma objašnjava da drugog puta nije bilo, da alternative nije bilo, čak još uvijek tvrdi da ga nema
i dalje. (o tempora, o mores!). Potvrđuje se ovdje Poperova teza da istorija
nema smisla, već smo mi ti koji istoriji dajemo smisao, a Đilas je pokazao
koji je smiso istoriji dala nova klasa komunizma i kakve je posledice proizveo taj smisao.
39
Danas se veoma argumentovano ukazuje na to kakve posledice proizvodi liberalni globalizam za čovjeka, društvo i prirodu, ali još uvijek nema
na sceni alternativne snage da to spriječi.
Takođe u postsocijalizmu socijalistička nomenklatura se transformiše
u vlasnika tako što prvo mijenja svojinske odnose i uspostavlja nove koji
joj omogućavaju da izvrši konverziju vlastitih položaja iz socijalizma u
vlasničke klasne položaje u postsocijalizmau. Uspostavljanje novog tipa
svojine privatizacijom u postsocijalizmu objektivno znači uspostavljanje
nove klase.Kao što nije u socijalizmu došlo do konstituisanja menadžerskog sloja kao autonomnog sloja preduzetnika, tako nije ni u postsocijalizmu u procesu privatizacije već je u njemu politička pozicija igrala zančajniju ulogu nego proizvođačko-ekonomska..
Danas je još značajnije da Đilasova analiza nove klase komunizma
predstavlja ivanrednu osnovu za utvrđivanje istine o konstituisanju nove
klase postsocijalizma i poziv eliti, političkoj, ekonomskoj i kulturnoj, da tu
istinu smjelo, hrabro i pravovremeno saopšti sa punom etikom odgovornosti za posledice koje to ima za društvo (opširnije:Vukićević,1998).
U postsocijalizmu klasni karakter je u kontinuitetu na vezi vlasništva
i eksploatacije sa specifičnostima: vlasništvo kolektivno vlasničke klase
socijalizma transformisano u privatno vlasništvo iste klase na bazi konverzije monopolskih pozicija iz socijalizma u vlasničke pozicije u postsocijalizmu što postsocijalistićkoj vladajućoj klasi daje veću sigurnost u vlasništvu, moći, uticaju, a sve obavijeno ideološkom zavjesom rušenja komunizma, eksploatacija legalizovana, korupcija dobila širi prostor na lokalnom
i globalnom nivou, podrška svih elita, trajnost ima punu osnovu klasnog
karaktera, politička diferenciranost (partijski pluralizam) nije disonantan
interesnoj klasnoj integriranosti (vladajuće i opozicione partije lako postignu jedinstvo oko klasnih interesa. Prema tome, u postsocijalizmu samo
imamo proširenu eksploataciju u odnosu na socijalizma: ne samo o ekonomskoj , nego o totalnoj podređenosti partijskoj birokratiji, enormno
pojačanoj korupciji, kadrovskoj eksploataciji, enormnoj eksploataciji
prirodnioh resursa na lokalnom i globalnom planu, birokratskom i neodgovornom zaduživanju generacijai sl. .
Kao što je komunizam bio jedina alternativa kapitalizmu, za postsocijalizam je neoliberalizmom. Naročito vođe postsocijalizma proglašavaju
neoliberalizam kao jedini put prevazilaženja problema koje je stvorio socijalizam, afirmišući ga kao ideologiju slobodnog tržišta preko kojeg će
pojedinac postići sve u životu, zaneamrujući posledice akumulacije bogatstva i moći manjine ljudi koje ta apstraktna sloboda proizvodi. Vladajuće
40
partije u postsocijalizmu licemjerno u svojim nazivima stavljaju odredbu
„socijalistička“, a neoliberalizmom stvaraju osnovu nastajanja nove klase, zaboravljajući i osnovne principe liberalne ekonomije kad god im je
to potrebna za očuvanje svoje vlasti (ponovo imamo monopol znanja o
društvu , umjesto marksizma, sada imamo neoliberalizam);
Zakoni u postsocijalizmu utemeljeni na neoliberalnom konceptu imaju dvostruko dejstvo: prvo, osiguravaju neprestano jačanje monopola –
političkog i ekonomskog - nove klase, i drugo, podređenim i osiromašenim
slojevima i srednjoj klasi stvaraju apsolutnu zavisnost od vlasti valadajućih partija, jer ni jedan životni problem ne mogu riješiti sem „zahvaljujući
vladi“ (ljudi štrajkuju glađu, a na pitanje za koga će te glasati na izborima
odgovaraju: za vladajuću partiju jer ona jidino može da im nešto riješi);
U postsocijalizmu se odvija nelegalna i nelegitimna kombinacija neoliberalne ekonomije i državne regulacije (podržavljenje privrede i privatizovanje države sa partijskom dominacijom u javnoj i tajnoj, sivoj, nevidljivoj sferi destruktuirane društvene zbilje), direktno u funkciji stvaranja
nove klase i jačanja njenog monopola. U ustavu se definiše država kao
institucija socijalne pravde, za privredu se afirmiše neoliberalni koncept
slobodnog tržišta, a u stavrnosti najveći uticaj ima „nevidljiva ruka države“
koja se drastično ispoljavana u neprestanom razvitku procesa bogati-bogatiji i sve moćniji, siromašni-siromašniji i sve nemoćniji, raznim vidovima
kotupcije, propalim privatizacijama i drugih društvenih kriza, a za sve to
bez ikakve odgovornosti, ni pravne ni moralne.
Zastupnici neoliberalnog koncepta tvrde da im je osnovni cilj da se
društvo oslobodi totalitarizma socijalističke državne-društvene svojine, a
svojim konceptima privatizacije u kojima inaugurišu odnose posjedovanja, prisvajanja raspodjele i razmjene direktno uspostavljaju svojinu kao
pretpostavku totalizacije vlasništva nove klase sa mnogo naglašenijim
elementima eksploatacije i monopopla u raznim vidovima nego što je
to bila u vrijeme socijalističke svojine (iskorišćavanje, podređivanje, neslobodan rad, otpuštanje s posla, neisplaćivanje zarađenog, bez osiguranja zdravstveno i socijalno, mobing, posebno nezapamćeni partijski kadrovski monopol na osnovu kojeg vladajuća partija uzima kao svoju svojinu
(konstituiše društveni odnos posjedovanja, prisvajanja, raspodjele u domenu društvene podjele rada a preko toga i svoj monopol u društvu uopšte)
zapošljavanje na slobodna, čak izmišljena tadna mjesta, partijski svojinski
monopol ima posebno značenje kada su u pitanju rukovodeća radna mjesta, jer preko tog monopola vodeća partija osigurava ukupni monopol u
društvu, stvara društvenu klimu za korupciju u raznim vidovima, pljačku
41
seljaka kroz prinudne otkupe u korist „odabranih“ privatnika, obezbeđuje
glasače na izborima uključivanjem u razne velike i male privilegije čime
se birokratski krug širi sa jačanjem hijerarhijskog vrha čiji „mozgovi vare
misli, prema njihovim potrebama, isključuživanje ne samo iz procesa rada
nego i podređivanje u procesu rada, isključivanje iz upravljanja, uticaja i
moći, isključivanje iz odnosa svojine, i posebno iz odnosa vlasništva. Tko
je kod ovih popova (na opasnost od popova Đilas je ukazao mnogo ranije (1951.) u pozdravu prvih diplomaca Instituta društvenih nauka prema
Leković, 2011,16), koji su istovremeno i policajci i vlasnici, ne samo svih
sredstava kojima ljudski duh može da se iskaže – štamparija, radija, i sličnog, nego i onog što ga drži na životu, hljeba i krova“ (Đilas,1990,126),
a sve to vodi izvjesnom rezultatu - neprikosnovene vlasti jednog ). Sve to
duboko protivreči proklamovanoj liberalnoj eknomiji koja bi morala biti
zasnovana na slobodnim preduzetnicima, sposobnim i kreativnim, a ne popovskim poslušnicima dogamtizovanih programa vladajuće partije.
Postsocijalistička neoliberalna ekonomija, bazirana na tržištu i profitu,
socijalni razvoj i socijalno planiranje ostavlja na „dobru dušu“ novim bogatašima, a drastične posledice osiromašenja, besposlenosti, pada standarda ogromne većine građana ostaje široko polje na kojem vlada socilanim
pomoćima i drugim intervencijama iskazuje svoju dobrotu i veliku brigu
za građane, umjesto da razvija socijalnu ekonomiju kao ljudsku ekonomiju
i na njoj društveni sistem kompetitivnog karaktera u kojem će većina, a
ne manjina kao u neoliberalizmu, imati izglede da razvija i iskaže svoje
sposobnosti, interese i želje i ostvaruje sopstevno i društveno dobro (ove
očigledne isteine, vlada karakteriše kao sociološke floskule-fraze, kojim
ne treba pridavati bilo kakvu pažnju, koje jednostavno treba zanemariti,
umjesto da prizna drastične posledice neoliberlne ekonomije za 90% građana i razmisli o mogućnostima ostvarivanja ustavnog karaktera države
socijalne pravde).
Sistem socijalne ekonomije obezbeđuje strukturnih elemenata sistema u funkciji svih građana: neprestano stvaranje temeljnog i
svestranog znanja o čovjeku i društvu; preduzetništvo kao strukturni
elemenat sistema u funkciji svih građana pri čemu će društveni akteri
(preduzetnici) biti svi u jednakoj poziciji uključivanja u sistem preduzetništva bez dominacije posebnih privilegovanih partijskih, birokratskih, rođačkih i sličnih umreženih (lokalnih i globalnih) pojedinaca,
grupa i grupica.
Postsocijalizam je suštinski društveni pokret velike promjene zašto bi trebalo razvijati temeljna društvena istraživanja u cilju stvaranja
42
upotrebljivih znanja o društvu, a upravo njih nema. Stimulišu se parcijalna
istraživanja, istraživanja koja su usmjerena na političke potrebe i prognoze
koje trebaju vlasti.
Interensantno je da u postsocijalizmu imamo isti cilj- ostvarivanje
vlasti koja predstavlja unutrašnju granicu nove klase postsocijalizma
(koja veže vladajuće i opozicione partije tj. njihove elite), ali u drugim
uslovima: višepartijskog sistema, promjene svojine, promjene institucija,
globalizma- eksploatacija nerazvijenih od strane razvijenih i dr.
6. Milovan Đilas – elitni disident
Đilas ostaje dosledan istinskoj eliti, svom kreativnom, saznajnom
duhu čija svijest pravovremeno dolazi do savjesti i etici odgovornosti za
posledice svog djelovanja, a ne „dosledan“partijskim, ideološkim programima, naročitoj disciplini zasnovanoj na obaveznoj filozofskoj i idejnoj
istovjetnosti svih članova partije, što je očigledno vodilo uspostavljanju monopola nove klase;
Đilasova doslednost je pravovremeno suprotstavljanje (stari grci su
smatrali kritičara smo onog koji pravovremeno kriktikuje, a naknadna
kritika je za njih kritizerstvo. S tog stanovišta, sva visoko učena kritika
Đilasovih teorijski doslednosti i nedoslednosti, nivoa teorijskih saznanja i sl. pada u vodu pred njegovim smjelim, visoko moralnim odlukama i djelovanju u borbi protiv klasnog monopola nove klase i naročito
birokratizma njene političke elite;Nova klasa , ustvari nova vlasnička
eksploatatorska klasa, ima svoju osnovu u najužoj eliti, preciznije rečeno
političkoj eliti-sloju profesionalnih revolucionara –koji čine jezgro još
prije dolaska na vlast.
Partija i njeni ideali začinju klasu, ali klasa zatim raste napuštajući ideale partije.: „Partija začinje klasu. Ali, klasa zatim raste i sama, koristeći partiju kao osnov: klasa jača, partija opada- to je neibježna sudbina
svake komunističke partije na vlasti“ (Đilas, 1990). Ovu nedoslednost odnosa partije i klase (komunistička partija ima za cilj ukidanje klasa),
Đilas anlizira kao istinski kreator ontološkog izraza elite. On svojim
stvaralačkim bićem ne može primiti degradaciju elite koju zahtijeva
nova klasa, a partija, tj. politička elita njega proglašava disidentom,
a ustvari su pripadnici te elite disidenti. I ne samo da ga proglašavaju
disidentom, nego se sa njim obračunavaju na najsuroviji način – protjerivanjem, hapšenjem i raznim zabranama!
43
Literatura
1. Đilas, Milovan (1990) Nova klasa, Beograd, Narodna knjiga
2. Vukićević, Slobodan (2000) Futurološka sociologija u saradnji sa filozofijom i
istorijom, podgorica, Univerzitet Crne Gore, Nikšić, Institut za filozofiju
i sociologiju
3. Vukićević, Slobodan (2003) Crna Gora na prelazu milenijuma, Cetinje, Centralna narodna biblioteka Republike Crne Gore „Đurđe Crnojević
4. Vukićević, Slobodan (2011) Ontološke iracionalnosti savremenog svijeta, Nikšić, Filozofski fakultet, Institut za sociologiju i psihologiju
5. Vukićević,(1998) Simuliranje promjene – transformacija socijalizma) Podgorica, Univerzitet Crne Gore
6. Leković, Dragutin (2010) Milovan Đilas i socijalizam, Podgorica, CANU
7. Lazić, Mladen (2011) Čekajući kapitalizam, Beograd, Službeni glasnik
8. Milošević, Nikola (1990) Nova klasa danas-pogovor u Đilas Milovan Nova
klasa, Beograd, Narodna knjiga
9. Добрењков, Владимир, Иванович (2011) Ценостно-орјентированая соци
ология (проблемное поле постнекласической методологии) Москва,
Московцкий государствений университет имена М.В. Ломоносов,
Социологический факултет
10. Musić, Goran (2011) Izgradnja kapitalizma od ruševina privrede (politička
ekonomija srpeke tranzicije), Zagreb, Novi plamen br. 16
11. Erceg, Filip (2011) Republika Hrvatska 20 godina nakon raspada Jugoslavije,
Zagreb, Novi plamen br. 16
12. Lokar, Sonja (2011) Rast na sipkom pesku – slučaj Slovenija, Zagreb, Novi
plamen br.16
13. Amin, Samir (2011) Arapska proljeća i jesen kapitala, Zagreb, Novi plamen
br. 16
14. Mustafić, Mirza (2011) Etmografska crtica: život američkog radnika, Zagreb,
Novi plamen br. 16
15. Holland, Stuart (2011) Demitologizacija „Starog laburizma“, Zagreb, Novi
plamen br. 16
16. Amidžić, Ivana (2011) Mitbestimung u Nemačkoj, Zagreb, Novi plamen br.16
17. Madžar, Ljubomir (2012) Avet neoliberalizma,Beogead, Ekonomski fakultet
(Zbornik: Globalna kriza i ekonomska nauka – neoliberalizam i alternative) Čigojha štampa
18. Kovačević, Mlađen (2012) Katastrofalne posledice najveće zablude ekonomske
anuke – neoliberalizam, Beogead, Ekonomski fakultet(Zbornik: Globalna
kriza i ekonomska nauka – neoliberalizam i alternative) Čigojha štampa
19. Petrović, Mina (2012) Glokalnost transformacije, Beograd, Čigoja štampa,
Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta (Zbornik: Glob/
kalnost transfosrmacijskih promjena u Srbiji)
20. Vuletić, Vladimir (2012) Etatizam i policentrizam kao kontekstualni okvir za
44
razumevanje stavova građana i političke elite prema ulozi lokalnih vlasti u
Srbiji, Beograd, Čigoja štampa, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta (Zbornik: Glob/kalnost transfosrmacijskih promjena u Srbiji)
21. Koenen-lter, Žak (2005) Sociologija elita, Beograd, Clio
22. Sasen, Saskia (2004) Gubitak kontrole?- Suverenitet u doba globalizacije, Beograd, Beogradski krug
23. Vukićević, Slobodan (2012) Globaliyation, human nature and the nature of
societz/ An ispring reflectiveness of sociological analiyisis of profesor Dobrenjkov/, Nju Delhi(the international institute of sociology, the 40th iis
world congress)
24. Вукићевић, Слободан (2012)Глобализация природа человека и природа
человеческого общества-inspiriruющее otraženie социологического
анализа професора Добренъкова) Moskva, Vestnik Moskovskogo univerziteta Nu. 1
25. Вукићевић, Слободан (2011) Классовый характер глобализма, Москва,
Социологическиый факультет, Московский государственый униве
рситет имени М.В. Ломоносива (научни скуп „Сорикинскя чтения“)
26. Добреньков В.И., (2006)Глобализация и Россия – социологический
анализ. ИНФРА
27. Kastels, M (2000) Uspon umreženog društva, Zagreb, Golden markenting
28. Добреньков В.И. Кравченко А.И. (2010)Фундаментальная социология (ΙXV), Москва: Инфра -М
ELITE AND CLASS - DJILAS THEORY AND PRACTICE
(summary)
The scientific understanding of the dynamics of modern societies is
related to the essential questions: what are the essential structural elements
and on the basis of which their merger takes place; which characterizes
the character of social change in general; what are the social actors which
have a crucial impact on the intensity and direction of social changes; what
is the relation between structural changes and social actors; what is the
relationship between internal and external factors of change; whether these
elements have a class character; what is the role of elite in social changes
of modern societies?
Djilas’s critical analysis of the class character of the socialist system
is an excellent basis for the understanding of the essence of social processes
in post-socialism. Djilas as a true creator of ontological expression of elite,
timely and bravely shows how professional control layer is being constitut
ed as a New class. Thus, he remains consistent to the true elite, his creative
cognitive mind whose awareness comes to the conscience in the right time
and ethics of responsibility for the consequences of his actions.
45
Prof. dr Srđan VUKADINOVIĆ (Podgorica, Crna Gora)
Email: nisvuk@gmail.com
UDK 32:929 Đilas M.
OD DOGMATE DO DEMOKRATE:
MILOVAN ĐILAS - (NE)IZNEVJERENJE DJELA
Apstrakt: Ličnost Milovana Đilasa je kontroverzna iz nekoliko razlo
ga. Jedna od vodećih ličnosti komunističkog pokreta koja je nesumnjivo od
govorna za mnoge nedostatnosti rješenja i sistema kako u ideološkom, tako
i praktičnom smislu, poslije četrdesete godine svoga života preobražava se
u, uslovno, rečeno demokratu.
Kontroverznost je nešto što prati sve velike ličnosti. Ni Đilas nije bio
pošteđen mnogih mijena koje su, s jedne strane, nekada imale razorno dej
stvo po mnoge koji su drugačije mislili od njega, kada je bio u prilici da
odlučuje o tome. S druge strane na isti razoran način njegove kontroverze
su pogađale i društvo i pokret kojemu je pripadao. I s treće strane njegova
kontroverznost je pogodila i njega samoga.
Sve te kontroverze pratile su Djilasovo disidenstvo i otpadništvo od
ideologije za koju se zdužno zalagao. Politički mislilac, istaknuti polemičar
i književnik je u jednom momentu itekako bio zanimljiv za svijet, u nedo
statku sličnih «izvoznih» artikala iz nekadašnje Jugoslavije 60-ih i 70-ih
godina XX vijeka.
Evolucija Milovana Đilasa jeste nešto što je značajno naglasiti. Ali
da nije bilo onog predhodnog Djilasa, pitanje je da li bi ta evolutivnost tre
bala. Bilo koja harizmatična ličnost u slučaju da odvede narod u tragične
događaje, pa se kasnije pravda određenim neiskustvima ili neubjedljivim
razlozima je problematična s više aspekata.
Obrazac individualnosti Milovana Djilasa je nešto što je trebalo to
talitarnom režimu, makar da u jednom trenutku spozna određene zablude
o putu kojim ide, kao i onima koji iskoče iz «sedla revolucije». Navodne
«demokratske» rasprave o partijskim skretanjima se pretvaraju u najobi
čniji odstrel žrtve koja nema nikakve šanse. Ući svojim djelom i svojim po
lemičarskim stavovima u logiku takvih sistema obračuna jednih sa drugima
ili svih sa samo jednim, na neki način daje pogonsko gorivo režimima da
opstaju dugi niz godina.
Ključne riječi: dogmata – demokrata – kontroverze – obrazac indivi
dualnosti – (ne)iznevjerenje djela.
Uvod
Političko, ideološko, revolucionarno i stvaralačko djelanje Milovana Đilasa sazdano je od mnoštva identiteta, struktura, ličnosti i autoriteta.
46
Srđan VUKADINOVIĆ
Gdje god da je angažovao svoje stvaralačko i biološko biće Milovan Đilas
je djelovao snagom autoriteta, ličnosti i prepoznatljivog identiteta. Postoji
nekoliko Milovana Đilasa koji ponekad ne stoje jedan uz drugoga, a vrlo
često su nezamislivo protivurječni u svome ispoljavanju. Uvijek je ta nova
i nova energija koja je proizalizila u svakom vidu njegovog djelovanja
stvarala neočekivane i dramatske situacije. Iz svake od svojih ličnosti Milovan Đilas je uzimao ono najdinamičnije i najuvjerljivije, ponekad teško
pojmljivo, ne bi li tako mijenjao stanja, procese, tokove, sistem. Nije se
zadovoljavao prosječnošću ili figuriranjem svoga egzistiranja, bez obzira
da li je riječ o pragmatskom, teorijskom ili literarnom djelovanju, na nivou
koji će ostaviti većinu ravnodušnim. Teško je u jednom nizu pohvatati sve
konce od dogmate do demokrate koje je prošao Milovan Đilas i koji su ga
šesdesetih i sedamdesetih godina XX vijeka uz oskarovca Dušana Vukotića
činili prepoznatljivim Crnogorcem u svijetu. Iz jednog zatvorenog amorfnog, tradicionalnog sistema kao što je bio crnogorski, koji je u svakom smislu bio dovoljan sam sebi, izlet u svjetske okvire mogli su napraviti samo
rijetki. Ili oni izuzetni. A Đilas je izuzetan bez obzira da li je u «liku» dogmate, ideologa, pokajnika, mislioca, književnika ili harizmatske ličnosti.
1. Mijenjanje stavova – potreba ili namjera
Konzistentnost u mišljenju i stavovima pokazuje (ne)demokratsku
kulturu jednog društva. Evolutivnost jeste nešto što je poželjno, ali (ne)
razvojnost u stavovima se ne može zasnivati na duboko suprostavljenim
konceptima. Različiti pogledi i promišljanja u okviru demokratskog sistema koja evoluiraju od posrednog ili neposrednog, vladavine svih ili njihovih predstavnika i sličnih stavova je nešto što govori o izgrađenoj demokratskoj kulturi društva. Međutim, zastupanje pogleda i stavova koji su u
jednom stadiju autokratski i totalitarni, a u nekom sljedećem demokratski
je «razvojni» tok koji pokazuje bitna obilježja nepostojanja političke kulture u društvu ili kod neke ličnosti ili grupe. Takve društvene tendencije
Milovan Đilas je ispoljavao i pratio svojom korektivnošću. Idejnost koja
prati tok i smisao osnovne, temeljne društvene i političke ideje koja se zastupa, od početka do kraja , ima obilježja kulturološke dimenzije. Međutim
stavovi koje zastupaju pojedinci ili grupe i koje se u njihovom teorijskom i
praktičnom djelovanju doživljavaju kao prelaz iz totalitarizma u demokratiju ili obratno je nešto što ukazuje na neizgrađenu demokratsku kulturu u
društvu. Biti juče totalitarista i konzervativista, a koliko sjutra demokrata i
progresivac je nešto što govori o nezrelosti društva u kulturološkom kodu
47
njegove (ne)demokratske specifičnosti. Takav tok je imao revolucionarni
pokret i socijalističko društvo u Jugoslaviji, a pogotovo prvih godina svoga
bivstvovanja. Put od dogmate do demokrate nije nešto što je organsko svojstvo unutrašnje dimenzije čovjekovog bića. Takva tranzicija čovjekovog
djelanja se formira usled potreba koje nameću društvene okolnosti, a koje
su posledice nekompetentnosti onih koji ulaze u sfere koje ne poznaju i za
koje se kroz osposobljavanje struke i profesije nisu pripremali. Na Đilasa
se tako nešto ne može odnositi, jer je itekako dobro ulazio u srž problema
kojima se bavio. Ali se odnosi na one koji su sa njim tvorili jedan novi poredak. Kada je zagovarao tvrdi kurs Partije ili veličao Staljina, itekako je
dubinski ulazio u suštinu predmetnih promišljanja. Ali, vrijeme je sobom
nosilo potrebu da se o svim fenomenima dogmate govori kroz (ne)razvojni
trend. Svjestan činjenice da u momentu kada se stvara Partija ili država
koja počiva na dubokoj podijeljenosti nije moguće razvijati demokratski
koncept, Đilas je uviđao potrebu «uvrtanja ruku» da bi se osnovni pravci
društvenog areala ostvarivali. Inače, poražavajuće je svojstvo da se govori
o nečemu što se nije apsolviralo kroz određene tekstove strukovnog karaktera. A najmanje je tako i na taj način mogao govoriti Milovan Đilas.
Politika može propitivati život i njegove reflekse ugrađivati u svoju
strukturu. Ali to propitivanje se itekako može vršiti i kada je život u pitanju.
Život često stihijski formira stavove o politici. Na sličan način to radi
i politika o životu. Društvo kulturoloških vrednota konstituiše temeljne
osnove na osnovu kojih građani formiraju mišljenje o politici, demokratiji
i svemu onome što su vrednote civilizacijskog postignuća. Političari malo
čitaju i to koriste minimalno u formiranju svojih stavova.
Pitanje građanske kompetentnosti da bira političare je nešto što je
ključno u političkoj ideologiji i demokratskoj kulturi. Ali, to pokazuje i
jednu indolenciju u kojoj je građanstvu veoma nebitno da li neko mijenja
stavove, da li ispunjava obećanja i da li poštuje konzistentnost svoga promišljanja i djelanja.
Stavovi se mijenjaju jer «revolucija vrlo brzo pojede svoju djecu» i
ekspresno se postaje dogmata ili demokrata da se ne bi završilo na «groblju aristokratije» ili u partijskim kazamatima. Jasno je da masa ima velike ideološke oscilacije. Ako se posmatra što se u komunističkom pokretu
događalo, dok je Milovan Đilas bio njegova perjanica, teško da se može
vidjeti bilo kakva konzistentnost u političkom mišljenju. Ono što najviše
boli i pogađa u demokratiji je to da ljudi koji nijesu politički kompetenti
imaju pravo glasa.
Budući da je Milovan Đilas i političar i literata primjere za promjenu stavova i nerazumijevanja odnosa bitnih prelomnih momenata društvu
48
Srđan VUKADINOVIĆ
i treba tražiti u odgovarajućoj literaturi. Tako u djelu «Dantonova smrt»,
njemačkog dramskog pisca Georga Bihnera, dolazi do svađe između Robespjera i Dantona oko dva koncepta revolucije. Problemi nastaju oko toga
gdje bi zapravo revolucija trebala dalje ići i da li bi revolucija trebala prestati, a republika početi da funkcioniše. Pokazuju to upravo te ideološke
oscilacije mase koje su prisutne u svakom vremernu. Pa se onda obično
pokaže na kraju se pokazuje da je nekakva politička odluka ustvari stvar
dobrog PR-a. Stvar dobrog PR.a je bila i osuda Milovana Đilasa. Upravo
zbog dilema gdje i kuda ide revolucija čiji je on bio jedan od predvodnika,
a gdje ide društvo i država koju je krenuo da stvara.
U svojim spisima Đilas, ustvari, propituje koliko je uopšte moguća
revolucija. Jer na južnoslovenskom prostoru život i nikada nije ni prestajao
da se odvija u teškim i ekonomskim i političkim vremenima. Koliko uopšte
potencijala i želje ima u ljudima da nešto promijene. To je osnovna ideja
vodilja Milovana Đilasa u traženju iskoraka demokratske strukture društva.
Promjenu stava traži vrijeme. To se ne može izvesti kroz, samo, promjenu
društvenih sistema i pogotovo političkih elita. Ako elite prve prihvate da
ne treba osuđivati «glumicu koja se udala za partizanskog i komunističkog
velikana», dobar PR političke odluke će nastaviti revoluciju, iliti tranziciju
mirnim putem. Želja za promjenom je bitna i ona utiče na svjesnu promjenu stava.
Radoznalost Milovana Đilasa u teoretskom propitivanju egzistencije
društva i puta kuda sistem ide se fokusira na pronalaženje alternative za
revoluciju. Ili bolje reći krčenje puta alternativi koju sistem neće zatvoriti.
I uvijek je sistem bio čvrst i čvršći od bilo koga pojedinca. Zapravo, individualnost mu je trebala da otvori sukob u kome pojedinac nema nikakve
šanse.
Na sličan način i početkom druge decenije trećeg milenijuma jedan
drugi totalitarizam u liku neoliberalnog kapitalizma zatvara mogućnost
bilo kakve alternative i to mnogo surovije nego oni izmi prije njega. Jednom prilikom je Slavoj Žižek parafrazirao mišljenje Fridoma Džejmsona
da je danas lakše zamisliti kraj svijeta, nego neoliberalnog kapitalizma. I to
dobro sažima situaciju koja se danas živi, na isti način kao što 60-ih godina
XX vijeka je jedan drugi sistem zatvarao mogućnost Milovanu Đilasu da
ga idejno mijenja iznutra.. Izgleda da je neoliberalni kapitalizam zatvorio
mogućnost mišljenja alternativi ovom postojećem društvenom sistemu. I
zapravo se stvara svijest da su promjene nemoguće. Kriza je nešto što je
permanentno totalitarizmu. On zapravo krizu koristi kao neku vrstu pogonskog goriva. I tada se nasilno uvozi navodna demokratiju. U vrijeme
49
Đilasovog otpora iz unutrašnjih ideoloških centara, a danas izvana. Demokratija u takvim okolnostima postaje drugo ime za totalitarizam.
Promjena stava je karakteristična za nekoga ko djeluje iz opoziocije,
za nekoga ko je bio jako oduševljen revolucijom i ko se revolucijom razočarao. U Đilasovim tekstovima postoji jedna vrsta ambivalencije, jer nije
jasno za koga se on ideološki odlučuje – za revolucije ili protiv nje, kao i
zašto se ona ne događa i kada će se dogoditi?
2. Đilasov model nove klase
Koncept očuvanja vlasti političkih elita u totalitarnom režimu je bio
zasnovan na moralnoj eroziji i rušenju zarad ideologije ljudskoga i emotivnog u čovjeku. Totalitarna priroda nove klase se podrazumijevala. Baveći se konkretnim ponašanjem elite u konkretnom društvu Đilas zapravo
konstituira model nove klase, kao osnovu teorije novih društvenih skupina
u postindustrijskim društvima.2 Mnogi sociolozi i drugi mislioci, poslije
Đilasa, sedamdesetih i osamdesetih godina tvorili su modele novih grupa, u
različitim sadržinskim obuhvatima, ponukani upravo Đilasovim stavovima
o novoj klasi. Tako francuski sociolog Serž Male govori o novoj radničkoj klasi, a Bernd Bruce-Briggs i Ronald Inglehart o novoj klasi u postindustrijskim društvima zasnovanoj na međugeneracijskim promjenama
i pokretljivosti. Tako da koncept i model nove klase svoju punu teoretsku
afirmaciju doživljava u razdoblju sedamdesetih i kasnijih godina XX vijeka. Nadovezuju se neki autori na Đilasove stavove po kojima „novu klasu“
oblikuju totalitarizmi koji negdje dobijaju i post-materijalnu orijentaciju.3
2 Sam pojam nova klasa nije izvorno koncept i model Milovana Đilasa. Ovom autoru
pripadaju zasluge za aktiviranje i razvoj ovog strukturnog fenomena unutar socijalističkog
društva. Prije Đilasa priču o tome da će birokrate unutar sopstvenih redova konstituirati
novu klasu plasiralo je nekoliko autora. U raspravama sa Karlom Marksom, krajem XIX
vijekla, Mihail Bakunjin pominje ovaj termin. Ova ideja se ponovo aktuelizuje poslije sovjetske revolucije 1917.godine. A jedan od najznačajnijih evropskih teoretičara birokratije
Robert Michels je govoreći o „gvozdenom zakonu oligarhije“, odnosno birokratije govori
o birokratskim hijerarhijama unutar socijaldemokratskih političkih opcija. I Lav Trocki
kroz njegove stavove o izgubljenim radnicima u državi pominje ovaj pojam Takođe, i Mao
Ce Tung je razvio svoj koncept nove klase kada je kritikovao KP Kine. Pored navedenih
autora marksističke teorijske provenijencije i mnogi funkcionalisti, kao i polit ekonomisti
su rabili pojam nova klasa. Američki neokonzervativci su koncept nove klase vezali za
menadžersku državu, a Karl Poper za otvoreno društvo i njegove neprijatelje. Takođe i
Džon Kenet Galbrajt je pisao o fenomenu nove klase u kapitalizmu i konstituisanju tehnokratskih slojeva u novoj industrijskoj državi.
3 Bernd Bruce-Briggs, The New Class?, Transaction, New Brunswick, 1979, p.112.
50
Srđan VUKADINOVIĆ
Takve post materijalne pretpostavke i orijentacije postaju bitno ishodište
u ostvarenju političkih i društvenih ciljeva. Revolucionarni establišment
i struktura nove klase nastala po Đilasu iz toga miljea teško prihvata bilo
koga izvan toga kruga. Tako neće prihvatiti ni pomenutu glumicu udatu
za partizanskog generala, zbog toga što njen raniji angažman kreatorima
novih političkih i društvenih ciljeva nije garancija za odobravajući odnos
prema cilju.4 Ali, po Inglehartu novu klasu ne stvara samo oštra i iznenadna revolucija već ona tiha revolucija do koje dovode međugeneracijska
pomjeranja unutar postindustrijskog društva. Zato nova klasa neće imati
izravan odnos prema imperativima ekonomske sigurnosti.5 Ali ekonomske
privilegije nova klasa ako ne stiče direktno, a ono stiče indirektno. Uvidio
je to i Milovan Đilas i to sa početkom razdoblja u kome on zastupa model nove klase. Indirektni indikatori ekonomske sigurnosti nove klase su:
posebni magacini za snadbijevanje deficitarnim artiklima, službena kola,
ljetovališta za povlaštene i sl.
Određenje nova klasa su koristili i mnogi autori na Zapadu kao kritiku
komunističkih režima u toku perioda hladnog rata. Ovaj Đilasov „izum“
bio je povod i mnogih polemika kako autora na istoku, tako i onih na zapadu. Zajedničko im je svima da su kao pripadnike ove društvene grupacije vidjeli povlaštenu vladajuću klasu birokrata koji su kao dužnosnici
komunističke(ih) partije(a) bili pozicionirani u strukture vlasti u državama
koje su nastale na komunističkom ideološkom konceptu. Međutim, nova
klasa je povlačila za sobom i konstituisanje nekih drugih društvenih grupacija koje su predstavljale neminovnost novog poretka. Pored birokrata u
politici to su bile i birokrate u administrativnim aparatima koji se progresivno umnožavao. Bile su to grupacije i koje su nastale međugeneracijskim
pomjeranjima što je na fonu Inglehartove „tihe revolucije“. Ali, ipak to
nijesu bile nove klase, već novi slojevi unutar te klase. Novi slojevi su
modifikovali novu klasu po modelu uzlazne pokretljivosti na uglavnom napredovanje na hijerarhijskoj ljestvici položaja.
Izvorni koncept modela nove klase, onako kako ga je u početku formulisao Milovan Đilas je u izvjesnoj kontradiktornosti sa opštim idealom
komunističkog društva prema kome će nestajati postepeno vladajuća klasa. Komunizam je po svojoj definiciji „besklasno društvo“. Koncept nove
klase Milovana Đilasa na taj način znači direktno negiranje karaktera koumunističkog društva u „ kome će svako dobijati koliko mu treba, a davati
4 Milovan Đilas, Anatomija jednog morala, „Nova misao“, 1954, 3, str. 34-49.
5 Ronald Inglehart,. The Silent Revolution in Europe; the intergenerational change in
post-industrial society, Americanm Political Science review, 1971, 65, p. 996-1011.
51
onoliko koliko može“. To znači da se prema normama marksističke doktrine komunistički sistemi izvorno ne mogu smatrati takvima. Znači dalje
to da su komunistički režimi već u prvim decenijama svoga egtzistiranja i
nastojanjima ka izgradnji egalitarnog društva iznevjerili norme svoga organskog konstituiranja i otišli u njegovu protivurječnost. Kada se u startu
naprave takva radikalna odstupanja od izvornosti koncepta to postaje put
sopstvenog samourušavanja što se i sa socijalizmom kao fazom razvoja do
komunizma i dogodilo. Temeljna upozorenja Milovana Đilasa na neophodnost korekcija u tom smislu i težnje ka demokratizaciji sistema, kojega je
sam stvarao, preko koncepta i modela nove klase su išla u tom smislu.
Konfrontiranje Djilasa na jednoj strani, i cjelokupnog aparata podržavalaca režima na drugoj, koje je bilo prožeto i ličnim antagonizmima, nije
omogućavalo da se u takvom ambijentu razvije rasprava o karakteru reformi
koje treba da dovedu do izumiranja bilo kojih i bilo kojeg oblika vladajuće
klase u društvu. Đilas je smatrao da su mnogi članovi tadašnjih struktura vlasti, bilo partijskih, bilo državnih zakoračili u strukturu vladajuće klase. Smatrao je da je to problem i pitanje koje se mora „ispraviti putem revolucije“.6
On je smatrao da su te deformacije sistema dubinske. Da nisu površinske. I
da politička sfera daje privilegije u ekonomskoj sferi. Zbog toga Djilas smatra da se privilegije nove klase mogu ukinuti jedino tamo gdje i nastaju, a to
je u političkoj sferi. A za to je po ovom autoru potrebna neka nova revolucija.
Kroz koncept nove klase izložen u njegovom najznačajnijem i najprepoznatljivijem djelu Milovan Đilas je predvidio mnoge događaje koji su se
desili koju deceniju kasnije. Predvidio je opadanje ekonomskog razvoja,
predvidio je krah te nove klase, ali i samourušavanje sistema. Predvidio je
dvije varijante za raspad socijalizma kao sistema, a samim tim i razaranje
nove klase. Po Đilasu jedan scenario raspada socijalizma je bio vraćanje
natrag prema kapitalizmu, a drugi nova socijalna revolucija realnog socijalizma. Pokazalo se da se u tranzicionim dešavanjima ostvarila prva Đilaseva koncepcija koja je bila dalekosežna. Preobražaj socijalizma je išao
ka nekom divljem kapitalizmu koji je pod uticajem neoliberalizma i sam
došao u situaciju da početkom druge decenije trećeg milenijuma predviđa
scenarije svoga raspada.
3. Samourušavanje društva
Strukturu svakog društva kao cjelinu pojedinaca, grupa i relacija determinišu razvojni tokovi i dostignuti nivo samosvijesti. Razmatrajući fe6 Milovan Đilas, Nova klasa, „Narodna knjiga“, Beograd, 1990, str. 68.
52
Srđan VUKADINOVIĆ
nomen nove klase Milovan Đilas je pokazivao kako partijske strukture,
stavljajući se iznad države, programiraju društveno grupnu pripadnost
mimo prirodnih relacija pojedinac – grupa kroz određenu partijsku normativistiku. Predviđao je da će takav način djelanja dovesti do ekonomskog urušavanja društva i samim tim do urušavanja cjelokupnog sistema
na kome počivaju relacije i konstituenti nove klase.
Budući da društvena struktura kao širi pojam od vertikalne diferencijacije, koja tretira novu klasu, ima svoje mjesto u normativnoj strukturi
društva, ovaj je fenomen do devedestih godina XX vijeka bio formulisan s
jedne strane u sistemskim zakonima i partijskim dokumentima o društvenim grupama i dimenzijama društvene stratifikacije S druge strane kategorije ili dimenzije unutar društvene strukture, pa samim tim i unutar nove
klase su strogo formulisane partijskom normativistikom bez mogućnosti
da se tako nešto nađe u sistemskim okvirima. Ili zapravo sistemski okvir
je bio prenijeti partijski okvir. Nedoslednosti i protivurječnosti u normativnom shvatanju i određenju društvene strukture i vertikalne diferencijacije javljaju se usled dnevno političkih razloga i zahtjeva sadržanih u
ideološkim stavovima o povezivanju osnovnih elemenata i dimenzija ovog
društvenog fenomena sa glavnim političkim zbivanjima u pojedinim razdobljima.
Normativni okvir društvene strukture i vertikalne diferencijacije deteriminišu tri nivoa vrijednosti: ideja, norma i stvarnost. Za objašnjenje i
razumijevanje normativnog okvira društvene strukture i društvene stratifikacije neophodno je utvrditi i odnos norma – stvarnost. Svaka norma svoje
sadržajno bogatstvo ispoljava primjenom u stvarnosti. Znači to da norma
kao pravno realizovana ideja zakonskog i programskog određenja društvene stratifikacije zavisi od adekvatne, odnosno neadekvatne primjene u
stvarnosti. Sama stvarnost može doprinijeti daljem sadržinskom obogaćivanju norme, a samim tim i obogaćivanju (idejnom i sadržinskom) društvene strukture, odnosno stratifikacije. U najširem smislu riječi norma se
javlja kao rezultanta odnosa ideja – sadržaj pojave, u ovom slučaju društvene strukture, odnosno stratifikacije društva. Od uspostavljenog odnosa
između ideje i sadržaja pojave zavisi i postojanost norme. Rezultati analize
normativnog okvira društvene strukture, odnosno društvene stratifikacije
pokazuje da se usled nefunkcionisanja norme u stvarnosti ili njenog neadekvatnog ostvarivanja vrši izmjena norme koja reguliše određenu pojavu
ili ponašanje, a ne otklanjaju se uzroci neadekvatno uspostavljenog odnosa
između ideje i sadržaja društvene pojave (društvene strukture, odnosno
društvene stratifikacije).
53
Razdoblje 90-ih godina XX vijeka je period kada nastupa ono što je
Đilas predviđao u strukturnom smislu - završni period i raspad socijalizma
na evropskom prostoru. U socijalističkom društvu je ideološki – politički
inaugurisan cilj po kome vertikalna diferencijacija i hijerarhijski raspored
grupa treba da budu prevaziđeni smanjenjem ili potpunim ukidanjem društvenih razlika i nejednakosti. Međutim, socijalizam je imao niz prepreka
ili problema sistemsko – strukturalnog karaktera (nije se razvijao na vlastitoj osnovi, nemogućnost prelaska u svojinu pojedinaca svega osim individualnih sredstava potrošnje ; nepriznavanje vertikalne diferencijacije,
a prećutno priznavanje „nejednake individualne obdarenosti i sposobnosti
kao prirodne privilegije“, itd.) Upravo te sistemsko – strukturalne teškoće reprodukcije socijalizma su i jedan od faktora raspada ove društveno
istorijske formacije. Sprovođenje radikalnih reformi u cilju prevazilaženja
protivurječnosti spriječeno je funkicionisanjem „sistemsko – strukturalne
blokade“. Odlučujuću ulogu u proizvodnji strukturne krize i „strukturne
blokade“ socijalističkog načina proizvodnje imao je statički karakter socijalizma. Dinamički momenti koji bi sistem prisiljavali da se razvija nijesu
postojali, pa je statičnost društva bila generirajući i osnovni faktor raspada
socijalizma. Statičnost društva je pored ostalog bila prouzrkovana i konstituisanjem nove klase koja je bila iznad ostalih grupacija i koja je štitila
svoje interese prvenstveno opstanka na vlasti, kroz različite mehanizme
partije kojoj su pripadali.
Upozorenja Milovana Đilasa izložena tri i po decenije prije kraha socijalizma su tumačena kao jeres od strane ovog autora. Preobraženi dogmata koji je to bio zato što je jedino tako mogao „disciplinovati sistem i
ideologiju“ razuzdanih htjenja, je upravo govorio o urušavanju socijalizma
iznutra, zbog strukturnih protivurječnosti.
4. Politička drama Milovana Đilasa – doslednost idejama
Kontroverznost života i djela Milovana Đilasa je na prvi pogled samo
dilema koja se javlja kod autora koji se bave njime i pragmata. Učestvujući u stvaranju jednog totalitarnog sistema čiji je kasnije bio oštar kritičar,
Đilas zapravo pokazuje put evoluiranja stavova od opijenosti mladalačke
zanesenosti „projektom“ do otrežnjenja od svih zabluda koje nosi samospoznaja o (ne)realnosti takvog poretka.
Ovaj autor je najveći disident ne samo južnoslovenskog prostora u razdoblju od 1954. pa do kraha socijalizma već i cjelokupnog prostora koji je
pripao tom sistemskom projektu. Ni jedan od istaknutijih disidenata iz bivšeg socijalističkih zemalja (Havel, Solženjicin i dr.) nije u istorijskoj ravni
54
Srđan VUKADINOVIĆ
u toj dimenziji uzdignut na pijedestal korifejstva evropskog disidenstva.
Jer Đilas je bio neko ko je stvarao taj novi sistem i ko je bio u temeljnim
strukturama vlasti (Politbiro Partije, Parlament) da bi upravo kasnije uviđajući sve slabosti sistema otvoreno progovorio o problemima i preprekama.
Zamjeriti se Đilasu na tome da je upravo on bio nosilac surovih obračuna u Partiji i društvu kojim je gospodario socijalistički sistem ne može
iz razloga što je upravo toliko surov i oštar bio prema sebi samome.To
govori o visokoj moralnosti političara koju je Đilas nosio u svome biću. Za
greške koje je pravio u praktičnom i ideološkom smislu (lijeva skretanja u
Crnoj Gori, Goli otok i sl.) ima opravdanja samo na nivou kajanja. Tadašnji
dogmatizam u stavovima i djelanju Milovan Đilas je ispoljavao zbog „disciplinovanja sistema i ideologije“7. Jer drugačije ne bi išlo. A vrijeme koje
slijedi po njemu je trebalo da bude „majstorsko rešeto“. Kaznio je sam sebe
uprkos tome što je uživao i mogao i dalje da uživa sve blagodeti sistema
koji je gradio. Svjestan je bio cijene koju nosi kritika slabosti sistema i ni
u jednom trenutku se nije pokajao. Čak i kada su mu poturali da potpiše
određena pokajanja za tekstove i ideje koje je plasirao nije podlegao tome,
uprkos nekim iskontruisanim navodima da je značajno revidirao svoja gledišta. Najmanje je Đilas mogao da bude revidirac, uzimajući u obzir njegovu energičnost za sukobljavanje i obračun sa svima mnogo prije, a i sa
njim samim.
Najstrožiji prema sebi je bio od momenta kada postaje odani sljedbenik Partije, pa preko kritika onoga što je stvarao do heretika koji je surov
prema sebi u situacijama kada procjenjuje opravdanost svoga „bunta“. Nije
mali udio Milovana Đilasa u konstituiranju totalitarnog režima u bivšoj
Jugoslaviji. I sam je postao svjestan opasnosti i posledica koji takav sistem
svojim dejstvom proizvodi. Zbog toga je odgovornost Đilasa pred svojom
savješću za izgradnju takvog sistema nešto što je u duhu visokomoralnog
čovjeka. Moralna kazna ili kazna savjesti je nešto što Đilasa snažno proganja svo vrijeme njegovog kasnijeg intelektualnog i disidentskog djelovanja.
Zbog toga je i odlučno krenuo u raskrinkavanje ideologije koja je dostatno
razarala bilo sistema na kome je počivala ili sistem na njoj. Svejedno.
Za vrijeme života postao je živa ikona kako Pokreta kome je pripadao,
tako kasnije sistema koji je personifikovao i na kraju disidenstva koje ga je
obilježilo kao slobodnomislećeg pojedinca koji odskače od svojih, koliko,
dojučerašnjih saradnika ili prijatelja.
Razdoblje tranzicionih dešavanja koje je karakteristično za period devedestih godina XX vijeka zapravo u bivšoj Jugoslaviji počinje mnogo ranije,
7 Desimir Tošić, Ko je Milovan Đilas, disidenstvo 1953-1995, „Otkrovenje“, Beograd,
2003, str. 73.
55
sa Đilasovim promišljanjima i preobražaju sistema socijalizma i ideologije
komunizma. Neuspjeh toga perioda se sve više povezuje sa izdajomj intelektualaca u periodu tranzicije. Primjer Milovana Đilasa govori upravo suprotno o angažovanosti pojedinca u određenim trenucima društvenog razvoja.
Dobar primjer i korisna paralela za pokušaj izlaska iz nedostatnosti procesa
tranzicije koji je zapravo i započeo sa Đilasom 60-ih godina, a ne 90-ih sa
padom Berlinskog zida. Đilas je mnogo ranije srušio taj ideološki zid svojim javnim i hrabrim istupima. Hrabrosti i pameti je jako puno nedostajalo
Đilasovim savremenicima u momentu kada je započetu tranziciju sistema u
komunističkom svijetu trebalo kreirati na odgovaran i angažovan način.
Literatura:
Bruce-Briggs, Bernd: The New Class?, Transaction, New Brunswick, 1979.
Djilas, Milovan: Anatomija jednog morala, „Nova misao“, Beograd, 1954, 3.
Djilas, Milovan: Crna Gora, „Obod“, Cetinje, 1994.
Djilas, Milovan: Nova klasa, «Narodna knjiga», Beograd, 1990.
Djilas, Milovan: Razgovori sa Staljinom, „Književne novine“, Beograd, 1990.
Djilas, Milovan: Pad nove klase: Povest o samorazaranju komunizma, «Službeni
list», Beograd, 1994.
Djilas, Milovan: Vlast i pobuna, «Novi Liber», Zagreb, 2009.
Inglehart, Ronald: The Silent Revolution in Europe: the intergenerational change
in post-industrial society, American Political Science Review, 1971, 65.
Lustig, Michael, M.: Trotsky and Djilas: Critics of Communist Bureaucracy, Greenwood Press, New York, 1989.
Tošić, Desimir: Ko je Milovan Đilas, disidentstvo 1953-1995, „Otkrovenje“, Beograd, 2003.
Vukadinović, Srdjan: Stratifikacija društva i kvalitet života, Univerzitet Crne
Gore, Podgorica, 2000.
Zbornik: Djelo Milovana Đilasa, CANU, Podgorica, 2003.
DEMOCRATS TO DOGMATIC:
MILOVAN DJILAS - (NON)BETRAYAL WORKS
(summary)
Personality Milovan Djilas was controversial for several reasons.
One of the leading figures of the communist movement, which is undoubted
ly responsible for many of the scarcity of solutions and systems to the ide
ological and practical terms, after forty years of his life transforms into
suspended said a democrat.
Controversy is something that follows all great personalities. Neither
Djilas was spared many of the tides, on the one hand, ever had a devastating
effect on many who thought differently from him when he was in a position
56
Srđan VUKADINOVIĆ
to decide. On the other hand the same way it is wasteful controversy afflic
ted the society and the movement to which he belonged. And with the third
party’s controversy has hit, and the developers.
All this was accompanied by controversy and dissention Djilas dis
sent from the ideology which is advocated. Political thinker a prominent
polemicist and writer at one point was very interesting for the world in the
absence of such «export» items from the former Yugoslavia the 50’s and 60’s
of XX century.
Evolution Milovan Djilas is something that is important to stress but
there was one previous Djilas the question is would that be evolutions. Any
charismatic figure in the event that brought people to the tragic events, and
later justice inexperience or some unconvincing reasons for the multi-face
ted problem.
Milovan Djilas form of individuality is something that should have a
totalitarian regime at least at one point to know some misconceptions about
the way he goes, and those who jump out of the «fifth wheel revolution».
The alleged «democratic» debate on the party turns to turn into just another
shooting victim who has no chance. Enter their work and their attitudes
polemics the logic of such accounting systems with each other and all with
just one, in some way gives fuel regimes that persist for many years.
Dr Hubert STYS (Toruń, Polska)
Wyższa Szkoła Bankowa
Email: stysh@p.pl
57
UDK 32(475):929 Đilas M.
Abstract: Milovan Đilas to postać nietuzinkowa i wyjątkowa, która
zdobyła światową rozpoznawalność w 1957 roku, publikując książkę „Nowa
klasa”. W tym artykule chciałbym pokazać, na ile Đilas interesował się Pol
ską, co o niej wiedział, i z drugiej strony – na ile Polacy interesowali się
jego poglądami i losem, ile czerpali z jego myśli i poglądów.
1. Đilas a Polska – okres do 1954 r.
Milovan Đilas, jak wiadomo, do okresu II wojny światowej nie opuszczał Jugosławii i nie miał większego wyobrażenia o społeczeństwach i
państwach europejskich, w tym oczywiście o Polsce. Niemniej jako młody
inteligent, student – dysponował wiedzą na temat Polski i jej przeszłości,
historii - w drobnych enuncjacjach dostrzec można jego świadomość o
Polsce jako dużym państwie europejskim, odważnym narodzie, jego sile w
XVI wieku, i jego problemach w okresie międzywojennym.
Jego pierwsze zetknięcie się ze sprawami polskimi dotyczy samego
początku II wojny światowej, a więc niemieckiej napaści w 1939 roku na
Polskę. KPJ, po pakcie Ribbentrop-Mołotow, musiała zmienić bieżącą linię polityczną.
Jako komunista, jeden z liderów KPJ, Đilas był przede wszystkim zaskoczony wybuchem wojny. Musiał szybko zająć stanowisko: czy wojna
jest niesprawiedliwa (a więc imperialistyczna z obydwu stron), czy sprawiedliwa, antyfaszystowska, (stanowisko popierające Polskę jako ofiarę, a
de facto również i zachodnie mocarstwa – Francję i W. Brytanię). Đilas w
jednej z belgradzkich kawiarni wygłosił przemówienie (biorąc pod uwagę
dopiero co podpisany pakt radziecko-niemiecki), w którym ocenił wojnę z
Polską jako obustronnie imperialistyczną1. Oznaczało to, że traktował napadniętą Polskę na równi z nazistowską III Rzeszą i uważał za nieistotne,
czy napadnięta Polska obroni się w tej wojnie. W swoim zacietrzewieniu
politycznym zapewne przekonał sam siebie, że Polska to taki sam agresor
jak hitlerowcy. Było to więc twarde, dogmatyczne potraktowanie działań
1 M. Djilas, Memoir of a Revolutionary, New York 1973, s. 330.
58
Hubert STYS
wojennych państwa totalitarnego, agresywnego, wobec państwa autorytarnego, nie dążącego do wojny, skazanego na klęskę. Takie podejście spowodowało jednak dużą niechęć do komunistów i oburzenie środowisk lewicowych2.
Następne kontakty Đilasa z Polakami nabrały na sile dopiero po 1945
r. oczywiście z powodu dojścia do władzy i sprawowania istotnych funkcji
państwowych. Ambasador RP w Belgradzie, Jan Karol Wende, w jednym z
pierwszych swoich raportów pisał, że Milovan Đilas to najbardziej eksponowany członek KC na terenie stolicy, obok Żujovića i Pijade3. Ambasada
RP w Belgradzie, mieszcząca się na ulicy Stefana Wielkiego 28 była w
okresie do 1948 r. była co najmniej kilkunastokrotnie odwiedzana przez
Đilasa. Wende rozmawiał z Đilasem zazwyczaj na tematy bilateralnych relacji i spraw zagranicznych. Przez pryzmat jego relacji Đilasa widzimy jako
polityka operatywnego, dobrze rozeznanego w bieżącej sytuacji, znającego
układ sił w bloku komunistycznym, konkretnego rozmówcę, umiejętnie i
otwarcie prowadzący rozmowę4. W czasie Kongresu Słowiańskiego, zorganizowanego w grudniu 1946 r. w Belgradzie Đilas w dniach posiedzenia
sondował Wendego w kwestii obsadzenia stanowiska sekretarza generalnego komitetu5.
W dniach 14-19 marca 1946 roku Đilas był członkiem blisko
50-osobowej delegacji, która oficjalnie odwiedziła Polskę. Na jej czele
stał premier Tito. Już na granicy w Zebrzydowicach Jugosłowian witali Karol Świerczewski, Józef Olszewski i ambasador Božo Ljumović. W
Warszawie, na dworcu Włochy, Titę witali najwyżsi dostojnicy RP: premier E. Osóbka-Morawski i marszałek M. Żymierski-Rola6.
15 marca wieczorem Jugosłowianie bawili na bankiecie u premiera
Osóbki-Morawskiego. W ciągu następnych dni Đilas z towarzyszami z
KPJ zwiedzali ruiny Warszawy, generałowie obserwowali manewry LWP
na poligonie w Modlinie, członkowie delegacji gościli również w Teatrze Polskim na przedstawieniu Lilii Wenedy J. Słowiackiego. Podpisano
umowy międzynarodowe: 16 marca o wymianie dóbr kulturalnych, 18
marca o przyjaźni i pomocy wzajemnej. 17 marca w Warszawie zorganizowano wielką defiladę wojskową i przemarsz organizacji społecznych
2 S. Clissold, Djilas. The Progress of a Revolutionary, New York 1983, s. 39.
3 Archiwum Ministerstwa Spraw Zagranicznych (dalej: AMSZ), Z. 6, W 16, t. 235, k. 10.
4 Raporty ambasady RP, AMSZ, Z-6, W-17, T-248, notatki z rozmów politycznych T-246.
5 Zob. Raport polityczny ambasady RP, AMSZ, W-17, T-246, k. 51-52.
6 Witamy marszałka Broz-Tito, bohatera bratniej Jugosławii, Głos Ludu, 15 III 1946, nr
74 (462), s. 1.
59
na cześć Jugosławii. Na placu Na Rozdrożu w honorowej trybunie zasiedli, obok Jugosłowian, m.in. Bierut, Osóbka-Morawski i Żymierski. Na
zakończenie wizyty, 19 marca delegacja odjechała do „robotniczej” Łodzi.
Tu zwiedzano zakłady włókiennicze (dawne Scheibler i Grohman) oraz
odlewnię i walcownię (dawne zakłady J. John).
Wizyta w Warszawie zrobiła na Jugosłowianach wielkie wrażenie. Odnosili wrażenie, że niemożliwym będzie szybko odbudować miasto – ruiny
były przerażające7. Pobytowi w Polsce Đilas poświęca aż 4 strony swoich
wspomnień (Đilas, Vlast, s. 95-98). Jest tam wiele ciekawych spostrzeżeń,
m.in. odnośnie zalezności polskich komunistów od Moskwy. M.in. Polacy
podpisanie układu o przyjaźni z Jugosławią uzależniali od zgody Stalina, z
którym łączono się telefonicznie w obecności gości.
W październiku 1946 r. Bierut i Żymierski-Rola rewizytowali marszałka Tito w Jugosławii. W grudniu 1946 r. ambasador Wende w
Belgradzie odznaczył jugosłowiańskich dygnitarzy honorowymi odznaczeniami. Đilas otrzymał wówczas Krzyż Partyzancki oraz Medal Zwycięstwa
i Wolności 19458.
Đilas ponownie odwiedził Polskę w 1947 r., ale tym razem w głębokiej
konspiracji. Wraz z Kardeljem przyleciał w tajemnicy 21 września 1947 r.
do Wrocławia, gdzie na gości czekał J. Berman. Stąd samochodem przewieziono ich do Szklarskiej Poręby, gdzie zorganizowano tajną naradę komunistycznych partii. Đilas z Kardeljem zapisali się jako skrajni stalinowcy,
realizujący zalecenia Żdanowa i Malenkowa bez skrupułów. Rosyjski badacz Grant Adibekov jednoznacznie oceniał ówczesne zachowanie Đilasa: „rozpasany, wyuzdany, wyniośle-pouczający”9. Wyjątkowo ordynarne
zachowanie Đilasa po latach zapamiętał np. Jakub Berman, który mówił:
„Dżilas, teraz taki bojowy, niesłychanie usłużnie walił w partię francuską
i włoską, (…) stał się głównym motorem gromienia tych partii (za rozbrojenie milicji partyjnych)”10. Z Jugosłowianami polemizował wówczas W.
Gomułka. Ci wyrażali niezadowolenie wobec gomułkowego hasła „polskiej drogi do socjalizmu”, stanęli naprzeciw siebie również w kwestii
utworzenia Biura Informacyjnego. Gomułka uważał, że Đilas z Kardeljem
nawołują do wywołania rewolucji we Włoszech i Francji11.
Ostatni akord relacji Đilasa z polskimi komunistami nastąpił już w
7 M. Đilas, Vlast, London 1983, s. 98.
8 Raport polityczny ambasady RP, 18 XII 1946, AMSZ, Z-6, W-17, T-242, k. 12.
9 G. M. Adibekov, Kominform i poslevojennaja Evropa, Moskwa 1994, s. 57.
��
K. Kersten, Oni, Warszawa 1989, s. 101-102.
��
Polskie Dokumenty Dyplomatyczne, 1957, Warszawa 2006, s. 650.
60
Hubert STYS
okresie bezpośrednio przed wyklęciem KPJ z grona bratnich partii. W
początkach utajnionego jeszcze konfliktu Tity ze Stalinem W. Gomułka
próbował mediować w sporze i gotowy był do wyjazdu do Belgradu na
negocjacje. W tym celu Đilasa sondował polski przedstawiciel przy Biurze Kominformu, Julian Filkenstejn (1909-1977), przekonując, by Jugosłowianie jednak pojechali na kongres Kominformu12. Đilas odmawiał.
Od tego czasu Đilas przez długi czas traktował Gomułkę jako ugodowego,
ale odważnego, niezależnego polskiego komunistę. Swoje poglądy zmieni
dopiero w 1968 r., oburzony haniebną rolą Gomułki w stłumieniu praskiej
wiosny.
W okresie 1948-1955 Polska ludowa znajdowała się po stronie ZSRR
w sporze z Jugosławią. Umowy międzypaństwowe zostaną zerwane, a polska propaganda komunistyczna identycznie jak radziecka, atakowała jugosłowiańskich komunistów. Stalinowskie procesy pokazowe w Europie
po 1948 roku będą wykorzystywane do szkalowania Tity i liderów KPJ.
W raportach ambasady RP znajdą się informacje, że to Dżilas stoi na czele jugosłowiańskiej propagandy, która od 1949 roku odpowiadała na radzieckie zaczepki. Propagandę Đilasa oceniano jako „podsycanie psychozy
wojennej”. W późniejszych latach w raportach zauważa się zmianę ideologiczną w KPJ i referaty Dżilasa, jego „krucjatę” antybiurokratyczną czy
wizytę w Londynie w 1951 r.13 Niemniej, do czasu normalizacji stosunków
w polskiej prasie komunistycznej nazwisko Đilasa będzie, obok Tity czy
Kardelja, synonimem zdrady ruchu internacjonalistycznego.
Gomułka zaś, po powrocie do władzy w 1956 roku, po polskim Październiku, zastał już sytuację, kiedy Đilas znajdował się poza komunistyczną
partią. Publikacja dżilasowej „Nowej klasy” w 1957 roku, obnażającej
system komunistyczny, mogła jedynie rozeźlić Gomułkę, wciąż ideowego
komunistę. W czasie wizyty A. Bevana i J. Lee w Polsce we wrześniu 1957
r., działaczy lewego skrzydła Labour Party, prywatnie przyjaciół Đilasa,
w czasie spotkania z Gomułką rozmawiano o uwiezionym już wówczas
Czarnogórcu. Na sugestie gości o wstawieniu się za Đilasem Gomułka
mówił: „Sprawa Dżilasa jest wewnętrzną sprawą Jugosławii. Ja znam Dżilasa i wiem, że był kiedyś innym człowiekiem. Uważam go za awanturnika
rewolucji. (…) nie uważam go za człowieka uczciwego. (…) to co zrobił
teraz, stawia go na skrajnej reakcyjnej pozycji”14.
2. Đilas o Polsce po 1954 r.
12 M. Đilas, Vlast, s. 159.
��
AMSZ, t. 193, k. 105, k. 149, k. 161.
��
Polskie Dokumenty Dyplomatyczne, s. 650.
61
Đilas, uwolniony od dogmatyzmu i rozczarowany do komunizmu, stał
się jego jednym z głównych krytyków, jak i analityków. W latach 60-tych,
70-tych i 80-tych wielokrotnie odnosił się do władzy ludowej w Polsce.
Đilas w latach 50-tych bardzo dużo obiecywał sobie po dojściu Gomułki do władzy. Darzył go wielkim szacunkiem, jako zwycięzcę z 1956
roku, lidera narodowego komunizmu. W 1956 roku pisał spontanicznie:
„Wraz ze zwycięstwem Gomułki rozpoczął się nowy rozdział w historii
komunizmu”15. Liczył, że Gomułka nastawi się na demokratyzowanie
systemu w Polsce, co będzie wzbudzało tarcia z ZSRR. Đilas, podobnie jak
inni Jugosłowianie, uległ „czarowi Gomułki”, który, wydawało się, pójdzie
podobną jak Tito drogą, tworząc w miarę nowoczesny i łagodny narodowy
komunizm. Obdarzał Gomułkę epitetami: „niezwykle szczery, odważny i
skromny”. Polska pod jego kierownictwem, będzie zmierzała do wyzwolenia się z objęć Moskwy, przez co może stać się pozytywnym motorem zmian. Đilas rozczarował się do tow. Wiesława po 1968 r. W rozmowach z G.
Urbanem wyznawał: „Co do Gomułki myliłem się całkowicie”16, w innym
miejscu komentował: „zaczął odważnie, skończył haniebnie”. W ostatnich
akapitach Niedoskonałego społeczeństwa kąśliwie przypominał słowa Gomułki „Między wilkami trzeba wyć”, komentując: „Pozwólmy mu wyć.
Ja nie będę”17, w innym miejscu nazywał go człowiekiem otępiałym przeżytymi już „proletariackimi” dogmatami partyjnymi18.
W 1971 r. Đilas komentował wydarzenia polskiego grudnia. Dostrzegał brak antyrosyjskiego charakteru wystąpień robotniczych, co unaoczniało, że niezadowolenie i protesty są wyrazem kryzysu systemu
społecznego. Robotnicy polscy dostali „lekcję” od swojej „awangardy”,
która nawiązała z nimi więź za pomocą czołgów, oznaczało to również
kres złudzenia o możliwym „doskonałym społeczeństwie”. Protestujący na
Pomorzu – stwierdzał Đilas – walczyli o równe prawa dla wszystkich do
„zwyczajnego, znośnego życia”, tak jak wcześniej intelektualiści i studenci do swobodnego myślenia. Polscy robotnicy pokazali, że walka nie jest
próżna, że może przynieść bezpośrednie korzyści wszystkim bojownikom
o wolność19. Đilas dawał względne szanse E. Gierkowi, o ile ten odrzuci
��
M. Djilas, The Storm.in Ekstern Europe, The New Leader, 19 XI 1956 r..
��
Idem, Chrystus i komisarz, w: Stalin i stalinizm, rozmowy G. Urbana, Londyn 1987,
s. 176.
17 Idem, The Unperfect Society, New York 1969, s. 266.
18 Idem, The Unquenchable Fires of Czechoslovakia, The Central European Federalist,
XII 1968, s. 369.
��
Idem, Wnioski z polskiego grudnia, Kultura, 1971, nr 3/282, s. 49-53.
62
Hubert STYS
dogmatykę i schematy i potraktuje je jako frazeologię.
Đilas w swoich komentarzach odnosił się później do powstania ruchu
Solidarności i zmian zachodzących w Polsce lat 80. Stwierdzał, że we
wschodniej Europie opór wobec Moskwy pochodzi z niezadowolenia mas
ludowych. Ale o ile w Czechosłowacji (1968 r.) był to kryzys partii i jej
wiodących warstw, na Węgrzech (1956 r.) – kryzys partii i antysowiecki
narodowy opó®, to polski rok 1980 stanowił dla niego rewolucję ze wszystkimi cechami charakterystycznymi rewolucji20. Był to widoczny pełny
kryzys systemu władzy. Widział trzy rozwiązania tej sytuacji: brutalny
terror, reformy lub rewolucję. Działania polskich władz oceniał jako unikanie reform i okłamywanie narodu równoległe z uniknięciem większego
zaangażowania Sowietów. Dlatego wszystkie czynności, które podejmuje władza (wprowadzenie, zawieszenie, zniesienie stanu wojennego, jego
ustawy i rozporządzenia) – są połowiczne. Z tego powodu ani władza się
nie umocni, ani opozycja nie zadowoli. „W Polsce mamy do czynienia z
narodowym i społecznym kryzysem. W odróżnieniu od Węgier i Czechosłowacji, w Polsce ruszyły najszersze, najniższe warstwy, niezadowolone z
systemu, który im narzucił rolę bazy, podstawy dla samozwańczej, monopolistycznej awangardy władzy”21.
W Polsce ruch opozycyjny wysunął dwie, według Đilasa, najważniejsze kwestie: kwestię własności i władzy. W kwestii władzy – zażądano swobodnych wyborów, gdzie kandydatów mogą zgłaszać inne od
rządzących ośrodki polityczne. Nikt nie wyprzedził polskiej opozycji,
żaden ruch w komunizmie, nigdy nie wysunął tak podstawowych kwestii systemu, i nie znalazł tak adekwatnej formy organizacyjnej. „Ruch
opozycyjny we Polsce wykazuje, że jest świadomy swojej narodowej i
społecznej misji – jest także wyrazem najgłębszych, narodowych dążeń”22.
Głębokość, radykalność i zasadniczość polskiego ruchu tłumaczyły, zdaniem Đilasa, dlaczego sowiecka władza nie zdecydowała się na interwencję:
interwencja ta wywołała by przejście: z kryzysu systemu do narodowego
powstania przeciw obcej, „ruskiej” okupacji. Nie wyobrażał sobie sowieckiej okupacji w jednym dużym, rozwiniętym i świadomym siebie narodzie. Dlatego sowieckie i polskie kierownictwo wybrało w danej chwili najlepsze rozwiązanie kryzysu, ale i jedyne możliwe – stan wojenny. W polskim ruchu opozycyjnym dostrzegał różnorodność, przy jednomyślności w
��
D. Tošić, Ko je Milovan Đilas, s. 160.
��
M. Đilas, Poljska „najslabija karika”, w: D. Tošić, Ko je Milovan Đilas, s. 176-179.
��
Ibidem.
63
kwestiach zasadniczych – co zwiastowało przyszłą pluralistyczną Polskę23.
Polska od tego momentu potraktowana została przez Đilasa za najsłabsze ogniwo w komunizmie. „W Polsce splotły się wszystkie słabości i
sprzeczności i systemu leninowskiego, i sowieckiego ekspansjonistycznego hegemonizmu. W Polsce nie rozwiązuje się przyszłość świata, ale jest
tam zarzewie kryzysu całego systemu.”24 W 1983 roku Đilas prorokował,
że wydarzenia w Polsce jeszcze nie osiągnęły swojej krytycznej fazy. A
faza ta, jak nadejdzie, wywoła wielką burzę w Europie Wschodniej25.
W 1983 roku Đilas opublikował artykuł, w którym bardzo pozytywnie
odnosił się do papieża Jana Pawła II. Stwierdzał wówczas, że papież doskonale rozumie sytuację, w jakiej znajdują się narody Europy Wschodniej, że
mówi językiem doskonale dla nich zrozumiałym. „Ludzki papież”, jak nazywał Wojtyłę Đilas, został wybrany przez Zachód (który miał większość
w kolegium kardynalskim), co było nie tylko symbolem, ale i polityczną
mądrością. W jego osobie połączyły się obawy Zachodu i Wschodu w poszukiwaniach wyjścia z zagrażającego atomowego konfliktu i wegetacji w
niewoli. Dlatego nienawidzić papieża mogą tylko zwolennicy „bezbłędnej,
doskonałej nauki”, a więc „mroku i niewoli”26.
3. Recepcja aktywności Đilasa wśród polskiej emigracji
W środowiskach polskiej emigracji w Paryżu i Londynie zainteresowanie Milovanem Đilasem nastało wraz z jego publikacjami książkowymi,
niemniej już jego aktywność w tworzeniu titoizmu była dostrzegana na
przełomie 1953 i 1954 roku. Na łamach paryskiej „Kultury” o Đilasie pisał
Ł. Winiarski, oceniając, że jugosłowiańska krytyka stalinizmu jest głęboka
i rzetelna, a Đilas szczególnie wnikliwie bada system od strony zagrożenia
biurokracją27.
Jerzy Giedroyc, redaktor naczelny „Kultury”, w ramach swoich koncepcji geopolitycznych uważał, że emigracja powinna twórczo oddziaływać
na kraj, na edukowanie elit, na współkształtowanie rzeczywistości28. Stąd
��
Ibidem, s. 178.
��
Ibidem, s. 176-179.
��
D. Tošić, Ko je Milovan Đilas. Dissidentstvo 1953-1995, Belgrad 2003, s. 160.
26 Đilas o papi Jovanu Pavlu II w: D. Tošić, Ko je Milovan Đilas , s. 175. Również w :
Die Welt, 6 VII 1983.
��
Ł. Winiarski, List z Jugosławii (4), Kultura, 1954, nr 4/78, s. 97.
��
R. Habielski, Dokąd nam iść wypada? Jerzy Giedroyc od Buntu młodych do Kultury,
Warszawa 2006, s. 242.
64
Hubert STYS
wynikało myślenie, że komunizm nie jest konstrukcja nienaruszalną, ze
można go kwestionować, a więc i wpływać na zmiany (na lepsze). Środkiem realizacji pomysłu było publikowanie klasyki literatury antykomunistycznej i kwestionowanie praktyki komunizmu z perspektywy lewicowej.
Giedroyc stawiał na autonomię poszczególnych państw bloku wschodniego, które należy wspierać wobec perspektywy upadku imperium sowieckiego. Stąd też wynikało jego zainteresowanie Jugosławią i titoizmem w
jego początkowej fazie. Szybko jednak dostrzegł w Ticie kolejnego tyrana,
z którym „Kulturze” nie jest po drodze, pojawił się zaś Đilas - dysydent,
który stawiał na te same wartości, które interesowały „Kulturę”.
Dotarcie do Đilasa nastąpiło za pośrednictwem Stojana Subotina
(1921-1977), dyrektora biblioteki uniwersyteckiej w Belgradzie. „Otóż
Subotin, choć bardzo się tego bał, utrzymywał potajemnie kontakt z Dżilasem. I to on powiedział mu, że można z nami rozmawiać”29 – pisał Giedroyc. Do Dżilasa na rozmowy Giedroyc wysłał, jak informuje w swojej „Autobiografii na cztery ręce”, Jerzego Stempowskiego (w 1965 r.) i
Zygmunta Hertza. Đilas stał się jednym ze „znajomych Jugosłowian”, z
którymi „Kultura” utrzymywała kontakt. Na prośby tych znajomych Giedroyc dosyłał legalną pocztą egzemplarze „Nowej klasy”30, ”, odwiedziny
w Jugosławii dla Polaków - emigrantów nie stanowiły też problemu, podróże z publikacjami „Kultury” nie były niebezpieczne, bo, jak wspomina Giedroyc, „mieliśmy tam jednak trochę znajomych”31 – co rozumiemy
jako ludzi wpływowych, którzy mogli zapewnić swoim gościom dyskrecję
i brak nachalności ze strony służb specjalnych.
Niejako na marginesie wspomnimy, że po rozgromieniu praskiej wiosny w 1968 r. Giedroyc namawiał Czechów, którzy przenieśli się do Jugosławii, by przy pomocy Jugosłowian założyli międzynarodówkę młodzieży wschodnioeuropejskiej, by próbowali tam założyć „coś w rodzaju
Wolnej Europy”. Z Polski zaś do Paryża docierały prośby, by „Kultura”
wydawała prace o Jugosławii, że jest na to w kraju zapotrzebowanie32.
„Nowa klasa” Milovana Đilasa została wydana w sierpniu 1957 roku
w języku angielskim, od lipca ukazywały się jej zapowiedzi. Czarnogórzec
29 J. Giedroyc, Autobiografia na cztery ręce, Warszawa 1996, s. 155. pomimo szczerych
zamiarów Giedroyc stwierdza, że nie miał żadnej sympatii do titoizmu. „Ustrój jugosłowiański to nie był mój problem”. Jugosławia na tyle była gościnna dla Giedroycia,
ze wysyłał stąd wiele swoich publikacji do Polski i Rosji.
30 J. Giedroyc- Cz. Miłosz. Listy 1952-1963, Warszawa 2008, s. 333, list z 20 I 1959 r.
31 M. Supruniuk, Uporządkować wspomnienia. Nieautoryzowane rozmowy z Jerzym
Giedroyciem, Toruń 2011, s. 161
��
J. Giedroyc- Cz. Miłosz. Listy 1964-1972, s. 239, list z 20 V 1969 r.
65
siedzący wówczas w więzieniu oczekiwał na swój kolejny, trzeci już proces
(X 1957 r.), a świat mediów nazywał książkę „politycznym dynamitem”.
Jerzy Giedroyc bardzo zapalił się do tego tytułu33. Pisał do Jeleńskiego
„Otóż wydaje mi się rzeczą niezmiernie ważną i pilną, by tę książkę Dżilasa dostać jak najszybciej i wydać czy jako książkę, czy jako dokumenty”34.
Stwierdzał, że będzie to miało „kapitalne znaczenie” przed zjadem partii w
grudniu (III Zjazd PZPR), i przed przełożonym przyjazdem Mao Tse-Tunga. Redaktor zakładał, że aby zdążyć, należy przyśpieszyć formalności, w
tym ubieganie się o prawa autorskie, a książkę szybko spolszczy Juliusz
Mieroszewski, bliski współpracownik redaktora. Wkrótce Giedroyc dowiedział się, że prawa do książki Đilasa wykupiła od wydawnictwa Fredrick
A. Praeger Free Europe Press, i Wolna Europa zaczyna nadawać „Nową
klasę” przez radio – co osłabiało atrakcyjność wydania książkowego w
„Kulturze”. Co więcej, Giedroyc chciał za wszelką cenę uniknąć jakichkolwiek sugestii o związki finansowe i ideowe między „Kulturą” a Wolną
Europą, dlatego „Kultura” musi zrezygnować z tłumaczenia RWE na język
polski i zrobić własne spolszczenie35. K. Jeleński odpisywał Giedroyciowi,
że ze strony Kongresu Wolności „Kultura” otrzymuje formalną autoryzację
na tłumaczenie. Jeleński wtórował też Giedroyciowi, że w przypadku
„Nowej klasy” muszą wyraźnie odcinać się od Wolnej Europy i nie tylko
nie korzystać z ich tłumaczenia, ale i np. umieścić przedmowę do paryskiego wydania książki36.
Wkrótce Giedroyc dostał nieprzyjemny list od Praegera, najprawdopodobniej chodziło o prawa autorskie i konieczność zapłaty za nie – na
początek 250 dolarów zaliczki. W liście do Jeleńskiego stwierdzał, że
nakład „Nowej klasy” w „Kulturze” przewidywano na około 1000 egz.,
„który w znakomitej większości będzie wysłany bezpłatnie czy rozdany”37.
Z dostępnych informacji możemy domniemywać, że redakcji „Kutury”
wydawało się, że mają oni wyłączność do wydania polskiego „Nowej
klasy”
Wydawca „Nowej klasy”, Praeger, tymczasem robił na niej niezły
interes, a prawa do wydania w języku polskim, przy tłumaczeniu z ser33 Andrzej Bobkowski natychmiast stwierdzał, że „Nowa klasa” powinna wejść do
programu wydawniczego Kultury: zob. J. Giedroyc- A. Bobkowski. Listy 1946-1961,
Warszawa 1997, s. 480.
34 J. Giedroyc- K. Jeleński. Listy 1950-1987, Warszawa 1995, s. 266, list z 26 VII 1957 r.
35 Ibidem, s. 269-270.
36 Ibidem, s. 271.
37 Ibidem, s. 274-275, list z 13 stycznia 1958 r.
66
Hubert STYS
bskiego, sprzedał Związkowi Dziennikarzy RP, Syndykat w Ameryce
Północnej już 8 sierpnia 1957 r. Również tutaj Praeger nie sprzedał praw
na wyłączność. „Kultura” działała szybko, bo spolszczenie „Nowej klasy”
Mieroszewskiego (pod tytułem: Nowa klasa wyzyskiwaczy (analiza syste
mu komunistycznego)) zakończono drukować 12 grudnia 1957 roku.
Bobkowski w jednym z listów stwierdzał, że tłumaczenie Mieroszewskieigo jest „kwaśne”38. Zapowiedzi „Nowej klasy” znajdujemy w
„Kulturze” od numeru wrześniowego 1957 r. Z listu Giedroycia do Gombrowicza z lutego 1958 r. wynika, że „Nowa klasa” od samego początku
doskonale się sprzedawała39, i w tym początkowym okresie rozeszło się
1000 egzemplarzy polskiego wydania. Służby jugosłowiańskie dowiedziały się np., że wysyła się ją z Francji do poszczególnych pracowników
polskich ambasad na świecie.
Związek Dziennikarzy RP w USA natomiast wydał „swoją” „Nową
klasę” w połowie 1958 roku, z tłumaczeniem Aleksandra Lisowskiego. W
„Kulturze” z października 1958 r. pojawiło się oskarżenie wobec syndykatu, że to „Kultura” ma copywright na „Nowa klasę”, a syndykat nie ma
chyba co robić z pieniędzmi otrzymywanymi od Free Europe40. W liście
z 5 grudnia 1958 r. syndykat odrzucał oskarżenia Mieroszewskiego i prostował fakty41. W ten sposób na rynku pojawiło się lepsze tłumaczenie
„Nowej klasy” z przekładem wspomnianego już Lisowskiego, z innym
nieco tytułem (Nowa klasa. Analiza systemu komunistycznego). Przekład
ten wykorzystała później Officyna Liberałów. Była to jednak sytuacja przedziwna, bowiem za pośrednictwem „Kultury” Đilas stał się znany w
Polsce, i to pośpieszne wydanie było cytowane, dyskutowane. Wydanie
amerykańskie, bardziej dokładne, nie miało już siły uderzeniowej, potencjalny nabywca miał już wydanie paryskie. Książka Đilasa więc w wyniku
zbiegu okoliczności doczekała się dwóch polskich tłumaczeń, na których
– pomimo sensacyjnego materiału – żaden z wydawców się nie dorobił.
„Nowa klasa” wzbudziła oczywiście ferment, liczne komentarze i polemiki. W początkach 1958 roku w miesięczniku paryskim wydrukowano
głos Francois Fejto o „Nowej klasie”42. Ten wskazywał na sprzeczności
38 J. Giedroyc- A. Bobkowski. Listy, s. 508, list z 21 II 1958 r.
��
J. Giedroyc – W. Gombrowicz, Listy 1950-1969, Warszawa 1993, s. 239.
40 Londyńczyk, Nie wiedza, co robić z dolarami, Kultura, 10/132, 1958, s. 95. Londyńczyk
sugeruje, ze książka została już obszernie omówiona w prasie krajowej i emigracyjnej.
��
List A. Korczynski, F. Pusłowski do redakcji Kultury, Kultura, nr 3/137, 1959, s. 154.
��
F. Fejto, Perspektywy ewolucji komunizmu (kilka uwag na marginesie książki Dżilasa),
Kultura nr 1-2 123-124, 1958, s. 185-193.
67
myśli Đilasa: system komunistyczny rozkłada się, a jednocześnie nie ulega
zmianie. Niezmienność systemu wyklucza też wniosek, że sami komuniści
są zmienni, a najlepszy argument to sam Đilas: kiedyś „najbardziej despotyczny, najbrutalniejszy, najbardziej nietolerancyjny ze wszystkich stalinistów jugosłowiańskich”43. Fejto sugeruje, by Đilas spróbował napisać
psychoanalizę rządzącej biurokracji – własną autobiografię moralną i intelektualną, Đilas, który w swoim antykomunizmie stracił z oczu możliwość
specyficznej rewolucji w krajach komunistycznych w postaci rewidowania
marksizmu. Jak czas pokazał, w tej ostatniej kwestii Fejto się mylił.
Andrzej Bobkowski w jednym ze swoich listów dystansował się od
„odkrywczości Đilasa” stwierdzał, że obecny etap ludzkości to „chamstwo”,
gdyż oczywiste w gruncie rzeczy utwory jak Dżilas, jak Kołakowski, jak
nawet pasternak nabierają cech odkryć Galileusza, odwagi Giordana Bruna, renesansu. Jeżeli tak, to trudno – żyjemy w głębi średniowiecza i nie
mówmy o postępie”.44 W innym liście – po 8 miesiącach – uznawał dzieło
Đilasa za wartościowe (przynajmniej jeśli chodzi o ówczesną krytykę komunizmu): „Przeczytałem Dżilasa w wydaniu nowojorskim – niewątpliwie
doskonałe”45.
O postawie Đilasa pisał następnie Juliusz Mieroszewski, w artykule,
który pobudził intelektualnie komunistów w Polsce46. Rozprawiając nad
osiągnięciem celu, jakim jest zwycięstwo nad komunizmem, stwierdzał,
że istnieje tylko jeden most przejścia z komunizmu do demokracji. Jest to
socjalizm, do którego chcą doprowadzić rewizjoniści. W tym sensie, na
gruncie polskim – emigracyjna doktryna niepodległościowa, poparta przez
PPS, jest nieaktualna, odrzucany jest wszelki ewolucjonizm i liberalizacja.
W polskiej myśli politycznej istnieje luka – „dla takiego Dżilasa, który przestał być komunistą, określa się jako socjalista demokratyczny, nie byłoby
politycznej przystani. A przecież „iluż jest Dżilasów w Polsce? Ilu rewizjonistów, idących nawet dalej niż Dżilas? Ci ludzie to jest kapitał polityczny,
który nie ma oparcia o emigracyjnych socjalistów. To „Polskie Dżilasy”
stanowią nadzieję, polskie Pużaki – kartę piękną i dumną, lecz przynależną
do historii47. Mieroszewski stwierdzał więc, że powstanie opozycji socjalistyczno-demokratycznej w Polsce wymaga sięgnięcia do myśli Đilasa, a
nie do K. Pużaka, i tradycji PPS, albowiem czasy się zmieniły i zmienic się
��
Ibidem, s. 187.
��
J. Giedroyc - A. Bobkowski. Listy, s. 509, z 21 II 1958 r.
��
Ibidem, s. 553. List z 13 10 1958 r.
��
J. Mieroszewski, Dialektyczne medytacje na trasie w-z, Kultura, nr 4/1958, s. 3-13.
��
Ibidem, s. 11.
68
Hubert STYS
musi strona ideologiczna opozycji wobec faktu istnienia komunizmu.
W kraju Mieroszewski został zaatakowany przez beton PZPR, w tym
Andrzeja Werblana, o czym stwierdzał Giedroyc: „Nie dlatego, że wpływ
tego artykułu na środowisko intelektualne polskie został uznany za niebezpieczny, ale dlatego, że mogła zaatakować (prasa w kraju – H.S.),
nie wywołując oburzenia tego środowiska. Nie drażniłaby go, gdyby nie
wyczuto, że negatywny stosunek do artykułu Mieroszewskiego będzie
dość dobrze przyjęty. Na ogół tak jest teraz, że „Kultury” się boją, ale nie
staliniści, tylko najwięksi liberałowie, żeby nie zwróciła uwagi cenzury
czy Rosjan na te dziedziny, gdzie się robi sensowną robotę”48.
W przypadku „Nowej klasy” Giedroyc nie zabierał głosu na łamach
„Kultury”, „obrabianie”, komentowanie Đilasa pozostawiał Mieroszewskiemu49. Po „Nowej klasie” kolejną książką Đilasa wydaną przez „Kulturę”
były „Rozmowy ze Stalinem”. Giedroyc pisał do Miłosza, że miał ochotę
ją wydać, gdyż „może to być na Polskę pożyteczna lektura”50. Podobnie jak poprzednio, była ona skutecznie wysyłana do Polski. Zapowiedzi
„Rozmów” pojawiają się od lata do października 1962 r. (z przekładem
Adama Ciołkosza), i tym razem było to jedyne solidne polskie wydanie.
„Rozmowy” komentował niezawodny Mieroszewski w listopadzie 1962 r.
Pisał wówczas, że u Đilasa „głęboki instynkt prawości dominuje nad całą
jego osobowością i wyklucza jakikolwiek kompromis”. Đilas to produkt
świata komunistycznego, jego droga do wolności jest jego własną i odbiega od jakiegokolwiek szablonu51.
Nośność myśli Đilasa widać np. u J. Stempowskiego, który w 1965
r. w liście do J. Czapskiego pisał, że zjawisko uzyskiwania przywilejów
przez proletariat najlepiej opisał Dżilas, choć zabrakło mu „terminu technicznego”. Ale: „kto mówi o powstaniu w reżymach komunistycznych
nowej burżuazji, myli się. Warstwy uprzywilejowane nie mają tam cech
burżuazji, nie posiadają bowiem własności prywatnej, lecz tylko używalność mieszkań, samochodów, urlopów na Krymie i innych przywilejów
związanych ze stanowiskiem służbowym, z wykonywaniem władzy.
Własność prywatna pozwala wykonującym władzę wycofać się do życia
prywatnego bez katastrofy osobistej. W reżymie komunistycznym odsuniecie od władzy równa się utracie mieszkania i wszystkich dochodów, jest
��
J. Giedroyc- Cz. Miłosz. Listy 1952-1963, s. 294, list z VI 1958 r.
��
Stwierdzał, że polityczną stroną się nie zajmuje, bo „Kultura” ma do zrobienia zbyt
wiele w innych dziedzinach.
��
J. Giedroyc – Cz. Miłosz, listy 52-63, s. 630, list z 18 V 1962 r.
��
Londyńczyk, Dokumenty, Kultura, nr 11/181, 1962, s. 67-68.
69
rodzajem śmierci cywilnej i nawet śmierci po prostu. Stąd charakter bestialsko-konserwatywny warstwy uprzywilejowanej, gotowej wrócić chociażby do Stalina niż zgodzić się na jakiekolwiek zmiany mogące zachwiać
ich stanowiskiem służbowym. Tymczasowość przywilejów jest rysem zasadniczym proletariatu. Stad jego konserwatyzm różni się w sposób istotny
od konserwatyzmu burżuazyjnego. Ten ostatni jest bardziej elastyczny”52.
Te rozważania długo zaprzątały Stempowskiego, który jeszcze w 1967 r.
pisał: „Jakkolwiek Machajski występował przeciw górze partyjnej, trudno
byłoby uważać go za prekursora Dżilasa. Nie było wówczas nowej klasy
i nikt nawet nie mógł przewidzieć tego zjawiska. Machajski był przeciw
inteligencji w roli przywódców ruchu robotniczego, był więc raczej prekursorem Labour Party…hasłem machajszczyzny było „precz z inteligentami”.… Dla Dżilasa „gramotnost „ nie jest rzeczą ujemną. Nowa klasa
składa się nie z inteligencji, ale z małogramotnych aparatczyków, którzy
dorwali się do władzy z bronią w ręku i nie boją się niczego tak, jak weryfikacji kompetencji. Dla nowej klasy Machajski mógłby być nawet sojusznikiem w walce z oporna inteligencją.”53
Stempowski odwiedził Jugosławię w 1965 r. Pisał wówczas, że „Dżilas jest głównym kandydatem opozycji i czeka w więzieniu dnia, w którym
obejmie władzę. Dopóki Tito żyje, tarcia wewnętrzne są trzymane w
pewnych granicach, ale po jego śmierci może przyjść do wojny domowej,
interwencji Rosji i innych klęsk”54 Z Berna do Giedroycia Stempowski pisał w 1966 r. m.in. o tym, że Mihajlov z Dżilasem siedzą w jednym wiezieniu, które jest „podobno okropne”, i w związku z tym trzeba wziąć inny
kurs, tj. nie robić hałasu, gdyż nie ma szans na przestraszenie sędziów.
W wakacyjnym wydaniu Kultury z 1966 r. drukowano tekst M. Mihajlova o Đilasie, w którym pisał on, że Đilas ma w Jugosławii „ogromny
autorytet”, m.in. za poczucie, że pokutuje on za grzechy fanatyzmu komunistycznego, a „los wolności w Jugosławii zależy od losu Dżilasa”55.
W listopadzie 1969 r. Giedroyc wysłał do Belgradu G. Herlinga-Grudzińskiego56. Ten spotkał się z Đilasem, o czym opublikował w „Kulturze” reportaż. Stwierdzał tam, że mimo zamknięcia w 4 ścianach Đilas nie
jest fantastą, ale pozostał zwierzęciem politycznym o żywym instynkcie
��
Jerzy Stempowski, Listy, Zeszyty literackie, 2000, s. 73-74.
53 J. Stempowski – J. Giedroyc, listy 1946-1969, cz. II, Warszawa 1998, s. 395-396. list
z 19 IV 1967 r.
��
J. Giedroyc – J. Stempowski, listy 1946-1969, cz II, s. 341.
��
M. Mihajlov, Dżilas i współczesna Jugosławia, Kultura, nr 7-8/225-226, 1966, s. 11-18.
��
R. Habielski, op.cit., s. 243.
70
Hubert STYS
rzeczywistości57. Większe sprawozdanie o tym pobycie mamy w „Dzienniku pisanym nocą”, gdzie zresztą Đilas wymieniany jest kilkakrotnie i
wspominany bardzo miło58.
W tym czasie (koniec lat 60-tych) do druku trafiała kolejna ksiązka
Czarnogórca, „Niedoskonale społeczeństwo”, po które sięgnął z zaciekawieniem Czesław Miłosz. Pisał do Giedroycia, że jest to książka lepsza
niż „Nowa klasa”, ciekawe spostrzeżenia, ale „obiecywał sobie po niej zbyt
wiele”. „W sumie książka ciekawa jako objaw. Dziwnie trawożerna, pełna
odkryć Ameryki, czyli wywalania drzwi otwartych, i Janka oczywiście ma
rację, mówiąc: zawsze ci mówiłam, że to półinteligent”59. Giedroyc odpisywał: „Co do Dżilasa, to p. Janka ma chyba rację. Ale będę próbował z
nim nawiązać kontakt. Mam zamiar posłać do niego we wrześniu Grudzińskiego. Różne projekty chodzą mi po głowie”.60 Jak później wyjawi,
jednym z tych projektów było nawiązanie kontaktu z grupą rewizjonistów
Praxis i tamtejszą emigracją czeską61. Đilas w tym czasie wyrażał zainteresowanie publikacjami Kołakowskiego, o którym miał przygotować dla
„Kultury” esej. Ostatecznie w 1970 roku Kultura drukowała jedynie jego
nieduży szkic „Poza dogmatem”62, który włączono również do numeru rosyjskiego „Kultury” z 1971 r..
Łamy „Kultury” udostępniono Đilasowi w 1971 roku, kiedy to opublikował „Wnioski z polskiego grudnia”63. W lutym 1980 r. Đilasa w
Belgradzie odwiedził Leopold Unger, któremu Czarnogórzec żalił się, że
jest coraz mniej rozpoznawalny w kraju, skazany na życie „w wolności z
zawieszeniem”64. W tym czasie w druku pojawiła się nieduża książka Đilasa o Ticie. Jej treść na łamach „Kultury” komentowali Jan Ciechanowski65
i Herling-Grudziński66. Ciechanowski wyciągał wniosek, że Đilas prawie
do końca uwielbiał Titę, zerwanie było bolesne, dlatego pomimo spokojnej
narracji „portret Tity jest jednostronny i nie całkowicie wierny”, bo pisany
��
G. Herling-Grudziinski, Rozmowa z Dżilasem, Kultura, nr 1-2/268-269, 1970, s. 3-10.
��
Idem, dziennik pisany nocą, t. 1, 1971-1981, Kraków 2011, s. 15-24, 314, 607-608,
626, 740-741.
��
J. Giedroyc- Cz. Miłosz, listy 1964-1972,Warszwa 2011, s. 262, list z VIII 1969.
��
Ibidem, s. 267, list z 29 VIII 1969.
��
Ibidem, s. 280.
��
Ibidem, s. 300-301, 319. Zob. M. Dżilas, Poza dogmatem, Kultura, nr 11, 1970, s. 76-80.
��
M. Dżilas, Wnioski z polskiego grudnia, Kultura, nr 3/282, 1971, s. 49-53.
��
L. Unger, Widziane z Brukseli – i z Belgradu, Kultura, nr 3/390, 1980, s.22-31.
��
J. Ciechanowski, Tito i Dżilas, Kultura, nr 1-2, 412-413, 1982, s. 198-202.
��
G. Herling-Grudziński, Dziennik pisany nocą, Kultura, nr 10 / 409, 1981, s. 41-42
71
przez titowego ucznia. Herling jeszcze bliżej podchodził do problemu –
czy książka nie była pisana przez rozgoryczonego syna? Pytał: „Czy gdzieś
tam nie była ukryta nadzieja pojednania, spychana w podświadomość?”.
Drugim znaczącym ośrodkiem myśli polskiej na emigracji był Londyn,
gdzie w latach 1946-1981 r. wydawano „Wiadomości”, polski tygodnik
społeczno-kulturalny, pod redakcją Mieczysława Grydzewskiego.
Osoba Đilasa wywołała zainteresowanie „Wiadomości” dopiero w
1957 roku, a znany publicysta Adam Pragier (Pandora) zainteresował się
bliżej sytuacją w Jugosławii. W artykule „Tito i Dżilas”67 przypominał,
że Đilas, „inspirator titoizmu” został wyrzucony z partii za dążenie do reformowania sytemu monopartyjnego. Wydanie „Nowej klasy” „dowodzi bez wątpienia siły jego charakteru i osobistej odwagi”. W niej to Đilas
pokazuje najistotniejszą – zdaniem Pragiera – cechę komunizmu: podział
społeczeństwa na garstkę uprzywilejowanych i całą resztę niewolników.
Przytomnie stwierdza jednakże, że w „książce Dżilasa niewiele znajdzie
się nowego, i inni napisali mniej więcej to samo, lepiej od niego. W jego
krytycyzmie i naiwnej odkrywczości trudno dopatrzeć się śmiertelnej broni
przeciw komunizmowi. Ale w tej książce i w całej postawie Dżilasa jest
jedna rzecz doniosłej wagi – mistyfikacja titoizmu nie powiodła się w samej
Jugosławii. Została zdemaskowana jako to czym jest w rzeczywistości, jako
walka małego tyrana o wydobycie się spod hegemonii wielkiego tyrana”68.
Pragier w omówieniu dzieła Đilasa wskazuje niechybnie ten fragment „Nowej klasy” – który uzyskał największy rozgłos – istnienie nowej
klasy, tak różniącej się psychologicznie i mentalnie od rewolucjonistów,
którzy wynoszą ją do władzy. Dostrzega, że Đilas jako „jeden z czołowych
członków rządzącej nowej klasy”, „wielki wezyr Jugosłowiańskiej Republiki Ludowej” – przyznaje istnienie nowej klasy i określa jej charakter.69
Przy omówieniu najważniejszych tez Đilasa Pragier punktuje go za trzymanie się komunistycznych dogmatów i przede wszystkim traktowanie uprzemysłowienia jako obiektywnej konieczności dziejowej, i pojawiania się
komunizmu wszędzie tam, gdzie uprzemysłowienie nie nastąpiło, a dane
narody pozostały w tyle za uprzemysłowionym zachodem. A przecież uprzemysłowienie dla komunizmu to środek do prowadzenia ofensywy przeciwko wolnemu światu, nie uszczęśliwianie narodów. Mit uprzemysłowienia Đilas łączy z myślą, że robotnicy godzą się na rządy elitarne komunistów, bo wierzą, ze oni przyniosą uprzemysłowienie. Tymczasem jest to nie��
Pandora, Tito i Dżilas, Wiadomości, nr 39, 1957, s. 4.
��
Ibidem.
��
Pandora, Król jest nagi, Wiadomości, nr 19, 1958, s. 4.
72
Hubert STYS
konsekwencja, gdyż w momencie przejmowania władzy bolszewicy mieli
oparcie w żołnierzach i chłopach, którym obiecali ziemie na własność, a „o
uprzemysłowieniu nikt w tym czasie nie mówił”70. Mitowi uprzemysłowienia u Đilasa towarzyszy też, wg Pragiera, przesada w kwestii przejadania
przez nową klasę wielkiej części dochodu narodowego. Do tego dochodzi
naiwna wiara w trwałość przywództwa zbiorowego w komunizmie i mimo
wszystko pewnej dynamiki rządów postalinowskich w ZSRR.
Pragier ocenia odejście Đilasa od komunizmu jako przejaw pewnej
naiwności, prostej niewyrachowanej decyzji, który nie zapewnił sobie
bezpieczeństwa i dał się skazać na pobyt w więzieniu. „Nowa klasa” zaś
nie jest podobna do innych książek tzw. rozczarowanych komunistów, nie
opisuje własnych krzywd, doznanych prześladowań, jest to chłodna analiza
ustroju komunistycznego, jego wszystkich niemalże aspektów - i wszystkie
je potępia. „Już to samo czyni jego książkę zdarzeniem niezwykłym”71.
Đilas pojawia się jeszcze kilkakrotnie w ‘Wiadomościach”, gdzie pisze się o nim jako o „symbolu ducha oporu i walki socjalizmu o wolność”72,
recenzowano jego „Rozmowy ze Stalinem”, sugerując, że jednak spisanie
wspomnień po upływie dłuższego czasu powoduje, że tracą na prawdziwości i staja się dziełem literackim, a i owocem wyobraźni73.
Pragier komentował też wywiad Đilasa dla „Die Zeit” w 1966 r., tuż
po wypuszczeniu z więzienia. Pisał, że wiezienie zrobiło swoje i Đilas się
poprawił, że „wycofał się z walki politycznej”, skłonny jest do mówienia
o rzeczach wiecznych niż doczesnych. To oznacza, że Đilas doszedł do beznadziejności74. Co ciekawe, dopiero co skazanego M. Mihajlova Pragier
oceniał, że jest mniej więcej w tym stadium co Đilas przed 5 laty.
Od mitologizowania Đilasa daleki był Józef Mackiewicz, nazywał go
w swoich tekstach tzw. „rozsądnym komunistą”, ale stawianie go za wzór
było dla niego nieporozumieniem75. Ton dystansu widać też w innych tekstach Mackiewicza, odnotowującego, ale niekomentujacego przychylne
poglady Đilasa o Tito76.
W 1968 r. w „Wiadomościach” przedrukowano artykuł C. Sulzbergera
��
Ibidem.
��
Ibidem.
��
Collector, W oczach Zachodu, wiezienie za książki, nr 13, 1958, s. 6. Wspomniano o
Bogdanie Krekiću, który niestety nie miał „szczęścia” być rozpoznawalnym dysydentem
jugosłowiańskim.
��
M. Sokolnicki, Dżilas o Stalinie, Wiadomości, nr 6, 1963, s. 2.
��
Pandora, Dżilas i Michajłow, Wiadomości, nr 21, 1967, s. 5.
��
J. Mackiewicz, Od rzezi w folwarku do – antystalinizmu, Wiadomości, nr 48, 1966, s. 2.
��
Idem, Przedziwne komplikacje szarady, Wiadomości, nr 3, 1975, s. 2.
73
z „New York Timesa”77, a tekst okraszono 4 zdjęciami Đilasa, w 1973 r. –
drukowano wywiad Đilasa udzielony czasopismu „Russkaja myśl”78. Đilas
pojawia się w rozważaniach Barbary Topolskiej o demokracji jako „ideowy
komunista” który zbulwersował się względnym dobrobytem „nowej klasy”
w porównaniu z resztą społeczeństwa79. Pragier mimochodem wspomni,
że decentralizacja jugosłowiańska z 1953 r. była fikcyjna, czego dowodem
była sprawa Đilasa80. W omówieniu „The Unperfect society” stwierdzi zaś,
że Đilas zabrnął w ślepą uliczkę, nie widząc możliwości politycznych sposobów walki z komunizmem, i twierdząc, że reforma komunizmu może
dokonać się tylko wewnątrz niego samego, że rewolucja jest niemożliwa81.
Pragier powątpiewał w dżilasowe teorie rozpadu komunizmu na narodowe
komunizmy, które wytwarzają swoje ideologie. Przecież państwo totalitarne swoją siłę nie musi budować na ideologii, ale może oprzeć się na samym
brutalnym przymusie.
Recenzje, opinie i wywiady z Đilasem ukazywały się również na łamach emigracyjnych czasopism: „Światło”, „Orzeł Biały”82, „Aneks”.
4. Đilas a polska opozycja
Na wstępie należałoby zadać pytanie, na ile analiza zjawiska znanego jako „nowa klasa” była fenomenem nie tyle wydawniczym, ale
odkrywczym, i czy w tym samym czasie nie było sygnałów o tworzeniu
podobnych koncepcji i ocen dotyczących systemu komunistycznego. Szukając informacji potwierdzających wpływ poglądów Đilasa na polskich
komunistów i opozycjonistów znalazłem trzy przypadki, kiedy to Polacy
w tym samym (lub podobnym) czasie dochodzą do tych samych (lub podobnych) myśli co Đilas. Potwierdza to założenie, że teoria „nowej klasy”,
cały katalog ocen i uwag dotyczących natury systemu komunistycznego,
krystalizowały się niezależnie od siebie w momencie, kiedy komunizm
po 1945 r. ostatecznie zatracił swój rewolucyjny charakter, objawił się
nawet najbardziej zatwardziałym dogmatykom i „wiernym” jako system
��
C.L. Sulzberger, przekł. R. Nowotarska, Rozmowa z Milowanem Dżilasem, nr 45,
1968, s. 2. za: Rebel’s Rebel, The New York Times, 26.05. 1968, s. e18.
��
Okno na Rosję, Wiadomości, 1973, nr 11, s. 6. za: Russkaja Mysl, nr 2969, 1973, s. 3.
��
B. Toporska, polityczna i społeczna. O demokracji (1), Wiadomości, nr 50, 1970, s. 2.
��
Pandora, O Jugosławii, Wiadomości, nr 31, 1970, s. 3.
��
Pandora, Nowa ksiązka Dżilasa, Wiadomości, nr 3, 1971, s. 5.
��
Zob. A. Ciołkosz, Działalność i twórczość Milovana Dzilasa, Orzeł Biały, 1962, nr
16/17, s. 2; nr 28, s. 1,4.
74
Hubert STYS
ułomny, z niespójną ideologią, którego konsekwencją nie jest bezklasowe
społeczeństwo, ale władza nielicznych.
Polskimi Đilasami byli więc np. Stanisław Manturzewski i Jan Józef
Lipski, młodzi intelektualiści, którzy uczestniczyli w spotkaniach nielegalnego klubu młodych pracowników naukowych, głównie socjologów,
uczniów Stanisława Ossowskiego. Analiza komunistycznych wynaturzeń
myśli lewicowej doprowadziła do sformułowania przez nich koncepcji
„nowej klasy” w 1953 roku83. Grupa ta znajdowała się pod wpływem
Czesława Czapowa, który prowadził socjologiczną analizę ustroju komunistycznego „demaskował jego słabości i ukryte mechanizmy utrzymywania stabilności systemu” – wspominała Aldona Jawłowska84. Czapów po
kilkumiesięcznym aresztowaniu i wyjściu na wolność zaczął ponownie
popularyzować swoje analizy, a główne założenia teorii nowej klasy referował już w czerwcu 1956 r. na forum Klubu Krzywego Koła, w oparciu o
prace Burnhama, Croslanda i Seringa85. Koncepcje te i badania rozprzestrzeniał za pomocą dużego powielonego maszynopisu86. Jak wspomina Jerzy
Kubin, „idee sprawiedliwości społecznej, wartość dialogu, przekonanie o
możliwości porozumienia (…) stały się trwałym elementem dążenia do
otwartej postaci demokratycznego socjalizmu także w Polsce”87.W historii
PRL był to wówczas zdumiewający okres wolności słowa, kiedy o ustroju socjalistycznym i jego wypaczeniach można było w miarę swobodnie
dyskutować.
Trzeci przypadek to książka Zygmunta Zaremby „Narodziny klasy
rządzącej w ZRRR”, opracowywana od około 1955 roku, wydana w 1958
r. w Paryżu w jego wydawnictwie „Światło”. Uderza podobieństwo tytułu,
��
J.J. Lipski, KOR, Lond��
yn 198��
3, s. 16. grupa działała w latach 1950-1953, została
następnie rozbita przez bezpiekę Zob. A. Podgórecki, Społeczeństwo polskie, Rzeszów
1995, s. 162, 179.; Czesław Czapów 1925-1980. Świadectwa trzech pokoleń, Warszawa 2003, s. 421. M. Puchalska, Wczesny Lipski w: Jan Józef. Spotkania i spojrzenia,
Warszawa 1996.
��
Czesław Czapów…, s. 62.
��
Referat Czapowa w KKK „Poglądy teoretyków socjaldemokracji zachodniej na strukturę klasową Związku Radzieckiego”, 14 VI 1956 r., Burnham – Rewolucja menedżerów,
Paryż 1956, Anthony Crosland – The Transition from the Capitalism, 1952, Paul Sering
(R. Lowenthal) – Jenseits des kapitalismus, 1948. M. Fik, Kultura polska po Jałcie. Kronika lat 1944-1981, London 1989, s.242. Zob. W. Jedlicki, Klub Krzywego Koła, Warszawa
1989, s. 78. Czapów siegał też do prac de Laforte’a i S. Neumanna, Zob. Cz. Czapów, Na
szlaku zasadniczego sporu, Po prostu, nr 46 (408), 11 XI 1956, s. 6.
��
Czesław Czapów, s. 421. A. Friszke, Pozytywistyczny romantyk, w: Jan Józef…, s. 206.
��
Ibidem, s. 165.
75
Zaremba w liście do St. Vincenza stwierdzał, że tytuł był zamierzony na
długo przed tym nim ukazała się książka Đilasa88. Opracowanie traktuje o
tym samym zjawisku postępującym w państwach bloku wschodniego – przeradzaniu się rewolucjonistów w nową klasę.
Dodamy tu jeszcze publikację prof. Stanisława Ossowskiego z 1957
roku: Struktura klasowa w społecznej świadomości, której główne tezy w
prasie komunistycznej opisywano, że jest to nowa teoria „nowej klasy”89.
Na takim gruncie w Polsce pojawiła się wówczas, na początku 1958 roku
„Nowa klasa” Đilasa, wydana przez Giedroycia.
Giedroyc posługiwał się różnymi kanałami przerzutu swoich
wydawnictw do kraju, gdzie ich kolportaż był zakazany. Jedną z takich
osób była Anna Szarzyńska-Rewska (1915-1970), rozprowadzająca m.in.
„Nową klasę” Đilasa w Warszawie od początku 1958 roku. 30 stycznia
1958 r. została aresztowana, a w jej domu agenci Służby Bezpieczeństwa
skonfiskowali egzemplarze „Nowej klasy”90. Szarzyńska była wkrótce
sądzona i skazana na 3 lata więzienia.
W następnych latach „Nowa klasa” Đilasa trafiała do różnych środowisk polskich intelektualistów, choć największy oddźwięk i wzbudzenie
fermentu politycznego znajdowała wśród przedstawicieli tzw. lewicy popaździernikowej.
Karol Modzelewski w czasie rozprawy sądowej z 1965 roku stwierdzał że czytał „Nową klasę” w 1957 r. (zapewne jednak w 1958 r. – H.S.),
ale nie pamięta szczegółów91. Jacek Kuroń wspominał po latach, że
„Nową klasę” czytał z wypiekami na twarzy, że była ona w jego środowisku „swoistym manifestem”92, musiało to nastąpić w okolicy 1960
roku. Książkę musiał poznać przed 1962 rokiem Bernard Tejkowski, który
u doc. Zygmunta Baumana pisał pracę magisterską pt. „Społeczna funkcja
biurokracji”93. Tejkowski zresztą miał „Nową klasę” na własność, którą
udostępniał w następnych latach młodym studentom w celach dokształca��
Z. Zaremba, Listy 1946-1967, Warszawa 2000, s. 392. list z 8 I 1959 r. Zaremba pisze
tam, że pokrewieństwo tytułów wprowadza w błąd, albowiem jego studium wychodzi z
innych założeń i z innym zostało napisane celem. Zob. A. Jaeschke, Myśl społeczno-poli
tyczna Zygmunta Zaremby w latach 1916-1967, Kraków 1992, s. 220-221.
��
Zob. B. Zawadzka, Bezklasowość nieegalitarna, czyli nowa teoria nowej klasy, Polityka, 3 V 1958, nr 18, s. 2,7. S. Żółkiewski, XXX, Nowe drogi, 1958, nr 6, s. 24-26.
��
Opozycja w PRL, Słownik biograficzny, 1956-1989, t. 1, Warszawa 2000, s. 315. Zob.
Sprawa A. Rewskiej, Kultura, nr 9/131, 1958, s. 82.
��
Anatomia, s. 280,
��
J. Kuroń, Spoko! Czyli kwadratura koła, Warszawa 1992, s. 198-199.
��
AAN, PZPR, 237/XVI-404.
76
Hubert STYS
nia94. W grudniu 1962 r. Henryk Wujec łapczywie pochwycił Đilasa z biblioteczki Janusza Zabłockiego, katolickiego publicysty95. Można również
wspomnieć Henryka Hollanda, zmarłego śmiercią samobójczą w grudniu
1961 r., u którego oficerowie SB przeprowadzali rewizję w styczniu 1962
r. – na półce leżała „Nowa klasa”96.
Ciekawy jest przypadek Adama Michnika, który jako 16-letni chłopak
pochłaniał literaturę antysystemową, w tym wydawnictwa emigracyjne.
Dostęp do nich miał w oficjalnie funkcjonującej instytucji, jaką była Biblioteka Narodowa. Tutaj, po uchyleniu ustawy o prohibitach97, publikacje
emigracyjne można było czytać na miejscu, w czytelni. Jedną z nich była
oczywiście „Nowa klasa”, która tematycznie wiązała się z innymi zakazanymi dziełami – Herlinga-Grudzińskiego, Miłosza, Trockiego „Moje
życie”, „Klasą rządzącą w ZSRR” Zygmunta Zaremby. Michnik wspomina, że „łączyła je krytyczna analiza komunizmu prowadzona z pozycji
prawdziwie lewicowych, (…), te lektury dały mi wtedy (1962, 1963 rok
– H.S.) dość dobre wyobrażenie o tym, czym był sowiecki komunizm”98.
W październiku 1962 r. na warszawskim uniwersytecie – przy Zarządzie Uczelnianym ZMS, Karol Modzelewski zorganizował Klub Dyskusyjny. Jego celem było przełamanie stagnacji życia ideowo-politycznego organizacji działających wśród studentów, skupienie dyskusji nieformalnych na gruncie oficjalnym, socjalistycznym99. W klubie działali: J.
Kuroń, Aleksander Smolar, Stanislaw Gomółka, Marek Żelazkiewicz,
Waldemar Kuczyński, Marek Kordos, Józef Chajn, Stefan Meller, Bożena
Mankowska, Eugeniusz Chyla, Antoni Zambrowski, Bernard Tejkowski,
Jerzy Robert Nowak.
W klubie wykuwała się radykalnie krytyczna ocena rzeczywistości
PRL, grupa ta czytała bardzo dużo, w tym Lenina, Marksa, Sweeze’go,
ale i Trockiego „Zdradzoną rewolucję”, oraz koniecznie książki nadsyłane z Paryża100. Dysponowali również „Nową klasą” Đilasa, Modzelewski
i Gomółka kolportowali ją m.in. wśród studentów uniwersytetu w latach
1962-1964. Świadczą o tym raporty oficerów SB. Np. w czerwcu 1963 r.
��
Obiecał pożyczyć ją TW „Jurowi” (marzec 1967 r. – zaleca dokształcanie się, m.in.
Konecznego „Upadek cywilizacji”; Marzec w dokumentach, s. 744.
��
J. Zabłocki, Dzienniki, tom. 1, 1956-1965, warszawa 2008, s. 446.
��
K. Persak, Sprawa Henryka Hollanda, Warszawa 2006, s. 287.
��
A. Czubiński, Polska i Polacy po II wojnie światowej 1945-1989, Poznań 1998, s. 439.
��
A. Michnik, J. Tischner, J. Żakowski, Miedzy Panem a Plebanem, Kraków 1995, s. 58.
��
A. Friszke, Anatomia buntu, Kuroń, Modzelewski i komandosi, Kraków 2010, s. 82.
��
Zob. J. Kuroń, Wiara i wina, Warszawa 1990, s. 170.
77
– „Z wydz. matematyczno-fizycznego UW – Stanisław Gomółka (23 letni)
– prowadzi wichrzycielską działalność. Organizuje grupy samokształceniowe, przekazuje im materiały do dyskusji – kolportuje „Nowa klasę”
Milovana Dżilasa, „Elitę władzy” – C.W. Mills, deklarację Międzynarodowego Sekretariatu IV Międzynarodówki o rozwoju konfliktu chińskoradzieckiego, utrzymuje ścisły kontakt z Modzelewskim101.
Ludzie z klubu dyskusyjnego spotykali się również prywatnie,
Gomółka, Kuroń, Modzelewski, Bernard Tejkowski, Joanna MajerczykGomółkowa, Eugeniusz Chyla. Badacz tego okresu J. Eisler pisze: „Rozmawiano o historii ruchu robotniczego, aktualnych problemach marksizmu. Żywo dyskutowano nad analizami zawartymi w „Nowej klasie” Milovana Dżilasa”102.
Kolejne spotkania przyniosły jednak podziały w grupie na tle ideologicznym i praktycznym dotyczących systemu politycznego PRL. Powstała
potrzeba stworzenia dokumentu, który tłumacząc główne problemy systemu stałby się „zaczynem ruchu inteligentów i robotników”103. W połowie
września Kuroń i Modzelewski zdecydowali się przygotować opracowanie, które dokładnie określi ich stanowisko wobec koniecznych reform
społeczno-politycznych, których wagi nie doceniali ich koledzy z grupy.
W tym czasie Jacek Kuroń deklarował się jako trockista – postulował
ekonomiczną samorządność, konieczność istnienia autentycznego ruchu
społecznego. Twierdził, że Trocki w swoich pismach zawarł szereg sprawdzonych przewidywań, zaś „Nowa klasa” Đilasa jest tylko kiepskim odbiciem znakomicie rozszyfrowanego przez trockistów mechanizmu władzy we
współczesnym komunizmie104.
W grudniu 1964 r. Kuroń z Modzelewskim opracowali dokument –
memoriał dotyczący charakterystyki ustroju istniejącego w Polsce. Szybko
zostali aresztowani, a dokument skonfiskowany. Streszczenie memoriału dokonane przez prokuratora Rafałowskiego mówiło o tym, że jest
tam mowa o „Nowej klasie – biurokracji”, dyktaturze jednej partii, marnotrawstwie ekonomicznym, działalności związków zawodowych i milicji
wrogiej robotnikom105.
Komitet Uczelniany PZPR zdecydował wówczas o wykluczeniu
Kuronia i Modzelewskiego z partii, 14 grudnia 1964 r. – na plenum KU
��
Marzec w dokumentach, s. 372 (informacja VI 1963 ).
��
J. Eisler, Polski rok 1968 Warszawa 2006, s. 67.
��
A. Friszke, Opozycja polityczna w PRL 1945-1980, Londyn 1994, s. 154.
��
Marzec w dokumentach, s. 354. (informacja I 1963 r.)
��
A. Friszke, Anatomia buntu, s. 180.
78
Hubert STYS
ZMS Michnik m.in. pytał Modzelewskiego, jaki jest związek między programem a „Nową klasą” Đilasa. Modzelewski odpowiadał, że rozważania
Đilasa są czysto teoretyczne, w przeciwieństwie do ich „elaboratu”, który
zawiera analizę konkretnej sytuacji. Ponadto krytyka Đilasa jest prawicowa, a ich grupy – lewicowa. W opracowaniu Kuronia i Modzelewskiego
nie ulegało wątpliwości, że używają sformułowań takich, jakie są u Đilasa
przy określaniu biurokratów jako klasy106.
Polityczny „wyskok” Kuronia i Modzelewskiego był dla partii bardzo
groźny, gdyż oznaczał atakowanie jej linii politycznej i praktyki od lewej,
rewolucyjnej strony. Takie tendencje należało jak najszybciej ucinać. Wydział Nauki i Oświaty KC PZPR przesyłał do różnych komórek PZPR informacje „o działalności grupy Modzelewskiego, Kuronia, Tejkowskiego i Gomółki – która opracowała program o krańcowo demagogicznym,
rewizjonistycznym i anarchistycznym charakterze. Istnieje wyraźne pokrewieństwo między ich poglądami a dżilasowską tezą o „nowej klasie”107
– pisał szef wydziału, Andrzej Werblan.
Po usunięciu z partii obydwaj autorzy postanowili odtworzyć skonfiskowany materiał w formie „Listu otwartego do członków POP PZPR…”
Powstało wówczas 14 kopii, rozdanych 18 marca 1965 r., po czym jego
autorzy zostali ponownie aresztowani. „List otwarty” był analizą systemu
komunistycznego, w którym biurokracja zawłaszcza produkt dodatkowy,
finansując swój wystawny tryb życia jak i opłacając aparat przemocy. Biurokrację partyjną nazwali klasą społeczną – tak samo jak Đilas, a odwrotnie do Trockiego. Jako przełamanie monopolu biurokracji na władzę postulowali zaś wprowadzenie demokracji robotniczej – rozszerzenie samorządności fabrycznej, tworzenie kółek robotniczych. Do tego wszystkiego potrzebna jednak jest nowa rewolucja – w tym tonie pisał Trocki – rewolucja
robotnicza, rozpoczęte konieczne akcje strajkowe, walka o robotniczy charakter związków zawodowych. Autorzy listu postulowali zniesienie regularnej armii i policji – do zastąpienia przez milicje robotnicze podlegające
radom robotniczym. Odrzucali ustrój parlamentarny jako sprzeczny z ideą
ludowładztwa, nie zabezpieczający przed dyktaturą108.
List otwarty Kuronia i Modzelewskiego z 1965 roku był więc mieszaniną pojęć marksistowskich, trockistowskich, oraz dżilasowskim twierdzeniem, że biurokracja jest klasą109. Stanisław Gomółka stwierdzał, że w
��
Marzec w dokumentach, s. 452.
��
AAN, PZPR, 237/xVI-404 k.79-80.
��
Zob. T. Ceran, Świat idei Jacka Kuronia, Warszawa 2010, s.67.
��
A. Friszke, Anatomia buntu, s. 217.
79
„Liście” metoda klasowej analizy została zaczerpnięta od Marksa, hierarchia rad robotniczych – od Lenina, idea nowej klasy – od Đilasa, postulaty programowe – od trockistów, a własnym wkładem była analiza warstwy technokratycznej i celu produkcji110. Cechą „Listu”, odróżniającą go
od „Nowej klasy” jest radykalny marksistowski język, zakreślona wizja
rewolucji, która otwiera perspektywę ustroju prawdziwie robotniczego. U
Đilasa mieliśmy jedynie stwierdzenie, że świat będzie dążył do większej
wolności, jedności i postępu, a przeszkody będą zapewne systematycznie
eliminowane.
„List otwarty” Kuronia i Modzelewskiego został opublikowany przez Instytut Literacki w sierpniu 1966 r., Giedroyc zaś pisał wówczas do
Witolda Jedlickiego: „To książka więcej, niż wybitna. Polscy marksiści
pierwsi opracowali program alternatywy. Analiza jest znakomita – bardziej wnikliwa, niż u Dżilasa, ponieważ oparli ją w całości na metodzie
marksistowskiej”111.
Kuroń z Modzelewskim z powodu listu otwartego nie mogli już uniknąć procesu sądowego. W rozmowie z wiceministrem Szlachcicem przed
procesem Kuroń stwierdzał, że list nie był inspirowany pracami Đilasa,
który odrzuca marksizm, podczas gdy oni nie odchodzą od marksizmu112. Z
innego źródła dowiedzieć się jednak możemy, że koncepcje Đilasa Kuroń
aprobował, co potwierdza dokument z przesłuchania Józefa Śniecińskiego,
działacza grupy maoistowskiej113. O tym powinowactwie świadczy pośrednio fakt, że do akt sprawy dołączono „Nową klasę” Đilasa.
Modzelewski w czasie procesu stwierdzał, że oburzyły go pomówienia po ich zatrzymaniu w listopadzie 1964 r., kiedy publicznie stwierdzano,
że ich program to „mieszanina Dżilasa z tezami Wolnej Europy”. Modzelewski wówczas również delikatnie mijał się z prawdą stwierdzając, że
czytał „Nową klasę”, ale nie pamięta szczegółów114. Wynikało to z tego,
że Prokurator Pietrasiński próbował utrzymać tezę o inspiracji Modzelewskiego „wrogimi poglądami Dżilasa”, powszechnie uznanego antykomunisty, zdrajcy, finansowanego przez Zachód. Modzelewski odżegnywał
się od inspiracji Đilasem chcąc wskazać, że ich list otwarty był produktem
własnych przemyśleń. Na pytanie prokuratora Modzelewski odpowiadał,
że nie jest w stanie jednoznacznie stwierdzić, by zgadzał się z poglądami
��
Ibidem, s. 218.
��
Ibidem, XXX.
��
Ibidem, s. 229. dokument w; IPN 0330/327, t. 1, k. 111-116.
��
Ibidem, s. 262.
��
Ibidem, s. 280,
80
Hubert STYS
Đilasa. W procesie autorzy „Listu” zostali ostatecznie skazani na 3 i 3,5
roku pozbawienia wolności.
Warto jeszcze zwrócić uwagę na spotkanie studentów z prof. W. Brusem z kwietnia 1965 r., a więc przededniu procesu autorów „Listu”. Przy
obecności blisko 60 osób (w tym S. Blumsztajn, B. Toruńczyk) padło
pytanie, czy w Polsce istnieją klasy. Profesor odpowiadał, że nie ma klas,
jest biurokracja, której istnienie jest koniecznością, a jej funkcjonowanie
jako silnego aparatu państwowego jest związane głównie z niskim etapem
rozwoju socjalizmu w Polsce. Dlatego nie ma w Polsce klasy w ujęciu
Modzelewskiego czy Dżilasa115.
Tradycje dyskutowania o socjalizmie wśród polskich młodych intelektualistów realizowano również w Klubie Poszukiwaczy Sprzeczności,
funkcjonującym w latach 1962-1963. Działał tu Adam Michnik116 wraz z
Janem Grossem, Włodzimierzem Kofmanem, Aleksandrem Perskim. W
dyskusjach formowali się intelektualnie młodzi uczniowie, maturzyści,
przy dominującej roli błyskotliwego Michnika. Jak już wspominano, pochłaniał on lektury dotyczące ruchu robotniczego, zapraszał prelegentów.
W środowisku tym krążyły też „zakazane” lektury – paryska „Kultura”,
książki wydawane przez Giedroycia, które młodzi wprost pożerali117. Dlatego nic dziwnego, że w klubie młoda Joanna Wiszniewicz zobaczyła np.
kopie tekstów Đilasa118. Ci młodzi ludzie następnie wchodzili w życie studenckie, zakładali kółka samokształceniowe, we wspomnieniu Seweryna
Blumsztajna wówczas to czytano Oskara Lange, Paula Sweeze’go, ale były
to trudne naukowe opracowania, dlatego też częściej sięgano po „Kulturę”
czy Dżilasa119. I to ci ludzie później stali się aktywnymi uczestnikami Marca 1968, doświadczonymi komandosami zadającymi trudne pytania na
partyjnych naradach i konferencjach. Ich zdegustowanie wydarzeniami z
1968 roku powodowało wzmożone wysiłki w poszukiwaniu niezakłamanego obrazu świata. Siłą rzeczy sięgali więc do publikacji emigracyjnych,
nadsyłanych z Paryża. Giedroyc dostrzegał to, pisząc w jednym z listów:
„I jest nowy fenomen: szukają każdej okazji do uczenia się i to w każdej
��
Marzec w dokumentach, s. 594.
��
A. Michnik nie zgadzał się z Listem otwartym Kuronia i Modzelewskiego w kwestii
ujęcia klasy robotniczej i jej stosunku do innych warstw społeczeństwa. Nie był to jego
program polityczny. Podobnie mówił również o książce Đilasa – że może być ona punktem
wyjścia do nowych poszukiwań w dziedzinie nauk społecznych. Zob. Anatomia, s. 853.
��
J. Kuroń, Wiara iwina, s. 265.
��
J. Wiszniewicz, Życie przecięte. Opowieści pokolenia marca, Wołowiec 2008, s. 42,
107. A. Friszke, Anatomia buntu, s. 364.
��
A. Friszke, Anatomia buntu, s. 375
81
dziedzinie, wygrzebują stare nasze książki: Dżilas, Simone Weil, Camus,
a nawet poczciwą Jeanne Hersch. Chodzą przez granice nielegalnie, noszą
książki”120. Było to również ostatnie pokolenie, emocjonujące się „Nową
klasą” Đilasa, kiedy dostrzeżenie wszystkich wypaczeń systemu komunistycznego było mimo wszystko odkryciem wielkiej wagi. Co więcej, młodzi mieli ambicję reformować system, naprawiać jego wypaczenia. Jednakże
zaangażowanie ideologiczne młodych spadało, co dostrzegał Stefan Kisielewski. Na jednym z publicznych wystąpień stwierdzał otwarcie: młodzież
akademicka jest ideologicznie obojętna, nie angażuje się w socjalizm i że
„wyrosną z nich małe Dżilasy” no i może coś z tego będzie nowego121.
W latach 70-tych i 80-tych, przy masowym ruchu Solidarności, stanie
wojennym i oczywistej niewydolności systemu, Đilas przestawał pociągać,
treść „Nowej klasy” była powszechnym truizmem. Opozycja pragnęła demokracji, a o tej miała tak samo zamglone pojęcie, podobnie jak Đilas.
Prawdy Đilasa potwierdzała codzienna praktyka, opozycja szukała również
form organizacyjnych, a nie platformy politycznej czy analizy systemu.
O ile środowiska Kuronia czy Michnika były jednoznacznie lewicowe,
o tyle działacze tajnej organizacji Ruch (lata 1965-1970) byli nieprzejednanymi antykomunistami. Ruch skupiał w dwóch ośrodkach (Warszawa,
Łódź) blisko 70 osób, jego liderami byli bracia Czuma: Andrzej i Benedykt,
Stefan Niesiołowski, Marian Gołębiewski. W czasie rozpracowywania organizacji przez SB w dokumentacji znalazł się list Andrzeja Czumy do ojca
z początku lat 60-tych, w którym pisał, że jego koledzy są niesamowicie
zażarci i wrodzy do komunizmu, dostrzegają istotną przyczynę zła całego
ustroju. „Dziękuję tatusiowi za książkę Dżilasa – wydaje mi się, że mi
bardzo dużo dała, chociaż nie wydaje mi się, żeby tam nie było czegoś,
co już wiedziałem od tatusia, ale przyjemnie znaleźć potwierdzenie tej
prawidłowości zła ustrojowego i wszelkiego innego”122. Idee zawarte w
„Nowej klasie” w łatwo przyswajalnej formie dobrze trafiały więc do pokolenia młodych, leżały u podstaw myślenia antysystemowego i utwierdzały
w przekonaniu, że komunizm jest pomyłką w dziejach. Organizacja Ruch
została rozbita w 1970 roku, a w akcie oskarżenia figurowały 33 osoby, z
których wiele skazano na stosunkowo długie wyroki więzienia.
5. Đilas w drugim obiegu. Współczesna recepcja.
��
J. Giedroyc- Cz. Miłosz, listy 1952-1963, s. 41. list z 20 V 1969. J. Giedroyc- Cz.
Miłosz, listy 1964-1972, s. 239.
��
Marzec 1968 w dokumentach MSW, t. 1 Niepokorni, s. 314. informacja z 1967 r.
��
Działania Służby Bezpieczeństwa wobec organizacji „Ruch”, Warszawa 2008, s. 71.
82
Hubert STYS
Poza oficjalnymi wydaniami w języku polskim dwóch książek Đilasa
(„Nowa klasa” i „Rozmowy ze Stalinem”), które po wielu rewizjach stały się
praktycznie niedostępne, w Polsce lat 80-tych opozycja przedrukowywała
publikacje Czarnogórca. Fragmenty „Nowej klasy” wykorzystało drugoobiegowe Wydawnictwo Związkowe Victoria. W serii Zeszyty pomocnicze
dla kursów samokształceniowych we Wrocławiu w 1983 roku wydano broszurkę pt: Milovan Dżilas. Istota komunizmu. Poza tym w latach 1981-1986
kopiowano „Rozmowy ze Stalinem” w 5 różnych podziemnych oficynach:
Wałbrzych: Niezależne Słowo, Wrocław-Universitas, Warszawa: Oficyna
Wydawnictwo Enklawa oraz Wrocław Spółdzielnia Wydawnicza Profil123.
Nową klasę wznowiła Officyna Liberałów Janusza Korwin-Mikke w
1981 roku, o czym już wspominano, z tłumaczeniem Lisowskiego. W oddzielnych tomikach ukazały się wywiady z Đilasem przeprowadzane przez
George’a Urbana: tomiki „Stalin i stalinizm” oraz „Dżilas o Gorbaczowie”
i „Kwadratura koła”. „Rozmowy ze Stalinem” doczekały się wreszcie normalnego wydania wraz z posłowiem Pawła Wieczorkiewicza w 1991 roku
w wydawnictwie Iskry, w dużym nakładzie 30 tys. egzemplarzy. Po 1991
roku żadnej z książek Đilasa w Polsce nie wznowiono, nie przetłumaczono
innych prac124. Czyżby więc Milovan Đilas mógł istnieć w świadomości
publicznej jedynie w towarzystwie ustroju komunistycznego?
Ultraliberał, jakim jest Janusz Korwin-Mikke, na swoim blogu w 2008
r. stwierdzał, że Nowa klasa autorstwa Milovana Đilasa jest ostro tępiona,
gdyż „jawnie dotyczy nie tylko sowieckiej biurokracji, ale w ogóle eurofederastów”125. Inny autor zauważa, że opis Đilasa „pasuje jak ulał do klasy
rządzącej w liberalizmie państwa dobrobytu”126. Nie jest dziełem przypadku,
że zwyrodnienia biurokracji polityczno-urzędniczej współczesnych struktur państwowych i ponadpaństwowych tłumaczy się coraz częściej opisami stosowanymi 50 lat temu przez Đilasa. Wysoki status majątkowy,
duża liczebność i siła dominacji tej warstwy społecznej mogą skłaniać ku
określaniu jej jako „nową klasę”, a do krytyki jej aktywności można łatwo
skorzystać z książki Đilasa, zmieniając jedynie kilka stosowanych w niej
��
M.A. Supruniuk, Kultura, Bibliografia przedruków, t.2, Warszawa 1995, s.70-71.
��
W 1988 r. ukazało się 100-stronicowe opracowanie: M. Dąbrowska-Partyka, Poetyka i polityka. Proza serbskiej lewicy międzywojennej, Kraków 1988, gdzie znajdują się
komentarze dotyczące m.in. twórczości Đilasa.
��
Blog Janusza Korwin-Mikkego, http://korwin-mikke.blog.onet.pl/1,DA2008-02-12,index.html
��
K. Carlson, Liberalizm i kontrola społeczna, X 2007, http://liberalis.pl/2007/10/13/
kevin-carson-liberalizm-i-kontrola-spoleczna/
83
terminów. Ilekroć na danym rozwoju cywilizacyjnym będzie pojawiała
się grupa dominujących politycznych biurokratów, rozciągających swoją
władzę na różne dziedziny życia, przesłanie Milovana Đilasa zawsze będzie dostępne dla jej krytyków.
Po tym „renesansie” Đilasa w latach 80-tych niestety ale przestał być
on jednak inspirujący dla polskiej lewicy. Nie pojawiła się żadna oferta
wydawnictw w kwestii tłumaczenia i publikowania innych książek Đilasa,
w tym bardzo wartościowych tomów opowiadań i trzech powieści, czy interesującego studium o Njegošu. Đilas znalazł się więc w Polsce obecnie
w dużym zapomnieniu, i symbolicznie pamiętają o nim ci, którzy w swojej młodości napotkali jego „Nową klasę”: W 1995 roku Karol Modzelewski napisał epitafium w tygodniku Polityka ku pamięci Đilasa – nazwał go „zwrotniczym dziejów”127. Korwin-Mikke przy okazji kampanii
wyborczych (ostatnio przy okazji debaty ringowej z Januszem Palikotem
– kampania parlamentarna 2011 r.) wspomina nazwisko Czarnogórca. To
wszystko potwierdza, że myśl polityczna Đilasa nie przetrwała zmiany
epoki, stała się niepotrzebna, nieaktualna. Pozostaje jednakże mit dysydenta – sybolicznego pierwszego dysydenta w bloku państw komunistycznych
– o którym nie można zapomnieć, a jego imię jednak należałoby ugruntować w podręcznikach historii najnowszej.
��
K. Modzelewski, życiodajny impuls chuligaństwa, Kraków 2003, s. 106.
85
UDK 32:929 Đilas M.
Mr Aleksandar V. MILETI] (Beograd, Srbija)
Institut za noviju istoriju Srbije
Email>: samiletic82@gmail.com
MILOVAN “\ILAS NA VLASTI. PUT KA DISIDENTSTVU
Апстракт: Рад има за циљ анализу корена дисидентства Мило
вана Ђиласа. Узроке, а са њима и процес отпадништва Милована Ђи
ласа од комунистичке идеологије и разлаза са тадашњим владајућим
кругом, можемо пратити у периоду када је ова историјска личност
партиципирала у врху југословенске власти. То је период од 1944. до
1954. године. У овом раздобљу многи су фактори утицалаи на скретање
Милована Ђиласа са званичне политичке и идеолошке линије, па због
тога догађаји смештени у ово време представљају основну базу узро
ка и хронолошку позадину Ђиласове касније, несумњиво, значајне диси
дентске појаве.
Кључне речи: Милован Ђилас, власт, спољна политика, идеоло
гија, Јосип Броз Тито, СССР, дисидентство, бирократија.
Проучавање лика и дела Милована Ђиласа представља сложен и
изазован посао. Слојевитост саме теме истраживања делатности ове
историјске личности произилази из тога што је Ђилас био активан
на неколико подједнако важних поља. Његова активност је везана за
политички, интелектуални и књижевни рад.
Као политичар Ђилас је остао упамћен у лику ригидног комунистичког идеолога, револуционара, државног и партијског руководиоца. Као такав Милован Ђилас је доживео свој политички зенит. Поседовао је велику политичку моћ, засновану на личном ауторитету и
позицији у врху партијске и државне власти. У многим ситуацијама
одлучивао је, заједно са осталим личностима из вођства, о веома
важним политичким догађајима, био је део кључних историјских
дешавања, учествовао у изградњи новог југословенског политичког,
друштвеног и културног система и утицао на историјске токове, као и
судбине многих појединих личности.
Након пада са влати Миловану Ђиласу је онемогућен не само
политички већ и интелектуални и публицистички рад у Југославији.
Тако је власт Ђиласа уврстила у редове најпознатијих светских дис-
86
Aleksandra B. MILETI]
идената. Милован Ђилас се��
��
тада��
��
окренуо��
��
изучавању��
��
и��
��
анализи��
��
друштвених система, пре свега социјалистичког, као и бројним темама из
историје��
, филозофије��
��
и��
��
��
књижевности��
. ��
Овај��
��
период��
, ��
који��
��
ће��
��
хронолошки потрајати до краја Ђиласовог живота, испуњен је веома плодним
интелектуалним, а посредно, мада не активним, али у облику критике
југословенске власти и система веома садржајним политичким радом.
Књижевност��
је��
��
за��
��
Милована��
��
Ђиласа��
��
представљала��
��
важну��
��
актив��
ност и ‘’велику страст’’ током целог његовог живота. Кроз писање,
повремено прекиданог на дуже периоде због других активности, Ђи
лас је испољавао свој не само интелектуални него и ментални, искуствени, културни и политички сензибилитет. Може се рећи, како неки
аутори тврде, да је Милован Ђилас целокупно своје животно искуство преточио у своје романе, приче, новеле и мемоаре пружајући
проницљивијим истраживачима богат материјал за изучавање његове
личности.
Истовремено, наведене активности се прожимају и стапају у
јединствену личност, касније светски познатог дисидента.
О Миловану Ђиласу се доста писало. Као тема Милован Ђилас
је био занимљив ауторима, углавном на Западу, током целог периода
његовог��
��
дисидентства��
��
док��
��
је��
��
у��
��
Југославији��
��
његов��
��
публицистички��
��
и��
��
политчки рад био забрањен а било која литература која би се објективније
бавила Ђиласом била је забрањена или цензурисана. Литература
је подељена на публицистику и научна дела, монографије и чланке,
што у научној периодици, што у новинској штампи. Дела научне про
винијенције су на простору бивше Југославије веома малобројна,
док је публицистичка литература са темом Милавана Ђиласа далеко
обимнија.1 ��
Треба��
��
напоменути��
��
и��
��
чињеницу��
��
да��
��
је��
��
Милован��
��
Ђилас��
��
да1 Литература о Миловану Ђиласу на простору бивше Југославије састављена
од најважнијих наслова: Vladimir Dedijer, Veliki buntovnik Milovan Đilas, prilozi
za biografiju, Beograd 1991; Vasilije Kalezić, Đilas, miljenik i otpadnik komunizma.
Kontroverze pisca i ideologa, Beograd 1988; Branislav Kovačević, Đilas heroj-antiheroj.
Iskazi za istoriju, Titograd 1991; Momčilo Đorgović, Đilas vernik i jeretik, Beograd 1989;
Dragutin Leković, Milovan Đilas i socijalizam, Podgorica 2010; Momčilo Cemović,
Đilasovi odgovori, Beograd 1997; D. J. Stanković, Anatomija suđenja Milovanu Đilasu,
Zagreb 1989; Desimir Tošić, Ko je Milovan Đilas? Disidentstvo 1953-1995, Beograd
2003; Милош Миликић, Ратним стазама Милована Ђиласа, Мојковац 2009; Ми
лован Ђилас (1911-1995), зборник радова, уредник Б. Поповић, Београд 1996, и
др. Као најважније наслове о Миловану Ђиласу из стране литературе наводимо
следеће: G. Bartch, Milovan Djilas oder Die Selbstbehaubtung des Menschen. Versuh
einer Biographie, München 1971; S. Clissold, Djilas, the Progress of a Revolutionary,
New York 1983; J. Dragovic, Milovan Djilas. From the Early Critique of the Communist
87
леко више изучаван у иностранству, поготову на Западу, и да су дела,
углавном докторске дисертације и магистарски радови одбрањени на
западним��
��
универзитетима��
, ��
иако��
��
углавном��
��
квалитетна��
, ��
рађена��
��
углавном у периоду хладноратовске блоковске поделе и да су повезана са
тадашњим��
политичким��
��
условима��
��
и��
��
интересовањима��
��
за��
��
источноевроп��
ске дисиденте, па је нужно овај податак имати у виду у критичком
сагледавању научне продукције тога времена.
Као веома важна компонента истраживања живота и дела Мило
вана Ђиласа је корпус богате мемоарске грађе. Милован Ђилас је
својим мемоарима покрио већи део свог живота. У осталим теоретско-политичким студијама такође се осврће на поједине делове из
своје политичке биографије.2 Основа сваког истраживачког рада на
неведеној теми базира се на необјављеној и објаљеној архивској гра
ђи.3 Необјављена архивска грађа похрањена је у више архива широм
System to the Present, Genève 1993; J. Harrison, Milovan Djilas. A Struglle for Freedom,
University of Southampton 1983; M. M. Lustig, Trotsky and Djilas. Critics of Communist
Bureaucracy, New York-London 1989; N. Marletic, Yugoslav political developements in
the Light of Milovan Djilas’ Criticism, MA Essay, London 1977; J. W. McDonald Jr, Poli
tical Themes in the Thought of Milovan Djilas, Ph. D. dissertation, New York 1971; M. M.
Milenkovitch, Milovan Djilas. An Annotated Bibliography, 1928-1975, Michigan 1976;
D. Müller, Der Fall Djilas, u: Jugoslawien zwischen Ost und West, Hannover 1964; D. Reinhartz, Milovan Djilas: A Revolutionary As a Writer, New York 1981; C. Savès, Un pays,
un homme. La Yugoslavie de Milovan Djilas. Mémoire, Toulouse 1982; C. L. Sulzberger,
Paradise Regained. Memoir of a Rebel, New York-Westport-London 1989.
2 Корпус мемоарских дела Милована Ђиласа састоји се из следећих наслова:
Милован Ђилас, Бесудна земља, Београд 2005; Milovan Djilas, Memoir of a Revolutio
nary, New York 1973; Milovan Đilas, Revolucionarni rat, Beograd 1990; Milovan Đilas,
Vlast i pobuna, Beograd 1991; Milovan Đilas, Razgovori sa Staljinom; Beograd 1990;
Milovan Đilas, Tamnica i ideja, Beograd 1989; Milovan Đilas, Druženje s Titom, Beograd
1990. Треба напоменути да су сви наведени наслови, пре објављивања у Југославији
и Србији, објављени у иностранству, а неки од њих се у појединим сегментима
разликују од домаћих издања.
3 Објављена архивска грађа која садржи документе релевантне за истраживање
тема о Миловану Ђиласу налази се у следећим збиркама које овом приликом
издвајамо: Vladimir Dedijer, Dokumenti 1948, knj. 1-3, Beograd 1979; Dokumen
ti o spoljnoj politici SFRJ, 1941-1950, Beograd 1989-1993; Zapisnici sa sednica Po
litbiroa CK KPJ (11. jun 1945.-7. jul 1948.), priredio B. Petranović, Beograd 1995;
Југославија 1918-1984. Збирка докумената, приредили Б. Петрановић, М. Зечевић,
Београд 1985; Културна политика Југославије 1945-1952, зборник докумената, књ.
1 и 2, приредили Б. Докнић, М. Ф. Петровић, И. Хофман, Београд 2009; Седнице
Централног комитета КПЈ (1948-1952),приредили Б. Петрановић, Р. Кончар, Р.
Радоњић, Београд 1985; Југославија 1918-1984. Збирка докумената, приредили Б.
Петрановић, М. Зечевић, Београд 1985. и др.
88
бивше Југославије, а најважнија и најбогатија грађа налази се у Архи
ву Југославије у Београду, Архиву Србије, Дипломатском архиву Ми
нистарства спољних послова Републике Србије, Историјском архиву
града Београда, Војном архиву у Београду, Архиву Српске академије
наука и уметности, Хрватском државном архиву у Загребу и др.
Период политичког деловања Милована Ђиласа од 1944. до
1954. године је мало истраживан у историјској науци. Овај сегмент
Ђиласовог живота, када је он активно партиципирао у југословенској
власти као део најужег партијског и државног руководства, остао је
у науци забележен готово искључиво као део ширих синтеза. Дисидентски период Ђиласовог живота, међутим, не може се разумети
ако питање његовог деловања као једног од најважнијих државних руководиоца и партијског идеолога не буде детаљније и свеобухватније
сагледано. Предпостављамо да управо у том периоду од наведених
десетак година леже главни узроци каснијег дисидентства Милована
Ђиласа.
Период првих десет година после завршетка Другог светског рата
за Југославију је представљао важну прекретницу у њеној историји.
У овој деценији сударили су се моги процеси, историјске појаве и
догађаји од којих ће многи имати судбоносни утицај, како на судбину
југословенске државе, тако и на судбину Милована Ђиласа.4
Југославија је после Другог светског рата била политички, економски и културно чврсто везана за Совјетски Савез (СССР). Међутим,
разлике су тињале, а политика југословенских комуниста, имајући иза
себе успешно изведену револуцију на којој су легитимизовали независност земље, неизбежно је водила у политички сукоб са СССР-ом.
Званичан раскид и сукоб са Совјетским Савезом 1948. године, наметнули су и нове облике и правце спољне политике. Југославија се
тада нашла у незавидном положају. Требало је одбранити независност
земље од опасности са Истока, а са Западом политичке везе још нису
биле чврсте. Приближавање и сарадња са западним земљама била
4 О наведеном периоду погледати литературу: ‘'1948''. Југославија и коминформпедесет година касније. Студије. Документи. Београд 1998; Darko Bekić, Jugoslavija
u Hladnom ratu. Odnosi sa velikim silama, 1949-1955, Zagreb 1988; Драган Богетић,
Југославија и Запад 1952-1955, Југословенско прилажење НАТО-у, Београд 2000;
Ljubodrag Dimić, Agitprop kultura. Agitpropska faza kulturne politike u Srbiji 1945-1952,
Beograd 1988; Љубодраг Димић, Међународна научна конференција: велике силе и
мале државе у Хладном рату 1945-1955, Београд 2003; Branko Petranović, Balkanska
federacija 1943-1948, Beograd 1991; Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988,
knj. 3, Beograd 1988, и др.
89
је неминовност, иако је југословенско политичко руководство било
свесно компромитације на Истоку. Запад је, с друге стране, у томе
видео своју шансу за постепено превођење Југославије у свој табор
и, сходно томе, евентуалну демократизацију земље у будућности.
Власти у Југославији, изграђеној по стаљинистичким обрасцима, са
политичким монополом Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и
неприкосновеним вођом Јосипом Брозом Титом, таква политичка
будућност није одговарала, па се с тога трудила да ову сарадњу сведе
на најнужнију меру. Међутим, истовремена опасност и са Истока и са
Запада смањила је политички простор Југославији, која се нашла на
веома осетљивој политичкој клацкалици. Изненадна Стаљинова смрт,
марта 1953. године, донела је велико политичко олакшање. Више није
било непосредне опасности од агресије СССР-а и његових сателита,
југословенско политичко руковдство могло је да одахне, а исте године отпочеле су и постепене припреме за нормализацију односа са
Совјетским Савезом.5
Кроз преломне процесе и догађаје пролазила је и целокупна уну
трашња политика Југославије. У првим послератним годинама фор
мирање друштвеног и политичког система, као и вођење привредне
и културне политике одвијало се по узору на СССР и по совјетским
обрасцима. Сукоб са Совјетским Савезом изазвао је јаке потресе у
друштву и преиспитивање модела и образаца дотадашње изградње
а поготову парадигме културне политике. Југословенска револуција,
извојевана у Другом светском рату у оквиру НОБ, имала је своје аутентичне основе и независни карактер који су користили као основа
легитимизације целокупне политике југословенског политичког руководства после сукоба са СССР-ом. Мењање културног и идеолошког,
а са њима и политичког, обрасца представљало је за југословенско
руководство изузетно тежак задатак. Напросто, требало је направити
отклон од совјетске политичке и културно-идеолошке парадигме а истовремено остати доследно социјалистички.6 Колика је тежина и одговорност за наведене политичке потезе пала на плећа југословенског
руководства говори нам цитат из сећања Милована Ђиласа: ‘’То је било
5 Опширније видети: Darko Bekić, Jugoslavija u Hladnom ratu. Odnosi sa velikim
silama, 1949-1955, Zagreb 1988; Драган Богетић, Југославија и Запад 1952-1955,
Југословенско прилажење НАТО-у, Београд 2000.
6 О питању културне политике и њеним променама у овом раздобљу видети:
Ljubodrag Dimić, Agitprop kultura. Agitpropska faza kulturne politike u Srbiji 1945-1952,
Beograd 1988; Миомир Гаталовић, Дарована слобода. Партија и култура у Србији
1952-1958, Београд 2010.
90
време када су нам прскали мозгови’’. И заиста, сукоб са Совјетским
Савезом је значио важну прекретницу за Југославију, поготову на полигону спољне политке, а истовремено је представљао ‘’окидач’’ за
културно и друштвено ослобађање креативне енергије и демократских
потенцијала, што ће довести до низа реформи а Милована Ђиласа извести на, у почетку латентан и неприметан али сигуран и неповратан,
пут ка отпадништву и дисидентству.
Корене дисидентства Милована Ђиласа можемо сагледати кроз
неколико целина: спољну политику, унутрашњу политику, односе са
Титом и кроз анализу политичких особина и начина деловања Милована Ђиласа у датим околностима.
На политичко дисидентство Милована Ђиласа спољнополитички
утицаји су имали важну улогу.7 Улога Милована Ђиласа у наведеним
дешавањима била је веома значајна. Иако је до 1948. године, Ђилас,
као и целокупно југословенско партијско и државно руководство на
челу са Јосипом Брозом Титом, био веома близак совјетској политици,
после југословенско-совјетског сукоба постаје једна перјаница политике супротстављања СССР-у.
По многим ауторима Ђилас је чак представљао spiritus movens
политике борбе против Совјетског Савеза и његових сателита и био
најватренији заступник стварања и спровођења новог спољнопо
литичког курса Југославије.8 Упориште за наведене тврдње налази7 О спољној политици Југославије у првој послератној деценији видети: Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988, III, Beograd 1988; Исти, Југославија на
размеђу (1945-1950), Подгорица 1998; Isti, Balkanska federacija 1943-1948, Beograd
1991; Branko Petranović, Sava Dautović, Jugoslavija, velike sile i balkanske zemlje, 19451948 (iskustvo ‘'narodne demokratije'' kao partijske države), Beograd 1994; Darko Bekić,
Jugoslavija u Hladnom ratu, Odnosi sa velikim silama 1949-1955, Zagreb 1988; Velike
sile i male države u Hladnom ratu 1945-1955 (slučaj Jugoslavije), zbornik radova, Beograd 2005; Jugoslovensko-sovjetski sukob 1948. godine, zbornik radova, Beograd 1999;
Jadranka Jovanović, Jugoslavija u Ujedinjenim nacijama 1945-1953, Beograd 1985; Slobodan Selinić, Dušan Bajagić, Jugoslavija i svet 1945-1950, Hronologija, Beograd 2010;
Тито-Стаљин, зборник радова, Београд 2007; Dragan Bogetić, Koreni jugoslovenskog
opredeljenja za nesvrstanost, Beograd 1990; Isti, Jugoslavija i Zapad, 1952-1955, Jugo
slovensko približavanje NATO-u, Beograd 2000; Р. Џ. Кремптон, Балкан после Другог
светског рата, Београд 2003; Владимир Дедијер, Изгубљена битка Ј. В. Стаљина,
Сарајево 1969; Чедомир Штрбац, Сведочанства о 1948, Фрагменти за историју,
Београд 1989; Волтер Лакер, Историја Европе 1945-1992, Београд 1999; Slobodan
Selinić, Jugoslovensko-čehoslovački odnosi 1945-1955, Beograd 2010, и др.
8 О томе најилустративније говори иступање Милована Ђиласа 15. новембра
1949. године говором на заседању Политичког комитета ОУН где је свет упознао
са совјетским притисцима на Југославију и осудио политику СССР-а према малим
91
мо у бројним изворима. Почев од писања југословенског одговора на
резолуцију Информбироа, преко бројних јавних наступа у земљи и
иностранству и писања против агресивне политике Совјетског Савеза,
али и система, Милован Ђилас постаје најпознатија ‘’антисовјетска’’
политичка фигура у Југославији, ударна идеолошка песница и етаблирани заступник политике југословенске независности.9 С друге стране, совјетска пропаганда у нападу на Тита и југословенско
партијско и државно руководство посебно место даје Ђиласу као
‘’клеветнику’’ совјетске политике и система и самим тим и издајнику
идеологије марксизма-лењинизма. У исто време, колико Ђилас бива
нападан у Совјетском Савезу, толико бива запажен на Западу. Иначе, у
југословенској спољној политици у ово време, Милован Ђилас је служио као важна спона са западним политичким круговима, поготово
са западноевропском левицом.10 Међутим, то уочавање западноевропских политичара и дипломата Милована Ђиласа као политичке фигуре која доминира у сукобу са Совјетским Савезом и у афирмисању демократских реформи у Југославији, даје му незванично ореол ‘’прозападног’’, који ће значајно утицати на његову каснију смену са власти.
После Стаљинове смрти и успостављања поновних веза са Со
вјетским Савезом, у атмосфери нове политичке климе за Милована
Ђиласа, као гласноговорника неке друге, сада већ бивше политике,
постепено више није било места. Потребно је било само сачекати,
искористити одговарајуче поводе и ‘’жртвовати’’ Ђиласа у корист
успостављања нових односа и помирења Југославије и Совјетског
Савеза.11 Милован Ђилас, с друге стране, није хтео обуставити сво
ју критику совјетское политике и система. За њега је раскид са ста
љинизмом представљао ‘’свршен чин’’, а самим тим и са политиком
државама: Документи о спољној политици СФРЈ, 1949, Београд 1985, стр. 309-318.
9 Видети: Милован Ђилас, Савремене теме, Београд 1950.
10 Архив Југославије (АЈ), 507/ IX, ЦК СКЈ, Комисија за међународне односе и
везе (КМОВ), Велика Британија (ВБ), 133/II-1, Састанак чланова ИО НФЈ са
делегацијом Лабуристичке странке Велике Британије, стенографске белешке,
од 8.-9. 9. 1950, стр. 51-52; АЈ, 507/ IX, ЦК СКЈ, КМОВ, Ф, IX, 30/II-17, Посета
делегације SFIO Југославији, од 26. марта до 2. априла 1952. г; АЈ, 507/ IX, ЦК СКЈ,
КМОВ, Француска (Ф), IX, 30/II-17, Записник о рзговору између чланова делегације
француских социјалиста и чланова ЦК КПЈ, од 26.3. 1952, стр. 11-27; АЈ, Кабинет
маршала Југославије (КМЈ), I-3-b/948, Писмо Фицроја Маклина Чарлсу Пикеу, од 31.
1. 1951, стр. 6.
11 Видети документе у: Pomirenje Jugoslavije i SSSR-a 1953-1955, tematska zbirka
dokumenata, priredio R. Luburić, Podgorica 2007.
92
везивања за Совјетски Савез, што га је у новој спољнополитичкој си
туацији стављало у незавидан положај. Такође, демократизацију ју
гословенског социјалистичког друштва и система видео је и у ширем
контексту, па и у контексту спољне политике. Тачније, спољна политика у Ђиласовом размишљању није била одвојени сегмент од општих
реформи и либерализације. Напротив. За таква размишљања и идеје
југословенско партијско и државно руководство на челу са Јосипом
Брозом Титом није било спремно. Стаљина више није било, самим
тим ни опасности, а борба против стаљинизма представљала је само
једну нужну етапу у одбрани од агресије Совјетског Савеза и његових
сателита а не као корениту припрему за демократизацију друштва,
тако да Ђиласови ставови, којих се он није одрицао, нису више били
подобни и корисни.
Сукоб Југославије и Совјетског Савеза донео је идеје демокра
тизације југословенског политичког система и афирмације југословен
ског револуционарног искуства. Милован Ђилас је у тим процесима
учествовао и као идеолог и као један од кључних људи власти која је
са њим стицала легитимитет покретача и покровитеља демократских
реформи. Почело се са општом демократизацијом, департизацијом,
деетатизацијом и децентрализацијом у области државне управе (борба
против бирократизације), идеологији, систему (увођење самоуправ
љања), култури, просвети и науци.12 ��
Ђилас је писао, говорио, активно учествовао на пленумима и конгресима на којима се о наведеним
питањима расправљало, истицао се у расправама и афирмисао слободу супротстављања мишљења и плурализам политичких идеја у оквирима социјалистичког друштва. Врхунац и озваничење офих реформи
представљао је Шести конгрес КПЈ/СКЈ на којем је Милован Ђилас
уз Јосипа Броза Тита водио главну реч и наступио као најагилнији, па
и најодговорнији заступник демократских реформи. Треба нагласити
да је покретање поменутих процеса реформи политички тада одговарало југословенском партијском и државном руководству, иако се
12 О наведеној проблематици видети: Ljubodrag Dimić, Agitprop kultura. Agitpropska faza kulturne politike u Srbiji 1945-1952, Beograd 1988; Миомир Гаталовић,
Дарована слобода. Партија и култура у Србији 1952-1958, Београд 2010; Sednice
Centralnog komiteta KPJ (1948-1952), priredili B. Petranović, R. Končar, R. Radonjić,
Beograd 1985; Zapisnici i izveštaji Univerzitetskog komiteta KPS 1948-1952, priredili
dr M. Mitrović i dr Đ. Stanković, Beograd 1987; Д. Бонџић, Београдски универзитет
1944-1952, Београд 2004; Д. Бонџић, Универзитет у социјализму 1950-1960, Београд
2010; П. Ј. Марковић, Београд између Истока и Запада 1948-1965, Београд 1996;
Todor Kuljić, Birokratija i kadrovska uprava, Beograd 1989, и др.
93
појединцима, а посебно Титу нису свиђале. Оне су, из угла руководства
и Јосипа Броза Тита, заправо користиле само онолико колико су користиле спољној политици, а монопол Јосипа Броза Тита и партијског
руководства морао је остати неокрњен све док се политичке прилике
не буду промениле у корист Југославије.
После Стаљинове смрти дошло је и до нагле обуставе политич
ких и друштвених реформи започетих претходних година. То се зва
нично испољило на Другом пленуму СКЈ средином 1953. године на
коме се јасно почела оцртавати разлика између југословенског пар
тијског и државног руководства на челу са Јосипом Брозом Титом
с једне и Милована Ђиласа с друге стране. Међутим, Ђилас није
одустајао од идеја реформи и почео је све више и отвореније са критиком бирократизације, стаљинизма и девијација југословенског политичког система. Своје ставове је испољио низом критичких чланака у ‘’Борби’’ и ‘’Новој мисли’’, часопису основаном почетком 1953.
године који је био замишљен као мултитематски месечник из области науке, уметности и књижевности, а као својеврсни форум јавних
расправа и супротстављања гледишта и мишљења интелектуалаца из
свих крајева Југославије. Часопис је излазио само годину дана (јануар
1953-јануар 1954) и представљао је вероватно најпознатији симбол
јавног покушаја развијања плурализма и демократског дијалога и
историји социјалистичке Југославије. ��
У њему и у ‘’Борби’’ Милован Ђилас је, (иначе идејни покретач часописа), објавио 23 критичка
чланка директно уперених против политичких девијација друштва и
система.13 Ови
��
чланци ће послужити као конкретан и непосредан повод за Ђиласово смењивање са свих партијских и државних функција
јануара 1954. године. Важно је истаћи да Ђиласово објављивање
чланака у ‘’Борби’’ и ‘’Новој мисли’’, крајем 1953. и почетком 1954.
године, у којима критикује бирократизацију, друштвене девијације,
залажући се за социјалистичку демократију, не представља директ
13 Милован Ђилас је током 1953. и почетком 1954. године у ‘'Новој мисли'' објавио
10, а у ‘'Борби'' 13 чланака. Чланци из ‘'Борбе'': Нови облици, 1. 11. 1953; Важност
облика, 8. 11. 1953; За све?, 22. 11. 1953; Без закључка, 29. 11. 1953; Има ли циља?,
8.12.1953; Нове садржине, 11.12.1953; Идеал, 13.12.1953; Опште и посебно, 20.12.
1953; Конкретно, 22.12.1953; Одговор, 24.12.1953; Субјективне снаге, 27.12.1953 ;
Објективне снаге, 29.12.1953; ‘'Савез или Партија’’, 4.1.1954; Револуција, 7.1.1954.
Текстови из ‘'Нове мисли'': Двострука ‘’филозофска’’ улога професора Недељковића,
1(1953); Поетски роман О. Давича’’, 1(1953); Измјене у политици према селу, 5(1953);
Почетак краја и почетка, 8(1953); Источно небо, 10(1953); Питања уз историју
народа Југославије, 11(1953); Крај једне легенде, 1(1954); Крај дворјанина Л. П.
Берије, 1(1954); Некултурна историја, 1(1954); Анатомија једног морала, 1(1954).
94
ну и отворену побуну против актуелне власти. Ни у једном чланку
Ђилас отворено не напада руководство и Тита. Он у њима критикује
остатке стаљинистичког система, предлаже демократизацију у оквирима социјализма, тј. евентуално развијање политичког плурализма
у будућности. Такође треба нагласити да Ђилас упорно истрајава на
политичкој линији зацртаној на Шестом конгресу крајем 1952, чије
су одлуке почеле де факто да се сузбијају после Стаљинове смрти, од
Другог партијског пленума средином 1953. године. Можемо да предпоставимо да Ђилас своје ставове и критике, у том смислу, пре схвата
конструктивно, као допринос развоју демократског дијалога унутар
Партије и политике, него као оружје евентуалног плана за свргавање
Тита са власти.
Политичка и идеолошка делатност Милована Ђиласа након југо
словенско-совјетског сукоба на крају је неминовно довела до сукоба са
Јосипом Брозом Титом. Међутим, када говоримо о сукобу Ђилас-Тито
потребно је нагласити да се овај сукоб не може раздвојити од сукоба са
целокупним системом и политиком. Наиме, у политичким системима
као што је био југословенски, који је несумњиво изграђиван по узору
на совјетски, па је зато у основи остао стаљинистички и идеолошкототалитарни, легална политичка опозиција није постојала. У таквим
системима постоји једна, званична политика, устројено по партијској
линији, чије је поштовање обавезно за све личности које се званично,
односно легално и легитимно баве политиком. Такође постоји неприкосновени вођа који је оличење те политике. Било какво одступање од
те политике кажњава се протеривањем на политичку маргину или у
илегалу. Званичне опозиције нема. Самим тим, одступање од званичне
политичке линије води у сукоб са вођом. Тако политички сукоб Милована Ђиласа са Јосипом Брозом Титом значи и сукоб са целокупном и
једином званичном политиком земље. Овај сукоб је неминовно морао
одвести Ђиласа у илегалу и ‘’политичку јерес’’, односно у дисидентство. Несумњиво је да Милован Ђилас својим радом и деловањем стиче током ових година завидну популарност. Та популарност се нарочито осећала после Шестог конгреса КПЈ. Из тога можемо да предпоставимо да је неприметно дошло до настанка политичке конкуренције
између Јосипа Броза Тита и Милована Ђиласа. Из тога поједини историчари извлаче различите закључке о узроцима сукоба Тита и Ђиласа
и поводима за Ђиласову смену. Постоје и тврдње неких аутора да се
радило о борби за власт.14 Међутим, о наведеном питању овом при14 Видети: Goran Miloradović, Ljudi na stranačkim mestima. Uzroci, posledice i smisao
95
ликом нећемо говорити.
За разумевање корена дисидентства Милована Ђиласа важно је
покушати објаснити питање његових политичких особина и начина
деловања. Милован Ђилас је био интелектуалац и уметник (писац).
О томе говоре његова бројна дела из области политике, друштвене
теорије и књижевности. Несумњиво је да су наведене особине утицале и на његово политичко деловање. Можемо да предпоставимо да из
тих особина проистичу Ђиласова плаховитост, фанатизам, идеализам,
па и политичка непромишљеност и површност. За разлику од Тита,
Ђилас је идеалиста који покушава да промени стварност на бази својих
уверења, не обазирући се на реалност ситуације и последице. Тито насупрот њему поседује хладнокрвну прагматичност, одмереност и прорачунатост. Ђилас из из идеја црпе надахнуће за обликовање политичке стварности, док Тито користи идеје према потреби, у зависности
од околности и могућности. Милован Ђилас, једноставно речено, са
оваквим особинама и начином деловања није могао остати на власти.
Његово дисидентство било је неминовно. То је био његов политички
фатум.
MILOVAN DJILAS IN STATE GOVERNMENT.
THE ROAD TO DISSENT
(summary)
Milovan Djilas was one of the most important dissidents during the
Cold War. This work tries to make an analysis about sources and causes
of Djilas’s apostasy from communist ideology, ‘’party line’’, official state
politics and political power. In the period from 1944 to 1954, Milovan Dji
las was participated in political power in Yugoslavia as a very popular and
significant political and ideological figure. His political activities in this
period are very important to understanding his later dissident activities.
Causes of his dissent can be seen through a few themes and fields of re
search: foreign policy, internal state policy, his critics of the regime and his
political relations with Josip Broz Tito and party and state leadership. His
way to dissent began in 1948, when there was the conflict with USSR. Later,
his remarks to deviations of society and regime led to conflict with Tito and
fall from power.
sukoba Josipa Broza Tita i Milovana Đilasa na Trećem (vanrednom) plenumu CK SKJ 1954.
godine, u: Tito-viđenja i tumačenja, tematski zbornik radova, Beograd 2010, str. 199-231.
93
UDK 94(497.16)“1918/1929“: 821.163.4.09
Novak ADŽIĆ (Cetinje, Crna Gora)
Zavod za intelektualnu svojinu
Email: adzicn@t-com.me
MILOVAN ĐILAS O ZELENAŠKOM POKRETU
U CRNOJ GORI 1918-1929.
Apstrakt: Đilas je u svojim romanima, autobiografskim djelima, po
litičkim i ideološkim tekstovima, na osnovu vlastitog iskustva i neposrednih
i posrednih saznanja, pisao o mnogim komitskim, ustaničkim zelenaškim
prvacima i iz ličnog dojma nadkriljenog kako familijarnim uspomenama
i vezama, naslijeđenim epskim percepcijama, ideološko-političkim vizura
ma, portretisao u većoj ili manjoj mjeri brojne zelenaške komite i njihove
sudbine, primjerice, komandira Dušana Vukovića, poručnika i komitskog
vojvodu kapetana Todora Dulovića, Radojicu Orovića, kapetana Draga
Prelevića, potporučnika Milovana Matijeva Bulatovića, komitskog vojvodu
Radoša Bulatovića i njegovog brata Draga Bulatovića itd. Đilas je brojne
zelenaške komite, njihov život i stradanje opisao, u prvom redu, u „Besud
noj zemlji“ i u romanu „Svjetovi i mostovi“. Đilasov pogled na knjih je knji
ževni pogled jednog pisca, ali i svjedočanstvo koje u određenoj mjeri može
poslužiti kao istorijski izvor i istorografska literatura.
Ključne riječi: Crna Gora, Milovan Đilas, zelenaši, bjelaši, komitina
cija, sloboda, država, teror, zločini
Prošle godine navršila se stogodišnjica rođenja Milovana Đilasa. Taj
fakat dobar je povod i razlog da se prisjetimo nekih njegovih shvatanja i
sudova o sudbini Crne Gore između 1918-1941. godine, odnosno, njegove
percepcije i opservacije crnogorskog zelenaškog, ustaničkog i komitskog
pokreta, t.j. crnogorske suverenističke odmetničko-oslobodilačke organizacije i njenih istaknutih pripadnika u periodu od 1919. do 1929. godine.
Milovan Đilas je pisao (u vrijeme kad je bio komunista i kada je to
prestao biti), u svojim političkim tekstovima i književnim djelima, o zelenaškom ustaničkom i komitskom pokretu i Crnogorskoj (federalističkoj)
stranci. Činio je to kao ideološki i politički protivnik zelenaša i kao sin ranijeg oficira crnogorske vojske Nikole Đilasa, kasnijeg kapetana u KSHS,
koji se isticao u unitarističko-unionističkoj politici poslije 1918. godine i
koji je učestvovao u nekoliko oružanih poduhvata protivu zelenaša, naročito u gušenju ustanka u Rovcima 1920. godine, a posebno u genocidnoj
akciji protiv muslimansko/bošnjačkog civilnog stanovništva u Šahovićima
1924. godine. Milovan Đilas je svoje viđenje fenomena crnogorskog zele-
94
Novak ADŽIĆ
naškog pokreta1, eksponirao i u vremenu kad je bio komunistički partijski ideolog, ratni zapovjednik u NOB (1941-1945) i poslijeratni državni
funkcioner u Jugoslaviji, a i u doba kad je, odričući se svojih dotadašnjih
stavova, postao komunistički disident i politički zatvorenik.
Pitanje čina i načina „bezuslovnog ujedinjenja“ Crne Gore i Srbije,
odnosno, nasilne aneksije Crne Gore 1918. godine, te sazivanja, vijećanja
i odlučivanja Podgoričke skupštine novembra 1918. godine, bilo je predmetom Đilasove analize i vrijednovanja. Naime, Đilas o sudbini Crne Gore
nakon 1918. Godine u KSHS/Kraljevini Jugoslaviji piše: “Nije samo 25
godina stare Jugoslavije pokazalo da je teorija o jednoj naciji maska za
proširenje i učvršćenje šačice velikosrpskih bogataša. Sam početak ujedinjenja Crne Gore i Srbije, bila je velika prevara. Nekoliko intelektualaca
- neki u iluzijama da rade veliku i plemenitu stvar, a neki direktno plaćeni i
iznajmlieni u trenutku, kada su srpske trupe već čvrsto držale vlast u svojim
rukama, pozvali su iz svakog sreza po nekoliko “provjerenih “pristalica,
bez znanja i pitanja naroda i proglasili “Veliku podgoričku “narodnu skupstinu “koja je podastrla Aleksandru parče hartije u kome je proglašen kraj
nezavisnosti Crne Gore i bezuslovno prikijučenje Srbiji - Otada su se reakcionarni režimi u Crnoj Gori služili metodom zobnice i kamdžije - zobnicu
za pojedine prodane bjelaško-zelenaške politikante, a kamdžiju za crnogorski narod”2.
Za otpor u Crnoj Gori odlukama Podgoričke skupštinu iz 1918. godine
Đilas veli: “u Crnoj Gori nije tada bilo sile koja bi organizovala i povela
narod u borbu. Došlo je do spontanih seljačkih pokreta koje su pokušale
da iskoriste reakcionarne, proitalijanske pristalice starog režima kralja Nikole, i koji je novi režim kralja Aleksandra poslije tri-četiri godine, uspio
da uguši pogromima, ubistvima i teskim robijama?”3. Tada Đilas, iz svog
ideološkog rakursa, artikulišući zvanični partijski stav, karakteriše crnogorske zelenaše i federaliste, kao i njihove protivnike bjelaše. Za crnogorske
1 O prirodi, strukturi, programu i djelovanju zelenaškog političkog i vojnog pokreta u
toku održavanja tzv. Podgoričke skupštine 1918. I poslije nje, u vrijeme Božićnog ustanka
1919. godine i ustaničkog pokreta, pogotovo u periodu 1919-1921 vidjeti: dr DimitrijeDimo Vujović, „Ujedinjenje Crne Gore i Srbije“, Titograd, 1962, dr Dimitrije Dimo Vujović, „Crnogorski federalisti 1919-1929“, Titograd, 1981, str. 11-30; dr Dimitrije Dimo
Vujović, Podgorička skupština 1918, Zagreb, 1989, str. 37-41 i 165-171; dr Ivo Banac,
„Nacionalno pitanje u Jugoslaviji-porijeklo, povijest, politika“, II izdanje, Globus/Zagreb,
1988, poglavlje „Crnogorski zelenaši“, str. 255-274.
2 Vidi: Milovan Đilas, “O crnogorskom nacionalnom pitanju“, „Borba“, 1. Maj 1945;
Milovan Đilas, „Članci 1941-1946“, Beograd, 1947, str. 212-225.
3 Ibid.
95
zelenaše tvrdi da su ih činjele one snage “koje su htjele bilo da ga odvoje
(crnogorski narod) od Srba” (bivši zelenaši, separatisti, federalisti)“4, a za
bjelaše navodi da su crngorski narod htjele da „liše njegove posebne nacionalnosti (bivši bjelaši, uiedinjaši, demokrati raznih boja)“5. Potom tvrdi
da su tokom dugog svjetskog rata na južnoslovenskim prostorima bjelaši
i zelenaši bili kolaboranti okupacionih vlasti sila Osovine. U tom smislu
Đilas navodi: „Saradnja i jednih i drugih sa okupatorom bila je najdrastičniji izraz protivnarodnih namjera i postupaka i ubijedila je jače od ičega
Crnogorski narod u reakcionarne namjere i bjelaša i zelenaša”.6 Kasnije će
Đilas promijeniti stav, pa će promišljati i elaborirati te fenomene i procese
na drugačiji način, kao i crnogorsko nacionalno pitanje.
Komitski, ustanički, gerilski zelenaški pokret,- koji je nekoliko godina
bio vojno krilo crnogorskog Dvora kralja Nikole i Vlada u egzilu na čijem
su se čelu od 1919. do 1922. godine nalazili Jovan Simonov Plamenac7 i
divizijar Milutin Mijajilov Vučinić, a koji je, potom, djelovao, uz moralnopolitičku podršku razasutih djelova crnogorske emigracije, iako su prestali
institucionalno egzistirati crnogorski Dvor i Vlade u izbjeglištvu, -bio je
predmet interesvanja Milovana Đilasa. Crnogorski zelenaški pokret oružanog gerilskog karaktera nakon Božićnog ustanka 1919. godine djelovao je
pod programskim, ideološkim, organizacionim i institucionalnim egidom
4 Ibid.
5 Ibid.
6 Ibid.
7 Jovan S. Plamenac, predsjednik Vlade Kraljevine Crne Gore u izgnanstvu (19191921) je definisao zelenaški ideološko-politički program na osnovu kojeg je poveden
oružani ustanak 1919. godine. Njegovu okosnicu izrazio je i u pismu komandiru Petru
Gvozdenoviću od 18 (31) decembra 1918. godine na sljedeći način: „Naša je deviza: Vas
postava Crne Gore sa svim njenim suverenim atributima pa sljedstveno tome i narodno
samoopredjeljenje prema postojećem crnogorskom ustavu i parlamentarnim principima“,
Dnevnik Krsta Popovića (u privatnom posjedu»; Dr Dimo Vujović, “Podgorička skupština”, Zagreb, 1989, str. 171; dr Dragoljub R. Živojinović, „Italija i Crna Gora 1914-1925“,
Beograd, 1998. str. 307. »U januaru 1919. Dolazi u Pariz Jovan Plamenac, vođa ustaške
partije, koja se borila za samostalnost Crne Gore i povratak njenog Kralja u zemlju. Sa
Jovanom prebjega je viši broj Crnogoraca u Italiju, đe im je Italija odredila za prebivanje
(stanovanje) Gaetu i Formiju«. Ilija F. Jovanović-Bjeloš, „Na dvoru kralja Nikole-uspomene iz mog života“, Cetinje, 1998. , 148. Sam Jovan S. Plamenac bio je ideolog, politički
i duhovni vođa Božićnjeg ustanka i njegov vrhovni komandant, koji je na poziv kralja
Nikole otišao u Pariz prije izbijanja ustanka, a vojni, operativni i faktički vođa ustaničkog
Štaba bio je komandir Krsto Zrnov Popović, koji je 1919. godine imenovan za šefa Štaba
crnogorske vojske u Italiji, a 1921. godine je preuzeo, nakon brigadira Đura Jovovića,
ulogu posljednjeg komandanta Komande crnogorskih trupa u Gaeti.
96
Novak ADŽIĆ
crnogorske Vlade8 u egzilu predvođene Jovanom S. Plamencem.
U djelu „Besudna zemlja“ Đilas konsiderira i ocjenjuje zelenaški pokret i njegovu vojno-političku prirodu, nosioce, protagoniste, epilog i sudbinu brojnih komitskih komandata i četovođa. Za zelenaše tvrdi da su bili
protivnici „ujedinjenja“ i načina „ujedinjenja“ sprovedenog 1918. godine,
tvrdeći da „nijesu bili jedinstveni: bilo je pristalica kralja Nikole, to jest
onih koji su priželjkivali samostalnu Crnu Goru; bilo je, pak, onih kojima
se nije dopadao način način na koji je izvršeno Ujedinjenje-kao okupacijom, a bilo je jednostavno mnogo nezadovoljnih seljaka“9. Za crnogorske
nezadovoljnike, nakon stvaranja KSHS 1918. Godine, Đilas tvrdi: „Svi su
oni bili protivnici nove vlasti, koja se za njih nije razlikovala mnogo od okupatorske, sem što je bila dovitljivija i žešća, jer od naše krvi i jezika“10. Za
čin „ujedinjenja“ Đilas navodi da je učinjen voljom Beograda i njene vojne
sile. U tom smislu zapaža: „Iza ujedinjenja stajao je Beograd i srbijanska
sila“11. Za pristalice „bezuslovnog ujedinjenja“, odonosno, aneksije Crne
Gore Srbiji, bjelaše, „ujedinjaše“ Đilas navodi da ih je narod u Crnoj Gori
„prozvao palikućama“12, što je istorijska činjenica, s obzirom da su bjelaši,
regrutovani u kontrakomitske čete i „omladinske organizacije“ u zajednici
sa srpskom vojskom i žandarmerijom od 1919. do 1921. godine popalili
8 Program nove crnogorske kraljevske vlade objavio je 17. februara 1919. godine
»Journal Officel«. Učinio je to i zvanični organ Kraljevine Crne Gore »Glas Crnogorca« u
jedanom redakcijskom članku. Zapravo, prioriteti Vlade »odlučne akcije«, kako je nazivana Vlada Jovana S. Plaemnca, bili su, prema pisanju »Glasa Crnogorca« ovi:
»1) Borba na život i smrt, za poštovanje suvereniteta Crne Gore. njeno integralno restau
riranje jeste prva posljedica toga.
2) Potpuno skidanje onog lažnog vela od laži i kleveta, kojim zvanična Srbija želi pokriti
naše ogrmene i nesebične žrtve u ovom ratu. Isto tako, doći do istine, te dokazati da je
Crna Gora izdana od zvanične Srbije čak i u onom času kad je, nez ikakvih sulova, pleme
nuito i uzvišeno, sebe prinijela na žrtvu zvanične Srbije.
3) da se aboliraju nepravde prema Crnoj Gori što se tiče granica, teriotrija i slično« (Glas
Crnogorca”, god. 47, br. 64. 6/119. II 1919.g.).
9 Milovan Đilas, „Besudna zemlja“, Beograd, 2005. Str. 114.
10 Ibid.
11 Ibid, str. 203.
12 Ibid.
97
6.000 crnogorskih domova13 i terorisali crnogorski narod14. Za protivnike bješa i politike njihovih beogradskih mentora, za crnogorske zelenaše
Đilas kaže da su „pristaše nezavisnosti Crne Gore i kralja Nikole“15. Đilas
pominje i emigrantsko vojno stjecište crnogorskih zelenaša, italijanski grad
Gaetu, đe je bila smještena crnogorska vojska u Italiji (1919-1921), pod
egidom crnogorske nejske Vlade i dvora kralja Nikole. U tom smislu Đilas
konstatuje: „Gajeta je bila centar crnogorskih izbjeglica, okupljenih oko
pristalica kralja Nikole“16, pa dodaje da su u Gajeti bili stacionirani oni
„koji su bili za Crnu Goru kao samostalnu državu17“
Đilasova književna priča, s obzirom na njen karakter i prirodu, na njenog tvorca i njenu sadržinu je, s jedne strane romansirani istoriografski
osvrt i svjedočanstvo o ljudima i događajima jednog vremena, a, s druge
strane, ona se s razlogom može kontekstuirati u okvir kako istoriografske
literature, tako i istorijskih izvora, odnosno, svjedočanstva o prošloj stvarnosti Crne Gore jednog doba. Znači, Đilasovu priču, sa stanovišta istorijske
metodologije možemo koristiti kao istoriografsku literaturu i kao različite
vrste istorijskih izvora, saopštenih u literarnoj formi, što, recimo, možemo
reći i za brojna djela drugih književnika, u prvom redu Mihaila Lalića.
Brojni Đilasovi zapisi su komplementarni i kompatibilni istorijskim činje13 Vidi o tome: Pantelija Jovović, „Crnogorski političari-portreti“, Beograd, 1924. tvrdi
da je u „Crnoj Gori do 1921. Godine popaljeno 5.000 crnogorskih kuća“. Tom cifrom
zapaljenih crnogorskih domova operiše i crnogorska Vlada u egzilu, s tim što u pojedinim
dokumentima ističe da broj zapaljenih crnogorskih kuća dostiže cifru do 6.000. Viđeti o
tome: „Uloga Francuske u nasilnoj aneksiji Crne Gore“, zvanično izdanje Ministarstva
spoljnih poslova Kraljevine Crne Gore, pariz, 1921. Profesor dr Đulio Vinoli u knjizi
„Italijansko-crnogorski slučaj“, Đenova, 2002 piše i ovo: „U toku srpske represije nakon
1918. Godine ubijene su hiljade komita i drugih crnogorskih građana“. Dr Đulio Vinjoli
u navedenoj studiji eksplicira da su ustanak u Crnoj Gori poveli ljudi „na čelu sa oficirima
odanim kralju Nikoli i Vladi u egzilu, prije svega Krstom Popovićem, koji su pokušavali
da se suprotstave aneksiji objavljenoj na podgoričkoj skupštini, afirmišući slobodu Crne
Gore da sama odlučuje o svojoj sudbini. Ustanak su srbi ugušili u krvi, a u Crnu Goru je
uveden policijski režim sa specifičnim „antiustaničkim propisima“, koji je trajao do oko
1925-1928. U toku ovog perioda represije poginulo je, na ovaj ili onaj način-bilo u va
trenim obračunima ili od smrtne kazne koju je izricao Vojni sud-prema podacima koje je
dvadesetih godina objavio crnogorski federalistički pokret-nekoliko hiljada ljudi“.
14 »U razdoblju od početka 1920. do kraja 1924. Bila je najjača akcija gerilaca. U tim
godinama bili su stavljeni izvan zakona svi Crnogorci koji nijesu bili u službi Beograda.
Redarstveni organi i janjičari ubijali su ih slobodno, kao divlje zvijeri« Dr Sekula Drljević, „Balkanski sukobi 1905-1941“, reprint izdanje, Zagreb, 1990. str. 109.
15 Milovan Đilas, c.d. , str.120.
16 Ibid, str. 188
17 Ibid.
98
Novak ADŽIĆ
nicama koje govore o ovom pitanju18. Mogu se pratiti u objavljenoj i neobjavljenoj, a istraženoj i dostupnoj arhivskoj građi.
Đilas je u svojim romanima, autobiografskim djelima, političkim i
ideološkim tekstovima, na osnovu vlastitog iskustva i neposrednih i posrednih saznanja, pisao o mnogim komitskim, ustaničkim zelenaškim prvacima i iz ličnog dojma nadkriljenog kako familijarnim uspomenama i
vezama, naslijeđenim epskim percepcijama, ideološko-političkim vizurama, portretisao u većoj ili manjoj mjeri brojne zelenaške komite i njihove
sudbine (primjerice, komandira Dušana Vukovića, poručnika i komitskog
vojvodu Todora Dulovića, Radojicu Orovića, kapetana Draga Prelevića,
potporučnika Milovana Matijeva Bulatovića, komitskog vojvodu Radoša
Bulatovića i njegovog brata Draga Bulatovića19, itd). On pominje i „glasovite odmetnike“ Milutina-Muja Bašovića i Petra Zvicera20, ali o njima,
njihovoj borbi i subinama ništa konkretno ne veli.
Naravno, ta Đilasova priča nalazi se u auri, u kojoj postoje i određene
proizvoljnosti, nedorečenosti, predrasude, zablude, koje su proizvod činjenice da je Đilas bio političar, ideolog i pisac, a ne istraživač i istoričar. No,
Đilasova priča je važna u onoj mjeri ukoliko se može provjeriti u istorijskim izvorima koji o njoj govore. Za mnoge ličnosti i njihove sudbine o
kojima piše Đilas, postoje brojni primarni i drugi istorijski izvori, domaći i
strani, različiti po porijeklu i vrsti, koji potvrđuju ili dopunjuju, ali u nekim
slučajevima problematizuju ili osporavaju Đilasovu priču. Takođe, u Đilasovoj literaturi ugrađeno je mnogo od onoga što je istorijska nauka utvrdila
kao istorijske činjenice u pogledu zelenaškog otpora nasilnoj aneksiji Crne
Gore sprovedenoj 1918. Godine pod firmom „ujedinjenja“ sa Srbijom i o
surovim postupcima organa vlasti u slamanju tog otpora narodnih masa iz
oružanog i političkog pokreta za pravo, čast i slobodu Crne Gore od 1919.
do 1929. godine.
Đilas, saobrazno istorijskim činjenicama, u tom smislu, prilično pouzdano govori o rovačkom ustanku i pobuni 1920. i dalje, o surovosti organa
vlasti i pojedinaca s prerogativima vlasti poput Boška Boškovića, kao i o
genocidu u Šahovićima nad nedužnim civilnim bošnjačko/muslimanskim
stanovništvom 1924. godine. Đilasova priča o tome, upoređenjena sa ras18 Dr Jožef Bajza, “Crnogorsko pitanje“, III izdanje, Podgorica, 2001. str. 44 konstatuje i ovo: “Od srpske okupacije svaka deseta crnogorska kuća je pretvorena u zatvor.
Hiljadu srpskih žandarma je tu kontrolisalo hiljade Crnogoraca“.
19 Vidi o tome detaljno: Milovan Đilas, „Svetovi i mostovi“, I i II, Matica Srpska, Novi
Sad, 1997.
20 Milovan Đilas, „Besudna zemlja“, Beograd, 2005. str. 116.
99
položivom istorijskom građom, prilično je pouzdana, vjerodostojna, iako je
plasirana na književni način, ona daje sliku koja je vrijedan iskaz u proučavanju tadašnjeg stanja u Crnoj Gori.
U romanu „Crna Gora“, Đilas daje opis mučenja crnogorskih zelenaša
putem upotrebe mačaka, sto korespondira sa brojnim primarnim istorijskim izvorima domaćeg i stranog tipa koji govore kako su zelenaši, njihove familije, pogotovu ženski bračni ili krivni srodnici zelenaških komita
zlostavljani upotrebopm metoda stavljanja u muške pantalone ili ženske
suknje mačke koji su mučitelji tukli do te mjere da bi pobiješnjela mačka
grebla i razdirala tijelo žrtava torture. Tu Đilasovu priču kao istorijski izvori mogu potvrditi, recimo, i iskazi đenerala Radomira Vešovića na sudu u
Beogradu 11. i 14. II 1924. godine. Naime, general Radomir Vešović, bivši
ministar vojni u crnogorskoj Vladi tokom prvog svjetskog rata i komitski
vođa u Crnoj Gori tokom austro-ugarske okupacije i docniji borac protiv
politike uništenja crnogorske države i jedan od prvaka Crnogorske federalističke stranke. Kad je izveden pred sud u Beogradu, na montiranom
procesu, 11. februara 1921. godine general Vešović rekao je i ovo: »Crna
Gora je danas pretvorena u pakao mnogo strašniji od onog Danteovog. Pa
ni Dante se nije sjetio da šiljke udara pod nokte i da mačke stavlja ženama
pod suknje, kao što se to radi u Crnoj Gori. Jednoj majci su udarali šiljke
pod nokte da kaže gdje joj se krije njen sin komita; Drugoj su stavljali mačku pod suknju i zavezali suknju odozdo, a onda udarali mačke koje su se
razbijesnile kidajući meso nesrećne žrtve, a sve to da bi primorali ženu da
otkrije gdje je njen sin komita. Nesrećnica je odbila da prokaže sina, ali je
od udaraca i od grebanja razjarene životinje izdahnula«21.
Pored toga, Đilasovu priču potvrđuju i zabilježeni brojni primjeri mučenja supruga i sestara ustanika i zelanaških boraca, o čemu konkretne podatke možemo naći i u emigrantskom nejskom i rimskom „Glasu Crnogorca“, te knjizi „Nekoliko stranica iz krvavog albuma Karađorđevića“, Rim,
1921., „Uloga Francuske u aneksiji Crne Gore“, Rim, 1921. Taj sistem
mučenja putem „mačaka“ opisan je i u brojnim predstavkama, isvještajima crnogorskih ustanika Dvoru i Vladi u egzilu, te brojnim dokumentima
crnogorske izbjegličke vlade u periodu od 1919. do 1922. Na čijem su se
čelu nalazili Jovan S. Plamenac i Milutin Vučinić itd, kao i u brojnim međunarodnim izvještajima o Crnoj Gori toga vremena. Crnogorski premijer
21 Ova izjava generala Radomira Vešovića izrečena u prilog svoje odbrane na sudu
objavljena je u knjizi »Uloga Francuske u nasilnoj aneksiji Crne Gore«, Rim, 1921. godine, Drugo izdanje, Bar, 2000, (priredio i pogovor napisao prof. Dr Šerbo Rastoder), str.
157-158. Vidjeti i knjigu: »Đeneral Vešović pred sudom«, Zemun, 1922. godine.
100
Novak ADŽIĆ
i ministar Jovan Simonov Plamenac je, nakon povratka iz emigracije u listu
»Balkan« napisao i ovo: »U 1918 i 1919. godini Crna Gora je bila svedena
na groblje. Zapaljeno je hiljade kuća i pobijeno na hiljade Crnogoraca...
Žene, đeca i nemoćni starci bacani su živi u vatru: Djeca koju su bacali sa
prozora padala su na bajonete koji su ih spremni čekali. Nesrećnicima koji
su davali znake života, kidane su uši, jezik i nos... Žene su silovane; pa su
im vezivali ispod suknje mačke koje su, podivljale zbog udaraca štapom,
kidale tijela ovih nesrećnica. Formirane su bande koje su kao Huni pustošile oblasti jednu za drugom pljačkajući sirotinju crnogorsku, skrnaveći
grobove predaka, vukući i prljajući po blatu kosti Sv. Vasilija Ostroškog i
Sv. Petra Cetinjskog samo zato što su bili svečevi crnogorski«22. O mnogobrojnim zločinima organa vlasti prema crnogorskom narodu, koji je pružao
otpor nasilnoj aneksiji Crne Gore I, pored ostalog, i o sistemu torture putem
izuma s “mačkama” I spaljivanja majke s đecom govori i Jovan Simonov
Plemenac u pismu »Tiče se moje izgorjele kuće«, kojega je iz Beograda 4. aprila 1941. godine uputio Jagošu Draškoviću, koji je komandovao
oružanim formacijama koje su zapalile Plamenčevu kuću u Boljevićima u
Crmnici 1919. godine. Nekadašnji premijer crnogorske Vlade Jovan S. Plamenac, u tome pismu, navodi i ovo: »...A već i da ne govorimo o ubijstvima
u masama razoružanih i nevinih ljudi, staraca i žena, majaka i djece, koje
počini srbijanska soldateska širom Crne Gore, pod komandom žalosnih srbijanskih oficira.
Koliko je samo nevinih i časnih i nacionalno patriotskih Crnogoraca
ispustilo svoje duše u zatvorima, poslije užasnih mučenja. Da ne pominjemo prethodno lomljenje nogu i ruku i rebara i odvajanje bubrega, vađenje
očiju i kidanje ušiju, još prije nego što bi nesrećne žrtve izdahnule. Živim
ljudima je koža drta s leđa i sa trbuha, pa im onda so mećana pod kožu, da bi
tako izdahnuli u najstrašnijim mukama. Nećemo govoriti o izrugivanjima
sviju svetinja Crne Gore«, piše Plamenac navodeći: »Tako je postupano na
primjer bilo sa Sv. Petrom Cetinjskim i Sv. Vasilijom Ostroškim. Sjetimo se
onih čuda u Nikšiću..... Sva ova zla i sve ove obijesti i ove zvjerske zločine
činili su srbijanski vojnici i žandarmi po naređenju svojih starješina.
Srbijanski vojnici uz ostala nasilja i zločine vršili ostala i slična nedjela i nad samim Crnogorkama: na pr., otsijecali su im prste s ruku da bi im
što prije prstenje oduzeli. Ili su im pak pod rašom (suknjom) metali mačku
22 Dr Jožef Bajza, “Crnogorsko pitanje”, prvo izdanje, na mađarskom jeziku, Budimpešta, 1927; Drugo izdanje na italijanskom jeziku, Budimpešta, 1928, treće izdanje, Podgorica, 2001, strana 43. Ove riječi Jovana Simonova Plamenca objavio je i Beogradski list
“Balkan” od 12. novembra 1925. godine.
101
do golog tijela, pa onda veži i sašij suknju. Mačku bi tukli, ili boli iglama,
da bi mačka, u svojoj pomami, ugrizala i čupala golo tijelo nesrećnim žrtvama, a nasilni blud bio je stalno na dnevnom redu.
Na primjer: Došla je srbijanska vojska u Cuce, u Katunsku nahiju,
pred kućom Petra Zvicera, zemljoradnika..... Pita njen komandant u rangu
majora, gdje je domaćin kuće. Izlazi na vrata Petrova žena i kaže da Petar
nije tu, nego da je otišao u mlin. Ulaze u kuću i vrše premetačinu, u cilju da
se nije gdje sakrio u kući. Ali od Petra ni traga Tada naređuje komandant,
da vojnici izvedu Petrovu babu, staricu od preko 80 godina. Pa pošto su
unijeli sijeno u kuću, zatvorili su u nju ženu Perovu sa troje đece i onda su
je zapalili.
Nastala je unutra iza ovoga vriska, kuknjava i zapomaganje majke i
djece...... Majka proba ne bi li vrata otvorila. Djeca vrište. Čuje se njihovo
slabački glas: Mama ! Mama ! Draga Mama! ... Oj! Lele! Tata u pomoć!
Lele nama!... Starica takođe kuka pred kućom i leleče. Hoće put kućnih
vrata da ih otvori, da spase.... Vojnici je samo ćušnu kundakom. Ona se zaleluja i padne...Dim sve više prigušuje i davi... Plamen sve obuhvata. Kroz
kratko vrijeme krov pada i dogorijeva. Kuća se pretvara u zgarište. Nema
više ni traga ni od majke ni od djece. Samo je na jednom mjestu bio ostao
jedan dio od desne dječje ruke. Lakat sa prstićima. Inače, ništa drugo, osim
po koja kost koja je još dimila na zgarištu.
Za sve ovo vrijeme, dok je kuća gorjela i plamen proždirao majku s
djecom, uz vrisku i strašni jauk, vojnici su i ovdje igrali u kolu bezumlja
sa svojim komandantom, smijući se i veseleći. Šta mislite? ! Krvava beogradska vlada nagradila je komandanta ovih janjičara sa unapređenjem i
ordenom za zasluge«23, navodi Plamenac.
Dakako, Đilasova priča o mučenju putem izuma s „mačkama“ može
potrijepiti podacima koji se nalaze i u knjigama brojnih stranaca koji su
pisali o tadašnjem stanju u Crnoj Gori i, nadasve, u tekstovima brojnih međunarodnih komiteta za nezavisnost Crne Gore i njihovih aktivista i drugih
ličnosti iz evrokontinentalnog i anglosaksonskog svijeta, koji su iz filantropskih razloga branili pravo na opstanak Crne Gore nakon 1918. godine.
Naravno, tu Đilasdovu priču ne potvrđuju samo domaći izvori želenaške
provinijencije, već i brojni domaći izvori komunističke provenijencije (publicistički izvori: listovi „Radni narod“, „Radnik-delavec“ i dr), a potvrđuju je i pojedini izvori iz bjelaškog tabora i napisi u bjelaškoj štampi tog
23 To pismo se nalazi u ličnom fondu Ratislava Plamenca, unuka Jovana S. Plamenca.
Ja posjedujem njegovu kopiju koju mi je na korištenje ustupio dr Šerbo Rastoder na čemu
mu iskazujem zahvalnost.
102
Novak ADŽIĆ
doba. Potvrđuje je i pisanje ondašnjih beogradskih listova „Balkana“ i „Tribune“, kao i ondašnje hrvatske štampe poput „Hrvata“, „Obzora“, „Slobodnog doma“ i „Doma“ i brojni tekstovi u italijanskoj, engleskoj, američkoj
štampi i političkoj publicistitici, kao i u listovima crnogorske emigracije
u SAD-detroitskom „Crnogorskom glasniku“ i čikaškom „Amerikanskom
glasu Crnogorca“. Tu priču potvrđuju dnevnici, memoari i drugi zapisi crnogorskih političkih egzilanata, koji su bili posredni i neposredni svjedoci
tih događaja ili su od primarnih svejdoka o njima saznavali.
Brojnost i saznajna vrijednost tih izvora koji govore o tom fenomenu,
o kojemu piše i Đilas je velika i ona ima karakter utvrđenih istorijskih
činjenica provjerljivih u istorijskim izvorima. U tom smislu je Đilasova
priča vrijedna i korisna za istorijsku nauku u saznajnom procesu utvrđivanja onoga što je i kako bilo i zašto se nešto zbilo u tom periodu crnogorske
povijesti.
Đilas i u svom djelu „Besudna zemlja“ govori o sistemu mučenja pomoću „mačaka“ i o drugim vrstama zvjerstava nad Crnogorcima i Crnogorkama, prilikom rovačkog crnogorskog zelenaškog ustanka 1919-1920.
godine i otpora vlastima i trupama KSHS. Naime, saobrazno istorijskim
činjenicama, Đilas konstatuje: „Kod Rovčana, naviknutih na slobodu, prevladale su pristaše kralja Nikole i samostalnosti Crne Gore. Oni su ustrojili vlast za sebe, koja se nije pokoravala novoj vlasti, onoj u srezu“24, pa
dodaje: „Sa svih strana su vojska, žandarmerija i Narodna garda udarili na
malo i nepokorno pleme, zatvoreno u gudurama. Ono se našlo usamljeno,
nenaoružano, razjedinjeno, pred silom kakvu nije poznalo u prošlosti. Artiljerija je kao vježbajući se, rušila seljačke pušnjače i razgonila narod i stoku
po šumama i urvinama“25 i ističe: „S Rovčanima je postupljeno i surovo i
uvredljivo. Kuće su im popaljene, popljačkani su i premlaćeni nasumce.
Ženama su zavezivali u suknje mačke, pa ove šibali štapovima. Starce su
jahali i bili ih i gonili da ih prenose preko rijeke. Na djevojke su nasrtali.
Imanje i čast i prošlost-sve rovačko bilo je zgaženo“26. Elem, ovaj Đilasov
iskaz je utvrđena i provjerljiva istorijska činjenica i ona ilustruje kako su
crnogorski nacionalni i državotvorni ustanički pokret slamali u Rovcima
srpska vojska, žandarmerija i bjelaši i kako su mučili i ponižavali narod
crnogorski na tome području, iz političkih i ideoloških razloga.
24 Milovan Đilas, „Besudna zemlja“ (izdanje na engleskom jeziku, USA, 1958, izdanje
na srpskom, Beograd, 1995. Str. 118.
25 Ibid, str. 118-119.
26 Ibid. Str. 119.
103
Milovan Đilas u romanu »Crna Gora«27, u njegovom trećem dijelu,
koji nosi naziv „Kraj“, opisuje, uz ostalo, i mučenja crnogorskih indipendista i federalista, t.j. zelenaša, vršena od strane organa vlasti nakon 1918.
godine, u vrijeme »krvavog i nasilnog ujedinjavanja Crne Gore i Srbije«28,
kako on to formuliše. U tom svom književnom djelu Milovan Đilas, kao
ilustartivan primjer mučenja crnogorskih zelenaša od strane žandarma, navodi slučaj jednog uhapšenog crnogorskog komandira. Prema kazivanju
Đilasa, jedan mladi žandarm, na iznenađenje prisutnih, nosio je »u rukama
ogromnu zelenoprugastu mačku«29. To je izazvalo radoznalost ostalih, a
jedan od njih se pitao: » Kog će mu đavola mačka«30. Onaj kome je pripalo da obavi radnje mučenja nad psihofizičkom konstitucijom uhvaćenog
zelenaša, crnogorskog komandira, kako opisuje Đilas, »preuzeo je mačku
od žandarma, a ovom naredi da raspaše komandira i da mu odriješi široke
gaće istkane od nevaljane bijele vune i kakve su još jednino nosili stariji
ljudi«. Dželat je onda poručio žrtvi: »a pošto se vi zelenaši žalite da vas
bijemo – ni prstom te neću taći, a ti gledaj kako ćeš grb brigadirski u boju s
mačkom zaraditi«31, piše Đilas. Uhapšeni crnogorski komandir, shvativši
što mu je namijenjeno, tražio je da ga u mučenju poštede takve sramote,
ali od toga nije bilo ništa. Đilas navodi da je izvršilac radnji mučenja prije
nego što je počeo da sadistički muči žrtvu »i prije nego što mu mačku strpa
u lijevu nogavicu, zaviri ovoj pod rep i službeno protumači: O, mačak! E ne
možeš nas prekoriti ni da o tvom zvanju i časti ne vodimo računa – dijelićeš
megnan s muškom, a ne sa ženskom. Zatim je brzim pokretom preuzeo od
žandarma učkur, podigao gaće i zavezao ih mrtvim uzlom oko struka«32
crogorskog komandira. » Prije nego je on s tim i bio gotov, mačka poče da
se sakuplja i opruža, skače i mauče, tražeći izlaza iz gaća. Okolo nasta smijurija, najprije oprezna- sve dok ne vidješe da se i glavari smiju- a potom
sve bučnija«33, piše Đilas. Mačak je, po Đilasovom opisu, bio podbadan
šiljkom od čelika i udarcima dželatovog štapa, a komandir je pokušavao
ulazud da izbjegne njegove ujede i grebanja. Svi pristuni su se, tvrdi Đilas,
27 Roman „Crna Gora“ Đilas je je napisao u zatvoru u Sremskoj Mitrovici 1958. godine.
Prvi put je štampan u Beogradu 1989. godine, a drugi put na Cetinju 1994. godine,
28 Ibid, str. 264
29 Milovan Đilas, „Crna Gora“, Cetinje, 1994, str. 273
30 Ibid.
31 Ibid.
32 Ibid.
33 Ibid, str. 274.
104
Novak ADŽIĆ
»okupili oko žrtve sokoleći ko mačka ko komandira«34, konstatujući da je
takav postupak mučenja izazivao lud smijeh prisutnog pisara. Dželat i žrtva
se jedino nijesu smijali. Što se žrtve tiče, »vidjelo se da steže vilice i možda
bi se čula škripa njegovih zuba kada bučna smijurija i pocikivanje ne bi
svaki šum nadvladavali«35, piše Đilas. Crnogorski komandir koji je mučen
» nije ni molio ni zapomagao«36, tvrdi Đilas. Nakon ritualne sadističke
procesije mučenja, predstavnik organa vlasti je naredio da žrtvi »izvade
mačka iz pantalona i da ga odriješe«37, akcentuje Đilas. Žrtva potom sjede
u snijeg, zari lice u šake i zaleleka: » Lele mene danas pa zadovijek, crni
obraze moj«38, piše Đilas.
Đilasov romansijerski opis mučenja jednog crnogorskog komandira,
pripadnika zelenaškog pokreta, u vrijeme kada je Crna Gora bila pripojena
Srbiji, uvjerljivo personifikuje, lice i naličje režima koji je terorisao, ugnjetavao, tlačio, mučio i ubijao crnogorske patriote koji su ostali vjerni slobodi, dostojanstvu, časti i ponosu svojega naroda i svoje zemlje. Uistinu,
Milovan Đilas, svojim opisom mučenja crnogorskog komandira, nije ništa
rekao što se u to doba, na teritoriji bivše Kraljevine Crne Gore nije stvarno
zbivalo, samo je tome dao književnu formu i sadržinu.
Milovan Đilas u svom djelu “Besudna zemlja” detaljno opisuje ličnost, komitovanje i pogibiju Todora Dulovića i sudbinu njegove porodice
(ubistvo braće Petra i Mihaila Dulovića, kao i mučenje njihovog oca Vučete
Dulovića). Brojni Đilasovi iskazi o crnogorskim zelenaškim komitima Milovanu Matijevom Bulatoviću, Todoru Duloviću i Radojici Oroviću imaju
potvrdu u istorijskim izvorima i literaturi, ali i određeni stupanj nesaglasja
sa njima. Kakve su stvarne životne sudbine i kakav je bio epilog komitskog
života Milovana Bulatovića, Todora Dulovića i Radojice Orovića, zelenaških komita, o kojima piše Đilas u „Besudnoj zemlji“?.
Naime, Okružni sud u Kolašinu je 11. decembra 1923. godine, svojom presudom broj. 831., osudio na smrt Milovana Matijevog Bulatovića,
dok je 5 osudio na doživotnu robiju, među kojima i Radojicu Ratkovog
Orovića, a 2 na po 20 godina robije, te 1 na 10 godina robije. Tim crnogorskim ustanicima-gerilcima suđeno je od strane kolašinskog Okružnog suda
s pozivom, u materijalno-pravnom smislu na, tada važeći Krivični zakonik
Knjaževine Crne Gore (iz 1906) za krivična djela protiv života i tijela (ubi34 Ibid.
35 Ibid.
36 Ibid, str. 275
37 Ibid.
38 Ibid.
105
stva, razbojništva...), a u procesno-pravnom značenju, po normama crnogorskog Zakona o Krivičnom Sudskom Postupku iz 1910. godine. Suđeno
im je kao odmetnicima i hajducima, kriminalizacijom njihovog djela, a ne
za političke delikte, što je bila stvarna motivacija optužnice i presude protivu njih. Na tom sudskom procesu osuđeni smrtnom kaznom bio je Milovan
Matijev Bulatović (smrtna kazna izvršena strijeljanjem u Kolašinu). Interesantno je da je to bila, do tada, prva smrtna kazna koju je izrekao redovan
sud nad jednim crnogorskim ustanikom i komitom u periodu od 1919. do
1924. godine.
Milovan Matijev Bulatović rođen je 1900. godine u Rovcima, a ubijen
je u Kolašinu krajem decembra 1923. godine. Bio je istaknuti crnogorski
ustanik i komitski borac za pravo, čast, slobodu i nezavisnost Crne Gore od
1919. do 1923. godine. Jedan je od autora i potpisnika »Zakletve 180 Rovčana«, u kojoj oni prisežu »da će se boriti za pravo Crne Gore do potonjega«. Komandir Ivan Puletin Bulatović, u izvještaju o »Ustanku bataliona
Rovačkog za odbranu prava i časti Crne Gore«, za period od 13. novembra
1918. do jula 1920. godine, podnijetog iz Sulmone (Italija), pored ostalog,
navodi i ovo: »Pošao sam po četnim okruzima i pozvao Kom. Ibra Bulatovića, Kap. Pera Minića, oficire Jovana, Atanaska i Boža Bulatovića, pošt.
Činovnika Iliju Bulatovića i Milutina P. Bulatovića, Vukosava Vlahovića,
Vidaka Šćepanovića i Milovana M. Bulatovića i u saglasnosti s njima sačinio pismenu zakletvu da se borimo za pravo Crne Gore do potonjega;
na zakletvu potpisano je sto osamndest (180) Rovčana uglednijeh ljudi u
plemenu Bulatovića, Vlahovića i neki broj Šćepanovića, koji sa sobom sa
starješinstvom na čemu drže cijelo pleme«39. Načelstvo cetinjskog Okruga
načelstvu čevskog sreza dostavja izvještaj načelnika beranskog okruga od
18. marta 1923. Godine, br. 1728, u kojemu se navodi da je žandarmerija
ubila Vukalicu Markovića iz Dolca, beranskog okruga, a ranila Milovana
Bulatovića iz Rovaca i Miladina Meštera iz Gornje Morače40 i Milutina
Obradovića iz Ljubotinja Kolašinskog Okruga i uhvatila Bogića Bulatovića iz Rovaca. Svi ovi crnogorski patrioti, komite, su od strane vlasti bili
oglašeni i ucijenjeni kao odmetnici i hajduci.41. Kad su uvaćeni u oruža39 Dr Šerbo Rastoder, “Skrivana strana istorije…, II izdanje, Podgorica 2005, Tom IV,
dok. Br. 1477, str. 1943-1944.
40 Miladin Mešter iz Gornje Morače je rješenjem Ministra unutrašnjih djela KSHS, broj
13346, od 3. jula 1922. bio ucijenjen sa 5.000 dinara. Do tada je bio ucijenjen sa 1.000
dinara. Vidi o tome: Dr Šerbo Rastoder, „Skrivana strana istorije...“, tom IV, dok. Br. 1553.
str. 2022.
41 Dr Šerbo Rastoder, “Skrivana strana istorije”, Tom IV, dok. Br. 1595, str. 2084.
106
Novak ADŽIĆ
noj borbi, komiti Milovan Bulatović, Bogić Bulatović, Miladin Mešter i
Milutin Obradović bačeni su u tamnicu i podvrgnuti isljeđenju i suđenju.
Milovan Bulatović osuđen je presudom Okružnog suda u Kolašinu 14. XII
1923. godine na smrt strijeljanjem. Strijeljan je krajem iste godine, iako je
bila nastupila amnestija, ali egzekutori nijesu o tome vodili računa. Pravdali su se da su za njega kasno saznali.
Milovan Matijev Bulatović odbijao sve pozive na predaju koje su upućivali organi vlasti KSHS. Maja 1921. godine, ucijenjen je i oglašen odmetnikom i hajdukom. Ucjena za njegovu glavu povećana je sa 10.000. na
20.000 dinara Rješenjem Ministra unutrašnjih djela d 3. jula 1922. godine.
Označena suma od ucjene daće se onome »ko ga kao hajduka ubije, uhvati
ili prokaže vlastima da se hajduk uhvati ili ubije, a isplatiće se odmah iz
državne kase«42. Prema kazivanju Milovana Đilasa, Milovan Bulatović je
u bjelopoljskom kraju uhvaćen na prevaru od strane četnika Koste Pećanca
sa komitskom grupom kojoj je pripadao. Pećančevi četnici su ih razoružali
i predali žandarmima. Milovan Bulatović je bio, kako navodi Đilas, osuđen
na smrt, a ostali članovi njegove grupe poslati su na robiju i dobili kasnije
pomilovanje. Đilas navodi da je Milovan Bulatović od strane žandarmerije
bio strijeljan u Kolašinu 1923. godine. I za Milovana Bulatovića bilo je rečeno da je i on pomilovan, međutim, vlasti su se pravdale da je pomilovanje
stiglo kad je smrtna presuda i kazna nad njim već bila izvršena. Prilikom
pogibije držao se herojski i odvažno. Posljednje riječi, pred smrt, bile su
upućenje Crnoj Gori od koje je htio da se oprosti. O njegovom komitovanju
i pogibiji piše i Milovan Đilas43, navodeći između ostalog, da je Milovan
Matijev Bulatović bio »plavuškast momak, grubih crta, surov«, te da je bio
»čovjek velike i divlje hrabrosti i izdržljivosti«44 .O njegovom hvatanju,
suđenju i strijeljanju, Đilas navodi: »Uhvaćen je i Milovan Bulatović. Opkoljen, on se predao, pošto mu je družina izginula...Svojim putem morali
su ići do kraja, kad su taj put već izabrali-pognuti se i ne predati se. Ali, Milovan, u rukama vlasti brzo se pribrao. Nije odavao ni jatake ni ubistva. Držao se čvrsto, čak i kada je na smrt osuđen. Na izvršenje kazne-strijeljanje,
u Kolašinu, slegao se grdni narod. Malo pognut i blijed, ali mirna i čvrsta
koraka, Milovan je pošao vezan, između žandarma, ka raki iskopanoj na livadi ukraj grada. Vladala je nesnosna tišina dok je obavljeno čitanje presu42 Dr Šerbo Rastoder, c.d. Tom IV, dok. Br. 1533. str. 2022. „Ucjene za odmetnike Milvana i Radoša Bulatovića, Radojicu Orovića, Mika Vlahovića, Miladina Meštera i Mihaila
Milikića“.
43 Milovan Đilas, „Besudna zemlja“, Beograd, 2005.
44 Milovan Đilas, c.d. str. 184.
107
de, pričešćivanje i drugo-sve to predugo je trajalo. Činilo se da se Milovanu
ponajviše žuri. Niko nije očekivao da će hajduk-izmučen dugim istragama,
uzaludnim čekanjem pomilovanja i otezanjem i tog jutra da se izvrši nad
njim ono što mora biti-biti kadar išta da kaže. Ali kad se našao vezan za kolac, nad rakom, gledajući otvoreno u niz puščanih cijevi-nije dao da mu oči
zavežu, on je najednom dobio volju da se oprosti od svoje zemlje. Iz punih
grudi je uzviknuo: Zbogom Crna...Htio je reći: ZBOGOM CRNA GORO!
Ali nije stigao da dovrši-plotun ga je na toj riječi dočekao«45, opisuje Đilas
tok ubistva Milovana Bulatovića.
Na kolašinskom sudskom procesu presudom od 14. decembra 1923.
godine na doživotnu robiju osuđeni su Radojica Orović i Srdan Šćepanović
i Vaso Šćepanović46 , Bogić Bulatović osuđen je na 20 godina robije47, a
na 10 godina robije osuđen je Milutin Obradović. Za ostale osuđene u tom
procesu nijesmo uspjeli pronaći podatke. Pretpostaviti je da je tada osuđen
i komita Miladin Mešter. Osuđeni tom presudom na doživotnu robiju bio je
Radojica Ratkov Orović, (rođen 1901. godine, Štitarica). Radojica Orović
bio je crnogorski rodoljub, ustanik, komita, borac za pravo, čast i slobodu
Crne Gore (1919-1923). Vlasti KSHS bile su ga oglasile za odmetnika, ucijenile kao hajduka i raspisale potjernicu za njim. Okružno načelstvo KSHS
iz Kolašina, svojim rješenjem, broj 1936. od 4. aprila 1920. godine, pozvalo je na predaju mnogobojne crnogorske ustanike i komite iz kolašinskog
okruga, a ako to u roku od 20 dana ne učine oglasiće ih “za hajduke i poslije
toga roka biće slobodno svakome ubiti ih”. U tome aktu daje se personalni
opis Radojice Orovića, pa se veli da je “star 19 godina, rasta malog, kose
smeđe, lica okruglog, očiju graorastih, brkova nema, usta i nosa običnih”.
Rješenjem Ministra unutrašnjih djela KSHS od 3. jula 1922.. godine, ucjena za hvatanje ili ubistvo Radojice Orovića povećana je na 10.000 dinara.
Radojica Orović je uhvaćen nakon oružane borbe sa žadarmima u kojoj je
ubijen Todor Dulović. Crnogorski komita Todor Dulović, kojemu su ranije
organi vlasti ubili dva brata: Petra Dulovića i Mihaila Dulovića, mučili ova
Vučetu Dulovića, te kojemu su zapalili kuću, zatvorili 16. godišnju sestru i
u zatvoru je silovali, poginuo je u borbi, noći između 14 i 15. aprila 1923.
45 Milovan Đilas, „Besudna zemlja“, II izdanje, Politika, Beograd, 2005, str. 199.
46 Izrečena kazna im je Ukazom kralja Aleksandra broj 62600 od 10. VIII 1929. godine
zamijenjena na 20 godina robije
47 Presudu kolašinskog okružnog suda br. 831. Od 14. XII 1923. godine, kojim je Bogić
Bašov Bulatović osuđen na 20 godina robije, potvrdio je Veliki sud KSHS u Podgorici od
2-VII-1924 god. Br.40-5-1924-31. Presudom Velikog suda pravosnažno je Bogić Bulatović osuđen na 20 godina robije. Kaznu je izdržavao u Zenici i pušten je na slobodu nakon
ukaza o pomolivanju kralja Aleksandra Karađorđevića od 24. maja 1934. godine.
108
Novak ADŽIĆ
godine u selu Prisoji (u andrijevačkom okrugu) u sukobu sa žandarmerijskom patrolom. U tom sukobu, u kojemu je ubijen crnogorski oficir Todor
Dulović, ranjen i uhvaćen je njegov ortak Radojica Orović. To se konstatuje u obavijesti načelstva cetinjskog okruga načelstvu čevskog sreza br.
2523 od 16. aprila 1923. godine, koju je potpisao po naredbi načelnika cetinjskog okruga, sekretar Rad. Tomić, a u kojemu se dostavlja izvještaj načelnika andrijevačkog okruga o sukobu žandarmerije sa komitima, pogibiji
Todora Dulovića i ranjavanju i hvatanju Radojice Orovića48. Jednu verziju
pogibije Todora Dulovića i ranjavanja i hvatanja Radojice Orovića objavila
je i beogradska „Politika“49. O Todoru Duloviću i Radojici Oroviću piše i
Milovan Đilas u svojoj knjizi “Besudna zemlja” i opisuje pogibiju Todora
Dulovića, te ranjavanje i hvatanje Radojice Orovića. Đilas piše: “A idućeg
proljeća, 1923, godine, nije se pojavio sa zelenom gorom. I on je poginuo.
Bio je pošao u Vasojeviće, da sveti nekog svog pobratima. Zanoćio je u
kući pobratimovog brata, koji ga je bio i pozvao u osvetu. Taj ga je i izdao
policiji i stavio mu u piće opoj. Opojen, Todor je zaspao u sobi. Radojica
Orović zaspao je u predsoblju-žandarm ga nije ni primijetio kad su zapucali na Todora. Od prvog plotuna lampa se ugasila. Radojica je jurduo u
mrak, ali su ga u hrvanju živa uhvatili. Žandarmi su ušli unutra. Izrešetan
mecima, Todor je još bio živ, iako nije bio pri sebi. Počeli su da pucaju u
njega i da ga bodu bajonetima. Ali on-pričali su-nije htio da umre. Svega
su ga iskasapili-nije imalo od njega što u zemlju da se baci. Radojica je
kasnije osuđen na dvadeset godina robije, sva ubistva su oturena na mrtvog
Todora, a on je osuđen kao-saučesnik. S Todorom Dulovićem nestalo je
48 Dr Šerbo Rastoder, „Skrivana strana istorije...“, Tom IV, dok. br. 1600, str. 2089.
49 O pogibiji kapetana crnogorske vojske Todora Dulovića, ranjavanju i hapšenju Radojice Orovića svoju verziji tog događaja daje beogradski list „Politika“, broj 5880, od 14.
Aprila 1923. godine, str. 4 u izvještaju iz Andrijevice od 16 aprila u članku naslovljenom
„Delo poručnika Šabanovića“ u kojemu se kaže: „žandarmerijsko poterno odelenje na
čelstva sreza kraljskog u okrugu andrijevačkom, sukobilo se noćas u selu Prisoju, sa ču
venim crnogorskim zlikovcima Todorom Dulovićem i Radojicom Orovićem. Razbojnici su
čim su ih napali, pobegli u jednu kuću, te se barikadirali i započeli borbu sa žandarmima.
Vođa patrole, žandarmerijski potporučnik Šabanović, naredio je tada svojim žandarmima
da opkole kuću, a on se sam privukao otvoru, kroz koji su zlikovci pucali i kroz njega bacio
u kuću dve bombe. Bombe su međutim samo demolirale jedan dio kuće, a razbojnici koji
su kao nekim čudom ostali nepovređeni, izleteli su napolje i uhvatili druge zaklone. Na
to je Šabanović skupio svoje ljude i pucajući neprestano, jurišom doleteo u zaklon. Tu je
u novom puškaranju Dulović poginuo, a Orović smrtno ranjen pao je živ u ruke žandar
mima. Dulović je bio ucenjen sa 20.hiljada, a orović sa 10 hiljada dinara. Ministarstvo
unutrašnjih dela predložiće odvažnog potporučnika Šabanovića i njegove žandarmne za
odlikovanje“, pristrasno i u svrhu ideološko-političke propagade pisala je „Politika“.
109
posljednjeg znatnijeg komite u našem kraju” 50. Za Radojicu Orovića veli
da je “bio sasvim drugačiji od Todora”, da je “bio njegov vjerni drug”, da
je bio “mlađi, sav čvor”, “živ, vragolast i nepostojan, pjesma o ljubavi što
se u kolu poje. Na Radojici se vidi sve-i hitrina i hrabrost i lukavost” 51.
Radojica Orović je nakon ranjavanja uhapšen i zatvoren. Osuđen je
kao komita crnogorski na dožitovnu robiju 14. XII 1923. Godine. Kasnije
mu je kazna zamijenjena na 20. godina robije. Robijao je u Zenici od 1924.
do 24. maja 1934. godine, kad je pomilovan sa 45 crnogorskih ustanika koji
su robijali u Zenici i drugim zatvorima.
Milovan Đilas je u svojim djelima „Besudna zemlja“ i „svjetovi i
mostovi“ pisao o okružnom načelniku u Kolašinu Bošku Boškoviću, njegovom načinu životu i postupcima sa pozicije vlasti, kao i pogibiji. Boško Bošković je imao, iz političkih razloga i lične mržnje, namjeru da se
obračuna sa Todorom Dulovićem i na taj način što će mu terorisati, mučiti
porodicu i ubijati njegove najbliže. Petar Dulović je bio srednji sin Vučete
Dulovića52, a mlađi brat Todora Dulovića. Đilas piše i o stradaju oca i braće Todora Dulovića. Kako kazuju istorijski izvori, okružni načelnik Boško
L. Bošković ubio je dva brata Todora Dulovića-Petra i Mihaila Dulovića53.
50 Milovan Đilas, „Besudna zemlja“ (izdanje „Politike“), Beograd, 2005, str. 198.
51 Milovan Đilas, c.d. str. 197.
52 Vučeta Dulović (rođen 1870, Polje, Kolašin), crnogorski rodoljub, pristalica kralja
Nikola, ustanik, zelenaš, komita, borac za slobodnu i nezavisnu Crnu Goru. Otac čuvenog
komite Todora Dulovića. Srpske okupacione vlasti su ga bile oglasile za odmetnika i hajduka. Okružno načelstvo KSHS Bijelo Polje u aktu broj 5358 od 5. avgusta 1920. godine,
načelstvu cetinjskog Okruga KSHS dostavlja svoje rješenje od 29. juna 1920. godine broj
4236. kojim su pozvati na predaju 17 crnogorskih i muslimanskih odmetnika, te koji su
odbili da se predaju vlastima, pa su tim rješenjem oglašeni za “hajduke i svakome slo
bodno ubiti ih” i dobiti ucjenu za njihovo ubistvo u iznosu od 500 dinara. U tome aktu za
hajduka su oglašeni i Vučeta Dulović, Todor Dulović, Mihailo Dulović i Radonja Pešić.
U tome aktu se personalni opis Vučete Dulovića: “Star 50 godina, težak, lica dugog, kose
crne, brkova velikih crnih, stasa srednjeg, očiju crnih”.
53 Mihailo Dulović (rođen 1903, Polje, Kolašin-ubijen 1920. godine od strane srpskih
vlasti), crnogorski rodoljub, pristalica kralja Nikola, ustanik, zelenaš, komita, borac za
slobodnu i nezavisnu Crnu Goru. Brat čuvenog komite Todora Dulovića. Srpske okupacione vlasti su ga bile oglasile za odmetnika i hajduka. Okružno načelstvo KSHS Bijelo
Polje u aktu broj 5358 od 5. avgusta 1920. godine, načelstvu cetinjskog Okruga KSHS
dostavlja svoje rješenje od 29. juna 1920. godine broj 4236. kojim su pozvati na predaju
17 crnogorskih i muslimanskih odmetnika, te koji su odbili da se predaju vlastima, pa su
tim rješenjem oglašeni za “hajduke i svakome slobodno ubiti ih” i dobiti ucjenu za njihovo ubistvo u iznosu od 500 dinara. U tome aktu za hajduka su oglašeni i Vučeta Dulović,
Todor Dulović, Mihailo Dulović i Radonja Pešić. U tome aktu se personalni opis Mihaila
Dulovića, za kojega se veli da je “star 17 godina, đak, lica dugog, kose crne, brkova nema,
110
Novak ADŽIĆ
O pogibiji Petra Dulovića piše i Milovan Đilas. U „Besudnoj zemlji“ Đilas
navodi: „„ slučajem, vojsku je sreo Todorov brat Petar, jašući na samarici.
Odmah se uklonio sa puta, ali ga je neko od Boškove pratnje prepoznao
i udvorički upozorio ovoga da je ovo brat Todorov. Boško je naredio nekom žandarmu, Srbijancu, Solunašu, da dovede Petra. Žandar na viskom
i brzom državnom konju, Petar na sitnoj seljačkoj samarici, pognali su se
poljem, kroz debeli snijeg. Petar je bježao jer je znao da će ga Boško, onako
plahovit, istući zbog Todora. Primiti batine i ne osvetiti se- bilo je velika
sramota. A kako će se osvetiti on, miran seljak, moćnoj vlasti? Bježao je.
Ali nije mogao uteći. Žandar se nije htio dugo ni ganjati s njim. Pozvao
ga je da stane-triput, po propisu. Zatim je opalio iz francuzice, snizao ga
s konja i ostavio na sred snježnog polja. Petar je pokupio prosuta crijeva,
ali nije mogao da dođe do najbliže seljačke kuće. Odvukle su ga seljanke
u kuću-drugi se nijesu usuđivali, i iste noći je umro, u mukama. Sahranjen
je prekosjutra na našem groblju. Niko od seljaka, sem nekih žena-takav je
već strah bio-nije ga ni do groba ispratio. Boško je produžio za polja, kao
da ništa bilo nije...Svak je znao dan u koji će Boško krenuti za Kolašin. I
svak je očekivao da će ga Todor napasti na putu i osvetiti brata. I pleme“,54
navodi Milovan Đilas.
Boško Bošković, za kojega
��
važi da je bio fanatični unitarista i član Demokratske stranke Ljubomira Davidovića, odnosno njegovog krila kojeg
je predvodio ministar policije Kraljevine SHS Svetozar Pribićević. Boško
Bošković je bio »bahati predstavnik vlasti o kojem se raspravljalo i u jugoslovenskoj skupštini još 1921. godine zbog terora koji je provodio. Bio se
zamjerio mnogima, zbog svoje bahatosti i isključivosti. Zelenašima zbog
surovosti kojom im je proganjao (ubio je Petra Dulovića zato šo mu je brat
Todor bio u komitima), radikalima zbog terora prilikom izbora i u političkim obračunima, Muslimanima zbog učešća u pogomima 1912. godine u
Koritima«, konstatuje prof. dr Šerbo Rastoder 55.
U knjizi »Uloga Francuske u nasilnoj aneksiji Crne Gore« (Zvanična
dokumenta koja objavljuje Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Crne
Gore), navode se brojni podaci, dokazi i činjenice o zvjersivima koja su
činjena na teritoriji Crne Gore od strane srpskog režima od 1918. godine.
Kosekventno tome, u toj knjizi tvrdi se i sljedeće: »Kakav je srpski režim
stasa srednjeg”.
54 Milovan Đilas, “Besudna zemlja“, Beograd, 2005. Str. 117.
55 Dr Šerbo Rastoder, “Tri svjedočanstva o pokolju nad Muslimanima u Šahovićima
novembra 1924.godine”. Taj rad je objavljen u časopisu “Almanah”, br. 7-8, Podgorica,
1999, str. 251.
111
u Crnoj Gori i, shodno tome, sa kakvom slobodom je sprovodio izbore, vi
djeće se iz sljedeće interpelacije podnesene jugoslovenskoj Konstituanti,
koju su objavili jugoslovenski listovi, među kojima i »Obzor« iz Zagreba
od 4. maja 1921. godine. Zvjerstva o kojima je u njoj riječi odnose se samo
na jedan kraj Crne Gore. Prema tome, lako je procijenitim šta se dešava u
ostalom dijelu Crne Gore. Evo te interpelacije objavljene u »Obzoru«.
»Socijalistički poslanici: Pavle Žižić, Jovan Tomašević, Ljubomir Gli
gorijević i Živko Cvetković uputili su Ministarstvu unutrašnjih poslova sjedeće pitanje:
Je li gospodinu Ministru unutrašnjih djela poznato kakvo nasilje čini
okružni načelnik Boško Bošković u Kolašinskom okrugu? Taj bivši austrijski sluga i liferant ishrane u Kolašinu, koji se za vrijeme propadanja
našeg naroda nije ustručavao da otme posljednji zalogaj hljeba od seljaka
u zamjenu za bezvrijedne austrijske novčanice da bi nahranio neprijatelja;
ta ista osoba, još i danas, oduzima život, udara na čast i imanja Crnogoraca
i primorava sve one koji ne mogu da podnesu njegov zulum da potraže
sklonište u planinama.
Na sramotu države u kojoj g. Bošković predstavlja jedan okrug, sa
žaljenjem konstatujemo sljedeće užasavajuće slučajeve:
1.) On je nedavno tokom noći odveo iz kuće g. Stevana Bulatovića,
ljekarskog pomoćnika u Kolašinu, i pošto ga je pretukao kundakom
na samom pragu njegove kuće pustio ga je svega krvavog da se vrati
svojoj uplakanoj porodici.
2.) Lično je, noću, napao ženu Ilije Rakočevića, obućara iz Kolašina,
s namjerom da je obeščasti. Kada je njen muž htio da protestvuje
protiv takvog ponašanja okružnog načelnika odmah je bio odveden
u policiju đe ga je pretukao sam načelnik.
3.) Tukao je Neša i Mihaila Medenicu kao i Radovana Bakića iz sela
Crkvine, čiju je stoku oteo u toku noći, uhapsio im porodice i poklao
70 ovaca pod izgovorom da su bili u vezi sa pobunjenicima, iako je
dokazano suprotno.
4.) Surovo je zlostavljao prošle godine Mila Veškovića, trgovca iz Kolašina, u njegovoj kući, zbog jednog austrijskog psa koga su oficiri
bili ostavili Milu kad su otišli iz njegove kuće. Rekvirirao je kuću
tog istog Veškovića da bi u nju smjestio vojnike.
5.) Kaznio je na 45 dana zatvora Radoja Rakočevića, činovnika u vojnoj upravi u Kolašinu, samo zato što nije htio da se učlani u Demokratsku stransku.
6.) Bacio je u tamnicu, odmah po dolasku sa fronta, kapetana Marka
Bulatovića iz Rovaca, dobrovoljca američke vojske u Francuskoj.
112
Novak ADŽIĆ
Po isteku roka od 45 dana predao ga je sudu koji ga je proglasio
nevinim. Uprkos toj doluci suda, on ga je za inat ponovo vratio u
zatvor, gdje je prilikom jedne ispekcije bio pretučen kao životinja i
krvavog i modrog ga je vratio u zatvor gdje je odležao još više od
sedam mjeseci na osnovu rješenja načelnika.
7.) On je, prema vijestima iz Kolašina, pustio na slobodu bivšeg komitu
Radomira Kadića, zatočenog prije toga, i imenovao ga komandirom
žanmdarmerijske stanice u Gornjoj Morači. Kad je novi komandir
premješten iz te stanice, ponovo se pridružio komitima i razoružao
tu istu žandarmerijsku stanicu.
Nakon toga, g. Bošković je kaznio globom od 7.000 dinara stanovnike tog okruga. Ko je kriv: Bošković ili narod?
On je, prilikom ubiranja poreza i sakupljanja oružja od stanovništva, u januaru ove godine, doveo u selo Polja vojne odrede naoružane topovima i mitraljezima protiv mirnog naroda. Zatvorio je 80
osoba u Mojkovcu, tukući ih sve najedno. Među tim licima brutalno
je pretukao Jovana Krgovića, Mihaila Vukovića, braću Smole i druge. Udarao ih je pesnicom u nos, vukao za brkove i za usne, udarao
im glavama u zid; najzad ih je udarao nogama i štapovima tako da
su jedva mogli ustati, polumrtvi. Obraćao se svima gvovoreći: »
Razbojnici, dovedite vaše žene da ih iskoristim«. Na primjer, on
kaže: »Proslaviću se kao Marko Kraljević, a sjutra, kad se uvede
boljševički ruski režim služiću mu«. Dakle, on tuče one koji glasaju za komuniste, a u isti mah izjavljuje da će i sam biti komunista.
Predsjednik opštine Mojkovac, Tomo Stanić, dao je 100 dinara da
mu se očisti kancelarija od krvi ljudi iz Polja.
9.) On je, prilikom upada u Rovca, zapalio kao vandal 60 kuća, zaplijenio više od 10.000 ovaca i oko 3. 000 goveda; zatvorio oko 300
žena sa dojenčadima u naručju, stavljao muškarcima u pantalone i
ženama pod suknje mačke koje je udarao te su, tako razjarene, kidale meso tih jadnih žrtava, i , najzad, zabijao im je drvene klinove
pod nokte, a sve to pod izgovorom da su bili pristalice kralja Nikole.
10.) Strijeljao je na putu Bijelo polje – Kolašin u selu Podbišće jednog
mirnog prolaznika, seljaka M. Dulovića samo zato što se njegov
brat Todor Dulović bio odmetnuo.
Pitamo gospodina Ministra dokle će, pod vidom demokratizacije, Crnogorci morati da trpe vandalizam i zločine g. Boškovića.
Nepokorne naziva pristalicama počivšeg kralja Nikole i pod tom firmom ih ubija. Skrećemo pažnju na činjenicu da gruba sila, batine i udarci
113
kundacima Boškovića (tog divljaka) ne mogu nikada da konsoliduju stranje u ovom kraju. Zbog toga, zbog gušenja slobode, zbog ekonomske i
društvene bijede, nema mira u ovoj oblasti. Porezi će samo pogoršati stanje. Tražimo da Bošković bude odmah razriješen dužnosti i predat sudu za
zločin učinjen prema narodu. Molimo usmeni odgovor«,56
Pomenutu interpelaciju komunističkih poslanika objavio je i dr Dimitrije Dimo Vujović u knjizi »Ujedinjenje Crne Gore i Srbije«, Titograd,
1962, str. 513 i 514. Dr Dimo Vujović u toj knjizi navodi i još jedan važan
detalj iz interpelacije pomenutih socijalističkih poslanika koji je izostavljen
u verziji koja je objavljena u knjizi »Uloga Francuske u nasilnoj aneksiji
Crne Gore«. U vezi nehumanih postupaka koji se stavljaju na teret Bošku
Boškoviću iz Polja kod Kolašina, kao okružnom načelniku, pomenuti socijalistički poslanici navode i ovo:»Da je u skoroj prošlosti od dva uhvaćena
komita: Orovića i Grujića, zbog ubistva Petka Baošića, p. poručnika Grujića strijeljao, a Oroviću dao kao kumu, najljepše udobnosti u zatvoru pa ga
onda pustio da bleši u šumu« 57.
Načelnik kolašinskog okruga Boško Bošković od strane pretpostavljenih nikada nije odgovarao u sudskom postupku za svoje činjenje i nečinjenje. Bio je penzionisan u svojstvu inspektora Ministarstva unutrašnjih
djela. Boško Bošković je ubijen 7. novembra 1924. godine na putu Mojkovac-Šahovići. Biografija Boška L. Boškovića (1887-1924) objavljena je u
časopisu »Ratnik«, 1928, II, 120-124. Povodom smrti Boška L. Boškovića
pisala je »Slobodna misao« 12/ 1933, 3, 4. Za njegovo ubistvo osumnjičen
je poznati muslimanski odmetnik Jusuf Mehonjić, koji je docnije likvidaran u Albaniji od strane jugoslovenske tajne policije. Glasine da je Jusuf
Mehonjić sa družinom ubio Boška L. Boškovića prihvaćene su kao »nepobitna činjenica«, kako od strane vlasti, tako i od strane štampe. »Inače,
Jusuf Mehonjić je bio rodom iz Grnčareva i slovio je kao jedan od vođa
komitskog pokreta u Sadžaku. Bio je član Kosovnog komiteta i učesnik u
borbama protiv Ahmed-Zogua, jugoslovenskog kandidata za albanski presto, na strani Bajram Curija i tadašnjeg predsjednika albanske vlade Fan
Nolija. Poslije nasilnog svrgavanja ove demokratski izbrane vlade, Jusuf
Mehonjić je bio likvidiran od strane jugoslovenske tajne policije«, piše dr
56 Uloga Francuske u nasilnoj aneksiji Crne Gore”( Zvanična dokumenta koja objavljuje
Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Crne Gore) , drugo izdanje, Bar, 2000, str. 7879-80. Ova knjiga je prvi put objavljena u Rimu 1921. Godine. Drugo izdanje je priredio
i pogovor napisao dr Šerbo Rastoder.
57 Dr Dimo Vujović, n. d. str. 514). O tome treba vidjeti i: »Crna Gora«, godina II, broj
34 od 13 maja 1921. godine, kao i knjigu »Elementa Montenegrina«, hrestomatija, glavni
i odgovorni urednik Sreten Zeković, 1/ 90, Cetinje, 1990, str. 197.
114
Novak ADŽIĆ
Šerbo Rastoder u radu »Tri svjedočanstva o pokolju nad Muslimanima u
Šahovićima novembra 1924«, Almanah«, br. 7-8, Podgorica, 1999, str. 252.
Milovan Đilas u svom djelu „Besudna zemlja“, drugo izdanje, Beograd,
2005. tvrdi da su Crnogorci ubili Boška L. Boškovića. Đilas navodi da je
Boško Bošković „u jesen 1924 ubijen iz zasjede, na putu od Šahovića ka
Mojkovcu, na planini Ceru“58. Potom konstatuje: „da Boška nijesu ni ubili
muslimani, nego Crnogorci, kolašinski glavari. To je moj otac doznao ka
snije, od pouzdana druga“59.
Poslije ubistava Boška Boškovića dogodio se, uz solidarnost ondašnjih
državnih vlasti, formalno iz osvetničkih ali u biti iz drugih poriva i motiva,
bestijalni pokolj Muslimana u Vraneškoj Dolini i Šahovićima (današnje
Tomaševo) novembra 1924. godine, kojeg su izvršili njegovi plemenici u
masovnom pohodu. Istraga o zločinima u Šahovićima nije sprovedena.Od
strane vlasti zločin u Šahovićima je zataškan. Ubistvo Boška L. Boškovića
bio je povod za masakre i genocid nad Muslimanima u tom kraju. Pravi
razlozi i motivi bili drukčiji. Milovan Đilas u svojoj knjizi » Besudna zemlja«, koja je na engleskom jeziku objavljena u Londonu 1958. godine, navodi podatak da Boška Boškovića nijesu ubili Muslimani, nego Crnogorci,
glavari iz Kolašina u političkom konfliktu. »Da bi nepravda bila potpuna,
Boška nijesu ubili muslimani nego Crnogorci, glavešine iz Kolašina. To je
moj otac kasnije saznao od povjerljivog znanca« , konstatuje Milovan Đilas. On procjenjuje da je broj žrtava tog svirepog zločina iznosio oko 350
osoba. Jedan službeni izvještaj od 12. avgusta 1925. godine govori da je
tada u noći između 9. i 10 novembra 1924. godine i cijeli dan 10. novembra
te godine ubijeno oko 120 Muslimana i zapaljeno 45 kuća pored pljačke
koja je istovremeno izvršena. Pokolj Muslimana u Šahovićima zaslužuju
posebnu pažnju i analizu, a do sada on je bio predmet osvrta više autora.
Milovan Đilas je zločinu u Vraneškoj Dolini i Šahovićima posvetio
najveći dio svoga obimnog djela »Svetovi i mostovi«, Povesti u tri knjige,
I, II, Matica srpska, 1997. U tom svom romanu, uz ostalo, Đilas piše i o
ubistvu Boška L. Boškovića kao i o počiniocima tog ubistva. Razumije se,
Milovan Đilas govori u književnoj formi. Lik i djelo Boška L. Boškovića u
romanu »Svetovi i mostovi«, za pretpostaviti je, krije se pod drugim imenom, kao i drugi likovi i mjesta. Taj lik je »Bulat«. Međutim, kada govori
o tome ko je izvršilac ubistva Boška L. Boškovića, Đilas koristi ne imaginarne, nego realne likove. Naime, u svojoj priči Đilas upotrebljava imena
»braće Radoša i Draga«, kao ličnosti koje su bili komiti i koje su, po njego58 M. Đilas, „Besudna zemlja“. str. 208.
59 M. Đilas, c.d. str. 213.
115
voj priči, ubile » Bulata« iza čijeg se Đilasovog izmišljenog, literarnog lika
krije stvarni Boško L. Bošković. Iz opisa Milovana Đilasa, implicitno se u
tadašnje prilike bolje upućenim čitaocima sugeriše da su u stvarnosti Boška
L. Boškovića ubili čuveni crnogorski komiti braća Radoš i Drago Bulatović
te da su njegovo ubistvo iz političkih razloga organizovali kolašinski glavari koji su bili žestoki protivnici vlasti i politike čija je personifikacija bio i
Boško L. Bošković. Ali, sam Đilas, pravi izvjesnu ogradu i oprezno konstatuje na jednom mjestu pomenutog romana: » Pa ni ja, čak ni poslije toliko
godina, ne držim da su moja zapažanja, a pogotovo zaključki sasvim pouzdani: naše neposredno postojanje, uvijek drukčije, čini da svagda drukčije
i prosuđujemo-stvarnost koju je nemogućno pojmiti i izraziti u svoj njenoj
mnogostranosti«60. Dakle, Đilas kaže da to treba uzeti sa rezervom. U romanu »Svetovi i mostovi«, Treća knjiga, Četvrdi deo, Bdenja, piše o » Bulatovljevoj pogibiji« (riječ je o Bošku L. Boškoviću). Milovan Đilas kroz
usta jednog od svojih imaginarnih likova u romanu, govori da je u ubistvu
» Bulata« bilo umiješano nekoliko osoba, da je istina o tome ko ga je ubio
držana u tajnosti, da se o tome iz političkih razloga ćutalo. » Otkrivanje
ubica bi pružilo zgodu vlastodržcima – odreda pristašama ujedinjenja Crne
Gore i Srbije sa da se obračunavaju s protivnicima toga ujedinjenja«, piše
Đilas. On posredstvom jednog svog literarnog »junaka« navodi u vezi sa
saopštavanjem verzije o pogibiji » Bulata« sljedeće: » poodavno su prestali
razlozi ćutanja, a samim tim je i istina izgubila živi značaj: ja je kazujem
iz ljudske potrebe da se tajne otkrivaju«. Na toj teritoriji, piše Đilas, »U
to vrijeme bila su pretekla još dva crnogorska odmetnika, i to iz bratstva
Bulatovljevog – braća Radoš i Drago. Njihova družina je u prvim danima
ujedinjenja pobila desetak žandarma, koji su prodrli u njihov zabiti zavičaj,
a potom se s većinom plemena nekoliko dana opupirala vojsci i ujedinjaškim odredima«. Đilas potom konstatuje: »Za razliku od drugih odmetnika,
braća nijesu ni okupili družinu, niti se nekoj družini priključili, nego su
četovali sami i veoma povučeno, tako da su im vlasti teško ulazile u trag«.
Đilas piše da braća Radoš i Drago » važili su za hrabre i oko njihovog
imena- bili su se u narodnim predstavama spojili u jedan pojam, ako ne i
u jednu ličnost- širila se posebna tajanstvenost: bili su pristutni svugdje i
nigdje, pa tako širili stravu, iako se nijesu svetili za potkazivanja i gonjenja. Bili su već vremešni i u svemu različiti. Radoš je bio mlađi i manji, ali
odvažniji i neoprezniji. On je bio i glasitiji, pa su valjda zbog toga najprije
pominjali njegovo ime. Ali je u svemu slušao svog brata Draga, pokrupnog
60 Milovan Đilas, »Svetovi i mostovi«, Povesti u tri knjige, I, II, Matica srpska, 1997,
str. 535
116
Novak ADŽIĆ
i prerazložnog pedesetogodišnjaka. Nerazdvojni, kretali su se mahom noću
i zimovalui po zemunicama u prašumama. Zajedno su i poginuli, izdani
od jataka prokušanog na mukama i u zlodijelima – desetak godina poslije
događaja ispričanih u ovim zapisima«, piše Đilas.»Njihov život bi mogao
biti čudesna priča o bratskoj ljubavi i ljudskoj patnji, o slastima lova na
ljude i pozvijrivanuu čovjeka u borbi za život i ideju... Ali ja se na njima
ne zadržavam zbog toga, nego što su oni ubili Bulata. Istina, namisao nije
bila njihova, nego trojice glavara, Bulatovljevih školskih i ratnih drugova,
ali protivnika ujedinjenja sa Srbijom. Na taj poduhvat ih nije toliko navela
osveta za Bulatovljeva nasilja-ogorčenja na njih su se već bila stišala, a niti
njegov nagli uspon-on je već bio dosegao svoj vrhunac a oni se već i bez
njega nepovratno survali u provaliju. Moralo im je u glavi proključati da se
ubistvom Bulata ne da ništa izmijeniti u istorijskom zbivanju- zajedništvo
sa Srbijom je već postalo i način života većine Crnogoraca. Držim da je
njih na to ponajvećma podstakla ozlojeđenost poraženih, koji se istoriji,
odnosno proteklim zbivanjima svete na njenim izvršiocima. Ubistvo je i
zamišljeno i izvršeno veoma smišljeno. Čak ni na Radoša i Draga nije mogla pasti sumnja. Znaju se da oni krstare i skrivaju se podaleko od... i mjesta pogibije«, piše Đilas. Đilas navodi da su Radoš i Drago »poznati kao
starokovni, čak i u bunu ogrezli radi plemenske samostojnosti. Istina, Bulat
je tu bunu ugušio, ali u ime države- mržnja se vremenom s njenih službenika prenosi na nju. Štaviše, ako bi na Radoša i Draga i pala sumnja- oni
se zbog ranijih djela ne bi predali, a kamoli priznali još ubistvo Bulata« ,
piše Đilas. Đilas navodi da su u planiranju i pripremanju ubistva »Bulata«
(čitaj Boška L. Boškovića) učestvovali četvorica kolašinskih glavara. Za
» Bulata« (Boška L. Boškovića) Đilas kroz lik jednog svog književniog
junaka kaže da je bio » crnogorski dušmanin« te da on u sebi nije nosio
»Crnu Goru i nezavisnost crnogorsku«. Djela Milovana Đilasa »Svetovi i
mostovi« i »Besudna zemlja« spadaju u domen literature autobiografskog,
memoarskog karaktera, koja može da posluži i kao istorijski izvor.
Pojedini iskazi u fabuli koju Đilas literarno gradi o crnogorskim zelenaškim komitima ne mogu se provjeriti u dostupnoj istorijskoj građi, već
predstavljaju Đilasova lična saznanja i impresije, koje spadaju u domen,
sa stanovišta istorijske metodologije, usmenih izvora (narodnih kazivanja
i predanja, epskih iskaza i legendi). Ali, za brojne opise koje Đilas daje
možemo štošta vrijddnog saznati o zelenaškim komitima crnogorskim i njihovim tragičnim sudbinama.
Đilas u svom književnom djelu piše i o crnogorskom ustaniku iz Todoru Duloviću njegovom komitovanju i pogibiji. Ko je bio Todor Dulović,
što kazuju istorijski izvori i literature o njemu, a šta Đilas?
117
DULOVIĆ Vučete TODOR (rođen je 1895. godine u selu Trnovica
-Gornja Morača- a živio je u Slijepač Mostu, opština Bijelo Polje. Ubijen
je 1923. godine u 28. godini života. Sahranjen je na Slijepač Mostu, đe
mu je podignut i spomenik), oficir, poručnik crnogorske vojske, crnogorski
patriota, komita, gerilac i ustanički borac za slobodnu i nezavisnu Crnu
Goru.61 Od strane vlasti KSHS ubijeni su mu braća Petar i Mijailo Dulovići, a uhapšeni i u zatvoru mučeni i zlostavljani brat Staniša i sestra Saveta.
Todor Dulović bio je u vrijeme kada je, od 1919. do 1923. godine, surovo
uništavana državna nezavisnost Crne Gore i nacionalna sloboda crnogorskog naroda, heroj pokreta za pravo, čast i slobodu Crne Gore. Junački se
borio protiv velikosrpske okupacije i aneksije i junački je poginuo. Bio je,
kao patriota, lojalan crnogorskom barjaku i zakletvi položenoj kralju Nikoli i Crnoj Gori. Borio se protiv onih koji su ga osknavili, uprljali, zabranili i
pogazili. Njegova vjernost crnogorskoj državnoj zastavi i amblemu domovine, zbog koje je položio život, kao žrtvenik na oltaru Crne Gore, nesumnjiv je iskaz i dokaz postojanja i afirmacije svijesti o crnogorskoj državnoj i
nacionalnoj slobodi i dostojanstvu. Crnogorska znamenja: krstaš barjak, crnogorska državna zastava sa dvoglavim orlom na crvenom polju i zastava
Božićnog ustanka iz 1919. godine sa zlatnim obrubom na zelenom polju na
kojemu se nalazi crnogorski državni grb na čijem vrhu je stajalo izvezeno
»Za pravo, čast i slobodu Crne Gore« bile su ikone i smisao njegove komitske i ustaničke borbe od 1919. do 1923. godine. Njima je on pokazao da
ne priznaje i ne prihvata okupacione velikosrpske okove, institucije i strukture silom nametnute Crnogorcima poslije 1918. godine. Tom zastavom,
koju je nosio i za koju je krvario i dao svoj život, komitski vojvoda Todor
Dulović ispoljavao je otpor velikosrpskoj okupaciji i aneksiji Crne Gore i
krvavom albumu Karađorđevića. Njome je htio, s pokličem »Sloboda ili
smrt«, da kaže i potvrdi da je Crna Gora vječna i da njene državne i nacionalne institucije niko ne može pogaziti i da to ostavi u amanet Crnogorcima
koji se budu rađali. I zaista, otpor crnogorskog naroda uništenju crnogorske
države 1918. godine znači da je Crnogorska nacija u krvi potvrdila svoje
postojanje i pravo na život.
Jedan od heroja crnogorske ustaničke i komitske borbe u periodu od
1919. do 1923. godine bio je i Todor Dulović. Komitski četovođa bio je
još iz vremena austro-ugarske okupacije Crne Gore (1916-1918). Nije pri61 Novak Adžić, “Crnogorski oficir i komitski vojvoda Todor Dulović”, Portret, “Crnogorski književni list”, broj 83, Podgorica, 15. maj 2004. strane 12-13. O Todoru Duloviću
vidjeti više: Novak Adžić, “Sudbine crnogorskih patriota”, Podgorica, 2004-“Portret poručnika Todora Dulovića”, strane od 361 do 369.
118
Novak ADŽIĆ
hvatio odluke tzv. Podgoričke skupštine od 26. XI 1918. godine, kojima je
Crna Gora nasilno aneksirana od strane Srbije. Vojnoj i žandarmerijskoj
okupaciji Crne Gore od strane Srbije suprotstavio se plotunom iz pušaka.
Bio je vjeran kralju Nikoli, Crnogorskoj Vladi u egzilu i Komandi crnogorske vojske koja se nalazila u emigraciji. Od strane Crnogorske Vlade u
progonstvu i njenog Ministra Vojnog divizijara Milutina M. Vučinića proizveden je u čin poručnika crnogorske vojske. Kad se sredinom jula 1919.
godine vojni vođa crnogorskog ustanka Krsto Zrnov Popović vratio iz Italije sa grupom od 120 crnogorskih oficira u Crnu Goru sa ciljem podizanja
ponovnog ustanka i širenja crnogorske oslobodilačke vatre komitske borbe, Todor Dulović se priključio njegovom pokretu. Sa svojom komitskom
grupom suprotstavljao se Todor Dulović srpskim okupacionim vojnim,
žandarmerijskim i bjelaškim formacijama. One su ga konstantno progonile
sa ciljem da ubiju. Oglasile su ga za odmetnika i hajduka i ucijenile, ali on
živ, ni pod koju cijenu, nije htio da im se preda. Izabrao je rađe smrt neko
da kapitulira i da se preda onima koji su brutalno udarili na crnogorsku
državnu i nacionalnu slobodu.
U izvještaju načelnika kolašinskog okruga V. Krstića, poslatog iz Kolašina 17. juna 1919. godine, pov. Br. 124, Komandi Zetske divizijske oblasti na Cetinju, navodi se i to da se u kolašinskom okrugu 16. juna 1919.
godine, kod sela Trebaljevo, pojavilo »iz šume oko 50 naoružanih ljudi«
predvođeni sa komitom Radom Kršikapom iz Uskoka i Todorom Dulovićem iz okruga bjelopoljskog. Oni su 10. juna 1919. godine, kako se navodi u tome aktu, »bili u okrugu bjelopoljskom sa 13 lica radi agitacije za
kralja Nikolu«. Prema tom izvještaju, kod sela Trebaljeva komitska grupa
Todora Dulovića i Rada Kršikape susrela se sa regrutima vojske Kraljevine
SHS i naredila im da se vrate nazad, sprječavajući im da izvrše transport u
korist srpske vojske i žandarmerije na tom području. Prema tom izvještaju, komitska grupa Todora Dulovića i Rada Kršikape operisala je 14. juna
1919. godine u okolini Mojkovca. Srpska vojska i žandarmerija je poslala potjerno odjeljenje pod komandom potporučnika Milije Mihailovića za
hvatanja komita Todora Dulovića i Rada Kršikape, ali ta akcija nije uspjela.
Crnogorski komiti predvođeni Todorom Dulovićem i Radom Kršikapom
presreli su regrute vojske Kraljevine SHS kod sela Trebaljeva ne dozvolivši im da produže putovanje. U izvještaju pješadijskog potporučnika Milije
Mihailovića, poslatog Komandiru 4 čete, 3 bataljona, 24 P. puka, 17. juna
1919. godine, navodi se da su u blizini Štitarice djejstvovali komiti Rada
i Toma Kršikape iz Uskoka i Todora Dulovića. Pomenuti komiti, prema
tome dokumentu, bili su 15. juna 1919. godine naveče u hanu Arsenija
119
Ćetkovića na Lepencu i iste včeri otišli su da prenoće kod kuće Milije Barjkatara u Gornjoj Štitarici, u kojoj su boravili i 16. istog mjeseca. Prema
tome aktu, komitska grupa Todora Dulovića, Rada i Toma Kršikape zvala
je »mještane iz sela Štitarice i Sjerogata da se pobune i sa njima da zbace
Srbijanske vlasti i da protjeraju vojsku, pa upravu da uzmu u svoje ruke«.
Iz tog izvještaja vidi se da potjerna odjeljenja upregnuta u cilju hvatanja ili
ubijanja crnogorskih komitskih grupa Todora Dulovića, Rada i Toma Kršikape nijesu uspjela u svojim namjerama.
Načelnik bjelopoljskog okruga Krstić, u šifrovanoj depeši načelniku
kolašinskog okruga, koju je ovaj iz Kolašina 6. septembra 1919. godine
poslao Komandi Zetske divizijske oblasti na Cetinju, govori o pripremi oružanog napada na Bijelo Polje komitske grupe Todora Dulovića i Rada Kršikape. U tome izvještaju navodi se da pobunjeničku masu predvode Todor
Dulović i Rade Kršikapa, koji se nalaze na prostoru bjelopoljskog okruga.
Komandir 11 čete 1 Bataljona II žandarmerijske brigade kapetan prve
klase Dim. Redžić, u izvještaju o komitima u bjelopoljskom okrugu i organizovanju i izvođenju potjere u cilju njihovog hvatanja ili ubijanja, poslatog
iz Bijelog Polja 12. decembra 1919. godine, pov. Br. 161, Komandiru II
voda ove čete, potporučniku Arseniju Ivanoviću, navodi da je Načelnik Bjelopoljskog okruga poslao naredbu, u kojoj se, uz ostalo, ističe da su za odmetnike oglašeni »Radomir Ivezić iz Bijelog polja, Petar Dulović iz Slijepča
Mosta, Filip Đurđevac iz Nikšića i Mojaš Tomović iz Lepenca«. U tome
aktu navodi se da se sa njima nalaze i vrše operacije komiti Božo Rakočević
i Todor Dulović, i da, s obzirom na njihovu akciju i stavljanje izvan zakona,
prema njima treba preduzeti mjere sa ciljem da se oni ili uhvate ili ubiju.
U izvještaju vojnog okupacionog komandanta mjesta Kolašin majora
R. Radovića, pov. Br. 36, od 22. januara 1920. godine, poslatog Komandantu Zetske Divizijske oblasti na Cetinju, govori se da kontrakomitski
Leteći odredi love crnogorske gerilce i da su »Todor Dulović i ostali od
metnici iz društva njegovog priblegli ispred potera u Bjelopoljski okrug«.
Zastupnik Načelstva bjelopoljskog Okruga sekretar Čukić, u šifriranoj depeši Ministru unutrašnjih djela u Beogradu, poslatoj iz Bijelog polja, 28.
januara 1920. godine, govori da se srpska žandarmerijska patrola, koja je
gonila crnogorske komite u bjelopoljskom srezu 25. januara 1920. godine u 16 časova »sukobila sa odmetnikom Todorom Dulovićem i njegovim
društvom«. U toj depeši se tvrdi da je žandarmerijska potjera uspjela da od
komitske grupe Todora Dulovića otme »jednu mašinsku pušku, jedan džak
brašna, što je spremio za zimovnik i smestio u načinjenoj kolibi za zimo
vanje. Potera se i dalje produžuje za istima«. U istome dopisu tvrdi se da
120
Novak ADŽIĆ
je načelstvo bjelopoljskog okruga izvijestilo načelnika kolašinskog okruga
u cilju da zajednički preduzmu »najenergičnije mere, kako bi se odmetnici
pohvatali ili pobili«. Međutim, Todor Dulović je i tada uspio da odoli žandarmjerijskim potjerama.
U izvještaju crnogorskih ustaničkih vođa komandira Pera Vukovića i
kapetana Boža Bećira o stanju u Crnoj Gori, poslatog iz Medove 15. marta
1920. godine komandiru Marku Vučerakoviću govori se i o aktivnostima
komitske grupe Todora Dulovića. U vezi s tim kaže se da Todor Dulović sa
20 crnogorskih vojnika preduzima gerilske akcije oko Tare i kroz Moraču i
da u Rovcima i okolini pomaže ustaničku akciju komandira Ivana Bulatovića usmjerenu protiv srpske okupacije i aneksije Crne Gore. U izvještraju
Ivana Bulatovića o ustanku Rovaca za pravo, čast i slobodu Crne Gore
podnijetog u mjestu Sulmano (Italija) 29. oktobra 1921. godine navodi se
da su crnogorski ustanici imali tokom 1919. godine ustanički zbor održan u
planini Rovačkoj Utlici »đe je prisustvovao komandir Ibro Bulatović, An
tonije Bojović, Milisav Nikolić, kapetan Pero Minić, oficiri Jovan, Atana
sko i Božo Bulatovići, Rade i Tomo Kršikapa i Todor Dulović«. U sukobima
sa srpskom vojskom, žandarmerijom i bjelašima, u Rovcima 1919. godine
i 1920. godine, učestvovao je i Todor Dulović, koji je pomogao akcijama usmjerenim na oslobađanje Rovaca od velikosrpske okupacije i uopšte
oslobađanja Crne Gore ispod nametnutog velikosrpskog jarma. U Rovcima su se tada okupile, u cilju preduzimanja ustaničkih akcija, istaknute
komitske vođe Živko Nikčević, Milisav Nikolić, Dragiša Bojović, Vasko
Marojević, Nikodim Janjušević i Todor Dulović, što ističe u pomenutom
izvještaju komandir Ivan Bulatović.
Nakon što su srpska vojska, žandarmerija i bjelaši vršili masovne represalije i teror u Rovcima i Morači u prvoj polovini 1920. godine, jedna
grupa komita predvođena Todorom Dulovićem i Milovanom Matijevim
Bulatovićem uspjela je da se prebaci u bjelopoljski kraj. Policijske vlasti
budno su nastojale da im uđu u trag i da ih pohvataju ili pobiju. Todor Dulović je i tada uspio izbjeći, sa svojim komitima, potjernim odjeljinjima organa vlasti.Ministarstvo unutrašnjih poslova Kraljevine SHS donijelo je 1.
septembra 1922. godine rješenje, u kojemu se veli da je »povišena ucjena
hajduku Todoru Duloviću, iz Ravne Rijeke, okruga bjelopoljskog, od 5.000
na 20.000 dinara«.
Za personifikaciju politike svirepog nasilja organa vlasti prema Crnogorcima koji se nijesu slagali sa načinom izvršenog « ujedinjenja » 1918.
Godine već su pružili otpor tome, smatran i načelnik kolašinskog okruga
Boško Bošković, za kojega važi da je bio fanatični unitarista i član Demokratske stranke Ljubomira Davidovića, odnosno njegovog krila kojeg je
121
predvodio ministar policije Kraljevine SHS Svetozar Pribićević. O teroru
kojeg je provodio Boško Bošković raspravljalo se i u jugoslovenskoj skupštini još 1921. godine. Boško Bošković je ubio Petra Dulovića zato što mu
je brat Todor bio u komitima crnogorskim.
Crnogorski potporučnik i jedan od ustaničkih i komitskih vođa Milija Rakočević, u svom raportu crnogorskoj Vladi u progonstvu, od 30.
jula 1920. godine, zapaža i ovo: »Srbijanski vojnici ubili su dva brata po
ručnika Todora Dulovića, zapalili mu kuću i u zatvoru silovali njegovu
16 - togodišnju sestru«62. U knjizi »Uloga Francuske u nasilnoj aneksiji
Crne Gore« (Zvanična dokumenta koja objavljuje Ministarstvo spoljnih
poslova Kraljevine Crne Gore), navodi se da su u Konstituanti Kraljevine
SHS socijalistički poslanici Pavle Žižić, Jovan Tomašević, Ljubomir Gligorijević i Živko Cvetković uputili Ministarstvu unutrašnjih poslova jednu
interpelaciju, u kojoj su govorili o zločinima u Crnoj Gori i posebice o zločinima koje je izvršio načelnik kolašinskog okruga Boško Bošković. U toj
interpelaciji tvrdi se i to da je Boško Bošković, »Strijeljao na putu Bijelo
polje – Kolašin u selu Podbišće jednog mirnog prolaznika, seljaka Mijaila
Dulovića samo zato što se njegov brat Todor Dulović bio odmetnuo«.
Crnogorski komita Todor Dulović (kojemu su ranije srpski okupatori
ubili dva brata: Petra Dulovića i Mijaila Dulovića, kojemu su zapalili kuću,
zatvorili i vršili torturu nad bratom mu Stanišom i 16. godišnjom sestrom
Savetom, koju su u zatvoru zlostavljali) junački je poginuo u borbi za pravo, čast i slobodu Crne Gore u noći između 14 i 15. aprila 1923. godine
u selu Prisoji (u adrijevačkom okrugu) u sukobu sa srpskom žandarmerijskom patrolom. U tom sukobu, u kojemu je ubijen crnogorski oficir Todor
Dulović, ranjen i uhvaćen njegov ortak Radojica Orović. To se konstatuje
u obavijesti načelstva cetinjskog okruga načelstvu čevskog sreza br. 2523
od 16. aprila 1923. godine koju je potpisao po naredbi načelnika cetinjskog
okruga sekretar Rad. Tomić, a u kojemu se dostavlja izvještaj načelnika
andrijevačkog okruga o sukobu žandarmerije sa komitima, pogibiji Todora
Dulovića i ranjavanju i hvatanju Radojice Orovića.
O Todoru Duloviću piše veoma opširno i Milovan Đilas u svojoj knjizi
»Besudna zemlja« (SAD, 1958, Beograd, 2005). Za Todora Dulovića tvrdi
Milovan Đilas da je bio »odmetnik po dobrom glasu«, da je »hrabrosti
imao napretek«, da se odlikovao »razboritošću, a iznad svega čojstvom« te
da je bio »od priprostog junaštva i dobrote«63 Đilas opisuje da je Todor Du62 “Nekoliko stranica iz krvavog albuma Karađorđevića-Dokumenta o zločinima Srbijanaca u Crnoj Gori”, Rim, 1921, str. 35. Sestra Todora Dulovića, Saveta Dulović, u zatvoru
je mučena i zlostavljana.
63 Milova Đilas, „Besudna zemlja“, Beograd, 2005, str. 92-93.
122
Novak ADŽIĆ
lović bio »glasiti komit« i u tome kraju »najozbiljniji protivnik nove vlasti.
Zbog toga se Boško Bošković okomio na njega«64, navodi Đilas. On navodi
i slučaj kad je Todor Dulović otišao u komite. »U Bijelom Polju, nasred
pijace, nekakav srbijanski podoficir skinuo je Todoru s glave kapu na kojoj
je bilo slovo crnogorskog kralja-N I, Nikola Prvi. Todor se odmah podžombao s podoficirom i smrvio mu petom kokardu njegovog-srbijanskog kralja
petra. Žandarmi su pojurili da uhvate Todora, ali ovaj je umakao«. Đilas
opisuje u knjizi i Todorovu braću Petra i Mihaila, ubistvo Petra Dulovića i
Mihaila Dulovića, od strane žandarma pod komandom Boška Boškovića,
opisuje i to kako je Boško Bošković iste noći kad je ubijen Todorov brat,
Petar Dulović pohapsio veći broj Poljana, među kojima i učitelja Milovana Anđelića. »Između pohapšenih odabrao je četrdesetak. Ovu grupu je
izdvojio posebno u školi i jednog po jednog premlatio vlastitim šakama
i čizmama, šokajući ih i čupajući i m noseve i brkove. Krv je zalila škol
ske klupe i zidove. Čitavo pleme bilo je poniženo, zgaženo«,65 piše Đilas.
Za oca Todora Dulovića, Vučetu Dulovića, tvrdi Milovan Đilas da je »bio
gorljivi pristaša kralja Nikole. Prestar da ide u šumu, podsticao je Todora,
kao najstarijeg sina, kanda ga je još više volio kao borca za crnogorsku
nezavisnost. Vučeta je, onako star, često bio zatvran i tučen zbog sina. Ali,
sve je to podnosio mirno, s ponosom, čak i užIvanjem, neslomiv i uvjeren
ako i ne u pobjedu, a ono u pravednost njegove i sinovljeve borbe« 66. Milovan Đilas opisuje pogibiju Todora Dulovića na sljedeći način: »A idućeg
proljeća, 1923, godine, nije se pojavio sa zelenom gorom. I on je poginuo.
Bio je pošao u Vasojeviće, da sveti nekog svog pobratima. Zanoćio je u
kući pobratimovog brata, koji ga je bio i pozvao u osvetu. Taj ga je i izdao
policiji i stavio mu u piće opoj. Opojen, Todor je zaspao u sobi. Radojica
Orović zaspao je u predsoblju-žandarm ga nije ni primijetio kad su zapu
cali na Todora. Od prvog plotuna lampa se ugasila. Radojica je jurduo u
mrak, ali su ga u hrvanju živa uhvatili. Žandarmi su ušli unutra. Izrešetan
mecima, Todor je još bio živ, iako nije bio pri sebi. Počeli su da pucaju u
njega i da ga bodu bajonetima. Ali on-pričali su-nije htio da umre. Svega
su ga iskasapili-nije imalo od njega što u zemlju da se baci. Radojica je
kasnije osuđen na dvadeset godina robije, sva ubistva su oturena na mrtvog
Todora, a on je osuđen kao-saučesnik. S Todorom Dulovićem nestalo je
posljednjeg znatnijeg komite u našem kraju«67, piše Đilas.
��
Ibid, str. 115.
65 Ibid, str. 117-118.
66 Ibid, str. 116.
67 Ibid, str. 198.
123
U djelu »Besudna zemlja« Milovan Đilas piše i o crnogorskom zelenaškom komiti kapetanu crnogorske vojske Dragu Preleviću i njegovoj
pogibiji. Što o Dragu Preleviću govore istorijske činjenice, a što književnik
Milovan Đilas? Ko je bio Drago Prelević, kojemu ne malu pažnju u svojoj
»Besudnoj zemlji« posvećuje Milovan Đilas.
PRELEVIĆ DRAGO68 (iz Kuča kod Podgorice, rođen je 1899. godine, a ubijen je 7. juna 1924. godine, u selu Melju kod Kolašina u 25. godini
života), oficir, kapetan crnogorske vojske, crnogorski rojalista i suverenista, odnosno, pristalica kralja Nikole i odbrane i očuvanja crnogorske nacionalne slobode i državne nezavisnosti, zbog čega je opljačkana i zapaljenja
njegova rodna kuća u zavičaju Kučima od strane srpske okupatorske soldateske. Bio je crnogorski ustanik i gerilski borac za pogažena prava Crne
Gore i njenog naroda od 1919. do 1924. godine. Vojevao je s puškom u ruci
po crnogorskim šumama za slobodu i nezavisnost Crne Gore. U Italiju je
emigrirao 22. juna 1920. godine. U Gaeti je bio u sastavu crnogorske nacionalne vojske u egzilu (»Komande crnogorskih trupa u inostranstvu«). U
vojnoj hijerarhiji avanzovao je u emigrantskoj crnogorskoj vojsci od čina
vodnika do oficira- kapetana. U jednom izvještaju crnogorskog komandira Ivana Bulatovića od 1920. godine kaže se i to da je juna 1920. godine
u pobunjena Rovca stigao i Drago Prelević, koji se priključio ustaničkoj
komitskoj grupi Ivana Bulatovića, koja se sukobljavala sa okupacionim
oružanim formacijama na sjeveru Crne Gore. Potom je Drago Prelević
izbjegao za Italiju. Organi okupacione vlasti na spiskovima »neprijatelja
države Kraljevine SHS« stavljala je i Draga Prelevića. Na brojnim službenim aktima on je kvalifikovan kao »sumnjivo lice« »opasan razbojnik« i
»veliki protivnik naše države«.
Jovan S. Plamenac je iz Italije, tačnije iz Rima 20 februara 1922. godine, poslao za Crnu Goru, radi produženja oružane borbe, političke agitacije i podizanja naroda na ustanak i bunu u cilju osamostaljenja Crne
Gore od Kraljevine SHS - Radojicu Nikčevića, Sava Raspopovića, Draga
Prelevića, Mihaila Vujoševića i Maksima Draškovića. Oni su preko Albanije – Skadra- trebali da uđu u Crnu Goru. Organi vlasti su za to doznale
i organizovale su i izvodile potjere za njima, ali to je tada - marta 1922.
godine - ostalo bez rezultata.
Iz emigracije se Drago Prelević vratio u Crnu Goru radi produženja
68 Vidjeti i: Novak Adžić, “Komitski vojvoda kapetan Drago Prelević (1899-1924)”,
Portret, “Lučindan”, (glas Crnogorske pravoslavne crkve), Cetinje, broj 12, godina VII,
12. jul 2004.,: Novak Adžić, “Sudbine crnogorskih patriota 1919-1941”, Portret kapetana
Draga Prelevića, strane 325-333, Podgorica, 2004.
124
Novak ADŽIĆ
oslobodilačke gerilske borbe. Načelnik okruga nikšićkog Mih. Stojković, u
izvještaju načelniku okruga Cetinje, od 8. marta 1922. godine, aktom Pov.
br. 77, navodi da je doznao kako je Jovan S. Plamenac iz Italije uputio za
Crnu Goru 22. februara 1922. godine “u cilju agitacije i podizanja naroda
na bunu, radi otcepljenja Crne Gore od Kraljevine SHS”, kako se navodi u tome izvještaju, sljedeća lica: Radojicu Nikčevića, iz Nikšića, Sava
Raspopovića iz Bara, Mihaila Vujoševića i Draga Prelevića iz Kolašina i
Maksima Draškovića iz okoline Cetinja sa društvom. U tom aktu tvrdi se
da su oni krenuli iz Rima preko Albanije za Crnu Goru i da namjeravaju
da se preko Skadra i Taraboša prebace u nju. Taj izvještaj je načelstvo nikšićkog Okruga, Pov. br. 257, dostavilo iz Nikšića 10. marta 1922. godine
Načelniku okruga Cetinje.
Od brojnih akcija koje je komitska grupa Sava Raspopovića izvela,
svakako je najpoznatija ona preduzeta 22. septembra 1922. godine. Tada je
Savo Raspopović sa svojim društvom, prema određenim izvorima, u jednom selu u Crmnici, zaustavio voz koji je išao od Bara za Virpazar. U tom
vozu su, pored putnika, bili devetorica vojnika i žandarma, kako se pominje u određenim izvorima. Putnici su tada izbačeni iz voza, a sve vojnike i
žandarme Savo Raspopović i njegova grupa su pobili, sem žandarma Mihaila Uzeva, po narodnosti Rusa, koji je tada bio ranjen. Savo Raspopović je
naredio vozovođi da vrati pomenuti voz za Bar bez putnika koji su pušteni
da slobodno odu, a kojima se Savo Raspopović obratio riječima: “Zaku
mio me Jovan Plamenac da ne bijem Crnogorce”. O tome događaju pisao
je prorežimski cetinjski list “Narodna riječ”, u broju 70 od 27. septembra
1922. godine sljedeće:
“Prema pričanju očevidaca, razbojnički napad prošlog petka izvršen
je ovako: Savo Raspopović, sa još šesnaest razbojnika, svojih drugova,
navalio je jedan veliki kamen na jednu serpentinu željezničke pruge u Su
tormanu. Kad je voz naišao, morao je stanuti. Razbojnici su tada iz zasjede
počeli pucati preko voza, u koji su, sem putnika, bili dva žandarma i sedam
vojnika, ovi posljednji sa puškama ali bez municije.
Žandarmi su iz voza odgovorili paljbom u pravcu zasjeda. Na to su ra
zbjnici osuli plotunom na vagon, u kome su bili žandarmi i vojnici, jednog
žandarma i četiri-pet vojnika na mjesto ubili, drugog žandarma teško ranili
i poslije toga upali u vagon i ubili ostale vojnike.
Ranjenog žandarma, po svoj prilici što je bio Rus, nijesu dotukli. Po
slije te klanice izveli su iz voza civilne putnike, odveli ih u šumu, prebrali,
onima koji su imali revolvere oduzeli ih i sve ih opljačkali”, tvrdi se u tome
tekstu. Očevidno je da u pomenutom tekstu postoje brojne nelogičnosti,
ali i izmišljotine, fantazije, konradiktornosti ili nevjerovatne stvari. Naj-
125
prije, neprirodno je i nenormalno da su vojnici nosili oružje bez municije,
a da su putnici civili imali oružje i da su ga nosili sa sobom u vozu koji je
saobraćao na linili Bar-Virpazar, a kojeg je zaustavila i napala crnogorska
komitska grupa. Potom, logičnije je i bliže istini da su žandarmi i vojnici
bili naoružani vatrenim oružjem i municijom i da su se oni sukobili sa
crnogorskom komitskom grupom, koja je, nakon izvedene akcije, putnike
civile, kako navode određeni izvoru, istjerala iz voza i pustila na slobodu.
I najzad, nije logično, ni prihvatljivo da su naoružani žandarmi i vojnici u
vozu bili pasivni u pogledu prihvatanja borbe, već je prirodno da su se i
žandarmi i vojnici sukobili sa crnogorskim komitima, za koje režimski list
“Narodna riječ” koristi neprimjerene kvalifikative da su “razbojnici”.
O tome događaju je pisao je list “Narodna riječ” i u broju od 4. oktobra
1922. godine, u svom članku s komentarom “Trijebimo gubu iz torine”, u
kojemu se Savo Raspopović i društvo tretiraju kao “drumski razbojnici”,
“pljačkaši “ i “ubice”. U tom članku navodi se da su 22. septemmra 1922.
Savo Raspopović i njegova gerilska grupa u željezničkom vozu, koji je saobraćao na putu Bar-Virpazar, likvidirali osam vojnika i jednog žandarma.
Prorežimski List “Slobodna misao” o tome je takođe tada donio članak,
tvrdeći da je Savo Raspopović sa društvom, na željezničlkoj pruzi BarVirpazar, u selu Tuđemili, ubio “devet vojnika i dva žandarma”. Zbog te
gerilske akcije, vlasti su organizovale potjere za grupom Sava Raspopovića, koje su izvodila potjerna odjeljenja vlasti na čelu i sa predstavnikom
vlasti Miladinom Kontićem, koji je iz Niša bio prekomandovan u “Zetsku divizijsku oblast”. U akciju gonjenja crnogorskih komita formirane su
brojne kontrakomitske grupe. Jednu od tih grupa predvodila je osoba koja
se prezivala Milić i koja je kroz crmnička sela prljavo i rđavo, zlikovački
postupala, palila ih i pljačkala. Savo Raspopović je sa društvom uspio tada
da izbjegne potjerama.
O napadu crnogorske komitske grupe na voz koji je saobraćao na liniji
Bar-Virpazar pisao je u svojim žabilješkama i crnogorski zelenaš, ustanik i
emigrant Nikola T. Zec i sljedeće:
“U drugoj polovini septembra 1922. godine, u Crnu Goru pojavila se
nova oružana grupa, od zaostalih emigranata iz Italije, koji su onamo živje
li prikriveno prije nego je emigrantska vojska rasformirana. To su bili: Savo
Raspopović, Radojica Nikčević, Milija Rakočević, Drago Prelević, Petar
Pekić, Marko Raspopović, Andrija i Milovan Pejovići i Stevo Božović. Ot
kriveni su po prvoj akciji kod sela Tuđemila, na željezničkoj pruzi Bar- Vir
Pazar, kada su zaustavili voz i pobili vojnike koji su provodili vojni materi
jal...Prva dvojica emigranata, Raspopović i Nikčević dobro su bili poznati
u Crnoj Gori. Njihova pojava izazivala je u narodu raznovrsne komentare,
126
Novak ADŽIĆ
ali svi su se slagali u tome, da njihov ponovni dolazak u Crnu Goru nije
usamljeni akt, nego stvar političke pozadine možda i vrlo aktivne” 69.
Diplomatski poslanik Kraljevine SHS u Rimu Vojislav Antonijević u
telegramu svojoj Vladi, 30. jula 1921. godine, navodi i to da »Crnogor
ci spremaju nove avanture i pre nekoliko dana prebacili su preko Barija
u Albaniju kapetane Sava Raspopovića i Radojicu Nikčevića i poručnika
Draga Prelevića i Miliju Rakočevića da izvide da li se u Crnoj Gori mogu
ponovo praviti neredi«. Zato srpski diplomata Antonijević upozorava da
vlasti trebaju pojačati budnost i opreznost naročito zato što »ovdašnji Cr
nogorci imaju izveštaje da je tamo nezadovoljstvo veliko i pokušaće izazva
ti bunu, na što ih naročito podstiču i ovdašnji njihovi prijatelji«.
Lov na Sava Raspopovića i Draga Prelevića tada će biti uzaludan. Tek
kasnije – krajem 1923 i tokom 1924. godine- vlasti će uspjeti da likvidiraju Sava Raspopovića i Draga Prelevića i da privole na predaju Radojicu
Nikčevića.
Od organa vlasti Drago Prelević bio je u periodu od 1919 do 1924.
godine permanentno proganjan i ucjenjivan. Veliki Župan Zetske oblasti
Milovan Džaković je 5. jula 1923. godine tražio od Ministra unutrašnjih
poslova Kraljevine SHS da se povećaju ucjene za crnogorske komite, a
time, između ostalih i za Draga Prelevića. On u tome aktu traži da se ucjena za hvatanje ili ubijanje Draga Prelevića poveća sa 20.000 na 40.000
dinara, što je prihvatio i uradio Ministar policije Kraljevine SHS 15. marta
1923. godine. Kao »vrlo opasan razbojnik«, kako ga je vlast optuživala, a
u stvari kao crnogorski patriota i borac protiv razbojnika, Drago Prelević
je tada ucijenjen na 40.00 dinara, a kako su potjere za njim duže vrijeme
bile bezuspješne ucjena je stalno povećavana. Drago Prelević je sa svojom
komitskom grupom ili samostalno komitovao do smrti jula 1924. godine na
prostoru Podgorice i okoline, na teritoriji Katunske i Riječke nahije, okoline Cetinja, na prostoru Nikšića i oko Kolašina, đe je na kraju i nastradao,
izgubio život.
Kao crnogorski gerilac i komita Drago Prelević je od strane vlasti bio
oglašen kao odmetnik i hajduk. Za njegovo hvatanje ili ubijanje stalno su
povećavane nagrade, a potonja je glasila na 100.000 dinara, koju je i dobio
njegov ubica – rezervni poručnik srpske Vojske Vule Lakićević (čije ime
srijećemo u izvorima i literaturi kao njegovog ubicu).
Drago Prelević je bio osrednjeg rasta, okruglog lica, graorastih očiju,
smeđe kose, malih brkova i obrijane brade. Taj opis njegovog fizičkog izleda dat je u objavljenom rješenju Načelstva Okruga Podgoričkog, br. 262
69 Vidjeti: Nikola T. Zec, feljton “Zelenaši”, nedjeljnik “Monitor”, Podgorica, 18. novembar 1994, br. 213, str. 47.
127
od 17. januara 1922. godine, kojim je oglašeno za hajduke i ucijenjeno 32
crnogorska komita iz podgoričkog okruga, među kojima i Drago Prelević.
Akt oglašavanja za hajduka Draga Prelevića sadržan je i u službenom dopisu Načelstva okruga cetinjskog, br. 306, od 24. januara 1922. godine, kojeg
je načelnik okruga Mitar S. Vukčević dostavio načelniku cetinjskog sreza.
Crnogorski Dvor i Vlada u emigraciji imali su veliko poštovanje prema
Dragu preleviću i na njega su ozbiljno računali u akciji za oslobođenje
Crne Gore od srpskog ropstva. Interesantan je i sljedeći akt kojeg je donio
divizijar Milutin M. Vučinić, tadašnji Predsjendik Crnogorske Vlade u egzilu. On glasi ovako:
“Kraljevina Crna Gora
Ministarstvo vojno
Br. službeno
Rim, 25. decembra 1921. godine
Gospodinu kapetanu Dragu Preleviću
Rim
Izvještavate se da je Ministarski Savjet na svojoj sjednici od 6. decem
bra 1921. godine riješio:
1) Da vam se isplate sve plate za svo vrijeme koje ste proveli u Crnoj
Gori kao borac za vrijeme okupacije srbijanske u koliko vam nijesu
isplaćene;
2) Da vam se u buduće imaju dati plate za sve vrijeme koje kao borac
provedete u Crnoj Gori protivu okupacionih srbijanskih vlasti (voj
nih i privatnih);
3) Ovo isto važi za sve one borce koji nijesu napuštali Crnu Goru, ili
su je pak napustili pa se opet povratili. Ovima će se kao god i vama
računati ista plata koju su imali kao oficiri odnosno vojnici u Italiji.
4) što se tiče čina i ranga boarca, koji nijesu napuštali teritoriju Crne
Gore, oni će dobiti isti čin i rang, koji imaju i njihovi drugovi koji
su bili u Italiju, a kojima po zaslugama budu ravni.
Za ostale plate kao i one koje imate da primite tek u buduće izdaće vam se
tek po vaspostavi Crne Gore ili ako bude moguće i ranije.
Predjesnik Ministarskog Savjeta
Zastupnik Ministra Finansija
Ministar Vojni
Divizijar Milutin M. Vučinić”.
Pogibiju Draga Prelevića zabilježili su beogradski listovi »Politika« i
»Vreme«, a nju je konstatovao i u svom redakcijskom članku crnogorski
emigrantski list »Crnogorski glasnik«, koji je izlazio u SAD u Detroitu.
128
Novak ADŽIĆ
»Crnogorski glasnik«, broj 60, od 15 jula 1924. godine, na strani 3, u jednom svom članku veli ovo: »Drago Prelević je u ustaše još od dolaska
Austrijanaca; on je bio branič nevinih, a gonitelj razbojnika i ubica. On
je slavno pao u odbrani Domovine; pao je od unajmljene izdajničke ruke,
kojoj će kučki osvetnici pokazati, kako se Domovini služi«. Beogradski list
»Politika« u potpuno suprotnom smislu prikazuje ličnost i postupanje crnogorskog komite Draga Prelevića. Naime beogradska »Politika«, u jednom
svom članku, kojega prenosi »Crnogorski glasnik« iz Detroita, konstatuje
vijest, koja je stigla iz Podgorice 7. juna 1924. godine. Tada, prema pisanju »Politike« »u selu Melju, na pola sata daleko od Kolašina, ubijen je
Drago Prelević. Ubio ga je rezervni poručnik J. Lakićević. Prelević je u
odmetništvu još iz vremena austrijske okupacije. Odmetnuo se zbog krvne
osvete. Imao je na duši četrdeset osam ubistava; samo iz Podgorice ubio
je sedam uglednih ljudi. Prelević je bio ucijenjen sa sto hiljada dinara«.
Žurnal »Vreme« o smrti crnogorskog patriote i komite Draga Prelevića iz
Kuča piše da je od ustanika crnogorskih dobio jedno pismo rezervni poručnik srpske vojske Vule Lakićević koji je »ubio Draga Prelevića, najvećeg
crnogorskog odmetnika, za koje je ubistvo primio sto hiljada dinara. U
pismu mu poručuju- Kučima, niko nije ostao dužan, pa nećeš ni ti Lakićevi
ću! Svakodnevno se povećava broj odmetnika, a tako su i ubistva učestala,
da se od kuće mnogi ne smiju udaljiti«.
Pisanje beogradskih listova i novina o ličnosti i postupanjima kapetana crnogorske vojske Draga Prelevića bilo je vrlo tendenciozno, klevetničko i nepouzdano. Kapetan Drago Prelević je bio borac za nezavisnu Crnu
Goru i za njenu slobodu i čast nije žalio poginuti.
O Dragu Preleviću, njegovom komitovanju i pogibiji piše i Milovan
Đilas u svom djelu »Besudna zemlja« sljedeće: »Odmah iza Todora pogi
nuo je i drugi glasoviti komita, Drago Prelević, po plemenu Kuč. Između
njega i Todora bila je velika razlika. Todor je bio uman, bunovan seljak,
a Drago je zbog krvi otišao u šumu, pa tek onda postao i politički neza
dovoljnik. Na pušci je bio žešći i od Todora. Još vrlo mlad, ispod dvadeset
pete, a cijenjen kao jedan od najopasnijih odmetnika, iako je bio, kako
se pričalo, izvan boja veoma blage ćudi. Prije odmetanja živio je mirno
u svom selu, čuvajući stoku, dok je njegov stariji brat, Vučić, komitovao i
važio za veoma surovog. U ubistvu Vučića učestvovala je jaka i poznata,
ujedinjaška porodica Orovića iz Lijeve Rijeke. To je Draga ogorčilo i on se
mahne stoke i lati puške – riješen da se osveti Orovićima – da ih zatre do
potonjega. Kad se već našao u šumi, priDružio se komitima i učestvovao je
u okršajima sa žandarmima i u mnogim ubistvima. Četovao je mahom sam.
129
Drugi komiti nijesu bili ni zainteresovani u istrebljIvanju Orovića, na šta
se on bio zakleo. Drago Prelević bio je , kao i Todor, ucijenjen vrlo visokosa sto hiljada dinara. On je ubio četvoricu samo iz bratstva Orovića. Ali
broj Drugih koje je pobio bio je znatno veći – prema spisku, nađenom kod
njega zajedno s tužnim pjesmama, u kojima je, na narodski način, oplaki
vao svoga brata i hvalio mu se da ga je divno osvetio. Ja sam ga jedini put
vidio, mrtvoga. Ubio ga je, na vjeru, na spavanju, Vule Lakićević iz Rijeke
Mušovića, kraj Kolašina. Vule je ranije i sam bivao odmetnik, a sada je
bio poznati jatak, pa ga je vlast podmitila da Draga smakne. Čim se čulo
za Dragovu pogibiju sva vlast iz Kolašina jurnula je na uviđaj i – na ve
selje. Znalo se kad će se oni vratiti zajedno s mrtvim Dragom i u Smaila
gića polju, iznad gradskog groblja, iskupilo se dosta naroda, ne da sretnu
mrtvoga hajduka, nego iz radoznalosti. Kasno popodne naišli su oficiri i
načelnik sreza, a s njima i ubica Lakićević. On je nosio dvije puške – svoju
i Dragovu. Dragovu obješenu o vrat, tako da mu je landarala preko grudi,
da se bolje vidi. Bio je to sive boje, blijedih očiju, nosat i razvijen čovjek,
neprirodno dugačkih ruku i nogu i skoro ćosav. Viđao sam Vula i kasnije.
Ali i tada i uvijek imao sam o njemu isti utisak – pepeljav, izduženog nosa i
gubice, imao je u sebi nečeg ljepljivog i istovremeno tvrdog, surovog. Ovaj
utisak su imali i Drugi o njemu. Ako se neko rađa kao ubica, onda je to bio
slučaj s njim. Navikao da živi od ljudske krvi, on je i kasnije išao da ubija
odmetnike. Onda je postao ubica kojeg su iznajmljivali za pare oni koji su
žudjeli da se osvete, a sami nijesu htjeli da rizikuju svojom glavom. Kao
što se krvna osveta preobrazila u zločin, tako su i njeni izvršioci postali,
najzad, plaćene ubice. Vule se neizlječivo bavio mračnim poslovima. Ništa
nije radio, a dobro je živio. Svak ga se libio, kao da je bio oživjeli vampir.
Najzad je, pred rat, dospio na vješala zbog ubistva – za pare – nekog mla
dića... Na vješala je Vule pošao hladno, kao da je obavio sve radi čega se i
pojavio na svijetu... Takav čovjek ubio je Draga Prelevića, čovjeka kojeg je
krvna osveta uvalila u teška ubistva. Iza Vlasti i ubice naišla je grupa s ko
jom je bio Drago. Bio je mrtav i o njemu se niko više nije brinuo, sem koliko
da ga pokažu, vezana za dvije motke, kao na nosila, koje je vuklo mršavo
brdsko kljuse. Glava mu se, pozati, klimatala, po džombavom putu,- ni mr
tva mira nemajući. Ova grupa se zaustavila iznad groblja, na pustoj polja
nici, i tu istovarila lješinu. U tom času pljusnula je kiša, svijet se razbježao,
a hajduk je ostao sam na poljani, u prljavu i poDrtu odijelu. Bio je malen
rastom, lijepih crta, plave kudrave kose i bradice. Metak, ušavši s potiljka,
razbio mu je lobanju,- poveći komad od nje izgubljen je negdje usput. Kad
kiša uminu, pojaviše se odnekud dva Ciganina i počeše da kopaju raku.
Novak ADŽIĆ
130
Oni ne bjehu još gotovi, a kiša poče opet. U onako mokru i glibavu raku
baciše odmetnika i zatrpaše, bez sanduka, čak i bez opijela – da mu niko ne
poželi ni crnu zemlju laku. Dva dana kasnije došla mu je sestra. Izdaleka
se čulo kako kuka i nariče u pustu polju na samotnom groblju. Sestre žale
i ožale. Ko će oplakati vrijeme, i strašnu sudbinu ljudi u njemu – onu za
koju oni nijesu bili krivi, nego više prilike i doba, kojima su morali da se
podaju?«,1 piše Đilas.
MILOVAN DJILAS ABOUT GREEN UP-RISING
IN MONTENEGRO 1918 - 1929
(summary)
In his novels, autobiography works, political and ideological texts,
based on his personal experience and direct and indirect knowledge, and
his perception of the rebels, leaders of the ‘’green’’ up-risers and under the
reflection of his own family memories and connections, inherited epic per
ception and ideological-political visions, Djilas wrote and made portraits
of a numerous (less or more in number) green rebels and their destinies, like
for example of the Commander Dušan Vuković, Lieutenant and the rebel
Duke, Captain Todor Dulović, Radojica Orović, Captain Drago Prelević,
Lt. Milovan Matijev Bulović, rebel Duke Radoš Bulatović and his brother
Drago Bulatović, etc. Djilas gave the descriptions of numerous green re
bels, their lives and suffering, primarily in the ‘’The Land of No Justice’’
and the novel ‘’Worlds and Bridges’’. The view of Djilas onto those people
is a literal vision of a writer, but also a testimony which, to a certain extent,
can serve as a historical source and historiographic literature.
1 Ibid, str. 199-202.
Borislav CIMEŠA (Cetinje, Crna Gora)
Email: sasas@t-com.me
131
UDK 323.1(497.16)
Apstrakt: Đilasov mit dvojnog identiteta Crne Gore i Crnogoraca.
suštinu mita crnogorskog dvojnog identiteta čini Đilasom izgrađeno i do
vršeno do kraja komunističko srpstvo nastalo iz praktičnih potreba komu
nističkog pokreta i njegovog rješavanja crnogorskog nacionalnog pitanja.
Komunističkim srpstvom je osvajanje i očuvanje vlasti komunista nadređe
no crnogorskoj nacionalnoj slobodi i emancipaciji. Postalo je i ostalo jedi
ni metod i način manipulacije crnogorskim etnosom – nacijom držeći je u
stalnoj pokornosti kao mlađega brata od starijega, simbolizovanog u srp
stvu, dakle, u stadijumu nacionalnog infantiliteta prema vodećoj, centralnoj
naciji ali i u poziciji zamorčeta totalitarnog srpsko-jugoslovenskog i srpsko
dogmatizma komunizma i postkomunizma.
Ključne riječi: nacionalni identitet, dvojni identitet, komunističko srp
stvo, nacionalno pitanje, mit, ideologija, politika, nauka, istorija, konverzi
ja, cenzura, dogmatizam, subjektivno, objektivno, Crnogorci, Srbi, nagacija
identiteta, komunističko bjelaštvo.
Određenje nacionalnog identiteta
Dvadeseti vijek totalitarnih sistema intezivirao je ljudsku potrebu za
ličnom slobodom i nezavisnošću i za ne samo individualnim već i formama
kolektivnog identiteta, u prvom redu nacionalnim, državnim i kulturnim.
Pojam identitet u etimološkom smislu znači, istovjetnost, zakon identiteta (principium identitas) svaki pojam, svaki predmet jeste ono što jeste.
Dakle, A=A, A je A. „Sistem identiteta je filosofija, ili filosofski pravac
koji smatra da materija i duh, tjelesno i duševno, subjekat i objekat, mišljenje i biće nijesu dvije načelno različite stvari, nego identične, istovjetne, samo dva različita načina pojavljivanja i shvatanja jedne jedinstvene
supstance (kako su to utvrdili Sprinoza, Šeling, Fehner i drugi), svestrana
univerzalna elastičnost pojma, elastičnost koja ide do identiteta suprotnosti. 2 U tome je ono što je bitno za ovaj pojam. Nacionalni identitet u
stvari je ontološki skup – sistem vrijednosti, koje konstituiše i definiše u
etnogenezi, istoriogenezi i naciog��
enezi narodnosno – nacionalni kolek2 Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd 1972.g. str. 329.
132
Borislav CIMEŠA
tivitet, njegovo kolektivno ja. Otuda je pojam identiteta sinonim pojmu
vrijednosti. On obuhvata ne samo jednu već mnoštvo vrijednosti. Nacionalni identitet je jedinstvo, cjelina nastala u procesu istorijskog postojanja
i trajanja. On potvrđuje da ničega nema van istorije. Predstavlja relacionu
kategoriju formiranu u odnosu prema drugome, od sebe različitom koji
osigurava njegovu autentičnost, posebnost, drugost. Nacionalni identiet
podrazumijeva prirodoslovije, ekumenu, naturu vezanu za narod – naciju
i njen karakter, odnosno odnos nacionalne zajednice prema prirodi, sebi i
drugima. Takođe i istorijsku samoreprodukciju naroda – nacije, način pro
izvodnje njegovog života, smisao nacionalne egzistencije, materijalno i du
hovno, biće i svijest, civilizaciju i kulturu, potvrđujući se i kao prirodna i
kao društveno-istorijska kategorija. Istorija svjedoči da dužina istorijskog
procesa nije dovoljna da ljudi živeći, pod istim ekonomskim i društvenim
formama postanu jednaki. Oni će djelati i egzistirati na skoro sličan način,
ali će ostati u vlastitom diskursu u pogledu svoje individualnosti, misije,
tradicije. Ostaće nacionalno različiti. Ponekad će težiti da progutaju jedni
druge, a katkad će uspjeti da jedna gospodareća manjina amalgamiše od
sebe nacionalno različitu nacionalnu većinu (američki slučaj). Nacionalni
identitet odgovara na pitanja: Što je to narod – nacija? Što se najviše gubi?
Što potonje ostaje kod jednog naroda – nacije? U čemu se nacija iskazuje i
prikazuje? Što je to što izaziva naša ośećanja za nju? etc.etc.
Uz istorijska i prirodna svojstva nacionalnog identiteta njegovi naj
značajniji parametri su država, teritorija, granice, nacionalno ime, njegovo
pravo, filosofija, nauka, umjetnost, književnost, etos, običaji, religija, vjera,
ideologija, jezik, pismo, kultura, ali i proizvodnja, privreda, vojinski odnosi. Jednom riječju sve ono što pripadnike jednog nacionalnog identiteta čini
nacionalnim ljudima. Nacionalni identitet je totalitet svih njegovih svoj
stava u vremenskom kontinuumu započet onom snažnom, određujućom
riječju nacija koja je rođenjem primljena bez mogućnosti razmišljanja nje
nih novorođenih pripadnika, da bi oni tek u kasnijem životu potvrdili svoje
jedinstvo sa njom ili se konvertovali u novi identitet. Pripadnici nacije (nacionalnog identiteta) uz lični žive i nacionalnim životom koji nosi karakteristike njihovog nacio kolektiviteta što kroz vrijeme gospodari manje
ili više, djelimično ili potpuno bićem svojih pripadnika. S obzirom da ga
stvara istorija, nacionalni identitet egzistira, iskazuje se, potvrđuje i nepre
kidno kroz svoje predstavnike obnavlja kao fakat, stvarnost, a ne kao gola
ideja.
Po Fransoa Anjeru, crnogorski etno identitet odnosno etnokulturni
identittet kao njegova srž sadrži sljedeće karakteristike:
1) Identitet je istovremeno individualna i kolektivna pojava jer u tota
133
litetu kolektivnih vrijednosti omogućava ispoljavanje individualnih. 2)
Identitet čuva stare i preuzima nove elemente. 3) Identitet je određen pripadanjem i pośedovanjem određenih osobenosti i odlika koje karakterišu
pojedince u crnogorskom narodu – naciji. 4) Elementi ili određene karakteristike identiteta mogu biti poređane u hijerarhijskom rasporedu što je
posljedica vrijednosti nivoa crnogorske tradicije. 5) Osobine koje su u osnovi identiteta mogu biti teritorijalne ili sociokulturne. 6) Osnovni strukturni segmenti etnokulturnog identiteta koji su karakteristični za određenu
teritoriju ili vremensko razdoblje mogu biti suprotstavljeni. 7) Identitet je
istovremeno stanje i proces budući da je u pitanju dinamična pojava ili
ona što tendira ekvilibričnosti. 8) Identitet je samosvojan u predstavljanju
sebe samoga, ali se isto tako usmjerava i prilagođava drugim pojedincima i
grupama. 9) Identitet mijenja druge djelove i zahvaljujući toj sposobnosti,
i opstaje.3
Utilitarno-pragmatska funkcionalizacija stvaranja
Književnokoncepcijski Milovan Đilas se rađa i idejno pripada pravcu
„mlade književne Crne Gore“, poznatom i kao „nova književna Crna Go
ra“, koji je trajao između dva svjetska rata.
Nova književna Crna Gora nosi pečat mučne epohe. Živjela je u vjerovanju, kao i njeni recepijenti, da će njen „novi književni svijet“ promijeniti
svijet. Štoviše, da će uz sve te promjene promijeniti prvo samu sebe, da će
regulisati čitav život Crne Gore i pomoći da se u njoj rodi nova stvarnost.
Novim je sve više zasjenjivana epska prošlost. Kao i pisci te generacije,
Milovan Đilas „Ideju handžara“ i epskoga književnog diskursa zamjenjuje
glasom i „idejom socijalne pravde“, „socijalnim duhom pera, fabrike i alijeniranoga čovjeka“. Tek su se, međutim, stvarali i morali stvoriti uslovi da
se literarna misao nove književne Crne Gore pokaže u pravoj boji i da tim
pravcem razvitka dokaže i samu sebe, ali i istinu da je Crna Gora, zemlja
crnih brda, duhovno onakva kao što je i herojska. Polazilo se od uvjerenja
da misao i snagu književnih stvaralaca mogu razviti napredna shvatanja.
I dalje, da je literatura toga vremena sa svojim idejama jedino mogla biti
posrednik između ljudi kao njihovih nosilaca i ljudskoga napretka.
Novi crnogorski književni talas zapljusnuo je sve koordinate jugoslovenske književne mape, pa čak i jugoistoka Evrope. Glavni smjerovi
novoga književnog zamaha ležali su u sistemu supstitucije epike lirikom,
tradicionalizma modernizmom, spoljašnjega unutrašnjim, nacionalnoga
3 B. Stojković, Evropski kulturni identitet, Prosveta, Niš 1993. str. 24.-25.
134
Borislav CIMEŠA
socijalnim. Otvorenost i potreba međunarodnih kulturnih prožimanja i dodira bila je imperativ vremena. Pjesnički eksperiment usmjeravao se ka
„polifoniji“. Usvajani su kod pojedinih autora novi promoderni i moderni
književni pravci.
Odbačen je književni larpurlartizam. Nova književna Crna Gora kao
najsadržajnija varijanta poslijeratne moderne, nalazi uzore u socijalnoj
literaturi. Podstiče mlađe da nalaze nove motive i na njima usavršavaju
svoj književni rafinman i rukopis. Siromaštvo, borba za hljeb, društvene
deformacije, glad, bolesti, sudbine lumpenproletera, poniženih i uvrijeđenih ispunjavaju tematski okvir novoga talasa. Nova literatura ili socijalna
literatura javila se, dakle, kao vid otpora ondašnjemu društvu, nacionalnoj
i socijalnoj eksploataciji centralističko-plutokratskog sistema oligarhije ali
i kao forma otpora opštoj degradaciji, beznađu čovjeka u godinama svjetske krize na kraju treće i početkom četvrte decenije 20. vijeka. Od lijevo
orijentisanih književnika tražen je stih s jasnošću parole koji je u određenoj
prilici trebalo da posluži pogresivnim političkim snagama u obračunu s
reakcijom na svim frontovima. Traženo je od pisca frontašenje i ideološko
grupisanje. Ideologija se nametala artistici. Parola, patetični lament, transparentnost postali su zaštitni znak dana i vremena. Rašireno je shvatanje
književnosti koja mora dovesti do rješavanja pitanja odnosa pojedinca i
kolektiva. Kolektivizam je nametan individualizmu. Obrazlagana je tvrdnja da su nova shvatanja razbila veliku iluziju o odvajanju umjetnosti od života, kao nečega posebnog. Problem književnoga stvaranja raspravljan je s
različitih aspekata (filosofskih, estetskih, ideoloških i političkih) u dvjema
etapama nove književne Crne Gore. U prvoj, u vezi sa shvatanjima tzv. socijalne literature (socliterature) koja uglavnom traje do 1934. g. i u novom
realizmu od tada pa do 1941. godine. Teorijska strana rasprava doticala se
problema umjetnosti uopšte, suštine metoda i tendencije tj. intencionalnosti
književnoga djela. Pod uticajem crvene Moskve i proleterskog „internacionalizma“ književnost je postojala partijna, politička, dirigovana. Suženo je
polje licentiae poeticae. Degradirano je polje stvaraočeve svijesti i podsvijesti pod uplivom teorije odraza Todora Pavlova. Na pijedestal književne
polemike i književne univerzalnosti postavljena je relacija književnosti i
partijnosti. Sudarile su se koncepcije diktata i slobode, umjetnosti i revolucije. Tražena je idejna jasnoća i društvena opredijeljenost pojedinca i umjetnosti, širen je i propagiran koncept nove kolektivističke umjetnosti. Harkovski kongres i grupacija Rap bili su propisali kodeks nove kolektivističke, društvene estetike i kanona nove proleterske umjetnosti, ukazivano je
na potrebu da se književno stvaranje oslobodi dogmi, moralizma i parola,
135
a upravo se socliteratura oblačila u plašt ili togu vanknjiževnih uzusa. Osuđivana je pjesnička metafizika, nadrealizam i razni modernistički stilovi i
pravci. Osnovni proletersko-partijski kanon poezije i umjetnosti poricao je
subjektivnu volju i voluntarizam i namjesto njih proklamovao kolektivistički voluntas. Aksioma socrealističkog diskursa nove literature utvrdila
je načelo: „Samo umjetnost koja je u stanju da otkriva objektivnu istinu iz
stvarnosti uslova u kojima društvo živi može da bude činilac u borbi radničke klase za mijenjanje postojećeg stanja je umjetnost“.4 Ždanovština je
polako potisnula polje umjetničkih sloboda. Kult umjetnosti postao je rob
prolet-kulta. Tražena je mač-literatura za prava radničke klase, u stvari partije koja se iskazala legitimnim čuvarem njenih tekovina. „Tražili smo književnost koja će biti stvarna.“ Ali, „ne znajući vrijednost pozitivnih tradicija
govorili smo da nam je dosta istorije i da iz nje nijesmo ništa naučili...“
„i stvarno nijesmo znali da uočimo velike zakone društvenog razvitka“.5
Iako nova književna Crna Gora kroz socliteraturu i novi realizam (novu
literaturu) nije imala pjesničko-programski manifest, na njenoj je zastavi
utilitarno-partijskom bojom protkano da „za pisca je neophodno poći i ići
na vrelo, u narod, da ne bi blijeđele impresije o kojima se piše i da treba da
budemo organ vida i saznanja njegova bića“ (naroda).6 Inspiracije za borbu
moraju se osvježavati postajući „vid, sluh i regulator misli moćnom i snažnom narodnom organizmu“.7 Literatura je doživljavana, funkcionalizovana
i instrumentalizovana kao borba i sredstvo borbe. Kao utilitarno-politička
kategorija. U odbranu umjetnosti stao je Krleža, a uz njega Štedimlija i
krležijanski marksisti. Oni su u sukobu na književnoj ljevici kroz Krležin
„Dijaletički antibarbarus“ demistifikovali i detronizovali predstavnike partijske literature i utilitarno-političke koncepcije umjetnosti zasnovane na
tendenciji i intencionalnosti u literaturi, te i teoriju o ljudskoj sreći (stvara
li je država, partija, čovjek sam sebi, društvo itd.). Umjetnost nije sama sebi
cilj. Ali i pored naglašavanja te ispravne koncepcije, socliterarni realizam
je, tražeći novoga čovjeka, imperativno težio revolucionarnoj funkcionalizaciji literature kao revolucionarne akcije.
Socliteratura je tako na silu izazvanom inspiracijom kakva se uočavala
kod njenih pristalica davala rezultate male i prolazne vrijednosti koji su
imali više književno-istorijski negoli stvarno književni, umjetnički značaj.
Tim je socliteratura sa svojom zadatom tematikom stekla glas „nepoetične
4 Djordje Lopičić, „Nedovršeni književni zamah u Crnoj Gori“, Glas Crne Gore 1/1939/.
5 Isto.
6 Vidji: Zeta, VII/1936, br.36, 37 i 40.
7 Isto.
136
Borislav CIMEŠA
materije“ i gotovo izgubila pravo građanstva i književnosti.
Otud je nova književna Crna Gora sintetički rezimirala svoju avanturu
kao nedovršeni književni zamah.
Krležijanska kritika tendencije i Đilasov dogmatizam
kao suprotstavljene poetike i koncepcije u okviru tzv. lijeve misli
Da bi mogli sagledati Đilasovu recepciju i „poetiku“ nacionalnog iden
titeta moramo se osvrnuti na širi duhovni horizont iz kojega ona proizilazi.
Njen sadržaj, smisao i poruku najupečatljivije rasvjetljava njen antipod u
sistemu lijeve misli, krležijanstvo sa kojim se sukobila od prvih dana svoje
konstitucije, već od tridesetih godina 20. vijeka. Osnovni postulati umjetnosti i nauke i njihovo tumačenje čovjeka i svijeta u krležijanskoj sintezi
su ovi:
„Ritam stvari. Ako je kretanje osnovna oznaka materije, a organska
kretanja njen najviši uspon, umjetnost je ritmički odraz toga lutanja. Oko
čovjeka i u njemu sve se kreće. U prostrujavanju beskrajno velikih količina
organskih i anorganskih, u tom shvatljivom a istodobno i nepojmljivom
titranju živog i neživog prolaze čitave malene vječnosti ljudske spoznaje.
Upravo to, kako stvari i pojave teku i nestaju, tu melankoliju umiranja i
radost rastvaranja novih krugova umjetnost odražava riječima, slikama i
muzikom.
Ritam stvari i Logos. Umjetnost progovara talasanjem slika i zvukova.
Uzbuđujući se životnim ritmom, ona protiče kao pijesak iz klepsidre, za
razliku od Logosa, koji miruje u dostojanstvu svojih hijeroglifa.
Ritam i umjetnost. Ritam stvari i događaja odražava se u čovjeku silinom samoga proticanja, pojave slijepe i vidovite istodobno, kao što je sve
oko čovjeka jasno i mutno s obzirom na oskudna sredstva njegove pameti.
Umjetnost je već davno, još na početku, pronašla žive i uvjerljive slike ljud
skog govora i tako pretekla razumne spoznaje. Na stazi čovjeka umjetnost
se pojavila kao tajanstvena Danteova pantera. Hodajući ispred čovječan
stva, na tom još uvijek paklenom putu ljudskog zbivanja, umjetnost se savitljivim kretanjima zvjerke snalazi pod zvijezdama i među vulkanima.
Ritam i fantazija. Naučni principi trajno zbunjuju umjetnost, ali u biti
ona se kreće ispred znanosti po zakonu fantazije, riječi nejasne i podudarne
sa zakonom ritma, tim osnovnim objavljenjem naravi kao takve.
Nihilizam nauke. Poslije bezbrojno mnogih zavijutaka u prosvrdljavanju, stvari, na temelju velikog mnoštva naučnih iskustava na području
pojedinih životnih radosti, smetnji i oboljenja, suvremena znanost doprla
je do spoznaje, da pojedini organizmi, u okviru nekog idealnog plana ne-
137
maju naročitog smisla ni svrhe. Po suvremenoj naučnoj spoznaji sve što
postoji, luta po principu besciljne i slijepe tromosti kretanja. Da pojave ni
pojedinačno ni po vrstama nemaju višeg opravdanja vidi se i po tome, što je
organski plan tromog i slijepog ritmičkog lutanja mase sagrađen na osnovi
uzajamnog uništavanja. Liberalna znanost je utvrdila da tijelo, snove i razum ljudski ne treba zamišljati kao idealne, od zemlje odvojene sheme. Sve
što se zove „duhovno“ ili „oduhovljeno“, dysteološka znanost protumačila
je na temelju materijalnih uslova, kako su se pojedine civilizacije rađale i
umirale, a zatim na temelju tjelesne građe ljudskih (bastradnih) pokoljenja.
Po tjelesnim zakonima koji vladaju njegovom pojavom, čovjek je sastavni
dio naravi, što su već veoma jasno propovijedali pjesnici Indije i Helade.
Usud čovjeka. Promatrajući građu ljudskog tijela, deteologizirana znanost došla je do zaključka da su duhovne i tjelesne pojave korelati i da se
ne mogu razdvajati. Usud čovjeka, to je građa njegova tijela, tako nas uči
suvremena medicina. Njegov usud isto je tako i politika, što nas opet uči historijsko-materijalistička dijagnoza, tako tragično ovjerovljena historijom
posljednjega stoljeća.
Relativnost naučne spoznaje. Umjetnost probija se kroz vjekove pod
nejasnim, nerazgovjetnim, a često i nervozno-nametljivim diktatom takozvanih znanstvenih istina. Naučne hipoteze mijenjaju se hirovito vjekovima, i, samo u naše vrijeme za posljednjih nekoliko decenija, nakon samovlade kemijskih formula, zavladala je naučnom sviješću čitava serija
novih hipoteza: od Lukrecija do Plancka naučne formule ritmički prate igru
slijepih i razornih snaga, o kojima je poezija već veoma davno imala svoju
malenkoličnu sliku.
Značenje umjetnosti. U čemu je smisao umjetničke spoznaje? Iz perspektive suvremenih naučnih hipoteza danas je čitav niz prošlostoljetnih
formula naivan, kao što će, bojim se, za sto-dvjesta godina postati naivne
bezbrojne hipoteze iz naše suvremene periode, dok su freske iz Altamire
i Lascauha podjednako dostojanstvene, kao što su bile onoga dana, kada
se melankoličan pogled krave po prvi put odrazio u umjetničkoj svijesti
čovjeka.
Put pameti. Pamet ljudska uzvisila se nad slijepom tromošću materije do veoma visokog stepena. Ona mudrošću, sazdanom na dragocjenom
opažanju, prevladava mnogobrojne disfunkcije u ljudskoj tjelesnoj građi.
Ona uklanja bezbroj organskih i društvenih smetnji rafiniranim metodama:
bolećivo i nagriženo ljudsko tijelo ona uzdiže do idealne formule zdravlja, ona prevladava klime i zakone godišnjih doba, krugove dana i noći,
magnetsko-telurske snage, goleme, planetarne i interplanetarne daljine.
138
Borislav CIMEŠA
Znanost je postavila u prvi plan problem individualne ljudske volje. Ona
je duboko zaronila u tajanstveni život žlijezda, i razradivši arhitektoniku
stanične građe, ona prodire do zakona samousmjeravanja i ravnoteže poremećenih staničnih odnosa, do autonomnog odupiranja spoljnim smetnjama, do one krajnje zone, đe se pojedine stanice već podređuju i spajaju sa
zakonima anorganske prirode. U staklenom oku radoznale znanosti javlja
se još uvijek naivno i podjednako magično pitanje biorganske formule, te
analfabetske kvadrature kruga, koja je rodila sve regije na ovoj našoj lopti.
Opasnost od razuma. Naučna svijest uzvisila se nad problem raznih
ljudskih briga i oboljenja: prehlade, skrleta, ospica, kozica, hripavca i sušice. Ona je svojim nožem počela da struže po ljudskom srcu, ona je navijestila rat svim smrtonosnim buhama i muhama, gljivicama i štetonosnim
klicama, ona plovi po svim morima, ona se koristi geološkim prodiranjem
u zemljinu utrobu, ali je potpuno bespomoćna spram politike. Čovjek je
uspio odbraniti svoje tijelo od Zeusovih orlova i od biblijskih riba; on je
uspio da tkaninom i krovom sačuva svoju tjelesnu toplinu pod ovim, čovjeku tako neprijaznim nebom. On se očistio od svraba i od kukaca, svladavši
munje, vodu i vatru. On je pobijedio čitav niz razornih snaga, ali da sačuva
sebe i svoja pokoljenja od Kobalt-bombe, to mu još nije pošlo za rukom.
Uklanjajući kozice i proljeve i upalu pluća ubrizgavanjem zaraznih klica,
on, s druge strane, ugrožava svoj opstanak mnogo rafiniranijim „antibiotičkim“ izuzima, zalutavši dotle, da se može bez pretrjerivanja ustvrditi, kako
je razum postao najvećom opasnošću po ljudski život.
Neuspjeh religije. Cijepljenjem se oplemenjuje jabuka, a krematorij je
sredstvo uništavanja ljudskog roda na ideološkoj i rasnoj osnovi u jednom
takvom periodu histroijskog iskustva, kada se pokazalo, da ni jedna religija
nije uspjela oplemenjivanjem čovjeka ni njegovih pogleda na svijet.
Smisao poezije. Smisao razorne snage i umorstava poprimio je u suvremenim ljudskim pogledima i uvjerenjima sliku stihijski neodoljive potrebe i čovjek, živeći danas od smrti i od umorstava kao sve divlje snage
u neukrotivoj prirodi, zaboravlja, da je postao čovjekom upravo onog trenutka, kada se je pjesničkim promatranjem stvari uzvisio nad primitivno i
slijepo proždiranje.
Ljepota i moral. Smisao ljepote u grozoti svemirskog zbivanja uočio
je čovjek onoga trenutka kada je postao pjesnikom. Smisao života jeste u
tome, da je sve što živi – životinja, a smisao ljudskom životu daje čovjek
time, što je pojavivši se kao Orfej među zvjerovima, prestao biti životinjom.
S tom orfejskom ouverturom diže se zavjesa ispred osnovnog pitanja:
problem umjetnosti nije samo pitanje ritmičke igre po zakonu slijepe tro-
139
mosti materije! Tajna umjetnosti jeste u tome što se pod njenom koprenom
krije moralno-intelektualna inspiracija za sve one napore, koji su čovjeka stvorili čovjekom. To nije samo pitanje načina i vještine u izražavanju,
nego isto tako i pitanje ljudskog moralnog lika i njegova opstanka pod
zvijezdama.
Pitanje morala je pitanje dobra i zla, lijepog i ružnog, istinitog i lažnog,
pravednog i nepravednog. Od antike do suvremene beletristike nije bilo poezije koja nije sazdana na tim protupojmovima. Književne mode lutale su
veoma dugo raznim stranputicama, izražavajući svojim, relativno ubogim,
sredstvima ta pretuslovlja u prirodi i u pameti ljudskoj. Bogovi likvidiraju
titane, anđele i Prometeje (zbog ateističkog komplota sa dvonošcima), a
ljudi opet, prestavši pasivno trpjeti nasilje vrhunaravnih krvnika, obaraju
bogove po zakonu snage i otpora.
Tirani vladaju gomilama, a gomile, prevladavajući zakon tromosti
duha i svijesti, obaraju silnike, usljed uzvišenja svog vlastitog dostojanstva. Glupost se bori protivu pameti diluvijalnom snagom, ali je čovjek
ipak,uprkos svemu, zapalio svoju svjetiljku, i nikakve snage neće nadvladati njegove volje, pošto je odlučio pobijediti sve što predstavlja negaciju
istine i pravednosti.
Književnost ritmički je odraz toga lutanja pameti i iskustva ljudskog
u stvarnosti koju zovemo historijom, a ritam ovih kontrasta bio je jedinom
inspiracijom poezije do danas.
Čovjek, po svemu, još uvijek se nalazi na početku svoga puta s ovu
stranu dobra i zla.“8
U zaključnom dijelu ove sinteze o tendenciji u svijetu literature, umjetnosti i nauke, M. Krleža ističe da „ona“ (tendencija – prim. B.C.) pravi
galeriju likova, odnosno ljude nalik na reklamne lutke po izlozima pomodne robe i tkanina.9 Stvara reklamno čovječanstvo.
„Ta gospoda i te dame nisu anđeli, jer im je tijelo drveno, a duše nemaju, pak inženjeri njihovih duša“ nemaju s njima uopšte nikakvih briga.
Sve je u najboljem redu! Ti baletristički fantomi idealno su pasivni i s njihovom se postojanošću može računati kao s apsolutnim pojmovima u idealističkoj filozofiji. Te apriorističke mumije mogu se svijati hartijom bilo
kakvog programa, te bebe mogu se puniti bilo kakvim teorijama, i upravo
tako kako smo ih naviknuli one će svirati, ovisne stopercentno od volje
genijalnog majstora, koji ih je postavio u izlog. Taj svijet lutaka ne griješi
bludno i uopće, u društvenom pogledu, veoma je pristojan. To nisu hetere
8 M. Krleža, „O tendenciji“, Ovdje br. 185. februar 1982. str. 9.
9 Isto.
140
Borislav CIMEŠA
ni homoseksualci, ni pijandure, stojeći drveno na straži idealnih fraza i
vršeći funkciju koja im je povjerena. Ne uzrujavaju se, savršeno su indiferentni spram svoje okoline, nemaju nikakvih kompleksa, nisu dekadenti, ne
čitaju Mallarmé-a, nemaju savršeno nikakvih misli u glavi, u jednu riječ: to
su idealni predstavnici jednog ensemblea, koji nažalost, nije bez presedana
u historiji umjetnosti i književnosti.“10
Duša kapitaliste je duša kapitala govorio je Marks. A kako kapital nema
duše ni kapitalista je nema. Ali nijesu oni jedini bezdušni u savremenom totalitarnom svijetu. Nasuprot njima, na drugom polu totalitarnog imperijalizma,
u komunizmu djelovali su protagonisti tendencije, inžinjeri ljudskih duša,
kulturtregeri, komesari tragičnih ljudskih sudbina. Počasno mjesto među
njima zauzima Milovan Đilas. Osnovne premise njegove linijske reciklaže
literature, umjetnosti i nauke u izlogu staljinsko-ždanovske revolucionarne
misli Treće internacionale odzvanjaju u klišeu i šemi apsolutizma u funkciji
vlasti koja svoju misiju maskira velom borbe za prava i slobodu ugnjetanih,
to jeste, potčinjene radničke klase. U svojem opusu Đilas propagira dijamatovsku koncepciju komunističke dogme. Za njega „umjetnost je specijalno
oruđe klasne borbe“.11 Preuzima i sprovodi Molotovljevu tezu o vaspitanju
masa, a ne naroda i nacija kao osnovnu funkciju umjetnosti i nauke. Po njoj,
vaspitač masa je Komunistička partija, a pisac njen je pomoćnik u vaspitanju. Za vaspitanje masa umjetnik je agit-propovac. Umjetnik i naučnik sebe
sublimira, stavom: „Ja se sovjetskom osjećam fabrikom za izradu sreće“.12
I suština i smisao nauke je vaspitna.13 Istorija i nacionalna istorija su prije
svega vaspitno sredstvo.14 Kao i umjetnost, nauka je oruđe klasne borbe.
Njena spoznajna funkcija potpuno je podređena vaspitnoj. To za posljedicu
ima proizvodnju podanika, a ne slobodnih kreativnih ličnosti sa kritičkim i
stvaralačkim mišljenjem. Analogno tome, „glavno pitanje svakog ustanka
jeste pitanje vlasti“.15 A ne, narodnog oslobođenja kojim se manipuliše.
Đilas usvaja zakonitosti dijamata (dijalektičkog materijalizma): 1) jedinstvo bića i svijesti; 2) jedinstvo teorije i prakse (misli i djela); 3) jedinstvo istorijskog i logičnog; 4) jedinstvo klasnog i nacionalnog; 5) jedinstvo
nauke i partije.
��
Isto.
��
M. Djilas, „Socijalna misao ili falsifikat istorijskog materijalizma“, Slobodna misao,
11/1932/20,3.
��
Društvena obaveza pisca, Pobjeda 3/1946/18,6-7.
��
M. Djilas, „O nacionalnoj istoriji kao vaspitnom predmetu“, Komunist broj 1. januar 1949.
��
Isto.
��
M. Djilas, Članci 1941-1946, Kultura, Beograd, 1947. str. 319.
141
Od ovog teorijskog sistema komunistička praksa je odstupala u smislu što je nacionalno uvijek podredila klasnom. Klasno je obogotvoravano.
Deifikacija klasnog povlačila je za sobom ostvarenje ideološkog i političkog. Tendirala je osvajanju vlasti totalitarne Komunističke partije revolucionarnim nasiljem po uzoru na sovjetsku uniju tj. Rusiju, u stvari SSSR i njime stvorenu Treću internacionalu. Vlast klase se uvijek u ovom kontekstu
redukovala na vlast same komunističke partije, a njena na vođu. Osvajanje
vlasti i njeno očuvanje podrazumijevalo je revolucionarne metode i nasilje,
a ne evoluciju i izbore, u sklopu od Marksa u „Komunističkom manifestu“
proklamovane diktature proletarijata. Apsolutizam i redukacija opšte su karakteristike i sinonimi totalitarne komunističke teorije i prakse staljinizma
čijem idejnom i političkom svijetu je pripadao Đilas. Revolucionarno nasilje i retorzija, postali su metod ove ideologije i politike. Đilas se u tom
sistemu potvrdio ne kao onaj koji sve što je stvorio, stvorio je kao stvaralac,
već kao onaj ko je u revolucionarnom ratu stvarao kao ratni zločinac.16 Brojne su žrtve njegovih zločina nad neistomišljenicima za koje je odgovoran
ličnim likvidacijama tragično stradalih ili po komandnoj ulozi koje je evidentirao već pomenuti Dr. V. Dedijer. Đilas Dedijerove fakte nikada nije ni
pokušao da demantuje. Naprotiv, potvrdio ih je,a ideološkim angažmanom
i javnom riječju pripremao je žrtve i u predrevolucionarnom i ratnom periodu revolucije po Klauzevicevoj definiciji „Rat je nastavak politike drugim
sredstvima“. Služio je utilitarnom imperativu iz Makijavelijevog „Iz principe“ (Vladalac) da cilj opravdava sva sredstva. Time je svedeno ljudsko na,
animalno, živntinjsko, a humanizam na bestijalnost.
Jedinstvo nauke i politike je dosljedno sprovodio imperativom dijamata da je nauka partijna. Naučne spoznaje i sudovi izvedeni naučnom
metodom su ništa u odnosu na jedino važeći sud partije. Nauka je u službi
partije i ideologije. Svoj angažman na polju nauke i umjetnosti zasnovao
je na ideologiji. Kroz njegov opus ne progovara naučnik i umjetnik već
ideolog totalitarne ideologije. Zato njegov relacioni odnos prema crnogorskom nacionalnom identitetu ne počiva na nauci, naciologiji i montenegrinologiji već na ideološkom diskursu. Svojom krucijalnom imperativnom
tezom, „Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne
tačke gledišta“17 Đilas je suspendovao nauku a sami crnogorski nacionalni identitet svojom ideološkom arbitražom. Đilasovska ideološka arbitraža
apstrahovala je apstrahovanjem nauke i naučnog metoda, dokaznost i argumente i sebe redukovala na apsolutizam, aprioriju i apodiktiku.
��
Dr. V. Dedijer, Novi prilozi na biografiju J.B. Tita, Tom II, 1981.g. str. 716-722.
��
M. Cemović, Djilasovi odgovori, Beograd 1997, str. 92.
142
Borislav CIMEŠA
Otuda je Đilasov opus ispolitizovan i ideologizovan u duhu totalitarnog komunističkog dominirajućeg voluntasa. Objektivno je zamijenjeno
jednostranim, a kao u ratu, u njemu je prva stradala istina ustupajući mjesto
političko-ideološkom mitu.
Đilasov „manifest“ utemeljenja i rekonstitucije komunističkog srpstva
Đilas se školovao u Beogradu. Tamo je zadojen idejom Velike Srbije
koja je vijek prije toga postala oficijelna spoljno-politička orjentacija Srbije
i legitimni dio srpskog obrazovnog sistema. „Značajno je pomenuti da je M.
Đilas, u svojoj autobiografiji, zapisao da je Komunistička partija u Crnoj
Gori strogo pazila, od 1941. godine da na rukovodeća mjesta u partizanskome pokretu budu postavljani oni partijski kadrovi koji su se školovali na
srpskom univerzitetu, u Beogradu. U takvome opredjeljenju može se prepoznati začetak dvosmjerne („dvonacionalne“) politike u kulturi, prosvjeti,
crkvi, jeziku, ekonomiji i dr. Taj koncept je smišljen kao metod za stvaranje
uslova za postupno asimiliranje crnogorskoga naroda; njegova prošlost i
cijelo nasljeđe uključivani su u projekte srpskih naučnih institucija“18
Idejno oblikovan u velikosrpskom asimilacionom duhovnom i političkom prostoru Đilas je veličao imperijalne srpske nacionalne interese istupajući pritom sa radikalnih anticrnogorskih pozicija. U svojem programskom
tekstu, u stvari manifestu komunističkog srpstva koje je sam temeljito dovršio i rekonstituisao, objavljenom pod naslovom „Omladinski (napredni)
pokret u predratnoj Crnoj Gori“, on veliča crnogorsku omladinu instruisanu od srpske vlade i Crne ruke sa zadatkom da realizuje projekat disolucije
Crne Gore. Njenu „Riječ“ od 9.3.1906. g. usmjerenu crnogorskoj disoluciji
naziva „naprednim jezikom“.19 Za njega „ta omladina će biti nosilac najnaprednijih, čak, u izvjesnom smislu, revolucionarno naprednog pokreta.20
Đilas dalje veliča „Bombašku aferu“, anticrnogorsku zavjeru krunisanu
„kolašinskim procesom“, optužujući pri tome crnogorsku legitimnu vlast
za izdaju interesa nacionalne slobode, citiram: „Nazadni režim ne preza ni
od izdavanja interesa nacionalne slobode i nacionalno-oslobodilačke borbe
(režim se našao na istoj liniji sa austrougarskim režimom u borbi protiv
napredne nacionalne štampe u Bosni i Hercegovini, vodeći spoljnu politiku
koja je Crnu Goru u tom periodu gurala u naručje imperijalizma)“...21 Tako
��
Dr. Danilo Radojević, Studije o Njegošu, Podgorica 2011. str. 157.
��
Isto, Zeta 8/1937/1, 12-13.
��
Isto.
��
Isto.
143
po Đilasu proizilazi da crnogorska vlast nema svojih crnogorskih nacionalnih interesa, već samo srpske nacionalne interese koje je borbom za očuvanje Crne Gore od velikosrpski orjentisane terorističke omladine, izdala.
Đilas Crnogorcima dodjeljuje na taj način oreol izdajnika srpstva iz čega
slijedi da su oni Srbi.
Iza ovih zaključaka slijede oni centralni koji čine srž cijelog njegovog
pseudokonstrukta: „Napredni pokret u Crnoj Gori, iako nije doživio svoje
pobjede, doživio je poraz. To je bio Termidor, ali kome nije prethodio Konvent. Sam konvent, jedan novi Konvent, ostao je istoriji, novim društvenim
pokretima i novim generacijama“.22
Đilasovi zaključci su nedvosmisleni i iako metaforički, isuviše jasno
definisani. Glase: 1) Bombaši, odnosno anarhistički teroristi koji treba izvršenjem atentata na knjaza Nikolu da izvrše državni prevrat u Crnoj Gori
su napredni pokret; 2) Njihov pokušaj državnog udara je Termidor (Termidorska revolucija) koja nema drugo značenje sem revolucionarne diktature nad Crnom Gorom i Crnogorcima. 3) Konvent (Skupština) slijedi
iz Termidora, a to je Podgorička skupština koja je više od deceniju kasnije
izvela prevrat, depersonalizujući Crnu Goru dovela u njoj novu, pučističku, srpsku okupacionu vlast, koju on traži i želi. 4) Pučizmom Termidora
i novog Konventa on uvodi analogije i komparacije crnogorske tragične
istorijske stvarnosti sa francuskom revolucijom, sa jasnim ciljem rušenja
crnogorskog sistema vlasti s knjazom Nikolom na čelu i dovođenja nove.
Samo se na taj način ne mogu izdati nacionalni interesi u Crnoj Gori. Ovu
Đilasovu tezu preuzimaju i svojataju bjelaški anarhisti i pučisti povodom
20. godišnjice Podgoričke skupštine pa će u brojevima „Slobodne misli“ iz
pera jednog od svojih predstavnika, Marka Kavaje krajem 1938. g. veličajući pad Crne Gore kao tekovinu Podgoričke skupštine svoj prevrat u crnogorskoj Kraljevini i njenu reokupaciju nazvati francuskom revolucijom.23
Iz rečenoga dalje slijedi da Đilas kao komunista i komunistički ideolog, što znači kao principijelni republikanac i antimonarhista, ne zalaže se
ovim svojim „manifestom“ za Republiku već za pad crnogorske monarhije u korist nove vlasti srpske monarhije. Zato on ne kritikuje imperijalnu
monarhiju Srbije i kralja Petra, već samo kralja Nikolu čime ističe svoje
opredjeljenje za Srbiju i Srpstvo, a ne za Crnu Goru i Crnogorstvo. Izdaju
crnogorskih nacionalnih interesa proglasio je ovim „manifestom“ za najveću vrlinu Crne Gore. Osim toga, kao komunistički ateista on se bori protiv
CPC, a za svetosavsku SPC.
��
Isto.
��
Marko Kavaja „Zašto smo se sukobili 1918 godine“, Slobodna misao
XVII/27.11.1938/46,3.
144
Borislav CIMEŠA
Kulminaciju ovog njegovog manifesta sadrži sljedeći stav kao konačni
zaključak: „Zato možemo i da kažemo, da je današnja crnogorska omladina
(Komunistička omladina, SKOJ – prim. B.C.) sem ostalog nasljednik naprednih tradicija predratne omladine“.24
Ovijem zaključkom Đilas konstituiše tzv. „komunističko srpstvo“ kao
jedinstvo dva totalitarizma, komunizma i srpstva. Komunizam i napredna komunistička omladina u Crnoj Gori nastali su, po njemu, iz srpstva,
iz bijele rekonkviste. Iz klubaša, bombaša i podgoričkih prisajedinitelja –
„ujedinitelja“. U ovoj Đilasovskoj gnomi leži recept vladavine nad Crnom
Gorom i manipulacija i zloupotreba nad crnogorskim nacionalnim identitetom od tada do danas. Da bi demagoški ukrio prave izvore i uzroke pojave
„Naprednog pokreta“ u Crnoj Gori Đilas ih ne otkriva u licu Crne Ruke i
srpske imperijalne vlasti Karađorđevića već u razvoju proizvodnih snaga
tvrdnjom: „Zadatke koje predratni Napredni pokret nije uspio ostvariti, razvoj proizvodnih snaga čiji je on bio izraz, stvaranje jednog novog poretka
i nove kulture ravnopravnost u ujedinjenju s drugim narodima o kome je
ona sanjarila...“25 Dakle, cilj tog đilasovskog „Naprednog pokreta“ je „ujedinjenje“ ali na njegov i njemu jedino prihvatljiv način, metodom novog
konventa – Podgoričke skupštine. Po Đilasu ujedinjenje je napredno i dobro samo ako je zasnovano na crnogorskom gubitku.
Za svoje uzore Crne Gore Đilas ne uzima tekovine crnogorske povjesnice već srpske. To su Tucovićeva knjiga „Srbija i Arbanija“ i Svetozar
Marković.26
U beratu sultan nije potvrđivao izbor srpskog naroda, već davao knjazu, tj. hodži Milošu i njegovoj porodici Obrenovića Srbiju na poklon za
njegove lične vrline. On je postavljao Miloša po carskoj milosti. Protagonisti ove stvarnosti, Miloševi sljedbenici i našljednici su Đilasov napredni
pokret. Đilas veliča Markovićevu „Srbiju na istoku“, piščevom kritikom
birokratsko pandurskog režima u Srbiji. Ona će mu uz „Izdanu revoluciju“
Trockoga i djela teoretičara Druge Internacionalne poslužiti kasnije kao
uzor i izvor za pisanje „Nove klase“.
Svetozar Marković je u svojim djelima formalno na jednom mjestu
kritikovao ideju Velike Srbije nakon što ju je obogatvoravao zdušno se zalažući za nju, odnosno za srpsko ujedinjenje. Zato je on uzor M. Đilasu.
Marković veli „ne može biti sloge između Crne Gore i Srbije osim ako njini
kneževi svrše pazar, pa jedan drugom isplate novcem podanike koji će se
��
Isto kao 18.
��
Isto.
��
Djilas, Članci, Beograd 1947, str. 271-282.
145
opet zderati s leđa srpske sirotinje.“27 U ovom stavu kritike za Mladu Srbadiju „S. Marković i u Crnoj Gori i u Srbiji u licu srpske sirotinje vidi samo
Srbe, ali ne i Crnogorce. U članku „Slovenska Austrija i srpsko jedinstvo“
Marković veli: „Misao srpskog jedinstva je najrevolucionarnija što postoji
na cijelom Balkanskom poluostrvu. Ta misao predstavlja uništenje Turske
i Austrije i prestanak Srbije i Crne Gore kao samostalnih kneževina i prevrat u celom sklopu srpskog naroda iz delova ove dve carevine i iz ove dve
srpske kneževine postaje jedna, nova srpska država – to znači novo srpsko
jedinstvo.“28
Tako je Markovićeva Velika Srbija zasnovana na jednom srpskom
narodu negacijom i nepriznavanjem Crnogoraca i istorijske viševjekovne
crnogorske države sem kao srpske, kao i na opštem srpskom jedinstvu postala Đilasov manifest „komunističkog srpstva“.
Đilasovo „komunističko srpstvo“ zato će stalno divinizirati sverpsko
ujedinjenje i jedinstvo, i na njemu utemeljeno stvaranje jedne srpske države od Crne Gore i Srbije. Razlog srpskog ujedinjenja i jedinstva sadržan
u razvoju novih proizvodnih snaga je samo promarksistička verbalna demagogija Đilasovog komunističkog srpstva koje ima jedan jedini zadatak i
cilj: nestanak Crne Gore i Crnogoraca.
Đilas je bio i ostao negator samostalne i nezavisne crne gore
Milovan Đilas ima jednu nezaobilaznu karakteristiku, da svoje stavove
nameće kao aksiome, a ne teoreme. Da ništa ne nudi kao argument za dokaz
svojih apodiktičkih sudova, u stvari presuda. Da od čitaoca stalno iznova
traži, da mu vjeruje na riječ. Da je ne samo presamouvjeren u tačnost svojih
sudova. Da sudove izriče olako i kao „olako obećanom brzinom“. (A sve
što je brzo to je i kuso). Da svoje zadate teze pretvara u vječne istine. I ne
samo to, nego ih nameće do nivoa bespogovornosti, neupitanosti i svetosti.
I tako eto stiže se do „đilasovske metode“ i „đilasovske vjere“ po načelu
vjera – istina koja u stvari na način ove „gromade ljudskog roda“ ima jedno
jedino značenje, „vjera“ ubrzo po svom izricanju postaje „nevjera“.
Đilas nikada i niđe nije bio za nezavisnu i samostalnu Crnu Goru. Kao
mladić u 21-oj godini života postao je komunista odnosno staljinista koji
se shodno svojem partijskom programu zalagao „za svjetsku proletersku
revoluciju“ odnosno boljševičku globalizaciju u planetarnim razmjerama.
��
„S.Marković i njegova nacionalno-oslobodilačka koncepcija“, Pobjeda, 3/7.9.1946/
br. 36. str. 3.
��
Isto.
146
Borislav CIMEŠA
Kao boljševički globalista i antifašista u II svjetskom ratu borio se protiv fašističke globalizacije istovremeno osuđujući svaku težnju za vaspostavom nezavisne crnogorske države i autohtonog crnogorskog nacionalnog bića kao separatizam. Poslije II svjetskog rata kao staljinista nastavio
je da afirmiše doktrinu boljševičke globalizacije svijeta sve dok nije došao
u sukob sa tom idejom i samim sobom (1948. g. odnosno 1954.). potom su
slijedile godine njegovih zatvora i povezivanja sa političkom emigracijom
koja se borila protiv ideala njegove mladosti, Demokratske Federativne
Jugoslavije, Federativne Narodne Republike Jugoslavije, odnosno Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Poslije rušenja te i takve, druge
Jugoslavije, Đilas je ostao privrženik Treće Jugoslavije, takozvane Savezne
Republike Jugoslavije kao materijalizacije garašaninovske „sljubljenosti i
spupčenosti“ Srba i Crnogoraca i neraskidivosti „srpsko-crnogorskog bratstva i jedinstva“.
Svoju privrženost Trećoj Jugoslaviji izrazio je u nizu intervjua i drugih
objavljenih priloga. Od mase takvih priloga na ovom mjestu navešću samo
dva. Oba su intervjua M. Đilasa dati podgoričkoj Pobjedi i to, intervju pod
naslovom „PODRŽAVAM ĆOSIĆA“ (Pobjeda, XLVII/ 9721/ 23.12.1993/
8-9.) i već pomenuti u istom listu XLVI/9246 od 29.08.1991. g. strana 15. u
kojem on veli: „Ima nade u Treću Jugoslaviju“.29 Zato je decidni stav o povezanosti M. Đilasa sa samostalnom i nezavisnom Crnom Gorom „kao prvim trezorom riznice“ kojim on dolazi među Crnogorce po treći put uvreda
za sve one crnogorske borce za „pravo, čast i slobodu Crne Gore“ od 1918.
Takođe i za one koji su devedesetih godina prošlog vijeka, dok se on zalagao za Treću Jugoslaviju, stvarali i razvijali suverenističku ideju i pokret.
Najzad, to je uvreda i za sve one koji su na čelu suverenističkog pokreta 21.
maja 2006. godine „izvojevali“ pobjedu na demokratskom referendumu za
samostalnu i nezavisnu Crnu Goru, a ujedno i za sve njihove pristalice iz
independističkog pokreta od pripadnika stranaka pa do nestranačkih građana, kao i za sve one od akademika do običnih čobana. Da bi dokazao svoj
stav o Đilasovoj povezanosti sa idejom samostalne i nezavisne Crne Gore,
Đilasov panegirički duh trebao je da ponudi nepobitan pisani dokaz i time
otkloni svaku sumnju. Ali, on ga nije ponudio jer nije mogao. Jer on „čini
ono što zna, a ne zna što čini“ kako bi rekao Sveti Petar Cetinjski. Dok
su se suverenisti od 1990. godine mahom zalagali za obnovu nezavisne
crnogorske države i njenih vrijednosti, autohtone i samonikle crnogorske
nacije i naroda, kulture, istorije, jezika, literature i autokefalne Crnogorske
pravoslavne crkve, Đilasu je sve to bilo strano. On se opredijelio za druge
��
Isto.
147
i tuđe vrijednosti koje ne pripadaju korpusu crnogorskih svetinja. Zalagao
se za treću Jugoslaviju, za državnu zajednicu Srba i Crnogoraca, za njihovo neraskidivo i neraspupčivo jedinstvo za srpsko-hrvatski jezik dodajući:
„mnogo puta sam mijenjao ideje, pa i ideologiju“ (Pobjeda, 29.08.1991.
strana 15).30 Međutim, u tim silnim mijenama i zaokretima, za koje tvrdi
da su ga stalno vodili na bolje, napretku i progresu, Đilas nikada nije dosegao ideju, niti se opredijelio za praksu samostalne i nezavisne Crne Gore,
pošto joj je bio ne samo suprotstavljen već i duboko zavjeren, a njenim
negacijama vjernički odan.
Đilas protiv Đilasa – crnogorsko nacionalno pitanje čas jeste,
čas nije riješeno
Milovan Đilas je degradirao crnogorski nacionalni identitet na nacionalno pitanje dovodeći ga u pitanje. Crnogorskim nacionalnim pitanjem
Đilas se bavi u svojem poznatom radu „O crnogorskom nacionalnom pitanju“ objavljenom u Borbi 1. maja 1945. godine, prenesenim u njegovoj
knjizi Članci 1941-46. (izdavač Kultura, 1947.) na stranama 212-225 kao
i u radu „O rješenju nacionalnog pitanja u Jugoslaviji“ (Beograd, novembar 1945, pisano za bugarski časopis „Filozofske sveske“, Članci 1941-46,
strane 254-265). U fragmentu iz prvog ovđe pomenutog članka, Đilas se
ljuti i prijeti: „Ko danas još postavlja pitanje Crne Gore? Ko to pitanje
smatra neriješenim? Isti oni ljudi koji su 25. godina bili nosioci ideje jedne
nacije“. Đilas za koga je crnogorsko nacionalno pitanje, nasljeđujući ga
neriješenim iz prve Jugoslavije, riješila NOB i socijalistička revolucija, pet
rečenica kasnije demantuje sebe stavom koji glasi: „Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje“. A samo dvije rečenice prije toga ustvrdio
je: „Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u
Srbiji“, da bi u istom članku presudio kako je formiranje crnogorske nacije
realizovano u epohi imperijalizma,31 što je u direktnom opozitu sa njegovom apodiktikom „formiranje crnogorske nacije i dan-danji traje“.32 U
članku „O rješenju nacionalnog pitanja u Jugoslaviji“ potire sebe i stav da
„formiranje crnogorske nacije i dan-danji traje“, suprotnim stavom, da je
„nacionalno pitanje u Jugoslaviji faktički već riješeno“ u toku samog rata
od 1941. do 1945.“ A u sklopu njega i crnogorsko nacionalno pitanje.33
��
Isto.
��
Članci, str. 222.
��
Članci, str. 221.
��
Članci 263.
148
Borislav CIMEŠA
Takvo Đilasovo zaključivanje negirano je njegovom konstatacijom, da je
crnogorska nacija po njemu formirana u najvišoj fazi kapitalizma, imperijalizmu.34 Iz svega izloženog slijedi da Đilas u samo četrdesetak strana
iste svoje knjige u dva rada koja dijeli razmak od šest mjeseci, ima tri datuma formiranja crnogorske nacije i rješavanja crnogorskog nacionalnog
pitanja i to: epohu imperijalizma, Narodno-oslobodilački rat (1941-1945) i
dan-danji (1. maj 1945. godine), iz čega proizilazi da ona nije formirana, a
crnogorsko nacionalno pitanje tijem nije riješeno.
Đilasova kontroverza u klasnom pristupu tretmanu i rješavanju crnogor
skog nacionalnog pitanja
Malo prije smo uočili da Đilas ne zna ni koliko je godina Crna Gora
bila u prvoj Jugoslaviji jer u njoj nije egzistirala 25 već 22 ipo godine (i to
od 1.12.1918. do 17.4.1941. g.). Isto tako on nezna ni mnoge druge bitne
istorijske činjenice. Na strani 220. knjige Članci u već pomenutom članku
„O crnogorskom nacionalnom pitanju“, on veli: „Srpski narod u Srbiji i
Vojvodini, u osamnaestom vijeku, počeo je da se pretvara u modernu naciju. Taj period pada skoro uporedo sa stvaranjem samostalne države i – bez
čega moderne nacije nije ni moglo biti – sa kapitalističkim razvitkom“. I
u ovom slučaju koji smo citirali, Đilas, kao uostalom i na mnogim drugim
mjestima, stalno svakim narednim stavom opovrgava svoj prethodni. Konstatovao je da se srpski narod u Srbiji još u 18. stoljeću formira u modernu
naciju koja pada uporedo sa stvaranjem samostalne države koju Srbi tada
nemaju jer se nalaze pod turskom okupacionom vlašću. Prvi srpski ustanak počinje tek 1804, dakle, početkom 19. stoljeća što je za čitavo stoljeće
kasnije od vremenskog perioda za koji on veže nastanak srpske nacije u
njenoj matičnoj zemlji. Od 1815. do 1830. Srbija i Miloš Obrenović su
u naporima za priznavanje samouprave. Srbija dobija samoupravu odnosno autonomiju pod vrhovnom vlašću turskog sultana hatišerifom od 1830.
godine. Turski ustav u njoj je donijet 1838. i njime se, na zahtjev boraca
za ustav Tome Vučića Perišića, Avrama Petronijevića i drugih, ograničava beratom priznata nasljedna kneževska vlast kodže Miloša Obrenovića.
Godine 1867. turske posade napuštaju utvrđenja po Srbiji, a knez Mihailo
Obrenović prima ključeve od turskog paše koji mu predaje kalimegdansku
tvrđavu. Tek 1878. godine Srbija međunarodnim priznanjem na Berlinskom kongresu postaje samostalna država što kao i prethodni fakti dezavuiše Đilasovu tezu o formiranju srpske nacije u Srbiji u 18. stoljeću. Upo��
Članci 222.
149
ran u svojem neznanju Đilas srpsku naciju po vlastitom promarksističkom
opredjeljenju vezuje sa kapitalističkim razvitkom i u okviru njega klasnim
pristupom u rješavanju nacionalnog pitanja. Koliko je veliko njegovo neznanje i zablude u tom smislu, potvrđuju sljedeći fakti. Poslije povlačenja
turskih posada iz utvrđenja u Srbiji u njoj su se prve palanke iza 1867.
godine počele jače razvijati, da bi pri kraju 19. vijeka u njima bilo 12,49%
gradskog (palanačkog) stanovništva. Varoši se u Srbiji razlikuju od sela
što imaju po nekoliko dućana.35 U Srbiji su tada industrija, radnička klasa
i kapitalizam bila tek u začetku. Pošto je u njoj 1900. radilo svega 1500
radnika, a prve fabrike su bile topolivnica u Kragujevcu, barutana u Stragarima, zatim pivare, strugare, cementara u Ripnju i fabrika tekstila u Paraćinu, više je nego jasno da su radnička klasa, kapitalizam, industrija i klasni
pristup u Srbiji u 18. stoljeću duboka Đilasova fikcija. Fiktivni karakter
ima Đilasov šematizam po kojem je „stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo
čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji“. U 19. stoljeću do kojeg dolazimo
đilasovskom datacijom formiranja crnogorske nacije u Crnoj Gori, koja
istina ima više gradskog stanovništva nego li Srbija posmatrano u procentima i to 15%, radničke klase gotovo i da nema. Preciznije rečeno, ona je
kao i u Srbiji minijaturna varijabila. Prvo udruženje radničke klase u Crnoj
Gori osnovano je 1903. godine. Bio je to Radnički savez Jovana Hajdukovića sa 243. člana. Radnička društva kao asocijacije radnika osnivaju se na
Cetinju i u Podgorici 1907. godine.36 Preuzimajući podatke iz Almanaha
šematizma Zetske banovine,37 Glas Crnogorca piše, da je Crna Gora sa 19
srezova i 544000 stanovnika iz 1942. godine imala deceniju ranije, to jeste
1931. godine 2817. radnika. Isti list dalje nastavlja, da je po podacima Zanatske komore iz Podgorice 1935. godine u Crnoj Gori bilo nešto zanata i
trgovine koji izumiru, a da industrije nema. Stanovništvo Crne Gore nalazi
se jednim dijelom na pečalbi. Nešto kasnije, 1939. godine, Crna Gora ima
1. industrijskog radnika na 1000 stanovnika.38 Gro ovih podataka Đilasu je
bio dostupan prije njegovog rada „O crnogorskom nacionalnom pitanju“
od 1. maja 1945. godine. I pored toga, on je ostao zarobljenik učenja da
epoha kapitalizma sa radničkom klasom formira naciju. Kao zarobljenik
tog šematizma stigao je do apsurda da preko radničke klase formira naciju
kod nacija kao što je crnogorska koja kao što smo viđeli gotovo i da nije
��
V. Karić, Srbija, Beograd 1887. strana 152.
��
Jovan Marjanović, Nastanka i razvitak radničkog pokreta u jugoslovenskim zemljama do I svjetskog rata, Beograd 1958, str. l41.
��
Sarajevo 1931. godine, strana 89. Glas Crnogorca (broj 10, 1942.g., str. 13.).
��
B. Jovanović, KPJ u Crnoj Gori 1919-1941, Beograd, 1959.godine, strana 53.
150
Borislav CIMEŠA
imala prolaterijata, a slično je bilo i u Srbiji. I dok Đilas traži u Srbiji u 18.
stoljeću, a u Crnoj Gori u 19. stoljeću ono čega nema, proces formiranja nacije išao je svojim istorijskim tokovima. Đilas o tijem tokovima nije znao
gotovo ništa, iako su mu ovđe već prezentirani fakti bili dostupni s obzirom
na svoj opšti karakter. Đilasu ni 1945. kao ni pred smrt gotovo pola vijeka
docnije, nije bilo jasno, da svaka nacija ima svoj sopstveni put razvoja. Da
naciju ne formira radnička klasa u epohi kapitalizma, već se ona konstituiše
ne ni pod djejstvom državnog faktora po formuli „država je tvorac nacije“
koju je i on zastupao, kao što smo mogli iz citiranog zapaziti, već je konstituiše istorija njezinog etnosa. Ničega nema van istorije bila je glosa daleka
za Đilasov um. Da se crnogorska nacija formirala van kapitalizma i sfere
uticaja radničke klase govore mnogi poznati dokazi.
Đilas antidatacijom devalvira crnogorsku naciju.
Crnogorska nacija je nastala u viševjekovnoj oslobodilačkoj borbi Crno
goraca za nacionalnu slobodu i dostojanstvo, a ne u epohi kapitalizma.
Ovu definiciju crnogorske nacije prvi je dao Sekula Drljević još tridesetih godina 20. vijeka u podgoričkoj Zeti. Đilas ju je mogao i trebao znati
pošto je fundirana na nepobitnim materijalnim dokazima. Pojam Crnogorci
u narodnosno-nacionalnom značenju, odnosno kao nacionalna odrednica
pojavio se u 16. stoljeću. Godine 1529. za jednog islamiziranog Crnogorca
od strane mletačkog diplomate se navodi da je čovjek crnogorske nacije.
Petar D. Šerović je u radu „Ko je i odakle bio Mustafa ’čovjek crnogorske
nacije’“ znatno kasnije, 1961. godine u Istorijskim zapisima (god. XIV,
knjiga XVIII, sveska 3, strana 496-499), otkrio tog čoeka crnogorske nacije.39 Identifikovao ga je pod imenom Mustafa turco (Mustafa Turčin), što
je islamski nomen za Petra Radovanova Ćudu, rodom iz Paštrovića, koji
je datiran u pomenutom dokumentu arhivskog karaktera pod datumom 8.
oktobar 1522. godine. Ako je ovaj dokument Đilasu bio nedostupan, kao
ministru za Crnu Goru u Titovoj vladi iz 1945. godine, bio mu je dostupan
muzejski eksponat iz Narodnog muzeja na Cetinju – nož iz 1766. Jovana
Radonića (1747-1803), crnogorskog guvernadura od 1764. do 1803. godine. Na njemu se nalazi natpis: „Sie nož Jovana Radonjića, guvernadura vse
crnogorske nacije“. Pored ovih, tadašnjem ministru Đilasu bili su dostupni
mnogi materijalni dokazi o postojanju crnogorske nacije prije 19. vijeka
u koji je on situira. Uprkos tome, on je njen nastanak antidatirao nekolika
stoljeća unazad samo zato da bi je definisao ne na osnovu naučnih parame39 Istorijski zapisi XIV, knj. XVIII, sv. 3, str. 496-499.
151
tara, već metodom politizacije i ideologizacije znanja, nauke i istine pod
okriljem ideologije KPJ i njene ideološke prevlasti.
Na putu vlastitog paradoksiranja Đilas je stigao do paradoksa nad paradoksima tezom: „Srpske nacionalne manjine (u Bosni i Hercegovini i
Hrvatskoj) nijesu imale nikakvih uslova za razvitak u neku posebnu naciju:
ekonomski su bile nepovezane, bez jedinstvene teritorije – razbacane i izmiješane s drugim narodnostima... Te manjine su tako, postale, dio srpske
nacije prije no što su se Crnogorci pretvorili u posebnu naciju.“ Ovakvi
paradoksi su mogući samo kod Đilasa koji u Bosni pod turskim feudalizmom „stvara“ od srpske nacionalne manjine srpsku naciju koja je po njemu
produkt kapitalizma i uloge radničke klase i to prije no što su se slobodni
Crnogorci pretvorili u nacionalni etnitet. A srpska nacionalna manjina je
to postigla iako „nije imala nikakvih uslova za razvitak u neku posebnu
naciju“, pa ni svoju.40
U svom tom đilasovskom galimatijasu najparadoksalnije je njegovo
isticanje razloga zbog kojeg su se srpske nacionalne manjine pretvorile u
naciju prije od Crnogoraca. pošto su „ekonomski bile nepovezane, bez jedinstvene teritorije – razbacane i izmiješane s drugim narodnostima“, „zato
su se one, prirodno, orjentisale ka srpskim državama Srbiji i Crnoj Gori“.
Po Đilasu proizađe, da su te srpske manjine se prije formirale u naciju od
Crnogoraca iako su se na njih i njihovu „srpsku državu“ orjentisale. Faktorom orjentacije se tako od nacionalne manjine prerastalo u naciju. Za takvo
prerastanje manjine u naciju nije bila neophodna epoha kapitalizma ili imperijalizma ni radnička klasa, ni klasni pristup. Bila je dovoljna samo Đilasova volja i po njoj orjentacija prema susjednim državama. Odstupilo se tu
i od đilasovske teze da država formira naciju, a najviše od zdravog razuma.
Đilas, „marksista“ koji ne zna marksizam
i „istoričar“ koji nedovoljno zna istoriju
Konstatacijom, a potom zaključkom da se srpska nacionalna manjina
u Bosni u eposi feudalizma još u 18. vijeku prije pretvorila u naciju od
Crnogoraca koji žive u slobodnoj državi i to orjentacijom ka njihovoj, po
njemu, srpskoj državi Crnoj Gori, Đilas je odstupio od sebe kao „marksiste“ i od samog marksističkog učenja. Narušio je principe dijalektičkog
materijalizma o jedinstvu teorije i prakse, i o jedinstvu istorijskog i logičnog. Izvođenjem nacije po klasnom principu u zemljama u kojima nema
radničke klase narušio je princip dijamata o jedinstvu nacionalnog i kla��
Djilas, Članci, Beograd, 1947, str. 220.
152
Borislav CIMEŠA
snog. Na više mjesta u iskazima koje je dao raznim svojim biografima kao
izvorima za istoriju, po ko zna koji put, demantovao je sebe priznanjem
da je on marksista koji nezna marksizam. Tako npr. na strani 106. knjige
Vasilija Kalezića „Đilas miljenik i otpadnik komunizma“, on priznaje da iz
marksističke „teorije malo zna“. To ga ipak nije navelo da ne preuzme krajnje ambiciozno i pretenciozno ulogu jednog od glavnih „marksističkih teoretičara“ i šefa Agitpropa KPJ za duži niz godina. U istoj knjizi objavljenoj
u Beogradu 1988. godine govoreći o permanentnim i prosto neshvatljivim
Đilasovim kontroverzama pisac ističe: „Demantuje li Đilas, s vremena na
vrijeme, ’svoju prošlost’ svih ovih pedeset godina? Može on to nazvati ’kolebanjima’, mogu to drugi nazvati, sumnjivim, zaokretima ili nedostatkom
ştanovišta’, mogu je pominjati ’promjene’i ’traganja na putu razvoja’, ali
u svemu tome, ipak se radi o ’demantovanju prošlosti’. Epizoda iz davne
1932. godine, epizoda na ’putu razvoja’ kao izdvojeni podatak o ’kolebanju’, ’nestalnosti’ i ‘samokritici’ stoji danas u teorijskom sagledavanju odlika jedne ličnosti, kao činjenica koja se, prilikom karakterisanja te ličnosti
ne može zaobići. Pedeset godina kasnije, u epizodi o tzv, sukobu na ljevici
o PEČATU I KNJIŽEVNIM SVESKAMA, tj. o Krleži i Partiji, odnosno
o SLOBODI i REVOLUCIONARNOJ DOGMI, opet epizoda o odlikama
iste ličnosti koja ima različito mišljenje o istoj stvari. Kad smo se, Đilas i
ja, srijetali i razgovarali prije desetak godina o Krleži i sukobu na ljevici,
Đilas je u tri susreta, imao tri različita mišljenja o tom sukobu: jedno mišljenje je bilo da smo mi, hoće reći Partija bili u pravu u borbi protiv Krleže; drugo mišljenje bilo je da je Krleža u pravu i da nas je, Partiju, s razlogom, slistio, a treće mišljenje je, pomirljivo i između; u ponečemu smo bili
u pravu mi u ponečemu Krleža. U sva tri slučaja meni se činilo da je Đilas
sudio prema ličnom raspoloženju u kome se određenog trenutka nalazio. I,
naravno, trojevrsna je bila Đilasova uloga u tom sukobu: OPRAVDANA,
NEOPRAVDANA i, pomiješano „OPRAVDANA I NEOPRAVDANA“.41
Kada je pisao prikaz na knjigu Jagoša Jovanovića „Stvaranje crnogorske države i razvoj crnogorske nacionalnosti“ (Istorija Crne Gore od
početka 8. vijeka do 1918. godine), objavljenu na Cetinju kod Narodne
knjige 1948. godine, Đilas je kao i uvijek istupao ne kao istraživač sklon
utvrđivanju fakata i formiranju suda na osnovu njih, već isključivo kao
posjednik jedne, jedine vječne istine koju emanira i simbolizuje u svojstvu
„vječne istine“ nepogrješiva linija bezgrješne KOMUNISTIČKE PARTIJE
JUGOSLAVIJE i lično Milovan Đilas kao njena inkarnacija, otjelovljenje
i sud. A postoji po njemu samo jedan sud, sud KPJ i njenog Agitpropa. Po��
Citirano djelo, strana 122.
153
stoji samo Milovan Đilas, vječno budan na vječnoj, „mrtvoj“ straži Komunističke Partije Jugoslavije. I kad je tako, što će tu znanje, nauka i istina?
Što tu ima da radi istorija? Kad je tako sve je moguće! Zbog partijskog suda
kome je sudija Đilas, a zakon partijska linija, pravda se najčešće derogirala
i svodila na nepravdu, znanje, nauka i istina u idiotiju, u dril kao vaspitnu
metodu i u neistinu.
Sve to potvrđuje Đilasova izjava Vasiliju Kaleziću koju je ovaj zabilježio na strani 58. već citirane knjige o Đilasu. Ona glasi: „Nisam dovoljno
znao istoriju“. Ovo Đilasovo priznanje nakon toliko decenija ne umanjuje
njegovu istorijsku odgovornost, odnosno odgovornost pred sudom istorije.
A to će reći pred sudom znanja, nauke i istine. I sve je to Đilas. Ne zna
marksizam, a sudi u ime marksizma. Nezna istoriju a presuđuje o njoj. On
sudi i presuđuje. Sudeći i presuđujući drugima, sudio je i presuđivao sebi
jer je to činio suđenjem i sudom. Sudom koji nije sud. Sudom koji ne uvažava činjenice i odbranu. Sudom koji ne poznaje oproštaj. Sudom koji je
presudio prije svakog suđenja. Sudom koji ne priznaje i poznaje nevinost
okrivljenih i već presuđenih. Sudom u kome postoji samo sudija – dželat i
žrtva koja se prinosi „Bogu“-Partiji. I na kraju sudom, čije sudije ne mogu
biti neodgovorni zbog ne znanja. Sudom koji je sve samo ne to što jeste.
Sudom, kaznom. Sudom-strašnim sudom.
Đilas, teoretičar marksizma i teorije „odumiranja nacije“ u komunizmu,
supstituiše njeno odumiranje negacijom, denacionalizacijom i asimilaci
jom, odnosno konverzijom Crnogoraca u Srbe
Od glasnogovornika i idolopoklonika promovisan u „gromadu ljudskog roda“ i „jednog od najvećih Crnogoraca“, „Crnogorac uz rame Svetoga Petra i Njegoša“ i tome slično, Đilas sve to poriče, kao i sebe sama u
citatu kojim ga đilasovci pokušavali „obogotvoriti“:
„Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u
Srbiji. Ovđe su postojali svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.),
kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje, nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti najoštrije
su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu
tačku procesa formiranja crnogorske nacije. Logičnije je misliti (s teoretske tačke gledišta) da će se Crnogorci, u slobodi još snažnije, još izrazitije
ispoljiti kao posebna individualnost. Ali to ispoljavanje, pod uslovima nove
Jugoslavije kakva ona treba da bude, neće ih udaljavati od Srba u Srbiji, pa
154
Borislav CIMEŠA
ni od Hrvata i drugih, nego – primicati, približavati, s njima zbratimljivati.
Uostalom, zar iskustvo ovog rata, tako bogato svakovrsnim poukama, ne
govori da su baš u njemu, ispoljavajući snažnije nego ikad u svojoj istoriji
svoju nacionalnu individualnost, Crnogorci našli zajednički jezik sa Srbima u Srbiji i postali jedni drugima bliži nego ikad ranije. To je, uostalom,
slučaj i s kojim bilo narodom u Jugoslaviji. Prema tome, borba za slobodu
i ravnopravnost crnogorskog naroda, za slobodno, otvoreno isticanje njegove nacionalne individualnosti i za poštovanje njegovih federalnih prava,
jedini je put za zbližavanje, sjedinjavanje, za stvarno bratstvo srpske i crnogorske nacije, koje su proizišle iz srpskih plemena“. (1. maj 1945. godine,
kraj citata.).42
Tako su Đilas i njegovi idolopoklonici zapali u apsurd. „Najveći Crnogorac Đilas“ se zalaže na kraju za odumiranje crnogorske nacije.
Nestanak crnogorske nacije Đilas projektuje njenim sjedinjavanjem
sa srpskom nacijom. I kada govori o tom sjedinjavanju crnogorske sa srpskom nacijom Đilas je apsurdan, jer zaključuje – sjedinjavanje srpske i
crnogorske nacije je stvarno bratstvo. Dakle, budućnost crnogorske nacije,
po njemu, je u nestanku, bratskom sjedinjavanju sa srpskom nacijom sa
kojom je zajedno proizašla iz srpskih plemena. Tako smo stigli do još jedne
Đilasove nebuloze. Iz srpskih plemena direktno nastaju i srpska i crnogorska nacija, da bi ova druga borbom za slobodu i svoje slobodno isticanje
ostvarila svoj jedini put za stvarno sjedinjavanje ponovo sa srpskom nacijom. I time zatvorila svoj krug na čijoj putanji je prošla od tačke početka
koja se zove proizilazak (ili početak) iz srpskih plemena koji se dovršava
u sjedinjavanju sa Srbima (srpskom nacijom). Tako se crnogorski istorijski krug počinje i završava sa Srbima. Bili su Srbi, u borbi za slobodu su
postali Crnogorci i treba da završe kao Srbi. Iz takvog Đilasovog nonsensa
se rađaju pitanja: Zašto sjedinjavanje ove dvije nacije? Da li je ono uslov
njihova bratstva? Postoji li među nacijama bratstvo, odnosno jesu li nacije
braća? Da li je đilasovskim metodom nestanak crnogorske nacije cijena
njezina iskazivanja bratstva prema srpskoj naciji? Da li najveći Crnogorac
može biti onaj (u ovom slučaju Đilas) koji se decidno i isključivo zalaže
(uslovom „jedinog“ puta) za nestanak svoje nacije njezinim sjedinjavanjem
sa većim od sebe? Čemu onda služi iz Đilasovog citata „borba za slobodu, otvoreno isticanje nacionalne individualnosti i poštovanje federalnih
prava“ crnogorske nacije, kada je sve to uzaludno pošto ona treba u krajnjem ishodu da nestane sjedinjavanjem. Njenim nestankom sva borba crnogorske nacije za slobodu i ravnopravnost, za isticanje ravnopravnosti i
��
Djilas, Članci, 1917, 221-222.
155
poštovanje federalnih prava se definitivno obesmišljava. Što, dalje znači,
forsiranje Đilasa kao „gromade ljudskog roda“ i „najvećeg Crnogorca uz
rame samog Svetog Petra“ kad Đilas faktički projektuje imperativnost crnogorskog nestanka. I da bi apsurd, još jednom bio potpun, đilasovsko „reanimira“ Đilasa u nezavisnoj Crnoj Gori, što implicira (čudne li đilasovske
ironije), da crnogorska nacija treba da nestane odnosno odumre upravo u
svojoj suverenoj, nezavisnoj državi. Svojom verzijom marksističke teorije
odumiranja nacije u besklasnom društvu, Đilas kao „marksista“ poriče i
samu ovu teoriju. Komunističko-partijski tretman marksističkom pristupu
i teoriji nacije je nju projektovao na sljedeći način: Dok gođ prirodnim putem nacije ne prerastu u opštečovječansku komunističku zajednicu budućnosti, u besklasnom komunističkom društvu, prirodna je i čak neophodna
težnja svake nacije i etničke grupe za svestranim razvojem njene kulture i
samosvjesnosti ali uz socijalističke korektive: poštovanje istog takvog prava svih drugih nacija i etničkih grupa u uslovima ravnopravnosti i saradnje
naroda i država u svjetskim razmjerama. Takva afirmacija nacija i etničkih
grupa zagarantovana je bila i ustavom druge (socijalističke) Jugoslavije.
Takvoj afirmaciji se „težilo“ u cjelini razvitka jugoslovenske socijalističke
zajednice“ po marksističkom gledištu, da ispoljavanje nacije i nacionalnog
nema bez ravnopravnosti u cjelokupnom društvenom životu od ekonomske do najviših oblasti društvenog života i svijesti. Svako negiranje ovako shvaćene afirmacije nacionalnog u socijalizmu – i to afirmacije ne na
buržoaskoj već proleterskoj klasnoj osnovi, po ovom gledištu, značilo je
osnovu za neravnopravnost i potčinjavanje nacija – prikrivenu suprematiju
većih i jačih nacija nad manjim i slabijim. A to je upravo nacionalizam,
precjenjivanje svoje nacije i zahtjev za njenim većim pravima u odnosu na
druge nacije i etničke grupe. Ovakvo komunističko-partijsko viđenje, tumačenje i praktična primjena marksističke teorije nacije u soc-realističkoj
praksi druge Jugoslavije „praktikovalo“ se i dovršavalo u verbalnoj sferi.
U stvarnom životu ispod ovakvog verbalizma o tobožnjoj ravnopravnosti
nacija i nacionalnog i na suprot ovog međunacionalnog humanizma i proleterskog internacionalizma, egzistirao je srpski (velikosrpski) nacionalizam
koji je ojačan komunističkim totalitarizmom dosegao stadijum šovinizma
kao svoje krajnje konsekvence, da bi kao takav doprinio i uzrokovao razbijanju i „odumiranju“ južnoslovenskih nacija i njihovih republika ratovima
kao sredstvom za održavanje vlasti 90-tih godina prošlog vijeka. Međutim,
i ovo i ovakvo marksističko teorijsko tumačenje uloge i budućnosti nacije,
Đilas je vulgarizovao i redukovao. Naime, po marksističkom tumačenju,
u komunizmu odumiru nacija, država, klasa i sama komunistička partija.
156
Borislav CIMEŠA
Komunističko-partijska verzija marksističkog učenja odumiranja nacije
vidi tu pojavu kao prirodan proces. Za razliku od njega, Đilas odumiranje crnogorske nacije niti vidi u besklasnom komunističkom društvu, niti
prirodnim procesom, „već borbom za slobodu, isticanjem individualnosti
i poštovanjem federalnih prava“. Što više, za Đilasa je „borba za slobodu,
isticanje individualnosti i poštovanje federalnih prava“, u stvari, „jedini
put“ njegovoj imperativnoj viziji odumiranja i nestanka crnogorske nacije.
Paradoksalnost Đilasovog „marksističkog“ i komunističko-partijskog
„marksističkog“ gledišta na nacionalno pitanje i odumiranje nacije je u
tome što oba polaze od apstrakcije i utopije, da je nacija isključivo društvena kategorija. Oba gledišta apstrahuju prirodni karakter nacije koja se razvija i raste istorijom iz naroda na određenom stupnju njegovog povijesnog
razvoja pri čemu svaki nacionalni entitet ima svoj posebni razvojni (istorijski) put. Apstrahujući prirodni karakter nacije oba gledišta su zapostavila
i prenebregla fakat, da se nacija prirodnim putem obnavlja i obnavljaće se
sve dok bude ljudskog roda. Paradoksalnost oba gledišta sa marksističkog
aspekta je i u tome, što negiraju sami sebe negacijom dijalektičkog zakona
samokretanja ili jedinstva i borbe polarnosti (suprotnosti). Ovaj zakon je
jedan od tri dijalektička zakona, uz zakon prelaska kvantitativnih promjena
u kvalitativne i obratno i, uz zakon negacije ili prevazilaženja. Po zakonu
kretanja odnosno samokretanja ili jedinstva i borbe suprotnosti, postojanje
i razvoj svih stvari-procesa ima svoju suštinu i pokretačku snagu u relativnom jedinstvu (prožimanju) i apsolutnom razvoju („borbi“) suprotnosti (polarnosti). Prema ovom dijalektičkom zakonu svi naučni zakoni, bez
izuzetka, utvrđuju odnose polarnosti koji uslovljavaju postojanje i razvoj
stvari-procesa: suprotnosti kontinuiteta i diskontinuiteta, čestica i antičestica, asimilacije i disimilacije, proizvodnih snaga i produkcionih odnosa,
društvenih klasa, robova i robovlasnika, kmetova i feudalaca, proletera i
kapitalista itd.itd. Primijenjeno na temu naše rasprave, odumiranje nacije je
svojevrsno ukidanje zakona jedinstva i borbe suprotnosti, čime oba gledišta likvidiraju zakonitost razvoja (kretanja) kao suštinu svoje marksističke
teorije društva, prirode i mišljenja.
Paradoksalnost i Đilasovog i kompartijskog „marksističkog“ gledišta
je i u tome, što oba vide neophodnost težnje za svestranim nacionalnim
razvojem kao pripremnu fazu i pledoaje za odumiranje (nestanak) nacije.
Razlika u ovim gledištima je u pogledu na način odumiranja nacije. Dok je
po ovom drugom odumiranje nacije prirodan proces čime ono još jednom
potvrđuje svoju paradoksalnost, kod Đilasa je kako rekosmo „bratskim sjedinjavanjem manje (crnogorske) sa većom (srpskom) nacijom“, čime se, u
157
stvarnosti, ostvaruje suprematija druge nad prvom. A to je po marksizmu,
pa i onom vulgarnom i redukovanom Đilasovom – nacionalizam. Tako je
„najveći Crnogorac uz rame samoga Svetoga Petra“, „najveći sin crnogorskoga naroda“, „crnogorski ponos“ u periodu od 1945. do 1953. godine,
Milovan Đilas, postao „srpski nacionalista“. Sve to potvrđuje i kraj već
analiziranog citata po kojem su srpska i crnogorska nacija, razumije se prema Đilasovoj mašti, što znači bez ikakvih naučnih argumenata, „proizašle
iz srpskih plemena“.
Srpsko porijeklo Crnogoraca kao suština Đilasovog
nenaučnog i proizvoljnog pogleda na crnogorsko
nacionalno pitanje
Iz dosadašnjeg osvrta na Đilasovu teoriju nacije saznali smo kako on,
uglavnom, objašnjava nastanak crnogorske nacije, o čemu će još biti riječi, a takođe i njen nestanak. Ostalo je da se vidi, kako on gleda na njeno
porijeklo. „Crnogorci, nesumljivo, pripadaju srpskoj grani jugoslovenskih
plemena“, tvrdi Đilas u radu „O crnogorskom nacionalnom pitanju“ (Članci, 219). Taj svoj stav dobrim dijelom demantuje stavom da „Crnogorci
se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u srednjem vijeku, srpska raja,
srpski narod pod Turcima)“ (Članci, 222), kao i tvrdnjom da to „jedini je
put za zubližavanje, sjedinjavanje, za stvarno bratstvo srpske i crnogorske
nacije koje su proizašle iz srpskih plemena“ (Članci 223). Na strani 220.
pomenute i citirane knjige „Članci“, Đilas je dao i ovakvo tumačenje porijekla crnogorske nacije, „Srbi i Crnogorci su jednog (srpskog) narodnog
porijekla, jednog korijena“. Na osnovu citiranog slijedi, da su Crnogorci
kao predstavnici crnogorske nacije imali tri porijekla: proizašli su iz srpske
grane južnoslovenskih plemena, iz srpskih plemena ili srpskih plemena u
srednjem vijeku i najzad iz srpskog naroda, odnosno Srba. Sve ove varijacije imaju za zajedničku osnovu Srbe koji, po ovom „naciologu“, imaju
ono što je nemoguće – vlastito srpsko porijeklo. Međutim, proizvoljnost
i nenaučnost Đilasovog gledišta ne iscrpljuje se samo u tome. Postavlja
se krucijalno pitanje: Kako i odakle on pronađe Srbe u srednjem vijeku u
Duklji, prvoj domovini Crnogoraca koju, istina, on pod tim imenom i ne
poznaje!? Ovo tim prije i više, što nije ponudio ni jedan dokaz za tvrdnju
da su Crnogorci bili Srbi u srednjem vijeku, te da su nastali od Srba u toj –
srednjevjekovnoj epohi svoje povjesnice. Za takvu svoju tvrdnju Đilas nije
mogao ponuditi ni jedan arheološki dokaz ili nalaz. Nije mogao ponuditi
ni jedan materijalni spomenik otkriven arheološkim istraživanjem jer takav
158
Borislav CIMEŠA
ne postoji. Nije mogao naći ili pozvati se ni na jedan pokretni ili nepokretni spomenik srednjevjekovne kulture koji bi decidno posvjedočio njegovu
tezu, da Crnogorci potiču iz srpskih plemena u srednjem vijeku. No, ne
samo u arheologiji, nego i u arhivistici on nije mogao pronaći arhivska
dokumenta, kao dokaze za svoju zadatu tezu. Najzad, ne samo da nije ni
u objavljenoj, ni neobjavljenoj arhivskoj građi mogao naći dokaze za svoje proizvoljne apodiktičke sudove o Crnogorcima kao potomcima srpskih
plemena u srednjem vijeku, nego ni u nauci i literaturi. Još niko od nauke,
ne barem da je javno poznato, nije bio izričit u tvrdnji, da su Sloveni na
Balkan došli, samo kao pripadnici jednog – srpskog plemena ili kao Srbi.
Iz prostog razloga, jer se zna, da je bilo više slovenskih plemena koja su
na mediteranske i balkanske prostore došli iz prapostojbine, ali sa razlikom
u kultu i načinu pripadanja slovenskoj plemenskoj organizaciji. E, pa kad
nema srpskih plemena u srednjem vijeku kao predaka Crnogoraca u izvorima prvog, drugog ili trećeg reda, Đilas zna ono što je prije njega radila tendenciozno tradicionalistička, imperijalna srpska istoriografska škola. Zna
da od nje preuzme romantičarsku sklonost ka pojednostavljivanju stvari u
inače složenoj istoriji srednjeg vijeka i time zaluta u sferu obožavanja mitova. Ali, što imaju pred Đilasom da nude arheologija, arhivistika, istorija,
književnost, literatura, jednom riječju nauka, kad on u svojim rukama i glavi drži partijsku liniju i agit-prop KPJ. I po ovom, kao i po mnogim drugim
pitanjima, Đilas se nalazio s druge strane istine. Istina, koja ne zavisi ni od
Đilasa ni njegove subjektivne ili bilo čije drugo lične volje i samovolje, već
u sferi objektivnog, svjedočila je, da niko, pa ni on, nema pravo da nudi mit
i zabludu, ne ni da u ime politike manipuliše neistinom kako bi probudio
nacionalna osjećanja pojedinaca ili naroda. Ovom svojom tezom kao uostalom i cjelokupnim umnim radom, Đilas je istoriju i nauku uopšte krivotvorio. Služila mu je za jednostranu političku propagandu pa je doživio, znatno
kasnije, pred svoju smrt, devedesetih godina prošlog vijeka, da i njegovo
falsifikovanje istorijske i naučne istine bude, avet agresivnog srpskog (velikosrpskog) nacionalizma i šovinizma kao agresivno-imperijalnog učesnika
u razornim ratovima tranzicije komunizma postkomunizmom i komunističke borbe za vlast ratom kao sredstvom za očuvanje vlasti, svojine i moći.
Ujedno je svojim krivotvorenjem crnogorske istorijske prošlosti dao svoj
nesumljivi i ogromni doprinos pobuđivanju crnogorske violentnosti, zloupotrebi njegovog tradicionalnog epskog mentaliteta i izazivanju i ostvarenju raskola i podjela u crnogorskom etničkom biću i svijesti u sudbonosnim
antibirokratskim i ratnim događanjima s kraja 20. vijeka.
Isticanjem srpskog porijekla Crnogoraca u srednjem vijeku i to de-
159
cidno iz srpskih plemena, Đilas je, kao njegovi prethodnici i sljedbenici, potvrdio da se njihove „teorije“ zasnivaju na nepoznavanju dukljanske
(zetske) crnogorske etničke, nacionalne, državne i kulturne prošlosti. Đilas
je živio u uvjerenju da mu ideološka prevlast i politička moć zasnovana ne
neupitnosti i bespogovornosti sopstvenih istovremeno i partijskih sudova i
presuda omogućavaju da zaključuje, nasuprot nauci, što hoće i kako hoće.
Iz tih razloga, kao i njegovi istomišljenici, ostao je dužan pred naukom
odgovore na mnoga samozabludna pitanja: Odakle i kako pronađe, „arheološki“ iskopa, „arhivistički“ otkri, istorijski, naučno, književno i uopšte
literarno utvrdi srpska plemena u srednjem vijeku kao pretke Crnogoraca
u Duklji, njihovoj domovini?! Kako može govoriti o srpskim plemenima
na tom prostoru u epohi kada je crkva kao univerzalni duh i duša onih koji
ispovijedaju vjeru u Isusa Hrista, kao posebna zajednica unutar hrišćanstva
i institucionalna forma takve organizacije, bila dominantan oblik društvene svijesti pri čemu su svi ostali oblici svjesnog u društvu egzistirali u
ulozi ancile theologiae!? Na osnovu kojih stručnih, naučnih i meritornih
performansi i aparata je mogao situirati srpski plemenski stratum u slojeviti i kompleksni areal srednjevjekovno dukljanskog identiteta Crnogoraca, odnosno njihovih predaka (Dukljanskih Slovena)!? Na osnovu kojih
izvornika, izvora i nepobitnih vrela je mogao dokazati plemensko srpstvo
Duklje!? Na osnovu čega je najstariji arheološki, materijalni, etnogenezički
i kulturni sloj crnogorskih predaka zaobišao i nametnuo im tuđu i nemoguću prošlost, i, kakva je svrha takvih manipulacija ako nije i sa namjerom
dosezanja zona ne samo zloupotrebe već i denacionalizacije crnogorskog
etniciteta i njegove duhovnosti!? Po kojim kriterijumima klasični dukljansko-crnogorski mediteranizam je mogao podvesti pod kultom i igrom srpske plemenske organizacije!? Odakle srpska plemena na prostoru koji je
vjerski i kulturološki definisan prijemom hrišćanstva i pismenosti posredstvom benediktinaca u drugom i drugačijem semantičkom krugu nego što
je to kod Srba!? Otkuda srpska plemena kao crnogorski preci kada ovi u
licu dukljanskih Slovena (Dukljana) imaju 140 godina stariju kraljevinu
od Srba-Rašana (Mihailo Vojislavljević je krunisan za kralja 1077. godine
prijemom papskih insignija, a Stevan Prvovenčani Nemanjić 1217. godine)!? Odakle srpska plemena u Duklji u srednjem vijeku u kojoj egzistiraju
episkopski gradovi, a njena crkvena organizacija u jednom momentu ima
13 episkopija!? Kako su srpska plemena mogla stići i opstati u Duklji koja
je proces hristijanizacije kao terra missionis dovršila znatno prije srpskih
plemena, Srba, Raške tj. Srbije!?
Na koji način i kako Đilas „dovede“ i „otkri“ srpska plemena kao cr-
160
Borislav CIMEŠA
nogorske pretke u Duklji kada o takvome nečemu nema nikakvog pomena
ni kod Konstantina Porfiroganita (De administrando imperio), ni kod Popa
Dukljanina (Regnum sclavorum), ni kod Ipena, Grubera, Morica Fabera,
Johana Majendorfa, Frana Milobara (Dukljanska kraljevina), ni kod Bartolovića, Radulovića Ivana Markovića i drugih koji su svi zajedno svoje radove ili knjige realizovali prije Đilasovog dekretiranja crnogorske etnogeneze (istoriogenezea)!? Kako Đilasova srpska plemena u Duklji koja je još
prije 13.01.809. godine ima Kotorsku (kasnije Bokeljsku) mornaricu kako
to piše Fantuci u „Ravenskim spomenicima“ i drugi strani autori, kada se
pouzdano zna da je ovo strukovno udruženje danas jedna od najstarijih
institucija ne samo evropskog jugoistoka već savremene Evrope!? Kako
Đilasova srpska plemena u Duklji, kao preci Crnogoraca, kada ova ima
izgrađen svoj narod (Dukljani, Dukljanski Sloveni preci savremenih Crnogoraca), svoju državu i vladare (dinastiju Vojislavljević), vladarke (Kosara,
Jakvinta), crkvu, svečeve (Bl. Vladimir Dukljanski), gradove, vojsku, sudstvo, pravni sistem (Methodies), finansije, kulturu, umjetnost, literaturu i
mnoge druge atribute narodnosno-državnog razvoja i rasta!?
Mnogo je literature bilo prije Đilasa, a i poslije njega koja pobija njegove nedokazane a i kontradiktorne teze o (ne)postojanju crnogorskog naroda i njegovom srpskom porijeklu. Po akademiku dr. Vojislavu Nikčeviću,
dugogodišnjem univerzitetskom profesoru i članu Dukljanske akademije
nauka i umjetnosti, značajnom montenegrinisti i reformatoru crnogorskog
jezika, te usto i nadaleko poznatom i priznatom teoretičaru etnogeneze,
„one su zasnovane na nepoznavanju dublje dukljanske (zetske) crnogorske
etničke i nacionalne prošlosti i, naročito, etimologija, značenja i porijekla
etnonima Dukljani, Zećani, Crnogorci, s jedne, te Rašana i Srba s druge
strane.
„Bez detaljnog uvida u to, nipošto se ne mogu donositi valjani zaključci o etnogenezi Crnogoraca kao naroda i nacije. Kad bi Đilas dovoljno
bio obaviješten o svijem tim pitanjima, da imenu s/e/rbi ne pridaje etničko
značenje još od vremena „grijeha“ Adama i Eve, ne bi pisao da Crnogorci
ne postoje kao narod i nacija. Protiv takvoga njegova zaključka govori ne
samo Kulišićeva dragocjena studija već i određeni pisani izvori što datiraju
još od sredine X vijeka. Ovom prilikom ukazujem samo na Stefana Zanovića koji već u drugoj polovini XVIII stoljeća verifikuje ne samo postojanje
crnogorskog naroda nego čak i termina crnogorska nacija. To čini u pismu
Savi Petroviću iz Potsdama 7. jula 1766. godine sljedećim riječima: „Vaša
Pravoslavna Svetost dobro znade zašto su Crnogorci od strane evropskih
naroda nazivani varvarima. Samo zato što je to narod častan, sa iskrenim
161
srcem, pa ga smatraju naivnim. Ja mnogo računam na svoju sposobnost da
se kontrolišem i radije ću se zadovoljiti da čitavi ostatak života provedem
kao siromah, i da umrem kao siromah, nego da moje bližnje napadam sa
skrivenom zlobom ili da kaska uz jednu lukavu i laskavu mladež. Ja se
divim obrazovanom svijetu ali poštujem dio moga časnoga naroda. Ja bih
želio da sam bogatiji i da uživam u pomaganju siromaha, svoje braće...
Po ovome moram Vašoj Pravoslavnoj Svetosti reci da sam u Berlinu
čekao Nj. C. Vis. Velikog ruskog kneza Pavla Petrovića, da mu preporučim
zasluge slavne hrabre crnogorske nacije i svoju ličnost. Dokumenata ovakve ili slične sadržine ima još dosta.
Čudno je da Milovan Đilas i mnogobrojni njegovi istomišljenici krajem XX vijeka ne znaju ono što je kristalno jasno bilo Stefanu Zanoviću u
drugoj polovini XVIII stoljeća! Neshvatljivo je kako se ne zapitaše: otkuda
Crnogorci mogu biti „srpskoga“ narodnosnog porijekla u prednemanjićkom periodu, kad pojam s/e/rbi nema etničko već socijalno-staleško značenje i kad Raška nije bila država niti pak njezini stanovnici Rašani formiran
narod, a Dukljani još od sredine IX vijeka imaju nominalno vazalnu i od
1043. godine od Vizantije priznatu nezavisnu kneževinu, odnosno od 1077.
godine i od strane Rima potvrđenu kraljevinu? Isto tako, zašto se ne zapitaše: kako Srbi mogu imati naciju kada su bili turska raja u tečaju novoga
vijeka, a trajno slobodni Crnogorci iz tzv. podlovćenskog dijela svoje države ne mogu biti nacija u tome periodu? Čime se ako ne državom dokazuje
postojanje naroda?
Kad se uzme u obzir da je cjelokupni poslijeratni naučni život iz montenegrine čak sve do dana današnjeg široko utemeljen na Đilasovoj rasističkoj, biogenetskoj ili etnogenetskoj teoriji o tome da Crnogorci vode
podrijeklo iz „srpskog“ naroda, nije nikakvo čudo što su revnosni zastupnici te teorije izvršili kamenovanje Kulišićeve knjige. Svojijem interdisciplinarnim pristupom u obradi samosvjesnosti Crnogoraca kao naroda i nacije,
ona im je zadala smrtne udarce, njihovu poluvjekovnu „naučnu“ građevinu
srušila kao kulu od karata. Očevidno se pokazalo i dokazalo da nije Đilasova teorija nanijela ogromne štete, „zarobila sebe u tuđina“, zakačila naš
ukupni razvitak, svojijem apsurdnim, stupidnijem sadržajem sputala niti
ukrotila svijest. Čovjek čudu ne može da se načudi kako se slijepo i bezrezervno toj teoriji moglo vjerovati, i još uvijek joj se vjeruje, pogotovo kad
se ima na umu da je ona bez ikakve analogije bilo đe na kugli zemaljskoj, u
bilo kojemu drugome narodu. Stoga će biti potrebno uložiti ogromni obrazovni napor da se oslobodimo od njezinijeh pogubnih posljedica, da se izvrši revizija sveukupnijeh znanja iz oblasti montenegrine kako bi se svijest
162
Borislav CIMEŠA
poslijeratnih generacija oslobodila iz vlastitog zatočeništva.“43
Ni 1945. godine, ni kasnije za period od gotovo pola vijeka sve do
svoje smrti 25. aprila 1995. godine, Đilas nije znao ono što su znali mnogi
istoričari davno prije njega. Nikada nije dosegao fundus znanja Đorđa Popovića koji je objavio „Istoriju Crne Gore“ (Beograd 1896), tvrdeći da ona
počinje sa dinastijom Vojislavljević, a da Zeti prethodi država Duklja. On
takođe nikada nije dosegao spoznaju Konstantina Jirečeka (Istorija Srba
I, 153) po kojoj spiskovi srpskih vladara počinju sa Nemanjićima. Činjenica, da je dukljanska dinastija Vojislavljević starija od njih, obesmišljava
Đilasovu tezu o srpskim plemenima kao precima Crnogoraca i crnogorske
nacije. I Stojan Novaković je isticao da se u svim pomenima srpske provenijencije Zeta i Primorje odvajaju od „raških zemalja“.44 Taranovski je
smatrao da početak srpskog državnog razvitka datira od Nemanjića.45 „Sve
do 20. godina 15. vijeka V. Đerić (autor rada O srpskom imenu po zapadnim krajevima našega naroda“, 1900. g.) nije uspio otkriti ni jedan pomen
srpskog imena u Crnoj Gori.46 O Đeriću je pisao kritički Štedimlija u radu
„Hrvatsko i srpsko ime u Crnoj Gori od 9. vijeka do 18. vijeka“.47 Ako
Đilas nije mogao znati za Radojevićev rad iz 1999. godine, mogao je znati
za Novakovićev iz 1876. godine, Taranovskoga iz 1933, Đerićev iz 1900.
i Štedimlijin iz 1940. godine, kao i za radove brojnih drugih autora na ovu
temu. Pa ipak, uprkos spoznajama da srpska plemena nijesu preci Crnogoraca, Đilas se nije na njih obazirao već je prihvatio i dalje propagirao
srpsku asimilatorsku ideju po kojoj Crnogorci proističu iz srpskih plemena.
Komparacijom svih Đilasovih stavova o srpskom porijeklu Crnogoraca, a naročito onoga da je crnogorska nacija proizašla iz srpskih plemena, te
njegovim upoređenjem sa tezom istoga rada „O crnogorskom nacionalnom
pitanju“ prema kojoj se crnogorska nacija formira u kapitalizmu, odnosno
imperijalizmu, što se poriče novom proizvoljnošću da se ona konstituiše
tek u NOR-u ili kako ovaj pisac veli dan danji (to jeste 1.5.1945.), dolazi
se do kulminacione tačke i autorovoj samonegaciji. Dolazi se do besmisla
da srpska plemena u Crnoj Gori kao pretcivilizacijska kategorija postoje i
egzistiraju i u 19. stoljeću i u periodu NOR-a (1941-45), pa čak i prvoga
maja 1945. kako bi zajedno sa Đilasom proslavila prvomajski-Međuna43 Špiro Kulišić. O etnogenezi Crnogoraca, Cetinje 1994.g. 2 izdanje, Predgovor dr.
Vojislava Nikčevića, str. 3-4.
��
Danilo Radojević, Crnogorci na limesu, Podgorica 1999. g. strana 40.
��
Isto.
��
Isto 59.
��
Alma mater croatica, godina IV, broj 10, Zagreb 1940., strane 339-344.
163
rodni praznik rada u ambijentu kojim ovaj neprikosnoveni ideolog Partije
u svemu, te ujedno tumač neporecivih partijskih stavove sebi daje ulogu
plemenskog žreca i poglavice, a svome narodu plemena u agoniji. Marksisti i marksolozi bi na osnovu ovoga donijeli svoj konačni sud da Đilas, kao
njihov idejni istomišljenik, brka pojmove formacija i faza, odnosno mark
sitičku periodizaciju istorije. I ta činjenica potvrđuje koliki je stepen opšte
konfuzije u Đilasovoj „naciologiji“. No, njome se ne okončava lavirint u
kojem on, ratuje sa samim sobom, dokazujući po ko zna koji put, da je Krleža u sukobima na književnoj ljevici tridesetih godina prošlog vijeka bio u
pravu kada je ovog samonegatora svrstao u one koji potvrđuju iz časa u čas
da je glupost kosmička sila.
Đilasov rasizam kao plod njegovog objašnjenja
da su Crnogorci ne samo Srbi nego
najčistiji Srbi
Raspravljanjem o takozvanom drugom argumentu protivnika posebne
crnogorske nacionalnosti, Đilas opisuje sadržaj njihove elaboracije. Prema njemu, njihov „drugi argument je: Crnogorci su Srbi i nema nikakvog
smisla niti treba dozvoliti cijepanje srpstva. I još dalje: Crnogorci ne samo
što su Srbi, nego su najčistiji Srbi, kolijevka srpstva. Kao opravdanje ovog
stanovišta navodi se prošlost Crne Gore, Njegoš, narodna pjesma itd.“48
Prije nego što pređemo na Đilasovo objašnjenje otkuda to Crnogorci kao
najčistiji Srbi, zadržimo se na njegovoj uvertiri u takvu elaboraciju. „U 18.
pa i na početku 19. vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima, Crnogorci – dijelom raja, a dijelom slobodni seljaci... Sasvim je razumljivo da su
kod pravoslavne raje,iste po istorijskim tradicijama postojale i iste težnje
za oslobođenjem i jedinstvom u borbi“, zaključuje on. Pri tome je još jednom negirao sebe tvrdnjom da Crnogorci kao dijelom slobodni u narednoj
rečenici pasusa postaše pravoslavna raja (robovi). Poslije ova samonegacije Đilas prelazi na objašnjenja svojih stavova pa veli, citiram: „Ovđe treba, ukratko, objasniti zbog čega Crnogorce smatraju ’najčistijim’Srbima,
Crnu Goru ’kolijevkom’ srpstva“. Ovu premisu obrazlaže sljedećim svojim
objašnjenjem: „Crna Gora boreći se stoljećima protiv Turaka, bila je, za sve
seljaštvo srpskog porijekla, ognjište slobode, čuvar starih istoriskih (treba
istorijskih – prim. B.C.) tradicija. Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog)
feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Oni su se, nalazeći se zajedno
��
Djilac, Članci 1947, 219.
164
Borislav CIMEŠA
sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju
ulili i sa njom stopili. Kolijevka ustaničke borbe protiv Turaka, na taj način se, u svijesti ugnjetenih narodnih masa pretvarala u kolijevku srpstva;
uporno, čisto, čuvanje tradicija koje su služile kao idejna osnova borbe,
stvaralo je pretstavu o Crnogorcima kao najčistijim Srbima (što su oni u
pogledu tradicija i bili).“49 Đilas je, međutim, imao velikih problema sa
etimologijom. Kao što smo iz ranijeg izlaganja uočili i konstatovali, on
nezna etimološko značenje pojma ser(b)i odnosno ser(v)i koji ima socijalno-staleško-statusno, a ne etničko značenjsko određenje, koje će kasnije
dobiti zbog čega srpska plemena situira u Crnu Goru od prednemanjićke
epohe pa čak u jednom svom fragmentu rada o nacionalnom pitanju sve do
1. maja 1945. godine, pa isto tako nezna ni etimološko pojmovno značenje
riječi tradicija. U etimološkom smislu pojam „tradicija se određuje: (latinski, traditio), predavanje, predanje, s koljena na koljeno usmeno širenje
(priča, pouka, vjerovanja, običaja i slično) vijest, običaj, navika, u pravu:
predaja.“50 Napominjemo da su se Vujaklija i drugi naši odnosno Đilasovi
etimolozi bavili u njegovo doba svojom profesijom pa je on mogao da je
htio saznati etimološko značenje pojmova uz pomoć etimoloških rječnika).
Kao „revolucionar u intelektualnom smislu“, kako je za sebe uobičajevao
da kaže, on prethodni citat nastavlja sljedećim riječima: „ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog
pitanja izvukli (su) zaključak da su Crnogorci ’najčistiji’ Srbi, Crna Gora
’kolijevka’ srpstva“. U trećem, četvrtom i petom redu na strani 222. knjige
Članci, a ujedno i istog ovog svojeg rada, Đilas decidno i nedvosmisleno
konstatuje: „Po plemenskoj tradiciji (tj.porijeklu) Crnogorci se osjećaju, a i
jesu, Srbi (srpska plemena u srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod
Turcima)“. Tako je izjednačavanjem neistovjetnih i različitih pojmova „tradicija“ i „porijeklo“ i nepoznavanja etimologije ovih pojmova samooptužio
sebe za rasizam, jer je ranije bio dokazao da su Crnogorci tradicijom najčistiji Srbi. I ne samo da na taj samo njemu svojestven način, jednačenjem
tradicije i porijekla, Crnogorci u njegovom sistemu zaključivanja postaše
porijeklom najčistiji Srbi, već on pokaza i dokaza koliko zna u stvari nezna
o nacionalnom pitanju s obzirom da se prije toga oko pitanja Crnogoraca
kao najčistijih Srba negatorski kritički odredio prema ljudima koji su identifikovali crnogorstvo kao najčistije srpstvo.
U sljedećoj rečenici Đilas će „jednačiti“ pojmove tradicija i porijeklo pa
zaključuje: „Gledajući stvar tako, kroz istoriski (treba istorijski – prim. B.C.)
��
Članci, strana 219.
��
Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Beograd 1972, strana 962.
165
razvitak sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju
nečim posebnim (ne osporavajući da su Srbi po tradiciji, po porijeklu)“.
Rekapitulacijom citiranog saznajemo, da Đilas kritikuje ljude za isto
ono što on, preuzimajući od njih, ponavlja. Pri tome se bavi porijeklom nacije što „marksizam“ oštro osuđuje. Tijem Đilas kao „marksista“ još jednom
dolazi u koliziju sa marksizmom. Baveći se porijeklom crnogorske nacije
i Crnogoraca kao i nepoznavanjem etimologije, te jednačenjem pojmova
tradicija i porijeklo, samooptužio je sebe za rasizam i vajsmanizam, identifikujući Crnogorce kao najčistije Srbe. I to je upravo radio u namjeri dokazivanja da Crnogorci nijesu najčistiji Srbi. Tako je ponovo došao u koliziju
i sa svojim „učenjem“ i uopšte marksizmom, ujedno i s naukom, prema
kojima nema čistih, a kamo li, najčistijih nacija, odnosno narodnosno-nacionalnih entiteta. Narodi i nacije uglavnom nastaju miješanjem različitih
plemenskih i etničkih elemenata, pri čemu su neki etnički homogeniji u višem ili manjem stepenu, što je rezultat njihove etnogeneze (istoriogeneze),
a ne đilasovski unaprijed zadate etnogenetike. Njihove etnosimbioze kao
sinteze ne poznaju đilasovsku metodologiju prema kojoj iz srpskih plemena, iz srpskog naroda, iz srpske nacije, iz najčistijih Srba nastaju Crnogorci
kao crnogorska nacija i nešto posebno. Otuda se postavlja pitanje, otkuda
Srbima, kao viševjekovnoj turskoj raji (robovima) kakvim ih identifikuje
i sam Đilas, rasna srpska čistota, kada nauka govori suprotno. Pogotovo
zato, što je utvrdila za vrijeme srpskog rajetinstva pod Turcima ius primus
nacti, strandžanje i snohačestvo kao razlog njihove rasne nečistote.
Fenomenom masovnog incesta u Srba bavio se Đilasov idejni prethodnik, socijalista Pera Todorović u 19. vijeku, ali i drugi. Svi su oni ponudili
dokaze koji obaraju Đilasovu konstrukciju o rasnoj čistoti viševjekovno
pokorenih Srba.
Nelogičnost i paradoksalnost Đilasove proizvoljnosti o srpskom porijeklu Crnogoraca i o njima kao najčistijim Srbima ogleda se u nizu nepobitnih činjenica. Pored već pomenutog snahočestva, zakona Ius primus
nocti i incesta, ogleda se i u lapotu (oceubijstvu), rasprostanjenom običaju
u mnogim djelovima Srbije, a naročito u istorijskom faktu, da su Srbi bili
vjekovni podložnici (robovi) Vizantije i gotovo pet vjekova Turske. Zbog
toga je apsurdna njegova tvrdnja da su upravo vjekovni slobodni Crnogorci
ne samo potomci vjekovima porobljenih Srba, nego i čisti i najčistiji Srbi.
Takvom zamjenom teza, u Đilasovoj dioptriji, sloboda je nečistija od ropstva, a Crnogorci kao slobodan narod od vjekovno pokorenih Srba. U stvari, crnogorska sloboda je najčistiji oblik vjekovnog srpskog podložništva
(ropstva). Takvom opcijom crnogorska sloboda je moguća samo u okviru
166
Borislav CIMEŠA
srpskog ropstva. Kao što se iz naprijed rečenog vidi, Srbi, u svojem razvoju
ni istorijski, ni etnički, nijesu čisti u đilasovskom smislu riječi. Kad je tako,
onda je nemoguće da od njih potiče najčistiji narod njihova porijekla i pripadnosti. Za razliku od Srba kod kojih nije bilo kroz povijesnicu izričitog
zakonskog ili čvrstog etničkog ili običajnog normativa i istorijskog standarda koji bi sankcionisao etničko-rasnu čistotu, kod Crnogoraca je u formi
zakona, etičkih normi i običaja bilo onemogućeno rodoskrvnuće, odnosno
incestouznost i na nivou daljih rođaka. Po kanonu Crnogorske pravoslavne
crkve, starom vjekovima, nijesu smjeli stupati u brak rođaci po muškoj liniji do 7 stepena (pasa) i po ženskoj do četvrtog.51 Kroz viševjekovnu istoriju nije se mogao naći Crnogorac, nasuprot Srba, koji ne poznaje najmanje
deset pasova svojih predaka po očevoj ili majčinoj liniji.52 Takav običaj i
istorijsko pamćenje u Srba ne postoji iz već rečenih razloga. Antropološki
Crnogorci čine i predstavljaju rijedak i osoben tip, različit od Srba, u najširim razmjerima imaju najviši prosječni rast u Evropi. Liče isključivo sami
sebi, kako tvrdi poznati antropolog Pulianos. Za Živojina Perića, Crnogorci
pripadaju najoriginalniji narodima Evrope.53 Poznati jevrejski naučnik i
pisac Ber Borohov razmatrajući antropološke i etničke karakteristike drži
Crnogorce za autohtone, posve originalne, bez analogija, sazdane na vlastitoj snazi, te uz sve to atipične među ne samo susjedima ili evro-kontinentalnim enticitetima, već i u svjetskoj porodici naroda. Ove svoje sudove o
crnogorskom narodu Borohov je saopštio 1916. godine.54
Đilasova dvostrukost crnogorskog naroda – nacije
i formula komunističkog srpstva
Još za najranijeg perioda svoje publicističke i političke angažovanosti
M. Đilas je zagovarao stav velikosrpske asimilacione propagande da su
Crnogorci Srbi, a Crna Gora srpska država. Tome stavu ostao je dosljedan u
svojim nedosljednosti. To je, zaista, jedina dosljednost u njegovoj potpunoj
nedosljednosti. I kao zvanični aparatičik i ideolog KPJ i FNR Jugoslavije zastupao je ovaj nenaučni i iskonstruisani, po svojoj biti, neistinit stav.
Stavom o Crnogorcima kao Srbima uveo je u zvaničnu Jugoslovensku komunističku teoriju i praksu kanon o nacionalnoj dvostrukosti Crnogoraca.
Crnogorci su tako, oficijelno, po njegovom konstruktu, postali dvostruka
��
Milivoje Matović, O rasnoj teoriji Crnogoraca, Zeta, broj 16, 27.4.1941.g. strana 2.
��
M. Matović, isto.
��
Crna Gora u Jugoslovenskoj federaciji, Ekonomist Zagreb, 7-9, 1940. godine.
��
Sorrialismus und Zlenismus, Wien 1932, Seitte 223.
167
nacija – narod. Postali su uz to što jestu, uz to što su Crnogorci, i Srbi čisti
Srbi. Tako su došli u situaciju da ih ima i nema, a njihov neporecivi identitet stalno je dovođen u pitanje. U hijerarhiji njihove dvostrukosti (Njegoš
veli „za dvostrukost ni mislit ne treba“), Crnogorci su na nižem stupnju od
Srba. Oni su, po Đilasu, Srbi porijeklom, čisti Srbi, najčistiji Srbi, izdanak
srpstva, „Cvet srpstva“. Crnogorci su varijetet i regionalizam u srpstvu.
Tako ih je Đilas u ime jugo-komunističkog bratstva i jedinstva idejno-politički, ideološki zvanično pretvorio u srpske podanike što na duži rok vodi
njihovom nestanku.
U poglavlju „Đilasov pogled na crnogorsku naciju“ svoje knjige
objavljene pod naslovom „Đilasovi odgovori“ Momčilo Cemović piše da:
„Nije mali broj Crnogoraca koji osuđuje Đilasa da je „izdao crnogorsku naciju“. U vezi s tim M. Đorgović je Đilasa pitao:
„Vi se deklarišete kao Srbin, a ranije vas je ’bio glas’ da ste otac crnogorske nacije?“
Đilas: „Osećam se Srbinom iz Crne Gore. Podvlačim ovo iz Crne Gore
radi nekakve lokalne razlike od Srba u Srbiji. Jeste, vladalo je predubeđenje da sam ja tvorac crnogorske nacije, ako neko može da stvori naciju.
Poslije rata izbilo je pitanje da li su Crnogorci nacija ili nisu, i to prvo kod
naših saveznika. Mi smo u Narodnom frontu imali vrlo ugledne ljude koji
su bili pristalice bezuslovnog ujedinjenja sa Srbijom, takozvane ’bjelaše’,
a imali smo i onih koji su bili za federalizam sa Srbijom ili za odvajanje u
posebnu celinu – takozvane ’zelenaše’, ’Zelenaši’ su se isto osećali Srbima,
ali nisu imali nikakve potrebe da to naglašavaju. Njihovim federalističkoseparatističkim koncepcijama odgovaralo je naglašavanje nacije, što kod
’bjelaša’ nije bio slučaj. Većina tog čestitog sveta ’bjelaša’ i ’zelenaša’, u
Crnoj Gori se zbližila sa komunistima u toku rata. Neki su postali članovi
Partije. ’Bjelaši’ nisu bili protiv federalne republike, ali su bili protiv da se
naglašava crnogorska nacija. O tome sam kao ministar za Crnu Goru, razgovarao sa Titom i rekao mu: Crnogorci jesu Srbi. – Odgovorio je: ’Dobro,
ali sada treba republika’. Ta formula je partijski zadovoljavala sva strujanja
koja su postojala u Partiji!.55
Tako je Đilas „darivao“ Crnogorcima naciju utemeljujući njihovu
nacionalnu dvostrukost i definišući formulu crnogorskog srpstva. Po toj
formuli, Crnogorci su narodnosno-nacionalno Srbi. A, državno Crnogorci.
Prvim dijelom ovog njegovog ključa da su Crnogorci Srbi, zadovoljeni su
bjelaši (crnogorski „Srbi“), a drugim dijelom da Crnogorci imaju državnost
��
M. Cemović „Djilasovi odgovori“, Beograd, 90-92; Momčilo Djorgović, Djilas
vernik i jeretik, „Amarijus“ Beograd 1989, str. 123-124.
168
Borislav CIMEŠA
u Jugoslaviji (Republiku, federalnu jedinicu), zadovoljavaju se „Zelenaši“,
crnogorski patriote, neporecivi narodnosno-nacionalni Crnogorci. Ovaj
svojevrsni kontrapunkt, crnogorska udvojenost služila je i do danas služi,
za unutrašnje crnogorsko nejedinstvo, neslogu, nehomogenizaciju, podjele
vječite sukobe i udvajanje.
KPJ odnosno vladajući aparat po načelu „Devide et impera“ uvijek je
ovu dvojnost koristio do današnjih dana da manipuliše crnogorskom nacijom koja je tako bila „vječno“ mlađa od srpske. Tijem je u ime ravnopravnosti jugoslovenskih naroda i narodnosti, falsifikujući istoriju, Đilas uveo
nacionalnu neravnopravnost u FNR Jugoslaviji. Crnogorci su zahvaljujući
ovom ključu komunističkog srpstva bili i do danas ostali diskriminisani od
Srba, ali i od komunističke vlasti. Umjesto narodnog oslobođenja i pune
nacionalne slobode i emancipacije bili su „vječita“ žrtva srpskog-velikosrpskog imperijalizma, šovinizma i nacionalizma.
Komunističkim srpstvom M. Đilas se definitivno potvrdio kao temeljni negator crnogorskog nacionalnog identiteta vodeći ga dugoročno u asimilaciju i nestanak.
Suština komunističkog srpstva ogledala se u tome da Crnogorci jesu
i treba da ostanu sredstvo u funkciji vlasti i objekat vladanja s njima i nad
njima, a ne subjekat vlastite istorije.
Na pitanje M. Đorgovića „Zar mislite da Crnogorci nemaju nacionalne
osobenosti“, Đilas je odgovorio: „Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta. Ali je činjenica da su Crnogorci imali
nekakvu posebnost koja se kasnije, sa vladikama početkom XVIII veka, razvija u pravu državu. Dokaz te nekakve posebnosti mentaliteta i jeste što se
u političkoj borbi formira država: sve je to ostalo u crnogorskoj svesti kao
istorisko pamćenje koje nije iščezlo. A etnički se može govoriti samo o lokalitetu koji imate u svim nacijama. Kao, recimo, u Srbiji, Šumadija se razliku od
Mačve, a da ne govorimo o Nišu, Leskovcu ili istočnoj Srbiji... Ideja srpstva u
XVIII veku najjača je u Crnoj Gori, a u Srbiji u XIX veku.56 Đilas je dodao:
„Za vreme rata sam primetio da naše naglašavanje crnogorstva koristi
četničkom pokretu, jačalo ga je na liniji nerazbijanja srpstva“.57
Poznat po svojem nepoznavanju i krivotvorenju nepobitnih istorijskih
fakata Đilas je ustvrdio:
„Ideja o Crnogorcima kao posebnoj naciji prvi put se javila u prvom
svjetskom ratu, kao pokušaj da se dubljim – nacionalnim razlozima opravdava održavanje dinastije Petrovića i posebne crnogorske države. Ponikla
��
M. Cemović, c.d. 92; M. Djolgović, c.d. 123-124.
��
Isto.
169
u kamarili, teza o Crnogorcima kao posebnoj naciji javlja se i jača kasnije,
poslije ujedinjenja sa Srbijom 1918. godine – izraz negodovanja narodnih,
seljačkih masa s novim stanjem. Prihvatili su je kasnije i komunisti, radi
slabljenja hegemonije Beograda i vezivanja za neugašenu tradiciju crnogorske državnosti. I oni su, dakako, praktične potrebe i svoje posebne interese
pravdali idealnim – u konkretnom slučaju takozvanim naučnim dokazima,
koji su tada izgledali utoliko pouzdaniji što su mogli da se smjeste u kalupe
Staljinovih – i ne samo njegovih, teorija o nacijama kao isključivom proizvodu kapitalizma, mada se ne može sporiti da ovaj konačno daje etničkim
i teritorijalno povezanim grupama državni nacionalni oblik. Prihvativši tezu
da je nacija proizvod kapitalizma, kao da nije samoj sebi ničim prethodila,
nije bilo teško od Crnogoraca napraviti naciju, budući se kapitalizam kod
njih razvijao i kasnije i sporije nego u Srbiji, a negodovanje zbog centralizma
i hegemonizma i još gorih zala dobijalo crnogorski oblik – drukčije nije ni
moglo biti s obzirom na razlike u mentalitetu, u socijalnoj strukturi i državnoj tradiciji. Baš sam ja, ponajprije pozvan svojim položajem u oblasti ideja i
vlasti, izvršio neodrživa teoretska obrazlaganja crnogorske nacije. Ali ni tada
nijesam mislio da Crnogorci nijesu Srbi – varijetet srpske narodnosti, kao što
i danas mislim da je još opravdana njihova administrativna posebnost.“58
Ovim iscrpnim elaboracijama M. Đilas je priznao da je komunističko
srpstvo priznalo Crnogorcima nacionalnost, odnosno naciju ali polovičnu
kao srpsko-crnogorsku, dvojnu i udvojenu (Crnogorci su regionalizam u
Srpstvu „A Crna Gora oblast kao Šumadija ili Mačva). I dalje, da je crnogorska nacionalna egzistencija moguća samo u sklopu (komunističkogdvojnog) srpstva. Bio je to svojevrsni kompromis komunističkog voluntasa
sa predratnim jugoslovenstvom. Jugoslavija je ratom i revolucijom očuvana, samo je promijenjena vlast, a federalizam republika, pokrajina i naroda
i narodnosti uveden kao promjena, a u crnogorskom slučaju zamka na liniji
manipulacije Crnogorcima!
Uz sve to Đilas je priznao da su Crnogorci nascionalno priznati i „obnovljeni“ iz praktičnih razloga KPJ i komunističkog sistema vlasti, a ne
zato što su samosvojan i autohton, autentičan državotvorni narod koji je
svoje istorijsko postojanje stalno potvrđivao borbom za slobodu i velikim
krvavim učinkom u toj borbi.
Đilas je sebe bio proglasio ocem crnogorske nacije koja, u stvari po
njemu, ne postoji sem kao srpski varijetet, te da je on dao neodrživa teorijska obrazlaganja „nepostojećih“ Crnogoraca.
��
M. Djilas, Njegoš pjesnik, vladar, vladika, „Zodne“ i autor, 1988.g. str. 522-524.
Borislav CIMEŠA
170
Đilasovo srbiziranje Njegoša
Moderni 19. vjekovni crnogorski nacionalitet relacijama pjesništva i
jezika s pravom i njihova značaja za duhovnost Crnogoraca kao naroda i
nacije duboko je vezan za Njegoša. Istražujući te veze i odnose znameniti
crnogorski naciolog, akademik dr. D. Radojević ističe:
„Za usamljenu crnogorsku borbu M. Đilas je zapisao da treba „pojmiti
tragičnu nemoć, ali i neminovnost Crne Gore da obnavlja razoreno srpsko
carstvo“ (M. Đilas: Njegoš, pjesnik, vladar, vladika, Beograd-Ljubljana,
1988). Đilas neke teze iskazuje u obliku paradoksa, pa je to učinio i ovom
prilikom, komentarišući stav jednoga dijela autora, da Crna Gora ima, kroz
istoriju, ulogu vojnog logora za očuvanje tzv. srpstva; liniju takvoga tretmana Crne Gore naročito jasno možemo pratiti od pojave Sima Milutinovića Sarajlije. Tekst Jakova Ignjatovića „Slava crnogorstva“ (Sloga, Novi
Sad, 1862), koji je inspirisan crnogorsko-turskim ratom iz 1862.godine,
imao je uticaj na održavanje pomenutoga nametnutog stava o „smislu“ crnogorske borbe. Međutim, ta je borba stvarno imala jedini cilj – očuvanje
vlastite slobode, a njeno tumačenje koje nalazimo kod Ignjatovića, sadrži
se i u navedenome tekstu M. Đilasa, koji je upotrijebio i riječ neminovnost
da bi potvrdio pomenutu ulogu Crne Gore u oslobodilačkoj borbi.“59
Ističući Njegošev oblik idealizacije lika Miloša Obilića, dr. Radojević
kaže da je „Milovan Đilas pokazao da nije proučavao taj problem, već da
je preuzeo legendu o starosti toga kulta kod Crnogoraca, pa nakon što je
naveo mistifikaciju da je Sima Milutinović Sarajlija, na putu od Kotora za
Cetinje, napisao u pastirskoj kolibi Tragediju Obilić, zaključio: „Nimalo
slučajno mu se taj motiv naturio baš u Crnoj Gori, tlu oblićevskog kulta“
(M. Đ., op.cit., 55). Međutim, Sarajlija je došao u Cetinje s pripremljenom
koncepcijom za dramu Tragedija Obilića, kao glavnim agitacionim sredstvom, da bi djelovao među Crnogorcima.“60 Dr. Radojević dalje navodi:
„Da bi pokazao kako Njegoš daje istorijske činjenice u svome pjesničkom
djelu, Milovan Đilas koristi paradoks, pa kaže da je Njegoševo „znanje
nacionalne istorije (je) jasno i iscrpno. Dakako, to su polulegende – naučna
istorija se tek začinjala, ali on ih zna i duboko poima kao istine i realnosti.“61
Pojavu studije Isidore Sekulić „Njegošu knjiga duboke odanosti“ Đilas je propratio kritikom pod naslovom „Legenda o Njegošu“, iako je i sam
prihvatao nekritički legende. Štampanje knjige završeno je već 29.3.1952.
godine Đilas se nije mirio sa činjenicom da iko drugi po njega ima monopol
��
Dr. D. Radojević, Članci o Njegošu, Podgorica 2011. str. 127.
��
Isto, 132.
��
Isto, 129.
171
nad Njegošem. Lično je progonio Isidoru Sekulić. O tome dr. Radojević
piše autentično reprodukujući svoj dijalog sa poznatom književnicom:
„Napisala sam bila drugu knjigu o Njegošu, ali sam je posle Đilasovog
napada bacila u peć.
- Pogriješili ste, jer je sve efemerno, pa i Đilasova uloga.
- Da, ali sam se ja bila prepala da me ne uhapse. Ubeđena sam da je
hteo da me uhapsi. To je bio direktan napad policije na mene. Bila sam pripremila sve da se obesim ako dođu da me hapse. Ja, ako imam metafizička
gledišta, ne izlazim na ulicu da ih iznosim i propovedam. Do tih gledišta
sam došla učeći. Pre rata sam stalno čitala dva časopisa čisto filozofska, jedan engleski, a drugi francuski. I danas čitam engleski, za francuski nemam
para. Tako ja svakog mesec aprogutam jedan časopis čiste filozofije, sem
ostalog. Ispalo je da je ne smem imati drukčije mišljenje.
- Mislim da niko nije pomišljao o vašem hapšenju, a što se tiče kritike
vaših stavova, to je samo drugo mišljenje.“62
Baveći se Đilasovim odnosom prema Njegošu dr. Radojević konstatuje:
„Prihvatanje činjenice, nakon Drugoga svjetskog rata, o posebnosti
crnogorske nacije, potajno su osuđivali nosioci (srpske) velikodržavne
ideje, i za to su označavali kao „krivca“ M. Đilasa. Tako krupni akt u životu jednoga naroda, svođen je na odluku jedne ličnosti, da bi osuda bila
prihvatljivija i „logičnija“, a i da nijesu potrebna dublja istraživanja toga
pitanja (istorijska, kulturološka, lingvistička i dr.). odstupivši od svojih
stavova o crnogorskoj naciji, Đilas je koristio, kao i mnogi drugi, Njegoševo pjesničko djelo za „dokazni“ postupak, uzimajući iz njega samo ono
što odgovara toj tezi. Na taj način on se oslanjao na Njegošev autoritet,
da bi vlastiti izmijenjeni stav lakše opravdao i opet obezbijedio poziciju
primarnoga autoriteta u tom pitanju. Đilasovo odvajanje Njegoša od crnogorskoga narodnog bića, u suprotnosti je sa velikim dijelom radova o
njegovoj poeziji.“63
Dr. Radojević zaključuje: „Knjiga Milovana Đilasa Njegoš, pjesnik,
vladar, vladika (1988) zasnovana je na jednome broju spornih stavova kojima on želi da negira crnogorsko narodno biće. On svoje sudove (često)
daje u formi paradoksa, kao što je konstrukcija da Crnogorci nijesu mislili
da „stvore“ državu, da je nijesu imali, pa da nijesu imali šta da čuvaju. Na
istome mjestu Đilas kaže da se u Srbiji radilo „da li će srpstvo uskrsnuti kao
država“, a u Crnoj Gori – da li će opstati „srpstvo“. U sljedećem paradoksu
Đilas govori da treba „pojmiti tragičnu nemoć, ali i neminovnost (!) Crne
��
Isto 142.
��
Isto, 153.
172
Borislav CIMEŠA
Gore da obnavlja razoreno srpsko carstvo“, što je u potpunosti u duhu srpske mitizirane svijesti, koju on po ustaljenom metodu prenosi na Crnogorce. Dovodeći u vezu Njegoševo pjesničko djelo sa pomenutom „neminovnošću“, on ponavlja dio starih apriornih tvrdnja da se u Njegoševu slučaju
radi o pjesniku „srpske kosmičke nesreće“. Đilas je u svojoj knjizi ostavio
neobjašnjeno značenje sintagme kosmička nesreća. Na taj način je Njegoševa poezija svođena na retoričke djelove u kosovskoj (srpskoj-feudalnoj)
„tragici“ i na srpske unitarne koncepcije.“64
Ova Đilasova knjiga poslužila mu je za školski poligon posrbe Crnogoraca i Njegoša. Bez argumenata, u skladu sa svojim izmišljanjima Đilas
je zapisao da su „Crnogorci za Njegoša najsrpskiji Srbi“, „ideja srpstva“,
„srpski kameni krš“.65 Tezom da za Njegoša Crnogorci nijesu bili srčika
srpstva zapao je u koliziju sa svojim već izrečenim tumačenjima u stvari
proizvoljnim stavovima o Njegošu. Ako nijesu srčika, jesu ideja dodavao
je Đilas kontradikcijom negirajući sebe pošto nacija jeste ili nije. Nacija je
fakat, a ne ideja. „Crna Gora je ideja srpske slobode“, a Crnogorci varijetet srpskog plemena dopisivao je on dalje. Krunu njegovih falsifikata čini
ničim potkrijepljena konstrukcija „Izučavanje Njegoša može svakog nepristrasnog uvjeriti u nepostojanje posebne crnogorske nacije.“66 Nešto dalje,
tvrdio je, da je Njegošu prema Srbiji Crna Gora bila „cijela i radna sestra“.
Iskonstruisao je tezu o Crnogorcima i Srbima kao jednom narodu, zemlji i
državi, „različitih načina borbe i izražavanja iste suštine“.
Ustanovio je i nacionalno stepenovanje. U tom stepenovanju ide se od
nižih ka višim nivoima. Na nižemu je crnogorstvo kao niži i lokalni pojam,
a na znatno višem njemu nadređeno integralno srpstvo.67 Ono ne može biti
drugo po nadnarodni, sveopšti pojam i vrijednost.
Ovakva đilasovska zloupotreba Njegoša imala je samo jedan jedini
cilj: Poništiti Crnogorce pomoću samih Crnogoraca! poništiti Crnogorce
preko Njegoša njihovog najvećeg autoriteta dovođenjem u kontradikciju
i sukob njegoševski narod sa njegovim najvećim pjesničkim i filosofskim
genijem.
��
Isto, 154.
��
Djilas, Njegoš pjesnik, vladar, vladika (I-vo izdanje Beograd, 1988), 522-526.
��
Isto.
��
Isto.
173
Đilasov velikosrpski panslavizam
„Dvije stvari nikad niko nije uspio u Crnoj Gori: da crnogorski narod
odvoji od Srbije i od Rusije. Ko god je to probao u prošlosti, slomio je vrat
i narod ga je odbacio... Osvrnuću se opširnije na prošle pokušaje da se Crna
Gora odvoji od Srbije i Rusije. Kralj Nikola je pokušavao da podvoji Crnogorce i Srbijance, a događalo se da se povremeno udaljavao i od Rusije.
Naš narod zbog tog odvajanja od Srbije....... nije htio da ga ponovo primi“
apostrofira Đilas u radu „U ime budućnosti crnogorskog naroda“.68
U samo tri-četiri rečenice Đilas je iskazao isto toliko ili još više neistina. Nije smisao crnogorske istorije bio da se odvaja od Srbije i Rusije
jer je postojala prije njih i kada ove dvije nije ni bilo. Nije se Crna Gora u
vlastitoj istoriji svezala sa Rusijom i Srbijom i borila za njih i za takav đilasovski zamišljen „savez“, već se borila za svoju slobodu i samoodržanje.
U tom smislu i za principe univerzalne slobode i pravde. Nije kralj Nikola
podvajao Crnogorce i Srbijance kako to Đilas tumači. Po Đilasu trebao je
da ih ne podvaja jer su, kako on veli jedan srpski narod. Nije se kralj Nikola
udaljavao od Rusije, nego Rusija od njega svojim opredjeljenjem od 1903.
g. za srpsku politiku dinastije Karađorđević, etc.etc.
Đilas je isticao i hipertrofisao slovensko-panslavistički duh kao ideju
prošlosti, ideju 19. vijeka. U tom pravcu Crnogorcima i Crnoj Gori nametnuo je dvojni paternalizam, Srbije i Rusije. Crna Gora i Crnogorci, zahvaljujući Njegoševoj ideologiji, postali su jedina zemlja i narod sa „dvije
majke“ Rusijom i Srbijom. Tako je on pao na pozicije srednjevjekovnog
pravoslavnog fundamentalizma trećerimske i četvrtorimske antizapadne
orjentacije koja je slovenske narode i nacije zauvijek situirala u svoj jedini rezervat sljedbenika vizantijskog apsolutizma. Simbol III-ćeg Rima je
Moskva, a centar IV-og Beograd. Crna Gora treba otuda da sluša stariju
braću Moskvu i Beograd, da im se stalno povinuje. Đilasovo osloboditeljstvo postalo je tako crnogorski slovenski kolonijalizam. Međutim, nije po
njemu, Rusija vjekovima širila duh slovenske solidarnosti i bratstva. Ona
je to uradila tek od Oktobarske revolucije od 1917.g. Tada je, kako veli on,
postala slovenski oslonac. Kolika je ova Đilasova „emancipatorska“ ideja
vidi se iz samo njenog sadržaja. Đilas emancipatorski put svake slovenske
nacije ne vidi u njoj samoj, već u osloncu na drugog, na Staljinov SSSR.
„Mi Crnogorci znamo naš put.“69 Ovaj testament iz 1947. završava
komunističkom zakletvom da je taj put, „Put pod vodstvom druga Tita i
��
Isti, Članci 1948, 246.
��
Isto, 253.
Borislav CIMEŠA
174
KPJ. A taj je bratstvo i jedinstvo naroda Jugoslavije.... bratstvo sa SSSR....
bratstvo sa slovenskim zemljama.“70 Iako narodi ne mogu biti braća i nijesu braća Đilas ih pretvara u braću. Ovim završnim dijelom zakletve on
je odredio zauvijek put u budućnost Crne Gore. Međutim, Đilas nebi bio
Đilas kad nebi pogazio svoje zakletve. Nakon pada Berlinskog zida 1989.g.
i konačnog završetka II-og svjetskog rata i njegovih posljedica tekst ovog
testamenta je izmijenio u skladu sa svojim već realizovanom ideološkom
konverzijom od titoiste do antitoiste, od staljiniste do antistaljiniste, od sovjetofila do rusofila, jer više nije bilo ni Staljina, ni Tita, ni KPJ, Ni SSSR,
ni FNR Jugoslavije. Ostao je samo Đilas sa svojim sveslovenstvom i pravoslavnim fundamentalizmom.
Đilas i istorija
Da je Đilas koji je osuđivao komunistički revizionizam, revizionista
istorije i njen krivotvoritelj pokazao je i dr. D. Radojević. On ukazuje:
„O Njegoševu poznavanju nacionalne istorije M. Đilas iznosi kontradiktorne tvrdnje – da je ono „jasno i iscrpno“. Ali, u produžetku on odstupa
od te kvalifikacije Njegoševa znanja istorije, i naknadno ga formuliše, da
su to „polulegende – naučna istorija se tek začinjala“. Ipak, Đilas prihvata stari (antinaučni) kliše, da crnogorska istorija počinje tek od kraja 17.
vijeka, od dolaska Danila Petrovića na mitropolitsku stolicu, što znači da
on prihvata velikosrpski asimilacioni metod odstranjivanja iz crnogorske
istorije dukljansko-zetskoga perioda. Takav odnos je razvijen i poslije Drugoga svjetskog rata.“71
Ovaj svoj eksplikat dr. D. Radojević dopunjuje:
„M. Đilas publicistički pristupa značajnim temama, bez širega istraživanja, pa se zato lako odlučuje za zaključke koji se zasnivaju na političkim
stavovima. Pišući o Sarajlijinom boravku od neđelju dana, u napuštenoj
kolibi na padini Lovćena, pri ilegalnom ulasku u Crnu Goru, Đilas prihvata
legendu da je u toj kolibi napisao Tragediju Obilić. Proučavajući taj detalj,
Nikola Banašević, u tekstu „Kada je igde napisan Obilić S. Milutinovića“,
dolazi do zaključka da je Milutinović, boraveći u Kotoru 23 dana, đe je zapisao i 18 epskih pjesama, nastavio da piše pomenutu tragediju koju je bio
započeo u Trstu. Đilas dalje zaključuje da Sarajlija nije slučajno izabrao
taj motiv, jer je Crne Gora „tlo Obilićevog kulta“. Međutim, kult Obilića u
��
Isto.
��
Dr. D.Radojević, Članci o Njegošu, 157.
175
Crnoj gori se ukorijenio docnije.“....72
U obimnoj knjizi o Njegošu dotiče se M. Đilas u vladike Petra I Petrovića – Njegoša.
„On tvrdi da je Petar I, osim ideje Boga, imao samo još „srpstvo“ kao
ideju. Taj apriorni sud Đilas nije mogao potkrijepiti nijednom činjenicom
iz mitropolitove korespondencije, poslanica, pjesama (za koje je utvrđeno
njegovo autorstvo) i dr. Pojam „srpstvo“, koji je novijeg porijekla, unio je
u crnogorski administrativni jezik, u nekoliko pisama, Simeon Milutinović Sarajlija, dok je boravio, ne slučajno, kao pisar kod Petra Prvoga, od
25.9.1827. godine. Sarajlija je to činio kao agent pravoslavnoga intelektualnog kruga iz Austrije. Tako u pismu od 18.3.1828., upućenom mitropolitu
Petru I, u kojem predlaže da tajno pođe kod srpskog kneza Miloša Obrenovića – Milutinović šest puta pominje „srpstvo“: dika srbstva,obštinu srbin
stva, njegova srbinstva, priličnije srbinstvu, obštesrbske narodnosti radi,73
uslugama u srbinstvu. Sarajlija direktno učvršćuje Petra Prvog Petrovića
Njegoša u ‘srbništvo’“.74 Sarajlija zaključuje „Ovjekovječite, vladika sveti, dvojnim uslugama u srbništvu svoje ime“.75 D. Radojević zaključuje:
„Nasuprot tvrdnji M. Đilasa da je Petru Prvom bila primarna ideja tzv.
„srpstvo“, on je svoju višestruku darovitost i izuzetnu volju posvećivao
interesima crnogorskog naroda, štiteći njegov identitet, ugled i slobodu.“76
Značajno je navesti mitropolitov protest ruskoj vladi, upućen preko konzula J. Gagića, 5. III 1826: „... mene je udivitelno što ova tisuća cekinah ne
ide pravo cernogorskomu, nego slavenoserbskomu narodu“.77
U radu „O nacionalnoj istoriji kao vaspitnom predmetu“ koji je kritički osvrt na knjigu „Stvaranje crnogorske države i razvoj crnogorske nacionalnosti“, autora Jagoša Jovanovića objavljenoj na Cetinju 1948.godine
Đilas ideologizira i sa ideoloških, a ne naučnih pozicija upućuje piscu teške
prijekore. Đilas upozorava da „svaki rad na nacionalnoj istoriji kao i u bilo
kojoj oblasti treba da se odvija na osnovu dijalektičkog materijalizma, to
jest – na osnovi ideologije internacionalne radničke klase, odnosno naše
Komunističke partije Jugoslavije (Naša Partija se u oblasti ideologije služi
��
Isto.
��
Isto, 155.
��
Isto, 156.
��
Isto.
��
Isto.
��
J. Milović, Petar Prvi Petrović Njegoš, Pisma i druga dokumenta 1821-1830. Titograd
1988, knj. 2., str. 168; Dr. D. Radojević, c.d. 156.
176
Borislav CIMEŠA
skoro isključivo vaspitnim mjerama...)“.78 Dalje, „Svaki rad na nacionalnoj istoriji mora se rukovoditi principom konkretne primjene istorijskog
materijalizma.“79 To je značilo da se istorija vidi isključivo kao klasna i
kao istorija klasa i borbe eksploatisanih protiv eksploatatora. Osnov za ovu
tvrdnju Đilas je jednostrano i nekritički preuzeo iz teorije marksizma da
je „Sva istorija, istorija klasnih borbi“. Vrhunac Đilasove jednostranosti
je njegov kritički fundament da „svaka nacionalna istorija kao vaspitni
predmet mora biti istovremeno istorija svih naroda Jugoslavije“80 kao da
je Jugoslavija postojala prije 1918. godine. Tijem Đilas želi da istorijsku
nauku preusmjeri sa njenog nacionalnog na zajednički nadnacionalni i internacionalni smjer, kako bi dokazao internacionalnost proletarijata koji se
zasniva i dovršava u „apstraktnom internacionalizmu“ po paroli „radnici
nemaju domovine“. Đilas tako hoće da svojom ideološkom arbitražom i
projekcijom projektuje proletarijat i međunarodni proletarijat u crnogorski
srednji vijek u kojem nije ni moglo biti proletarijata.
Za Đilasa ne važi univerzalno pravilo da istorijski roman ne smije da
mijenja istoriju, nepobitna istorijska fakta. U svojem romanu „Crna Gora“
Đilas ne samo da mijenja fakta; istoriju već ih grubo falsifikuje. Ističe, kako
učesnici mojkovačke bitke klicahu srpstvu.81 Demantovao ga je učesnik te
bitke i eminentni vojni istoričar, oficir Ljubo Poleksić dokazom da je poklič
učesnika bitke bio „Ajd naprijed ko je Crnogorac!“ Poleksić je ovaj svoj
tekst objavio pod naslovom „Borbe na Mojkovcu 7. januara 1916.godine“
u Božićnjem, prvom broju nikšićke „Slobodne misli“ iz 1939.godine.
Čitav roman obiluje Đilasovim izlivima srpstva i posrbljavanjem Crnogoraca. Tako on kroz svoje književne likove ističe „ko vojnik danas nije,
ni Srbin nije“,82 iz čega proizilazi njegova tendenciozna poruka da su samo
Srbi vojnici: „Brat je ideja srpska“.83 „Ne mogu Cetinje i Petrovići izdat
srpstvo.“84
„Nije li Obilić naš Crnogorski više no ičiji“85, „Mojkovčkom bitkom tek
počinje naša istorija, ko preživi dočekaće što ni sanja nije – srpstvo i Ju��
M. Djilas, c.r. Komunist, 1 (januar) 1949. str. 57.
��
Isto, 59.
��
Isto, 64.
��
Djilas, Crna Gora, 1994. str. 49.
��
Isto, 50.
��
Isto, 185.
��
Isto, 53.
��
Isto, 54.
177
goslovenstvo i ljucku slobodu – udružene!“86
Na 278. strani Đilas tvrdi kako je Marko Daković ostao čistih i neokaljanih ruku, da bi na narednoj 279. strani demantovao sebe rečenicom „on
je poginuo u avionu od sanduka zlata koji mu je, prilikom ateriranja u Grčkoj pao na glavu“. Tvrdnju da Petrovići ne mogu izdati srpstvo sa strani 53.
romana osporio je svojim suprotnim stavom na strani 9. ovog djela ističući
da je „crnogorski dvor izdao srpstvo“.87 Na str.12. ističe falsifikat i grubu
nelogičnost te suprotnost sebi samom, tezom „da su Srbijanci nebratski dočekani“. Postavlja se pred Đilasom i njegovim sljedbenicima pitanje, kako
mogu nebratski biti dočekani saveznički srpski vojnici i vojska kada im
se svojom (crnogorskom) krvlju brani odstupnica i daje posljednji zalogaj
hrane što je i sam Đilas isticao, po ko zna koji put, demantujući sebe. Korpusu Đilasovih neistina pripadaju i ove „Nije Petar Pešić no Knjaz Petar
otac crnogorske izdaje“.88 Na pitanje, ko je izdajnik, Đilas je odgovorio
„Crna Gora je izdala“89 demantujući sebe sa strane 53. ovoga romana. Na
str. 56. idelalogizira „Nije Srbijino srpstvo srpskije od onog Crne Gore“.
Na sljedećoj strani klikuje „Crnogorci su so srpstva“. Na istoj strani jedan
njegov junak kroz kojega progovara Đilasova Crna Gora se zaklinje „Srbin sam jer sam Crnogorac!“. I. „mi smo oni sa Kosova!“ Na 58. strani
veli“Zatri Kosovo u pameti, u duši srpskoj pa ni nas Srba nema“. Tako po
Đilasu i njegovoj dvostrukosti ispada da srpstvo ima dvije majke Kosovo i
Crnu Goru. A Crna Gora dvije, Srbiju i Rusiju!!! Na 280. strani konstatovao je da je Crna Gora mit!!!
Na 180. strani dao je suštinu Pašić-Pešićeve izdaje Crne Gore pripisujući Crnogorcima i Crnoj Gori izdaju srpstva. Njegova teza glasi „Ujedinimo se u okupaciji“. I zaista, ujedinjenje u okupaciji odnosno pad Crne
Gore nakon pada Srbije dovelo je do prisajedinjenja odnosno anšlusa prve
drugoj 1918.godine.
Jednom riječju, Đilas je koristio i literarnu formu romana da ideologizacijama, krivotvorenjem istorijskih istina i fakata negira i denacionalizuje
Crnogorce i svoju matičnu državu, domovinu Crnu Goru kao što je denacionalizovao samog sebe konverzijom u Srbina. Za to mu je istorija bila
najubjedljiviji medij jer nacije i nacionalnog identiteta, kao ni bilo čega
drugog iz oblasti žive materije nema van istorije.
��
Isto, 56.
��
Isto.
��
Isto, 67.
��
Isto, 98.
Borislav CIMEŠA
178
Đilasov konvertitizam
Amplitude Đilasovog duhovnog radijusa pozicionirale su ga između
radikalnog totalitarizma i ekstremnog antitotalitarizma kao novog totalitarizma. Sa svim svojim brojnim pseudonimima Milovan Đilas je prošao
put od komuniste do antikomuniste, od boljševika do antiboljševika, od
staljiniste do antistaljiniste, od marksiste do antimarksiste, od titoiste do
antitoiste, od birokrate do antibirokrate, od Crnogorca odnosno srpskog
Crnogorca do čistog Srbina kakvim se deklarisao na suđenju pred Okružnim sudom u Beogradu prema predmetu K-br. 553/62 objavljenim formom
presude u knjizi Vasilija Kalezića „Đilas miljenik i otpadnik komunizma“.
Od svega toga ostao je najpoznatiji kao pisac demanta samom sebi, kao
autonegator, Đilas „heroj“, u stvari, ratni zločinac, završio je kao anti-heroj. U svemu je evoluirao sem u srpstvu i komunističkom srpstvu. Otuda
njegova evolutivna promjena nije evolucija i popravljanje odbacivanjem
starih zabluda već samo supstitucija jednog totalitarizma i mitike drugim.
U tome je osnov njegove nedovršenosti na temelju koje se kao fundamenta
od 1945.godine ideološki zasnivao dezorjentacijom crnogorski nacionalni
identitet i kultura stalnim dovođenjem u pitanje i borbom za samoopstanak.
Zaključak
U svojem odnosu prema crnogorskom nacionalnom identitetu Milovan Đilas je proklamovao crnogorsku nacionalnu dvojnost, udvojenost,
dualitet. Do tog rezultata je došao uzdižući ideologiju izvan i iznad nauke i
naciologije. Istorija i motenegrinologija ostali su služavka njegove „teologije“. U njegovom opusu ideološki konstrukti su nadređeni naučnim činjenicama, argumentima i dokazima. Đilas razvija kontrasekularni partijskoideološki duh „vjere“ zavjeren nauci i znanju. Njegov neupitni komesarski
i kulturtregerski monopol i apsolut potčinio je sebi svijet argumenata i fakata i dokazni metod. U osnovi njegove „metodologije“ egzistirala je tendencija u svemu. Neupitni, državotvorni, istorijski i vjekovno slobodarski
crnogorski nacionalni identitet redukovao je na nacionalno pitanje, rješavajući ga na način da se nikada ne riješi. I, da taj identitet udvojen istovremeno postoji i ne postoji. Svojom promjenom ličnog identiteta iz Crnogorca
i srpskog Crnogorca pa preko Jugoslovena do Srbina želio je nametnuti
crnogorskom identitetu srpski. Tako je subjektivno, srpsko-asimilaciono,
tradicionalističko nametnuo objektivnom i stvarnom, istorijskom. Đilasovska mitika razvijala se putanjom mit-ideologija-politika koja je uvijek bila
179
suprotstavljena istini, nauci i znanju, pa i samoj umjetnosti.
Đilasovim dvostrukim crnogorskim nacionalnim identitetom ovaj je
prepolovljen i doveden do tačke stalnog ekvilibriranja za centrom ravnoteže. Crnogorci su tijem dobili granicu i stepen slobode ograničene pravom
nacionalnog izjašnjavanja (samoiskazivanja). Povratak nacionalnog imena
i državnosti kao administrativne posebnosti bila je gornja granica i maksimum njihovih nacionalnih prava i sloboda. Sve iznad toga cenzurisano je
i smješteno u zonu nacio tabua. Svi njihovi nacionalni zahtjevi za samooslobađenjm i samoemancipacijom iznad ove ravnotežne tačke (Crnogorac si
jer si Srbin, Crnogorci su Srbi) bilo je osuđeno na propast.
Đilas je imao pravo da mijenja lični nacio identitet konverzijum u ono
što prirodno i istorijski nije.
Ali nije imao pravo da ga mijenja nametanjem drugima, cijeloj crnogorskoj naciji, zloupotrebljavajući svoj politički autoritet i vlast.
Crnogorci su zahvaljujući dominirajućem voluntasu komunističkog
totalitarizma (staljinizma) završetkom drugog svjetskog rata, oličenom Đilasu, umjesto pune nacionalne slobode doživeli privid slobode. Denacionalizatorsko i okupatorsko srpstvo od 1918. nametnuto im je za bratstvo i
jedinstvo. Crnogorski simbol i sinonim Cetinje detronizovano je i degradirano u ime raskida sa srušenom monarhijom. I epifenomene crnogorskog
nacio identiteta grb, zastava i himnu Đilasov ego i egida preinačio je, ne
u duhu crnogorske tradicije već srpske. Crnogorci i Crna Gora dobili su
himnu, a bez himne su bili jer nije imenovana ni u Ustavu iz 1974.g. Imali
su komunistički grb sa petokrakom iznad Aleksandrove kapele Njegošu na
Lovćenu. Takođe petokraku na crnogorskoj zastavi koja je bila totalna kopija srpske zastave. U stvari, Crna Gora je dobila za svoju zastavu, zastavu
Srbije – srpsku trobojku.
U Srbina konvertovani Đilas ostao je do smrti sagovornik i propagator srpske Jugoslavije i njenih diktatora Ćosića i Miloševića i ujedno
neprijatelj ideje suverene i samostalne Crne Gore. Na taj način zauvijek se
svrstao u redove protivnika crnogorskog nacionalnog identiteta i slobode.
Đilasovo komunističko srpstvo nije ništa drugo do političko-ideološki oblikovana varijanta srpstva. Đilasovo srpstvo kao negacija crnogorskog nacio
identiteta je samo osavremenjena i novoj političkoj realnosti nakon drugog
svjetskog rata adaptirana politika Načertanija i tradicionalne, asimilatorske
velikosrpske imperijalne doktrine i prakse.
Đilasov ideološki sistem negacije i asimilacije Crnogoraca vodi potpunoj denacionalizaciji crnogorskog naroda, nacije i države i totalnoj likvidaciji nezavisne Crne Gore na duži rok. To je posljedica Đilasovog pristupa
Borislav CIMEŠA
180
crnogorskom nacio identietu koji za njega nije bio cilj nego sredstvo u
borbi za vlast i očuvanje totalitarne vlasti kao što su mu umjetnost i nauka
bili oruđe klasne, u stvari, ideološke i političke borbe.
Iz tijeh razloga M. Đilas nije zaslužio pijetet i poštovanje Crne Gore i
Crnogoraca, već naprotiv, kritiku, osudu i zaborav, odnosno mjesto u istoriji kao protivnik domovine, a u svijetu umjetnosti i nauke ne kao estetska
i naučna vrijednost, već samo kao bibliografski podatak.
ĐILAS AND MONTENEGRIN NATIONAL IDENTITY
(summary)
Interpretation of Montenegrin national identity Djilas builds as a po
litician and communist, not like a scientist. For him, there is only dual iden
tity of Montenegrins, his attitude is: Montenegrins are Serbs. From his point
of view, Montenegrins exist and they don’t exist. With that, rises dogma
above knowledge, and his people converts into what is not. Commitment do
Yugoslavia he opposed efforts to restore the independent Montenegro.
Mr Veselin-Mitko PAVLIĆEVIĆ (Podgorica)
Email: veselin.pavlicevic@cb-cg.org
181
UDK 94(497.16):929 Đilas M.
“LIJEVE GREŠKE” MILOVANA ĐILASA
ILI PARTIJSKI SILOGIZAM
Apstrakt: Rad „Lijeve greške“ Milovana Đilasa ili partijski silogi
zam, obrađuje temu partizanskih zločina u Crnoj Gori koji su se desili od
početka 13-to julskog ustanaka 1941.g. do kraja prve polovine 1942.g. te
uloge Milovana Đilasa u njima. U radu je iznijet zaključak da su partizanske
„lijeve greške“ minorna ratna crnogorska tema (statistički i komparativno
gledano) u odnosu na rat i okruženje. Toj ratnoj temi, i „fočanskoj“ kazni
koju je Milovan Đilas dobio zbog neuspjeha ustanka u Crnoj Gori, nije
pridavan gotovo nikakav a kamoli ekskluzivan i populistički značaj dok je
Milovan Đilas bio u vrhu komunističke vlasti. Kada je Milovan Đilas „pao“
sa vlasti i postao oštar protivnik mnogih ideja komunizma a naročito prakse
komunizma -te tako i Titove vlasti-, „lijeve greške“ se naročito od 1957. g.
„naučno“ i medijski popularišu u pravcu Milovana Đilasa kao isključive
i jedine ličnosti i krivca za partizanske zločine po Crnoj Gori. Međutim,
statistički praćeno- dok je Milovan Đilas bio u Crnoj Gori od 7. VII do 04.
XI 1941.g. - „lijevih grešaka“ je bilo zanemarljivo malo. Kada je Milovan
Đilas povučen iz Crne Gore (novembar-mart) dolazi do zločina kada je
ubijeno oko 500 ljudi. (Neka od tih ubistava su partizanske „lijeve greške“
a neka su i iz borbe protiv saradnika okupatora. Crnogorska istoriografija
nije naučno i jasno razgraničila ovu dubiozu.) To je period građanskor rata
u Crnoj Gori koje je inicirano pogrešnom Titovom inicijativom iz decembra
1941.g. da komunisti treba da se bore za svoju, socijalističu vlast. Tako je
„lijevih grešaka“ bilo i u Hercegovini, Bosni, Srbiji itd. Sobzirom na kata
strofalno ratno stanje u Crnoj Gori, Vrhovni štab po drugi put šalje Milo
vana Đilasa u Crnu Goru 24. marta 1942.g. upravo da suzbije partizanske
zločine i pokuša spriječiti propast ustanka i rasulo ustanika u Crnoj Gori.
Ključne riječi: ideologija, ustanak, skretanja, „lijeve greške“, kazna,
Foča, Borač, vlast, pobuna, hipoteza, Đilas, Tito.
Milovan Đilas je jedna od najmanje naučno istraženih revolucionarno-antifašističkih i liberalno-disidentskih ličnosti u Crnoj Gori. Slavljen
u svijetu i kao revolucionar i antifašista i kao “otpadnik” od komunističke
vlasti, do današnjeg dana gotovo je anoniman u nas.
Kad je riječ o Milovanu Đilasu riječ je o atipičnoj političkoj pojavi
kada su crnogorski, pa i regionalni, politički i kulturni prostori u pitanju.
182
Veselin-Mitko PAVLIĆEVIĆ
S druge strane, ovaj Simpozijum nosi dublji i značajniji smisao. Smisao
Simpozijuma se ogleda ili bi to mogao biti, u početku skidanja “partijskoideološke prašine” sa jedne od najznačajnijih liberalnih mislilaca druge polovine prošlog vijeka iz Crne Gore. Ovim simpozijumom Filosofski fakultet
iz Nikšića, Nikšić i Crna Gora se svrstavaju u države i velike kulture koja
svoje velikane ne da i ne smije zaboraviti. Veliki narodi i jesu veliki upravo
stoga što trajno njeguju i ne zaboravljaju svoje korijene. Samoukom crnogorskom piscu i, uz to, velikom junaku, Marku Miljanovu, nije moglo promaći da ne vidi “zrake” na grobovima onih ljudi kojima “svijetli istina” bez
obzira na bratstvo, pleme, naciju ili vjeru. On je “zrake” zapisao i ostavio iza
sebe grandiozno djelo. Tako se gradi primjer, budućnost i osvaja sloboda.
I kad smo već kod Marka Miljanova, Crna Gora je u svojoj istoriji
imala dva velika disidenta, Marka Miljanova, u nacionalnom okviru i Milovana Đilasa, u internacionalnom. Ovaj drugi se cijelog i burnog svog života borio da uvede narode Crne Gore i ostale jugoslovenske narode u red
demokratskih i modernih naroda svijeta. Nije uspio. Ni kada je bio gotovo
vrh vlasti ni kao zreli liberalni disident, otpadnik od te iste vlasti. Ipak, primjer ravan Vladičinog stiha o značaju morala, početka i ljudskog pregnuća
u osvajanju slobode.
S pravom se kaže da je svaki početak težak i “pipanje u mraku”
(A.Kami), naročito kada je “mrak” totalan, jednopartijske širine, ideološke
dubine i težine. Ako se toj i takvoj prirodi “mraka” doda i crnogorska “supstancija”, onda se onim “svicima”, koji prvi upale svijeću u tunelu, mora
posvetiti suptilnija i dodatnija naučna pažnja i refleksija.
O najpoznatijem i najslavnijem Crnogorcu/Srbinu iz Crne Gore u svijetu u drugoj polovini XX vijeku se veoma malo zna u nas. A i ono što se
zna je krajnje površno, suženo, skraćeno, a najčešće zlonamjerno i klevetničko. Desetinama godina od 1954. godine kada je Milovan Đilas sišao/pao
sa vlasti, na njega je bacano “drvlje i kamenje” i slagano svega i svačega.
Najčešće po “službeno-partijskoj“ obavezi, mada je bilo i aktivnih entuzijasta čiji se pipci osjećaju i danas. Ubrzanje, frontalni i rafalni partijski i naručeni “jedinačni” javni i diskrecioni napadi na Milovana Đilasa su počeli,
naročito, od 1957. godine, poslije objavljivanja u SAD njegove najslavnije
knjige “Nova klasa”. Svi bi ti partijski napadi na njega bili u redu i prirodni
samo da je “krunski svjedok” Titove vlasti imao pravo na javni odgovor i
društvenu raspravu. To više govori o moralu napadača nego o napadnutom.
Stara je istina da svaka pobuna i počinje sa moralom. U slučaju napada na
Milovana Đilasa je bilo obratno. Moralno je bilo blatiti jeretika, ali jeretik
nije imao pravo na javnu polemiku. Čak su mu i suđenja bila zatvorena,
daleko od očiju javnosti.
183
Rekao sam da je Milovan Đilas uvijek napadan kao “moralno-politički nepodoban” od kada je sišao ili pao sa vlasti januara 1954. godine.
Partijsku knjižicu broj 4 ili četvrti u hjerarhiji vlasti, predao je koji mjesec
kasnije. Do tada on je bio jedan od nedodirljivih i nepogrešivih partijskih
“svečeva”. Milovan Đilas je zlatni oreol partijskog “sveca” postupno i svojevoljno mijenjao u trnoviti oreol “svica” i borca za demokratiju i vladavinu prava u Jugoslaviji, ali i u svijetu. I ništa više od toga on nije uradio,
ako to nije sve. Iz njegovog “oreola” kasnije je sišla duga kolona velikih
disidenata od Solženjicina i Saharova preko Gorbačova do Kučana. Mada
svi disidenti nijesu bili liberalni disidenti kao što je bio Milovan Đilas. (Nacionalni, lokalni disidenti i inteligencija uzrasla na takvoj osnovi, odigrala
je katastrofalnu ulogu u samoslomu komunizma u nas. Računi se i danas
plaćaju i ko zna da li ćemo cijenu “grešnog uglomjera” tih promjena ikad
nadoknaditi). Negdje je rečeno da se sloboda i njeni borci ne smiju hapsiti.
Danas poslije samosloma komunizma, posljedice su lako vidljive, a civilizacijska pustoš lako uočljiva u nas. Ne kaže se slučajno da su generali
pametni poslije bitke. Đilas je bio ispred bitke za slobodu.
Možda bi neko pomislio da sam promašio temu o “lijevim greškama”
i zločinima Milovana Đilasa. Nijesam. “Lijeve greške” - i kao odstupanje
od zacrtane partijske linije (platforme) u pripremi ustanka, s jedne, i kao
zločini, s druge strane - koje se pripisuju Milovanu Đilasu, su upravo-proporcionalne sa širenjem liberalnih ideja ovog borca za slobodu u Jugoslaviji i borca protiv globalnog ideološkog ropstva jednoumlju. Što je borac
za slobodu bivao strasniji, uporniji, uticajniji i slavniji na “Zapadu”, to su
njegove ukupne “lijeve greške” (pogreške + zločini) bile sve otkrovenije
i prisutnije u domaćoj javnosti. Da je kojim slučajem Milovan Đilas ostao
u vrhu vlasti ili naslijedio Tita - što bi bilo logično s obzirom na njegovo
odlično zdravlje, hjerarhiju u vlasti i dugovječnost - o njegovim “lijevim
greškama” nikad ne bi bilo niti smjelo biti pomena. O zločinima i da ne
pomislimo.
Istorijsko-partijski analizirano, “lijeve greške” Milovana Đilasa
su temeljene sa objavljivanjem njegovih 17 “Borbinih članaka” iz kraja
1953/54. godine, pisanjem 4 eseja u “Novoj misli” te nadasve dokumentarno-partijskom pripovjetkom “Anatomija jednog morala” i knjigom “Nova
klasa”. Jedinačno i zbirno u jeretičkim “Borbinim” člancima ili u pripovjetci o partijskom moralu komunista poslije rata ili u sociološkoj studiji
o novoj kasti/vlasti komunističke birokratije, “krunski svjedok” udara iz
unutrašnje strane po osinjaku koji se zove jednopartijska vlast birokratije
od Tita do dna. I to “udara” onda kada je Tito bio najmoćniji, kada je tako-
184
reći “u paketu” pobijedio i Hitlera i Staljina, a stvorio tišinu i netalasanje
(neprotivljenje) oko sebe i svoje vlasti. Titu tada, a i kasnije, niko nije smio
da pisne - osim Đilasa. (Da napomenem, uglomjer tadašnje Đilasove kritike je bio još uvijek marksističke, materijalističke metodike. Kasnije će se
navedenog metoda Milovan Đilas osloboditi, tek krajem‚ 50-tih godina ili
preciznije početkom ‚60-tih godina.)
Reakcija kaste je bila jedinstvena, snažna, hajkačka, odlično organizovana i “logična”. Strast vlasti i materijalne privilegije, partijsku i drugu
državnu birokratiju su opili. Strast Revolucije prenijeli su na vlast. Naročito sirotinjske i sirote crnogorske brđane, kadrove koji su tek ušli i zaposjeli
“dedinjske vile”, dobili ličnu poslugu, sjeli u automobile, upoznali nove i
moderne žene i - osjetili moć fotelja. Osjetili su zanos državnih funkcija
i nekontrolisanog upravljanja društvom. Interesantno je da su mnogi birokrati tada vjerovali (naročito viši upravljački sloj) da je “slučaj Đilas”
pa i “lijeve greške” i zločini podmetnut i igra vlasti u individualnoj kušnji
članstva. (To je primijećeno i često kod revolucionara/vjernika. Naročito
u religijama. I u “moskovskim suđenjima” ima mnogo takvih primjera.)
Birokrate, a i ostali entuzijasti, strašili su se Đilasa iako je on već bio politički mrtav. Čak par mjeseci prije Trećeg plenuma. Ćutali su u početku.
A onda uvjerivši se definitivno u Đilasovu “političku smrt”, tema “lijevih
grešaka” i zločina naglo dobija uzlet i eksplozivnu medijsku (javnu) promociju. Naime, moćni Aleksandar Ranković na VII Kongresu SKJ u Ljubljani u svom referatu prvi put javno promoviše Đilasove “lijeve greške” i
partijsku kaznu koja mu je izrečena s tim u vezi1. U medijskoj kampanji
“lijeve greške” i Đilasovi zločini od tada postaju top medijska i vesela opštenarodna tema, uput i partijska obaveza ponašanja ukupne „elite” protiv
Milovana Đilasa. Do VII Kongresa “lijeve greške” u svojoj ukupnosti imale su nevažno-skriveni karakter jer pobjednički “svečevi” -umislilo se- ne
mogu da prave političke greške i zločine. Đilas je prvi iz visoke partijske
hjerarhije počeo sa razotkrivanjem raznih mitova o “svečevima” i to pred
međunarodnom, svjetskom javnošću. (Doduše druge, interne, javne dostupnosti nije ni imao.)
Ima jedno staro pravilo iz komunizma da kad se god hoće nešto da
stvara i stvori, onda ga treba naglo i s vrha objelodaniti (tzv. “fenomen
bljeska”/“fenomen starta”), a propagandno ga “odozdo” podržati, populari1 U referatu –stenografske belješke- pomenuo je samo Đilasovo ime i blago kažnja
vanje(ukor). Ranković u referatu nije pomenuo i kažnjavanje Ivana Milutinovića (takođe
ukor), Drapšina i Popare (strože kazne). Ova selekcija ili prećutkivanje Rankovića za
partijsko kažnjavanje Milutinovića, Popare i Drapšina je veoma značajno.
185
zovati i pratiti. Ovu lucidnu i modernu masovnu psihozakonomjernost prvi
je uočio psihoanalitičar Willijem Raith analizirajući masovnu psihologiju
fašizma. Kasnije je Hana Arent analizu “fenomena bljeska” (prednost starta) znatno obogatila i produbila. Tlo, dakle osnova, “fenomena bljeska”2
je ideološko-partijske supstancije koje se propagandno-milicijski prati,
usmjerava, širi, produbljuje. Na toj “prepadnoj” osnovi rođeni su i građeni gotovo svi “moskovski procesi” za vrijeme Višinskog i Staljina. Ista
metodologija je primijenjena i u “slučaju Đilas” kod zauzimanja startnog
prvenstva i aktivne inicijative3 u “lijevim greškama”.
Ima i jedna logična primjedba, koliko znam neuočena kad je riječ o
Milovanu Đilasu i njegovim “lijevim greškama” a opet važne je psihološke
osnove. Naime, jedna od konsituenti individualne psihologije i karaktera
svakog čovjeka je stid. Stid je prirodno ljudsko svojstvo i (pri)sjećanje za
nešto nečasno ili neljudsko učinjeno. (U religiji stid je generalno “dematerijalizovan” iako je bilo kraćih -“materijalnih”- perioda “lov na vještice”
i/ili “lov na jeretike”. Religija je na stidu ugradila i razvila svoje temeljno
važne institucije grešnika, pokajanja, oprosta, vječnosti i individualnog i
opšteg savršenstva. U religiji, stid ili stidna/grešna duša je u zamci –dakle,
vlasništvu- a to znači pokornosti Crkve, naročito Katoličke. I to je tako
tamo.) Kod današnjih pravnih država i svjetovnih/običnih smrtnika pa i u
slučaju Milovana Đilasa i njegovih “lijevih grešaka” je obratno. Grijeh ili
greška pa i “lijeve” orjentacije, se s pravom materijalno i pravno istražuje i
sudski sankcioniše. Stoga se svog učinjenog grijeha/greške prirodno svako
plaši zbog realne i moguće, “materijalne” ili sudske (zatvorske) posledice.
Posledica može da bude duga robija pa čak i smrtna sudska presuda.
Kad se Milovan Đilas odlučio na put pobune i suprotan Vođi, Partiji,
ideologiji, društvu, morao je makar u promisli postaviti sebi pitanje: da li
ga Partija drži u šaci (vlasništvu) zbog “lijevih grešaka” (zločina) ? Odgovor je poznat. Milovan Đilas nije ništa dugovao Partiji, a kamoli za “lijeve
greške”. U kasnijim sramnim sudskim procesima, “lijeve greške” (zločini)
se nikada nijesu postavljale.
Milovan Đilas je kažnjavan i zatvaran presudama Osnovnog suda u
Beogradu br.70/55 od 24 januara 1955.g.; br. 1620/56 od 12. decembra
1956.g. i presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici br. 356/57 od 5.
2 Danas se široko i konkretno koristi u vojnoj doktrini, naročito SAD-a i Izraela.
3 Aktivna inicijativa je gotovo ugrađeni “bag” kod svakog revolucionara. Međutim, ko
prvi ne shvati što je aktivna, permanentna revolucionarna inicijativa, nikada ne može postati Vođa revolucije ili veliki revolucionar. Tito je bio Vođa i veliki revolucionar odlične
antifašističke revolucije u Jugoslaviji.
186
oktobra 1957.g. Takođe, Milovan Đilas je kažnjen po presudi Okružnog
suda u Beogradu K-br. 1620/56 od 8. aprila 1962. godine. Sve kazne su
izrečene po pitanju “verbalnog delikta” iz čl. 118 stav 1 KZ ili sličnih članova za navodno odavanje državnih tajni – po čl. 37, 38, 40, 57, stav 1, 272,
274, 300 stav 2, i čl. 320 stav 2 KZ- ali nikad po pitanju “revolucionarnog
duga” (“lijeve greške”/zločina). Čak su se za njegova suđenja pravili specijalni zakoni, zakoni za jednokratnu upotrebu (“lex specijalis”) koji su se
na Zapadu podrugljivo zvali “lex đilasis”. Ni tu u “lex zakonu” nije bilo
pomena o njegovim “lijevim greškama” /zločinima.
1.
Sada malo statistike u vezi “lijevih grešaka”4 kao zločina. Milovan Đilas je bio u Crnoj Gori dva puta u početku rata kao opunomoćenik Politbiroa
za Crnu Goru, Sandžak i Boku. Prvi put od 07. jula 1941. godine do 04. novembra 1941.godine i drugi put od 15. marta do početka juna 1942. godine.
Za vrijeme njegovog prvog “mandata” u Crnoj Gori, “lijevih grešaka”/zločina je bilo po raznim statistikama istoričara od 10-30. Đilas smatra
da je ubistava u Crnoj Gori u to vrijeme bilo oko 10-20. Istraživači/maksimalisti “partijskih biltena/saopštenja” su sličnih konstatacija ali najveće
cifra ne prelazi više od 30-50 ubistava. Najvjerovarnija je cifra 26 ubistava.
Naime, javno glasilo Glavnog štaba (“Bilten”) u broju 3 počinje sa rednim
brojem 27 kada nabraja strijeljanja petokolonaša i saradnika okupatora5.
Milovan Đilas je povučen iz Crne Gore kada je izlazio treći broj “Biltena”.
Do kraja 1941. godine tj. poslije Đilasovog odlaska iz Crne Gore, ubistava
ljudi je bilo još oko 100. Dakle, ukupno u 1941-oj godini ubistava je bilo
od 110 do 127. Međutim, mnogo više ubistava nastaje krajem 1941.g. i početkom 1942. godine, naročito u januaru i februaru 1942.g.. Tada Milovan
Đilas nije bio u Crnoj Gori. U tom periodu ubijeno je još oko 420 – 500 ljudi. (Normalno, nijesu sva ubistva “lijeva”. Mnoga su ratna.) To je vrijeme
“pasjeg groblja” u Kolašinu, jama, jaruga, sačekuša i sličnih gubilišta. U
Kolašinu u vrijeme “pasjeg groblja” –po četničkoj istoriografiji- zakopano
je 248 ubijenih ljudi. Realniji i precizniji istorijski izvori, cifru ubijenih
svode na mnogo manji broj odnosno od 16 do 38 ubijenih ljudi6. )
4 Termin „lijeve greške“ preuzet je iz dokumenata partijske provinijencije i otud unijet
u istorijografiju.
5 Zbornik....III, knj. 4, dok. 1 str. 9-12.
6 Eskumacija leševa je urađena u ljeto 1942.g. kada je utvrđenp da je od prostrelnih rana
ubijeno 16 ljudi a za ostale se nije mogao utvrditi uzrok smrti. (“Pakao ili komunizam u
187
Dakle, ukupno je ubijeno u 1941. g. od početka ustanka i u 1942. godine, statistike se ne slažu, od 500 do 624 čovjeka. Najvjerovatnija je cifra
550 ljudi po preciznoj statistici praćenja “partijskih biltena” i drugih izvora “lijevih grešaka”(zločina) pedantnog i validnog crnogorskog istoričara
dr.Radoja Pajovića. (Pri tome važno je još jednom napomenuti da je ratnih
ubistava bilo daleko više od “lijevih grešaka” kao partizanskih zločina.)
Kad je van statistike riječ o “lijevim greškama”, riječ je o političkovojnim, organizacionim, upravljačkim i drugim odstupanjima od predratne
zacrtane partijske linije (platforme) antifašističke borbe u Crnoj Gori. Riječ
je o radikalnom zaokretu KPJ kada se umjesto (šire) klasne borbe i socijalističke platforme, u prvi plan ističu (uži, nametnuti) nacionalno-oslobodilački partijski ciljevi i ratni odbrambeni zadaci. (Riječ je o doktrinarnoj
liniji sa značajnim elementima vojne vještine kao na primjer gerilski, partizanski početak rata, nefrontalna borba itd.)
Đilasove greške su iznijete u pismu-direktivi CK KPJ od 22. oktobra
1941. godine u kojem se on smjenjuje. Na mjesto Milovana Đilasa postavljen je Ivan Milutinović. U pismu se nabrajaju crnogorske partijske, vojne,
formalne i organizacione “pogreške”7. Pokrajinski komitet KPJ za Crnu
Goru, Boku i Sandžak se ošto kritikuje u tačci 1. što: ustanak nije pripremljen odozdo; što je razdvojena partizanska borba od narodnog ustanka;
kritikuje se oblik ratovanja; kritikuje se proglašavanje partizanskih odreda
za oružanu silu partije (KPJ); kritikuje se raspuštanje vojske po kućama;
kritikuje se propagiranje narodnooslobodilačke borbe kao antifašističke
odnosno socijalističke revolucije što je značilo sektašenje i opasno usmjeravanja ili sužavanje baze nacionalnooslobodilačkog pokreta. Takođe, traženo je da se iz Crne Gore pošalje u Srbiju 2.500 do 3.000 naoružanih
boraca kao pomoć NOP-u u Srbiji.
U pismu je, dalje, rečeno da se “ponište te vaše rezolucije i tražimo od
vas da smesta obustavite prorađivanje tih rezolucija u partijskim organizacijama kao i Veljkovo (M.Đilas – V.P.) pismo”8.
O pogreškama iz pisma jedinačno.
Silina početka 13-to julskog ustanka 1941.godine i ratna euforija naroda, doveli su do toga da je za kratko vrijeme oslobođena od Italijanskih
okupatora gotovo cijela Crna Gora, osim četiri veća grada. Narodni ustanak
C.G.” – reprint.)
7 U pismu nema ni pomena o “lijevim”, partizanskim zločinima. Čak se ne koriste riječi
“lijeve greške”
8 Zbornik dokumenata i podataka o NOB jugoslovenskih naroda, Beograd, 1950. tom
III, knjiga 1, str. 68-69.
188
i njegova masovnost od oko 30.000 ljudi, daleko je prevazišao zamišljena
i zacrtana partijska očekivanja i naročito planirani značaj gerilskog vida
rata i postupnog suprotstavljanju neprijatelju. Crnogorsko vođstvo, na čelu
sa Đilasom, prvih dana rata se našlo u dilemi između poštovanja zacrtanog
stava Politbiroa da treba početi sa manjim, pripremnim akcijama, s jedne
strane, i realnosti na terenu, s druge strane. Đilas je izmijenio “kabinetski”
i kruti stav Politbiroa i prihvatio ratnu realnost narodnog ustanka podržavajući ustaničko-seljačku masovnost. To je poznata istorijska “diskrepanca”
–u veoma kratkom vremenu, oko pola dana – između direktivnog “stišavanja” ustanka i direktivnog “davanje podrške” seljacima-ustanicima. Odgovornost za izmjenu osnovne, planirane direktive Partije, Đilas je pruzeo
na sebe.
Međutim, lako je zapaziti da “diskrepanca” nije dovele niti mogla dovesti do krize ustanka. (Mada je dovela do određene konfuzije i negodovanja kod ustanika ali u prilog da se ide na masovni, opšti ustanak. Ova ratna
(frontalana) ideja istrajavala je sve do “pljevaljske bitke” decembra ‚41.g.
ali i znatno kasnije.) Kriza ustanka pa čak i njegovo brzo splašnjavanje,
uzrokovana je snažnom italijanskom kontraofanzivom. Nikakve direktive
i njene “diskrepance” nijesu mogle zaustaviti italijansku ofanzivu. Interesantno je u vezi toga zapažanje generala Boška Đuričkovića, koji u jednom
svom radu pravilno problematizuje događaje i ljude iznoseći zapažanje da
li je bilo pravilno baciti parolu o oružanom ustanku ili gerilskoj borbi nije
bilo bitno jer ustanici-seljaci nijesu ni shvatili kategoriju akcije, niti im je
to bilo nužno u borbi protiv okupatora.
Ponesen početnim uspjesima ustanika, Đilas je 22. jula 1941.g. napisao i poslao mjesnim komitetima i drugim organima “Uputstvo privremene
Vrhovne komande NOO trupa u Crnoj Gori, Boki i Sandžaku”9 kojim se
preciziraju čak koraci ka obrazovanju narodne vlasti u Crnoj Gori. Velika važnost ovog dokumenta jeste u njegovoj političkoj, nesektaškoj širini.
Bitna karakteristika dokumenta je Đilasova sveobuhvatnost kao političke
platforme za obezbjeđenja budućih građanskih i ličnih sloboda u Crnoj
Gori što je navedeno u 9 tačaka Uputstva. Navedimo samo nekoliko tačaka.
“Pravo birati i biti biran imaju svi građani koji su napunili 18 godina, muškarci i žene, bez obzira na veroispovest , nacionalnost i rasu……garantuju
se lična sloboda , nepovredivost stana i imovine, sloboda verskih obreda i
raligiozna ubjeđenja, sloboda udruživanja , sloboda zbora i dogovora……
zabranjuje se djelatnost svih onih političkih stranaka koje su propovedale
antidemokrarska i fašistička ubejeđenja a dozvoljava se slobodan rad svim
9 Zbornik....Tom III, knj. 4. dok.1, str. 9 –12.
189
političkim strankama koji stoje na principima demokratije i nacionalne ravnopravnosti… (podvukao V.P.)…...pojavu novih stranaka mogu učiniti 3
lica koja imaju pravo glasa.”
Ono što je posebna važnost ovog dokumenta, u kontekstu “lijevih”
zločina, jeste tačka 8 u kojoj Đilas zahtijeva “da svaki uhapšeni mora biti
saslušan u roku od 6 sati, a u roku od 48 sati mora biti predat Narodnom
sudu. Svaki optuženi mora imati branioca pred narodnim sudom”.10 Sve
navedeno o “desno-liberalnim skretanjima” je značilo proširenje demokratske osnove i zalaganja za nacionalana, vjeska, partijska i druga ljudska
prava. (Ipak smatram da ovaj dokument nije preteča njegovog kasnijeg demokratizma i naročito disidentstva, kako iznose neki poznavaoci Milovana
Đilasa.)
Dakle, Đilas je svojim postupkom, danas je jasno nastojao da u okviru
antifašističke borbe nesektaški okupi sve slojeve i političke struje u Crnoj
Gori u skladu sa direktivom Partije. Ali, s druge strane, aktivnost je upućivala na mišljenja, pa i zaključak “iz vrha” da Đilas želi da se osamostaliti
i stvori svoju vlast u Crnoj Gori i odvoji se od Tita i narodnooslobodilačke
borbe. To je utoliko bilo logičnije što je za vrijeme svog prvog “mandata”
u Crnoj Gori, Milovan Đilas veoma slabo komunicirao sa Politbiroom o
stanju u Crnoj Gori. To je bio lako uočljiv i težak Đilasov propust i greška.
Početni uspjesi ustanka trajali su, zavisno od regije, od 5 do 10 dana.
Za kratko vrijeme Italijani su u kontraofanzivi sa preko 120.000 po nekim
istoričarima čak i sa 150.000 ljudi povratili komunikacije, gradove, teritoriju11. Diviziji “Pusterija” je dato ovlašćenje da radi što god hoće od naroda. “Ubijajte, strijeljejte, palite i uništavajte ovaj divljački narod” istorijske
su riječi Pircija Birolija.
I pored ratnog, “materijalnog” neuspjeha ustanika sa početka ustanka,
13-to julski ustanak je uspio u smislu moralnog uskrsnuća pa i moralne pobjede ustanika. Olako fašističko vladanje je bilo onemogućeno u Crnoj Gori
ili antifašizam se pojavio barem na društvenom horizontu pred Crnom Gorom ako ne i mnogo bliže. To je veliko civilizacijsko dostignuće koje je napravio jedan “mali” i hrabri narod predvođen komunistima. U tom pregnuću
i vremenu, važna je i poželjna jednoumna pamet i akcija. Komunisti su je
srećom imali. (Nije slučajno Žan Pol Sartr kasnije pisao o 13-to julskom
ustanku uzdižući ga u nivo poželjnog, civilizacijskog i evropskog primjera.)
��
Đilas je preteče “desnih” skretanja, “grešaka” kod nas. Ova “skretanja” uopšte nijesu
istražena. Prećutkivana su bacanjem političke i ideloške prašine na njih.
��
Italijanima su pomoć pružili i oko 20.000 albanskih profašista i muslimanskih profašista iz Sandžaka.
190
Bez profesionalne vojne organizacije (“danju seljak-noću gerilac”), uz
tradicionalnu crnogorsku ratnu nedisciplinu, ustanici su se uspaničeno i
haotično povlačili i masovno predavali (Crmnica, Bar na primjer.). Municije kod ustanika je bilo sve manje. (Četnici su tada partizane nazivali
”petmetkovići”.) Peta kolona je počela da djeluje. Četnici su uz pomoć
Italijana naglo jačali. Jednostavno, osjećalo se vojno i svako drugo rasulo
u ustaničkim redovima. Talas stihijskog raspadanja niko nije mogao suzbiti i zaustaviti. Seljačka, amaterska ustanička masa, uslijed profesionalne
talijansko-albanske kontraofanzive iz tri pravca, raspukla se kao mjehur.
Nastupio je proces “legalizacije” ustanika-seljaka. Ustanici-seljaci su sami
napuštali bataljone bježeći kućama što je Đilas prihvatio i podržao. (Po
kazivanju danas jednog vremešnog svjedoka-legaliste –M.Milikić-, veliki
dio tih ustanika je pošao u borbu misleći da će rat trajati dvadeset dana do
dva mjeseca.)
“Legalizacijom” su životi ustanika, njihovih porodica i paljenja sela
bili dijelom pošteđeni. Spašena je “masa” za budućnost ustanka. “Legalisti” se nijesu osjećali kao dezerteri ili pobijeđena vojska. Ipak, u raspadu
narodne vojske sačuvala su se komunistička komandna mjesta. Vojni komiteti su ostali na snazi kao i određeni broj boraca koji se čvrsto držao. Dakle,
sačuvao se borbeni “nukleus” kao jezgra za obrazovanje budućih malih,
mobilnih i stalnih borbenih jedinica. Sačuvana je veza sa dojučerašnjim
borcima-seljacima.
Tačno je da Milovan Đilas upotrebljava termin “oslobodilačka antifašistička revolucija”. Ali se prećutkuje da Milovan Đilas uvodi i termin
“narodna revolucija” kao platforma borbe crnogorskog naroda. („Komunisti moraju na toj bazi politički pripremati i organizovati nacionalnooslobodilačku antifašističku revoluciju, to jest opšti narodni ustanak“(podvukao
V.P.)12.) Ovo je veoma važno jer jednoumci –a revolucionari su posebni
vjerujući jednoumci pa čak i kad nijesu komunisti- lako mogu steći krivi
(“lijevi”) zaključak ili grešku da je u pitanju tada bilo crnogorsko, Đilasovo usmjeravanje borbe za socijalističku izgradnju društva tj. socijalističku
vlast. (Đilasa gotovo nikada nije interesovala vlast.) S tim u vezi je važno
pitanje Đilasovog sektašenja kao antiteze antifašističkoj borbi za vlast.
Milovan Đilas je bio protivnik sektaštva (zatvorenosti) u ratu13. On
��
Zbornik....tom III, knj. 4, dok. 2, str. 23.
��
Pozitivna strana „sektaštva“ jeste u zbijanju revolucionarnih snaga u ratu. Međutim u
miru, prije rata Đilas je bio –suprotno- „sektaš“ prema Krleži, na primjer, jer uticaj Krležinog gledanja na „moskovske procese“ bi slabilo revolucionarni duh partije i otupljivalo
nadolazeći sukob sa fašizmom. (Kad su komunisti došli na vlast, sektaštvo je ispoljilo sve
svoje negativnosti i preraslo u nasilje nad duhom, ličnošću i postalo izraz zatvorenosti i
191
jasno naglašava da je glavna opasnost po KPJ u Crnoj Gori “lijeva opasnost
– sektaštvo prema masama, koje ne vodi računa niti o objektivnim uslovima, niti o stupnju zrelosti masa. …To skretanje onemogućava da se izraze
zdravi, duboki patriotizam našega naroda, da se okupe na opštenarodnom
poslu patrioti iz naroda, novi dosad nepoznati borci. To znači da u Partiji
treba povesti odlučnu borbu protiv sektaštva prema masama, idući u toj
borbi čak i do izbacivanja iz Partije onih koji se pokažu kao nepopravljivi”
ili “Komunisti moraju raditi na okupljanju svih (podvukao V.P.) iskrenih
patriotskih ljudi iz naroda, svih onih koji stoje na liniji nepomirljive borbe
protiv fašizma”14.
Prema tome, Đilas ne samo da nije bio pobornik lijevog sektašenja u
ratu nego ga je oštro osuđivao. On je bio na ideološkoj, političkoj i vojnoj
platformi omasovljivanja KPJ i širenje njene idejne i borbene baze bez obzira kojem sloju ili gledanju ljudi pripadali15. U tom smislu Đilas je radio
u skladu sa direktivom CK o slobodnom pristupu svih rodoljuba/antifašista
u redove NOP-a.
Krajem jula Đilas je bio u vojnički osjetljivom i kritičnom Kolašinu.
Obišao je “sjeverni front” Crne Gore. Situacija je bila sve dramatičnija.
U Kolašinu je formiran odbor tzv. “uglednih građana” koji su zahtijevali
pregovore sa vođstvom ustanika, protiveći se i otupljujući snagu ustanika.
“Ugledni građani” su se javno zalagali za kapitulaciju moćnoj fašističkoj
sili. Najotvoreniji primjer protivljenja borbi protiv okupatora bio je Ljubo
Minić16.
Pred Italijanskom ofanzivom Đilas je među posljednjim 4/5. avgusta
napustio Kolašin. Povukao se u svoje selo Podbišće blizu Mojkovca. Napuštajući Kolašin Đilas je zadužio Mošu Pijadu da pripremi savjetovanje
Pokrajinskog komiteta kako bi se iz novonastale situacije izvukle pouke
i definisali budući zadaci u antifašističkoj borbi u Crnoj Gori.17 Umjesto
zaduženja da samo pripremi savjetovanje, Pijade uz M. Bakića, B. Jovanovića i B. Ljumovića organizuju sastanak/savjetovanje u Kameniku 8.
rigidnosti partije.) Đilas nikada nije bio kontradiktorna ili kontraverzna osoba. Đilas je
bio, u pozitivnom značenju, idejni konvertit, jedina konvertitska ličnost među vodećim
partizanima i vodećim jugoslovenskim komunistima. U odnosu na „sektaštvo“ se to najjasnije vidi. Đilas je čovjek snažne humanističke motivacije.
14 Vidi, Montenegrina-digitalna biblioteka crnogorske kulture, D.Papović „Lijeve greške-drugo ime za zločin“.
15 Đilas je omasovljenje uzdigzao i na nivo potrebe pravljenja „prave narodne Partije“
kako stoji u „Veljkovom Pismu“.
��
Ljubo Minić je bio član pokreta „Zbor“ srpskog profašiste Dimitrija Ljotića.
17 Datum nije bio fiksiran.
192
avgusta 1941.g.. (Savjetovanju je čak prisustvovao i Arso Jovanović i ako
do savjetovanja nije bio član KPJ.) Jednodnevno “savjetovanje” u krnjem
sazivu je prošlo u sjenci “prisustva Đilasovog odsustva”. Poslije savjetovanja Pijade je hitno izbjegao za Durmitor, bez Đilasovog odobrenja, a Bakić
najvjerovatnije u Zetu kod svoje porodice. Kasnije - po kazivanju Blaža
Jovanovića- objašnjavano je Đilasu da se nije moglo znati kada će Đilas
stići pa je savjetovanje održano bez njega.
Đilas je stigao u Kamenik -od Biogradskog jezera (zaobilazno) preko
Lučkih koliba, Bara Bojovića i Lukavice - tek uveče 10. avgusta. Zaključci
su dati u poznatih 6 tačaka koje (sažato) iznose:
1) Učvršćenje i proširenje Partije;
2) Sistematski ideološki rad u Partiji;
3) Razvijanje propagande i agitacije u narodu;
4) Organizovanje masovnog gerilskog pokreta kao kičme buduće vojske;
5) Svestrana vojnička i politička priprema opštenarodnog oružanog
ustnaka, uvlačeći pri tome sve rodoljubive i antifašističke elemente i
6) Organizovanje i izvođenje akcija.18
Iznenađen već održanim sastankom, Đilas se upoznao sa odlukama
savjetovanja i ocijenio ih je sektaškim, naročito njenu političku ocjenu da
je “dio naroda otpao od komunista”. Đilas je smatrao da se dio naroda pasivizirao, što nije značilo i da je otpao od pokreta ili kako je bila partijska
leksika da se narod “izdiferencirao”.
Ocjenu o “kameničkoj rezoluciji/zaključcima” Milovan Đilas je kritikovao sa raznih aspakata uključujući aspakta ideološke uskosti i bezuslovnog vezivanja za SSSR kao i pretvaranje rata iz imperijalističkog u
oslobodilački.
Rezolucija je aktuelni trenutak i konkretne zadatke tretirala kao novu,
još odlučniju fazu u opštenacionalnoj, oslobodilačkoj antifašističkoj revoluciji. (“Borba crnogorskog naroda i ostalih jugoslovenskih naroda ulazi sada
u novu, još odlučniju fazu, u fazu organizacionih i političkih priprema opštenacionalne-oslobodilačke antifašističke revolucije”19.) Ako bi ovoj važnoj rečenici –naročito u dijelu “opštenacionalne-oslobodilačke antifašističke revolucije” – prišli u tumačenju čak lingvistički, lako bi uočili njen idejni
konglomerat i jezičku pleonastičnost koja nije svojstvena Milovanu Đilasu.
Milovan Đilas je bio veoma pismen čovjek, jednostavne i jasne rečenice.
I iz rata njegova sva pisma i izvještaji su takvi, veoma jednostavni i jasni.
18 Vidi opširnije: Zbornik.....knj. 4, dok. 2.
��
Zbornik.....tom III, kn. 4, Borbe u Crnoj Gori, dok. 1 str. 9.
193
Kao dopunu i ispravku rezolucije Pokrajinskog komiteta, Milovan Đilas piše pismo (“Pismo druga Veljka”20) koje upućuje članstvu. U pismu
Milovan Đilas zamjera savjetovanju “što nije vodilo računa da gerilske akcije nijesu isključile niti i danas isključuju oblik borbe kao što je oružani
ustanak u lokalnim razmjerama. (podvukao V.P.) Kome će se obliku pribjeći zavisi od konkretne situacije, raspoloženja masa i dr.”. Na isti način
Đilas u pismu objašnjava vezu s početka ustanka tj. najprije za gerilske
akcije a potom za ustanak, pa iznosi da su “te direktive, davane izolovano,
povukle za sobom i krupnije greške na terenu, ali –gledajući razvoj događaja u celini- one su spasle da se Partija ne odvoji od masa. (podvukao
V.P.)”21. Pismo otkriva i diferenciranje koje je nastalo u ustaničkim redovima gdje velikosrpske grupe i bivši oficiri huškaju na Muslimane i Hrvate,
ali –upozorava Đilas- “bilo bi isto tako krivo te grupe izjednačavati sa petom kolonom”22. I nešto dalje Đilas iznosi da “komunisti moraju dokazati
sav elasticitet, svu okretnost i oštroumnost da te grupe i ljude iz tih grupa,
koje mogu pridobiti makar i za kolebljive saveznike ili neutralizovati , ne
pretvoriti u protivnike”23.
Ipak, prilike u Crnoj Gori i u partiji i na terenu su se u septembru a
naročito u oktobru popravljale. Svjestan okolnosti okupator je od crnogorskih gradova ponovo napravio svoja utvrđenja. Ostalu, vangradsku teritoriju okupator je prepustio lokalnim vlastima koje su imenovani od strane
okupatora kao “lojalni seljaci” ili tzv. “čuvari” (čuvari puteva, mostova,
elektrovodova). Između okupatora, četnika i zelenaša dolazi do tijesne saradnje širom Crne Gore koji su i činili profašistički blok.
Đilas je politički rad i konsolidaciju partije postavio ispred oružane
borbe. Reorganizovao se Savez komunističke omladine.. Pokrenut je i partijski list “Narodna borba”24. Jedan od glavnih zadataka obnovljenih partijskih ćelija i gerilskih grupa je bio ideološki rad na jedinačnom ubjeđivanju pokolebanih pojedince da ponovo krenu u borbu protiv okupatora. U
pogledu reorganizovanja vojnih jedinica, Glavni štab Crne Gore ukinuo je
“sve partizanske čete i bataljone organizovane na seoskoj, opštinskoj i brat��
Isto, str. 24 i 25.
��
Zbornik...str. 21.
22 Isto, str. 25.
23 Isto, str. 25.
24 U prvom broju “Narodna borba” imenuje tri otpadnika od partije (Milovan Anđelić,
Slobodan Marušić, Aleksa Pavićević) zatim crnogorske separatiste Sekulu Drljevića,
Dušana Vučinića, Krsta Popovića i druge. Kao saradnike okupatora “Narodna borba” navodi Ljuba Minića, Nova Medenicu i Nikolu Jovanovića.
194
stveničko-plemenskoj osnovi….Sve partizanske jedinice se moraju organizovati na dobrovoljnoj osnovi kao stalna (stajaća) vojska koja ima ostati
do kraja Oslobodilačkog rata”25. Dakle, Đilas je reorganizovao ustaničke
bataljone i radio u pravcu stvaranja manjih, mobilnih, udarnih- možda bi
se moglo reći “poluprofesionalnih” - ratnih jedinica čije ljudstvo nije bilo
vezano za ispomoć u porodičnim, poljoprivrednim radovima kao do tada
(“danju seljak, noću gerilac”). Stvoreno je, dakle, više partizanskih bataljona oformljenih u prave vojničke jedinice sa zajedničkim vojnim životom i
zajedničkom ishranom.
Paralelno sa konsolidacijom partije i vojske, izvedeno je nekoliko manjih vojnih akcija i jedna veća. Početna ustanička kriza je definitvno prebrođena, partija koliko toliko očvrsla, borbenost bila u usponu, okupator
sabijen u gradove opasane bunkerima i pojačane bodljikavom žicom.
Dakle, u vrijeme Đilasovog prvog boravka u Crnoj Gori, “lijeve greške” –kao zločini- nijesu bila nikakvi ideološki ili politički problem već
teška vojna, organizacina, upravljačka pitanja kao i pitanja vođenja oslobodilačke borbe i njegovog naglog splašnjavanja. Pa ipak, u pomenutom
pismu CK KPJ od 22. oktobra 1941. godine Milovan Đilas je povučen iz
Crne Gore i na njegovo mjesto je, rakao sam, došao Ivan Milutinović.
Pismo je značajno i po još jednom detalju. Na kraju, pismom se zahtijeva “Već smo vam jedanput javili da pošaljete ovamo hitno 2.500-3.000
dobrih boraca, jer od borbi na ovoj teritoriji zavisi i uspješna borba u Crnoj
Gori i ishrana crnogorskog naroda. Čete šaljite po 100-200 ljudi u kraćim
razmacima i neka budu naoružani. Pravac njihovog kretanja smo vam odredili u prvom pismu.”26
Dakle jasno je da u Pismu nema ni riječi o “lijevim greškama” kao
zločinima i smjene Milovana Đilasa s tim u vezi.
S obzirom na važnost pisma za “lijeve greške” Milovana Đilasa, sada
malo sistematičnosti u pismu od 22. oktobra 1941.g. i analitike iz te sistematičnosti. U pismu se, dakle, nabrajaju pogreške PK odnosno Milovana
Đilasa. Međutim, redosled nabrajanja grešaka u pismu su napisane visokim
“lukavstvom partijskog uma” i po principu obrnute ratne važnosti. Naime, nikada ratna korespondencija – tzv. hjerarhija važnosti- nije takva kao
u predmetnom pismu. U pismu hijerarhija prioriteta nije ratno-prirodna.
(Najdublji teoretičar rata Klauzevic piše da se svaki rat faktički “vrti” oko
boraca i njihovog kvaniteta i permanentnog pregrupisavanja. Vojna, ratna
��
Zbornik....tom III, knj. 3. str. 80.
��
Zbornik dokumenata i podataka o Narodno-oslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, Beograd 1950, tom III knjiga 1, str. 68-69.
195
prevlast nad ljudstvom odlučuje vlast u ratu i sam rat, tj. pobjednika.) Ratna
korespondencija uvijek počinje od hitne i najvažnije, ka manje bitnoj ratnoj
stvari. Međutim, ovo pismo počinje lukavo-obratno sa gotovo nevažnom i
uz to zakašnjelom konstatacijom (greška u pripremi 13-to julskog ustanka),
a završava se sa stožernom, strateškom ratnom odlukom o potrebi povlačenja ljudstva iz Crne Gore u Srbiju. I to ne bilo kakvog ljudstva već najboljih
boraca koji moraju biti dobro naoružani. Takvim zahtjevom/naredbom se
neslučajno slabi “front” i borba partizana u Crnoj Gori.
Pismo CK KPJ je veoma važano po svom kraju i svom cilju. Kraj pisma liči zabrinuto, opasno i na “revolucionarno nov” i način gleda suštinu
problema “pogrešaka” u Crnoj Gori27 malo kasnije nazvanih “lijevih”.
Milovan Đilas je napisao u ratnim memoarima da je udio u pismu,
pa čak i u direktnom sastavljanju pisma, imala Titova intimus-sekretarica
Davorjanka Paunović. Mislim da je Milovan Đilas bio potpuno u krivu.
Lucidini slijed i nabrajanje “pogrešaka” i antihijerarhijskom nabrajanju
vojnih i drugih problema i zahtjeva iz pisma, mogao je uraditi veoma vješti
i zabrinuti um, revolucionar i veliki vođa kakav je bio Tito. Njegova sekretarica nije bila gotovo nikakve ratno-političke i revolucionarne lucidnosti
i vizije. Očito da je u pitanju bio veliki revolucionarni ulog, ali i uloga
svakog pojedinca u borbi za revolucionarnu moć i prevlast u Revoluciji. Šta više u pitanju je bio princip cjelovitosti organizacije i upravljenje
NOB-om. Sa tog i takvog stanovišta, Tito je bio potpuno u pravu. Čak više,
u vrijeme početka ustanka u Crnoj Gori, komunikacija Đilasa tj. PK sa
Politbiroom (Titom) bila je –rakao sam- nikakva i nedovoljno informativna
“odozdo”28. Kao politički talentovan i odličan đak Moskve, Tito je prvi u
Jugoslovenskoj revoluciji razumio značaj i snagu liderstava. U pitanju je
bio revolucionarni početak na tlu Jugoslavije i različite uloge u jedinačnom
(pre)raspoređivanju ravolucionarnih autoriteta. Titu tu niko nije bio ravan.
Dakle, u pitanju je bila borba za vlast i mjesto svakog pojedinca u istoriji
Jugoslovenske revolucije.
Bilo što je bilo, Đilas je 5. novembra 1941.godine smijenjen. Smjenu
je prihvatio veoma teško. Pomišljao je na svašta. Za Užice je krenuo 11. novembra i tamo stigao 3-4 dana kasnije. Po dolasku u Užice, susret sa Titom
bio je uobičajen i obostrano predusretljiv. Nije bilo nikavog podnošenja
27 Rodonačelnik izraza je najvjerovatnije bio Božo Ljumović mada je „ljevičarenje“ kao
revolucionarni izraz veoma star. (Lenjin je u „Dječija bolest ljevičarstva u komunizmu“
ljevičarska skretanja „skenirao“ kako ljevičari prave „onaj suvišan korak koji istinu pretvaraju u grešku“.)
��
U vrijeme svoje druge „misije“ u Crnoj Gori, Đilas je bio daleko kooperativniji i informatičniji. Izvještaji su mu bili daleko sadržajniji.
196
vojnih ili drugih izvještaja o “lijevim greškama” ili zakazivanje partijskih
sjednica s tim u vezi. Milovanu Đilasu je određeno da uređuje “Borbu” i
radi propagandne poslove. Da su kojim slučajem Đilasove “lijeve greške”
bile za promptnu osudu, Tito Đilasa ne bi žalio i ne bi ga smjestio u udobnom hotelu “Palas” sa drugim ljudima iz rukovodstva. Čak su mu dali i
elegnatni kožni kraći kaput, koji su počeli uniformno da nose svi ljudi u
Politbirou. (Možda ništa toliko ne govori o karakteru Milovana Đilasa koliko sudbina tog “uniformnog” kaputa. Đilas ga je nosio oko 4-5 mjeseca,
a zatim ga je darivao nekom borcu. O tome sa zaprepaštenjem i čuđenjem
piše Vladimir Dedijer u “Dnevniku”. Umjesto kožne “uniforme”, Đilas je
obukao vuneni seljački kaput. Suptilni Žorž Skrigin je zapazio formu ili
preciznije drukčiju Đilasovu “uniformu” od ostalih članova Politbiroa. Slikao je “neuniformisanog” Đilasa.)
Međutim, jedan detalj u Đilasovom prvom susretu sa novom-starom
partijskom sredinom u Užicu je veoma važan za “lijeve greške”. Riječ je
o susretu sa svojom prvom suprugom Mitrom Mitrović. Bez izrečene “familijarne”, bračne intimnosti u tom viđenju, ne može se precizno i do kraja
razumjeti dubina zakulisnosti Pisma od 22. oktobra 1941.g., vizionarska
zabrinutost Tita za prilike u Crnoj Gori i Đilasova smjena zbog “lijevih
grešaka”. Naime, supruga Mitra Mitrović je Đilasu (ne)slučajno otkrila kuloarsku priču kako ipak nije uspio da se “zakneži” u Crnoj Gori. Ovo prokazivanje može biti individalnog, ali i šireg, tipično kuloarskog karaktera
pričanja među “drugovima i drugaricama”. Kuloari su svuda i u svakom
vremenu, pa tako i u ratnom, prisutni i životno važni i moćni. Naročito su
važne one kuloarske priče koje se stvaraju iz i oko rukovodstva i njihovih žena, ljubavnica, ambicioznih drugova. Tako je svuda i uvijek, pa i sa
komunistima i komunističkim vođama i njihovim kuloarskim pričama29 i
glasinama.
Istraživanje ili preciznije analiziranje dubina i značaja kuloarstva u
“lijevim grešakama” mogao bi nas zakratko odvesti u manje važnom pravcu ili izvoru tj. do prof. Dušana Nedeljkovića i njegovom izascenskom, ali
ipak javnoj kritici razvoja stanja u Crnoj Gori te “tihe” kritike Milovana
Đilasa. Međutim, njegov ugled u vođstvu NOB-a i uticaj je bio veoma slab
i nije bio od veće važnosti. Međutim, uticaj Mitra Bakića i njegovo “kulinarenje” je bilo daleko uticajnije i značajnije. Titov predratni intimus iz
29 Nekadašnju instituciju ”kuloara” danas su razvili, profesionalizovali i materijalizovali
“lobisti” stvarajući moćnu i uticajnu naddržavnu interesnu i političku paradržavnu instituciju i nad partijsku pa možda i naddruštvenu skupu organizaciju. (Da se navede, koliko je
“kulinarenje” uvijek i svuda važno.)
197
“zagrebačkih dana”, elokventne, inteligentne i šaljive riječi, nije se suzdržavao da “uzgred” govori o “crnogorskom komunizmu” Milovana Đilasa
još dok je bio u ratnom šrabu PK u Crnoj Gori. On je bio veoma nezadovoljan pasivnom funkcijom instruktora u štabu koju mu je Đilas bio dodijelio.
Stoga je Mitar Bakić svojom inicijativom i voljom pretpostavljenog (Đilasa), otišao krajem avgusta u Srbiju da, zajedno sa Arsom Jovanovićem30
predratnim generalštabnim majorom, izloži stanje u Crnoj Gori. Sličnu, a
vjerovatno i goru ulogu u “kulinarenju” protiv Milovana Đilasa imao je i
Moše Pijade, Đilasov stari i vječiti neprijatelj. On je imao “otvorena vrata”
kod Tita za svaku vrstu kritike i ogovaranja.
Ipak, uticaj kuloarske/ih glasine i spletkarenje iza scene je ograničeno.
Ono je često providno, jer nije “materijalno” dokazivo. Ali ipak je (za)
pamtljivo, naročito kada je ispričaju kroz smijeh ugledni, inteligentni, visoko-rangirani pojedinci.
Mada i da nije bilo ama baš nikakvih ratnih “kuloara”, ogovaranja
i glasina, da je bio potpuni krug i zid tišine oko Tita, Tito je bio veoma
oprezan, rijetko oprezan Vođa Revolucije. On je bio prirodnog i rijetkog
dara, intelekta, pamćenja, uočavanja i “živca” za politiku u svim uslovima i prilikama. Stoga je njegov zahtjev u Pismu od 22. oktobra 1941. g.
(da ponovim još jednom da smo “vam već jednom javili (podvukao V.P.)
da pošaljete hitno 2.500 do 3.000 dobrih boraca……” u Srbiju) otkriva
“materijalnu” i konkretnu težinu i važnost zahtjeva o povlačenju ljudstva
iz Crne Gore. Ovaj zahtjev u Pismu budio je sumlju da Đilas zaista želi da
vojno osamostali sebe i Crnu Goru. Znači, “materijalni” zahtjev o potrebi
povlačenja boraca iz Crne Gore u Srbiju je dva puta slat Đilasu. Đilas prvi
zahtjev očito nije ispoštovao ili ga je odgodio. Time je napravio krupan
hjerarhijski i zapovjedni disciplinski propust koji je mogao roditi sumlju
kod Tita o njegovom “zakneživanju” u Crnoj Gori. Ali neslanje ljudstva iz
Crne Gore u Srbiju je bio “materijalni”, opipljivi, realni znak za uzbunu u
Politbirou. Ako se ovom znaku nedovoljnog poštovanja ratne hijerarhije,
dodaju podsjećanja na kuloarske glasine, Tito je morao uraditi što je uradio.
Smijenio je Đilasa.
Grupi –nazovimo- “internih” faktora u vezi “lijevih grešaka” kao
zločina Milovana Đilasa i njegovog smjenjivanja u vezi toga, dodajmo i
“eksterni” neprijateljsko-četnički faktor i ratnu propagandu. Informacije u
Drugom svjetskom ratu, nijesu direktnog (mobilnog ili sličnog) karaktera
30 Arso Jovanović izgleda nije bio toliko sklon kuloarskim pričama, mada mu je moralo
ostati u sjećanju Đilasovo otvoreno protivljenje, poslije Savjetovanja u Kameniku, da se
ne primi u KPJ. (Da li je Arso Jovanović bio osvetoljubiv je pitanje.)
198
već je više riječ o fenomenu “gluvog telefona”. Naročito kod vojske koja
je nedovoljno tehnički-komunikaciono opremljene kao što su bili četnici
u Crnoj Gori. Tako su četnici širili glasine o Đilasovim “lijevim grešakama” (zločinima) i onda kada je on bio udaljen od Crne Gore tačno 284
kilometara tj. Užica. Najeksplicitniji primjer neobavištenosti četnika, a
zločini se pripisuju Milovanu Đilasu, jeste –napomenuo sam- tzv. “pasje
groblje” u Kolašinu. Tada je u Kolašinu – decembar 1941. g./januar-februar 1942. g. - pobijeno više desetina ljudi. Svi pobijeni su zakopavani
blizu Kolašina (Lug) na mjestu gdje su mještani prije rata bacali crknute
pse i bolesnu stoku.
Ipak, na mjesto Milovana Đilasa postavljen je Ivan Milutinović. On
je 6. i/ili 8. novembra 1941.g. pisao Titu i Politbirou pismo o stanju u
Crnoj Gori u kojem iznosi da se “Iz podnijetih usmenih izlaganja i onoga
što sam vidio na terenu prilikom prolaska, dobija se sasvim druga slika
i stvarno postoji drugo stanje nego kada se čita rezolucija i pismo druga
Veljka…..Prorada pisma i rezolucije izvršena je i prorađena u svim partijskim organizacijama, i baš na bazi oba dokumeta izvršena je konsolidacija…..U isto vrijeme postavili su pravilno odnos između štaba i Partije,
kao i rad partije u pozadini. U početku je bilo nepravilnosti, što će se
jasnije vidjeti iz usmenog refereisanja druga Veljka…..Potrebno je da se
sačeka dolazak druga Veljka…..Tek poslije njegovog referata mnoge će
stvari biti jasnije i dobiće se prava slika.”31 (Milovan Đilas nije znao za
sadržinu ovog pisma iako ga je nosio Titu.)
Smjena Milovana Đilasa ostavile su, normalno, snažan utisak u crnogorskom partijskom i vojnom rukovodstvu, a i šire. Priznanje o organizacionim, vojnim, političkim i drugim pogreškama, crnogorsko rukovodstvo je priznalo pismom-opravdanjem od 8. decembra 1941.godine.
U tom pismu se iznosi da “mi smatramo za svoju dužnost da se samokritički osvrnemo na naš rad u proteklom periodu…… da nijesmo donijeli pravilne zaključke…..sada nam je jasno da u današnjoj etapi borbe,
mase treba okupiti u narodnooslobodilačku borbu, a ne na antifašističku
revoluciju.”32
CK KPJ je Instrukcijom od 21. XII 1941. godine33 naglasio da sve
snage na frontu i pozadini treba “staviti u službi Oslobodilačkog rata (a ne
antifašističke revolucije), koji danas vodi crnogorski narod”34.
31 Zbornik dokumenata, Vojno-istorijski institut JNA, tom III, Beograd 1950. g. str. 118-119.
��
Isto, str 272-273.
��
Isto, dok. 153, str. 339.
34 Isto, dok. 153. str. 339.
199
I pored navedenog Izvještaja, CK KPJ je uputilo 22. decembra 1941.
godine novo35 veoma značajno pismo PK za Crnu Goru, Boku i Sandžak u
kome se još oštrije osuđuje i kritikuje crnogorsko rukovodstvo da “ vi drugovi pravite druge, nove ultra-“leve”greške, još gore greške”36 (podvukao
V.P.). Ultra nove “leve greške” su nabrojane u 12 tačaka koje bi u sažetom
nizu bile: “da su partizanski odredi oružana sila Partije…da poričete rukovodeću ulogu Partije….da se partijske organizacije svedu na nivo pomoćnog organa partizanske vojne akcije….da komunisti stvaraju-prema odluci
CK KPJ- narodnooslobodilačke odbore što je skroz naskroz pogrešno. Ne
stavaraju NOO komunisti, nego su oni izrasli iz narodno-oslobodilačkog
ustanka…..da vi drugovi uopšte nijeste razumjeli da su NOO osnovna organizaciona forma preko koje se dižu mase na narodni ustanak, preko koje
se dižu mase na narodni ustanak, preko koje se ostvaruje političko rukovodstvo partije….. zbog toga treba suzbiti takva sektaška shvatanja i podići
ulogu NOO i rukovodeće uloge partije u njima……. Vaša analiza poraza
kod Pljevalja (1. decembar 1941.g. moj.prim.) jeste jednostrana…jer je to
bio jedan od onih frontalnih napada koji su nam donijeli već toliko poraza…….”37.
Ovo Pismo je istorijski značajno za “lijeve greške” kao zločine u još
jednoj ravni. Naime, na kraju Pisma se iznose izuzetno važni partijsko-ideološki stavovi da su “pobede Crvene armije otvorile novu etapu u razvoju
političkih prilika u svetu u duhu oštre klasne diferencijacije (podvukao –
V.P.)……Za našu Partiju postavljaju se novi zadaci: čvršće ujedinjavanje
radničke klase sa sitnoseljačkim masama, podizanje uloge partije, snažnije
popularizovanje SSSR i socijalističke izgradnje…..formiranje proleterskih
jedinica…..danas je bila formirana Prva proleterska NOO udarna brigada……Ona, (misli se na Prvu proletersku-V.P.) ustvari jeste oružana sila
Partijre“38. (Da još jednom podsjetim na krucijalnu važnost kraja pisma u
gotovo svim Titovim istorijskim pismima. Krajem pisma se fokusira partijska, vojna ili druga ciljna namjera i svrha pisma. Ovo je veoma važno za
“lijeve greške” i Milovana Đilasa.)
Navedenim, a i drugim stavovima u Pismu o klasnoj diferencijaciji i
klasnom, antiburžoaskom borbenom savezu radnika i seljaka, unose se “lijeve greške” - zločini. Pismo je manifest lijevih grešaka u NOB-u. Pismom
35 Iz latiničnog rukopisa u dodatku pisma i stila pisanja zaključilo bi se da je pismo pisao
Kardelj a potpisao Tito. Đilas se sa pismom kao direktivom upoznao u Novoj Varoši.
��
Isti, dok. 168. str. 366. Tada Đilasa nije bilo u Crnoj Gori.
37 Isto, str. 367-371.
38 Isto, str. 370, 371.
200
se “ulazi” u tzv. drugu fazu revolucije ili u borbu za socijalističku izgradnju društva. Dakle, riječ je o početku komunističke borbe za vlast kako se
tada zamislilo. Sobzirom da je KPJ bila nadređena NOB-u, ona je snagom
(ratne) inercije (dakle, nije riječ o namjernoj grešci), narodnooslobodilačku
borbu gurnula i pretvorila u klasni rat. Normalno, prelazak na drugu fazu
Revolucije treba gledati i iz veoma važanog uticaja SSSR-a i novembarskog Staljinovog govora iz 1941. godine. (Staljin se čak tada poziva i na
Crkvu i Aleksandra Nevskog, što govori o nivou panike koja je vladala u
Politbirou, Generalštabu i kod Staljina.)
Razmatranja o prelasku na klasnu borbu ili tzv. drugu fazu NOB-a, su
bili na dnevnom redu na improvizovanoj sjednici CK 7. decembra 1941.g.
u selu Drenovi, u kući-kafani uglednog domaćina Divca, poslije uspaničenog i haotičnog povlačenja partizana iz Užica i propasti ustanka u Srbiji. Ovaj sastanak CK u “krnjem” sastavu je veoma važan. Bez unaprijed
pripremljenog referata, “uvodničar” Edvarda Kardelj je najduže obrazlagao potrebu prerastanja oružane borbe u klasnu borbu u zemlji. Razradu i
podršku navedenom kursu „klasnog pristupa“ dala su (kasnije) i partijska
savjetovanja u Olovu/Ivančići 7. i 8. januara 1942.g. i u Foči 25. februara
1942.g. (Izlagač u Olovu je bio Edvard Kardelj a u Foči Sreten Žujović.)
Razmatranje o potrebi prelaska na drugu fazu rata važno je iz dva
aspekta.
Prvo, važan je po datumu i uticaju toga datuma na jugoslovenski ko
munistički vrh. Naime, ovaj datum slavi Oktobarsku revoluciju. Toga dana
J.V.Džugašvili-Staljin održao je neophodno-ohrabrujući i govor na Crvenom trgu u Moskvi u kojem proriče brzi, šestomjesečni pobjedonosni završetak rata i pobjedu Crvene armije. CK KPJ je bila na radio - vezi sa “Djedom” (Kominternom) i osluškivala i (po)slušala stavove Moskve. Uticaj
Staljinovog govora na Crvenom trgu je kod jugoslovenskog Politbiroa bio
uzet “zdravo za gotovo”39.
Drugo, klasni revolucionarni pristup Politbiroa na čelu sa Titom i njegova naredba, dobila je široki zamah svuda, a naročito u Hercegovini, Sloveniji, Dalmaciji, južnoj Srbiji, Crnoj Gori. Druga faza revolucije nalagala
je hitnu primjenu radikalnog obračuna ne samo sa neprijateljima, četnicima, potencijalnim neprijateljima, već i sa uglednim ljudima, kulacima itd.
Sve je to operacionalizovano kao dio početka konačnog svjetskog klasnog
39 Takav pristup prema SSSR-u i Staljinu je bio prisutan kod Politbiroa sve do 1945/46.
godine kad prelazi u stidljivu sumlju i prikriveno protivljenje SSSR-u, da bi protivljenje
SSSR-u i njihovim generalima prisutnim u Beogradu 1948. godine preraslo u otvorenu
međudržavnu konfrontaciju između Jugoslavije i SSSR-a ili tačnije sukob Tita i Staljina.
201
obračuna sa neprijateljima koji predvodi SSSR i Staljin lično. Počinju “lijevi” zločini. U pitanju je, dakle, bila borba za osvajanje vlasti. U prvom
tromjesečju 1942. godine u Crnoj Gori desio se najveći broj likvidacija.
Likvidacije su bile uglavnom noću, tajne i iz zasjede, zbog straha od krvne
osvete. Za najmanji gest (“klasnog”) neprijateljstva prema narodnooslobodilačkom pokretu gubila se glava.
Crnogorski komunisti kao najljeviji boljševici i tradicionalni ratni entuzijasti tada dolaze do punog zamaha i izražaja. Odluke o likvidacijama
su se donose na svim nivoima, na ad hok suđenjima, ponekad se odlučivalo dogovorom dvojice-trojice vojnih ili partijskih funkcionera. Odluke o
likvidaciji su donosili i lokalni komunisti. Ovome treba s pravom dodati
i relikt surove crnogorske tradicije obračuna sa “izdajnicima” u ratničkoj
istoriji Crne Gore kako zapaža hrvatski istoričar Slavka Goldstejn. U revolucionarno-ratnim vremenima u Crnoj Gori lako na površini izbiju nezaboravljene osvetničke plemensko-bratstveničke, komšijsko-kumovske, međaške, dugovne i brojne druge nagomilane lične omraze kojima se kasnije
dâ visoki “antifašistički”, “ideološki”, “antikulaški” i – “klasni” značaj i
karakter. Koliko pratim istoriografiju “lijevih” zločina u Crnoj Gori, niko
nije definisao niti statistički pratio koja su “lijeva” ubistva bila ratno-neminovna, a koja su “lijevi” zločini. Normano, klasna borba ne mora da znači
poziv na zločin, ali u ratobornoj Crnoj Gori je značilo. Partijska direktiva
ili Titovo pismo shvaćeno je kao - “borba” radničke klase za vlast. Slično
je bilo, napomenuću ponovo, i u drugim krajevima Jugoslavije.
Ukupnost lijevih i drugih “pogrešaka”/zločina dovela je u opasnost
da se cjelina NOB-a raspadne pa je na (pomenutom) sastanaku Politbiroa
u Drenovi 7. decembra 1941.g. Tito ponudio ostavku članovima Politbiroa
na dužnost Sekretara partije. Ali –bitno je- ne i na čelu vojske. Dakle, Tito
je smatrao da Partija ne treba da snosi odgovornost za cjelinu neuspjeha
ustanka ali - zlu ne trebalo - zadržao bi za sebe Vrhovnu vojnu komandu tj.
vojsku. Titova ponuđena ostavka jednoglasno nije prihvaćena. Ali bitan je
nivo prepoznatljivost lične i unutrašnje odgovornosti za cjelinu neuspjeha
pokreta.
Đilas je u Foči izložio -na Titov zahtjev - kritiku klasnog pristupa ratu
ili “rata u ratu” (dakle, dupli rat, to je klasni pristup, mada je rat bio višeslojniji, ne samo klasni) i katastrofalne posledice koje je ovaj pristup imao.40
Vladimir Dedijer u svom “Dnevniku” pod datumom 10. mart 1942. godine
bilježi da je “Večeras održano drugo savjetovanje partijskog aktiva. Mitar
40 Ne bi pogriješili ako bi rat u nas gledali i u još dubljim slojevima koji, što se dublje
ide, sve su radikalniji i radikalniji. To je „zakon“ svake revolucije.
202
(Bakić – V.P.) je govorio o međunarodnoj situaciji. Ja sam ga dopunjavao.
Obojica pogrešno. Levo zastranjivanje. Đido je postavio stvari na svoje
mjesto. Savez SSSR-a i Engleske je jak i biće još jači. Razvoj odnosa u
jednoj zemlji može ići ispred međunarodne situacije. Ne smemo dozvoliti
da nam se naturi klasni rat, to okupator i želi. On hoće da nas ogoli. Mi
vodimo i moramo da vodimo narodno-oslobodičlački rat.”41 Takođe, Vladimir Dedijer u “Dnevniku” pod 15. mart 1942.g. piše da “Iz Crne Gore
stižu slabe vesti. Danas je otišao Đido da uredi stvari. Mobilisaće partijce i
skojevce, pa će grunuti. Nada se da će tamo završiti za mesec dana. S njim
su pošli i Ćeća i Mitar. U poslednjem trenutku krenula je i Mitra”42.
Dakle, u prvoj polovini 1942. godine “lijeve greške”/zločini, petokolonaštvo, izdajstvo itd. su postala opšta pojava u NOB-u i u Crnoj Gori43. Postojala je realna opasnost potpunog gušenje i nestanka partizanskog pokreta
u Crnoj Gori. Stoga je Tito (Foča 15. mart 1942.g.) potpisao punomoćje
i ponovo uputio u Crnu Goru novu-staru delegaciju da spasi što se spasit
može. Na čelu delegacije je bio Milovan Đilas. Pored njega, članovi delegacije su bili Mitar Bakić i Svetislav Stefanović-Ćeća. U širokom punomoćju
ovoj trojici se ističu potrebne vojne i političke mjere radi uspješne borbe
protiv “četničkih bandi kod Kolašina i u ostalim krajevima Crne Gore”44.
(Ovdje se odmah postavlja normalno pitanje, ako je Milonan Đilas ranije
imao “lijevih” grešaka - zločina, zašto je ponovo slat u Crnu Goru.)
Milovan Đilas je boravio u ”drugoj misiji” u Crnoj Gori od 21. marta
1942.g. do sredine juna 1942.g. Tokom šestodnevnog putovanja iz Bosne
u Crnu Goru opunomoćena delegacija se usputno informisala od seljaka,
simpatizera komunista i drugih o stanju u Crnoj Gori. Česti odgovori su bili
da partizani u komandi mjesta nizašta strijeljaju; da su strieljanja nepromišljena i neprihvatljiva; da je bilo ubijanja kumova i rođaka; da su ubijeni
bacani u jame i slično. Delegacija je upoznata i da su u Hercegovini sinovi
ubijali očeve kao kulake i potencijalne neprijatelje45.
Po dolasku u Crnu Goru 21. marta 1942.g. u selu Gostilje (Bjelopavlići) gdje je bio smješten Glavni štab, Đilas je iz razgovora sa rukovodstvom
��
„Zbornik dokumenata i podataka o NOB-u jugoslovenskih natroda“, tom III, knj. 3,
Beograd 1950.g. str. 45-49.
42 Isto.
43 Mada –rečeno je- i van Crne Gore (Hercegovina, Slovenija, Vojvodina, Dalmacija,
Srbija i dr.).
44 vidi Zbornik…..tom III knj. 5 dok. 46, str. 128.
45 Vidi, Montenegrina-digitalna biblioteka crnogorske kulture, D.Papović „Lijeve greške“ – drugo ime za zločin.
203
kompletirao mišljenje i zaključak o strahotama i pogubnostima “lijevih
grešaka”/zločina u Crnoj Gori.
Urgentne, veoma opširne izvještaje o tragičnom stanju pokreta u Crnoj Gori, Đilas/Bakić su uputili Titu i Politbirou već 24. marta 1942.g.46 i
drugi 27. marta 1942.g.47.
U prvom izvještaju CK KPJ-u konstatuje se opšta “dezorganizacija
i rasulo….ako bi se igdje mogla primijeniti ona priča o ribi koja smrdi s
glave, to bi ovdje mogao biti slučaj….. petokolinaštvo koje izaziva paniku
na borbenim položajima i koje se uvuklo u partizanske jedinice, razbili ih
i razbijaju unutra….treba da shvatite da su u partizanima ovdje svi: i peta
kolona i kolebljivci i dojučerašnji naši neprijatelji….. u petoj koloni rukovodeća uloga potpuno pripada velikosrpskim elementima koji se oslanjaju
na jugoslovensku londonsku vladu…..da ne zna čovjek od koga i kada će
mu pući metak u leđa………. da čitava sela prelaze u četnike….da se dezorganizovanim stanjem ne može riještiti pitanje četnika u Crnoj Gori”. Što
se tiče klasne borbe u istom pismu se ističe “da je mi (misli se na građanski
rat-V.P.) danas ne želimo, a koja nam se nameće. Težište je da mi vojnički i
politički tu klasnu borbu, okrenemo u svoju korist”48. U pismu se kritikuje
Savo Brković koji je bio na večeri kod nekog petokolonaša i na taj način
onemogućio njegovu likvidaciju, kao i Božo Ljumović, koji je na partijskom sastanku izjavio kako “svi partijci ništa ne vrijede”.
Drugo Đilas/Bakićevo pismo/izvještaj upućen CK KPJ je iste ili slične
sadržine, ali dublje, oštrije i “refleksnije” konstatuje stanja na terenu. Đilas/
Bakić ljutitito konstatuju da “nijesu samo krive objektivne okolnosti nego
i politički pogrešan stav partije u svim osnovnim pitanjima. Ovi pogrešni stavovi, pogrešna politika kadrova, pogrešno rukovođenje partijom, a
preko partije i masama, krivi su što je četnički pokret u Crnoj Gori dobio
toliko maha “. U pismu se, dalje, analizira vaspitno-štetna dimenzija lista
“Narodna borba” i pisanja Radovana Zogovića u njoj. Kao primjer navode
njegov nadrealan, u oblacima “članak o Crvenoj armiji (gdje) nijednom
riječju nije pomenuta borba protiv fašizma, a članak je pun tutnjave o revoluciji, razlici između imperijalističkog i oslobodilačkog rata…..težište je
postavljeno na pitanje što će sjutra da bude i borba oko toga sjutra, a ne na
pitanju borbe danas protiv okupatora i njegovih slugu…..čime se daje argument petoj koloni da mi vodimo još danas bratoubilački rat da bi obezbedili
“ono sutra” i nasijedaju na njenu (misli se na petu kolonu – V.P.) taktiku
��
Vidi Zbornik..... Tom III knj. 4, dok. 76, str. 215.
��
Vidi, Zbornik..... Tom II kjn. 3, dok. 111, str. 311.
��
Vidi Zbornik Tom, III knj. 4. dok, 76, str. 219.
204
izazivanja klasnog rata”. Oni definišu “Narodnu borbu” kao “pravo ogledalo trockističko-desničarskih skretanja, pravi izraz nevjerovanja ne samo
u snage partije nego i u snage naroda”. Najteže je –iznose, dalje, u pismu
Đilas/Bakić “što su pokidane sve veze i na svakom koraku postoji opasnost
od pete kolone”. Dakle, Bakić/Đilas konstatuju opšti haos i rasulo.
U ovom pismu ima jedan detalj, važan za “lijeve greške” (zločin), o
trojici partijaca “grešnika” kojima je izrečena uslovna smrtna kazna plus
isključenje iz partije. Đilas/Bakić smatraju da je nepotrebna “pretnja smrtnom kaznom….(jer) streljanjima nedovoljno motivisanima…osnovno je
(međutim) ubediti masu u neophodnost toga streljanja. Gde je to pravilno
izvršeno, mase su ga pravilno primile”. Dakle, riječ je o potpuno zapostavljenom partijsko-ideološkom radu.
Uprkos nastojanjima za sređivanje katastrofalnih prilika u pokretu,
Đilas/Bakić su zaključili da je neophodno “čišćenje” u partijskim vrhovima
i smjena PK, temeljno reorganizovanje partije i uvođenje novih kadrova
radi stabilizovanja situacije.
U pismu od 11. aprila 1942.g.49 Đilas još šire elaborira stanje u
Crnoj Gori koje je “posljedica glupog bezdušnog rukovođenja od strane
Partije”50. Pismo je reprezentativno u opisu haosa i gotovo entropičnog
stanja unutar pokreta. Pismo uključuje i mjere u pokušaju ozdravljenja
stanja u partiji i pokretu. Mjere su i vojnog i političkog sadržaja. U jednom
dijelu pisma Đilas je pokrenuo “pitanje da li je potrebno da ja ostanem ovde
i nadalje…. (jer-V.P.) ja inače neću moći da svršim posao onako kako bi
vi to željeli. Nemojte misliti da sam nešto uvređen, jer i sami, valjda, već
znate da mi ne treba nikakva slava nekog vojskovođe.”51 U ovom pismu
Đilas je tražio da se CK KPJ kritički osvrne na tragično i haotično unutar
partijsko i van partijsko stanje i traže se konkretne vojne i druge mjere.
Titova odlučnost u reorganizovanju (“čišćenju”) i potrebi nove vojne
komande bila je opredjeljujuća za Tita. Naročito poslije razgovora sa Ivanom Milutinovićem koga je Tito pozvao radi konsultacije.
Tito je direktivnim pismom od 8. aprila 1942.g.52 odlučio da se smijeni
cjelokupno rukovodstvo PK za Crnu Goru, Boku i Sandžak i osvježi novim
kadrovima. Voćstvo PK je u cjelosti izmijenjeno osim Blaža Jovanovića.
��
Zbornik.....Tom III, knj.4,dok.87, str.252. (Očito, razmijenjena pisma su „putovala“
duže od 3 dana.)
50 Isto, str. 259.
51 Isto, str. 259/260.
52 Vidi Branislav Kovačević, „Đilas heroj-antiheroj“, „Pobjeda“ Podgorica 2006. str.
229-233.
205
U sastav novog PK su ušli: Radoje Dakić, politički sekretar, Veljko Mićunovič, organizacioni sekretar, Blažo Jovanović, Jagoš Uskoković, Đoko
Vujošević i Velimir Knežević. 29. aprila 1941.g. imenovan je i novi Glavni
štab NO partizanskih i dobrovoljačkih odreda za Crnu Goru i Boku. Za komendanta Glavnog štaba postavljen je Peko Dapčević, Mitar Bakić za političkog komesara Velimir Terzić, načelnik štaba, Blažo Jovanović zamjenik
političkog komesara. Sava Kovačević i Savo Orović postali su članovi štaba.53 Što se tiče reorganizacije na terenu ona je vršena uglavnom u vojsci
formiranjem udarnih bataljona. Formirano je 25 novih bataljona prosječne
jačine i do 200 boraca. Time je okončana pogubna seosko-plemenska vojna
organizacija. Dakle, stvoren je vojno-organizacioni preduslov za ozbiljan
partizanski način ratovanja.
Đilasa i Milutinovića Tito je ostavio na dotadašnjim funkcijama “do
daljnjeg, sa podjednakim pravima i obavezama”. Takođe, Tito je ponovio
da se “likvidacije petokolonaških četničko-krilaških baza po selima postupa oprezno istovremano kad i odlučno”54.
Međutim, istorijska važnost Titovog pisma je od 12. aprila 1942.g.55 i
u njegovoj političkoj poruci ili političkom “prevratu”. Naime, Tito upozorava PK za Crnu Goru i Boku i Sandžak “da mi ne ulazimo u nikakvu “drugu etapu borbe”…..(da su)….Takva shvatanja opasno sektašenje i iskrivljavanja političke linije KPJ, koja mogu samo da olakšaju okupatoru i njegovim slugama njihove pokušaje razbijanja jedninstvenih narodnih redova
i provociranje građanskog rata u zemlji…..pokušavajući sve da nas odvoje
od masa i izoliraju…..Bitna garancija uspjeha u ovoj našoj borbi jeste energično likvidiranje svakog nebrižljivog odnosa prema pitanju učvršćivanju
rukovodeće uloge KP u NOB-u, likvidiranje svih pojava nebudnosti, nadiscipline i nehata.”56. (Nešto ranije u parijskom listu “Proleter” pojavio
se “uvodni” Titov članak “Komunistička Partija i ko su njeni saveznici” u
kome se Tito odriče klasne borbe u prilog borbe protiv okupatora i domaćih
izdajnika.)
53 Smijenjeni članovi PK (Božo Ljumović, Savo Brković, Periša Vujošević) kao i degradirani član Blažo Jovanović kasnije u vrijeme Đilasovog disidentstva, postali su njegovi
veliki protivnici-osvetnici. (Budo Tomović i Vido Uskoković su u vrijeme formiranja novog PK poginuli.)
��
B. Kovačević, isto, str.231.
��
Zbornik dokumenata....Beograd, 1950. Tom III, knj. 3, str. 44-51.
56 B.Kovačević, naved.djelo, str. 243/244. (Isto
��
i u Zborniku dokumenata i podataka…...”
Tom III, knj. 3, Beograd 1950., str. 45-49.)
206
Lako je zaključiti istorijsku paralelnost u pokušaju skidanja odgovornosti po pitanju rasplamsavanja građanskog rata i zločina u Crnoj Gori iz
pisma od 22. decembra 1941.g. (kada Tito “uvodi”drugu fazu revolucije) i
pisma od 12. aprila 1942.g. (kada Tito sebe “izvodi” iz druge faze revolucije
i priznaje pogubnost njenog uvođenja). Pismo, dalje, sadrži važnu i dublju
političku nit u Titovom uočavanju svoje greške ali i (istovremeno) skidanje
lične odgovornosti s nje. Dakle, i u ratu se Tito bavio visokom, sofisticiranom politikom. Niko mu nikad u nas pa i znatno šire nije bio dorastao. U
posleratnom periodu Tito je izrastao u jednog od najmarkantnijih i najznačajnijih političara XX vijeka u svijetu. Harizmu i vlast je isklesao u ratu.
Sit boravka u Crnoj Gori Đilas predlaže 22. aprila 1942.g.57 svoj odlazak iz Crne Gore. (Kasnije -3. maja 1942.g.- zahtjev je Đilas obnovio.)
Tito je bio iznenađen zahtjevom(ima) i prijekorno je reagovao pismima od
29. aprila 1942.g.58 i 25. maja 1942.g.59. Ipak Milovan Đilas napušta Crnu
Goru krajem maja 1942.g. kada je i njegova “misija” u Crnoj Gori nezvanično i okončana.
Da bi se danas jasnije sagledalo vrijeme strahotnog “rata u ratu” i “lijeve greške” (zločini) s tim u vezi, navedimo slučaj zauzimanja ustaškog sela
Borač kod Olova u Hercegovini/Bosni, naseljeno uglavnom Muslimanima.
Možda ni jedan primjer “lijevo-grešnog” genocidnog ekstremizma “baze”
u NOB-u nije tako eksplicitan kao kod zauzimanja ovog sela. Poučeni greškama “ljevičarenja” (zločina) u dotadašnjem toku rata, vojni vrh je izričito tražio prije napada na Borač da se Muslimani, Borčani “Trgnite se…..
Ostavite vaše ugnjetače i zloduhe, koji vas vode u propast. Idite na svoja
ognjišta i njive….Nemojte se opirati narodnoj partizanskoj i dobrovoljačkoj vojsci koja nosi slobodu i jednakost svim porobljenim narodima”60.
Dalje vojni vrh zahtijevalo od svojih boraca “da se prema nejači i onima
koji se predaju bez otpora ne dozvolite da se rigorozno postupa”61. Drugo
naređenje predupređuje borce da se uzdrže od pljačke, paljevina, nepotrebnih ubistava i dr. (“ Ne može se polaziti sa te tačke da su ustaše opljačkali
naš živalj, pa se treba to nadoknaditi plijenom….ili paljenjem kuća”62 itd.)
��
Vidi (pismo MĐ) Zbornik.... Tom III knj. 4, dok. 91 str. 269. (Zahtjev za odlaskom iz
C.G. Đilas je tražio čim je stigao u C.G. u pismu –bez datuma- ali izgleda iz kraja marta
1942. g.)
��
Vidi, J.B.Tito, Vojna dela, Tom I, str. 86.
��
Vidi, Zbornik..... Tom II knj. 4, dok. 75. str. 182.
��
Zbornik.....Tom II, klj. 3, dok. 24. str. 70.
��
Isto, str. 70.
��
Isto, str. 70.
207
Ali kako kaže stih “ove planine ne ljube regule” ni tamo ni ovamo,
što je važno za sagledavanje jedinstvene dubine i širine “lijevih grešaka” /
zločina i u Crnoj Gori i van nje.
Borci su u toku oparacije zauzimanja Borča (17/18. april 1942.g., komandovao Rade Hamović a napad isplanirao Arso Jovanović) napravili
strašne i strahotne pljačke i ubistva. To se nastavilo i poslije osvajanja Borča. U izvještaju Glavne intendanture Vrhovnom štabu od 28. aprila 1942.g.
stanje u samom Boraču se opisuje kao “više nego strašno. Zakopavanje, i
ukoliko ga je bilo, samo je zagrnuto, tako da vire glave ili noge…..”63.
Kada je Tito saznao za te grozote, bio je očito užasnut i uputio je naređenje Arsu Jovanoviću “Dragi Arso, javi Radu (Hamoviću -V.P.) da ne
pretjeruje sa strijeljanjima. Selo Gradina ne smije se paliti, već samo krivci
kazniti. Strijeljati se moraju samo oni kojima se dokaže petokolonaški rad.
Pljačkanje u Borču ne treba odviše kruto postaviti. Treba vidjeti da li se
pljačkalo iz magacina (naših) ili za vrijeme borbe….Obrati pažnju Radi ne
sve te stvari”64.
U ratu stihija nema mjeru i granicu. Nije zaustavljiva. Naročito u nas u
Crnoj Gori i uopšte balkanskoj ratnoj tradiciji.65 Ovaj obrazac ratnog ponašanja je malo ranije “viđen” i u Crnoj Gori kad su “lijeve greške” u pitanju.
Tito je 19. juna 1942.g. iznad sela Vrbnice, Foča, Bosna sazvao sastanak CK66 na kojem su “pretresana” tekuća pitanja. Tito je izložio da su za
neuspjehe u Crnoj Gori krivi Milovan Đilas i Ivan Milutinović. Kažnjeni
su blagom kaznom “ukor” koja je bila druga “odozdo” kazna u skali kazni
od jedan do pet.67 Đilas je kaznu primio kao prenagljenu, nepravičnu i
nepreciznu. Kazna je dugo godina bila arhivirana da bi je –pomenuo samaktuelizovao i popularizovao Aleksandar Ranković na VII Kongresu SKJ
1957. godine. Tada je Đilas već postao opasan i uticajan disident u svijetu
i protivnik Titove vlasti.
Od tada pa do danas, kazna je materijalni dokaz protiv Milovana Đilasa za njegove “lijeve greške” u Crnoj Gori. Partija je jeretika “ulijevo”
��
Isto, dok. 180. str. 476.
��
Isto, dok. 181. str. 246.
��
Da ne bi bili suviše strogi prema sebi i Balkancima, navedimo da su tzv. veliki, civilizovani narodi veoma često brutalniji i gori od nas. (I danas je tako.) Ratna forma im je
različita a dubina zločina hladno-racionalna, odlično organizovana i tektonski opasna po
opstanak ljudske vrste.
66 Prisutni: J.B.Tito, A.Ranković, M.Đilas, I.L.Ribar, S.Žujović i M.Pijade.
67 Vidi, B.Kovačević, nav. Djelo, str.246-249. Za greške u Hercegovini kažnjeni su još
dvojica tamošnjih rukovodioca. Interesnatno je da je kaznu Tito (stidljivo) izrekao na ruskom jeziku.
208
razapela. Međutim, “razapinjanje” Milovana Đilasa je išlo široko rasprostranjenim i dobro poznatim lukavstvom jednopartijskog, staljinističkog
uma. A to je sljedeće: javno ćemo priznati da smo (mi komunisti/partizani)
pravili zločine u ratu, koje ćemo u istoriografiji stručno, stidljivo i eufemistički nazvati “lijeve greške”. “Lijeve greške” iz početka ustanka istoriografski ćemo izjednačiti sa zločinima ili –svejedno- zločine ćemo pripisati
“lijevim greškama”. Sobzirom da je u Foči Đilas 1942. godine partijski
ukoren (kazna ukor) za organizacione, upravljačke i formalne „pogreške”
sa početka ustanka u odnosu na zacrtanu i planiranu predratnu partijsku
liniju Politbiroa, Partija je silogistički “pravilno” zaključila da je Đilas kriv
i za “lijeve” zločine.
Istina je da Milovan Đilas nije bio od mekih, učinjenih, bolećivih, ratnih ljudi. Suprotno. Naredio je on i paljenje četničkog uporišta Ozrinića68
na predlog Save Kovačevića i ubio opasnog vojvođanskog esesovca na Sutjesci69 i uz dogovor sa ostalim glavarima (ne)usaglašavao se sa ubistvima
neprijatelja Revolucije. Tako se stvarao jugoslovenski antifašizam, vojska
i upravljalo odličnom antifašističkom Revolucijom i vodilo ka komunističkoj ratnoj pobjedi. Bez ratnog jednoumstva i snažne gotovo fanatične vjere
u to jednoumstvo, uz bratsku i nacionalnu jedinstvenost, jugoslovenski komunisti ne bi bili dorasli visini istorijskog izazaova i ne bi porazili fašizam.
Milovan Đilas je u ratu bio “vjerujući jednoumac” kao što su to bili ili
koliko su to bili i Tito, Kardelj, Ranković i drugi rukovodioci oko njih. I to
je dobra, važna i potrebna strast antifašističke borbe komunista u Jugoslaviji. Đilas je pisao krajem 1942.g. (kasnije “Borba” prenijala taj članak i
objavila ga u decembru 1944.g.) o Staljinu kao “najvećem geniju i mudracu
našeg doba”. U ratu se tako ponašaju “vjerujući” ljudi. Tako je tada Đilas
vjerovao u Staljina. Malo skrivenije rečeno, vjerovao je kominternovskoj i
drugoj propagandi koja je pridavala Staljinu oreol planetarnog diva i uz to
prvog antifašističkog vojnika. Međutim, kasnije kad je direktno upoznao
Staljina, kada je upoznao činjenice i djela Josipa Visarionoviča, spoznao je
da je J.V.Džugašvili-Staljin kompletni zločinac koji je počinio gotovo svaki
individualni i masovni zločin koji je moguć i praktično izvodljiv. Spoznao
je da je Staljin opasnost za Jugoslaviju, koliko za SSSR toliko i za čovječanstvo. Dakle, kada je potpunije i iz više međusobnih razgovora upoznao
68 Veoma rijetko se pominje – u važnim masovnim medijima posebno- da je Mitar Bakić
naredio spaljivanje Zagarača. (Spaljivanje “ponekog četničkog sela” je bila Titova ratna,
odbramnena i u tom smislu, razumna direktiva.)
��
Drugog esesovca je ubio Raja Nedeljković. Oba ubistva su bila ratna, odbrambena,
neophodna i - normalna. O Đilasovom ubistvu esesovca napravljeni su feljtoni a Nedeljkovićevo ubistvo esesovca se gotovo ne pominje.
209
Staljina, kritički ga valorizovao i proučio njegov realan portret, Milovan
Đilas je radikalno promijenio mišljenje. Tu nema ničeg čudnog, osim kod
jednoumaca od kojih su infombirovci najtipičniji i najžalosni primjer. Dio
te frontovske ili tačnije mentalno-blokovske cjeline protiv Milovana Đilasa, su i one političke grupe koji stvarnost u nas vide jednokoloritno (“zelenaši”, “bjelaši” i slični). Normalno, sve uz novu/staru “crvenu” kastu kojoj
je Đilas ciljni i nezaobilazni neprijatelj.
2.
Navedimo ovdje jedno zapažanje o “lijevim” greškama. Nijesam sreo
u ozbiljnoj crnogorskoj istoriografiji, da se neki istraživač duboko bavio
“lijevim” greškama (kao zločinima) drugih ljudi iz “crnogorske revolucije”
kao sa Milovanom Đilasom. (Izuzetak čini istraživanje crnogorskog istoričara g. Dragutina Papovića o ulozi Blaža Jovanovića u “lijevim” zločinima
u Crnoj Gori na digitalnoj biblioteci i novinskom feljtonu, list “Vijesti”
(“Politička misao Blaža Jovanovića” Podgorica, decembar 2009.g.) Istraživač otkriva frapantne podatke, činjenice o ulozi u “lijevim” greškama
-zločinima- jedne od rukovodećih ličnosti u Crnoj Gori, Blaža Jovanovića.)
Možda sam naučno grešan, ali nema ni približno, pa čak i uopšte studioznog, činjeničnog, naučnog, važnog stratifikovanog i segmentiranog
istraživanja i refleksije crnogorske istoriografije o ulozi u “lijevim” grškama/zločinima po Crnoj Gori: Moše Pijade, Mitra Bakića, Save Kovačevića, Radoja Dakića, Sava Brkovića, Jova Kapičića, Boža Ljumovića, Špira
Mugoše, Periše Vujoševića, Milinka Đurovića, Peka Dapčevića, Velimira
Lekovića, Dimitrija Bulajića, Milisava Uskokovića, Veljka Mićanovića,
da dalje ne nabrajam. Ovdje je veoma važno napomenuti da je partijski
“ukoren”, kažnjen 19. juna 1942.g. i Ivan Milutinović zajedno sa Milovanom Đilasom. Znači partijska krivica je podjednaka i podjednako partijski
djeljiva. Ali o Milutinovićevićevim “lijevim greškama”-zločinima u crnogorskoj istoriografiji ima stidljivog pomena ali nema skoro nikakvog segmentiranog ili dubinskog analiziranja. Ono što je naročito važno jeste da u
medijskoj prezentaciji i “popularizaciji” Milutinovićevih “lijevih” grešaka
i ostalih “glavara” nema ni pomena u medijima. Šire gledano, istoriografija
i mediji široko zaobilaze i ne predstavljaju “lijeve greške” Drapšina i Popare koji su strože kažnjeni, a istovremeno kad i Ivan Milutinović i Milovan
Đilas. Jedini istoriografski i masovno-medijski “lijevi” grešnik-zločinac
jeste partijski otpadnik Milovan Đilas 70.
��
Negdje je Đilas šaljivo izjavio da priznaje samo zločine dok je bio na vlasti.
210
Milovan Đilas je jedini od svih vodećih ljudi Revolucije izdao 1950.
godine direktivu Vojnoistorijskom institutu u Beogradu (koji je objavljivao
zbornike dokumenata iz rata) da se u V zbirci dokumenata –a to su bili dokumenti iz Crne Gore - objave sva dokumenta. To je Đilas učinio, jer se nije
bojao -kako zaključuje Vladimir Dedijer - “vage istorije”.71
Bog na nebu i bog Partije na zemlji –opšta je istina- nijesu se smjeli
dovoditi u sumnju dok su na prestolu ili vlasti. O radikalnoj krititici “svevišnjih” nije se smjelo govoriti. Kritičare bi spržila munja nebeska. Istoričare najprije. Ostale struke i stručnjaci dolaze iza njih. Partijski, odabrani
istoričari su bili “naučna” transmisija između vlasti i naroda odnosno partijskog viđenja i istine o “lijevim“ greškama. (Normalno sa pokojim izuzetkom, koje “demokratski” potvrđuje zacrtani partijski stav. To je naročito
vidljivo kod “lijevih” grešeka Milovana Đilasa.)
Dakle, na međunarodnog kritičara Titove vlasti i svojevoljnog otpadnika iz te vlasti ili jeretika svejedno, bačeno je partijsko prokletstvo, “lijeva” anatema. Što je buntovnik u hjerarhiji partijske i državne vlasti bio na
visočijoj funkciji, to je anatema morala biti pažljivije odabrana, totalnija i
suptilnija. Na Đilasa je partijski-prirodno morala pasti gotovo sva tamna
strana komunističke “lijevo-zločinačke” istorije jer je bio gotovo vrh vlasti.
I “lijeva” anatema je pala. Nije to ništa novo ili nepoznato u dogmatizovanim istorijografijama, pa ni u crnogorskoj. Ovakvih slučajeva ima bezbroj.
Religije su toga prepune. Pravnu infrastrukturu Staljinovog SSSR-a čine
bezbrojni primjeri partijskog “lijevog”, “desnog”, “klasnog” kažnjavanja
sužnjeva u “moskovskim procesima”. Đilas, dakle, nije jedini u komunizmu, ali je prvi i jedini u nas iz vrha vlasti72.
Ko se i malo bavio filozofijom disidentstva i njegovom istorijom73
lako će zapaziti da je anatema na “nevjerovanje” ili preciznije razočarenje
Milovana Đilasa u Titovu vlast (komunističke ideologije će se malo kasnije osloboditi), morala ići iz vrha vlasti. Kako je u praksi bacanje anateme
izgledalo danas nam otkriva –pored stenograma sa Trećeg plenuma CK- uzbudljiva knjiga Vinsenta Kirbusa “Priluškivač-sjećanje na 40 godina rada
u SDB”, Ljubljana 2008. godine. Riječ je o prisluškivanjima i praćenjima
Milovana Đilasa i par drugih pojedinac koji su bili u dodiru sa njim. Koja
71 Vidi više, V. Dedijer „Veliki buntovnik Milovan Đilas“ Prosveta Beograd 1991.g. str.
262 (Ista knjiga krcata je primjerima Pijadinih strijeljanja ili naređenja za strijeljanjima,
koje niko ne pominje.)
72 Ciljnost rada nije bila usmjerena na izučavanje „lijevih“ zločina iz 1945.g. kao i iz
1948. godine.
73 Korijen disidentstva kao religioznog „otpadničkog“ (disaderio-otpadnik) pravca je
vezano za protestantizam i iz XVI je vijeka. Disidentstvo je iz religije „ušlo“ u politiku.
211
je to perfektna 24-oro satna složena, promišljena i dubinska organizacija.
Dio te organizacije potvrđuje i nedavno otvoreni Titov lični arhiv-kutija
pod brojem 0-1 st.p. 820/54 do 856/2 (obavještajni materijal); Odjeljenje
za koordinaciju st.p. 27/4 i drugo. Kutije sadrže brojna i detaljna uputstva o
ponašanju dnevne štampe, novinara i urednika u “slučaju Đilas”. (Akcenat
je dat –u jednoj od kutija- na crnogorski list “Pobjeda”, “Start” i “Duga” i
eksterni plan tzv. kontra-međunarodnih informativnih uticaja.)
Silinu problema -koji se, dakle, partijsko-plenumski zvao “slučaj Đilas”- prvi je partijski i javno komentarisao Aleksandar Ranković. Svjestan
obostrane upornosti i hrabrosti i neizbježnosti sukoba Đilasa, s jedne, i Tita
s druge strane, Aleksandar Ranković je izrekao poznatu rečenicu pred Treći
plenum CK “kuku njemu (Đilasu-moj prim.), ali kuku i nama”. Ranković
je dubinski poznavao Milovana Đilasa. Uz to bili su i kumovi, predratni
drugovi, intimusi. Slično je postupio i Miroslav Krleža pred Treći plenum
odnosno pri kraju Đilasovih “Borbinih članaka” i druženja sa njim. Na rastanku sa Đilasom decembra 1953.g. Đilasu ništa nije rekao, osim što su se
filmski rastali. Krleža ga je poljubio. Ovaj poljubac je kasnije Krleža prekovao u čuvenu svoju misao iz ‚70-tih godina “samo da umrem prije Tita”.
3.
Hipoteze u svakoj nauci su veoma važne i korisne. Posebno za “lijeve
greške”. Pretpostavimo da je Milovan Đilas ostao uz Tita do kraja njegove
vlasti i naslijedio ga. Hipoteza je postavljena logično i realno. Hipoteza je
utoliko logičnija što niko od istoričara Đilasu ništa nije smio ništa reći u
vezi “lijevih grešaka”-zločina dok je bio na vlasti74. Čak naprotiv. Đilas je
glorifikovan od strane mnogih, a naročito crnogorskih lokalnih i saveznih
funkcionera. (Neki su ga neukusno poređivali sa Markom Miljanovim, pa
čak i sa Njegošem. Isti ti su na Trećem plenumu bili njegovi najogorčeniji
protivnici i mrzitelji, Blažo Jovanović na primjer.)
Hipotetičko pitanje, dakle, glasi: da li bi crnogorska i ukupna jugoslovenska istoriografija i mediji vidjela i propagirala Đilasove “lijeve greške”zločine da je Đilas ostao u vrhu vlasti. Hipotetički odgovor bi glasio NE.
I to sa velikim NE. Ko je smio da pisne kakvom opštinskom partijskom
sekretarčiću za Titovo vrijeme. Niko od nas. Tita niko nije smio kritički
da pogleda a kamoli kritikuje ili usprotivi mu se. Pa još- zamislite- da Tita
neko javno kritikuje kako mu je Partija, vojska pravila masovne zločine u
ratu. Pitanje “lijevih grešaka” ali i “lijevih” grešaka iz 1945.g., prvi je pred
74 Vidi knjigu-intervjua sa Momčilom Đorgovićem.
212
međunarodnom javnosću u ratnim memoarima iznio “otpali” visoki funkcioner iz Titove vlasti - Milovan Đilas.
Na ovako zasnovanoj partijsko-istoriografskoj infrastrukturi, nastaje
drugi ili drugi talasi ”lijevih grešaka” Milovana Đilasa, a to je njena masovna popularizacija i populistička prezentacija. Teško je naći nešto sramnije
od tih talasa. Samo u jednoj jedinoj ravni tumačimo te talase iz ugla raznih
profesija od akademika, novinara, književnika do udruženja ribolovaca i
upravnika biblioteka: čovjeku su se “zavezala” usta da nesmije da govori,
objašnjava i brani se, a napadači se takmiče ko će ga jače “udariti” ili obilnije zapljunuti. O tom sumraku civilizacije u nas iz higijenskih razloga ne bih
pisao ništa. Na nekom od tih talasa napada, ali i državnih ucjena “nesmirivog” Milovana Đilasa, zajahala je i ideja likvidacije njegovog sina koji
je krajem 80-tih godina radio doktorat na Londonskoj školi za ekonomiju
i politiku. Ideja je najvjerovatnije potekla od Staneta Dolanca, Jura Bilića
i/ili dr. Obrena Đorđevića (šef Udbe Srbije). Svjesna ozbiljnosti namjere
“Special Branch” (Odjeljenje Skotland Yard-a za političku bezbijednost)
je Đilasu-junioru nudio 24-tvoro satni nadzor i tzv. internu bezbijednost
što je ovaj hrabro odbio.75 Ubica, agent jugoslovenske Službe bezbednosti
(Vinko Sidičić) čekao je odobrenje iz Beograda. Čak je bio određen i rok
za ubistvo, 31. XII 1981.g.
Najopasnije su - zaključili bi o drugim frontalnim talasima napada na
Milovana Đilasa - aktivne sluge. One traže i trče da se moralno korumpiraju i ponude. Pasivne sluge to najčešće rade za pare. Kao i svaki profesionalac - “pošteno”.
Dakle, crnogorska istoriografija mora da “ozdravi”, da se dezideologizuje, da se prevrednuje a zatim sagledaju “lijeve greške”-zločini kad je
Milovan Đilas i ostali crnogorski i vancrnogorski rukovodioci u pitanju.
Preciznije, potrebna je daleko dublja scijentifikacija kao vodilja. Ali i ta
vodilja mora biti moderna, višedimenzionalna, multidiscilinarna, globalna76. Interesantno i naučno veoma važno bi bilo, čuti mišljenja pravnika
o “lijevim greškama”, naročito specijalista za ratno pravo i odgovornosti
pojedinaca za revolucionarno “pravo”. U diskrecionoj pravnoj publicistici
u Crnoj Gori, pa i šire, nijesam sreo ozbiljni, pa čak i uopšte rad na tu temu.
��
Vidi više „Vjesnik“ Zagreb br. 184 od 3. X 1981. g. i 14. X 1990.g.; „Die presse“ Beč
od 02.XI 1981.g., „News of the World“ London od 08. XI 1981.g. Takođe vidi, George
R Urban „My War Within the Cold War, Yale University Press, New Haven & London
1997.g., str. 184
76 Vječita je opasnost za društvo u kojem je na vlast ideologija i –što je naročiti antiliberalni problem – kako dedogmatizovati društvo, njegovu učaurenost i „otvoriti“ zatvoreni
um.
213
Nema danas života bez globalne istorijske vizije i pogleda na crnogorsku sadašnjost ili prošlost pa i “lijevih grešaka”-zločina bez refleksije ili
“reflektora” iz budućnosti, a ne iz partijsko-ideološkog “reflektora” prošlosti kakva je sada. Takve (internacionalne, globalne) vizije i strastvenosti
su bili komunisti u antifašističkom ratu 1941-1945.godine - odlični. Poslije
rata druga je priča. Đilas je tu priču prvi vidio i pokušao da oštrom kritikom
prevrednuje, modernizuje, demokratizuje društvo i da spasi Revoluciju i
njene grandiozne napore. Najprije “Borbinim člancima” i nekim “uvodnim” pisanjima sa početka‚ 50-tih godine. U tom početku a posebice na
Trećem plenumu, jugoslovensku stvarnost je vidio zamućeno, ideološki,
sa “mrenom” na očima. (Teško se odvajao od Revolucije i ratnih drugova.)
Kasnije je dosta toga vidio jasnije i sve jasnije i jasnije. Naročito poslije
1961. godine. (Đilas je –takoreći- slučajno postao disident, naročito, međunarodnog ugleda i značaja.)
U svakoj nauci komparativni metodi su su stožerno važni. U ekonomiji posebno. Upoređuju dostignute kvantitete uz metodsku identičnost ili
bliskost. Naročito je važna vanvremenost i eksteritorijalnost komparativnih
metoda. (Komparativistikom jasnije i tačnije sebe “mjerimo” i upoređujemo sa drugim, sličnim.) Možda sam ponovo istorijski i naučno grešan, ali
u crnogorskoj istoriografiji –kad je riječ o “lijevim greškama”-zločinima
nijesam “sreo” rad koji se ozbiljno, pa čak i uopšte bavi komparativnim
pristupom izučavanja teme “lijevih grešaka”77. O komparativistici naših
“lijevih grešaka” sa okolnim zemljama, pa sve do “ljevičarenja” u Oktobarskoj revoluciji i da ne pričamo. “Lijeve greške” u nas počinju i završavaju se sa Milovanom Đilasom. Samo to je dovoljno za naučnu sumlju.
(Bez ikakve namjere za statističko-istorijskim senzacionalizmom ili čemu
profanim, crnogorske “lijeve greške”/zločini - bez obzira na veličinu lijevih zločina ili krivaca- nijesu van drugih revolucionarnih “standarda” ako
nijesu i daleko ispod njih.)
4.
Na osnovu svega dokumentovano-analiziranog u vezi ukupnih “lijevih grešaka” Milovana Đilasa veoma je važno danas ih iznova sagledati i
reći sledeće.
Odlični 13-to julski antifašistički ustanak 1941.godine komunistima je
dao priliku da se bore za vlast u Crnoj Gori i šire. Time je stvoren zametkak
77 Jednorečenični ili slični opisi u mnogim radovima o „lijevim greškama“ u Hercegovini, Vojvodini, Dalmaciji itd. nijesu naučna komparativistika.
214
budućeg građanskog, klasnog, nacionalnog, vjerskog i drugog revolucionarnog konflikta i provala zločina. Svaka pojava četništva ili kakvog drugog protivnika komunističke vlasti, doživljavala se u svijesti komunistarevolucionara-boljševika-staljinista kao pobuna protiv njih, pobuna protiv
neoficijelne i pravno neuobličene vlasti komunista ali ipak vlasti u zametku. Vlasti koja je “visila u vazduhu” kako je ratnu stvarnost u usmenim
memoarima opisao jedan slovenački revolucionar.
Drugi “talas” aspirantni na vlast su bili ostaci stare i neprijateljske predratne vlasti. S treće strane, s komunističko-revolucionarnom “narodnom”
budućom vlasti nijesu se mirili ni ratni profašistički krugovi i grupe. S četvrte strane, vlada u Londonu je sebe “normalno” doživljavala kao legalnu
i legitimnu vlast. Dakle, aspiranata na vlast je bilo mnogo i sa svih strana
pa otud i višestranih zločina.
Osvajajući i zadobijajući vlast u borbi protiv raznih aspiranata na
vlast, komunisti su poricanje ili protivljenje “zameka” svojoj vlasti smatrali kao pomaganje fašističkom okupatoru. Stoga je kazna za sve bila prirodno-ratna – likvidacija/smrt. Suprotna, četnička strana je bila isto takva,
čak i gora. Niko nije statistički, istoriografski, izučavao četničke, “desne”
zločine. Koliko u tim zločinima ima nedužno ubijenih ljudi, a koliko onih
drugih “neophodnih” ratnih ubistava ako se tako smije reći. (Fašizam je
zlo koje se nije “smjelo” desiti civilizaciji.) O medijskoj prezentaciji tih
zločina i da ne pričamo.
Pa ipak, rat u Crnoj Gori i nije bio pretjerano okrutan. Navedimo nekoliko poznatih primjera “interne”okrutnosti domaćeg rata ili rata u ratu.
Sovjeti su strijeljeli oko 11.000 svojih vojnika u Staljingradskoj operaciji.
(Dakle, ne samo u Staljingradskoj bici.)78. Vojvoda Vojin Mišić je u Gornjem Milanovcu (?) javno, na trgu strijeljao 150 svojih vojnika zbog pobune vojske protiv generala Stepe Stepanovića. Klod Levi Štros se javno
zalagao za strijeljane preko 80.000 svojih sunarodnika za kolaboraciju sa
fašistima u toku Drugog svjetskog rata. Da napomenem, on nije bio komunista pa čak bio je idejno daleko od simpatija prema komunistima. Sličnog
je stava bio i Šarl de Gol. (Razlika između Štrosa i De Gola je bila u visini
cifre. De Gol se poslije rata zalagao za ubistvo “samo” 50.000 svojih sunarodnika, fašističkih kolaboracionista.)
78 Strijeljana su izvršavali dezerteri sa fronta koji su –da bi izbjegli ličnu kaznu strijeljanja - grupisani u više brigada. Brigade su brojale do 100 vojnika-ubica. Poslije Hruščovljevog dolaska i preuzimanje komande na Staljingradskom frontu, u pozadini fronta bili
su raspoređene tri takve brigade od blizu 300 vojnika-ubica sa jednim ciljem, bez suđenja
ubiti svakog dezertera iza poslednje linije odbrane.
215
Sve su revolucije takve, krvave. Nasilje i jeste “babica istoruje” kako
je negdje pisao Marks. Na neki način, nasilje i zločin, jeste osnova pokretanja, “izviiskra” nekog društva pa i ljudske civilizacije. Milovan Đilas je
prvi u Jugoslaviji o potocima ravolucionarne krvi “lijevih grešaka” (zločina) veoma detaljno i iskreno pisao. Negdje kasnije je njegov sin bio i u pravu i u krivu istovremano kad je rekao “da je otac u memoarima bio suviše
surov prema sebi”. Ipak iskreni i zaneseni revolucionari i veliki duhovi su
takvi, prvo odgovorni prema sebi, mjereći sebe. Mnogi revolucionari oko
Milovana Đilasa ni približno nijesu bili takvi. Neko ih je nazvao “profesionalni revolucionari”. Skromnog znanja i intimne vjernosti vjeri, investirali
su u svoje profesionalno radno mjesto ili buduće zanimanje koje se zvalo:
“revolucionar”. I danas ih je pun svijet. Profesionalne revolucionare ništa
nije doticalo niti dotiče. Naročito mnoge crnogorske “profesionalne” revolucionare kad je Đilas pao sa vlasti. A imali su itekako objektivnih povoda,
ličnih i naročito društvenih razloga. Tupog osjećaja i skraćene refleksije,
“zaboravili” su na društvenu odgovornost i demokratsku državnu budućnost i razvoj. (Kasnije smo sve to “platili”. Država im je bila što i balon u
Čaplinovom filmu “Veliki diktator”.) Đilas nije bio takav. Dedinjsku vilu
zamijenio je zatvorskom ćelijom. Funkciju Predsjednika Narodne Skupštine FNRJ zamijenio je temeljnim pranjem klozetske kible. (Da napomenem s tim u vezi, Tito je pokušao Milovana Đilasa da moralno korumpira
dajuću mu najvišu zakonodavnu i državnu funkciju. Tito je time želio da
ga podčini krajem decembra 1953. godine. Tada je popularnost Đilasovih
“Borbinih” članaka širom Jugoslavije bila na vrhuncu. Te članke Tito je
dogmatski razumio kao napad na temelje svoje vlast. Na veoma opasnu političku ponudu i trik, Milovan Đilas je negativno odgovorio. Prozreo je zlu
Titovu namjeru. Između borbe za društvene ideje, s jedne, i partijske fotelje
predsjednika Narodne Skupštine FNRJ, s druge strane, Đilas je odabrao
ono prvo. On nije bio čovjek želje za političko vladanje i moć.)
Od istoričara koji su se temom “lijevih skretanja” bavili naučno i s
vizijom, izdvojmo interesantno i inteligentno zapažanje istoričara Miša Lekovića. Njegovo zaključivanje na temu “lijeve greške” i uloge Milovana
Đilasa u njima je veoma moderno, normalno i globalno civilizovano. Naime Mišo Leković, kao i autor ovog teksta, smatra da temu “lijevih grešaka
nema razloga prećutkivati ili negirati tu pojavu (doduše “epizodnog karaktera”) koja se pod uticajem niza okolnosti……pojavila u jednom periodu
veoma burnog i izuzetno složenog života i njenog CK”79. Istoričar Mišo
Leković „lijeva skretanja“ čak naziva takozvana. Tako zaključuje veliki
79 Mišo Leković, Reagovanje Centralnog komiteta KPJ i Vrhovnog štaba na razvoj situacije u Crnoj Gori u toku 1942.g. u: Istorijski zapisi, knj. 26, sv. 1-2, Titograd 1969.g. str. 424.
216
istoričar, istoričar sa dubinskim istančanim osjećajem za vrijeme i širinu
prostora. Većina naših istoričara nema ovakvu reflaksiju i senzibilnost.
Ideološko i partijski gledano –da zaključak o „lijevim greškama“ Milovana Đilasa gledamo dublje i uže - Milovan Đilas je pravio „lijeva skretanja“ u komandnom smislu –naveo sam- u smislu davanja podrške širini
ustanka umjesto partijsko zacrtanih gerilskih akcija i konfuznih direktiva
s tim u vezi u toku jednog dana, zatim „legalizacijom“ ustanika ali uz čuvanje oružja. Đilas uz antifašističku revoluciju govori i o opštenarodnom
ustanku i narodnoj borbi. Sve naveden „pogreške“ su prirodna posljedica
i sastavni dio eruptivnog početka crnogorskog ustanka i uloge mase u toj
erupciji. Đilas tada nije mogao ništa da uradi osim da nedogmatski, nedirektivno prihvati crnogorsku ratnu realnost i odobri široku i „konfuznu“
oružanu borbu i kasniju „legalizaciju“80. (Da napomenem, Đilas je došao u
Crnu Goru 8 –osam- dana prije početka ustanka.) Takav je „start“ mnogih
revolucija ako ne i svih i „epizodne“ uloge Vođe u svakom stravstvenom,
ustaničkom početku. Uz to, zapažena je i blistavo opjevana crnogorska psiha da Crnogorac uvijek -a posebno u ratu- umisli da je baš on „glava izabrana“ kojoj se ukazala brza šansa za trenutak slave i „prvijenstvo“ za buduće visoko mjesto u bratstveničko-plamenskoj pa i nacionalnoj hjerarhiji
„slavnijeh Crnogoraca“. Tada su Crnogorci-ratnici nazaustavljivi. Đilas im
ništa nije mogao „pomoći“. Suviše dobro je poznavao eruptivni mentalitet
Crnogoraca i njihov lični ratni entuzijazam.
Ali gledano iz civilizacijski značajnijeg i šireg, humanijeg, životnijeg, ratno-revolucionarnog, nepartijskog nivoa, Milovan Đilas je partizansko i drugo ljudstvo (porodice na primjer) spasio od propasti pred naletom
pomenutih 120.000 do 150.000 italijanskih fašista, profašista i domaćih
kolaboracionista, pasivizirajući antifašističku borbu „legalizacijom“ ustanika pred naletom fašističke kontraofanzive. Rijetko kvalitetni vremešni
živi svjedok tog događaja Miloš Milikić, iz svog ratnog iskustva lucidno
zaključuje u svojim ratnim memoarima o „lijevim greškama“ Milovana
Đilasa, da je bila riječ o važnom i sačuvanom široko rasprostranjenom ratnom nekapitulantskom osjećaju ustanika o neizdaji opštenarodne antifašističke borbe.81 Nešto kraće rečeno, sačuvana je komunistička ostrašćenost
za antifašističkom borbom i komunističkim vizijama, naročito u partijskim
vrhovima. Ova strast nije poznavala i priznavala kapitulaciju. Rat se, dakle,
mogao nastaviti i uskoro se nastavio.
80 Vidi : Miloš Milikić „Ratnim stazama Milovana Đilasa“ Teovid – Beograd, 2011. g.
str. 88-91.
81 Opširnije vidi: M.Milikić „Ratnim stazama Milovana Đilasa“ Teovid - Beograd 2011.
godina.
217
Što se tiče „lijevih grešaka“ kao zločina Milovana Đilasa oni su u
ovom radu statistički i dokumetovano predstavljeni i analizirani. Masovni
„lijevi“ zločini su inicirani Titovim pismom od 22. XII 1941.g. i Staljinovim uticajnim govorom na Tita i Politbiro sa proslave Oktobarske revolucije koji dan ranije.
U vrijeme masovnih zločina u Crnoj Gori kraj 1941, početak 1942. g.,
Milovan Đilas nije bio u Crnoj Gori da ponovim još jednom.
5.
Sa svim rečenim u vezi “lijevih grešaka” i Milovana Đilasa, danas su
aktuelne evro-atlanske integracije Crne Gore i životna neophodnost povezivanje države Crne Gore u moćnu zajednicu evropskih naroda. Jedan od
uslova priključenja bilo koje bivše socijalističke zemlje moćnoj evropskoj
zajednici naroda jeste i prevrednovanje domicilne tzv. “ideološke istorije”.
(Kod nas se krivo –a posebno u Srbiji- ta istorija naziva „pobjednička istorija“. Ideološka istorija je mnogo širi kulturni pojam od njenog „pobjedničkog“ tj. ratnog sužavanja, skraćivanja pa i falsifikovanja što je direktno sa
„lijevim greškama“ i Milovana Đilasa, s tim u vezi). Evropa postulira da se
na duhu ideološke istorije, kulturnih i idejnih zabrana i falsifikata ne može
niti smije graditi proevropska sadašnjost i moderna budućnost. Ideološka
prošlost, pa još komunistička, je gnjila prošlost koja nije čvrst temelj za
razvoj evropskog duha vladavine prava, demokratije i duha individualne i
društvene slobode kojoj Evropa teži.
Radi primjera, Česi su prije ulaska u EU prevrednovali (nije riječ o
pisanju nove istorije ili činjenica) svoju socijalističku istorijografiju na
preko 1.700 stranica i objavili su III-tomno urgentno izdanje. (Sa ovim
prevrednovanjem vezan je nedavni, veliki “slučaj Kundera” u Francuskoj
i Češkoj.) Slično su uradili Poljaci, Slovenci, Rumuni i Bugari. Nešto ranije “istočni Njemci”, a danas to rade Hrvati. Crnu Goru i njenu nauku,
prvenstveno istoriju, čeka isti posao neideološkog, nepartijskog tumačenja
istorije, činjenica.
Evropa postulira značaj i snagu korijena slobode i slobodne individue.
Crna Gora nema snažnijeg, modernijeg i politički značajnijeg liberalnog
korijena od Milovana Đilasa na putu evro-atlanskih integracija i liberalne
prepoznatljivosti Crne Gore u evropskom pravcu. Međutim, još uvijek današnji “embargo” na lik i djelo Milovana Đilasa –pa se čak koriste i “lijeve
greške” i zločini- ukazuju da jednoumna i učaurena crnogorska kulturna i
politička elita još uvijek ima odbojan stav i otpor prema crnogorskoj modernosti i društvenoj liberalizaciji.
218
Za svaku nauku pa tako i za istorijografiju, multidisciplinarnost je krucijalno važna. Jedna nauka koristi iskustva drugih nauka da bi uzdigla svoj
kvalitet. Jedan mladi i talentovani ekonomsta -kome sam ovaj rad nedavno
dao na čitanje- kazao mi je mudrijaški da analizi Milovana Đilasa u pogledu “lijevih grešaka” treba državno “cost-benefitski” prići. Želio je reći da
korisnost lika i djela Milovana Đilasa modernoj državi Crnoj Gori nije iz
“reflektora” prošlosti već iz modernog “reflektora” budućnosti da bi osvijetljana sadašnjost svima nama ekonomski, pravno, a nadasve kulturno i
gobalno bila bolja.
Danas je Milovan Đilas crnogorski paradigmatični, moderni državni lakmus papir prema evropeizaciji, integraciji i progresu Crne Gore, a
“Nova klasa” živa knjiga i danas, ukoliko bi se stara riječ “nova klasa”
zamijenila sa modernom riječju “tajkun”.
Poslije kraja zaključimo.
Obično se smatra da su “lijeve greške”, pa i zločini, velika crnogorska
i jugoslovenska istorijsko-revolucionarna tragična tema. To je samo donekle i to malim dijelom tačno, pa čak i za samu istoriografiju. U radu sam
to dokumentarno, činjenički i analitički eksplicirao. Prije bi se reklo da
partijska upotrebljivost i ciljnost “lijevih grešaka”-zločina protiv Milovana
Đilasa i njegovih liberalnih ideja, skrivaju ili otkrivaju (sasvim je svejedno)
mnogo suptilniju i mnogo značajniju vladajuću političku, moralnu, ideološku, medijsku, policijsku dubinu i širinu pozadine “lijevih grešaka”.
Politički korijen “lijevih grešaka” je vješto sakriven od društva time
što je istoriografski i propagandno i na mnoge druge prepadne načine popularizovan i raširen u društvu. Naime, “lijevim grešakama” -onako kako
ih je Partija tj. Vođa lucidno “vidio” – počela se partijski nametati i populistički ubrzano širiti nad društvom volja svemoćnosti i bezgrešnosti vlasti
bez obzira na ličnosti, funkcije, okolnosti i činjenice. Otpadnici od vlasti bili bi surovo anatemisani i kažnjeni. (Naročito ako su iz vrha vlasti.)
Milovan Đilas je kažnjen “lijevim greškama”, infonbirovci surovošću na
Golom otoku, razni pojedinci, protivnici vlasti ili grupe svrstavani su u
“moralno-politički tj. partijski nepodobne” ljude itd. (Istine i odgovori na
partijske “istine” dođu s one strane volje moći vlasti, davno su uočili Niče
ili Aristotel a Orvel ili Kafka romanesno i grandiozno opisali i približili
modernom čovjeku.)
Voljom vlasti i partijskim stavom prema “lijevim greškama”, jugoslovensko društvo je takoreći u startu bilo poraženo ili iznutra samorazoreno.
Prvenstveno moralno, dakle, sistemski. Đilas je instiktivno odgovorio, gotovo Munkovski kriknuo, dokumentarno-partijskim pripovjednim štivom
219
“Anatomija jednog morala” 1954.g.. Želio je da se vlast prevrednije, preusmjeri i da spasi što se spasiti može od odlične Jugoslovenske revolucije
1941-1945.g. pa i 1948. godine. Niko nije želio, niti smio da čuje političke
ideje, poruke i “krik” Milovana Đilasa. Čak naprotiv.
Kastinsko bratstvo je horski i hajkački ustalo protiv njega. (Naročito
u napadu na Milovana Đilasa su bili glasni infonbirovci, književnici i žene
funkcionera.)
Nešto kasnije “lijeve greške” sa “fočanskom” kaznom postali su znak
raspoznavanja i distanciranja “nove klase” od ideja Milovana Đilasa. U partijskom smislu, liberalne ideje Milovana Đilasa i njegovo zalaganje za vladavinom prava, višepartizmom, socijalnom pravdom itd. su postale stvarni
objekt i cilj napada vlasti. (“Lijeve greške”-zločini su metodsko - partijske
prirode.)
Dakle, “lijeve greške” su antiđilasovska tema ili iz nešto dubljeg nivoa
gledano “lijeve greške” su populistička partijsko-istorijska tema ili iz još
dubljeg, ali skrivenog i zatamljenog nivoa gledano, “lijeve greške” su velika
antiliberalna tema. U uništenju liberalnih smjerova razvoja jugoslovenskog
društva početkom 50-tih godina i Đilasa kao prvog protagoniste tog smjera,
jugoslovensko društvo se takoreći u startu (1946.g.) raspuklo i našlo u političkom mraku. Raspadanje je počelo moralno (početkom 50-tih godina),
zatim ekonomski (početkom 60-tih godina) pa nacionalno i pravno (krajem 60-tih i početkom 70-tih godina), politički (početkom 80-tih godina) i
na kraju jugoslovensko društvo se vojno raspalo početkom 90-tih godina.
Političkom smrću Milovana Đilasa sredinom 50-tih godina, u čemu su “lijeve greške” odigrale važnu antiliberalnu ulogu, liberalizam u Jugoslaviji
se nikada više nije mogao oporaviti i uzdići. (Srpski “liberali” na čelu sa
Markom Nikezićem početkom 70-tih godina su primjer neuspjeha liberalnizacije društva.) Politička sinergija nacionalizovanih antijugoslovenskih
republičkih birokratija (“novih klasa”) je bila usmjerena ka osvajanju vlasti.
(Komunistima je, inače, jedino zanimanje bilo osvajanje vlasti.) Političkom
smrću Milovana Đilasa jugoslovenskom liberalizmu i vladavini prava u Jugoslaviji se izgubio svaki trag. Danas se postavlja pitanje da li smo ostali
van evropske istorije. (Cijena poluvjekovne antiliberalne doktrine je bila
veoma visoka. Ona nas je i kulturno udaljila od Evrope.)
Ogromni dio naše istoriografije, a to znači istoričara i ogroman dio
medija, je “pomogao” praveći ogromnu štetu jugoslovenskom društvu, pa
i crnogorskom, strahotnom temom o “lijevim grešaka” Milovana Đilasa.
Normalno, u radu sam akcentovao potrebu istorijskog, multidisciplinarnog
i nepartijskog pristupa izučavanju pomenute teme i uloge svake ličnosti u
njoj uključujući i Milovana Đilasa.
220
Svoje mišljenje o “lijevim greškama” detaljno sam i dokumentovano,
zbornički istražio i u radu analitički i uz više uglova nastojao da predstavim.
Ukoliko bih se kritički suprotstavio svojem pisanju o “lijevim greškama” i uloge Milovana Đilasa u njima, želim već sada reći da nijesam
“kontaktirao” izvore –ukoliko ih ima – Đeda (Kominterne) o “lijevim greškama”. S tim u vezi da napomenem, izricanjem “fočanske” partijske kazne
Milovanu Đilasu i još trojici ljudi, Tito je izrekao na ruskom jeziku (“na
vid”). A kod Tita gotovo ništa nije bilo slučajno i nepromišljeno. Takođe,
ciljnost rada nije bila usmjerena na predstavljanje širih međunarodnih uslova u nastajanju “lijevih” grešaka o čemu je u domaćoj istoriografiji dosta
pisano.
Koliko istraživanje budućnosti nema kraja, toliko nema kraja ni istraživanje prošlosti i stalne promjene našeg mišljenja o njoj i -u tom kontekstu- o “lijevim greškama” i uloge Milovana Đilasa u njima. To je ljudski
usud, ali i sreća. Zrelost nekog društva, pa i crnogorskog, se ogleda u traženju te sreće. Vrijeme će pokazati da li je ovaj Simpozijum na tom tragu.
Literatura
1. Momčilo Đorgović “Đilas-vernik i jeretik” Akvarijus – Beograd 1989.
2. Milovan Đilas “Revolucionarni rat”, Književne novine, Beograd 1990
3. Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u jugoslovenskih naroda, Tom I. knjiga 2.
4. Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u jugoslovenskih naroda, Tom II, knjiga 1/2/3/4/5.
5. Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u jugoslovenskih naroda, Tom III,
knj.1/2/3/4.
6. Momčilo Cemović “Đilasovi odgovori” Beograd 1997.
7. Milovan Đilas “Vlast i pobuna” Novi Liber” Zagreb 2008.
8. Milovan Đilas “Nova klasa”, Beograd 1990.
9. Milovan Đilas “Nesavršeno društvo i dalje od “Nove klase”, Beograd 1990.
10. Đuro Vujović “O lijevim greškama u KPJ u Crnoj Gori u prvoj godini NOR-a”,
Istorijski zapisi br.1. Titograd 1967.
11. Zbornik radova sa okruglog stola Istorijskog instituta Crne Gore, knjiga 1,
Podgorica 1997.
12.Miša Leković “Mere CK KPJ u prvoj polovini 1942.g. protiv levog skretanja u
politici KPJ”, Jugoslovenski istorijski časopis br. 1-2.
13. Miša Leković “Reagovanje CK KPJ I Vrhovnog štaba na razvoj situacije u
Crnoj Gori u toku 1942.”,Istorijski zapisi knj. 26. sv. 1-2, Titograd 1969.
14. Miloš Milikić “Ratnim stazama Milovana Đilasa” Teovid Beograd 2011.
15. Branislav Kovačević “Đilas heroj-antiheroj” –Iskazi za istoriju, Pobjeda 2006.
16. VII Kongres SKJ, Stenografske bilješke, Beograd 1958.
221
17. Dragutin Papović “Lijeve greške-drugo ime za zločin”Montenegrina digitalna
biblioteka.
18. J.B.Tito, Vojna dela, Tom I.
19. Vladimir Dedijer, Josip broz Tito, Prilozi za biografiju, Tom I-III, Beograd 1979.
20. Vladimir Dedijer, Dokumenti 1948. Tom I-III Beograd 1979.
21. Desimir Tošić, Ko je Milovan Đilas, Otkrovenje Beograd 2003.g.
MILOVAN ĐILAS’S “LEFT BLUNDERS”
OR THE PARTY’S SYLLOGISM
(summary)
The paper Milovan Đilas’s “Left Blunders” or the Party’s Syllogism
discusses the topic of Partisan crimes in Montenegro that happened from
the beginning of the Uprising on 13 July 1941 to the end of first half of 1942,
and Milovan Đilas’s role in them. The paper brings the statement that Par
tisans’ “left blunders” were a Montenegrin minor war theme (observed sta
tistically and comparative) compared to the war and the surrounding. This
war theme, and the “Foča” punishment that Milovan Đilas received due to
failed uprising in Montenegro, received neither a single nor an exclusive
or populist importance when Milovan Đilas was at the top of Communist
power. When Milovan Đilas “abdicated” and became a strong opponent to
many communist ideas, and particularly to the communist practice – and
consequently to Tito’s government – “left blunders” were particularly po
pularised in “science” and media since 1957, pointing Milovan Đilas as
a sole person to be blamed for Partisan crimes in Montenegro. However,
observed statistically, while Milovan Đilas was in Montenegro from 7 July
to 4 November 1941 – the number of “left blunders” was rather low. When
Milovan Đilas was withdrawn from Montenegro (November - March), cri
mes in which some 500 people were killed happened. (Some of those crimes
were committed by Partisans’ “left blunders”, and some were the result of
battling against the occupation forces. Montenegrin historiography has not
scientifically and clearly distinguished these bad depths). This was the peri
od of a civil war in Montenegro which was initiated by the improper Tito’s
initiative from December 1941 that communists should battle for their own,
socialist power. Thus, “left blunders” happened in Herzegovina, Bosnia,
Serbia, etc. Taking into account catastrophic war conditions in Montenegro,
the Supreme Headquarters sent Milovan Đilas to Montenegro for the se
cond time on 24 March 1942 to suppress Partisan crimes and to try to pre
vent the disaster of the Uprising and the disorder of rebels in Montenegro.
223
UDK 811.163.4’367.625 UDK 821.163.4.09-94
Doc. dr Sowa NENEZI] (Nik{i}, Crna Gora)
Filozofski fakultet Nik{i}
Email: sonjan@t-com.me
PRIPOVJEDA^KI GLAGOLSKI OBLICI U \ILASOVOJ
BESUDNOJ ZEMQI
Апстракт: Рад доноси синтаксичко-семантичку анализу припо
вједачких глаголских облика у романсираној аутобиографији Милована
Ђиласа. Утврђује се доминантност перфекта у овој како догађајној
тако и рефлексивној прози, фреквентност осталих приповједачких об
лика, као и њихова функционална вриједност.
Кључне ријечи: Милован Ђилас, Бесудна земља, приповједачки
глаголски облици.
1. У свестраној личности Милована Ђиласа нашу истраживачку
пажњу побуђује Ђилас као књижевник, или још прецизније речено –
Ђилас као својеврсни стваралац стила и језика. Оштепознато је да нема
великог писца ако није истовремено и „мајстор језика“. За Милована
Ђиласа већ је речено да није роб језика, у смислу поштовања његових
норми, наравно, али га одушевљава и остварује љепота казивања
(Ђупић 2003: 91). Нас је овом приликом занимало којим је глаголским средствима остваривао и остварио евидентну љепоту казивања
у аутобиографској прози, из које је касније, као из каквог расадника,
развијао и умјетнички обликовао ликове својих приповиједака и романа, због чега ју је Бранко Поповић, жанровски нешто слободније,
назвао – романом прије романа (Поповић 2003: 207–208).
2. И најкраћи увид у прозно ткиво Бесудне земље1, у које Милован
Ђилас уплиће сопствено дјетињство и рану младост, историју своје
породице и своје Црне Горе, довољан је да се уочи превласт перфекта
над осталим приповједачким облицима. Наиме, Ђилас узима перфекат
као основни приповједачки облик за своју романсирану биографију,
иако он ни по чему не маркира прошлу радњу јер је најфреквентније
употребе међу претериталним глаголским облицима (Танасић 2005:
390). С једне стране, то изненађује ако се зна да су на црногорском
говорном терену још увијек у врло живој употреби аорист и имперфе1 Milovan Đilas, Besudna zemlja, Vijesti, Podgorica, 2006.
224
Sowa Nenezi}
кат, као много погоднији облици за исказивање доживљених радњи, а
Ђилас је неријетко посезао за језичким средствима специфичним за
црногорске говоре (Ђупић 2003: 91). С друге стране, доминантност
перфекта може се објаснити чињеницом да Бесудна земља није само
догађајна већ и рефлексивна проза, а таквој прози нијесу својствена
маркирана глаголска времена. Такође, Ђилас не приповиједа само о
догађајима које је сам доживио већ је велики дио ове прозе написао на
основу туђих искустава, мада читалац то често превиђа због његовог
сликовитог и сугестивног казивања.
3. У анализираном дјелу наилазимо на бројне пасусе у којима је
перфекат и перфективних и имперфективних глагола2, углавном у сложеним – много чешће у координираним него у субординираним реченицама3, једини или готово једини приповједачки облик. Наводимо
само неколико примјера таквих његових серија:
(1) Код нас их је навратило пет-шест. Један је
остао заувијек у сјећању. Мршав, мрк, висок, имао
је црну шубару и од ране удесно накривљену главу.
Све мушке, и дјечаке, звао је – брате, а све женске,
чак и бабу – сестро. Говорио је отегнуто и меко, као
перјем по рани. Јео је комадину кукурузног хљеба и
кришчицу куване сланине што је добио од моје мајке.
Захваљивао је оним његовим паперјастим ријечима и
сав се уносио у то (...4) – па је подметао хљеб непрестано... Они су отишли, и он је отишао. А иза њега
су остале код дјеце меке ријечи: брате, сестро. (47)
(2) Још за ноћи угнали су стоку у шуму, подаље
од куће. Ту су и заданили. Ујутру су заклали јуне, крв
је шикљала по росној трави и влажном камењу, а ми
дјеца смо до миле воље пекли на угљевљу, крај дремовних и поспаних људи, комаде утробице. (68)
2 У нашој граматичкој и стручној литератури једно вријеме се инсистирало на ра
злици између перфекта свршених и перфекта несвршених глагола. Међутим, перфе
кат глагола свршеног вида, и поред компоненте резултативности, која је понекад и
наглашено изражена, примарно исказује прошле радње, као и перфекат несвршених
глагола (Стевановић 1979: 605–611; Танасић 2005: 392).
3 У субординираним реченицама најчешће се остварује релативна употреба перфек
та, која је иначе доста ријетка (Танасић 2005: 402–403).
4 Изостављена је зависна модална реченица у којој и не може стајати перфекат.
PRIPOVJEDA^KI GLAGOLSKI OBLICI U \ILASOVOJ BESUDNOJ ZEMQI
225
(3) Нови син отпутовао је добро расположен,
више због мајке него свију нас. Моја Мајка, ВасилијаВаја, топло га је испратила, спаковала му хране за
пут и поклонила лијепе вунене чарапе. Оне младом
човјеку у граду нијесу биле ни нужне, али га је то необично гануло. (176)
(4) У почетку Крестељевског су исмијавали; затим мрзјели; а на крају поштовали, због његовог
испосничког живота, због савјесности и строгости,
усправности у свему и ненаметљивости, због помоћи
коју је одвајао од својих уста и слао некоме у далеки свијет. Био је као живи светац. Кад је умро, за
жалио га је читав град, додуше једва примјетном и
краткотрајном жалошћу. Као да је ријетка биљка уве
ла у некој од покрајњих градских башта. (262)
(5) У јесен 1927. године ја сам се тешко разболио
од тифуса. Брат је био у Београду на задњој години
школовања. Његова писма која сам читао тек послије
болести, открила су и мени колико је његова брига
била потресно дубока. Његово писмо, писано кад је
сазнао о мом оздрављењу, одисало је утолико већма
тугом што је исказивала јуначну радост. (299–300)
Могућу једноличност нарације у оваквим околностима Ђилас из
бјегава различитим позиционирањем перфекта у приказивању видски
и перфективних и имперфективних радњи, односно његовим комбино
вањем с другим како претериталним тако и непретериталним глагол
ским облицима. Због тога ћемо се у нашем истраживању фокусирати
на контекст овог доминантног приповједачког облика.
4. С перфектом се у Бесудној земљи најчешће удружује презент,
облик чија примарна функција није изражавање претериталности али
је уопште веома склон временском транспоновању, и у прошлост и
у будућност (Танасић 2005: 376). Тако из прошлости назначене перфектом, као основним претериталним обликом у анализираном дјелу,
често искрсавају упечатљиви сегменти, чије нам се збивање одиграва
пред очима захваљујући сугестивној улози презента, чиме се добија
на живописности и непосредности. Перфекат тада добија улогу експлициране временске детерминације презента као временски необи
љеженог облика (Ивић 1958: 142).
226
Sowa Nenezi}
4.1. У науци је већ утврђено да се овај презент најчешће јавља од
имперфективних глагола и то у својеврсним низовима (Радовановић
1990: 167), што потврђује и наша језичка грађа.
4.1.1. Имперфективни презенти у овим низовима најчешће пред
стављају предикате координираних реченица а њима обиљежене рад
ње могу бити симултане и сукцесивне. У првом случају (пр. 1), сваки
нови презент употпуњује једну те исту слику, док се у другом (пр. 2),
њиховим ређањем, различите слике смјењују:
(1) Плашница надошла, хучи. Млаз на перајима
шишти као да се сто гујинских клупчади одмотава.
Чактала све муклије и заглушније клепећу. Ватра полузгасла, а киша прокапкује кроз кров. (135)
(2) И било је једно предвечерје, топло и сјено
вито... Невјеста, китњасто одјевена, захваљује преви
ше и не одлучује се да крене. Њене очи, сјеновито
зелене, смијуље се и зову. Подрхтавам као да ми је
хладно. Најзад, она лако узјахује на коња. Кроз шуму,
умамљиву и без мамне невјесте у њој, чује се мек топот и они нестају заувијек... (325)
4.1.2. У претходним примјерима перфекат се јавља у препозицији
у односу на имперфективни презентски низ, али се истовремено може
наћи и у његовој постпозицији, сам (пр. 3) или у серијама (пр. 4),
уоквирујући га тако:
(3) Неизбјежни Крапеж је дошао у школу. Не
уплиће се, сједи и слуша. Мршти се и нешто шапуће
учитељу, одлазећи. Као да гледа у мене. Да ме није
препознао? (79)
(4) Био је ведар дан, прамињају облаци. И зимско
сунце, изненадно крупно и топло, као да га први пут
видимо. Оно пасе весело и споро небеским ливадама.
Није се ни помјерило кад су с планине упали у ведрину два авиона – један огроман, спор и црн, док је
други, лакши и бржи, сав златан и живахан као пчела,
улијетао у сунце и губио се у њему... (47)
4.1.3. Поред тога што чини прошли временски оквир, перфекат
га повремено и осигурава убацујући се између јединица имперфективног презентског низа:
227
(5) То је било у граду – јер патос је жут и изрибан,
а зидови бијели... Дјечак је затворио врата изнутра и
заглавио се између зида и кревета. Кроз прозор, са
степеница, обећавају му свашта и моле га да отвори.
Он већ није мали, говоре му да већ има двије године. Он схвата, он би хтио да учини то велико дјело,
али не може да се извуче. Неко је шипком одгурнуо
кревет и он трчи вратима, отвара их, унутра куљају
свјетлост и загрљаји... Затим путују некуд, кроз мрачни ковитлац брда и њива. Газе преко ријеке, али њему
не дају да гази. И сам он види да је вода брза и дубока,
и црна, иако се кроз њу види обло и бијело камење.
Војник га је лако забацио себи око врата, а дјечак узи
ма капицу у руке... (42)
4.1.4. Неријетко се имперфективни презентски низови јављају без
перфекатског оквира, али се на основу ширег контекста и појединачних
перфеката који их разбијају закључује о њиховој транспонованости у
прошлост5:
(6) Убрзо схватам да није добро бити најбољи
ђак. Памтио сам и оно што су учили ђаци у старијим
разредима и јављао се (...) Старији ђаци се осјећају
због тога увријеђенима и да сам био већи (...) Али
дјеца знају бити обзирнија међу собом него одрасли – пазе слабијега. Ни брат не воли моје превелико
знање и заједа ме због тога. Повлачим се, али учитељ
ми то не допушта: увијек ме припиткује и истиче за
углед. Свјестан сам да сам најбољи ђак у школи. Али
се тиме не поносим и не хвалим, него примам то као
нешто природно, што је такво без неке моје нарочите
заслуге. (78–79)
(7) Траје рат, не прекида се, једино су душмани други – Турци, Арбанаси, Бугари, Аустријанци и Мађари.
Живимо у свом селу, каменој кући изгубљеној у
огромним шумовитим брдима. Брда су мрка и висока
до звијезда.
5 Моменат референције односно временски одсјек за који се везује нека радња не
мора бити нужно експлицитно исказан (в. Танасић 2005: 348).
228
Sowa Nenezi}
Сад је стално уз нас, уза ме, једна жена, топла
као она у бијелој хаљини: стрина Ђука, жена Лазаре
ва. Њено грло је обло и груди су њене меке. Она је
нероткиња и воли нас, дјеверску дјецу, умјесто своје:
њена љубав је увијек иста – топла и њежна, али без
оне строгости и жара, који избијају нагло код мајке.
Стрина прича стршне приче: о ђаволима, вјештицама,
здухаћима, и то ноћу, кад оживљава неки други, незнани и стравични свијет. Заривам се у њено топло
тијело и од страха заспивам, док иза вратију, тамо гдје
су тикве, расте, надима се и ваља к мени нешто меко
и огромно, али не успијева да ме пригњечи... Први сан
у тој или некој таквој ноћи: чешкам испод грла жуту
краву, која је уживала у томе, испружајући далеко румену њушку. Подмећем крави главу да је залиже, али
– крава неће, неће. Будим се од жалости и од миља,
од зоре и шумова. Милујем стрину испод грла. Њено
грло је глатко и драго, много више него у краве. (44)
4.1.5. За разлику од претходних примјера, у којима егзистира претежно у дужим низовима, биљежимо ријетке примјере усамљеног имперфективног презента као уводног глаголског облика за перфекатски
низ, који видски може бити и једноличан (пр. 8) и комбинован (пр. 9):
(8) Прича се, у Војиновића братству била је нека
азгина удовица, па једном навалила мало неуздржљи
вије – скочила, ђиласнула на неког млинара. Неко је у
вези с тим рекао... (9)
(9) Пролази тако дан за даном. Колико дана? Спавали смо на поњавици, на голом поду, сви заједно.
Ноћ је доносила умирење: прошао је још један дан.
Али страва није пролазила... (82)
4.2. Приповиједање започето перфектом често се динамизира пер
фективним презентом.
4.2.1. За разлику од имперфективног, перфективни презент се
обично јавља усамљен (пр. 1) или у пару (пр. 2), а као такав може се и
смјењивати с перфектом у оквиру исте наративне цјелине (пр. 3), чиме
се нарочито доприноси ритму ове наративне прозе:
229
(1) У кући до школе су убили сестру једног се
љака, сумњивог да је аустријски шпијун. Зазвали су
га ноћу, она се опсјетила и изишла, а они у забуни
припуцају на њу. Метак јој је здробио зубе и изашао
на бабину рупу... (76)
(2) Неки аустријски наредник насрнуо је на
дјевојку у сусједном селу, у Бјелојевићима. Њен брат
Манојло Мишнић плане у убије га. Аустријанци су
запалили село, сва планина се улива у зелен и отрован дим, а вјетрови су донијели опори мирис гаревине. (75)
(3) Лазар је имао неку дурљиву кобилицу коју је
закучио негдје у рату. Пошао он на њој у Колашин и
кад хоће несрећа примијети украј пута сапун, стварчицу примамљиву за сељака. Он се скине с кобилице
да дохвати сапун, али овај је био подаље, преко јарка.
Док се он тако бактао да дохвати сапун, кобилица се
отргне и удари у трк низ ријеку, низ лугове, ломове и јазине. Кад је није могао стићи, Лазар се врати
кући, љут и намргођен, псујући и кунући и кљусе и
себе и све што му на језик дође. Његова кћи Роса, тек
задјевојчена, прекорела га је што није припазио на кобилу, кад зна каква је. Он као да је једва чекао... (51)
4.2.2. Перфективни презент се по правилу не јавља у низу (Ра
довановић 1990: 168). Међутим, ми смо ексцерпирали неколика при
мјера наглашено дужих низова перфективног презента, којима се износе фантастични или чудесни догађаји из даље или ближе прошлости. Ријеч је о краткотрајним сукцесивним радњама, чијим се брзим
смјењивањем постиже изузетна динамичност наративне цјелине:
(4) Не могавши ни на који начин обуздати пакленог цара, Бог пошаље у бој свог војводу и громовника
– светог Илију.
Погнају се светац и Дукљан по земљи и по обла
цима. Нађе се светац на невољу па – бјеж у море.
Дукљан за њим. Светац искочи, узлети и прекрсти
штапом, те воду замрзне ледом тридесет и три метра
дебелим. Дукљан се залети с дна, пробије тјеменом
лед и стигне светог Илију на вратима неба. Али га не
230
Sowa Nenezi}
ухвати него му само ноктима откине месо с табана...
(134–135)
(5) Спотакне се о камен, угарак му полети
напријед, погледа, а ономе прсти од ногу натраг окренути. И све му буде јасно – нечастиви га заводи да
га умори и душу му узме. Арсеније дограби онај камен и – колико снаге има – удари ђавола у леђа. Овај
се окрене, пружи руке – нокти као српови, и зине –
зуби као куке од кантара, па пут Арсенија. Удри ме
– каже – још једном. Али Арсеније се прибрао – зна
да га смије само једном ударити, па се брзо трипут
прекрсти, ђаво напразно шкљоцне зубима и – неста
не. (137)
У свим наведеним примјерима перфективног презента износе се
само радње које се приписују 3. лицу, па било да су доживљене, било
да се представљају као такве.
5. За разлику од пуног перфекта, крњи перфекат, као један од претериталних облика за исказивање доживљене радње, није претјерано
чест у Бесудној земљи. Он се иначе „употребљава да би се истакла
новина, неочекиваност“ (Т анасић 2005: 396), па је зато експресивнији
од пуног перфекта. У нашој грађи јавља се сам (пр. 1), у пару (пр. 2)
или у низу (пр. 3 и 4), а комбинује се с пуним обликом перфекта или
перфективног презента, који смирују приповиједање:
(1) За вријеме Мојковачке битке донијела жена
мужу таин. Снијег је био велик, па је и жена обукла
панталоне... (128)
(2) Измамљен је на вјеру. Одвели су га пред жупску цркву, а тамо – мушкетали, стријељали. (15)
(3) Једном жена стекла мало брашна и скупила
мало сира. Опазио то Лугоња па јој ујутро прича и
толкује сан. (130)
(4) Није ишао далеко, до луга крај Мораче. Био
лијеп дан, љето, примамила га хладовина да се одмори, па и приспао. Затим почео да лови рибу, ухватила
га ту и ноћ, прихвати се и таина и тако – два-три дана,
док није спирио оно што је понио. (131)
231
6. Плусквамперфекат је у Бесудној земљи, послије перфекта и
презента, најзаступљенији претеритални облик, мада је у савременом
језику од свих претериталних облика најниже фреквенције, што не ремети његово стабилно мјесто међу њима (Танасић 2005: 411). Сви ексцерпирани примјери плусквамперфекта свршеног су вида, а грађени
су без изузетка по обрасцу перфекат глагола бити + радни глагол
ски придјев, што је у корелацији с ријетком употребом имперфекта у
овом дјелу. И у нашој грађи долази до изражаја његова специфична
временска семантика – означава радњу антериорну у односу на неку
другу прошлу радњу. Међутим, иако се он због тога по правилу јавља
у сложеној реченици, као овдје у примјеру 7, за ову прозу је карактеристична његова реализација у независној реченици, с тим што је онда
његова радња антериорна у односу на радњу исказану такође независном реченицом. Примјери такође показују, а наводимо само неке од
њих, да за њега није карактеристична употреба у низовима:
(1) Ђиласи су тада били нејачица – свега неколико кућа – шире братство Војиновића главнином се већ
било иселило у Турску, у Санџак. (15)
(2) А за све зло, међу Ђиласима већ је била никла
једна још љућа и отпорнија воља од Акичине... (16),
(3) Војвода Петар Вукотич, таст књаза Николе, поручио је Алекси да му одвоји харач – као под
Турцима – дванаест најбољих брава. (...) Али Алекса
Ђилас није био свикао ником харач да даје. (18)
(4) Владао је неред, Аустријанци још нијесу били
доспјели у град, а државна власт је била разваљена.
(53–54)
(5) Али није стигао да окине, већ га је био узео на
нишан неки крилаш и – он је пао. (56)
(6) Он је убио официра који је био дошао да га
ухапси и одскочио у шуму, узмутивши тиме Црну Гору,
а нарочито његове племенике Васојевиће. (61–62)
7. Употреба аориста и имперфекта у Бесудној земљи, а нарочито овог другог облика, маргинална је, иако су ова два облика честа у
црногорским говорима и у језику старијих црногорских писаца6. Им6 Подаци о фреквентности ова два облика у црногорским говорима и старијој
писаној ријечи могу се наћи на једном мјесту у Ненезић 2010: 350–356.
232
Sowa Nenezi}
перфекат је данас иначе потиснут из употребе, док је аорист задржао
стабилно мјесто у систему претериталних глаголских облика.
7.1. Аорист се у нашој језичкој грађи може срести појединачно
(пр. 1 и 2), или нешто чешће у низовима који су пресјечени другим
претериталним временима, перфектом (пр. 3 и 4), наративним презентом (пр. 3) или, најрјеђе, имперфектом (пр. 5):
(1) Ту, крај Таре, и падоше на ледину три брата
да заснују нов живот. (32)
(2) Али једном рупи крај њега граната и он се
слегао до у црну земљу. (128)
(3) Пет-шест сељака пред ханом гледали су мрачно, и војска је мрко и ћутке пролазила. Сељаци поски
даше капе кад наиђе једна збијена група на коњима.
Неко помену име Бошка Бошковића. Али га нико
не показује нити се ко за њ распитује, као да се не
усуђују. Било је нечег злослутног у свему: сељацима
канда нико на поздрав не одговори. (88)
(4) Једне љетње вечери, док смо смиривали говеда, петнаестак наоружаних људи избише из шуме и
кренуше к нашој кући. Брат потрча кући да обавијести
оца, а за њим у трк најоданији друг и помоћник Тодора Дуловића – Радојица Оровић, младић ситан и
жив као огањ, румен и црномањаст. Отац је истрчао
на степенице и с револвером у руци, али Радојица му
је довикнуо да се не плаши и да не пуца. (...) Изгледа
да је Тодор радио на томе да измири оца и Милована.
И доиста, те ноћи се састадоше у нашој кући Тодор,
Милован, петнаестак комита и мој отац.
Отпоче дуга, мучна распра међу њима. (166)
(5) Кад киша умину, појавише се однекуд два Циганина и почеше да копају раку. Они не бјеху још готови,
а киша поче опет. У онако мокру и глибаву раку бацише
одметника и затрпаше, без сандука, чак и без опијела
– да му нико не пожели ни црну земљу лаку. (186)
У првом случају аористом обиљежена радња одликује се неоче
киваношћу, резултативношћу, издвојена је, акцентована, а у другом се
уланчавањем аориста појачава динамичност сукцесивних радњи којој
233
други уметнути облици дају посебан ритам. У издвојеним примјерима
радње исказане аористом нијесу само сукцесивно већ и каузално-консекутивно повезане.
7.2. Неколика ријетка примјера имперфекта углавном су од глагола бити (пр. 1 и 2), док једини примјер с имперфектом пунозначних
глагола (пр. 3), у ствари, и није Ђиласов, већ је ријеч, како сам Ђилас
каже, о злобним стиховима стрица његовог дједа:
(1) Мучко убиство Алексе Ђиласа мучно је одјек
нуло у читавој тадашњој Црној Гори, иако не бјеше
ни најогавније ни једино. (22)
(2) Ноћ тог поклања бјеше мрачна и кишовита.
Станојка, у петнаестој години и тек задјевојчена, пошла је да тражи очеву главу... (20)
(3) Кад Владика Раде умираше, свијет му се с душом уклињаше, три недјеље киша нахођаше... (15)
8. У приповиједању је од других временских облика с понеким
ријетким примјером заступљен футур I, иако је иначе врло склон тран
споновању у прошлост (Танасић 2005: 440–441):
(1) Те незапамћене године, у којим су се крчиле
шуме и рађала сва она дјеца која ће смијенити прве
досељенике, дишу кроз сјећања... (33)
9. Од модуса, императив је, такође, једва заступљен7:
(1) Их, укради краву, па војвода! (69)
док се потенцијал обилато среће у обиљежавању и несвршених и свр
шених прошлих радњи које се понављају8:
(2) У љутњи, мој отац би говорио да су Раденовићи
– Метешани Арбанаси. Но то није било истина. (29)
(3) На њих се он љутио на посебан начин: одбијао
би да једе и љутито одлазио. (117)
7 То је мало необично ако се зна да је приповиједачки императив изузетно жива ка
тегорија у многим црногорским говорима, која се среће и у језику старијих црногор
ских писаца (Ненезић 2010: 363).
8 Потенцијал је иначе готово једино средство за исказивање прошлих свршених рад
њи нереференцијално конципованих, а напоредо с перфектом исказује и несвршене
радње овога типа (Танасић 2005: 348–349).
234
Sowa Nenezi}
(4) И жену и дјецу је тукао, али из бјеснила које
би га обузело и за њ изненада. Сјутрадан би се прибо
јавао жене коју је јуче истукао... (36)
(5) Играјући се оружјем, често у друштву оружа
них људи, одраслији дјечаци би украли скривено ору
жје и пуцали на аустријске патроле из шумарака и с
брежуљака. (69–70)
10. Проведена анализа показала је да се нарација у Бесудној зем
љи темељи на перфекту као најзаступљенијем претериталном облику, што јој у највећој мјери даје мирнији тон и уједначенији ритам.
Међутим, с друге стране, монотонију којом би је оптеретио перфекат
Ђилас је избјегао обилатим коришћењем презента, имперфективног,
који прошла збивања спаја са садашњошћу, и перфективног, који им
даје убрзање у смјењивању, као да су на филмској траци. Од примарно претериталних времена, најбоље је, иза перфекта, заступљен плусквамперфекат, и то углавном у независним реченицама. Сви други
претеритални облици, аорист, имперфекат и крњи перфекат, као маркирана прошла времена, изузетно су ниже фреквенције у овом дјелу,
али је самим тим њихова функционална вриједност виша. Што су
рјеђа, то су експресивнија. За разлику од презента, једино вријеме које
се још може јавити у приповједачкој функцији, футур први, готово
да се не среће у овом дјелу. Модуси су се по фреквенцији јављања у
организацији нарације у Бесудној земљи потпуно разишли: док се императив једва може илустровати неким ријетким примјером ове врсте,
потенцијал је богато заступљен али у обиљежавању понављане или,
чешће, поновљене радње.
На крају, морамо истаћи да садржај овог рада чини само један
мањи дио синтаксичке проблематике која би се могла изучавати на
језику Ђиласових дјела. Писани опус Милована Ђиласа не само што
је обиман него је жанровски и тематски, стилски и језички разуђен, па
изазива на исцрпнија и свеобухватнија истраживања. А ми смо овим
радом у том издашном пољу заорали своју прву бразду.
Литература
Ивић 1958: Милка Ивић, Систем личних глаголских облика за обележавање
времена у српскохрватском језику, Нови Сад: Годишњак Филозофског
факултета, Књига III, 139–149.
Ненезић 2010: Соња Ненезић, Језик Николе I Петровића, Подгорица: ЦАНУ
235
Поповић 2003: Бранко Поповић, Стасавање Милована Ђиласа, Дјело Мило
вана Ђиласа, Подгорица: ЦАНУ, Научни скупови, Књига 64, Одјеље
ње умјетности, Књига 23, 201–219.
Радовановић 1990: Milorad Radovanović, O „narativnim“ glagolskim oblicima,
u: Spisi iz sintakse i semantike, Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica
Zorana Stojanovića, Novi Sad: Dobra vest, 167–178.
Стевановић 1979: Михаило Стевановић, Савремени српскохрватски језик
II, Београд: Научна књига
Танасић 2005: Срето Танасић, Синтакса глагола, у: П. Пипер и др., Синтакса
савременога српског језика. Проста реченица. Београд: Институт за
српски језик САНУ, Београдска књига, Матица српска, 345–476.
Ћупић 2003: Драго Ћупић, Неке особености језика Милована Ђиласа, Дјело
Милована Ђиласа, Подгорица: ЦАНУ, Научни скупови, Књига 64,
Одјељење умјетности, Књига 23, 81–91.
NARRATIVE VERBAL FORMS IN MILOVAN ĐILAS’
LAND WITHOUT JUSTICE (Besudna zemlja)
(Summary)
The syntactic and semantic analysis of narrative verbal forms in the
fictionalized autobiography of Milovan Đilas revealed a dominance of per
fect tense, which gives the story a quiet and even rhythm. However, Đilas
avoided potential monotony caused by the overuse of perfect by profuse
exploitation of imperfect present, which brings past events in touch with the
present, and perfect present, which accelerates their sequence like a movie
screen. All other preterite forms, both primary and secondary, are much
less frequently used in this work, which, however, enhances their functional
value.
237
UDK 811.163.4’367.3
Doc. dr Miodarka TEPAVÊVI] (Nik{i}, Crna Gora)
Filozofski fakultet Nik{i}
Email: migat@t-com.me
KOMUNIKACIJSKA FUNKCIJA PASIVA U \ILASOVOM
ROMANU BESUDNA ZEMQA
Апстракт: У раду се разматра комуникацијска функција пасива и
његова функционалност у Ђиласовом роману Бесудна земља.
Кључне ријечи: пасив, актив, пасивне реченице, комуникацијска
функција.
Своје излагање о Миловану Ђиласу, револуционару, комунисти,
државнику, бунтовнику, дисиденту, политичком затворенику, али и
пјеснику, приповиједачу, романсијеру, преводиоцу почећемо његовим
ријечима: „Бићемо памћени у оној мјери у којој смо успјели да учинимо што другом прије нас није пошло за руком... за такво што мора
се појавити личност кадра да пробије зидове реалности... да сруши
устаљена гледања и односе”. По Ђиласу таква личност се доказује у
„херојском пркосу реалном и могућном и недоступном жртвовању” за
своје идеале и увјерења.
Милован Ђилас, једна од најзанимљивијих и најконтроверзнијих
личности с балканских простора у новијој историји, човјек који се
од комунистичког идеолога преобратио у његовог жестоког негатора, оставио је значајан књижевни и друштвено-теоријски опус, који
заслужује али и захтијева озбиљно и непристрасно оцјењивање и
вредновање лингвиста, књижевника, историчара, социолога и др. О
Ђиласу је штампано преко 40 књига, одбрањено више магистарских
и докторских дисертација, објављено мноштво интервјуа и разговора,
ипак од свих његових животних и стваралачких сегмената најмање
је освијетљен лингвистички. Овом приликом није нам намјера да
оцјењујемо укупан значај и вриједност језичког стваралаштва Милована Ђиласа, већ да дамо мали допринос расвјетљавању језичке проблематике комуникацијских функција пасива у његовом роману Бе
судна земља.
У роману Бесудна земља, који је значајан не само у књижевном,
историјском, антрополошком, већ и у лингвистичком смислу, Ђилас
238
Miodarka TEPAVÊVI]
пише о турбулентним деценијама с почетка XX вијека, историји своје
породице, о свом дјетињству, о историјским догађајима – Мојковачкој
бици, аустроугарској окупацији, сукобима Црногораца и муслимана,
крвној освети, црногорским подјелама и сукобима, злочинима, комитима, глади, епидемијама, настојећи да истовремено одслика и „душу
своје земље”.1
Наш рад ће бити усмјерен ка анализи пасивних реченица, њиховој
функционалности, заправо истраживаћемо у којим се синтаксичким и
семантичким условима реализује и препознаје пасивни феномен, који
су разлози продуктивности пасивних реченица у Ђиласовом роману
Бесудна земља, пошто је познато да се пасив углавном веже за научностручне и публицистичке текстове. Пасивне и активне конструкције у
знатној мјери су синонимне за говорника, међутим, пасивом се изра
жавају поједине синтаксичке нијансе и постижу одређени стилски
ефекти: њиме се истиче важност неке појаве на рачун њеног вршиоца,
приказује се нека радња као самостална у односу на агенс, а све у сврху
прикривања вршилаца појединих догађаја, тежње за дистанцирањем.
1. Лингвистичка анализа показује да су разлози неексплицирања
агенса у роману многобројни и разноврсни – то може бити свјестан
или несвјестан чин, са друге стране, агенс може бити познат или непо
знат, одређен или неодређен, може имати обиљежје живог или неживог, а може бити и контекстуално условљен.
Аутор понекад полази од потпуне неизвјесности о вршиоцу рад
ње, а затим преко безличних реченица долази до личних форми, носилаца семантичке вриједности. Овај поступак је у складу са Ђиласо
вим поигравањем загонетношћу лица, што се прије свега дефинише
скривањем вршиоца и његове улоге. Таквим лингвистичким поступком,
читалац се додатно ангажује у смислу садржаја реченице и откривања
елидиране компоненте, као и избора између лексема из одређеног семантичког поља у функцији субјекта, у чему је понекад основни ослонац контекст, али се овим поступком ствара привид објективности,
дистанцираности субјекта, уз истовремено његово уопштавање.
На мјесту гдје се прича да је нашао големо благо... налази се као велика озидана гробница, у којој би
требало да је било благо закопано... Она је, осјењена
тајном давнине и бајке, још за Акановог живота про
1 Назив овог дјела Ђилас је узео је из Његошевог Шћепана малог, у којем је запи
сано: „Рођени смо у бесудну земљу”, дакле, у земљи проклетој, бесудној, безаконој.
KOMUNIKACIJSKA FUNKCIJA PASIVA U \ILASOVOM ROMANU BESUDNA ZEMQA
239
звана Аканов гроб... Нико није порицао истинитост
ове приче БЗ150, За тог очевог сина се знало, иако
је све било већ заборављено. И мајка је знала за тај
очев доживљај БЗ174, Али му једно није опроште
но, ни заборављено. Наиме, што се није, како се при
чало, у односу на жене сустезало од злоупотребе
власти. У његову канцеларију довођене су сумњиве
младе јатакиње... Тада су стражари чврсто држали
стражу пред његовим вратима БЗ190, Ови и слични
докази нијесу казивали ништа ново, њихова снага
била је више у начину како су казани – у лијепом и
стрпљивом и – ако би се тако могло рећи – племени
том излагању. С разлогом би се могло очекивати да ће
прото Бојовић бити збуњен, ако му се, насупрот ње
говом доказивању постојања Бога из саме човјекове
природе, супротстави поставка да природни закони...
управљају и људским удесом БЗ288.
Чињеница да се пасивне реченице могу преобликовати у активне
под условом да се именује вршилац радње намеће питање да ли су
обавјештајне функције актива и пасива идентичне и да ли се пасивна реченица лако може замијенити активном. Пасив има обавјештајну
функцију, њиме можемо пренијети исту информацију, имамо исте зна
чењске елементе. Користећи исте значењске елементе информација
се може пренијети на два различита начина (актив/пасив), али при
том долази до помјерања лексичко-семантичке структуре. У пасиву
субјектом је исказан пацијенс, а агенсу (ако је уопште исказан) одговара нека агентивна одредба. Међутим, актив и пасив се разликују
по комуникацијској интенцији говорног лица (Хам 1990: 69). У пасивним реченицама информација је дата са гледишта пацијенса, а у
активним обавјештења су дата са становишта агенса. Овакв однос
емпатије2 или „стајања уз” омогућава говорном лицу да успостави
различит однос који се спомиње у казивању, тј. омогућава му да уз
неке особе стоји ближе него уз друге. Писац емпатију реализује различитом расподјелом синтаксичких, семантичких и лексичких елемената. Емпатија представља комуникацијску интенцију „елеменат из
2 Појам емпатије у језичку науку увели су Сусуму Куно и Ецуко Кабураки. Видјети
рад Милка Ивић, О неким српскохрватским граматичким феноменима условљеним
емпатијом, Јужнословенски филолог, XLIII, Београд, 1987, 41–49.
240
Miodarka TEPAVÊVI]
чије се перспективе сагледава комуникација” (Хам 1990: 69). Говорно
лице успоставља емпатијску везу са „особом из чије визуре снима оно
о чему говори” (Ивић 1987: 41). Односи између реченице одређују ем
патију. Одабирајући један такав емпатијски однос, писац бира из које
ће перспективе сагледати одређени догађај.
Дакле, активна и пасивна реченица имају различиту комуника
цијску вриједност, тако да се Ђилас свjесно опредјељује за пасивну
дијатезу. Свака промјена граматичких односа подразумијева и про
мјену значења, што значи да се и однос пасива и актива сматра семан
тички различитим. (Белај 2004: 82). Избор између актива и пасива
одређује се комуникативним и прагматичким факторима који су повезани са говорним лицем и његовим избором информативног тежишта.
(Алановић 2008: 94)
Када је у питању пасив, намећу се разноврсна питања. Како, кад и
у којим ситуацијама је пасив потребан? Шта писац постиже његовом
употребом; има ли разлике у употребној вриједности рефлексивне и
пасивне конструкције с трпним придјевом? Када и како је могуће реконструисати агенс?
У свакој активној реченици вршилац радње исказује се експлицитно, посебним лексичким средствима, или имплицитно, помоћу
морфолошког лика предиката. Међутим, постоје ситуације када вршиоца радње није потребно исказати, па се у таквим комуникацијским
контекстима употребљава пасив, који је погоднији за реализацију онога што се жели саопштити. Пасивне реченице са означеним вршиоцем
радње називају се агентивним, док се оне у којима је немогуће или је
непотребно означавање агенса зову безагентивним или неагентивним
(Бјелаковић 2008: 64). Агенс се дефинише као појам којем се вршење
радње приписује, било да он ту радњу покреће или је спроводи до
краја, било да је вољно ангажован или не. (Алановић 2004: 204)
У анализираном роману оно што у први мах уочавамо јесте чешћа
употреба пасива са трпним придјевом у односу на рефлексивни пасив.
Потреба да се у средиште излагања стави објекат, тј. да се субјектом
искаже пацијенс намеће употребу партиципскиг пасива.
Пасив као средство изражавања служи Ђиласу да избјегне персо
нализовање свог дискурса, заправо аутор из одређених разлога не жели
примарног партиципанта акције да експлицира. У многим примјерима
активни субјекат је непознат, тешко га можемо утврдити, а понекад не
представља важну чињеницу говорнику. Биљежимо и примјере кад је
субјекат јасан из ширег контекста, или није поменут због деликатности ситуције.
241
Као и другим мојим земљацима, и мени су још одмалена утувљени у главу моји пређи БЗ10, Алексу је позвао крштени кум на гозбу, припремљену ради тога да
га смакну БЗ18, Због тога је сумња на ово убиство
пала на Ђиласе... Ово ноћно убиство остало је зана
вијек мрачно и загонетно и притискивало нас је док
смо били дјеца, али више због жеље да посигурно до
знамо да је дјед макар и тако био освећен БЗ34, про
лазећи о распустима поред мјеста гдје је стриц рањен
БЗ34, А стриц није био ни освећен БЗ35, те је из надимка, који му је пришивен касније, и настало презиме нашег ужег братства Ђиласа БЗ9, Убица није
откривен... иако се то убиство сматрало као нешто
ружно БЗ53, Послије тога нико више није вјеровао
Аустријанцима, очекујући или да буде интерниран
или злостављан БЗ64, Ево ту непролазну крв неко је
просуо и – она мора бити освећена БЗ102, Сва околина је у непрестаној борби, у којој је дијете увучено откад зна за себе БЗ105, Двојица мојих учитеља такође
су били комунисти... све док комунистичка странка
није била забрањена БЗ122.
У роману су бројни примјери у којима читаоцу агенс није познат,
као и они у којима је препознатљив. Ђилас понекад агенс свјесно и
намјерно не експлицира и на тај начин доводи читаоца у ситуацију да
вјерује да је дата потпуна информација. Неексплицирањем агенс се
или скрива или чува3. Са друге стране, уколико је у питању несвјесно
неексплицирање агенса, ријеч је о ситуацијама када знамо ко је агенс
или је то неважно па нема потребе за његовим експлицирањем.
Прадјед мог оца, па дјед и полудјед, и отац, и
стриц – сви су били побијени... Убијени су мој отац
и брат његов, и браћа моја БЗ11, Није било ријетко
у тадашњој Црној Гори да су многе породице зати
ране, све до сјемена у одиви. Било је наумљено да се
затре и непокорна кућа Алексе Ђиласа БЗ19, Био је
3 Неки лингвисти овакав пасив називају реторским пасивом. Видјети, Исидора Бјела
ковић, Агенс у неагентивним партиципским пасивним конструкцијама (у текстовима
19. века), Зборник матице српске за филологију и лингвистику, L, 1–2, 2007, стр. 66.
242
Miodarka TEPAVÊVI]
окован и бачен у тамницу. Браћа су му допраћена из
Бугарске и такође затворена. Но они нијесу много
држани. Отац је остао под волтом, окован у тешка
гвожђа, годину и један дан дуже БЗ25, Скоро све зем
ље у колашинском крају биле су отете од муслимана – чим су их Црногорци посвојили – побијени или
одагнати са задњега с њихових огњишта. И гробља
њихова су затрта да се не зна да су некад ту били
БЗ27, Њему је било стављено у дужност да изазове
граничне сукобе БЗ39, Мој отац је био постављен у
почетку за команданта у Бијелом Пољу, али је пре
мјештен ускоро у Ђаковицу и преведен у крилаше БЗ41, Били су побијени сви из непосредне Исове
пратње БЗ56, побијени су Арбанаси који су се бори
ли БЗ57, Принц Мирко, син краљев, интерниран је,
представници црногорске владе одстрањени, а црно
горска власт распуштена БЗ61, Најприје су на го
лом бријегу код Колашина, објешена три Црногорца
БЗ64, И тако редом, кажњавани су шпијуни, убијани
аустријски војници, паљена њихова имовина, пљач
кана муслиманска стока и покућство БЗ77, С бо
лесних и заражених муслиманских породица скида
ни су покривачи и извлачене постељине, купљено
суђе, а затим је све то ишло у трампу, поклањано,
позајмљивано, препљачкавано БЗ86, С Ровчанима је
поступљено и сурово и увредљиво. Куће су им по
паљене, попљачкани су и премлаћени насумице... све
ровачко било је згажено БЗ94, Муслиманске куће и
џамије већ су биле разорене, а њихова гробља сравње
на БЗ144, Уништавање муслиманских насеља и уби
јање муслимана добило је такве размјере и облике да
је морала бити покренута и војска БЗ196, Ипак, није
убијено све одреда тада БЗ196, Читав злочин је био
заташкан БЗ197, Убијено је око три стотине педесет
људи, многи на грозовит начин БЗ197.
У многим примјерима чести су и случајеви нагомилавања партиципа (окован, бачен, допраћен, затворен, држан; кажњавани, убијани,
паљена, пљачкања; постављен, премјештен, преведен).
243
Шири контекст је често неопходан за идентификовање таквог
Ђиласовог свјесног избјегавања персонализовања дискурса. Овакве
примјере пасива аутор употребљава јер је агенс потребно сакрити, заштитити или оптужити због разних деликатних ситуација, одговорности, тежње за дистанцирањем и сл.
У неким примјерима агенси су многобројни, познати али понекад и анонимни, па их је немогуће исказати одређеним синтаксичким
скупом.
Жупа је тек била ослобођена БЗ15, противници су
уклањани више мучки и неопазице БЗ19, Сада, кад
је одведен у далеку туђу земљу, постао је отац чак
и стварнији и ближи БЗ63, непријатељ је ту само
заустављен, а држава је истовремено пропала БЗ157,
Мојковачка битка остала је непризната. Једва заби
љежена, као и крв и муке војске црногорске. БЗ159,
Као што су људи набијани на коље, сијечене им главе
и паљене куће БЗ233.
Пасивне реченице посматране кроз семантичка обиљежја анонимности и уопштености агенса, могу се односити на људе (мноштво)
или било ког појединца. Вршилац глаголске радње може бити представник неке одређене групације или друштвене дјелатности. Поне
кад у Бесудној земљи уочавамо ситуације када је ријеч о највећем сте
пену анонимизације, тада је вршилац уопштено мноштво без обзира
на припадност социјалној групацији, као и без обзира на друштвену
дјелатност. У таквим случајевима трансформационом анализом функ
цију субјекта добијају ријечи људи, свијет, неко.4
Дјечак не може у џамију, њему је то забрањено БЗ43,
Изгледа најчудније да је баш човјек одређен да буде
спона и да мири стари режим с Аустријом БЗ61, људ
ска савјест и милостиња нијесу убијени нигдје, па ни
код нас, у Црној Гори БЗ84, Тако је негдашња Црна
Гора била изваљена из зглобова БЗ96, Освета није
мржња, него најлуђе и наслађе пијанство, како оних
4 Ове лексеме најбоље изражавају идеју о уопштености агенса. Видјети Милка
Ивић, Категорија „man-Sätze” у словенским језицима, Годишњак Филозофског фа
култета у Новом Саду, VII, Нови Сад, 1962–1963, 96.
244
Miodarka TEPAVÊVI]
који треба да свете, тако и оних који желе да буду
освећени БЗ104, Куће су биле нешто боље зидане и
покривене шиндром БЗ144, Оне су биле презрене чак
и ако би се удале за оца свог дјетета БЗ174, А како
Лим, као свака планинска ријека, нагло набуја, дрвени мост никако није могао одољети и саобраћај је
често прекидан БЗ209, Друга личност, помињана по
имену, био је гласовити јунак Панто Цемов БЗ215, Он
је вјеровао да је његово мишљење истина и да ће она
кад-тад побиједити, макар то и не дочекао и био за
борављен БЗ218, Тако су и људи подијељени: неки за
корисно, неки за лијепо БЗ27.
У појединим примјерима агенс радње можемо реконструисати из
ужег или ширег контекста пасивне реченице. У примјерима:
Једна јача жандармеријска патрола дошла је у Ровца
и била нападнута. Пет-шест их је побијено, а остали
разоружани и свучени БЗ94, Са свих страна су војска,
жандармерија и Народна гарда ударили на мало и непокорно племе... С Ровчанима је поступљено и сурово
и увредљиво. Куће су им попаљене, попљачкани су и
премлаћени насумице... све ровачко било је згажено
БЗ94, Једног дана хајдук Марко освануо је опкољен у
пећини. Измамљен је на вјеру... Нападаче је предводио познати јунак из јаког братства Ћоровића, жупски капетан Акица Ћоровић БЗ15, И стриц Мирко,
негдје тада, тешко је рањен... Младић га је причекао
и тешко ранио БЗ34,
вршилац радње садржан је у претходној или следећој реченици (Ровча
ни, војска, жандармерија и Народна гарда, нападачи, младић), те нема
потребе за његовим поновним експлицирањем и реченица тиме ништа
не губи на комуникативном плану5. Из контекста често сазнајемо да се
ради о првом лицу или трећем лицу:
5 У литератури се овај тип агенса назива лексичким и сматра се да је непотребно експлицирање агенса пошто је он познат из ранијег контекста. Видјети Исидора
Бјелаковић, Наведено дјело, стр. 67.
245
Топови су загрмјели кроз прво сјећање. Бомбе ричу и
пушке праште кроз читаво дјетињство, рањавају сваки сан и кидају сваку слику у комаде. Та прва топовска рика стоји у сјећању урамљена БЗ44,
Они (сељаци) су најрадије слушали Горски вијенац
од Његоша... Многи изрази и наслућивања, око којих
су се мучили учени тумачи, њима су били јасни већ
по томе што су исцијеђени из знаног им живота и ка
зани баш као што би то учинили и они кад би само
умјели БЗ125, Раднике знају у главу, примају на посао оне који могу да потегну. Они плаћају по учинку,
надгледају како је урађен посао и траже брзину БЗ146.
У другим примјерима у реконструкцији агенса који недостаје помаже нам прилошка одредба мјеста која га индиректно садржи као у
реченицама:
Направљена је тада у нашој кући права гозба, на коју
су позвани и угледни сељаци БЗ193, Обично су четовали љети, а зими се пребацивали у Арбанију, гдје је
Јусуфа и нашао метак плаћен из Југославије БЗ194,
Подвиг је био приписан Бошњаку, у народу БЗ79, Ње
гова смрт није била добро примљена у народу БЗ15,
Иако је власт гонила крвну освету као државно зло,
ова је у народу, поготову ако је јуначки извршена, још
високо цијењена БЗ21, Баш то уживање није му никад
у народу опроштено БЗ95.
У наведеним пасивним реченичним структурама агенс можемо
идентификовати помоћу падежних форми (у + локатив и из + гени
тив) са примарним значењем мјесног детерминатора.
У другој групи примјера агенс можемо реконструисати не помоћу
контекста, већ помоћу изванјезичког знања читаоца.
Најљепша пјесма – човјек, она брзо прође и буде за
борављена БЗ138, Беране, као и читав крај око њега и
дање, ослобођено је 1912. године, послије Балканског
рата БЗ206, Кнез Данило Петровић... Убијен у Котору 1860. године БЗ15, Битка за Скадар 1912. и 1913.
246
Miodarka TEPAVÊVI]
године, вођена са закашњењем БЗ41, Људски род осу
ђен је на непрестану борбу БЗ247, Демократска стран
ка... забрањена проглашењем диктатуре, животарила
је до рата БЗ309.
Код агенса који се не реконструише из контекста, већ помоћу нашег знања о свијету, постоје варијације. Тако у реченици Исти догађај,
на други начин, догодио би се за вечером, или око ципела, одијела,
постеље – око свих оних безбројних ситница којима је живот испуњен,
а за које се никад није знало ни могло знати БЗ118, читалац зна да ситнице испуњавају људски живот. И у примјеру: Грип, назван шпањолком
или шпанском грозницом, који је са свршетком Првог свјетског рата
покосио неколико милиона душа у свијету, а веома многе и на Балкану,
читалац зна о каквој болести је ријеч. Све цркве у Црној Гори зидане
су од тесаног и тврдог камена БЗ290 – зна се ко је зидао цркве.
Са друге стране, агенс може бити много апстрактнијим, као у
примјерима:
Она је на то и у сну опомињана БЗ21. Најзад су божије
војске савладале цара Дукљана. Тамо је он прикован
БЗ135, Један облик живота је покошен, а други није
поникао БЗ303, Земља је посијана трњем и каменом
БЗ105.
У неким случајевима јавља се потреба за исказивањем вршиоца
радње да би се остварила комуникацијска разумљивост текста. Имена
вршиоца радње могу се исказати на више начина, зависно од избора падежног облика којим исказујемо агенс. Испитивања конкретних
примјера пасива у Ђиласовој Бесудној земљи указују на то да избор
падежног облика зависи од више фактора. Инструментал се најчешће
користи за исказивање неживог агенса – апстрактне појаве, психолошки процеси, природне појаве и сл. (Ивић 1954: 68; Стевановић 1974²:
444; Антонић у: Пипер: 238–239), мада нијесу ријетки ни примјери за
исказивање живог агенса – именује се колектив као агенс који пред
ставља средство или силу (Ивић 1954: 66; Стевановић 1974²: 444;
Антонић у: Пипер 2005: 237; Алановић 2007: 92). У функцији агенса у
пасивној реченици заступљен је и генитив са предлогом од (Фелешко
1995: 109; Антонић у: Пипер 2005: 128). Уколико је генитив агенса
живо немогуће је извршити замјену инструменталом јер не припадају
„истом семантичком пољу, пољу узрока ефектора”. (Хам 1990: 72)
Инструментал
Трунка прашине начас обасјана властитим миш
љењем БЗ11, И он је покошен одметничким метком
БЗ81, Добрица с двоје дјеце – како сам чуо – разнеше
на авионском бомбом већ у самом почетку рата
БЗ141, Марићи су сада имањем били раздвојени, а до
скоро је то била заједница два брата БЗ149, Пао је он
изрешетан мецима и несит мржње БЗ40, Насеље ...
опасано водама и испирано бистрим изворима БЗ143,
У дане те битке, без које би историја ове земље била
попрскана срамотом... исказао се несавитљиви отпор
шаке горштака БЗ155, Изрешетан мецима, Тодор је
још био жив БЗ182, варош је била слабо освијетљена
ријетким фењерима на петролеј БЗ241,
Шаховићки срез, дијелом и бјелопољски, нешто истреб
љењем, а нешто из страха, остали су добрим дијелом
без муслимана и насељени су Црногорцима БЗ197,
Крај је насељен двјема различитим православним
групама: Васојевићима – црногорским племеном,
и Хашанима или Србијанцима БЗ205, Колашинска
гимназија, ипак, није била тако загушена великим
бројем ђака као беранска БЗ276, Брат је упао у де
монстрације и био згњечен гомилом коју су пуцњеви
сабили у подруму хотела БЗ300,
Од + генитив Чех је био млад, плав и румен, као сви Чеси, и пресре
ћан што је рањен, те тако заробљен од браће Словена
БЗ53, Мој отац умало није био убијен на поврату из
ропства, од потомака оних чијег је претка – капетана Акицу Ћосовића, педесет година прије тога убио
његов отац БЗ103, И као други само је вршио дужност задату од старјешина и наслијеђену од предака БЗ155, Можда је мислио да ће доћи на четничку
територију. Или је сматрао да његова активност у
четничком покрету није била таква да би могао би
ти строго кажњен од партизана БЗ310, Њихово људ
ско достојанство није било батинањем вријеђано у
њиховој земљи и од њихове власти БЗ39.
247
248
Miodarka TEPAVÊVI]
2. Код конструкција с рефлексивним пасивом субјектом је исказан пацијенс, а агенс се не именује, тј. реченица је деагентизована.
Полазећи од чињенице да је рефлексивни пасив потребан кад се не
жели или не може именовати вршилац радње, у овом роману налазимо
више разлога за неизрицање вршиоца радње. Они могу бити људи уопште, дакле сви на које се радња односи и може односити. Актери радње
када се о њима говори су непознати и могу такви да остану, тј. да никада не буду откривени. Понекад се жели истаћи радња и њен предмет па
је субјекат изостављен. Овакав начин саопштавања, са једне стране, на
„комуникативном плану представља стратегију појачавања блискости
са саговорницима”, чиме се постиже већа сликовитост израза и експресивност и побуђује емпатија саговорника. (Ристић 2006: 21)
Рефлексивни пасив служи Ђиласу као погодно синтаксичко средство у поступку избјегавања навођења агенса. Такав агенс у неким
примјерима можемо реконструисати из контекста, гдје ознака мјеста
(у кући, у земљи, у школи) наговјештава вршиоца радње (укућани, на
род, ђаци)6.
Наша кућа била је по свему сељачка, али се у њој жи
вјело боље и културније БЗ38, У овој земљи се вјеро
вало у виле, вјештице и вампире више него у неког
замишљеног и недокучивог хришћанског или неког
другог бога БЗ28, Зар се ни у школи не може умаћи
од рата, од Крапежа БЗ79.
Код друге групе примјера агенс можемо реконструисати из наших сазнања о свијету, а проналазимо и примјере универзалног агенса
о неким универзалним сазнањима која могу бити општеприхваћене
твдње или разни клишеи који служе за обликовање исказа (Сааведра
2007: 233).
Било је, изгледа, најзгодније да се ту подигну зидине
БЗ143, Варош се ипак брзо и веома уредно подизала
БЗ144, Његова нова кућа... градила се дуго БЗ212, /
Кумство се сматрало тада, а и сада, највећом свети
њом БЗ18, Мрамор му се не поставља, али земља ни
6 Ова врста пасива се у неким граматикама назива неутралним пасивом. Видјети
о томе Павица Мразовић, Зора Вукадиновић, Граматика српскохрватског језика за
странце, Сремски Карловци, Нови Сад, 1990, стр. 131, 138.
249
његову крв – људску – не прима БЗ81, Код њих се
осјећа да се живот живи БЗ210, / Уза све то сматрало
се да је капетан био једино вршилац туђе – књажевске
– воље БЗ16, Могло би се чинити, ако се хладно раз
мисли, да је на крају крајева свеједно како су људе
убијали и шта су на мртвима радили БЗ198.
У последњим примјерима подразумијева се пацијенс то (сма
трало се то, могло би се то чинити). Овакве пасивне конструкције
посматрају се и као уметнуте фразе, што свједочи о њиховој универзалности и мањој повезаности с осталим дјеловима текста.
У реченицама са глаголом знати региструјемо такође универзалне агенсе – то свак зна, човјек то зна, гдје је пацијенс то изречен или
се подразумијева:
како се зна из предања БЗ8, Зна се и то да су у Херцеговини многа презимена, често веома ружна, потекла из надимка. БЗ9, и не зна се ко ће да побиједи
БЗ48, Није се знало... ни шта хоће краљ и влада БЗ55,
Овакви људи, за које се није знало јесу ли комити или
пљачкаши, или и једно и друго, ишли су са стоком
ноћу БЗ68, да се зна, глупо или паметно – свеједно
БЗ95, Знало се за то и – ћутало се, као по неком општем договору БЗ163, Знало се кад ће се они вратити заједно са мртвим Драгом и у Смаилагића пољу
БЗ184, Не зна се како је дошло до помирења БЗ193.
Употребом оваквог агенса читалац Бесудне земље добија само
начелно сазнање, али не и тачну информацију у смислу именовања
вршиоца радње.
Као што показује семантичко-синтаксичка анализа ради се о неколико граматичких категорија, у којима глаголи могу имати разноврсну
семантичку вриједност. У облику пасивне конструкције (актив + се)
проналазимо глаголе из категорије говорних дјелатности, са семантиком вербалног изјашњавања, глаголе из категорије sentiendi, глаголе са
значењем физичке или какве друге акције, глаголе чија је семантика у
домену акције, глаголе других значењских сфера који могу бити у области декларативног, глаголе који могу имати и друга изванвербална
значења и сл.
250
Miodarka TEPAVÊVI]
братство Војиновића главнином се већ било иселило у
Турску БЗ15, Душманске погибије су се заборављале,
али наше, црногорске, махом од братске руке, неослабиво су се памтиле БЗ35, То се помињало и осуђивало
више но и сама погубљења БЗ39, Муниција се расу
ла свуда наоколо БЗ48, Играју се опасне, али дивне
игре: узме се жара на вртаљ и на њ се стављају меци,
бјежимо иза згла зида, а меци весело праште БЗ48,
Тада су се Црногорци ... махом још звали по оцу БЗ88,
Сваке вечери насред катуна се пали огромна ватра око
које се разбуктавају кола и пјесме. Ватра се не ложи
због хладноће, него да је радосније и видније БЗ107,
Овдје су се могли видјети и богати сељаци БЗ220,
Такви надимци, измишљања и поспрдице дају се као
из шале и без злобе БЗ294, изнад градског гробља,
искупило се доста народа БЗ184, И њено име и стравично јунаштво још су се помињали БЗ216, за шта се
добри разлози увујек нађу БЗ277.
У неким примјерима напоредна употреба партиципског и рефлексивног пасива, маркира пишчеву стратегију неодређености која је
примјерена датој ситуацији.
У Беранама се оскудијевало и у другим, а нарочито у
јавним зградама. Иако се зидало, било је и то премало
и преспоро. Била је права брука како је трезвењачки
дом подизан петнаестак година, а да не буде довршен
све до послије овог рата. Изнова су зидане пошта,
жандармеријска станица, болница, хотели. Једино је
начелство среза било смјештено у доста доброј угради БЗ235.
Оваквом поступку аутор прибјегава у случајевима када жели
постићи потпуну анонимност, са једне стране, али и са друге, употреба рефлексивног пасива у складу је са комуникативним поступком
који користи ради постизања одређених стилских ефеката.
251
3. Да закључимо.
Висок степен продуктивности пасивних реченица у роману Бе
судна земља омогућава значењска нијансирања и доводи до експресивности израза, а у циљу имперсоналности и генерализације. У
анализираној грађи потврђено је да употреба пасива Ђиласу служи
за постизање различитих ефеката – тежње за повезаним текстом, за
анонимизацијом агенса, као и неким формално стилским потребама као што је нпр. избјегавање нагомилавања истих форми односно
избјегавање монотоности текста (Бјелаковић 2008: 178). Ђилас често
употребљава пасив као средство повезивања текста, због избјегавања
поновног експлицирања већ наведеног појма. Пасив је веома погодно средство и када је релевантна улога партиципаната, тј. учесника
ситуација. Анонимизација агенса служи писцу као средство учтивости, дискреције, тежње за дистанцирањем. У многим примјерима
пасив функционише као кондезатор пасивне реченице, а све у сврху
језгровитости, концизности и економичности језичког израза. Пасивним облицима говорно лице често саопштава читаоцу информацију
преузету из неког неодређеног извора, маркира стратегију опреза која одговара датој ситуацији. Иако је пасив у савременом језику
присутан углавном у научно-стручним и публицистичким текстовима, његова фреквентност у анализираном роману показује да се и у
књижевноумјетничком стилу пасив употребљава као језичко средство
за постизање одређених комуникацијских и стилских ефеката. Са друге
стране, честа употреба пасива у Ђиласовој Бесудној земљи објашњава
се пишчевом тежњом за тематизацијом пацијенса, за исказивањем
уопштеног агенса, као и скривањем вршиоца и његове улоге.
Литература
Алановић 2004: Миливој Алановић, Прилог типологији агенса, Прилози
проучавању језика, Нови Сад, 35, 193–204.
Алановић 2007: Миливој Алановић, Функционално-граматички оквири
идентификације агенса, Синтаксичка истраживања (синхронодијахрони план), Лингвистичке свеске 6, Филозофски факултет у
Новом Саду, Нови Сад, 2007, 84–102.
Алановић 2008: Миливој Алановић, Синтаксички и комуникативни аспек
ти конверзије, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику,
LI, 1–2, Нови Сад, 2008, 87–99.
Белај 2004: Branimir Belaj, Pasivna rečenica, Filozofski fakultet, Osijek, 2004, 165.
252
Miodarka TEPAVÊVI]
Бјелаковић 2007: Исидора Бјелаковић, Агенс у неагентивним партиципским
пасивним конструкцијама (у текстовима 19. века), Зборник матице
српске за филологију и лингвистику, L, 1–2, 2007, стр. 63–70.
Бјелаковић 2008: Исидора Бјелаковић, Партиципски пасив у књижевном
језику код Срба у XIX веку, Филозофски факултет, Нови Сад, 2008, 202.
Ивић 1954: Милка Ивић, Значења српскохрватског инструментала и њихов
развој, Научна књига, Београд, 1954.
Ивић, 1962–1963: Милка Ивић, Категорија „man-Sätze” у словенским
језицима, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, VII, Нови
Сад, 1962–1963, 93–98.
Ивић 1987: Милка Ивић, О неким српскохрватским граматичким феноме
нима условљеним емпатијом, Јужнословенски филолог, XLIII, Београд, 1987, 41–49.
Мразовић-Вукадиновић 1990: Pavica Mrazović, Zora Vukadinović, Gramatika
srpskohrvatskog jezika za strance, Sremski Karlovci: Izdavačka
knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 1990.
Пипер и др. 2005: Предраг Пипер, Ивана Антонић, Владислава Ружић, Срето
Танасић, Људмила Поповић, Бранко Тошовић, Синтакса савремено
га српског језика. Проста реченица, Институт за српски језик САНУ,
Београдска књига, Матица српска, Београд, 2005.
Ристић 2006: Стана Ристић, Глаголи говорења у функцији метајезичких мо
дификатора, Наш језик, XXXVII/1–4, Београд, 2006, 15–25.
Сааведра 2007: Dimka Saavedra, Pasivne konstrukcije u hrvatskome i bugarskome
jeziku, Lahor, 4, 2007, 217–241.
Стевановић 1979²: Михаило Стевановић, Савремени српскохрватски језик II,
Научна књига, Београд, 1974.
Хам 1990: Sanda Ham, Pasiv i norma, Jezik, 3, Zagreb, 1990, 65–76.
Фелешко 1995: Казимјеж Фелешко, Значења и синтакса српскохрватског
генитива, Вукова задужбина Матица српска Орфелин, Београд,1995.
THE COMMUNICATIVE FUNCTION OF THE PASSIVE VOICE IN ĐILAS’
NOVEL FATELESS COUNTRY (BESUDNA ZEMLJA)
(summary)
This paper analyzes passive sentences and their functionality. The
focus of the research is on the syntactic and semantic conditions in which
the passive phenomenon is realized and recognized, and on the reasons for
the productivity of passive sentences in Đilas’ novel Fateless Country.
253
Prof. dr Siniša JELUŠIĆ (Budva, Crna Gora)
Fakultet dramskih umjetnosti Cetinje
Email: sinisaj@ac.me
UDK 821.163.4.09
ĐILASOVO ČITANJE NJEGOŠA:
PRO & CONTRA
Abstrakt: U radu se interpretira geneza bazičnih sudova Đilasovog
tumačenja Njegoša i njihova metateorijska recepcija. Posebno se propitu
je u kritici, grosso modo, prisutan stav da Đilasova monografija Njegoš,
pjesnik, vladar, vladika (1988), predstavlja do sada najcjelovitiji pristup
tumačenju Njegoševog djela. U tom smislu, zadatak naše interpretacije je
da temeljno promisli epistemološki okvir (resp. teorijsku heurističnost i gra
nice) Đilasovog tumačenja Njegoševog djela.
Ključne riječi: Đilas, Njegoš, tumačenje, metodologija, metafizika,
teologija, intencije, društvo, politika, angažman, krivica.
1.
Opšte je poznato da je Milovan Đilas autor dvije knjige o Njegošu:
prve, Legende o Njegošu (Kultura, Beograd,1952), koja zapravo predstavlja kritiku knjige Isidore Sekulić Njegošu knjiga duboke odanosti (SKZ,
Beograd, 1951), i druge, Njegoš, pjesnik, vladar, vladika (Zodne, BeogradLjubljana, 1988). Ova potonja Đjilasova knjiga o Njegošu, važno je podsjetiti, pisana je od 1957. do 1959. u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Najprije
je objavljena na engleskom jeziku (1966), potom na njemačkom, a na srpskohrvatskom, kako vidimo, poslije gotovo tri decenije.
1.1.
Za genezu Đilasovog pristupa Njegošu, neobično je važan autorov zapis na prvoj strani sopstvenog primjerka Legende o Njegošu. Zapis je od
12. juna 1955. godine, i u njemu Đilas ispisuje neku vrstu eksplicitne ispovjedne teorijske autokritike. Naime, Djilas piše da se priprema za novog
Njegoša, jer je zaista ovaj preveć dogmatičan i na brzinu. I potom: A zreliji
sam i oslobođen kalupa. Mladost je prošla. I dobro je što je tako makar bilo
i poteže. To je dokaz da stvarna mladost (misaona svježina, misao) još živi
254
Siniša JELUŠIĆ
i traje. Danas mi je 44 godine.1 Prve stranice knjige Legenda o Njegošu,
takođe sadrže jednu ispovjednu autorefleksiju. Naime, Đilas obavještava
čitaoca da je „po izlasku sa robije 1936. godine, napisao (sam) o Njegošu
jedan člančić...“. Đilas nadalje ističe da se “nije (se) toliko radilo o Njegošu, koliko o isticanju problema: da mi marksisti ne možemo biti ravnodušni
prema nastojanju ideološko političke reakcije da svoju sadašnju reakcionarnost nadoveže na progresivne pokrete i ličnosti prošlosti.“2
Sopstveni „člančić“ koji Đilas ovdje sažeto interpretira jeste Bilješka
o Njegošu, koji autor započinje indikativnim stavom:
„Niko nije ostao tako zapušten i zaboravljen od narodnih kulturnih boraca, zapušten čerečenju od strane
kulturne reakcije, kao što je to bio slučaj s hrabrim, naprednim, umnim i sumornim crnogorskim vladikom Petrom II Petrovićem – Njegošem.“ 3
A u završnom dijelu Bilješke, ciljajući na postojeća tumačenja Njegoša
(„U svakom slučaju se oko Vladike vukla omaglica, sad tamnija sad gušća...), Đilas postulira rješenje prema kome će tek „istorijski materijalizam,
svojom rentgenološkom probojnošću, otkriti u njemu veličinu u njenim
istinskim i shvatljivim razmjerama. Jer današnje tretiranje Njegoša vulgarno je, neistinito i nazadnjačko (dakle nenarodno)“.4
Karakteristično je da se istovjetna ideja kao bazična funkcija rasprave,
grosso modo, bez ostatka može primijeniti i na Legendu. Cilj je, naime,
osporavanje tzv. idealističkih (resp. nazadnjačkih) pristupa Njegošu u kojima vrhune oni iz pera vladike Nikolaja Velimirovića, filozofa Branislava
Petronijevića, njemačkog slaviste Alojza Šmausa i spisateljice Isidore Sekulić. Svi ovi autori označeni su kao „reakcionarni idealistički ideolozi“.5
1 Upor. Branko Popović, Đilas o Njegošu, U: Dinastija Petrović – Njegoš III, CANUUniverzitet Crne Gore, Podgorica, 2002, str. 76.
2 M. Đilas, Legenda o Njegošu, Beograd: Kultura, 1952, str. 6.
3 M. Đilas, Bilješka o Njegošu, Kultura, 2, 1937, 3. U: Milovan Đilas, Problemi naše
književnosti i drugi međuratni članci. Prir. Vladimir Vojinović, Podgorica: CDNK, 2009,
str. 133-139. Radovan Popović nas obavještava da se Đilas hvalio da je članak napisao
„na dušak“. Vid. bilješku 6.
4 Ibid.
5 Ostaje zagonetno da se među „reakcionarnim idealističkim ideolozima“ ne pominje
ime Anice Savić Rebac, koja u vrijeme Đilasove agitpropovske kritike, iz nekog razloga
izmiče njegovom vidokruku. Anice Savić Rebac je autor studija o Njegošu (Njegoš i bo
gomilstvo, 1951, Njegoš, Kabala i Filon, 1952) koje, strogo uzev, savršeno korespondiraju
255
2.
Đilasova motivisanost da se lati ponovnog proučavanja Njegoševog
djela, poklapa se sa vremenom definitivnog „raskida ne samo sa Titovim
komunističkim režimom nego i sa svojom ideološkom i političkom vezanošću za marksističku dogmatsku misao“.6 Dakle, u raskidu sa …marksi
stičkom dogmatskom mišlju. Po svemu sudeći, imajući u vidu da u ovoj rečenici ostaje predikat marksistički, moglo bi se pretpostaviti da nije riječ o
odricanju od marksizma nego od njegove dogmatske verzije. Sudeći po podatku da Đilas započinje svoju novu studiju o Njegošu, u momentu raskida
sa Titovim komunističkim režimom, može se uspostaviti korespondencija
ili kauzalna veza između Đilasove ideološke transformacije i transformacije u pristupu/postupku tumačenja Njegoševog djela.
Iz ovog stava proishodi za nas relevantno pitanje: kakav je odnos „liberalnog“ Đilasa prema autorima koje u Legendi imenuje kao „reakcionarne ideološke ideologe“? Ne manje je važno i pitanje suštine Đilasovog odnosa prema Njegošu, koji se odnos opravdano može označiti nekom vrstom
psihološkog transfera ili ličnosne identifikacije. Koji je smisao ove nesumnjive identifikacije partijskog ideologa i spisatelja sa vladikom i vladarem
crnogorskim, koja vrhuni u potonjoj Đilasovoj monografiji u kojoij se ovaj
odnos psihološke identifikacije sasvim eksplicitno uspostavlja? Drugim riječima, pokazuju se, sažeto rečeno, bitnim dva temeljna pitanja: a. značaj
knjige kao fenomen transformacije Đilasove ličnosti i b. značaj knjige kao
hermeneutički doprinos tumačenju Njegoša.
2.1.
Ali prije pokušaja da odgovorimo na ova pitanja, biće zanimljivo
ukazati na nekoliko indikativnih momenata koji su prethodili nastanku
Đilasove Legende a koji su je izvjesno, predstavljali dopunski povod za
aktiviranje Đilasovog „dogmatskog, marksističkog“ angažmana.7 Istraživanje Radovana Popovića pokazuje da je kontekst Đilasovog reagovanja
sa „idealističkim“ pristupima pomenutih autora.
6 Branko Popović, op. cit., str. 76.
7 Analogna Lasićevom istraživanju sukoba na književnoj ljevici (v. Stanko Lasić, Sukob
na književnoj ljevici, 1928-1952, Zagreb: Liber, 1970), neophodno je temeljno promisliti
Đilasove stavove iz sukoba na književnoj ljevici, u kojima se, protivno primjerice Krleži, Đilas, zajedno sa Zogovićem pokazuje kao najradikalniji predstavnik jedne u osnovi
ždanovističke i/ili staljinističke ideje partijne, društvene funkcije književnosti. Ove svoje
stavove on dosljedno sprovodi u Bilješci i Legendi o Njegošu.
256
Siniša JELUŠIĆ
složeniji nego što bi to na prvi pogled moglo da izgleda. Naime, kontekstu
Đilasovog reagovanja nesumnjivo pripada nekoliko prethodno pozitivno
iskazanih sudova o Isidorinoj raspravi o Njegošu. Najprije je Radomir Rade Konstantinović objavio pohvalan prikaz Isidorine knjige o Njegošu
u „Politici“ (19. Decembra 1951), u kome je istakao da knjiga predstavlja
primjer istinske odanosti saopštene „jednim jezikom koji se nadovezuje na
atmosferu Njegoša i koji ne izneverava opšte obeležje tradicionalne i tradicionalističke ‘Srpske književne zadruge’“. Konstantinović nadalje piše i
da nužna kritička riječ „ne može da baci senku na vanrednu sintezu analitičkog i poetskog, sintezu koja nije slučajnost u stvaranju Isidore Sekulić“.
Potonji Đilasov stav ždanovljevske inspiracije, mogao je biti podstaknut i
moralnim činom Mihaila Lalića koji srpskoj spisateljici šalje svoju novu
knjigu, pripovjetke „Prvi snijeg“, s posvetom: „Isidori Sekulić u znak zahvalnosti za lijepu knjigu o Crnoj Gori...“, misleći pri tome na knjigu o
Njegošu. Ali, po svemu sudeći, poseban izazov partijskom ideologu morao
je predstavljati prikaz Isidorine knjige iz pera Đuze Radovića, publikovan
u partijskom glasilu, novogodišnjoj „Borbi“ (30. decembra 1951), „s puno
pohvala i lepih reči“.8 Upravo u ovom partijskom dnevniku će se oglasiti
Milovan Đilas s pamfletom, u kome zamjera najpre redakciji „Borbe“ što
je nekritički objavila pohvalu knjizi Isidore Sekulić, koja je - valja posebno
obratiti pažnju na atribute: pisana idealistički i koja je napola mističarska.
9
Prof. dr Živko Đurković u svojoj monografiji Đilas i Njegoš,10 navodi da
je Đilas ovaj tekst potpisao pseudonimom M. N. (Mile Nikolić) i upućuje
na autorovo objašnjenje razloga da „s obzirom na moje funkcije, zapravo s
obzirom na udomaćenu praksu da se sve stvari, čak i ako nijesu neposredno
političke a dolaze s takvih mjesta, shvate često i baš kao takve, pa se prema
tome i rečeni napis mogao shvatiti isključivo kao politički napad i politička osuda Isidore Sekulić“. Potonje zbivanje protivreči Đilasovom obrazloženju: u stvari, to je značilo da predstoji politička hajka na pisca prikaza
(Radovića), a i autora (Isidoru).11 Napad na ideološku viziru knjige, kako
8 Vid. http://www.scribd.com/doc/64954142/Poslednje-putovanje-Isidore-sekulić-feljton-Novosti
9 Uskoro je i u NIN-u izašao i drugi negativni prikaz, ovoga puta iz pera Borislava Mihajlovića Mihiza, na njena dva eseja štampana u knjizi pesama Milana Rakića (stari eseji);
Mihiz kaže: „Ali 6.000 čitalaca koji budu kupili ovu zbirku pesama i oni koji je od njih
budu pozajmili neće dobiti, ako pročitaju ovaj predgovor, pravu sliku Rakićeve poezije
i tačan putokaz gde i na kojim stazama treba pronaći, odabrati i sučelice staviti njegove
vrednosti.“ Ibid.
��
Živko Đurković, Đilas i Njegoš, Podgorica: CANU, 2008, str. 17.
��
R. Popović, naprotiv, navodi podatak da je članak izašao nepotpisan, što je trebalo da
257
se ona predstavljala Milovanu Đilasu, bio je fundiran upravo na terminima
idealistički i mističarski, a na ovima će, strogo uzev, počivati metodološka
osnova potonje Đilasove Legende, u kojoj će biti dovršena potpune diskvalifikacije (: destrukcija) tumačenja Njegoša iz pera Isidore Sekulić. 12
3.
Saglasno kritičkom promišljanju autora koji su se posebno bavili Đilasovom monografijom Njegoš – pjesnik, vladar, vladika, može se s pravom
izdvojiti dominantan stav da ona “predstavlja do sada najcjelovitije djelo
posvećeno našem najvećem pjesniku” (akademik Branko Popović), da je
jedna od nezaobilaznih i svakako najznačajnijih studija koje su o Njegošu
ikada napisane i da su najjači odjeci Njegoša u anglosaksonskoj kulturi, povezani upravo sa objavljivanjem Đilasove studije Njegoš, pjesnik, vladar,
vladika (akademik S. Koljević);13 „Đilas je ovom studijom nedvojbeno zauzeo dostojno mjesto u krugu naših i stranih njegošologa“ (prof. dr Živko
Đurković).14
3.1.
Karakteristično je da postupak interpretacije koji Đilas u ovoj monografiji primjenjuje, najvećma počiva na deskripciji opštih mjesta kritičke
literature o Njegošu, koji su istini za volju, sada radikalno suprotstavljeni ranijim stavovima – indikativno je sada afiirmativno navođenje ranije
anatemisanih autora: vladike Nikolaja, B. Petronijevića, Isidore Sekulić,
posebno. Izdvojimo gotovo nasumice primjer koji pregnantno pokazuje
znači da iza njegovih stavova stoji redakcija partijskog glasila. Cff. Op. cit. Popović navodi još nekoliko zanimljivih podataka: npr. da je Đilas „lično poslao po svojoj sekretarici
članak Isidori, a onda se i sam odlučio da napiše knjigu (odgovor) o Njegošu. Isidora je,
po sekretarici, poručila Đilasu da je ona „pošten čovek“, ali to ga nije sprečilo da napiše
„Legendu o Njegošu“ i da joj pošalje primjerak. Još jedan podatak privlači pažnju: Ako
je vjerovati Jari Ribnikar, Isidora joj je rekla: „Gospodin Đilas je uzeo sekiru i ubio jednu
staricu... Gospodin je napisao celu knjigu da dokaže da spadam u mračnjake... Drugi deo
moga rukopisa o Njegošu je za vatru...“ Tako je i uradila - gotovu knjigu spalila je! Ibid.
12 Psihološki je indikativno da se, prema Popoviću, Đilas kasnije kajao što je bio vinovnik Isidorine drame, i da je stoga pokušao je da preko Žike Stojkovića dođe i lično joj se
izvini, čak se i sam javio telefonom i molio da ga primi, ali mu je Isidora odgovorila: „Za
vas, gospodine Đilas, nisam kod kuće...“, i spustila slušalicu. Op. cit.
��
Vid. Svetozar Koljević, Njegoš u engleskoj i američkoj kulturi, Podgorica: Oktoih, 1999.
��
Ž. Đurković, op. cit. str. 39.
258
Siniša JELUŠIĆ
osobenost Đilasovog pristupa interpretaciji Luče. A riječ o dijelu analize
koji je usmjeren na krucijalne značenjske pojmove Njegoševog spjeva:
preegzistenciju duše, svjetlost i mrak, dobro i zlo. Evo primjera: „Učenje o
praegzistenciji nalazimo i kod Klopštaka, a ono o svjetlosti i tami, odnosno
o dobru i zlu kao suprotnostima, koje čini osnovu Njegoševog shvatanja
svijeta, nalazi se u svim istočnim religijama, pa i hrišćanstvu, a naročito je
razvijeno kod Zaratustre i u manihejstvu. Imajući na umu Luču i Njegoša,
otkrio sam čitav niz uzora te vrste. To će se desiti i svakom drugom koji
bude čitao nešto o istočnim religijama ili srednjevjekovnim mističarima.
– pa nema smisla to posebno navoditi. Skoro bi se moglo reći, da su praegzistencija i borba svijetla i tame opšta mjesta istočnih religija i srednjevjekovnih mistika“15 .
Nije teško uočiti da se pojmovi objašnjavaju krajnje uopštenim upućivanjem na autore, religije ili epohe, bez bilo kakvog temeljnijeg uvida u
njihova učenja. Ukoliko se ukazuje da se učenje o suprotnosti svjetlosti i
tame ili dobru i zlu nahodi u učenjima “svih istočnih religija”, a potom se
vezuje za “hrišćanstvo, Zaratustru i manihejstvo”, onda je savršeno jasno
da ovakav pristup svojom opštošću gubi iz interpretativne vizure prije svega nužne razlike ili pojmovne distinkcije koje među ovima nesumnjivo postoje. A kada je o pojmovnim distinkcijama riječ, produktivnije je nalaziti
misaoni podsticaj u preciznim iskazima, nasuprot opštih mjesta. Preciznim
iskazima, produktivnim za dalje istraživanje problema zla kod Njegoša,
primjerice, pripada pitanje Lava Šestova: »Postoji li porok u samom biću,
koje budući stvoreno, iako ga je stvorio Bog, i budući da ima početak, zbog
predvečnog i nikome i ničemu potčinjenog zakona, neizbežno mora biti
opterećeno nesavršenstvom koje ga unapred osuđuje na propast, ili su greh
i zlo u ‘znanju’, u ‘otvorenim očima’, u ‘umskom viđenju’, tj. potekli od
plodova sa zabranjenog drveta.«16
Karakterističan primjer koji ukazuje na neka opšta hermeneutička načela Đilasovog postupka, nahodi se u poglavlju 7, u kome autor zapaža da
je „Njegoševo shvatnje zla ostalo (je) neizučeno i neprocijenjeno, a meni
se čini da je ono (zlo) od najvećeg značaja za njegovo djelo u cjelini“.17
Neupitno je da je problem zla od najvećeg značaja za Njegoševo djelo u
cjelini. Ipak, kada Đilas piše da je u svojim osnovnim vizijama u odnosu na
problem zla „Njegoš ostajao hrišćanin“, koji nije ni „pomišljao da razara
��
M. Đilas, Njegoš, pjesnik, vladar, vladika, Beograd-Ljubljana: Zodne, 1988, str. 335.
��
Lav Šestov, Kjerkegor i egzistencijalna filosofija, Beograd: Plato, 2002, str. 8. Ova
studija Lava Šestova nezaobilazna je za temeljno promišljanje ovdje postavljenog pitanja.
��
Đilas, Njegoš – pjesnik, op. cit. str. 362.
259
hrišćanstvo, nego da ga prilagodi svojim pogledima“18, neophodno je temeljno promisliti složeno hrišćansko poimanje zla.
U kakvoj je vezi, na primjer, i hrišćanski stav da: Zlo nije stvorenje/
ono što je od Boga stvoreno, ono ne pripada biću – nego je njegovo kvarenje,
destrukcija stvorenoga. Zlo je pokušaj da se biće uništi, nihliizira. Otuda,
zlo nema sopstveno ontološko utemeljenje: zlo nije neko postojeće biće ili
suštastvo. Grijeh je ništa... odsustvo dobra (bl. Avgustin) - sa Njegoševom
pjesničkom vizijom stvaranja prema kojoj Bog stvara iz Haosa neobdjelano
ga: bezoblične materije, po svemu sudeći, Tvorcu savečne (sasvim suprotno
je Njegoš zapisao u Testamentu: Tvoje je Slovo sve iz ništa satvorilo...)? U
tom smislu, kako tumačiti stihove i njihovo religijsko/filozofsko ishodište:
Svemogući na tron sjedijaše,/ tainstvenom ukrašen
porfirom,/ tvoritelnom zanjat poezijom;/ k prestolu mu
sv’jetlome mirovi/ iz mračnoga carstva iznicahu... (Luča, III, 1-5).
Nema sumnje da je slika stvaranja kosmosa u ovim stihovima Luče savršeno saglasna načelu stvaranja Platonov Demijurga, koji nije mogao oformiti svet ex nihilo, nego je upotrebljavao raspoloživi mateijal oblikujući ga
prema idejama. Tako, na primer, prema Platonu: “Jer bog hoteći da sve bude
dobro i da, kolikogod je moguće, ništa ne bude loše, uza sve što je bilo vidljivo, a nije se nalazilo u stanju mirovanja, nego se kretalo disharmonično i u
neredu, i prevede ga iz nereda u red, smatrajući red u svakom pogledu bolji
od nereda. A ne beše i nije dopušteno da najbolji čini bilo šta drugo osim
onog što je najlepše” (Timaj, 30a). Važno je razlikovanje da kod Njegoša
Bog, a ne Demijurg kao niža emenacija nesaznativog Boga, stvara kosmos iz,
po svemu sudeći, nestvorene, večno postojeće materije. Imamo na umu da,
strogo uzev, biblijska antropologija odbacuje svaki dualizam duše i tijela,
dvaju supstanci koje su u stanju međusobne borbe: „tijelo je grob“ za dušu
(binarna opozicija: soma – sema). Mnoštvo ljudskih ipostasi ne potiče od
takozvanog duhovnog pada u materiju (gnostička ideja), i spasenje se ne
sastoji od oslobađanja od materije i vraćanja „Jednome“ neoplatonizma.
Đilasov odgovor da, ako su mnoge vizije i podsticaji crkveni, zaključivanja, a i da ne govorimo o zajedničkom uobličavanju, idu daleko mimo
toga i, kao sve bitno, pripadaju isključivo Njegošu,19 načelno je prihvatljiv,
ali ga je neophodno na Njegoševom tekstu potanko dokazati što Đilasevoj
18 ��
Ibid. str. 339.
19 ��
Ibid., 361.
Siniša JELUŠIĆ
260
analizi po pravilu nedostaje. Uopšte uzev, isovjetan zaključak može se primijeniti na Đilasovu interpretaciju dnosa monizam – dualizam u okvirima
religijsko/filozofskih interpretacija, potom pitanje o značenju pojma Luče
u Nješevom pjesništvu, odnosu Luče i Logosa i mogućnosti saznanja ovih
pojmova (posebno u odnosu na hrišćansku, apofatičku teologiju), razlikovanje pojma Boga kao Transcedencije i Boga kao prisutnosti (analogia En
tis, u sholastičkoj teologiji).
4.
Ne na jednom mjestu u monografiji, a ovdje, u završnm djelovima drugog poglavlja o Luči mikrokozma, Đilas u potpunom saglasju sa Isidorom
Sekulić, piše: „Isidora Sekulić je zaključila o ‘Luči Mikrokozma’: ‘Nigde u
svome delu nije odao da mu je za suštinu misli, poezije, i jezika trebalo nešto drugo sem onoga što je vadio iz sebe i iz rodnog predela i iskustva.’“20
Naravno, to nije i jedino mjesto u kojem se afirmativno pominje ime autorice prethodno od Đilasa inkriminisane studije Njegošu, knjiga duboke
odanosti. U istovjetnom afirmativnom kontekstu pominju se i imena vladike Nikolaja (Velimirovića), Alojza Šmausa i Branislava Petronijevića.
Moglo bi se s pravom zaključiti da Đilas u svojoj monografiji zapravo, sa
neupitnim i osobenim spisateljskim darom, izlaže upravo one stavove koji
su suštinski za tumačenje Njegoša upravo iz pera navedenih autora, koji su
prethodno od strane Đilasa bili izloženih ždanovljevski inspirisanim, ideološkim uništavajućim sudovima. Kako ovaj fenomen objasniti?
4.1.
Najprije, ne može biti nikakve sumnje da je ovdje riječ o genezi stanovišta koje je, grosso modo, analogno transformaciji političkog stanovišta:
monografiju o Njegošu Đilas piše kao radikalni kritičar aktualne političke
vlasti i politički zatvorenik u Sremskoj Mitrovici 1957-1959. godine. Time,
u izvjesnom smislu, dolazi do zamjene uloga ili izjednačavanja sa onima
koji su prethodnih godina bili žrtvama njegovog političkog progona. Ipak,
sudeći po tekstu knjige, geneza i transformacija Đilasove ličnosti, nije dovela ni do kakvog osjećanja krivice ili kajanja zbog onoga što je upravo u
ravni kritičkog djelovanja kada je riječ o Njegošu, ranije činio. Đilas se, jasno je, odriče bez ostatka svojih ranijih ideoloških tumačenja Njegoša, kao
što se odriče i svojih ideoloških pogleda; u ovom slučaju, ova dva procesa
20 Milovan Đilas, Njegoš – pjesnik, vladar, vladika. Beograd-Ljubljana: Zodne, 1988, str. 339.
261
su kompatibilna. Ali, primjerice, Isidoru Sekulić sada afirmativno navodi,
kao da je to činio, u većoj ili manjoj mjeri, svagda do sada, barem „spolja“
zaboravljajući nasilje koje je srpskoj spisatiljici nanio. Odsustvo pokaja
nja kao moralnog atributa ličnosti, koje slijedi iz realnog osjećanja krivice
zbog učinjenog grijeha prema nekome ne pripada jedino ideji hrišćanske
antropologije, nego podrazumijeva djelanje bića kao humanuma uopšte.
4.2.
Iz konteksta ovakvog motivacijskog djelanja može se bolje razumjeti
i važna karakteristika Đilasove monografije na koju je ukazalo nekoliko
autora. Najprije je Majkl Petrović, prevodilac Đilasove studije Njegoš, pje
snik, vladar, vladika i pisac predgovora (1966)21, uočio postojanje dubinskih analogija između Djilasa i Njegoša: „Treba istaći da su obojica bili u
stratosferama vlasti, da su, iako u različitom smislu, bili ‘pesnici’, a, pored
toga, ni Đilasova funkcija šefa Agitpropa nije možda, mutatis mutandis,
bila tako daleko od ‘vladičanske’ kao što kontrast između ‘pravoslavlja’
i ‘ateizma’ podrazumeva. Najzad, obojica su bili, u modernom smislu
jedne starinske reči, ‘jeretici’ – bar unutar dogmatski shvaćene vlastite
ideologije“.22 Akademik Branko Popović je zapazio da je u temeljnoj transformaciji sopstvene ličnosti Đilas polazio od promišljanja Njegoša – tim
putem ili postupkom mogao je da dospije do pouzdanije definicije korijena
sopstvenog bića i bića svoga naroda. A ova transformacija odnosila se i
na lični ili psihološki odnos komunističkog disidenta spram Njegoša. Po
svemu sudeći, opšti stav u promišljanju relacija jeste da je: „Vraćajući se
Njegošu, Đilas se vraćao sebi... Utamničenik je najdublje osećao utamničeničko biće Crne Gore i tragičnu veličinu njenog najumnijeg sina“.“23 Stav o
nekoj vrsti kauzalne relacije Njegoša i Đilasa posebno je sistematski zumačio dr Živko Đurković. Moglo bi se s pravom primijetiti da ovaj tip kauzalne relacije predstavlja bazični postulat Đurkovićeve analize trnsformacije
Đilasove ličnosti: „Tim svojim traumama i nemirima ipak je trebalo naći
čvrst oslonac da bi se prebrodilo stanje i osmislila dalja sudbina. Njegoš
se, kako to uvijek biva, ukazao kao nezaobilazna utjeha i putokaz. Tako je
nastalo monumentalno monografsko djelo o Njegošu. Monografska studija
��
Michael Petrovich, Introduction to Njegoš – Poet, p. XIII.
��
Vid. Svetozar Koljević, Njegoš u engleskoj i američkoj kulturi, Podgorica: Oktoih,
1999, str. 118.
��
B. Popović, op. cit. Teolog, protosinđel Kirilo Bojović u kandidatskoj disertaciji
Mitropolit P. II Petrović Njegoš kao hrišćanski filosof (Moskva) zaključuje da je „Na
‘preobražaj' Đilasa morao (je) uticati Njegoš“.
Siniša JELUŠIĆ
262
o Njegošu upravo je usmjerena, koliko na svestrano ispitivanje i razumijevanje ličnosti i djela Njegoševa toliko i na ispitivanje i preispitivanje sebe,
Đilasa, prošlog i sadašnjeg i odmjeravanje daljeg toka svoje sudbine“.1
5.
Ne može se dovesti u pitanje bez sumnje, utemeljen stav o „psihološkom transferu“ koji je morao imati odlučujući značaj transformaciju Đilasove ličnosti. Jedna ravan ove identifikacije, po mom sudu, ostaje indikativna i nije uočena u tumačenjima navedenih autora. Naime, slabu stranu
ovog značajnog Đilasovog poduhvata predstavlja implicitna prisutnost ove
nesvjesne identifikacije (Đilas – Njegoš), koja umanjuje teorijske domete
tumačenja, s obzirom da su ovi podređenji dominantnom psihološkom interesu. Kada Đilas piše: “U ognju borbe – borbe na život i smrt, i vladika
Rade je pretjerivao. Ali nikada ništa nije činio sebe radi. Sav se predao
dužnosti i pozivu, koji za njega bili i nalozi apsolutnih zakona i kosmičkih
težnji ka dobru”,2 onda ovaj iskaz (posebno termin „pretjerivao“) valja
razumijevati i kao psihološki alibi za sopstveno djelovanje koje ne može
imati moralnog opravdanja. Time se još jednom približavamo pitanju krivice i pokajanja koje je kod Đilasa izostalo: monografija o Njegošu imala
je otuda i kompenzacionu funkciju koja je, uspostavljanjem identifikacije
autora i vladike Petra II Petrovića, trebalo da pruži odgovor i na pitanje o
krivici i kajanju za ranije učinjeno, pitanje na koje odgovor Milovan Đilas
nije nikada eksplicitno saopštio.
ĐILAS’ READING NJEGOŠ: PRO & CONTRA
In this paper the author has interpreted the genesis of basic statements
of Djilas hermeneutic approach of Njegoš’s life and work as the metatheoretic reception. The main subject of critic is the crucial Djilas monograph:
Njegoš: Poet, Prince, Bishop (1966/1988), and investigation of the epistemological limits of the author approach. The critics agree that the main
Djilas work is the most comprehensive interpretation of Njegos’s life and
work to the present days.
1 Ž. Đurković, op. cit. str. 136.
2 M. Đilas, Njegoš-pjesnik. Op. cit.
Dr Gojko ČELEBIĆ (Podgorica, Crna Gora)
Ministarstvo vanjskih poslova
Email: gojko.celebic@gmail.com
263
UDK 82:32
SERVANTES I ĐILAS
Apstrakt: Studija „Servantes i Đilas“ ima za predmet odnos teksta
i robije, tačnije, uticaj robije na pisce i na njihovo mišljenje i na njihove
tekstove. Tema na relaciji robija – tekst je drevna, jedna od najstarijih u
povijesti pismenosti, dok se u konkretnom slučaju javlja kroz prizmu dva
primjera: baroka i moderne. tj. dvojice autora, klasika španskog Zlatnog
vijeka, i svjetske književnosti, Migela de Servantesa, i Milovana Đilasa, cr
nogorskog pisca koji je odredio disidentsku političku i književnu misao u
svjetskim razmjerama svoga doba.
Autori u ovom radu zastupljeni, s tačke gledišta ontološke i fenomeno
loške orjentacije, predstavljeni su kroz prizmu kontinuiteta u odnosu na pro
blem (robija i tekst – robija i žanr): Ezop, grčki basnopisac i rob, Josif Fla
vije, židovski diplomata i pisac (i rob), Apostol Pavle, Hristov učenik a rim
ski rob, Boetije („osnivač srednjeg vijeka“, robijaš), Dante, „rob Firence“,
Jan Hus, reformator hrišćanstva i osuđenik na smrt, Servantes, alžirski rob,
Mihail Bahtin, filozof i robijaš u doba staljinizma, Milovan Đilas, osnivač
disidentskog pokreta i robijaš...
„Servantes i Đilas“ poteže pitanje robije i tekstualnosti, u svjetlu po
javnosti, fenomenologije, ali ni u kom slučaju u zavičajnom već u fenomeno
loškom svjetlu. Drugim riječima, bavi se pitanjem slobode mišljenja iz po
sebnog ugla i specifične pozicije. Ovaj rad, testiran u optici savremene ame
ričke i evroposke kritičke misli, dakle, u optici onoga, što se u ovom trenutku
a na globalnom planu misli o piscima u zatvoru i o riječi bez slobode, i o
piscima bez slobode u pogledu same slobode, nalazi komparativne linije u
pogledu dvosmjernog dejstva: kako je bilo u istoriji a kako je danas? Šta
je istorija, šta današnjica? Kako odijeliti jednu od druge, u interesu ove
druge – današnjice...
Ključne riječi: Tekst, tekstualnost, tekstualna kritika, tekstualno mi
šljenje, sloboda, kreacija, spekulativno mišljenje, robija, uticaj (robije na
tekst), politika, žanr, žanrovski ambijent, politizacija žanra, disidenti, disi
dentski pokret, evropska disidentska književnost, postmoderna, strukturalno
mišljenje, strukturalizam, poststrukturalizam, neostrukturalizam.
Milovan Đilas je, poslije Andrije Zmajevića i Njegoša, možda najbli
stavija figura crnogorske stvaralačke inteligencije, i njen ponos, uprkos
tome što se njegov hrabri duh borio u vremenima s promjenljivom srećom
ponosa: u oslobodilačkom, ali istovremeno i građanskom ratu 1941–1945.
264
Gojko ČELEBIĆ
i u njegovom tamničkom i kazneničkom produžetku mnogo godina kasnije.
Migel de Servantes, klasik španskog Zlatnog vijeka, napisao je najčitani
ju knjigu na svijetu i u isto vrijeme prvi moderni roman: Don Kihota. Ovu
dvojicu evropskih pisaca dijele tri i po stoljeća, ali ih bratimi tekstulnost
i robija, bolje reći tekstualnost robije. Kao što Španci svoju tekstualnost
robije automatski vezuju za Servantesa,3 koji je time pokrenuo jednu novu
pripovjedačku tematiku u XVII vijeku, tako i mi treba da činimo za Đilasa
u našem vremenu.
Servantes je svoju priču o ljudima koji su živjeli i umrli (i nadživjeli
svoje doba) pisao nakon povratka iz alžirskog sužanjstva (1575–1580), čak
dvije decenije nakon oslobođenja iz ropstva. Đilas je svoju priču o idejama
koje su živjele i umrle (i nadživjele) pisao upravo u komunističkom zatvoru
u Sremskoj Mitrovici tri i po stoljeća kasnije. Ja u tome, što je prvi svoju
priču ispričao izvan a drugi unutar zatvorskih zidina, ne vidim nikakvu pro
tivurječnost. Ono što je Heliodor bio u starom vijeku za tekstualnost robije,
to je Servantes bio u baroku,4 i, bez pretjerivanja, Đilas u svom vremenu.
Naša pretjerano proždrljiva, nerijetko besmislena potreba za istorijom
nije razumjela Đilasove pamflete. Istorija junaštva prezire pamflet. Šta da
se kaže osim najkraćeg: naša nesmotrena arogancija i gruba greška. (Jer
naš problem nije toliko u tome što želimo previše istorije, nego što želimo
previše junačke istorije; kod nas se enormno veličaju ekscesi i nekontrolisa
no konzumiraju kao malo gdje, dok za njihov širi kontekst – za to što nam
jedino kaže nešto o punoj prirodi tih ekscesa – ostajemo slijepi i gluvi.)
Svaka istorija junaštva morala bi imati izuzetno suptilan odnos prema pam
fletu, posebno ona poput naše, u kojoj jedan takav pamflet, upravo Đilasov, po
svojoj hrabrosti i snazi prevazilazi mnoga njena junaštva.
U herojskoj istoriji nema mjesta nizašta drugo do za nju samu. Nama
se ona ukazuje kao savršen svijet, kao zakon koji ne trpi amandmane. Šta
da se o tome opet kaže osim najkraćeg: još jedna u nizu grešaka, jer našu
pažnju treba prije da privlači složeni hod nekog procesa, nego izolovani por
tret nekog ekscesa. Na žalost, Đilas je našoj svijesti dostupan još uvijek kao
3 „En los estudios literarios del Siglo de Oro, el tema de cautiverio sugiere inmediata
mente el nombre del autor del Quijote. Sin hablar del mundo de los cautivos de su teatro,
Cervantes, con la novela El capitán cautivo (inserta en el Quijote, I, caps. 39-41), inicia
una nueva y apasionante temática en la narrativa del sigloXVII...“ Up: George Camamis:
Estudios sobre el cautiverio en el Siglo de Oro, Gredos, Madrid, 1977, p. 7.
4 „...ova dvojica autora su – misli se, pored Servantesa, na Aeda (Diego de Haedo, Topo
graphia e Historia general de Argel, 1632, G. Č.) – u Novom vijeku istinske preteče teme
robije, ne samo u Španiji Zlatnog vijeka nego u Evropi toga doba.“ Up: Estudios sobre el
cautiverio en el Siglo de Oro, p. 8.
SERVANTES I ĐILAS
265
eksces a ne kao složeni, suptilni, zaokruženi proces, koji bi nam, kad bismo
ga umjeli čitati, kazao možda više od svih drugih nama poznatih političkih
i književnih procesa. Meni prostor ni ovom prilikom ne dopušta da njega i
Servantesa, dakle jednog robijaša i jednog roba, promatram sa drugih mo
trišta, nesumnjivo postojećih i zanimljivih, osim kroz prizmu odnosa robije
i tekstualnosti. No ni to, dapače, nije malo, posebno u vremenu rasta repre
sije nad tekstualnošću poput našeg.
Duboka veza između robije i tekstualnosti zapravo počiva na familijar
nosti robije, s jedne strane i, za vrijeme njenog trajanja rođenih, odnosno
zasnovanih, ideja i modifikacija življenja i mišljenja (bez obzira na to kada su
ugledale svjetlo dana) sa druge. Ona van svake sumnje nije protivurječna ni
u svojoj inspiraciji niti u svojoj deklamaciji. Bratstvo robije i tekstualnosti
ne mogu dovesti u pitanje ni potpuno različiti zatvorski modeli: ropstvo
(Servantes) i robija (Đilas), feudalni Alžir i komunistička Jugoslavija. U oba
slučaja uslovi su bili užasni, rob5 i zatvorenik6 su bili jedno.
Obojica su ušli u zatvor pravo iz vojničke uniforme. Obojica vojničku
bluzu zamijenili tamničkom. Ta činjenica, zapravo, više bratimi njihove in
spiracije od dva različita modela utamničenja (iako su oba bila despotska).
Pa ni to, što je cilj ropstva bio novčana korist, a cilj robije da „preobrazi du
šu i ponašanje“, kako kaže Fuko (Foucault), koji pritom spominje i engle
ski zakon Blekstona i Hauarda (nacrt iz 1779. godine) kao dio sistema gra
đanskih zakona: „primer zastrašivanja, instrument preobraćanja i uslov za
učenje: podvrgnuti ’izolaciji, redovnom radu i uticaju verske nastave’“,7 ne
unosi protivurječnost među ova dva modela robije i njihovih tekstualnosti.
5 Pisac je triput pokušavao da se oslobodi ropstva bjekstvom, uz rizik smrti – svaki put bez
uspjeha. „Servantes je – u drugom pokušaju bjekstva, G. Č. – pokupio četrnaest hrišćan
skih zarobljenika u Alžiru i, uz pomoć hrišćanskog baštovana iz Navare, utrpao ih u peći
nu van grada. (...) Zarobljenici su vjerovatno proveli pet mjeseci u pećini, dok ih je za sve
to vrijeme njegovao i hranio Migel de Servantes.“ Up: Mariía Antonia Garcés: Cervantes in
Algiers, Vanderbilt University Press, Nashville, 2002, p. 45.
6 „Za vreme izdržavanja druge kazne pod Titovim režimom, Đilas je nastavio da piše
pod najtežim uslovima. Iako je ovoga puta bio pošteđen samice, njemu za vreme od skoro
dve godine nisu davali hartije – on je ipak pisao i to na klozetskoj hartiji. Za ovo vreme on
je živeo i pisao u ćeliji koja nije bila grejana izuzev kratkog vremenskog perioda s veče
ri. I pored svega toga, on je uspeo da napiše četiri knjige: roman pod naslovom Izgubljene
bitke, knjigu pripovedaka Ljubičice i kamenje, prevod Miltonovog Izgubljenog raja na
srpskohrvatski, roman nazvan Svetovi i mostovi.“ Up: Harcourt, Brace and World Inc., in:
Nesavršeno društvo, Harcourt, New York, 1969, p. 9.
7 In: Mišel Fuko: Nadzirati i kažnjavati, s francuskog prevela: Ana A. Jovanović, Pro
sveta, Beograd, 1997, p. 141., up. prema: Julius: Leçon sur les prisons, 1831, I, p. 229.
266
Gojko ČELEBIĆ
Psihoza umjetničkog izraza tekstualnosti, nastale u životu bez slobode,
dakle u ropstvu ili na robiji, posebna je vrsta književne psihoze i dugujemo joj
nezaboravne utiske. Robija je u književnom smislu takođe diskurs sui generis.
Iskustvo robije sugeriše stanovit književni slijed ne u pravcu od talen
ta ka izboru teme, što je ordinarna praksa, kod romansijera pogotovo, već
obrnuto, od predmeta ka vokaciji. Kao što su se autori gotskog romana XVI
II vijeka svjesno nadovezivali jedan na drugog, s nadom i uvjeravanjima da
će svaki naredni biti darovitiji i bolji,8 tako i robija – u datom kontekstu
uslovno je nazivam žanrom, kao što je Fuko posljednje pravo osuđenika na
smrt (pravo na potonju riječ) nazvao žanrom – svojim iskustvom sugeriše
oblikotvorne forme sa ciljem vrhunske književne upotrebljivosti u okviru
svog diskursa. Tekstualnost robije posjeduje mnoga toga zajedničkog s tek
stualnošću bilo kojeg od velikih žanrova, pored ostalog i kontinuitet,9 kada,
kako bi rekao Đilas, slobodna mišljenja nastavlja da stvara.10 Zato o njoj
možemo autonomno raspravljati.
Tekstualnost robije je uticala čak na žanrove, posebno na roman (go
tički, kriminalistički, psihološki) koji joj mnogo duguje. Ostavila je traga i
na velike književne talase i pravce (npr. vizantijski roman počev od Helio
dora, američki realistički roman XIX vijeka, ili istočnoevropski disidentski
pokret čiji je tvorac bio sam Đilas). Ponudila je ključ ne samo za evaluaciju
8 Kada je Valpol (Horace Walpole, 1717–1797), rodonačelnik gotskog romana, nakon
uspjeha prvog izdanja svog Otrantskog zamka u drugom izbrisao pseudonim sa korica, i
konačno priznao autorstvo, istovremeno je izrazio nadu da će naredni autori ovog žanra
biti darovitiji od njega i krenuti istim stopama s više sreće; u tome se okušala gospođica
Klara Riv (Clara Reeve, 1729–1807) i preuzela štafetu sa svojim Starim engleskim ba
ronom jasno naglašavajući u predgovoru da to čini sa ciljem oponašanja i usavršavanja
forme svog uzora. Žanr je, pored ove autorke, koju je obožavao jedan Kolridž (Samuel
Taylor Coleridge, 1772–1834, osnivač engleskog romantizma) proslavila i Ejn Rodklif
(Ann Rodcliff, 1764–1823) – žene su se inače okušale u gotskom romanu više nego u ijed
noj drugoj formi – sa desetinama i stotinama svojih epigona. Up: Jaroslav Hornat: Romány,
ve kterých straší, Odeon, Praha, 1970, p. 7.
9 Potreba za kontinuitetom slobodne riječi stara je koliko i čovjek. Ono što mi danas zove
mo slobodom govora vodi porijeklo direktno iz krize govora, koju nasilno izaziva robija i
čiji je glavni tok, bez sumnje, kanalisan kroz ideju o uskraćenoj slobodi. Još se u grčkom
epitafu zahtijeva da kamen, nadgrobnik, progovori umjesto čovjeka pošto ovaj ispusti svoj
duh. Jedan od njih kaže sljedeće: When I lived the living praised me; but now / I am dead
this stone speaks for me. On behalf of me / a dead man, it guards my voice and publishes
it forever to the living. Up: Eric Casey: Bindind Speeches, Giving Voice to Deadly Thoughts
in Greek Epitaphs, in: Free Speach in Classical Antiquity, Brill Academic Publishers, Le
iden, 2004, p. 63.
10 „...Potisnuta u dubinu ‘jeretička’, slobodna mišljenja nastavila su da stvaraju i da se
bore pojedinačno i stihijno, u masama i šaroliko.“ In: M. Đilas: Nesavršeno društvo, p. 112.
SERVANTES I ĐILAS
267
umjetničkih formi već i za strukturu političkog mišljenja.11 Konačno, da
budem jasan, ja ovdje manje, ili sasvim malo, namjeravam da govorim o
tekstualnosti u zoni umjerenijeg podaništva, kakva je cvjetala u Linkolno
voj Americi, i kojoj je postlinkolnovska Amerika duboko zahvalna,12 ili u
austro-ugarskim zemljama u doba procvata gotskog romana, na primjer,
kada je rimski car dekretom ublažio oblik ropstva.13 Moja namjera usmje
rena je prema tekstualnosti gole robije, nastaloj ne u uslovima ograniča
vanja, nego u totalitarnoj koncepciji poricaja i ukidanja slobode,14 kada duh
odlučnije prelazi iz ideje pravo u tekstualnost jer nema kud drugo.
Odnos umjetničkog izraza i politike dolazi do svoje tačke usijanja upra
vo po pitanju slobode. Rafinman, koji vodi od tekstualnosti robije do slo
bodnog teksta, predmet je ove kratke rasprave i ništa drugo. Istorija politič
ke robije nas previše zbunjuje. Ona je zapravo samo ono što možda nikad ne
bi željela da bude, kvantitativni i statistički prikaz zadovoljstva tlačenja.15
Ono što nas otrežnjuje iz te zbunjenosti je monumentalna tekstualnost
robije, santa leda koju nam otkriva robijaška i izgnanička književnost (Ezop,
Josif Flavije, Apostol Pavle, Boetije, Dante, Jan Hus, Servantes, Dostojev
ski, Bahtin, Đilas i toliki drugi). Apostol Pavle u jednoj poslanici kaže da
je njegovo utamničenje pomoglo širenju Jevanđelja.16 Kada bi bilo mogu
11 “Danteova Božanstvena komedija ili Šekspirove kraljevske drame su eminentna poli
tička djela.” Up: Joseph P. Strelka: Literatura a politika, Centrum pro studium demokracie
a kultury, Brno, 2001, p. 18.
��
„Black servitude in retrospetive fiction has much to reveal about American history,
culture and values.“ Up: Margaret Jordan: African American Servitude and Historical Imagi
nings, Palgrave Macmillan, Gordonsville, 2004, p. 231.
13 „U aprilu 1781. Jozef II je proglasio preko svoje dvorske kancelarije da ukida ropstvo
u češkim zemljama i, po ugledu na austrijske, zavodi ’blaže podaništvo’... te već ne po
stoji ’ropstvo’ već samo ’nasljedno podaništvo’.“ Up: Josef Haubelt: Zrušení nevolnictví,
Horizont, Praha, 125.
14 Hitlerov nacionalsocijalizam, na primjer, u jednoj tako maloj zemlji kao što je bila oku
pirana Austrija uspio je naći gotovo petsto austrijskih pisaca desničarske provenijencije da
ih progna, ukloni ili likvidira zbog protivljenja režimskom ukidanju slobode riječi. Liričar
Feliks Grafe (Felix Grafe, 1888–1942) osuđen je na smrt zbog jedne jedine pjesme. „Tro
jica austrijskih pisaca nakon okupacije zemlje izvršila su samoubistvo“, kaže nam jedan
savremeni izvor. „Trinaest austrijskih pisaca bilo je za onih sedam godina pogubljeno ili
ubijeno. Dvadeset austrijskih autora nestalo je u koncentracionim logorima. Oko četiristo
austrijskih autora, među njima većina najpoznatijih, otišlo je u egzil.“ Up: Joseph P. Strel
ka: Literatura a politika, Centrum pro studium demokracie a kultury, Brno, 2001, p. 101.
15 Nabokov je govorio da je rusku istoriju moguće posmatrati prije svega sa dva gledišta,
kao razvoj krvoločne policije i kao razvoj čudesne i divljenja dostojne kulture, što sa svoje
strane takođe sugeriše još čudniju vezu robije i tekstualnosti.
16 Poslanica Filipljanima, 2, 17.
268
Gojko ČELEBIĆ
će napisati dobru istoriju političke robije u jednoj knjizi, to bi morala biti
istorija straha i laži, kako žrtava tako dželata, a tako nešto nije realno zbog
nedovoljnih pretpostavki statistike i opskurnih pretpostavki svakodnevlja,
koje s izvjesnim pravom prezire istoriju.
U cjelovitoj strukturi politike, od vrha do dna, strah i laž zauzimaju
odveć zastrašujući obim da bi se mi iole mogli osloniti na puki istoričarski,
kvantitativni metod. Zato nam tekstualnost i u tom pogledu pruža isto ono
što uostalom pruža doživljaju robije, tanko svjetlo bjekstva iz prenatrpane
istorije ili, barem, natruhu njegove rezervne varijante – smijeha.17
Ovako ili onako, prostor mi ne dopušta da tekstualnost robije pro
širim na takođe zahvalnu temu tekstualnosti straha,18 na njenu skrivenu i
tajnu dimenziju koja nije lišena apsurda i crnog humora, ali koju, uprkos
svemu i bez obzira na sličnosti u atmosferi, tehnici i laži, crnog humora,19
ne treba miješati s rijetkom i po mnogo čemu jedinstvenom tekstualnošću
robije.
Španski pisci u pogledu književne teme robije polaze od pretpostav
ke različitih etapa,20 u konkretnom slučaju od godine 1580. kao demarka
17 Šezdesetih i sedamdesetih godina, na primjer, koje su bile i Đilasove godine, te imale ite
kako odgovarajući represivni odjek kod uspavanih ili korumpiranih jugoslovenskih učenjaka
i birokrata, predsjednik Saveza sovjetskih književnika nije bio pisac, nego Viktor Iljin, ge
neral KGB-a, koji je prije toga rukovodio isljedničkim odjeljenjem moskovske centrale
KGB-a. Up: Ronald Hingley: The Russian Secret Police, New York, 1970, p. 259.
18 „Agenti KGB-a u Savezu sovjetskih pisaca – nije samo njegov predsjednik bio član
KGB-a – koji nikad nisu napisali ni retka književnog teksta, smatrani su u sovjetskom razu
mjevanju piscima za razliku od istinskih autora van članstva, koji nisu smatrani autorima.“
Up: Literatura i politika, p. 183. Jedan jedini agent, neki Aleksandar Fadejev, kao sekretar
Saveza pisaca svojeručno je potpisao nalog za hapšenje preko šest stotina svojih kolega,
među njima Osipa Mandeljštama i Isaka Babelja, koji je bio i sam čekista: poslat krajem
dvadesetih u Berlin, gdje se pored ostalog zanimao za mladog bugarskog studenta Elijasa
Kanetija i obradio ga tako vehementno da je uticao na njegov roman Zaslijepljenost (Die
Blendung). Up: Ibid., p. 184.
19 I nobelovac, odnosno staljinovac (Staljinova nagrada 1953.) Pablo Neruda je bio, po
nekim autorima, tog kagebeovskog profila da ga je kao vatrenog komunistu njegova vla
da opozvala sa diplomatske dužnosti u Španiji, a u Meksiku je pomogao slikaru Alfaru
Sikerosu, zatvorenom zbog pokušaja atentata na Trockog, tako što mu je omogućio azil
u Čileu; i italijanska mu je vlada jednom uskratila diplomatske akreditive a kao čileanski
senator je bio optužen i uklonjen iz senata. Bilo je u Đilasovo doba i smješnijih slučajeva.
Funkcioner tajne policije, izvjesni Semičasnij, koji je u svojstvu književnog kritičara upo
redio Pasternaka (nakon što je pisac bio prinuđen da vrati Nobelovu nagradu) sa svinjom,
nakon tri godine je unaprijeđen u vrhovnog šefa KGB-a. Up: Literatura a politika, p. 186.
20 „...el cautiverio literario y las consecuencias que de él se derivan se manifiestan en
España a través de dos etapas diferentes. En la primera de ellas, anterior al año 1580, la
SERVANTES I ĐILAS
269
cione linije preservantinske odnosno postservantinske epohe (autor Don
Kihota se te godine kao što rekoh vratio iz alžirskog ropstva u krug madrid
skih pisaca). Robijaška tema se pretvorila u bolnu socijalnu stvarnost, koja
nije umakla peru pisaca poput Espinela ili Dijega de Aeda. Razvoj poetike
robijaškog diskursa enormno je zanimljiva tema. Vidljiv je i u, često potci
jenjenoj,21 pamfletskoj književnosti.
Ovaj diskurs je, kao malo koji drugi, upio u sebe dva velika književna
motiva – doktrinu i avanturu – prilagođavajući ih ukusu vjekova, ukusu ka
drom da poveže jednog Heliodora22 s jednim Erazmom.23 Srednjovjekovni
pisci su rado preuzimali robijašku tematiku s odgovarajućom diskurzivnom
poetikom od vizantijskog romana, koji je uživao veliku popularnost i bio ve
oma čitan u krugovima učenjaka vizantijskog svijeta.24
inserción de este tema recibe un fuerte influjo de la novela bizantina clásica (Aquiles Ta
cio y Heliodoro sobre todo), y de los novellieri italianos (Boccaccio, Bandello...). Será a
partir de 1580, y omo consecuencia de u una serie de acontecimientos históricos que tienen
lugar en Europa protagonizados por españoles y turcos, quando el tema de cautiverio se
convierta en una penosa realidad social que no escapa a la pluma de algunos escritores (Cer
vantes, Espinel, Céspedes o Haedo).” Up: Miguel Angel Teijeir o Fuentes: Moros y Turcos
en la narrativa áurea, Universidad de Extremadura, Cáceres, 1987, p. 11.
21 Some modern scholars, kaže Robertson u svojoj izvrsnoj studiji o cenzuri i sukobu u
Engleskoj XVII stoljeća, no doubt underestimates the efficacy of pamphlet literature. Up:
Randy Robertson: Censorship and Conflict in Seventeenth-Century England, Pennsylva
nia State University, Pennsylvania, 2009, p. 200.
22 Heliodor iz Emesa, vladika u Trisi, iz III stoljeća naše ere, koji se između svoje pastve
i književnosti odlučio za ovo drugo, autor Etiopike, romana o ljubavi i tamnici, romansijer
o kom znamo jedva nešto više nego o Homeru a nešto manje nego o njegovom drugom
uzoru – Vergiliju, kreirao je tako snažnu tekstualnost robije da je uticao i na moderni ro
man. In the richness of his invention and the dexterity of his narrative, kaže nam Vrajt (F.
A. Wright) u predgovoru za stari engleski prevod Tomasa Anderdauna (Underdowne), koji
je ovaj klasični vizantijski roman preveo 1587, na razmeđu preservantinskog i postservan
tinskog doba, kada je Servantes već imao za sobom izgrađen književno-robijaški diskurs
(El Trato de Argel), i druga djela, Heliodorus can give some useful lessons to our modern
novelists, and in the skill wherewith he plans his tale he may be placed almost on a level
with Homer and Virgil. Up: Heliodorus: An Aethiopan Romance, Geroge Routlege & Sons,
London, 1928, p. 2.
23 „La narración de Heliodoro fue celebrada no sólo por los preceptistas y las corrientes
más afines a Erasmo, sino también por un público que gustaba de este tipo de relatos en
los que se aunaban amor y aventuras con una cierta dosis de adoctrinamiento y verosimi
lidad.“ Up: Moros y Turcos en la narrativa áurea, p. 11.
24 „Vizantijski roman na grčkom i latinskom uživao je široku popularnosu u srednjem
vijeku a njegova tematika je lako prelazila na nasljednike Vergilija i Cicerona. Roman He
liodorov, na primjer, i druge romani zbog njihovog stila čitali su s velikim entuzijazmom
sveštenici u manastirima u čitavoj vizantijskoj imperiji.“ Up: Moses Hadas: An Ethiopian
270
Gojko ČELEBIĆ
I kasnije, u baroku, vizantijski roman ima uspjeha jer je bliži duhu ba
roka nego renesanse. I Kariljo nas uvjerava da je vizantijski roman bio da
leko od toga da umre kad je Servantes pisao Persila,25 naprotiv, čitav XVII
vijek bio je briljantno tle za njega nakon početnog uspjeha u drugoj polovini
prethodnog stoljeća. Veliki pisci Zlatnog vijeka, na tragu bokačijanske tra
dicije, i lektire italijanskih renesansnih romansijera (novelierri), i čitava
književnost ove epohe familijarni su s robijom kao sa svakodnevnicom.26
Pitam se: kada diskurs postaje činjenica, u momentu svog rađanja ili u
toku recepcije, ili pak u presjeku jednog i drugog – poetike kreacije i poe
tike interpretacije? Pravi odgovor može dati ono najvrednije što robija daje
tekstu: trag. Ja se klonim atributa dubok, ali ovdje ga moram upotrijebiti,
to je jače od mene. Marija Antonija Garsez (Garcés) to naziva neizbrisivom
impresijom kada govori o cjelokpunom Servantesovom djelu.27 Robija,
dakle, radikalno mijenja poetiku diskursa i pretvara je u životni presjek
kreacije i recepcije.
I u Đilasovom duhu robija je ostavila konačni oblikotvorni trag.28 ’Iz
dajom komunizma’ on je faktički sebe i svoju porodicu osudio na smrt.29
Romance, University of Pennsylvania Press, 1999, p. x.
25 Pisac je čitao Heliodora u izdanju objavljenom u njegovom rodnom mjestu, Alkali
de Enaresa, 1587, u prevodu Fernanda de Mene (De Mena), kako kaže Kamamis (Estudios
sobre el cautiverio..., p. 19).
26 “Da je Servantes čitao Bokača, kao što je čitao Ariosta, Tasa i druge italijanske pisce
poznata je stvar i može se prihvatiti bez diskusije. Isto važi i za druge pisce Zlatnog vijeka
koji su njegovali temu robije, kao Lope de Rueda, Timoneda, Huan de la Kueva (Juan de
la Cueva), Lope de Vega i dr.“ Up: Caroline B. Bourland: Boccaccio and the Decameron
in Castilian and Catalan Literature, Revue Hispanique, XII, 1905, p. 67.
27 „The five years he spent in the baños (prison houses) of Algiers (1575–1580) left an in
delible impression on his work. From the first plays and narratives written after his release
from captivity, El Trato de Argel (Life in Algiers, c. 1581–83) and La Galatea (1585), to
his posthumously published novel Los trabajos de Persiles y Sigismunda (The Trials of
Persiles and Sigismunda, 1617), the story of his traumatic experience continuously speaks
through Cervantes’s fictions.” Up: María Antonia Garcés: Cervantes in Algiers, Vanderbilt
University Press, Nashville, 2002, p. I.
28 „Od 1956. pa sve do januara 1961, kada je uslovno pušten sa robije, Đilas je provodio
svoje dane pišući iako je dvadeset meseci bio u samici. Napisao je veliku i merodavnu
biografiju Njegoša, velikog crnogorskog vladara, pesnika i sveštenika (Njegoš, objavljen
1966); potom – jedan istorijski roman o Crnoj Gori za vreme Prvog svetskog rata (Crna
Gora publikovana je 1963); i šesnaest priča (Gubavac i druge priče, objavljene 1964.)
Pušten na slobodu 1961, Đilas piše delo u kome je opisao svoje susrete sa Staljinom...“
Up: Nesavršeno društvo, p. 8.
29 „A suicide pact crossed our minds; Štefica was readier for it than I. Did we have the
right to die? Could we live like this? But how could we abandon Aleksa, our son of barely
SERVANTES I ĐILAS
271
Bio je mrtav, kao i Servantes.30 To je bio njegov put do tekstualnosti robije,
put koji je nadahnuo čitav slobodoumni svijet toga doba. Pola života pro
veo je ili u vidu tamnice, ili u vidu egzila odnosno insila.31
Penologija, nauka o kaznama i kažnjavanju (riječ poena, koja se danas
prevodi kao pena, to jest kazna, vuče porijeklo od antičke boginje osvete
imenom Poen a) može se beskonačno baviti ovim revolucionarom i mislio
cem, počev od godina moći u poslijeratnoj Jugoslaviji pa do pobune protiv
svojih saboraca i drugih komunističkih režima te, konačno, do njegovog
disidentstva koje je nadahnulo tolike evropske i svjetske zemlje, narode i
generacije. Nametnuta mu je despotska terapija putem stvarnosti komuni
stičkih zatvora, a on je sam sam sebi nametnuo još jednu terapiju (tekstual
nost robije), izabravši, poput Heliodora, između svoje vjere i književnosti
ovo drugo. Pljunuo je, poput Heliodora, na grob vlasti i latio se pera.
Diskurzivna poetika robije nije međutim medalja samo s jednom stra
nom kao što ponekad zna da izgleda. U teološki, odnosno ideološki orjenti
sanim vremenima (inkvizicija i komunizam npr.) ima slučajeva da se robija
doslovce priziva sa izvjesnim ciljem, posebno u ’đilasovskom’ kontekstu.32
Produkcija književne robije uvijek je bila unosan posao s tačke gledišta
onih kojima je bilo u interesu da robija narasta, bez obzira na moguću –
zapravo evidentnu – produkciju robijaške tekstualnosti. Jer, treba imati na
umu, robija tekstualnosti nije podložna vizuelnoj evidenciji. Ona ne narasta
sa prostim narastanjem broja zatvorenika, već po nekim sebi imanentnim
zakonima, van dosega statistike.
Ima i slučajeva izmišljene, ili, svejedno, poluizmišljene robije sa ciljem produkcije tekstualnosti.33 To je na svoj način novi penološki pojam,
a year, to such a world?” Up: Milovan Đilas: Rise and Fall, Harcourt Brace Jovanovich,
New York, 1985, p. 352.
30 “Druga specifič nost koju Aedo ističe na više mjesta je to što zatvorenika smatra pravno
mrtvim bićem tokom robije.” Up: Estudios sobre el cautiverio en el Siglo de Oro, p. 101.
31 Termin insil prvi put je upotrijebljen na španskom, jeziku koji je zbog svog književnog
pamćenja možda najfamilijarniji sa egzilom i tamnicom. „Tokom sedamdesetih godina u
zemljama Latinske Amerike odomaćio se termin insil”, kaže Fernando Reati, “da bi se opi
salo iskustvo unutrašnjeg egzila koje su iskusili neki, koji možda nisu bili u zatvoru, ali su
stradali u teroru Države i vojnih diktatura živeći kao pariji u svojim vlastitim zemljama...”
Up: Fernando O. Reati: Exilio tras exilio en Argentina: vivir en los noventa después de la
cárcel y el destierro, in: Aves de paso, Iberoamericana – Vervuet, Madrid, 2005, p. 185.
32 UDBA je bila itekako posvećena proizvodnji robije, obrtu robijanja na tržištu ideolo
gije koja je njom upravljala. “We heard the rumor – was it planed, or a whisper born
of panic? – that UDBA, the secret police, was preparing lists od ‘Djilasites’. The shadow
of Goli Otok, that camp for pro-Soviets, loomed over us...” Up: Rise and Fall, p. 352.
33 Jednu takvu opservaciju objavljuju Lettres française 1949 godine. Ovih dana u Ame
272
Gojko ČELEBIĆ
kao što je tzv. risk assesment (rizik opasnosti zatvorenika u odnosu na
društvo) novi pojam u evropskom zakonodavstvu o robijašnicama. Đilas
je, treba li pomenuti, robijao u uslovima enormne tekstualne opasnosti po
sebe i još više po svoje dželate, komuniste iz nove klase, što je sve njegovom
djelu zauvijek utisnulo pečat takve hrabrosti, kakvu su mučenici u crnogor
skom narodu znali da pokažu samo u najtežim krizama (1499, 1695, 1712,
1796. itd.).
Tekst je uvijek pratio robiju (egzil).34 Tekst je i uzrok i posljedica ro
bije. Boravak u kažnjeničkim ustanovama ne prekida tekstualnost ni u vre
menu ni u prostoru: štaviše, kazna doliva ulje na vatru tekstualnosti. In
teraktivan odnos robije i egzila s jedne i teksta sa druge strane gotovo da
je nemoguće opisati. Tekst kao tekst – svaki tekst je na svoj način makar i
najmanji ili pak najbeznačajniji kamenčić u mozaiku istorije ideja – izgle
da da nije blizak ničemu na ovom svijetu kao što je blizak robiji, koju on
zapravo pretvara u sopstveni zanat. Tekst, shvaćen kao primjerak istorije
ideja, takođe je gotovo nepodnošljivo blizak i egzilu, jednom od svojih ve
likih producenata i promotera.
Zna se da je Đilasov slučaj potpuno nov na svjetskoj političkoj sceni
toga doba. Svega sedam godina dijelilo je njegovu pobunu od opijenosti
miliona i miliona pobjedom u ratu i iluzijom o dobrom i pravičnom društvu
u miru, nakon svega sedam godina njegov duh se trgao i ukazao na novu kla
rici su osuđeni nedužni ljudi, saopštava nam ovaj nepotpisani tekst; i to se dešava kao
nešto uobičajeno; nije to već izolovan slučaj kad je neko pritvoren iz političkih razloga, ali
uistinu ovo već postaje karakteristika našeg doba hladnog rata – kurziv G. Č. – I promjene
ovog divnog slobodnog naroda, kakvog ga dosad poznajemo, u policijsku državu. I ovaj za
pis objavljen u Lettre français nikako nije usamljen, već naredne godine Hauard Fast (Fast)
piše u Nation al Guardian-u (16. januara 1950) tekst Kako se čovjek osjeća kao politički
zatvorenik u SAD. Fast nam ovdje daje shematični uvod u tekstualnost robije. Na ćeliju od
metar i po sa dva čovjek čovjek se može navići, kaže on. Ta ćelija postane vaš svijet; prila
godite joj se, živite u njoj a vrijeme nekako počne da teče. U jednoj svojoj pjesmi, objavlje
noj u Masses & Mainstream u oktobru iste godine – ovaj američki pisac je, dakle, mogao
i objavljivati na robiji što već samo po sebi nešto govori – i posvećenoj turskom pjesniku
koji je život proveo u tamnicama, Nazimu Hikmetu, Fast na samom početku poručuje: Isto
kao štvo tvoji zidovi nisu mogli zarobiti tvoje riječi... Svaka, doslovce svaka riječ na ovom
svijetu, shvaćena kako u svom filološkom tako u biografskom značenju nosi u sebi klicu
tekstualnosti robije.
34 “The problematic of prison and exile, reflected in the written word since ancient ti
mes, permeates the literature of many countries and nationalities, and is a particularly
pressing issue indicating the tragic, bitter experiences of our time. Nonetheless, it has been
given less attention up to now than it deserves.” Up: Literature in Prison and Exile, Prison
and Exile in Literature, uvodnik za međunarodnu konferenciju PEN kluba, 29. 2. – 2. 3,
Prag, 1996.
SERVANTES I ĐILAS
273
su perfidne i beskrupulozne birtokratije pobjednika, koja je bestidno bacila
pod noge ideale u koje se do juče zaklinjala i živote žrtava palih za slobodu.
U istoriji ideja sa robije on će ostati upamćen kao inovator, što ga takođe
vezuje za Servantesa, inovatora na planu tekstualnosti robije,35 ali i za dru
ge pisce posvećene velikoj misli robije.36 Fizička manifestacija zatvorske
prakse možda je najbezličnija manifestacija života nama poznata – ona bi
zacijelo ostala i duhovno takva, kad ne bi postojale šanse za inovativno dej
stvo tekstualnosti robije, za pokretanje točka robije.
Od čega se pravi dobra proza? Od tamnice bića i od jezika slobode, to
je moj odgovor. Zanimljivo kako Džon Morgan (Morgan), u svojoj Istoriji
Alžira (1731.) komentariše Dijega de Aedu – ali prije toga moram nave
sti samog Aedu: Od ropstva Migela de Servantesa mogla bi se napraviti
posebna povijest; Morgan doliva ulje na vatru: It is Pity, methinks, that Ha
edo is here so succinct in what regards this enterprising Captive. I jedno
i drugo, i tamnicu bića i jezik slobode, sadrži ovaj neočekivani momenat
razumjevanja tekstualne prirode ropstva između dvojice pisaca koje je di
jelilo čitavo stoljeće. Kamamis je u pravu kada tvrdi da je robijanje jedan
od najstrastvenijih aspekata kompletne književnosti XVI i XVII vijeka;37
Đilas je sa svoje strane učinio nevidljivi napor u pravcu da se ova tvrdnja
barem s minimalnim razlozima odnosi i na njegov vijek.
35 “Prije nego što se kaže da je Servantes bio veliki inovator robijaške teme treba ponu
diti jedno pojašnjenje. Robija kao književna tema, bazirana na stvarnosti XVI vijeka, nije
bila odsutna ni u epohi prije Servantesa. U jednom od njenih najljepših izdanja srijećemo
je u El Abencerraje. Zanimljivo na ovom izvanrednom romanu je to što se diskurs robije
razvija u ambijentu dotle idealizovanog kavaljerstva da nam se čini kako se, uopšte, ne vo
di riječ o jednom romanu o robiji... (...) ...Vrijedi napomenuti, s druge strane, da se između
druga dva velika djela pojavljuje roman Ozmin i Daraha Matea Alemana (Mateo Aleman
y de Enero, 1547–1615, španski romansijer, učenjak sa Univerziteta u Sevilji, savremenik
Servantesov, G. Č.) s jednim tipom robije koji se mnogo više približava Abencerraje-u nego
li Robijašu, uprkos tome što je objavljen samo šest godina prije prvog dijela Kihota, što po
kazuje duboku tematsku inovaciju koju je Servantes ostvario s pričom o Viedmi i Zoraidi.”
Up: George Camamis: Estudios sobre el cautiverio el el Siglo de Oro, p. 42.
36 Od Heliodora, preko italijanskih novelierri, i preko autora Zlatnog vijeka, te egzisten
cijalističkog romana (Dostojevski, Kafka, Kami) do Đilasa i istočnoevropskih disidenata
postoji čitav niz pisaca familijarnih sa životom lišenim slobode. Detaljnije o tome pisali
su, počev od Heliodorovog uticaja na Matea Alemana, najviše Megredi (Donald Mc Grady:
Heliodorus’ influence on Mateo Alemán, Hispanic Review, 1966, pp. 49–53), te Rico (Fran
cisco Rico: La novela picaresca española, Barcelona, Planeta, 1967), konañno San Migel
(Angel San Miguel: Sentido y estructura del Guzmán, Madrid, Gredos, 1971).
37 “Lejos de ser lugar común del Siglo de Oro, el cautiverio es uno de los aspectos más
apasionantes de la literatura de los siglos XVI y XVII.” Vidi: Estudios sobre el cautiverio
en el Siglo de Oro, p. 235.
274
Gojko ČELEBIĆ
Tekstualnost robije je i žanrotvorački diskurs u književnosti. Pojava
novog žanra u češkoj književnosti, na primjer, poslanice (žanra kojim je
crnogorsku književnost zadužio Petar I), vodi porijeklo pravo iz tamnice od
nosno sa gubilišta.38 U narednim stoljećima, do epohe narodnog preporoda
ovaj je žanr prisutan i živ u češkoj književnosti – sve do najnovijeg doba,
logorskih Pisama iz tamnice Marije Kuderžikove (Kudeřiková), Poslanica
iz progonstva (Egon Hostovský), Pisama Olgi iz komunističkog zatvora
Đilasovog učenika i sljedbenika Vaclava Havela (Havel) i dr. Odnos pisca iz
tamnice prema svom adresatu („Ti“) sasvim je poseban a komunikacija
s dvije strane zida slobode jedinstvena. Književnost gulaga posebno je po
glavlje savremenog svijeta kojoj se u ovom radu ne može posvetiti dužna
pažnja zbog manjka prostora. Tekstualnost egzila inkorpopirana je u sve
druge vrste savremene tekstualnosti do granica koje često i ne slutimo.39
Iskustvo ropstva je Servantesa inaugurisalo i kao dramatičara.40 Promi
jenilo je njegovu profesiju. Formiralo je i žanr kojem je bio posvećen njegov
duh.41 Pretvorilo ga je, kao što je uostalom teror kažnjeničke terapije pu
tem stvarnosti, terapije zvane stvarnost, pretvorio Đilasa od vojnika u pisca.
Tekstualnost robije i jednom i drugom je nametnula sasvim novi žanr. Ova
sličnost je zapanjujuća. Ali više zapanjuje sljedeća podudarnost, a to je ina
uguracija njihovih rezultata na planu tekstualnosti: Servantes je stvorio
novi roman, Đilas novu klasu.42 Robija je misao obojice tako proizvela u
38 4. juna 1415. godine Jan Hus je napisao posljednju poslanicu u noći uoči svog pogub
ljenja na lomači: “Pražanima, prijateljima u Češkoj, svim vjernim Česima... Poslanica pi
sana u čekanju osude na smrt u ćeliji u okovima, dok, nadam se, stradam za božji zakon.
Za ime Gospoda Boga, ne ubijajte dobre sveštenike!” Vidi: Květa Hiršlová: Vyhnanství,
vězení a možnosti literárních žanrů, in: Literatura vězení exil, p. 111.
39 “Na bijenalu u Veneciji 1979. godine, gaje je italijanska vlada pozvala umjetnike egzi
lante iz čitavog svijeta, srio sam toliko ljudi koji su od kuće pobjegli u egzil golih ruku, bez
prtljaga, nekad s rukopisom, češće bez njega, da bi se mogao osnovati grad.“ Vidi: Arnošt
Lustig: Egzil kao sudbina, in: Literatura vězení egzil, p. 139.
40 “The play El Trato de Argel, also known as Los Tratos de Argel, consequently inaugu
rated Cervantes’s career as a playwright. The autor initiated his new profession by retur
ning to the very site of his captivity...” Up: Cervantes in Algiers, p. 129.
41 Prvo veće Servantesovo djelo pošto se domogao slobode negdje se naziva u jednini a
negdje u množini, El Trato de Argel ili Los Tratos de Argel. Manuskript komada nađen u
Nacionalnoj biblioteci u Madridu nosi naslov Comedia llamada trato de Argel hecha por
Miguel de Servantes (MS 14630, BN). Tekst je pronašao Antonio Sancha i uključio ga u
izdanje Puta na Parnas (1784.) pod naslovom El trato de Argel. Detaljnije vidi: Jean Cana
vaggio: A propos de deux ’Comedias’ de ervantès: Quelques remarques sur un manuscrit
récemment retrouvé, in: Bulletin hispanique 68, Paris, 1966, pp. 5–29.
42 „Ideološka neslaganja između partijskog vođstva Jugoslavije i Milovana Đilasa izbila
SERVANTES I ĐILAS
275
žanr. Obojica su pretočili u novi žanr svoja stara iskustva: španski klasik
u svojim prozama i dramskom opusu (pored ostalog izgubljeni komad La
batalla naval),43 naš pisac gotovo u svim svojim romanima. Robija je po
stala nevidljivi žanr.
Ne mislim da se to, što je robija vremenom postala nevidljivi tekstu
alni žanr, desilo 1553. godine – nemam ni povoda a kamo li razloga za tako
nešto, budući da je i Heliodor (ne pominje Kamamis nimalo slučajno vrstu
vizantijskog ropstva: el cautiverio de tipo bizantino, i nimalo slučajno ovom
velikom grčkom piscu ne pridaje visoki atribut modernog romana: El libro
de Heliodoro es una novela moderna, muy moderna... Op. cit., p. 21.), kao
toliki prije njega, sve do Homera svojim opservacijama doprinio tom fak
tu, dakle neraskidivom bratstvu knjige i tamnice. No, uprkos svemu, jedna
tako kratka a tako duga priča, inspirisana ovim datumom, pokreće me na
razmišljanje o jeresi tekstualnosti više nego ikoja druga te vrste. Servantes
je tada imao svega 6 godina, Erazmove spise inkvizicija je tek spremala za
Indeks, polako ali sigurno, a u Ženevi je 27. oktobra 1553. spaljen na lomači
čovjek skupa sa svojom knjigom. Zvao se Servetus (Michael Servetus), bio
je matematičar, ljekar i religijski mislilac a bačen je u oganj zato što je na
pisao knjigu o hrišćanskoj doktrini danas poznatoj pod imenom unitarstvo.
Kad je nabijen na kolac uz tijelo mu je svezana i knjiga, s njom je izgorio.
Sada je barem malo jasnija priča Džona Morgana o tome da se od Ser
vantesove tamnice može napraviti nečuvena povijest. Treba li uopšte dodati
da je na ovaj ili onaj način slučaj bio sličan i sa Đilasom, da je on, isti onaj,
koji je drugim istaknutim jugoslovenskim piscima pružio ruku kad je treba
lo (Iva Andrića je, na njegov zahtjev, izbrisao s fotografije sa Hitlerovim
ministrom Ribentropom, a time i iz anala zvanične istorije, sa fotografije
koja bi Andrića bez Đilasove velikodušne intervencije mogla skupo košta
su 1953. godine. On je objavio nekoliko članaka, kritičkih po vladinu birokratiju, koju će
uskoro da nazove ’novom klasom’, a u januar u 1954. isključen je iz Centralnog komiteta
partije. Za vreme ovog perioda sukoba i ’izgnanstva’, on se posvetio pisanju Nove klase,
sjajne analize komunističke oligarhije...“ Up: Harourt, Brace and World Inc., N. York,
1969, p. 8.
43 Pisac sam navodi to djelo za svoje: U pozorištima Madrida daju se komadi koje sam
ja napisao: „Život u Alžiru“, „Razaranje Numansije“ i , konačno, Pomorska bitka, kao
što navodi Augustin de Rohas. Up: Augustin de Rojas: El viaje entretenido, Castalia, Ma
drid, 1972, p. 152.
276
Gojko ČELEBIĆ
ti;44 Miroslavu Krleži45 je faktički dao orden; Daviča je nesebično precijenio
u kritici romana Pjesma), našavši se na pustom ostrvu, kasnije u tamnici
Mitrovice, mogao samo da gleda kako ga svi ovi zaobilaze u širokom luku,
skupa s imenom koje je gorelo uz njega u mitrovačkoj ćeliji kao knjiga uz
Servetusovo tijelo.
Đilas je kasno stigao do svog jezika – ako je ikada stigao – do jezika
kom romansijer mora težiti prije nego bilo čemu drugome, prije nego istini.
Njegova kritika komunizma je bila prihvatljiva za zapadnu kulturu, razumi
je se, na nivou ideje ali njegov stil – ili bilo čiji drugi – može biti vrednovan
samo unutar vlastitog jezika, a on je tu zatajio. Zapadno mišljenje počiva
na iščitavanju i obnavljanju beskonačne metafizičke tekstualnosti (razumije
se i tekstualnosti robije) bilo ’konstruktivno’, bilo ’dekonstruktivno’, kroz
iščitavanje i obnavljanje jezika, kroz perspektivu živog jezika, kroz prizmu
upravo onoga što je njemu, usred hiperprodukije istorije, hvalilo: jezika
romana. Njegov književni jezik, nažalost, nije uspio da osvoji sebi svojstve
nu formu, „the form of what is represented in the world“, kako kaže jedan
Vitgenštajnov tumač ili, kako je govorio sam Vitgenštajn, abildende Bezie
hung, kapacitet kopiranja stvari i odnosa među stvarima.46
Odgovor na pitanje da li je zatvoreničko iskustvo pisca etapno ili uni
verzalno može dati njegov stil, doslovce stil i ništa drugo. Snaga u tekstu
alnosti robije seže dotle da čak u nekim slučajevima dokumentarizuje stil.47
Prije razmatranja stila treba, međutim, obratiti pažnju na jedan bitan mo
menat koji umnogome određuje sudbinu djela – na izbor teme. Tu leži ključ
limita stila i gotovo svih drugih pretpostavki djela u odnosu na sudbonosni
44 “One of these huge photographs showed Yugoslavia signing the Tripartite Pact. Cvet
ković and Ribbentrop were seen affix ing their signatures, while Andrić – then royal envoy
and minister plenipotentiary to Berlin – was standing in the background straight and tall
in full dress, in all his majesty. Several days after the opening – was it early summer? – he
phoned me to ask if I would...” Up: Rise and Fall, p. 54.
45 „Around this time I published an article in Nova misao congratulating Miroslav Krleža
on his sixtieth birthday, and another about Oskar Davičo and his novel Song. Krleža’s birt
hday had passed unnoticed in both the press and official circles. After my article he was
given a decoration. Davičo’s novel, which even now I think of as in many respects a remar
kable achievement, I overprais ed, because of the criticism it had generated in purist and
dogmatic top circles.“ Vidi: M. Djilas: Rais and Fall, p. 329.
��
Up: Allen Thiher: Words in Reflection, Modern Language Theory and Postmodern Fic
tion, The University of Chicago Press, Chicago, 1984, p. 15.
47 “Many entries of the Diary replicate the documentary style of Notes from the House of
the Dead, and like the earlier work, voice profound uneas e about the people’s moral state.“
Up: Linda Ivanitz: Dostoevsky and the Russian People, Cambridge University Press, Cam
bridge, 2008, p. 135.
SERVANTES I ĐILAS
277
akt – na odabir teme – i dakako na činjenicu da je manevar za izbor teme u
tamnici sužen više nego bilo gdje drugo.
Znam mnogo pjesnika koji su bezbroj puta upotrijebili topos ptice iza
rešetaka svoje ćelije, ali nije mi poznato da je jedan jedini među njima
upotrijebio taj topos na isti način s ove kao s one strane rešetaka. Znam
mnogo pjesnika na slobodi koji su pticu vidjeli u ma i najkompleksnijem
semantičkom opsegu, od fatamorgane do simbola, ali ne znam nijednog u
tamnici da nije makar za milimetar proširio polje toposa ptice upravo s tačke
gledišta pojedinca kom je oduzeta sloboda. Eto, ovo proširenje polja borbe
u domenu oduzete slobode čini tekstualnost egzila različitom od tekstualnosti
slobode.48 Zato su diskurzivni stilovi u književnosti bitno različiti. Zato je
disidentstvo – ta posljedica čiste volje senzibiliteta 49 i ničega drugog na ovom
svijetu – jedan od stubova moderne evropske proze.
Postoje dvije pogonske snage različitosti u književnom pismu – prva
je etapnog karaktera a druga je pak vezana za stvar senzibiliteta. I odgovor
na pitanje koja je koja, odnosno dokle sežu granice jedne ili druge treba
tražiti u stilu, koji se kod jednog pisca ne može dijeliti ni na šta drugo osim
na etape – kod romansijera obično tri do pet, kod pjesnika i nešto više. Što
ne znači da se dihotomija između ukupnosti etapa s jedne i senzibiliteta,
48 Argentina, zemlja koju donekle poznajem i mnogo volim, ima svježe i originalno
iskustvo u tekstualnosti robije (možda bi prikaldnije bilo reći la textualidad de la junta,
tekstualnost vojne hunte). Pored desetina i stotina drugih autora sedamdesetih i A. D. Ortiz
(Alicia Dujovne Ortiz) se sklonila u francuskom egzilu. “Ja sam sanjala da budem ‘spisa
teljka zemlje’, nešto poput latinoameričke Žan Žiono (Giono), ali sam ostala bez zemlje.”
Up: Nora Glickman: Andando se hacen los caminos de Alicia Dujovne Ortiz, in: Revista
Iberoamericana, 191, Madrid, 2000, p. 384.
49 Čini mi utjehu da razmišljam o Milovanu Đilasu kao o čistoj ljudskoj volji, o nepo
mućenoj volji mislećeg senzibiliteta, koju ne treba, u više nego osjetljivoj komparativ
noj optici, miješati ni sa čim suvišnim. Evropski disidenti – mnogoljudni klub izuzetnih
umjetnika i učenjaka koji ga smatraju duhovnim ocem – su svi do jednog izišli kad se sve
sabere iz fenomenologije volje, svijesti. V. Rudič u svojoj studiji Političko disidentstvo
pod Neronom posvećuje svoju pažnju disidentskoj praksi kao čistoj volji, opozitnoj datom
kontekstu tiranije, dok za etnička, kulturna, vjerska pitanja u datim okolnostima rezerviše
drugorazredno mjesto:
“It is with these and similar patterns of dissident behavior that this book is primarily
concerned. It attempts to discuss the multiple facets of the dissident predicament, such as
‘dynastic’ and hereditary attitudes, temperamental divisions within the Senate, the impact
of republicanist imagery and vocabulary, the character of contemporary ‘reformism’, the
dynamics of the opportunist consciousness, and so forth. Themes of ethnic, religions, and
cultural dissent among the Christians, the Jews, and the Greeks will receive here only
cursory treatement...“ Up: Vasily Rudich: Political Dissidence under Nero, Routledge, Flo
rence, USA, 1993, p. xxxi.
278
Gojko ČELEBIĆ
viđenog u cjelini, s druge strane ne može razmatratu u jednoj tački i čak
na primjeru jednog autora. Hogl (Jerrold E. Hogle) je srećno uhvatio ovaj
momenat kod Šelija (Shelly) demonstrirajući kako etape modifikuju senzi
bilitet.50
Isti je slučaj i sa recepcijom kao takvom, koju senzibilitet (vokacija)
kanališe u jednom ili više pravaca. Međutim, ako na mjesto neke od etapa
(’mladi Šeli’, ’zreli Đilas’, ’rani Bahtin’ i sl.) situiramo robiju zapazićemo,
očevidno, obrnut proces. Senzibilitet u datom slučaju nije nešto što samo od
sebe modifikuje ono drugo (etapa, diskurs) već on u stvari biva modifikovan
(osvojen od strane diskursa). Ovo je slikovit primjer za demonstraciju sna
ge skrivene u tekstualnosti robije i u fenomenu egzila.
Književni egzil je posebna vrsta mobilizacije. On mobilizuje sve osta
le strukture polazeći upravo od vlastite tekstualnosti (vidjećemo kasnije
kako su istočnoevropski disidenti, Đilasovi učenici, ti prinčevi književnog
egzila i političkog azila, za svega par decenija, šezdesetih i sedamdesetih
uspjeli da tekstualnost svoje robije i svog egzila pretvore u autonoman ’ža
nr’). Egzil je zarazno prepoznatljiv sam po sebi i on se prenosi iz epohe u
epohu na vrlo familijaran i solidaran način.51 I ukrajinski pisac J. Sverstiuk
dovodi u vezu atribute robije važeće za sve epohe.52
��
„The first mode of thinking that urge Shelly to both desire and symbolize an unort
hodox perfection is the one Donald Reim
an calls the ‘Gothic sensibility’, one of the teenage poetic ways of interpreting existence that the older Shelly can never quite forget. This
mode of perception gains its special features from the ways the young Shelly-s early respon
ses to frustration have been transfigured by his favorite authors, by the Matthew Lewis of
The Monk and the Tales of Terror and Wonder, the Charlotte Dacre of Zofloya, the Thomas
Moore of Irish Melodies, the Robert Southey of Thalaba the Destroyer and The Curse of
Kehama, the Shakespeare of Macbeth, the Walter Scott of Marmion, the Coleridge of the
‘Ancient Mariner’, the Sophocles of Antigone, the Alexander Pope of Eloisa to Abelard,
and the John Milton – Milton kog je Đilas prevodio na robiji, primj. G. Č. – of the first two
books in Paradise Lost.“ Up: Jerrold E. Hogle: Shelly’s Process, Oxford University Press,
Cary, NC, 1989, p. 29.
��
Jo��
š je��
��
dan��
��
ve��
��
li��
��
ki��
��
eg��
��
zi��
��
lant��
��
, El��
��
Gre��
��
ko��
��
, u��
��
svo��
��
joj��
��
š��
panjol��
skoj��
��
knji��
��
žni��
��
ci��
��
je��
��
imao��
��
i��
��
č��
i��
tao�
��
Heliodora, tvrdi Astrana, koji je do danas najkompetentniji kao biograf Servantesa ali i
ostalih pisaca Zlatnog vijeka. Lector de esta novela bizantina era el famoso pintor can
diota Domenico Theotocopuli (“el Greco”) en cuyo inventario de bienes, hecho después
de su muerte por su hijo Jorge Manuel en Toledo (año 1622), figura, entre otros libros, un
Eliodoro. Up: Luis Astrana Marín: Vyda ejemplar y heroica de Cervantes, tom VII, Reus,
Madrid, 1958, p. 418.
52 „Tridesetih godina bilo je uhapšeno dvjesta pedeset ukrajinskih pisaca. Većina od njih
nestala je bez traga – skupa s rukopisima, pismima, skupa sa svojim mislima. Uvjeren sam
da je u zatvoru (to jest u španskom zatvoru) moguće napisati Don Kihota...” Up: Jehren
Sverstiuk: Creation and the Prison Zone, PEN, Praha, 1997, p. 40.
SERVANTES I ĐILAS
279
O ambivalentnom karakteru egzila najbolje mogu suditi autori sa is
kustvene tačke motrišta, oni koji imaju iskustvo egzila i za sobom i pred
sobom (pojedini ga nose u genetičkom a pojedini čak u kolektivnom pam
ćenju – oboje mogu da dokažem na vlastitom primjeru). Egzil je, poput
robije, jedna opsežna revizija, ogoljavanje ili, kako kaže Kortasar, ogolja
vanje pred tim strašnim ogledalom koje se naziva samoća u jednom stranom
hotelu (desnudarse frente a ese terible espejo que es la soledad de un hotel
en el extranjero).53
Tekstualnost egzila danas se sve više pretvara u bjekstvo tekstualnosti,
u bjekstvo tekstualnosti od stereotipa. Nije tajna da je optička evidencija sa
vremenog svijeta nešto odvratno i možda zastrašujuće, niti je tajna da tekst,
koji u današnje vrijeme ne bježi od nečeg, neće nikud ni stići (osim na sme
tlište stereotipa). To je, mislim, posljednji stil egzila: egzil egzila. Spomenuo
sam njegove prethodne vidove: Heliodora, bokačijansku zonu, Siglo de
Oro, Đilasa i disidente – ali zapravo egzil nema kraja. Bilo bi pogrešno vje
rovati da su političke okolnosti početak i kraj egzila i njegove tekstualnosti,
nisu, politika može uticati na formu i djelimično sudbinu ove tekstualnosti
ali egzil kao takav je postojao i postojaće i van politike.
Egzil u postmodernizmu – takođe jedna od bitnih tekstualnosti post
moderne – nema previše dodirnih tačaka sa disidentskom praksom, uglav
nom je apolitičan i globalan (za razliku od disidentskih ’loža’ koje su, do
duše, nicale malo po malo na čitavoj zemljinoj kugli ali su ipak zadržavale
svoje lokalne crte). U svakom slučaju postmodernistički egzilantski diskurs
već liberalno operiše sa prosedeom koji su disidenti tek bili stidljivo na
javili: polifonija književnih modela, plurilingvistička intertekstualnost (di
sidenti su bili bilingualna bića: maternji i jezik nove domovine), miješanje
žanrova (disidenti su njegovali tzv. čiste žanrove do granice mogućeg), am
bivalentnost svijeta bez politike (za disidente nezamisliva) itd.54
53 Ovaj vrsni argentinski prozaik, koji je sam izabrao francuski egzil kao životni stil, iz
gnanstvo međutim smatra pored ostalog prednošću i izazovom, nekom vrstom neprekidne
stipendije za obogaćivanje mentalnog horizonta. “Njegova se koncepcija duboko razlikuje
od koncepcije tradicionalnog egzila u XIX stoljeću”, kaže Suzan Dol (Dölle), “romantične
i nostalgične koja je uspostavila čvrstu vezu između nacija ‘egzila’ i ‘domovine’”. Up:
Susanne Dölle: El exilo y otras transgresiones en la narrativa de tres autoras latinoame
ricanas en Europa: Cristina Peri Rossi, Ana Vásquez Bronfan y Cristina Siscar, in: Aves
de paso, Iberoamericana – Vervuet, Madrid, 2005, p. 131.
54 Postdisidentski svijet, o kom će kratko biti riječi nešto kasnije, najavljuje svoju kontradiskursnu estetiku i time se ipak udaljava od disidentske epohe – od epohe koja je svoju
evroposku fazu, nama najbližu, đilasovsku fazu od pola stoljeća okončala upravo na svr
šetku tog stoljeća sa svojim divnim jezikom koji je razorio komunizam.
280
Gojko ČELEBIĆ
Ono što je robija za autora to je cenzura za knjigu – pogađala je i me
te gdje bi to bilo manje za očekivati, npr. engleski modernizam, odnosno
roman Lady Chatterley’s Lover od D. H. Lorensa (Lawrence),55 uz doli
čan odgovor piščev,56 a prelazila u defanzivu, naprotiv, tamo gdje se mogla
očekivati čak i lomača: slučaj Baruha Spinoze.57 I sama cenzura, budući
da predstavlja dinamičku strukturu djela (cenzura ima izuzetno aktivan
odnos prema poetici djela), pripada tekstualnosti robije. Milovan Đilas je
morao upoznati cenzuru ne samo kao represivni mehanizam – čitav život
i djelo mu je bio cenzurisan kao malo kom evropskom misliocu – već i u
spinozističkom obliku, kao nježnu neman, nježnu i punu milosti u slučaju
klasika kojeg je prevodio u zatvorskoj ćeliji: Džon Milton.58
Pjesničke strukture ne pripadaju vidljivom svijetu. Pjesničke strukture
su veze, a one su nevidljive golim okom. Nijedna struktura nije vidljiva na
prvi pogled. Sve strukture su skrivene i nevidljive, jedino što je donekle vi
dljivo jeste proces (i draž) njihovog otkrivanja a ono, što se na koncu čini
vidljivim, opipljivim nije više struktura već jedino možda rezultat procesa
traženja i otkrivanja.59 U svakom slučaju o nekoj vizuelnoj evidenciji struk
55 “The Sunday Cronicle u broju od 14. oktobra 1928. piše da je roman pun lascivno
sti i poriva ka seksu”, izvjesni kritičar Bul (Bull) naziva Lorensa “najvećim književnim
đavolom Engleske”, dok u januaru 1929. britanska policija presrijeće Lorensov pjesnički
rukopis Pansies i plijeni ga, skupa s tiražom pomenutog romana, e da bi ni mjesec kasnije
sekretar Donjeg doma u parlamentu, ser V. J. Hiks (Hicks) svečano izjavio: ‘U ovoj zem
lji nema ničega što bi se moglo nazvati cenzurom.” Up: Adam Parkes: Modernism and the
Theater of Censorship, Oxford University Press, Cary, USA, 1996, p. 108.
56 “Ovaj roman je nama danas potreban”, kazao je D. H. Lorens za optuženo djelo. Vi
��
di:
D. H. Lawrence: Lady Chatterly’s Lower; A Propos of Lady Chatterly’s Lover, ed. Michael
Squir es, Cambridge University Press, 1993, p. 307.
��
“Spinozina knjiga objavljena je u Njemačkoj, tačnije preved Etike, krajem 1744. godi
ne. I nije se ukazala prilika da se Spinozin rad cenzuriše čitavih 75 godina od objavljivanja.
(...) Nakon svega, cenzura protiv Spinoze i spinozizma doživjela je poraz a on odigrao klju
čnu ulogu – i ličnost i učenje – za dalji razvoj filozofije u Njemačkoj.” Up: Manfred Walter:
Reaction to Spinoza in Germany around 1700, in: Brill’s Studies in Intelectual History,
volume 175, The Use of Censorship in the Enlightenment, Boston, 2009, p. 26.
58 Milton nije bio kažnjen, iako se njegova stvar našla pred engleskim parlamentom
1643. godine, ali je bio opomenut kao Parliament’s only target. With one eye on Rome
and the other on England, kaže Robertson, Milton remarks that thanks to the Inquisition.
Vidi: Randy Robertson: Censorship and Conflict in Seventeenth-Century England, The
Pennsylvania State University, Pennsylvania, 2009, p. 106.
59 Obratite pažnju na jedno zanimljvo mjesto kod Đilasa u Susretima sa Staljinom, gdje
on, čovjek koji je proveo milione minuta u ćeliji, bez sagovornika, praktično čovjek bez
sadašnjosti – izolovano ostrvo između nečeg prošlog i nečeg budućeg – svoj briljantan um
usredsređuje na jednu od najtajnijih razlika u našem postojanju: na razliku između ekscesa
SERVANTES I ĐILAS
281
ture ne može biti ni riječi, jedva o logičkom prilagođavanju otkrivenoj pse
udo-strukturi pomoću intuitivnih i vizuelnih mehanizama.
Struktura tamnice u književnom smislu isto je što i struktura tame. Ima
li tama strukturu? Dakako da ima ali ona nije vidljiva, zapravo ono što je
vidljivo nije ništa drugo do jedna bestrukturna masa koji nudi bezbroj hi
poteza strukture. Ista je stvar i s tekstualnošću robije (ili ropstva – Ezop,
Josif Flavije, Apostol Pavle, Servantes). Tekstualnost robije je, dakle, iznu
tra strukturirana bojom (da, golom bojom) i samo je pitanje pomoću kojih
to mehanizama možemo pristupiti onom procesu otkrivanja, koji ovu vr
stu tekstualnosti čini uzbudljivom. Konačno, analiza robijaške književnosti,
bez analize strukture, naprosto je nemoguća.60
Tekstualnost robije zapravo je završni (zreli) stadij onoga što danas
zovemo disidentska literatura u najširem smislu riječi. Disident je, prema
francuskom rečniku – uostalom najpozvanijem pošto je ovo francuska ri
ječ – onaj koji se razišao s onima s kojima se ranije slagao; dovoljno jasno.
Govorim, dakle, o onima koje je na robiju odveo tekst (ili u ropstvo, što je
Servantesov slučaj – na povratku u domovinu imao je pismenu poreporuku
za kraljevsku službu i to ga je odalo, alžirski pirati su ga smatrali krupnom
ribom).61 I posmatram, dakle, jedno u drugom – robiju u tekstu i tekst u robi
i procesa. “Iz načina njegovog interesovanja”, kaže on povodom nekog pitanja, koje mu je
uputio sovjetski minister spoljnih poslova, Molotov, “sama od sebe nametala se i razlika
između Staljina i Molotova. “Kod Molotova ne samo što je bila nedokučiva misao, nego
i proces njenog nastajanja (kurziv G. Č.). Isto tako i njegov mentalitet je ostajao zatvoren
i neodređen. Staljin je, pak, bio živog, skoro nemirnog temperamenta. On je pitao – sebe
i druge, i polemisao – sa sobom i ostalima.” Vidi: Susreti sa Staljinom, Naša reč, London,
1986, p. 43. Neko mi je pričao, neko ko je imao priliku da lično razgovara sa Đilasom, da je
taj čovjek, nakog postavljenog mu pitanja, zadržavao za sebe pravo na vremensku prazninu
od najmanje nekoliko sekundi uoči odgovora On je tako u sebi produbljivao sagovornikov
upit. Navika sa robije. Dominacija interesa za procese a ne za ekscese. Tekstualnost robije.
60 “Na kraju knjige (roman Crna Gora, G. Č.) je podatak o mjestu i vremenu nastanka
njenog: ‘Proleće – leto 1958. godine. Zatvor u Sremkoj Mitrovici.’ Dakle, tamnica, robija
i samrtnička usamljenost. Sužanj i robijaš. Kažnjenik i prokletnik. Svakako, pisac koji se
be duboko posmatra. A zna se šta je sve prije toga bio: sila i miljenik, snaga i uticaj, slava
i značenje.” Vidi: Vasilije Kalezić: Dilasova Crna Gora: mit i stvarnost, hronika i roman,
in: Milovan Đilas: Crna Gora, edicija Roman u Crnoj Gori, Obod, Cetinje, 1995, p. XVI.
61 Ameriko Kastro smatra da je dan kada je dopao ropstva uz, razumljivo, pet ropskih
godina bio najtranscedentalniji događaj u njegovom duhovnom životu (fue el más tran
scedental hecho en su carrera espiritual). Avalje- -Arse tvrdi da je ropstvo bila “osovina
oko koje se okretao čitav Servantesov život”. Huan Gojtisolo njegovo tamnovanje naziva
“centralnim nukleusom velike književne invencije”. Up: Américo Castro: El pensamiento
de Cervantes, Imprenta de la librería y Casa Editorial Hernando, Madrid, 1925, p. 386;
dalje: Juan Bautista Avalle-Arce: La captura de Cervantes, Boletín de la Real Aademia
282
Gojko ČELEBIĆ
ji – očima naviknutim na zavisnost teksta od okolnosti u kojima nastaje.62
Tekstualnost robije u nekim periodima svjetske književnosti odlikuje
ne samo pojedine autore već i epohe. U komparativnom svjetlu iz naslo
va ovog rada, u svjetlu, dakle, prizme uticaja i veza između Servantesa i
Đilasa, sama od sebe nameće se tema na relaciji robijaške tekstualnosti u
Zlatnom vijeku i zatvorsko-kažnjeničke u evropskoj disidentskoj književ
nosti druge polovine XX stoljeća. Ne samo pomenuta dvojica predstavnika
ovih epoha, koja su svoje doba obilježila kritičkim promišljanjem slobode
(u nedostatku slobode),63 već i njihovi savremenici od pera, posvećeni te
matizovanju oduzete slobode i robijaškom diskursu, pretvorili su ova dva
književna sistema u tekstualnost robije.64
Espaňola, 1968, p. 237; i dalje: Juan Goytisolo: Crónicas sarracinas, Ibérica, Barcelona,
1982, p. 60.
A sam Đilas je svoju tamnicu nazvao najsnažnije što se može reći u dvije riječi, “ži
votom i umiranjem”. “Tek sam bio dovršio rukopis ‘Nove klase’, kaže on, a 19. novembra
1956. godine jugoslovenske vlasti su me strpale u zatvor zbog izjave i članka u odbranu
ustanka u Mađarskoj. Svi moji porivi i snage, sećanja i snovi još su damarali životom iz
van tamnice i otimali se k njemu, a ja sam morao da ih suzbijam i privikavam se samoći, od
ricanju i umiranju. No i u toj konvulziji, moja misao je tekla svojim tokovima, izoštravala
se i učvršćivala – oslobađala se u čeliku i betonu ćelije Centralnog zatvora u Beogradu.”
Vidi: M. Đilas: Nesavršeno društvo, p. 13.
62 Dostojevski. Zapisi iz mrtvog doma. Svjetski vrh tekstualnosti robije. Ni hronotop ka
uzaliteta – uslovi nastanka ove proze – nije manje uzbudljiv. Piščev najintimniji sibirski
prijatelj, baron Vrangel (Wrangel), otkriva sljedeće: “Tada su u Sibiru lopovske bande bile
svakodnevna pojava. U gradiću Bijsk funkcionisao je čak i neki cjenovnik za počiniti zlo
čin. Treba nekoga ubiti? Cijena 10 rubalja. Hoćete nekoga da otrujete? Platite 15 rubalja.
Kad sam pokazao svoje čuđenje pred takvom razlikom u cijeni mještani su mi objasnili da
zločinci ovako na to gledaju: ‘Ako nekoga ubiješ u šumi ili nešto ukradeš, možeš zakopati
leš ili plijen na skrovitom mjestu i niko to više ne može naći. Ako nekoga otruješ rizik je,
međutim, za ubicu mnogo veći.” Up: Baron Aleksandar Jegorovič Wrangel: Vzpomínky na
Fedora Michajloviče Dostoevského na Sibiři v letech 1854–1856, preveo na češki Horymír
Vohlídal, NTP, Pelhřimov, 2009, pp. 125–126.
63 Diskurs robije pisce vodi, svjesno ili nesvjesno, i dalje od svoje domovine. U noveli
La española inglesa Servantes indicira – što je ne malo začudilo mnoge servantiste – po
stojanje ropstva u elizabetinskoj Engleskoj; i Đilas je imao svoju čuvenu anabazu, kada se,
nakon sovjetske intervenije u Mađarskoj 1956., u jednoj izjavi za zapadnu štampu stavio
na stranu mađarskih pobunjenika, što ga je odvelo direktno u zatvor.
64 Ima manje poznatih pisaca Zlatnog vijeka čija kompletna djela počivaju na tekstual
nosti robije. U pitanju su uglavnom romansijeri i to oni nakon Servantesa. Solorsano (Ca
stillo Solórzano) evocira alžirsko robijanje u romanu Lisardo enamorado (1629), o čemu
je pisala E. Julia Martines (Martínez) u predgovoru madridskom izdanju iz 1947. (Real
Academia Española). Los efectos de la fuerza (Madrid, 1624.) od Kamerina (José Came
rino) pripovjeda o ljubavnicima u tamnici čije ogrešenje se odnosi na Boga. Premiado de
amor constante od Luga i Davile (Fernando Lugo y Dávila) je pravi heliodorovski roman
SERVANTES I ĐILAS
283
Hronotop robije u tekstu apsolutno se odlikuje karakterom asimila
cije stila (profil vokacije) i postupnosti (etape) u tekstualnost robije kao
cjelinu, što artikuliše ne naglo nego kroz procese. Moderni roman je ne
zamisliv bez tekstualnosti robije, egzila i disidentstva. Duh otpadništva
(robijanje, egzil, disidentstvo) u svojoj cjelosti ogleda se u modernom ro
manu više nego u svim ostalim žanrovima. „Čak se i Don Kihot vraća
kući kao zatvorenik u Don Kihotu, dio I...“, kaže M. A. Garses (Cervantes
in Algiers, p. I). Duh smrtne kazne (pomilovanje Dostojevskog na gubiliš
tu) obilježio je moderni roman, i to vrh njegove piramide.65 Tema nasil
ne smrti66 posebno je poglavlje istorije evropskog romana, toliko blisko
otpadničkom trojstvu (robija, disidentstvo, egzil) da nema smisla gubiti
riječi objašnjavajući ga. Linda Ivaniz atribuira ovom trojstvu (arrest, Si
berian imprisonment, exile) oblikotvornu moć u formiranju onog ruskog
pisca kojeg znamo.67
u kom se jedan par, Selim i Zara, nakon neviđenih zatvorskih peripetija u vizantijskom
svijetu obretu napokon u Rimu. Montalbanova (Pérez de Montalbán) La desgraciada ami
stad ima toliko zatvorskih zapleta i podzapleta, da je junacima tijesan čitav Mediteran,
kao i duple ljubavne intrige tako da se zatvorske ćelije praktično ne prazne. De Kontreras
(Jerónimo de Contreras) u svom romanu Selva de aventuras život vidi kao put očišćenja
kroz tamnicu ovoga svijeta. Na sve ove pisce odlučujuće je uticao Servantes, pogotovo
na Eslavu (Antonio de Eslava). O Đilasovom uticaju na sve – doslovce sve – značajnije
evropske disidentske pisce (L. Kolakovski – Kolakowsky, A. Solženjicin, A. Sinjavski, J.
Škvorecki – Škvorecký, A. Mihnjik, J. Dinstbir – Dienstbir, V. Jerofejev, Đ. Konrad, S.
Dovlatov) nema ni najmanje sumnje.
65 „Primijetio sam da na gubilište izlaze i ponovo silaze s njega neke osobe, kako su dolje
oko tog mjesta dovodili ljude s dugim bijelim rukavima do stubova pobodenih u zemlju i
kako su ih poslije odvezivali. (...) Čuvene bijele kovčege, o kojima se toliko govorilo, ni
sam zapazio a u kasnijim razgovorima s Dostojevskim uvjeravao me Fjodor Mihajlovič da
da ih tamo nije ni bilo. Pomenutih trenutaka sjećao se uostalom vrlo nerado. Govorio je da
se tada već bio pripremio za smrt i nije ni u snu slutio pomilovanje...“ Up: Baron A. J. Wran
gel: Vzpomínky na Fjodora Michajloviče Dostojevského na Sibiři v letech 1854–1856,
preveo na češki Horymír Vohlídal, NTP, Pelhřim
ov, 2009, p. 11.
66 Linda Ivaniz (Ivanits) je ovu temu, u svom odličnom radu Dostojevski i ruski narod, ne
davno objavljenom na Kembridžu, direktno i bez uvijanja povezala s tvrdnjom da se piščevi
veliki romani poklapaju s jedne strane s njegovim vlastitim duhovnim iskustvom (liberal
i revolucionar u četrdesetim i hristobranitelj u šezdesetim i sedamdesetim godinama XIX
vijeka), s druge sa ubistvom njegovog oca u čiju autentičnost je vjerovao i sa činjenicom da
je zločin i robija kod njega frekventnija tema nego kod bilo kog od romanopisaca.
��
“Fedor Mikhailovich Dostoevsky’s greatest fiction captures his own spiritual quan
dary, first as a liberal and revolutionary of the 1840s and than as a Christian apologist in
the 1860s and 1870s. His novels juxtapose modish, rational blueprints for the betterment
of society to the simple faith of the Russian people. By the late 1860s, Dostoevsky was
arguing vehemently that the narod, however sinful and ignorant, had managed to preserve
284
Gojko ČELEBIĆ
Kafkinog Procesa ne bi bilo bez procesa Dr Karela Švihe, češkog po
litičara, kog je u osvit I svjetskog rata uništila njemačka i češka bulevarska
štampa, zbog konstruisane afere odavanja državnih tajni austrijskoj službi,
tačno tri mjeseca prije nego što je Kafka počeo svoj roman.68 Čak se i ime
glavnog junaka (Jozef K, najčešće samo: K.) zloslutno familijarno pokla
pa sa imenom žrtve afere (Karel). Roman Vladimira Nabokova Poziv na
smaknuće, kojeg opet, po mom skromnom uvjerenju, ne bi bilo bez Kaf
kinog Procesa – dakle na neki način posredno ni bez stvarnog procesa Dr
Švihe, bez obzira što Nabokov za ovaj proces nije morao pa ni mogao znati
– dovoljno što je poznavao Kafkin roman – počiva na tekstualnosti robi
je; i Poova (Poe) proza, i Kamijev (Camus) Stranac, i Andrićeva Prokleta
avlija i djela Babelja, Mandeljštama, Piljnjaka, Kaverina, Orvela (Orwell),
da ne pominjemo Paunda (Pound) i Hašeka nosi zatvorsku uniformu i tajno
oružje robijaške perspektive. Kompletna struktura tame krimi-tekstualno
sti, moglo bi se reći u svjetskim razmjerama, počiva na trojstvu tekstual
nosti robije, ili barem neizbježno pripada semiotičkom polju relativizacije
slobode.
Tekstualnost robije po pravilu ne zauzima periferijsku nego, naprotiv,
centralnu tačku gledišta – perspektivu iz koje je priča ispričana ili interpre
tirana – kroz usta središnjeg lika koji obično saopštava svoj stav u Ich for
the image of Christ and than the upper classes, corrupted by western ideas, needed to learn
from them. Two decades earlier he had placed his hopes for social change in the westwardlooking intelligentsia and had rejected the notion that Russianness was to be found in
pre-Petrine antiquities or among the superstitions of village folk. Between lay the central
episodes in the formation of the mature writer – arrest, Siberian imprisonment, and exile.
(...) All indications are that Dostoevsky believed the murder story. (...) The murder story
must have provided Dostoevsky with abundant material to ponder during the followed
decade...” Up: Linda Ivanits: Dostoevsky and the Russian People, Cambridge University
Press, Cambridge, 2008, pp. 8–16.
68 U zoru 4. marta 1914. godine praški mladočeški dnevnik Narodní listy objavio je čla
nak o izdaji navodnog konfidenta K. Švihe, poslanika Narodne socijalne partije koji se u
parlamentu branio da je nedužan i doduše tužio novine sudu, ali bez ikakvog uspjeha bu
dući da je u raljama te mašinerije „postao kamen spoticanja, koji može povući za sobom
ogromnu lavinu, spremnu da ugrozi ne samo njegovu stranku već da destabilizuje čitavu
češku političku scenu“; „skandal koji je pukao i ušao u istoriju pod nazivom ’Švihina afera’,
svjedoči nam jedna savremena studija, „prešao je svaku mjeru... (...) Par sedmica nakon što
je pukao začuli su se u Sarajevu smrtonosni hici... (...) A onda je izbio svjetski rat. (...)
Prilikom podrobnije analize u početku slučajno otkrivenih odnosa između Švihine afere i
Kafkinog Procesa izbio je na vidjelo niz daljih podudarnosti, koje svjedoče da je Švihin
proces moguće smatrati sastavnim dijelom geneze Kafkinog Procesa...“ Up: Bohumil Nus
ka, Jiří Pernes: Kafkův Proces a Švihova aféra, Barrister & Principal, Praha, Brno, 2000,
pp. 13–14.
SERVANTES I ĐILAS
285
mi. Zbog toga je ona na ovaj ili onaj način možda najiskustvenija narativ
na tekstualnost, ili, barem, spada među najiskustvenije. Riječ je bez sum
nje o jednom od najsloženijih stvaralačkih procesa, budući da je u njemu
autorstvo, sa svojim glavnim atributima – perspektiva, tema, struktura, stil
(„U romanu postoje samo stil i struktura, sve ostalo je đubre“: Nabokov) –
permanentno testirano i beskrupulozno upitno od strane surovih okolnosti
života i stvaralaštva. Struktura tamnice jednog pisca permanentno izmiče
vidljivoj evidenciji.
Ruski, poljski, mađarski i češki disidenti69 (Jugoslavija je ovom pokre
tu doduše dala pokretača i duhovnog oca, ali, na žalost, takva kakva je bila,
sklona dominaciji epskog diskursa i hiperprodukciji neupotrebljive etnič
ke istorije, nije smogla snage da integriše dovoljan broj vlastitih disidenata)
proširili su polje borbe od vlastitog, preko kolektivnog do – što je ovdje
najbitnije – žanrovskog iskustva. Zahvaljujući razvoju političke i, kasnije,
komunikacione dinamike, disidentski pokret je stvorio sebi šansu da od tek
stualnosti robije formira žanr.
Razlika između zapadnog i istočnog tipa evropskog mišljenja leži upra
vo u tome, što prvi svoj stav prema svijetu zasniva na diskurzivnoj svijesti
(cultural and linguis tic orders, kako kaže Blejker70), dočim drugi – epski
– ili bježi od diskursa ili ga razara u beskorisna parčad nediskurzivne isto
rije. Disidenti su nosioci zapadnog tipa kritičkog mišljenja (zato se tako i
zovu: zato što su učinili otklon od nečega sa čim su se ranije slagali ili mu
pripadali). Pošlo im je za rukom da promijene svoj svijet i ta činjenica ovom
pokretu, posmatranom u svjetlu velikih književnih epoha (Elizabetinci, Si
glo de Oro) čini izuzetnu čast.
Istočnoevropski svijet druge polovine XX vijeka promijenio se upravo
na terenu disidentskog diskursa (osim drugog jugoslovenskog rata koji je na
žalost započeo i svršio van svake diskurzivne ravni: u etničkom atavizmu).
69 „Kinzel (Franc Peter Künzel), jedan od najpoznatijih prevodilaca sa češkog u Njemač
koj, kaže da je 1965. godine, nakon ruskog i poljskog talasa, počeo tzv. ’češki talas’, koji
je doživio zenit između 1968 i 1972.“ Up: Rudolf Ströbinger: Participants in National
Literature, in: Literature, Prison, Exile, PEN, Praha, 1997, p. 182.
70 Blejker, doduše, umjesto termina diskurs upotrebljava human agency ali jasno stavlja
do znanja da Zapad koristi prednost diskurzivnih akcija da bi uticao na svoju sudbinu.
„The concept of human agency occupies a central position in the history of Western tho
ught. From Aristotle onwards countless leading minds have philosophised how people may
or may not be able to influence their social environment. Do our actions, intentional or not,
bear upon our destiny? Or are we simply creatures of habit, blind followers of cultural
and linguistic orders too large and too powerful to be swayed?” Up: Ronald Bleiker: Po
pular Dissent, Human Agency & Global Politics, Cambridge University Press, Cambridge,
2000, p. 23.
286
Gojko ČELEBIĆ
Prednost disidentske vokacije leži u tome što je njihova svijest bila kadra
da izgradi vlastiti diskurs (i žanr: tekstualnost robije) na razlici u iskustvu i
mišljenju, za razliku od epske svijesti (jugoslovenski rat) koja nije imala sna
ge da diskurzivno artikuliše razliku iskustva i mišljenja već je ovu pretočila u
hiperprodukciju konflikta.
Diskurzivna dominacija problema kao što su robija i sloboda leži u
osnovi korjenite promjene istočnoevropskog svijeta s kraja stoljeća. Domi
nacija ambivalentnog, fleksibilnog i komunikativnog diskursa nad vandi
skurzivnom sviješću, odaljenom negdje u prošlosti, završenom, savršenom
(jer je data jednom zauvijek i nepromjenljiva), otuđenom u svojoj heroici,
nad nesmjehovnom i besmjehovnom prazninom vladajuće epike, izvojeva
la je, budući u dosluhu sa svojim vremenom – u zoni žive i promjenljive
stvarnosti – relativno laku pobjedu. Lakšu nego što je iko očekivao, jer su
komunistički sistemi već bili na neki način mrtvi (nevidljiva struktura
smrti). Disidentska književnost, pomiješana s realnošću robije (mesclada con
realidad del cautiverio, kako bi rekao Kamamis) bila je jedno od veoma ri
jetkih ostrva iskrenosti na tlu evropskog ’stoljeća ratova’, prošlog stoljeća.
Disidenti su inaugurisali diskurs kao formu otpora u promjenljivom svi
jetu, u svijetu koji bi, da ostane bez otpora, ostao i bez vlastitog identiteta.71
Robija je snažan, u književnosti vrlo upečatljiv identitet. I u Zlatnom vijeku
pisci su robovanje odnosno robijanje smatrali identitetom sui generis. Ser
vantesov savremenik, romansijer Heronimo De Kontreras, u svojoj Džun
gli avantura, kaže da je robija poseban fenomen te iskustvo ljudi koji su
je proživjeli izdvaja iz korpusa drugih iskustava (El cautiverio real como
tema literario surge como fenómeno muy particular de la experiencia de
dos hombres que sufrier on juntos los rigores de la esclavitud). Intertekstu
alne aluzije, ti poznati mehanizmi postmodernizma, u savremenom romanu
dozivaju doduše diskurzivnu prirodu starih oblika robije ali je više ne rabe
i ne apsorbuju u izvornom stanju.
71 Zanimljivo je kako Blejker tretira otpor, pod patronatom i u svjetlu diskursa, na jed
nom prastarom primjeru: Rable (Rabelais). Ovaj preservantinski autor je, naime, izgradio
svoj svijet u kom forma otpora nipošto ne zavisi nužno i neizbježno od nekog herojskog
akta (kao što zavisi npr. u svijetu epsko-etničke tradicije). „Svakodnevni oblici otpora sva
kako nisu ništa novo“, kaže Blejker. „Uostalom, jedna od najsjajnijih ilustracija vodi nas
natrag u XVI vijek, do renesansnog autora Fransoa Rablea. Njegov izuzetni karakter po
kazuje kako je on izbjegao aspekte i zamke diskurzivnog poretka izmičući im kroz različite
identitete: franjevački monah, humanista, doktor medicine i, konačno, u funkciji koja nas
ovdje interesuje, kao pisac grotesknih i satiričnih povijesti.“ Vidi: Roland Bleiker: Popu
lar Dissent, Human Agency & Global Politics, Cambridge University Press, Cambridge,
2000, p. 203.
SERVANTES I ĐILAS
287
Postmoderna, međutim, transformiše izvorno stanje egzilantske tekstu
alnosti, heliodorsko, bokačijansko, servantinsko ili đilasovsko u jednom spe
cifičnom pravcu. To je pravac intenziviranja suptilnog odnosa između jezika
i stvarnosti, možda najsuptilnijeg odnosa koji mi pisci poznajemo. Egzeku
cija preobrazbe se ogleda upravo u onom što su disidenti preuzeli iz ovih
epoha čisto da čistije ne može biti: diskurzivni oblik. Diskurs više nije čist.
Diskurs više nije dominantan (Servantesova i Đilasova Evropa: robija ili
sloboda), pogotovo ne kao u doba kada je u njemu tinjala revolucionarna
klica. Ovo me navodi na pitanje da li je uostalom čisti govor ikada i po
stojao, moj odgovor je ne – ali diskurzivne nijanse govore više od njega
samog, koji je u čistoj formi nezamisliv kao cjelina.
Postmodernizam je za nama.72 Disidenti, koji su svoje biće utopili u
njega i obogatili ga, ne kao gosti već kao domaćini u svojoj kući, predstav
ljaju posljednji veliki talas postmoderne. Tekstualni diskurs je u evropskoj
prošlosti uvijek bio najjasniji izraz ideje, a kada prošlost postane sadašnjost
onda ona postaje dvostruko jača i u pozitivnom i, posebno, u negativnom
smislu riječi (čest slučaj u svijetu s dominacijom epsko-etničke tradicije).
To se desilo sa istočnoevropskim disidentima, prije svega s ruskim, koji
su uvijek djelovali ispred draperije moćnog ruskog književnog nasljeđa i,
svidjelo se to nekome ili ne, davali ton i smjer svjetskim disidentskim ’po
kretima’, ’ložama’, ’idejama’, ’talasima’ i sl. Totalitarizam je proizvodio
nacionalizam, disidentski pokret binacionalizam,73 a postdisidentsko doba
proizvodi plurinacionalizam.74
72 „Ovo je najbolje od svih doba. Ovo je najgore od svih vremena. Ovo je doba za slavljenje
različitosti. Ovo je vrijeme za strah od Drugog koji je različit. Ovo je doba tehnoloških ču
da i vrijeme obmane od nauke. Ovo je doba izobilja bez presedana i vrijeme teške sirotinje.
Ovo je vrijeme nostalgije za starim i entuzijazma za novim. Ovo je doba optimizma i nade za
slobodu čovječanstva i doba beznadežnog pesimizma i straha od sjutrašnjice“, kažu Poter
i Lopez u predgovoru za zbornik Nakon postmodernizma, i dodaju: „Nemoguće je izbjeći
evaluaciju postmodernizma. Bio je to jedan od, ako ne i najznačajniji, intelektualni pokret
koji je zahvatio akademski svijet u posljednjoj trećini dvadesetog stoljeća.“ Vidi: José
López and Gary Potter: After Postmodernism: An Introduction to Critical Realism, Conti
nuum International Publishing, London, 2005, p. 3.
73 Nisu, doduše, svi disidenti postali binacionalisti, kao što nisu ni svi cionisti koji su go
vorili njemački bili binacionalisti, kao što, uostalom, ni svi binacionalisti u Evropi nisu
bili učenjaci i univerzitetski profesori, pisci i muzičari (vidi detaljnije: Rex W. Craford:
The European Scholars in America, University of Pennsylvania Press, 1953.), no, uprkos
svemu, binacionalnost i konačno binacionalizam je odlika disidentskih stvaralaca.
74 Plurinacionalizam ili plurinacionalnost zapravo je termin trenutno u stanju potiski
vanja od strane još kompleksnijih pojmova, kao što je ’transkulturacija’ ili pak ’transkul
turnost’, odnedavno odomaćen u postkolonijalnoj teoriji u obje Amerike (posebno u Brazilu
288
Gojko ČELEBIĆ
U okolnostima savršene jasnoće diskursa postaje jasno i ono što ga
sudbinski prati: cenzura. Odnos sa drugim, odnos sa drugošću u tekstualno
sti, odnos koji je vrlo diskutabilan ako uzmemo cenzuru kao strano i neprija
teljsko tijelo što ona jeste. Kontrola, dakle, pisane riječi – bilo prije ili nakon
objavljivanja – nekad virtualni a nekad stvarni monopol nadziranja miliona i
miliona slova u ćelijama tekstualnosti. Mislim na cenzuru koja je uglavnom
uništavala čitave knjige, ili u najboljem slučaju pojedina poglavlja (kao 36
glavu Don Kihota na primjer), njihove ideje, poruke, poetike, fabule ali i na
onu drugu: na cenzuru koja je kreirala umjetnička djela. Ovaj mač nad stva
ralaštvom bio je instrument i ukras svake epohe, sjenka na zlu glasu.
Izvjesnost i jasnoća cenzure ide ukorak s jasnoćom teksta i prati sve
njegove faze, parazitira na diskursu, pretenduje da postane dio diskursa.
Književnost je bila cenzurisana u svakoj etapi svoje povijesti,75 u to nema
sumnje ali pada pod udar cenzure i danas, ne samo od strane režima bez
slobode već i demokratskih. U njenim vidovima koje ne prepoznajemo na
prvi pogled kao cenzuru ili autocenzuru (demokratija) nije riječ o tome da
je nema, već o tome da je zamijenila masku i prilagodila svoj pojavni oblik:
utopila se u diskurs. Utapanje cenzure u diskurs apsolutno je licenca završne
postmoderne i, može se kazati, pripada graničnom postdisidentskom dobu.
S vremenom čistog diskursa prošlo je i vrijeme otvorene i jasne cen
zure (ili autocenzure). Čisti diskurs u postmoderni definitivno ne postoji,
iz prostog razloga što je jedan od njegovih atributa bila tendencija čistoće,
dakle puka utopija u svijetu koji stremi globalnoj monarhiji, a samim tim i
tendencija, ako ne otklanjanju, ili uništenju, čistoće a ono svakako njenoj
izolaciji u nekoj ostrvskoj formi. U vrijeme procvata disidentskog pokre
ta, sedamdesetih, sa širenjem ’samizdata’ i ’tamizdata’ – uzgred rečeno dva
najčistija oblika izdavaštva, savršeno primjerena prozirnosti diskursa kom
i SAD). Semiotičko težište preneseno je upravo na teren postdisidenata zaobilaženjem in
dividualnih a naglašavanjem kolektivnih tendencija i trendova. Ono što je nekad, u disident
skom dobu, bila dominacija subjekta sada postaje subordinacija trenda (rjeđe i brenda).
Prepoznatljivost prelazi, sa disidentskog subjekta i disidentske cenzure, na postdisidentski
brend.
75 Da, i nije riječ o tome da li je le cenzura bila političke ili estetske prirode, niti o tome
kada je vlada a kada ne, vladala je uvijek, ostavila je neizbrisiv trag na moderno doba te,
dakle, sve što možemo uraditi jeste da nasumice ili planski odaberemo nekoliko modela
za posmatranje iz naše, zrele postmodernističke perspektive. „Portret cenzure u Engleskoj
oko 1600. godine“, kaže R. Robertson, „uključuje ličnosti čije su preokupacije i zanimanja
bile kako političke tako estetske prirode: Viljem Prajn (Prynne), Ričard Lavlejse (Lovela
ce), Džon Milton (Milton), Endrju Marvel (Marvell), Džon Drajden (Dryden), i Džonatan
Svift (Swift).“ Up: Randy Robertson: Censorship and Conflict in Seventeenh-Century
England, The Pennsylvania State University Press, Pennsylvania, 2009, p. 1.
SERVANTES I ĐILAS
289
služe i raskošnoj pozornici disidentske književnosti – širila se i cenzura,
s nestankom ovih formi povlači se i ona poput povodnja. Vidjeli smo da
cenzura zna preći u defanzivu (Spinozin slučaj u Njemačkoj) ili pak promi
jeniti obličje. Kad god je trebalo bila je to umjetnost maske.
Diskurs zrele postmoderne postao je arhipelag sa mnogo, mnogo ostr
va, arhipelag-federacija sa nevidljivom cenzurom/autocenzurom (koja je
uspjela da se infiltrira u dinamičku strukturu ne samo recepcije jednog
djela već i djela samog) i koja, dakle, ne manje od diskursa demokratije
ili anarhije, na primjer, polaže pravo na svako od tih ostrva. Medijska re
presija, predominacija informatike, prezasićenost (hiperprodukcija besko
risnih ’novosti’, ’argumenata’, ’činjenica’), rastakanje diskurzivnog jezika,
itd., nema, doduše, ništa od tradicionalone namjere cenzure ali ima nešto od
njenog karaktera: razaranje diskursa.
Iako nova cenzura više ne predstavlja administriranje estetike (the ad
ministration of aesthetics, kako kaže savremena američka kritika), dakle
nije ni čista ’reformacija’ ni čista ’kontrareformacija tekstualnosti’, ona se
utapa u diskurs sa svojom maskom i postiže cilj poput prave (tradicionalne)
cenzure. Cenzura se, dakle, rastače skupa s djelom prema kom je usmjere
na.76 Dosad nije dovoljno rečeno na temu ambivalentnosti cenzure, a tu su
najdalje, u smislu da su cenzori ponekad prije pravili umjetnost nego što su
je gušili, otišli Forjd i Fuko.77 Živimo u vremenu razaranja ne samo jezika i
djela, već i njihove cenzure. Djelo već počinje da razara cenzuru, ili barem
nagovještava njeno razaranje kroz činjenicu stapanja cenzure i enzurisanog
teksta u jednu dinamičku cjelinu.
Postmoderni izraz, uz to, odlikuje se svojim antologičkim karakterom
(intertekstualnost: ironija: poližanrovski prosede: selekcija vokacije; itd.)
koji je izuzetno kompatibilan sa praksom cenzure. Iako više, doduše, ne
postoji jedan i neprikosnoven Weltanschauung,78 pošto je pretrpio ’subver
76 Robertson u pomenutom djelu (Censorship and Conflict..., p. 19.) decidirano navodi da
cenzura ima svoju politiku ali i svoju poetiku, i ja mislim da će akcenat u postdisidentskom
periodu biti stavljen prije na ovo drugo, koliko god to izgledalo provokativno i senzitivno,
jer, kako sam već rekao, enzura nije samo uništavala nego i stvarala, tačnije rečeno, kreira
la umjetnička djela – tekstualnost kao glavni tok umjetnosti pogotovo.
77 Indeed, Freud and Foucault have articulated the ways in which censors produce art rat
her than represing it – whether by design or not, censorship is not merely destructive, it is
generative. Up: Censorship and Conflit..., pp. 19–20.
78 Postoji, zato, živo sjećanje na njega koje je takođe Weltanschauung u izvjesnom po
gledu. „Nazivajući Ričarda Vagnera (Wagner) svojim jedinim prethodnikom“, kaže Al
breht Dimling (Dümling), „Hitler je takođe naglasio značaj doktrine čistoće u Parsifalu.
On je razumio stvarnost kao vagnerovski mit u kom pozitivni svijet jake Njemačke sto
290
Gojko ČELEBIĆ
zivni šok’, nakon pada totalitarnih imperija u prošlom vijeku, ni pravac koji
mu slijedi – perspektivizam postmoderne – nije imun, koliko god bio sklon
povjerenju u više istina, a ne u samo jednu, na umjetnost cenzure. Umjet
nost cenzure već je sastavni dio zrelog i poznog postmodernog diskursa, ali
kao umjetnost.
Kraj sjajne epohe postmodernizma vidljiv je već i po tome što, kažem,
sada djelo razara cenzuru. Roman koji ja pišem ima ambiciju da cenzuriše
cenzuru. Namjera mi je da razorim jezik cenzure koliko god bude moguće.
Disidenti, žrtve cenzure (ima nas koji to osjećamo na vlastitoj koži do dan
danas), borili su se s njom kao s nemani koja ih prati, ali će postdisidentsko
doba dati drugačiji odgovor na zabranjenu fikciju. Roman će primorati novi
tip ’cenzure’ (uslovno rečeno poplava vandiskurzivne tekstualnosti) da di
jeli njegovu sudbinu, pretvoriće je u elemenat vlastite dinamičke strukture.
Cenzura je odveć srođena s tekstom da bi mogla nestati prije even
tualnog nestanka samog teksta. Cenzura je odveć intenzivno i sudbinski
učestvovala u kreiranju tekstualnosti robije, da bi, danas, kada je taj tip
tekstualnosti manje ili više zaokružen i udaljen od savremene prakse, ne
stala iz njegovog semantičkog polja. Njena praksa u vremenima koje sam
pomenuo u ovom radu – Siglo de Oro, Prosvetiteljstvo, modernizam i post
modernizam – postala je jednako univerzalni dio tekstualnosti (posebno
tekstualnosti robije) bez obzira na epohu, univerzalna praksa. Univerzalna
praksa teksta koji uvijek ima svoju intenciju, ali, na drugoj strani, i protiv
težu toj intenciji, razaranje cilja.
Nijedan od dva prevrata, kako servantinski tako đilasovski u dvije
žanrovske sfere: književno-filozofskoj i književno-političkoj, ne možemo
osvijetliti bez da se zadubimo u konstelaciju činjenica. Španski pisac je
autorizovao prvi moderni roman u žanru koji je koristio novu perspektivu od
više istina odjednom (za razliku od vladajuće epske perspektive jedne je
dine istine). Postigao je to tako što je razorio nekoć moćni, no ovještali žanr
viteškog romana. Crnogorski mislilac je, s druge strane, autorizovao novi
žanr, novu klasu, takođe na bazi primjene alternativne perspektive usmje
rene protiv vladajućeg komunističkog režima s jednom jedinom perspek
tivom. Konstelacija činjenica je s adekvatnim načinom primjene odigrala
važnu ulogu u postmodernom prosedeu, omogućila je nesmetanu recepciju
’konstelacionih’ naslova, ’kontekstualnih’ tumačenja, ’ambivalentnih’ in
ji protiv mračnog svijeta đavola, otjelovljenog u boljševizmu i judaizmu.“ Up: Albreht
Dümling: The Target of Racial Purity, in: Art, Culture, and Media under the Third Reich,
The University of Chicago Press, Chicago, 2002, p. 56.
SERVANTES I ĐILAS
291
terpretacija, kao što je, na primjer, Postmoderni Augustin,79 a da se pritom
ne povrijedi autonomija samih činjenica niti njihova uloga u mozaiku po
put servantinsko-đilasovskog80 prevrata.
Mene ovdje zanima tipologija komentara, poput onog mjesta kod Aeda
o tome da je zatvorenik u Servantesovo doba bio pravno mrtav, što je, da
kako, na izvjestan način bila ista stvar i sa Đilasom,81 tipologija koja, dakle,
osvjetljava tekstualnost robije iz više uglova. Tipologija naših komentara
u okviru tekstualnosti robije baca svjetlo dalje na jezik robije, dakle na pri
marni predmet od interesa koji nam pokazuje šifre tekstualnosti i njen put
do svijesti. Mozak i jezik su dva najkompleksnija dosad poznata sistema,
tačnije, to je jedan sistem u osnovi kompleksniji od bilo kog svog predme
ta, teme ili manifestovanja.
79 „Razmotrimo pažnje dostojnu konstelaciju činjenica. Žak Derida (Derida) pisao je
1989. dnevnik ’Circumfession’ dok mu je majka ležala na samrti u Nici, poput Monike u
Ostiju, vodeći jedan neobičan i divan dijalog s Augustinom koji je sadržao dugi umetak
Augustinovih Ispovijesti na latinskom. Derida ovdje otkriva tajnu da je on čovjek molitve
i suza, da ga Augustin privlači zbog svoje ljubavi prema piscima koji pate. No, u istu ruku,
posljednji rad na kom je Liotar (Lyotard) radio – nije ga završio usljed smrti 1997. – bile
su Augustinove Ispovijesti objavljene godinu kasnije. Dalje, 1995. godine, Hajdegerova
predavanja iz 1921. pod naslovom ’Augustin i neoplatonizam’ objavljena su u sklopu Ge
samtausgabe. Nedavno je došlo do toga da je engleski prevod doktorske disertacije Hane
Arent (Arendt) o Augustinu, započet u Hajdelbergu 1929, odnosno revidiran u Njujorku
kasnih pedesetih i ranih šezdesetih, objavljen godinu kasnije, 1996. Pol Riker (Ricoeur)
je, naravno, godinama gajio interes za Augustina te su Ispovijesti odigrale glavnu ulogu u
pisanju djela O pripovjedanju. (Konačno, manje je poznato da je Kami – Camus, treći među
francuski-govorećim alžirskim filozofima na tom spisku, pisao svoju disertaciju o neoplato
nizmu koja sadrži i poglavlje o Sv. Augustinu.)“ Up: John D. Caputo and Michael J. Scalon:
The Postmodern Augustine, in: Augustine and Postmodernism: Confession and Circum
fession, Indiana University Press, Bloomington, 2004, p. 3.
80 Alžirski rob nije smogao snage za čitav svoj život da osudi tamnicu kao instituciju, a ni
je koliko znam ni Đilas; za Servantesa pouzdano znam (Kamamis: Cervantes... no llegó a
condenar la existencia de tan bárbara institución y abogar por su abolición total – op. cit., p.
102). Nije za to smogao snage ni savremenik mu Dijego de Aedo. On se, naprotiv, poziva na
sekularne ideje Sv. Augustina koje sadrže odobravanje: que el captiverio y privación de liber
tad fuese justa pena de la maldad...). Up: Topographia e historia general de Argel, II, p. 31.
81 Za vrijeme moje diplomatske službe u Urugvaju, prilikom jedne zvanične posjete
parlamentu u Montevideu, pričao mi je Giljermo Čiflet (Chifflette), poslanik i predsjed
nik odbora za spoljnopolitičke odnose da je, kao mlad diplomata, po nalogu svoje vlade
obišao zatvorenika M. Đilasa u S. Mitrovici. Čekao je na red u zatvorskom hodniku petna
estak minuta i ono što je vidio sa druge strane rešetaka: na jednoj klupi Đilas, na drugoj
naspram njegov sinčić, koji mu je takođe bio u viziti, a pomeđu njih dva čuvara s vučjakom
na lancu – konsterniralo ga je i jednom zauvijek, kaže, lišilo iluzije da su politički zatvo
renici u dvadesetom stoljeću bili išta drugo do obični robovi. Uistinu, šta je vučjak između
oca i sina radio u ’slobodnoj’ i ’humanoj’ Jugoslaviji šezdesetih?
292
Gojko ČELEBIĆ
Aktivnost Servantesovog jezika imala je sve pretpostavke da ga zakuje
za tamnički diskurs, no ipak ona ne vodi u tom pravcu, ipak se ortgla izazo
vu otimanja slobode,82 i dostigla najviši mogući uzlet dostupan zarobljenom
jeziku: humor. Pisac iz Alkale de Enaresa je uzimao svijet i dešavanja u
njemu cum grano salis. Pisac iz Crne Gore to na žalost nikad nije uspio,
prošao je kroz život bez humora (barem se takav zaključak može izvesti iz
njegovog smrtno ozbiljnog književnog djela), a da to možda nije ni regi
strovao. Sudbina mu nije podarila milost da humor dotakne njegovo srce.
Servantes je, uprkos svom invaliditetu i ropstvu, bezbrojnim književ
nim porazima i gorkom životu na slobodi zadržao ironijsku distancu i bacio
pogled na dolinu svijeta kao na polje tragikomedije. Đilas je tu dolinu vi
dio kroz prizmu tipičnu za njegove etničke i socijalne (uz to i doktrinarne)
korijene, kroz prizmu junačko-tragične nostalgije. Jezik ih, nažalost, nije
služio podjednako – našem piscu je uskratio svoju milost onda kad mu je
najviše trebala.
Posmatran iz prestrukturalističkog ugla, prije nastankastrukturali
stičke, jezik jednog i drugog možda bi implicirao uglavnom intuitivne za
ključke o identičnosti predmeta (tekstualnost robije), pa čak do izvjesne mje
re i o identičnosti dinamike (vojničke godine, mladost u tamnici, povratak
u književnost).
Međutim, ja stvar posmatram iz post-strukturalističke perspektive, a tu
se njihovi jezici razilaze. Sugerišu, dakle, da identifikujem najmanje dva si
stema. Ime za pojedine od sistema ne mogu naći, ali mogu atribute, Servan
tesov bi bio blagost a Đilasov naglost. Iako su ova dva atributa u svom zvu
ku harmonična, u svom značenju nisu nimalo, naprotiv. Naizgled pospano
oko španskog romansijera uvijek je bilo je u stanju tolerancije i blagosti, u
glavi uspavanoj u svom baroknom okovratniku, dok je oko našeg pisca plu
talo u stanju doktrinarne divljine i moja tema na kraju je upravo ta i nikoja
druga: oči jezika. Kako jezik gleda, čime gleda jezik?
Jezik je naslabija Đilasova tačka – koja ga definitivno udaljava od Nje
goša i Zmajevića – iako je, treba reći, kad je u pitanju konkretno njegova
biografija Njegoš, vladika pjesnik mislilac, svjesno ili nesvjesno učinio sve
da im se približi. Isto mi se hvata da tvrdim kako njemu nije pošlo za rukom
da ostvari humoresknu iliti servantinsku diskurzivnost (discursividad), ne
ma razlike, pošto je to jedno te isto. O avgustinovskoj da i ne govorimo.83
82 Servantes je kazao da nema te sreće na ovom svijetu koja može nadoknaditi izgublje
nu slobodu: No hay en la tierra... contento que se iguale a alcanzar la libertad perdida.
Up: Don Quijote, parte I, capítulo XXXIX, Madrid, 1976.
83 Elštajn (J. B. Elshtein) s pravom Sv. Avgustina naziva ambiciozno diskurzivnim i
narativnim misliocem. Up: Jean Bethke Eshtein: Why Augustine? Why Now?, in: Augustin
SERVANTES I ĐILAS
293
Đilasov jezik je proizvod jednog sirovog kritičkog sistema i uvijek je
okrenut protiv nekog ili nečeg. Njegov jezik i kad je smogao snage da vodi,
a nije mnogo puta, s izuzetkom Nove klase i, razumije se, s izuzetkom sa
me činjenice što je zasnovao disidentski pokret u Evropi, vodio je intuic ijom
svoje neizmjerne hrabrosti. Ali, na žalost, uvijek u jednom pravcu što ga
čini rigoroznim poput ostalih ’ideoloških’ jezika. Ne samo što misao vodi
jezik – i jezik vodi misao i to možda još složenijim putevima, jezik je ta
kođe tvorac mišljenja, kreator nevidljivih struktura i guru tajnih loža te ga
nije preporučljivo razvijati u jednom pravcu.
Kod Đilasa se međutim tako nešto desilo, štaviše, on ne samo da je
svom jeziku propisao jedno jedino kretanje – mislim na jezik proze – već je
u tom pravcu kanalisao dva kraka najnepouzdanijeg od svih diskursa – isto
rije: doktrinu i fikciju. Ovaj prosede je fikciji dao prerogativ doktrine – naš
pisac je postao doktrinarni pripovjedač, što je, razumije se, ostavilo traga
upravo na pripovjedačkom opusu s istorijskom tematikom. A to su roma
ni – Svetovi i mostovi, Mojkovačka bitka, Crna Gora. Jezik doktrinarnog
ekskluziviteta bacio je sjenku na njegove romane. Pomenuta monografija
o Njegošu – čita se kao romansirana biografija – izmakla je, donekle, tom
izazovu zahvaljujući svom čudesnom lirizmu i sinovskom razumjevanju
– duša nježna i blagorodna, u sniježnoj pustinji noći, kraj neke vatrice, ko
ja plaminja uza srce – negdje između Njeguša i Njujorka. Čitao sam je u
Japanu, na engleskom, bacajući uzbuđene poglede na margine, ispunjene
japanskim pismom haraganom (knjigu sam kupio kod antikvara) i, prizna
jem, bolno me se dojmila. Ostalo je, po mom mišljenju na žalost, izolovani
jezik. Šta je to izolovani jezik?
Maloprije sam se kratko zadržao na temi neoplatonizma, u vezi sa
’postmodernim Augustinom’ (i Kamijevim – koliko ja znam nesvršenim
– doktoratom o neoplatonizmu), te, s tim u vezi, pred temom izolovanog
jezika stojim pomalo neodlučan kao i svaki put kad ovu pojavu prepoznam
kod nekog pisca. Marksističke ideje Đilasovih savremenika predstavljale
su gotovo fizički aspekt sebe samih. Materijalizovano: crno ili bijelo, zlo ili
dobro, što mu se sa gledišta književne forme hvata zapravo isto. Međutim,
umjetnost romana, ona traži ne samo fizički popis stvari i njihovu kinetiku,
stilizovanu ovako ili onako, već i izraz odnosa prema tim stvarima.
U umjetnosti romana odnos je bitniji nego (inače njime pokrenute)
stvari. Odnos i jezik su veoma bliski u ovom žanru. Vitgenštajn (Wittgen
stein), koji se time najviše bavio, uočavao je granice svog duha i svog svi
and Postmodernism, p. 244.
294
Gojko ČELEBIĆ
jeta svuda (čak i u svojoj logici) osim u jeziku.84 Ne da veličam platonsku/
neoplatonsku ideju o tijelu kao tamnici duše, odvojenoj i udaljenoj tobože
od božanstva – kao romansijer to ne bih sebi mogao dozvoliti – ali mo
ram, makar simbolično, pravično ocijeniti stav pisaca koji su odnosu jezika
prema stvarima (a ne stvarima samim) – jezika koji ne pretvara istoriju u
božanstvo – dali prvorazredno mjesto. Ne da veličam čisti, esencijalni je
zik, orfejski izraz zemlje i neba, ako je takav uopšte dostižan, no ipak me
rad vrsnih jugoslovenskih prozaista iz tog doba obavezuje na oprezan stav:
mnogi od njih su bili svjesni ranjivosti jezika utopljenog u more istorije.
Đilas to nije učinio. Previše je žurio da bude i ostane arbitraran na planu
ideja. Umjesto da izgura jezik svojih romana iz gole istorije na šire polje,
na prošireno piližanrovsko polje, u zoni direktnog kontakta sa ostalim struk
turama, sa diskursima u stalnom opticaju, dakle i sa humorom, sa smjehov
nim aspektom, on je utopio jezik u istoriju. U jedini diskurs bez humora. I
to u njen najtvrdoglaviji i najfanatičniji klub, u klasni klub.85
Zašto je Đilasov jezik takav kakav je, grčevit, siromašan, gladan kao
klasa s kojom je mladi pisac započeo svoj život i hrvanje sa svijetom? Mož
da je tekstualnost robije prevelik teret za pleća jednog jedinog čovjeka – jer
tekstualnost nije isto što i jezik robije – i možda ga je, u njegovom zamahu,
zaustavila negdje na sredokraći snage jezika, tamo gdje jezik romana još
uvijek nije kadar da dopjeva funkciju svog velikog žanra bez pomoći svije
ta na čijem dnu je ukotvljen (Ludwig Wittgenstein: Languag e is anchored in
the world)? Možda je odgovor u tome što se on u svojim prozama čitavog
života obraćao retorički orjentisanom čitaocu? Ali, kako je to uopšte mo
guće, ako se on sa svojom doktrinarnim tekstualnošću obraćao racionalno
orjentisanom zapadnom čitaocu?
Đilas je izolovao jezik svojih romana, dakle književni jezik, na više ni
voa. Ako tražimo prvi nivo, naći ćemo ga u činjenici autorove volje da svoj
život posveti prvo borbi za ideju, pa tek onda borbi za njenu estetiku/etiku;
ako tražimo drugi, naći ćemo ga u vokaciji (filozof na tronu, Der Philosop
herking, koji se naknadno latio pera, poput jednog junaka iz našeg XIX vije
ka, donkihotske figure koja je „slavi mača dodala slavu pera“); ako tražimo
84 “Unutar granica Vitgenštajnove vizije logike, njegova teorija jezika je zapravo sasvim
jednostavna. To je suštinski revidirana verzija o teoriji predstavljanja koja nalazi svoj kla
sični izvor u Aristotelu.“ Up: Allen Thiher: Words in Reflection/Modern Language Theory
and Postmodern Fiction, The University of Chicago Press, Chicago, 1984, p. 12.
85 “U svetu Đilasovih priča gotovo nema humornih scena. Komično je tek sastojak tra
gičnog. Čovek se rađa u oskudici. Ako nije prvorođeni, on je neželjena prinova sirotih. Tek
jedna gladna usta više.” Up: Branko Popović: Đilasove rane pripovetke, in: Milovan Đilas:
Rane pripovetke 1930–1940, Slobodan Mašić, Beograd, 2000, p. 10.
SERVANTES I ĐILAS
295
treći nivo izolacije jezika, naći ćemo ga, međutim, ne u onome čega ima
i što je evidentno (poput dva prethodna nivoa) već u nečemu čega faktički
nema: u potisnutom diskursu.86
Prije no kažem riječ-dvije o tome šta je sve potisnuto (grubo rečeno:
izgurano) iz Đilasovog jezika, žurim da pojasnim šta je, zapravo, potisnuti
diskurs. To je sloj poetike jezika koji je istisnut – sjetimo se Arhimedovog
zakona u fizici – zapreminom tijela potopljenog u jezik, i jednak je njome
istisnutoj masi. Đilas je u svoj jezik potopio golu istoriju. U njegovim roma
nima masa jezika je potisnuta nekim drugim silama, ideologijom, klasnom
borbom (promjena strane u toku ideološke igre samo je rasplamsala tu bor
bu), što sve u stvari nije akt potiskivanja nego akt izolacije. Njegov jezik je
ostao uskraćen za onu svoju masu koju je potisnula gola istorija, statistička,
kvantitativna, iskrivljena ali ne istorija kao ukupnost dešavanja i, posebno,
svijest o njima već, naprotiv, instrumentalna (vandiskurzivna) istorija. On je
podlegao onoj našoj prastaroj navici da sve stvari potiskujemo istorijom i
sve trpamo na deregliju istorije, koja, da stvar bude smješnija, obično i nije
naša nego polunaša ili čak tuđa. Koja, da stvar bude komplikovanija, guši
i ubija metafizičke parametre svakog jezika?
Kad ćemo prekinuti tu glupavu naviku? Jer značenje riječi nije ono koje
ona ima u svojoj istoriji, nego ono koje ona ima u svom jeziku.87 Jezik je
najšire polje koje određuje biće, ili, barem, polje koje je moguće optimalno
proširiti oko bića bez zbunjujućih posljedica. Istorijska nauka ni izdaleka
nije dospjela do toga da formira vlastita pravila, koja bi pokrila kompletno
polje njenog značenja, poput jezika koji je ta pravila i kodirao (gramati
ka – premda je gramatika samo jedno od njih). Zamislite istoriju koja bi se
proširila bez posljedica: smiješno i pomisliti.
��
Potisnuti diskurs itekako ima veze sa cenzurom. Nailazim kod španjolskih pisaca iz
Frankovog doba na zanimljive opaske o cenzuri, poput Fransiska Umbrala, već pominja
nog u ovom radu u vezi sa kritikom Servantesa upravo u času kada je primio Servantesovu
nagradu iz ruku kralja Huana Karlosa (Carlos). Umbral za cenzuru kaže da je stvar stila. On
je naravski dovodi u vezu s onim što je rečeno – no više s onim što nije rečeno. De modo
lo que no sé si me autocensuro o no, creo que digo todo lo que quiero, kaže Umbral, esto es
un problema de estilo, la censura es un problema de estilo, de modo que las cosas se pue
den decir todas proque en literatura no importa tanto lo que se dice, importa lo que no se
dice, lo que se sugiere. Up: Antonio Beneyto: Censura y política en los escritores españoles,
Plaza & Janes, Barcelona, 1977, pp. 49–50.
��
„For a large class of cases – though not for all – in which we employ the word ’mea
ning’ it can be defined thus: the meaning of a word is its use in the language.“ Up: Ludwig
Wittgenstein: Tractatus Logico-Philosohical, cit. prema: Allen Thier: Words in Reflection/
Moder Language Theory and Postmodern Fiction, The University of Chicago Press, Chi
cago, 1984, p. 25.
296
Gojko ČELEBIĆ
Roman, možda najšira tvorevina jezika, koju znamo, jedini od svih
velikih žanrova zadržava mogućnost proširenja polja borbe bez ozbiljnih
posljedica (gubitak bitke). I roman i pisana istorija su tvorevina jezika, raz
voj jezika, ne obrnuto. Među postmodernistima vlada gotovo nepodijeljeno
mišljenje da istorija civilizaije u stvari predstavlja ’istoriju jezika’.88 Jer ro
man nije apstrakcija, nego vizuelna prisutnost na više nivoa – primat vizu
elnog postignut posredničkim instrumentima i sredstvima. Jer istorija se ne
čita sama od sebe nego jezikom, u jeziku.89 (U veoma velikoj mjeri i jezikom
modernog odnosno postmodernog romana: Evropa to dobro zna.) Istorija
nije shvatljiva ni sama po sebi ni sama kroz sebe, nego kroz druge žanrove,
budući da je sadržana u drugim diskursima, budući da nema svoj autonom
ni diskurs niti, dakle, postoji mimo sistema drugih žanrova koji je u ovom ili
onom momentu interpretiraju ovako ili onako.
Romansijer dimenzionira svoj svijet preko jezika.90 To je, međutim,
rijetko bio slučaj Milovana Đilasa, koji je svoj svijet dimenzionirao preko
istorije. Tačnije, kasno se uključio u proces jezičkog dimenzioniranja: a i to
uključenje – sada dolazim u samo središte stvari – dogodilo se zahvaljujući
tekstualnosti robije.91 Kod njega je robija odigrala onu strukturu, koju treba
88 „The history of narrative since Homer can be integrated with the history of civilizati
on by onceiv ing both as a history of ‘languages’.” Up: Wallace Martin: Recent Theories of
Narrative, Cornell University Press, Ithaca and London, 1986, p. 51.
89 Istorijske etape izviru iz jezika (iz ukupnosti jezika i vremena) i njemu polažu račun, ne
klasama, ne sukobima klasa. Klasa, čak ni istorija, ne rađa jezik. One se smjenjuju (po
stoji bezbroj klasa i bezbroj istorija), jezik ostaje. „Postmodernism is a development of
modernism, in turn a development of late romanticism, in turn begat by the Enlightenment or
the Renaissance, that child of Antiquity, und so weiter.“ Up: Allen Thiher: Words in Reflec
tion..., p. 225.
90 „Posedali smo u Staljinov automobil, koji mi se učinio onaj isti u kakvom sam se vozio
s Molotovom 1945. godine. Ždanov je seo desno od mene pozadi, a ispred na su na po
moćnim sedištima seli Staljin i Molotov. U toku putovanja Staljin je na pregradi ispred sebe
upalio sijaličicu, ispod koje je visio džepni časovnik – bilo je blizu dvadeset i dva časa, a ja
sam tik ispred sebe primetio njegova već zgurena leđa i okoštao sed zatiljak s namreška
nom kožom iznad krute maršalske kragne. Pomislio sam: Eto, to je jedan od najmoćnijih
ljudi današnjice, a tu su i njegovi saradnici – kakva bi to senzacion alna katastrofa bila kada
bi sad među nama eksplodirala bomba i raznela nas u paramparčad! Ali to je bila pomisao
trenutna i ružna, i toliko neočekivana i za mene samoga, da sam se nje užasnuo i u Staljinu,
s tužnom naklonošću, osetio dedicu koji se čitavog života, pa i sada, brine za uspeh i sreću
sveg komunističkog roda.“ Vidi: M. Đilas: Susreti sa Staljinom, p. 84.
91 „Posle toga smo Molotov i ja pošli u klozet, koji se nalazio u suterenu vile – tu je u
stvari bilo više klozeta i pisoara. Molotov je u hodu počeo da raskopčava pantalone, ko
mentarišući: Mi to zovemo rasterećenjem pred opterećenjem! A ja, mada sam boravio dugo
po tamnicama, u kojima je čovek prisiljen da zaboravi na stid, zastideo sam se pred Molo
tovim kao starijim, ušao u klozet i zatvorio vrata.“ Up: Susreti sa Staljinom, p. 85.
SERVANTES I ĐILAS
297
da ispuni jezik (strukturu objedinjenja ostalih struktura),92 što je, razumije
se, njegovom radu dalo samo neophodnu, ali ne i dovoljnu strukturalističku
dimenziju mišljenja. Strukturu koju robija nije odigrala, niti, na našu veliku
žalost, ništa drugo ni kod jednog drugog od naših autora.
Ali jezik, milozvučni govor romana, moćni jezik romana nije našao
svoju primjenu u tom revolucionarnom srcu.93 Đilas je svoj govor i djelo
vanje (’speaking, acting’) uspio da konfrontira unutar strukture govornih
cjelina ali, na žalost, svoje pisanje nije. Za razliku od doktrinarnog jezika,
kuda ga je vodila intuic ija i hrabrost, u prozi nije uspio da se oslobodi kon
zervativne doktrine. Prozu je pisao ne samo sviješću, nego i taktikom pre
daka. Niko nije bio pozvan prije njega, niti se od ikog među nama više oče
kivalo, da u pravom momentu saopšti da nema jezika bez pojedinca i bez
slobode pojedinca, na isti način kao što jezik ne postoji izvan i bez speech
comunities – kao što je to Servantes saopštio na razmeđu renesanse i baroka
kroz usta jednog seljaka na magarcu, kroz usta i trbuh dobrice Sanča. – Đilas
je, međutim, uspio samo da to nagovijesti, u svojoj doktrinarnoj i ponegdje
robijaškoj tekstualnosti, dočim je u svojim romanima podlegao sasvim suprot
nom iskušenju: nije uspio da svoj jezik spregne sa individualnom slobodom
već samo sa epskom sudbinom pojedinca ili klana.
Njegova briljantna kritika istorije kao linearnog kretanja – kod nas ni
kome to nije pošlo za rukom ni prije ni kasnije – bila bi međutim punija da
je on, prije te famozne promjene optike u ratu klasa i njihovih ideja, u ratu
komuniz(a)ma, u sadašnjosti s prošlošću, barem u zreloj fazi tranzicije ras
polagao s jezikom zrelog romansijera, ali, avaj, nije. Nije.
Nije bio svjestan da jezika, sve i da nije bezvremen, nema u prošlosti
toliko koliko se lakovjerno zamišlja. Da jezik, doduše, prebiva svuda i uvi
jek ali dominantno u zoni nezavršene sadašnjosti. Previdio je ono strahovito
92 „Novu verziju knjige Crna Gora pisao je u vrijeme novog robijanja, ’bez veze sa prvom
verzijom’. ’Iz revolta prema Crnogorcima, jer su ga odbacili’, naglasio je Đilas, sad je Crnu
Goru pisao na ekavskom izgovoru srpskog jezika... Dio knjige Vešala radio je kad je bio pod
istragom...“ Vidi: Vasilije Kalezić: Đilasova Crna Gora: mit i stvarnost, hronika i roman, in:
Milovan Đilas: Crna Gora, edicija Roman u Crnoj Gori, Obod, Cetinje, 1995, p. IX.
Ovdje sam slobodan podsjestiti da je Đilas, povodom posljednjeg izdanja svog roma
na, i to u pomenutoj ediciji, koju sam ja pokrenuo i uredio, dao da se ekavski dijalekat
promijeni u ijekavski, uostalom kao što kaže i V. Kalezić: „Zato što se knjiga sada preš
tampava u Crnoj Gori, u specijalnoj ediciji, rekao je, nema smisla da bude na ekavskom
– ’treba sve prenijeti na ijekavski’. (Ibid., p. IX).
��
„Broadly de
��
fin ed, ‘novelistic discourse’ is any kind of speaking, acting, or writing that
highlights the confrontation of different national languages or speech communities.” Up:
Wallace Martin: Recent Theories of Narrative, Cornell University Press, Ithaca and Lon
don, 1986, p. 51.
Gojko ČELEBIĆ
298
svojstvo jezika, nalik rutini kakvog boga, da uvijek, kada djeluje, on djeluje
sada i nikada više. Previdio je da jezik ne želi prošlost – da je, doduše, opje
vava, opisuje, vrednuje, ismijava ili veliča ali da je nikada istinski ne želi. Da
je jezik, dakle, živi akt, vječiti Feniks, uvijek živi i nikada mrtvi akt. Jedini
besmrtni, u svijetu smrtnih, subjekata.
Otuda, možda, zbunjujući osjećaj da je kod Đilasa, kao kod tolikih
naših pripovjedača, istorija privilegovana da proizvodi jezik a ne upravo
obrnuto. On se protiv nepodnošljivo zasićene despotsko-istorične, pseu
do-istorične svijesti Crnogoraca i Jugoslovena svoga doba borio najgorim
sredstvom – njom istom, suhom istoričnom sviješću (suhom poput epske
„drenovine od devet godinah“). Zato su sugestije Đilasove tekstualnosti
apokaliptične – Zapad je razumljivo iz kojih razloga i želio da ih takvima
predstavi – kao da se upinju da sebi pribave identitet zauvijek nadređen
prošlosti. Ponekad pomislim da je tupava borba sadašnjosti s prošlošću na
ma uludo uzela hiljadu godina.
SERVANTES AND ĐILAS
(summary)
Milovan Djilas is, with Andrija Zmajević and Njegos, perhaps most
brilliant figure of Montenegro’s creative intelligence. In any case, he is the
pride of Motenegro, despite that his brave spirit struggled at times with the
changing fortune of pride in the liberation, but also the civil war of 1941
- 1945. Later, in prison, Djilas became one of the most original authors in
recent European history of ideas.
Miguel de Cervantes, Spain’s classic of Golden Ages, wrote the most
read book in the world and at the same time the first modern novel, Don
Quixote. These two European writers share a three and a half centuries.
But, they are combined by textuality and imprisonment. Rather, textuality
of prison. Spanish automatically link prison textuality to Cervantes. (En los
estudios literarios del Siglo de Oro, el tema de cautiverio sugiere inmedia
tamente el nombre del autor del Qujiote. Up: George Camamis: Estudios
sobre el en el cautiverio Siglo de Oro, Gredos, Madrid, 1977, p. 7). So we
need to read Djilas in our time.
Cervantes wrote his story after his return from the captivity of Algeria
(1575-1580). Djilas wrote his story in Yugoslav prisons for three and a half
centuries later. One writer wrote his story outside the prison walls, and the
second writer wrote it inside them, but I can not see cotradiction in that.
What is the Heliodorus was in the old ages of textuality in prison,
Cervantes was in the Baroque period, and Djilas was in his time.
The connection between prison and textuality is deep and fatal. Impri
sonment has created a literary genre. It fills the history of world literature.
Textuality of prison influenced not only individuals, but also the genres. It
SERVANTES I ĐILAS
influence the development of the novel: gothic, crime, psychological and, of
course, the European philosophical novel which belong to Cervantes and
Djilas. The branch of literature of prison is one of the most powerful in
the history of the text. Aesop, Flavius Josephus, Paul, Ovid, Heliodorus,
Boethius’, Dante, Jan Hus, Cervantes, Dostoyevsky, Ezra Pound, Mikhail
Bakhtin, Djilas and others were affiliated to it . My work deals with only two
of them, but I think about all of them.
299
Mr Ana PEJOVIĆ (Nikšić, Crna Gora)
Centar za kulturu
Email: ana.pejovic73@gmail.com
301
UDK 821.163.4.09-31
Apstrakt: Narativno vrijeme u romanu Crna Gora građeno po prin
cipu složene temporalne organizacije što nam pokazuju i brojni primjeri u
kojima često i u okviru mikronarativne strukture ( rečenice) dolazi do pro
mjene narativne perspektive – fokusa iz kojeg se predočavaju zbivanja, pa
je nužno praviti razliku između subjektivne i objektivne retrospekcije.
Segmenti teksta u kojima se reprodukuju misli samih junaka u po
gledu vremena pripovijedanja i u pogledu narativnog statusa ne pripadaju
osnovnom dijegetičkom nivou, nego u narativnom smislu postaju zavisni od
prethodnog nivoa i kvalifikuju se kao metadijegetički.
U romanu Crna Gora prisutan je i složen odnos anahronije prema
„osnovnom” temporalnom planu iz kojeg se otvara put u prošlost ili bu
dućnost priče.
Kada je riječ o prolepsama, temporalnim figurama kojima se anticipira
neki budući događaj u priči, moramo napomenuti da je Đilas njihovu upotre
bu ograničio koristeći isključivo oblik unutrašnjih prolepsi, tačnije homodije
getičkih prolepsi koje se i same granaju na više temporalnih planova.
Ritam pripovijedanja u romanu Crna Gora rezultat naizmjeničnog
smjenjivanja scena i sažetih pregleda, opisa i elipsi, ali i modifikovanih
kategorija ritmičkog kretanja koje nalazimo u „produženim” scenama ne
dramskog karaktera u kojima je vrijeme zaustavljeno, i u „narativizova
nim” opisima koji se transformišu u dinamičke motive, čime se u pojedinim
djelovima priče gotovo eliminišu deskriptivne pauze.
Ključne riječi: retrospekcija, ritmičko kretanje, homodijegetičke pro
lepse, deskriptivne pauze, elipse, anahronije.
U pripovijednom tekstu Crne Gore svijet djela ostvaruje svoju egzistentnost u posebnoj „igri vremena”, u interakciji zakona vremena (gravitacija, neprisutnost tijela, inercija) i poetike vremena (vrijeme pripovijedanja, ispripovijedano vrijeme, vrijeme života). U narativnom tekstu različite
vremenske dimenzije transformišu, preobražavaju vrijeme pojavnog svijeta u svijet fikcije unutar kojeg egzistiraju romaneskni junaci koji su na različite načine obilježeni vremenom kao bitnom kategorijom koja u cjelosti
određuje književni lik.
302
Ana PEJOVIĆ
Vrijeme junake održava u „životu”, dok im prostor dozvoljava da se
kreću, da „udišu” to vrijeme i prostorno ga različito transponuju. Prostor
romana je kroz fabulu određen totalitetom vremena pa je autoru omogućeno da kroz unutrašnju strukturu romanesknog teksta ili kroz različite doživljaje junaka primjenjuje i različite vremenske obrasce, stvarajući tako neograničen, tačnije proizvoljan broj „hronotopskih performansa” – različitih
narativnih elemenata koje karakteriše neraskidivost prostora i vremena.
Mihail Bahtin je suštinsku uzajamnu vezu vremenskih i prostornih od
nosa, umetnički osvojenih u književnosti1 nazvao hronotopom. Neraskidivost prostora i vremena projektuje vrijeme kao četvrtu dimenziju prostora,
jer po Bahtinu, vrijeme se zgušnjava, steže, postaje umjetnički vidljivo:
prostor se napinje, uvlači se u kretanje vremena, sižea, istorije. Vremenska
obilježja razotkrivaju se u prostoru, a prostor se osmišljava i mjeri vremenom. Bahtin problem hronotopa objašnjava uzajamnom uslovljenošću
prostora i vremena, pri čemu ta “slivena” kategorija “vrijemeprostora” postaje diferencijalni znak formalnih i suštinskih odredbi romaneskne proze. Bahtin sa sigurnošću konstatuje da se žanr i žanrovski oblici obrađuju
upravo vremenom.2
Nedostaci Bahtinove teorije romaneskne proze koji se ogledaju u neprincipijelnosti i nepreciznosti ključnih pojmova naročito su došli do izražaja pojavom Ženetove naratologije koja je pomjerila granice teorijske
analize pripovijednog teksta, osvojivši svojom specifičnom terminologijom rječnik savremene književne teorije.
Ni naratološka analiza Mike Bal3 koja pruža djelimično teorijsko
objašnjenje o “uzrocima” temporalnosti u pripovijednom tekstu, ni Bahtino
va analiza neraskidivosti prostornih i vremenskih kategorija, odnosno de
šifrovanje “posljedica” temporalne strukture romana, nijesu u poređenju sa
1 Mihail M., Bahtin, O romanu, Nolit, Beograd, 1989, str. 193.
2 Isto, str. 194.
3 Mike Bal je redovni profesor teorije književnosti na Katedri za komparativnu knji
ževnost na Filološkom fakultetu u Amsterdamu, vanredni profesor u Utrehtu i Ročester
Univerzitetu u Njujorku. Naratologija Mike Bala koja je prvi put objavljena 1977. godine
doživjela je pet izdanja i interesovanje za nju i u Evropi i u Americi još uvijek nije opalo. Jedna od bitnih karakteristika njene teorije jeste pravljenje distinkcije između teksta
(lingvistike strukture i učešća različitih govornika), priče (obrada sadržaja na specifičan
način) i fabule (struktura fiktivnog ili stvarnog sadržaja). Priča se bavi karakterima kao
razrađenim slikama individua, zajedno sa prostorom i njegovom simboličnom ili reprezentativnom funkcijom, prikazivanjem vremena i fokalizacijom (perspektivom). Tekstualni nivo se vidi kao vrsta diskursa – narativnog, deskriptivnog ili argumentativnog – dok
umetnuti djelovi mogu imati dramsku strukturu. (Mike Bal, Naratologija: teorija priče i
pripovjedanja, (prevela Ratislava Mirković), Narodna knjiga – Alfa, 2000, str. 143, 193)
303
Ženetovom naratološkom koncepcijom vremena pružili detaljnu teorijsku
sliku ovog ključnog elementa pripovjednog teksta.
Različito koncipirane teorije, i na dva različita načina oblikovane temporalne koncepcije pripovijednog teksta koje nalazimo u radovima Pola
Rikera (Paul Riccoeur)4 s jedne, i Mihaila Bahtina s druge strane, modeluju
isti zaključak – suštinski određuju pripovijedni žanr formulacijom: ono što
nije u vremenu ne može da se priča.
Strukturalistička analiza Rolana Barta isključuje temporalizaciju kao
proces, a nasuprot njemu P. Riker problem vremenske ravni teksta objašnjava kroz postojanje tri stepena Mimesisa – “koda” koji podrazumjeva
trostepenu artikulaciju umjetničke informacije. Mimesis I (prvi nivo) odnosi se na relaciju Pisac + Književnost upućujući na konvenciju i neminovan preobražaj stvarnosti, pri čemu konvencija predstavlja recepijentovo
poznavanje i prepoznavanje izvjesnih zakonitosti fikcije. Mimesis II (drugi
nivo) predstavlja sam tekst, dok se Mimesis III (treći nivo) odnosi na čitaoca i njegovu recepciju. Po Rikeru prvi i treći nivo grade određene varijable Mimesisa II (uzlazne i silazne linije za isticanje dinamike građenja
zapleta), što po njegovom mišljenju predstavlja riješenje problema odnosa
vremena i priče.
Ginter Miler (Günter Müller) u svojoj Poetskoj morfologiji objašnjava
postojanje tri vremena: vrijeme pripovijedanja, vrijeme ispripovijedanog i
vrijeme života.
Vrijeme pripovijedanja je hronološko, a njegove jedinice mjere su sati,
dani, minuti, dok su mjerni objekti stranice, riječi, redovi, pomoću kojih
se količina vremena fabule poredi sa količinom namijenjenog prostora za
prikazivanje izvjesnog događaja u pripovijednom tekstu.
Broj stranica koji zauzima neki događaj postaje važan parametar za
bolje razumijevanje temporalne sheme datog romanesknog teksta, jer sama
količina utrošenog teksta u prikazivanju nekog događaja nužno pretpostavlja informaciju o rasporedu pažnje koja upućuje recipijenta na kategoriju
sažimanja vremena (skraćivanje vremena, izostavljanje “mrtvog vremena”,
ubrzavanje toka radnje). Pripovijedni tekst isključuje vrijeme pripovijeda
nja – fiktivni lik ne može uspostaviti nikakav odnos prema vremenu pričanja, jer po riječima Pola Rikera, priča se priča a život se živi. Ličnosti
romana kao fiktivna bića doživljavaju fiktivno vrijeme, pa bi u tom pravcu
takvu kategoriju vremena mogli nazvati ispripovijedano vrijeme. U svijetu
romaneskne proze vrijeme smješteno unutar kategorije psihološkog vre4 Paul Riccoeur: Vrijeme i priča; (prevod Slavica Miletić), U: Treći program Radio –
Beograda, br. 72-I-1987.
304
Ana PEJOVIĆ
mena suštinski je povezano sa konstrukcijom vremena kojom su se bavile
fizika i filosofija.
Teorija relativnosti je ta dodirna tačka u kojoj se spajaju ova dva oblika doživljavanja vremena jer Hajdegerova unutarvremenost shvaćena kao
reinterpretacija čovjekove povijesti, Bergsonovo modifikovano vrijeme ili
Kjerkegarov trenutak predstavljaju osnovne modele igre vremena koja se
interpretira u književnosti.
Žan Ruse u svom djelu Narcis romanopisac temporalnu shemu u pripovijednom tekstu zasniva na vremenskom statusu u kojem narcističko je
dinstvo sadrži izvesno dvojstvo: “ja pričam” je sadašnjost, “moja priča”
ili “moj život” su prošlost u odnosu na trenutak u kome se govori5.
Probleme retrospektivnog pripovijedanja Prevoova teorijska koncepcija rješava kroz tri moguća odgovora usmjerena na element rastuće subjektivnosti u pripovijednom djelu: prvi se odnosi na “redoslijed događaja”
i podrazumjeva objektivno, hronološko odvijanje, nezavisno od subjekta
koji je u njega uključen, drugi predstavlja “vrijeme mojih saznanja” i uključuje redoslijed kojim su se činjenice otkrivale junakovoj psihi dok ih je
nekada doživljavao, i najzad “stanje svoje duše” – redoslijed sadašnjeg sjećanja pisca u trenutku kada zbrkane uspomene nesređeno naviru, tj. redom
koji nije redoslijed događaja.
Pripovijedačeva tačka gledišta u nekom pripovijednom djelu može se
donekle fiksirati u prostoru i vremenu, pa u tom slučaju, po riječima B.A.
Uspenskog recipijent saznaje mjesto sa kog se pripovijeda. To mjesto sa
kog se pripovijeda određeno je različitim vremenskim i prostornim koordinatama unutar kojih se izdvajaju i slučajevi u kojima se mjesto pričaoca
podudara sa mjestom određene ličnosti, ali i oni u kojima ne dolazi do tog
podudaranja.
Različito uspostavljenu poziciju pripovijedača u romanu Crna Gora
uslovilo je postojanje različitih tačaka gledišta, pa se tako u prvom narativnom dijelu romana, u kojem nas pripovijedač kroz intimno–prolepsični diskurs, tj. jednu vrstu kraćeg prološkog izvještaja upoznaje sa temom, mjestom i vremenom priče o kojoj mora progovoriti, pripovijedačeva pozicija
mjenja zauzimajući prvo položaj u kojem ne dolazi do podudaranja sa pozicijom određenog lica u djelu, jer autor eksplicitno navodi svoju prostorno–vremensku fiksaciju koja je određena prostorom sremsko–mitrovačke
tamnice, da bi već u sljedećoj rečenici došlo do promjene njegove prostorno–vremenske pozicije, jer je pripovijedač ujedno i svjedok događaja koje
5 Žan Ruse, Narcis romanopisac, Izdavačka književna zajednica Zorana Stolanovića
Sremski Karlovci. Novi Sad, 1995, str. 18.
305
opisuje (Mojkovačka bitka, stanje i položaj suprostavljenih vojski, detaljan
opis borbi, smrti, sahrana, itd.).
Naime, ono što po Lotmanovoj teorijskoj koncepciji okvira romana
predstavlja početak pripovijednog djela, autoru ovog romana služi kao fon
na kome se temelji i doživljava kasnije izlaganje.
Vremenski okvir zbivanja u ovom romanu krajnje je redukovan u sva
tri kiompoziciona nivoa romana, pa tako prvi narativni dio obuhvata tri
dana (Badnji dan i dva dana Božića), drugi narativni dio otprilike 26 sati
(od šest sati ujutro do narednog jutra oko jedanaest sati), i treći narativni
nivo sublimira vrijeme od svitanja do prvog mraka (otprilike oko petnaest
sati). U ovako kratkom, subjektivnom, doživljenom vremenskom trajanju
koje na nivou ispripovijedanog iznosi ukupno pet dana, autor je smjestio
vrlo kondezovano i dinamično zbivanje koje ćemo detaljnije analizirati.
U prvoj i drugoj narativoj jedinici, prvog kompozicionog dijela ovog
romana dolazi do spajanja različitih tačaka gledišta – do njihovog slivanja
u jedno, pa u tim djelovima teksta koji su formalno ispoljeni kroz piščeve
intimističke remarke i svojevrsne prolepsične, narativne diskurse, autorova
tačka gledišta postaje retrospektivna, kao da autor gleda iz njene budućnosti, što upućuje na konstataciju da je autorova tačka gledišta spoljašnja u
odnosu na samo pripovijedanje.
Čitalac stiče utisak kao da autor gleda sa strane na opisivane događaje, pri čemu je njegovo znanje neograničeno, tj. on zna ono što opisivana
lica ne mogu da znaju. Opisi serdara Janka Vukotića, Miloša Medenice,
Petra Žurića, Mališe Petrovića i drugih likova dati su iz perspektive samog
autora, a njegova tačka gledišta se na vremenskom i na prostornom planu
bitno razlikuje od tačaka gledišta datih likova. Neograničenost autorovog
znanja ogleda se i u slobodnom i neuslovljenom prelasku iz jedne u drugu
tačku gledišta, pri čemu se asocijativnim nizanjem motiva na semantičkom
nivou, upotrebom prolepse u analepsi, a posredstvom kolektivnih tačaka
gledišta (pristaša i protivnika ujedinjenja) detaljnije oblikuje lik serdara
Janka Vukotića:
Protivnici ujedinjena su mu zamjerali što se poslije 1918. godine pri
hvatio službe – postavljen je za komandanta armije u Sarajevu: prodao
se, izdao svog kralja i državu u kojoj je igrao jednu od najvidnijih uloga.
Pristaše ujedinjenja, pak, nisu mogle da mu oproste prošlost: gonio ih je,
kinjio, bio katkada, i najčešće u teškim časovima, stub crnogorske države i
kraljeve vlasti, jer ove su se, na nesreću, poklapale kao u svim despotijama.
(CG, 17)
U prvom narativnom dijelu romana dolazi do česte promjene pripovijedačeve pozicije u vremenu priče, pa to smjenjivanje vremenskih per-
306
Ana PEJOVIĆ
spektiva možemo pratiti i kroz naizmjeničnu, a često i naglu promjenu glagolskih vremena. Upotrebom gramatičkog sadašnjeg vremena – prezenta,
autor označava fiksaciju tačke gledišta sa koje se daje opis.
Ovakva sinhrona autorova pozicija pruža recipijentu osjećaj da se autor nalazi u istom vremenu u kojem obitavaju opisivani likovi, pa u tom
pogledu kao dio sadašnjeg trenutka, posredstvom homodijegetičkog pripovijedača, prikazan je hronotop crnogorskog dvora na Cetinju na kojem su
sva svijetla pogašena i svi izlazi zabravljeni, (CG, 7) a hronotop rijeke Tare
pred odlučujućom bitkom oblikovan je iz perspektive personalnog medija:
Probuđena mrakom Tara mrmori. Kome to i šta ona kazuje? Nigdje
pucnja, ni svijetla, ni ljudskog povika u gustoj bjelini. Vojske teku, mrmo
re, zamiču u noć – rijeke, Tare, mnogo Tara srdito pritajenih i neodgonet
ljivih. ( CG, 60)
Dualizam temporalne sheme ovog romana nije važan samo zbog temporalnih distorzija koje su lako uočljive u nekom pripovijednom tekstu već
zbog činjenice koja nas upućuje na zaključak da se važna funkcija pripovijedanja sastoji u načinu pretvaranja jednog vremena u neko drugo vrijeme.
Sinhrona posmatračka pozicija s koje se najčešće predočava zbivanje u ovom romanu nije ograničena samo gramatičkim oblikom sadašnjeg
vremena tj. prezentom, već se u analognoj upotrebi može pojaviti i oblik
glagolskog priloga sadašnjeg, kao i oblik perfekta nesvršenih glagola. Dakle, fiksirani trenutak se percipira osim kroz iznenadno smjenjivanje gramatičkih vremena koje često srećemo i u jednoj rečenici, i kroz iznenadno
smjenjivanje tačaka gledišta:
Stojan dugim koracima pođe ka svom bataljonu, ka Razvršju, kao da
bježi od rake, od narikače koja je pustila svoj glas nad visovima, nad voj
skama, otegnut i crn kao i ona, zazivljući žive i mrtve, proklinjući prokletu
zemlju crnogorsku u kojoj se dobar čovjek i junak održati ne može, kunući,
u kamen zatucajući osvajača koji je i roždestvo Hristovo krvlju ljudskom
natopio i nezvan došao da pokosi cvijeće Crne Gore. (CG, 75)
Pripovijedačeva pozicija u ovom romanu zasnovana je na sintezi retrospektivne i sinhrone tačke gledišta što autor postiže upravo upotrebom
perfekta nesvršenih glagola, a korišćenje ovog glagolskog oblika, po riječima Uspenskog predstavlja prikazivanje sadašnjosti u prošlosti.6
Ne čekajući da se razdani, Crnogorci su se idućeg jutra, na drugi dan
Božića, 8. Januara, razvili u jačini dva bataljona ka Lepencu. Spuštali su
se oprezno – patrole su javljale da je ispred njih neprijatelj (...)(CG, 75)
Epizoda sahrane kapetana Mašana Jankovića prikazana je tako da se
6 O ovome pogledati u knjizi: Boris A. Uspenski, Poetika kompozicije, semiotika ikone,
Nolit, Beograd, 1979, str. 107.
307
dobija osjećaj kao da se pripovijedanje raspada na niz scena. Svaka scena
je data sa sinhrone tačke gledišta, pri čemu se stiče utisak da se unutar tih
scena (koje se odlikuju posebnim mikrovremenom) vrijeme zaustavlja.
Osim navedenih glagolskih oblika autor koristi i aorist kako bi ukazao
na sinhrono zbivanje koje se dešava u trenutku govorenja, tj. autor glagolima u aoristu opisuje promjene do kojih dolazi u svakoj novoj sceni:
Ogroman, beskrajan prostor se širi nad rakom i nad bojištem. Vojnici
ćute, ućutao se i sveštenik, očekujući govor. Vojnik iz Mašanovog bataljona
ne odolje i zajeca, a nepoznata žene poče da nariče. Možda se to Stojanu
učini veće od ma kakvih riječi i on nadlanicom protrlja nos i oči, pa uze
šaku zemlje i prosu je pazeći da ne padne po licu Mašanovom. (CG, 75)
Iako aorist po svojoj sintaksičkoj funkciji označava samo jedan – završni trenutak radnje, autor je frekventnom upotrebom ovog glagolskog
oblika oblikovao situacije u kojima se njegova značenja usložnjavaju i dopunskim, narativnim funkcijama. Ovakvom upotrebom aorista prikazano
zbivanje se može uporediti sa prikazivanjem dijapozitiva, kojim brz prelazak iz jedne fiksacije na drugu autoru omogućava dinamizaciju naracije
i veliku pokretljivost likova čije se egzistencijalno postojanje i aktivira u
okviru realnog hronotopa, a u ovom slučaju to je Uloševina – na pogledu
dvijema krajinama, tačnije iskopana raka na čistini iznad džade. (CG, 74)
Polazeći od činjenice da je svako pripovijedanje dvostruko temporal
no, tj. da se ono odvija u dvije vremenske linije: u vremenu priče i vremenu
pripovijedanja, ili kako to Ženet naziva u dijegetičkom vremenu i pseudo
vremenu, pri obradi temporalne sheme nekog romana važno je ukazati na
uspostavljeni odnos između ova dva vremena. Kategorije redosleda, tra
janja i učestalosti, su najadekvatniji parametri za ovaj vid analize, pa bi u
tom pogledu u romanu Crna Gora kategoriju redosleda mogli opisati kao
kompleksnu varijablu kojom se označava specifičan odnos između anticipacija i retrospekcija u sižejnoj konstrukciji ovog narativnog teksta.
Događaji iz fabule raspoređeni su u sižeu linearno jer se u ovom ro
manu pretežno sižejna pozicija nekog događaja podudara s njegovom vre
mernskom pozicijom u fabuli, ali postoje i drugi slučajevi u kojima su događaji iz fabule raspoređeni prstenasto, jer se sižejna pozicija nekih događaja ne podudara s njegovom temporalnom pozicijom. To znači da je
događaj premješten, tj. ispripovijedan unaprijed: kao u epizodi u kojoj je
opisano stanje komande kod Lovćenom, jednom od najvažnijih frontova
kojim je upravljao kraljev sin Petar, gdje auktorijalni pripovjedač unaprijed obavještava da su protivnici kraljevog režima, odnosno crnogorske dr
žavne posebnosti, kasnije mnogo govorili i pisali o neaktivnosti, pa čak i
308
Ana PEJOVIĆ
o izdaji na ovom frontu. (CG, 67) ili je ostavljen za kasnije kao epizoda u
kojoj auktorijalni pripovijedač govori o brojnom stanju i sastavu bata
ljona serdara Janka Vukotića, iako je u prethodnom dijelu narativnog
teksta kroz hronotop Mojkovačke bitke bilo riječi o njima, ova objek
tivna analepsa je u pogledu redosleda jasan pokazatelj da autor ovog
romana koristi i prstenasti raspored događaja iz fabule – sižejna pozicija
ovog događaja ne podudara se sa njegovom temporalnom pozicijom jer
prikupljanje serdarove vojske i stvaranje bataljona, po pravilu prethodi
vremenu same bitke.
U prvom narativnom nivou ovoga romana (Bitka) u djelovima teksta
gdje dominira sveznajuće pripovijedanje u trećem licu, ili kako ga Ženet
naziva nefokalizovano heterodijegetičko pripovijedanje sa oblicima fo
kalizovanog pripovijedanja, pripovijedaču je dopušteno da reprodukuje
misli i osjećanja pojedinih likova, ne ustupajući njima samima riječ i ne
napuštajući zauzeti narativni nivo. Naime, pripovijedač se slobodno šeta
kroz svijet svoje dijegeze, prelazeći iz jedne svijesti u drugu, pri čemu dolazi do dvostruke promjene, tj. promjene fokusa i vremena pripovijedanja,
kao u primjeru u kojem pripovijedačev fokus doživljava četiri promjene
(upotrebljene su tačke gledišta Petra, Mališe, Austrijanaca i Crnogoraca):
Petar se obazre oko sebe i u krkljancu urlika, tučnjave, gušanja i rva
nja primjeti da i sam viče. Mališa je takođe sokolio vojsku – ako ga je ko
čuo, vitlajući besmisleno sabljom u jednoj, a revolverom u drugoj ruci.
U neredu Austrijanci su bježali nazad. Ali Petar je bio potpuno sigu
ran – ni sam ne bi mogao da kaže zbog čega, da to ne znači ni kraj sukoba
ni pobjedu. Tako je izgleda, osjećala i vojska – Crnogorci nijesu kao obič
no bjesomučno jurili za bjeguncima, nego oprezno, kao da očekuju novi
protivnapad. (CG, 80,81)
Da je narativno vrijeme u ovom romanu građeno po principu složene
temporalne organizacije pokazuju nam i brojni primjeri u kojima često i u
okviru mikronarativne strukture (rečenice) dolazi do promjene narativne
perspektive – fokusa iz kojeg se predočavaju zbivanja, pa je nužno praviti
razliku između subjektivne i objektivne retrospekcije. „Fokus” po kojem se
„sadašnjost” posmatra iz prošlosti (tačka gledišta prošlosti) najčešće pripada auktorijalnom pripovijedaču („objektivna retrospekcija”), a „fokus” po
kojem se „sadašnjost” posmatra iz ugla nekog prošlog trenutka (tačka gledišta sadašnjosti) dodijeljen je personalnim medijima („subjektivna retrospekcija”) ili kako ih Ženet naziva „subjektivne analepse”. Retrospekcija
koja je predočena sa subjektivne, tj. junakove tačke gledišta je fokalizova
na retrospekcija, a u ovom narativnom tekstu taj vid vremenske anahronije
postaje paradigmatsko obilježje romana.
309
Retrospektivna narativna situacija omogućava da se pripovjedni subje
kat postavi u jedno temporalno središte iz kojeg „istovremeno“ opaža sve
vremenske planove priče, i „drži pripojen za sebe“ sav svoj prošli život.7
Pri analizi načina na koji se veliki broj narativnih segmenata pripovjednog teksta ovog romana povezuje u jedinstvenu cjelinu potrebno je
objasniti razlike koje postoje u okviru narativnog statusa. Naime, ta zavisnost i „uokviravanje” pojedinih narativnih segmenata i njihovih vremenskih pozicija „hijerarhizovana” je izdvajanjem osnovnog ili autonomnog
statusa koji zauzima onaj nivo na kojem se odvija naracija8 tj. pripovijedačev nivo čija osnovna narativna situacija odgovara Ženetovom terminu
nefokalizovanog heterodijegetičkog pripovijedanja.
Segmenti teksta u kojima se reprodukuju misli samih junaka (u prvom
narativnom dijelu romana interpretirane su misli komandanata bataljona
Stojana Stankovića, Mašana Jankovića, Petra Žurića, komandira narodne
vojske Mališe Petrovića; u drugom narativnom dijelu pripovjedač daje riječ Milošu Miloševiću, Vuku Rovčaninu i kapetanu Drašku Dragoviću; a
u trećem narativnom dijelu sporadično se kao nosioci naracije pojavljuju
likovi Boška Simovića i Blagote Bojovića) u pogledu vremena pripovijedanja i u pogledu narativnog statusa ne pripadaju osnovnom dijegetičkom
nivou, nego u narativnom smislu postaju zavisni od prethodnog nivoa i
kvalifikuju se kao metadijegetički.
Krajnje redukovan vremenski okvir zbivanja u prvom narativnom dijelu romana (svega tri dana) autor proširuje upotrebom različitih vremenskih
planova po kojima se „šire” pojedini ogranci priče. Te Đilasove narativne
anahronije tvore kompleksan temporalni plan u kojem su smještene brojne
analepse, prolepse, metalepse, silepse i druge vremenske figure koje ćemo
detaljno analizirati za sva tri narativna dijela ovoga romana.
Naime, u romanu Crna Gora prisutan je složen odnos anahronije prema „osnovnom” temporalnom planu iz kojeg se otvara put u prošlost ili
budućnost priče. Ako pod „osnovnim temporalnim planom” podrazumjevamo vrijeme pripovijedanja koje uslovno pripada sadašnjosti prisustvom
anahronija to vrijeme se usložnjava udaljavanjem u prošlost ili u budućnost
priče, pa ćemo u svrhu boljeg razumijevanja koristiti Ženetove termine „domet” (temporalna figura kojom se „mjeri” vremenska udaljenost anahronije
od osnovnog temporalnog nivoa) i „amplituda” (temporalna figura kojom
se „mjeri” trajanje same anahronije), tj. trajanje same priče ispripovijeda7 Andrijana Marčetić, Figure pripovedanja, Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 2003, str. 122.
8 O ovome pogledati u knjizi: Andrijana Marčetić, Figure pripovedanja, Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 2003, str. 116, 117.
310
Ana PEJOVIĆ
ne u umetnutoj analepsi ili prolepsi izraženo vremenskim jedinicama, sat,
dan, mjesec, godina.9
Na primer, kada Đilas na samom početku romana, oblikujući priču
o Mojkovačkoj bici, evocira okolnosti u kojima je nastajo drveni most na
Tari, baš pod samim Mojkovcem10 ova analepsa ima domet od četiri godine
i amplitudu od nekoliko dana. Priča o mostu, koji je na brzinu podigla crnogorska država poslije rata s Turskom, u službi je motivacije osnovne priče,
a semantički kod granice koji u ovom romanesknom tekstu funkcioniše kao
složen simbol direktno upućuje na susret dviju različitih kultura.
Po Ženetovoj tipološkoj podjeli priča o mostu predstavlja spoljašnju
analepsu, jer vrijeme umetnute priče prethodi vremenu osnovne priče, pa
domet ovakve analepse izlazi iz okvira hronološkog početka osnovne priče,
čime ne dolazi do preklapanja njene amplitude sa vremenom osnovne priče.
Brojni primjeri pripovijedačevog izvještavanja o događajima koji su
prethodili vremenu „osnovne” priče u ovom romanu funkcionalno „dopunjuju” tu osnovnu priču, a često su i u službi razjašnjenja, objašnjenja aktuelnih događaja ili novouvedenih likova, pa ih Ženet u pogledu njihove
svrhe, naziva eksplikativnim analepsama. Kao primjer ovakve analepse
možemo navesti epizodu razjašnjenja toka same bitke, odnosno kretanje
i uspješno obavljene zadatke, prvenstveno bataljona Stojana Stankovića,
koji je „ preko žice i kroz nju zavladao Razvršjem“. (CG, 74)
Motiv prokidanja žice poslužio je pripovijedaču da analepsom sa do
metom od tri–četiri godine i amplitudom od nekoliko sati pruži recipijentu
dodatne informacije o sudbini „uludo bačene i pokošene mladeži crnogorske” u jurišima kod Skadra 1912. i 1913. godine naročito na utvrđeno golo
brdo Bardanjolt. Ova eksplikativna analepsa ostvaruje svoje simboličko
značenje samim činom prokidanja žice koju su u vremenu „osnovne priče”
obavljali pretežno starci, pa možemo zaključiti da domet i amplituda ispripovijedanog ostaju na osnovnom narativnom nivou.
Tip analepsi koje su jednim dijelom spoljašnje (domet im seže u blisku
prošlost) a drugim dijelom unutrašnje (amplituda im nastavlja hod kroz
vrijeme obuhvatajući i prevazilazeći početnu narativnu situaciju) Ženet naziva miješanim analepsama.
Kao primjer ove temporalne figure poslužiće nam umetnute epizode o
uzrocima osude tri zarobljenika ispripovijedane u drugom narativnom dijelu romana (Vješala). Naime, u epizodi u kojoj se pripovijeda o Miloševom
pomaganju bratu da pobjegne poslije ubistva oficira imamo tipičan primjer
9 Isto, str. 137.
��
Milovan Đilas, Crna Gora, Obod, Cetinje, 1994, str. 7.
311
dometa koji prethodi početku glavne priče sa amplitudom čije se trajanje
produžilo prevazilazeći početnu narativnu situaciju, jer Miloš Milošević u
zatvoru čeka suđenje za počinjeno djelo, što neminovno dovodi do preklapanja vremena osnovne i vremena umetnute priče.
Isti slučaj mješanih analepsi nalazimo u epizodama u kojima se pripovijeda o uzrocima osude druge dvojice osuđenika: kapetana koji je ne
dozvolivši da ga razoružaju potegao pištolj na vojnike, i starca Vuka Rovčanina čiji je sirovi i poludivlji nagonski akt, prouzrokovan mržnjom prema neprijateljskim vojnicima, rezultirao svirepim ubistvom – otkidanjem
glave sjekirom.
Ovim heterodijegetičkim analepsama pisac se služi kada želi da objasni porijeklo nekog novouvedenog lika: u drugom narativnom dijelu romana pripovijedač pomoću ove temporalne figure govori o političkom komesaru Ungriju kojeg su sva trojica osuđenika znali kao izazivački strogog
službenika i poslušnika austrijske vojne vlasti.
Ove, po Ženetu, jednostavne temporalne figure upućuju na skoro konvencionalan postupak kojim pripovijedač objašnjava porijeklo nekog novog lika, a njihov temporalni okvir čini simultani tok vremena osnovne i
vremena umetnute priče. Kao primjer poslužiće nam pripovijedačeva otva
ranja analepsi najčešće kraćim retrospektivnim digresijama o poznanstvu
i osobitom odnosu Mališe Petrovića i Petra Žurića: pripovijedajući o noći
uoči Mojkovačke bitke i glavnom dogovoru crnogorske vojske pripovjedač
na trenutak prekida izlaganje o raspravi da bi ispripovijedao kraće priče o
njenim učesnicima iznoseći pojedinosti o njihovim karakterima, nacionalnim interesima i ciljevima. (Bitka)
Glavna i sporedna priča se ne preklapaju, tj. ne dolazi do interferencije narativnih nivoa ni u primjeru kada pripovijedač, oblikujući priču o
studentu filosofije Milošu Miloševiću, na kratko prekida svoje izlaganje
„otvarajući” analepsu kojom objašnjava neke trenutke iz njegove prošlosti
da bi ukazao na kompleksan psihološki agens ovog lika (priče o tri velike
Miloševe ljubavi), što u pogledu kategorije redosleda dovodi do manje distorzije vremena, pri čemu vrijeme koje protiče između svake priče poprima
obrise elipsičnosti, jer je autor raspored događaja žrtvovao u korist jedinstvene poetske kompozicije.
U epizodi u kojoj se pripovjeda o Miloševoj djevojci i koleginici s
lingvističke grupe, Divni, upotrebeljena je analepsa u kojoj se prepliće
više vremenskih planova – sadašnjost, nekoliko trenutaka iz bliže i dalje
prošlosti, budućnost i metafizička dimenzija vremena kojom ovaj lik mjeri
vječnost:
312
Ana PEJOVIĆ
Divna je postala i ostala njegova ljubav. Sada, u zatvoru, činila mu se
mnogo ljepšom.
(...) A najzad su došli ratovi, da ih iskušaju koliko su vjerni svojim
idejama i s koliko bola, rastajući se, svako otkida sebe ostajući
u drugome.
(...) Dopisivali su se sve do prošle jeseni – do povlačenja srbijanskih
trupa.
(...) Divna, strast i ideja. Prijatelj i žena – za sav život.
Nikad se više neće vidjeti. (CG, 135,136)
Pripovijedač “zatvara analepsu” – preskačući kratak vremenski interval on prelazi u “budućnost” priče, tj. upućuje na događaj koji po dijegetičkom i sižejnom redoslijedu dolazi dosta kasnije, što nam ukazuje na
činjenicu da se na analepsu nadovezuje elipsa.
Naime, u primjeru koji slijedi imamo tipičan slučaj “miješanja” hete
rodijegeze i homodijegeze, tačnije na heterodijegetičku analepsu nadovezuje se homodijegetička analepsa, koju pripovjedač, koji je ujedno i glavni
junak priče, upotrebljavajući i elipsu zatvara homodijegetičkom prolepsom:
Razmišljanje o smrti podstaknuto njegovom nemoći da doživi ljubav i
ljubavnu strast nesmetano se odvijalo i dalje: Da, sad upravo od današnjeg
saopštenja, ne samo što nikakve nade nema, nego ja znam, a takođe i moja
dva prijatelja, čas svoje smrti: prekosjutra, u ponedjeljak izjutra – pone
djeljak je pazarni dan. (...)
Sad je noć između subote i nedjelje, a u ponedjeljak u podne već neću
biti živ. (CG, 151)
Na heterodijegetičku unutrašnju analepsu koju pripovijedač otvara da
bi otkrio recipijentu okolnosti pod kojima je serdar pisao naredbu o Mojkovačkoj bici, ali i da bi razriješio nedoumice oko mogućeg mjesta njegovog
boravka nadovezuje se elipsa čija funkcionalna uloga omogućava pripovijedaču da elidira čitav jedan vremenski interval – tačnije vrijeme od skoro
tri decenije, ukazujući na simboliku i važnost čardaka bega Lalevića koji je
poslije 1878. godine (bjekstvom i protjerivanjem muslimanskog življa) dodijeljen Gavru Radenoviću – čiji je dom postao mjesto trenutnog utočišta
serdara Janka Vukotića. Ova dvostruka analepsa ili kako je Ženet naziva
analepsa u analepsi svoju temporalnu dimenziju ostvaruje paralelizmom u
pogledu dijegeze, tačnije pripovijedač sa heterodijegeze prelazi na homo
dijegezu pripovijedajući o liku svog djeda Gavra s infantilne tačke gledišta:
jahao je na njegovom koljenu, i gutao njegova kazivanja. (CG, 28)
Homodijegetička analepsa u analepsi kojom lik-pripovjedač (perso
nalni medij) „mjeri svoje trajanje” ostvaruje funkciju dopune za unutraš-
313
nju karakterizaciju ovog kompleksnog lika. Domet ove analepse od tri
decenije sa amplitudom od nekoliko sati pripovijedač zatvara prolepsičnim
narativnim diskursom čija semantika upućuje na konsistentnu prisutnost
motiva smrti. Simbolika ovog motiva percipira se u velikom broju akustič
ko–vizuelnih slika kao i u drugim čulnim mehanizmima koji pokreću i
određuju sam lik i objašnjavaju njegovu semantičku dimenziju u dijegetičkom univerzumu ispripovijedanog, o čemu ćemo više i detaljnije govoriti u
dijelu rada posvećenom modelovanju likova:
Koraci okupatora, mjere noć. Oni mjere vječnost – i moje trajanje, u
ovom tek zasnovanom gradiću. (...)
Ne daju oni nama u Evropu, a mene će sjutra objesiti. (CG, 229, 230)
Kada je riječ o prolepsama, temporalnim figurama kojima se anticipira
neki budući događaj u priči, moramo napomenuti da je Đilas njihovu upotrebu ograničio koristeći isključivo oblik unutrašnjih prolepsi, tačnije ho
modijegetičkih prolepsi koje se i same granaju na više temporalnih planova.
Najprisutniji oblik homodijegetičkih unutrašnjih prolepsi u ovom romanu jeste oblik dopunskih prolepsi, u kojima pripovijedač, unaprijed u
formi anticipacije pripovjeda o pojedinim likovima ili događajima.
Na dopunsku prolepsu kojom pripovijedač na samom početku romaneskne priče izvještava o Janku Vukotiću nazivajući ga „posljednjim velikanom klasične Crne Gore” nadovezuje se prolepsa u analepsi: On će u
časovima tragične i neslavne kapitulacije ostati vjeran i poslušan svome
gospodaru i njegovoj vladi. (CG, 17), što na planu psihološke motivacije
rezultira stvaranjem koherentnije i decidnije slike o samom liku, a samim
tim i o veličini njegovog moralnog čina o kojem će pripovijedač „govoriti
kasnije”, tj. u djelovima teksta kada bude pripovjedao o toku, završetku i
značaju Mojkovačke bitke za nacionalnu istoriju.
Temporalnom figurom prolepse u analepsi pripovijedač se služi i na
početku drugog narativnog dijela romana (Vješala) u kojem, govoreći o surovosti okupacije i upoređujući II sv. rat sa austrijskom okupacijom, pripovijeda o sahrani ministra vojnog Ilije Plamenca kojem je austrijska vojska,
tada već okupatorska, ukazala i odala najveće počasti.
Repetitivnu prolepsu iz prvog narativnog dijela romana (Bitka) (epizoda u kojoj je data metaforična slika crnogorskog dvora na Cetinju na
kojem su sva svijetla pogašena) pripovijedač koristi kao „sponu” za građenje zapleta koji će svoj vrhunac dostići na samom početku drugog narativnog dijela (Vješala) u kojem nas pripovijedač detaljnije upoznaje sa činom
crnogorske kapitulacije i kraljevom politikom kojom je pokušao riješiti i
svoju, i sudbinu crnogorskog naroda.
314
Ana PEJOVIĆ
Iz do sada navedenih primjera primjećujemo da su u ovom Đilasovom
romanu prisutne „složene anahronije”:
– dvostruke analepse (sjećanje na đeda Gavra i istorija čardaka bega
Lalevića; sjećanje Crnogorki na nesreću u kojoj se utopilo preko tri stotine dobrovoljaca koji su došli iz Amerike: Utopilo se više od trista, jedva
isplivalo stotinak Crnogoraca. Bili su iz svih krajeva Crne Gore – žalost
je pritisla svako selo, bratstvo svako. Da su pali u boju!) (CG, Bitka, 95)
– prolepse u analepsi (epizoda u kojoj pripovijedač modelujući Blagotin lik unaprijed obavještava da se nakon jednog događaja o kojem će
kasnije pripovijedati kao o bolnom i surovom pokušaju žrtvovanja „krnjojelske čobanice” koja je podavajući svoju nevinost zabludjelom i nasilnom
načelniku htjela da spasi brata, čuvenog odmetnika Radojicu, desio nestvaran preobražaj lika. (CG, Kraj, 302)
– analepse u prolepsi (sjećanje studenta Miloša Miloševića na ljubavnu igru sa Zagorkom – udatom ženom čiju ličnost je tek kasnije shvatio
i razumio) (CG, Vješala, 146,147) sjećanje Vuka Rovčanina na događaje koji su obilježili njegovo sedamdesetpetogodišnje trajanje koje će smrt
„već sjutra” istrgnuti. (CG, Vješala, str.154)
Temporalnu složenost ovog romana potvrđuju i epizode u kojima su
ispripovijedani događaji u vremenu priče bili anticipacije a njihovo vremensko odredište u pseudovremenu pripovjedanja (redoslijed događaja u
samom romanesknom tekstu) dobija obilježje i funkciju retrospekcije.
Osim epizoda koje su temporalno ambivalentne, u romanu Crna Gora
postoje i one koje su „oslobođene” temporalnosti, tj. epizode „vanvremenog” karaktera koje Ženet naziva ahronijama. Epizoda koju sa sigurnošću možemo nazvati ahroničnom jeste priča o lijepoj Dafini i „sumanutom
kaluđeru” kojeg je vragolasta udovica puštala da očima sagriješi kako bi
nagledavši se divotne ženske golotinje, otrčao iza crkve da se go valja u
koprivama. Cijela varoš se nezazorno tome smijala. (CG, 308)
Ova i slične epizode nemaju čvrstu uzročno–posljedičnu vezu sa
„glavnom” pričom romana, pa uslijed svog ekstradijegetičkog karaktera
mogu se u vremenu priče situirati bilo gdje.
U okviru kategorije ritma pripovijedanja koji je važan činilac razumjevanja temporalne strukture nekog narativnog teksta Ženet upoređujući
dijegetički i narativni redoslijed vremensku dimenziju dijegeze „pretvara“
u prostornu dimenziju narativnog teksta.11
U romanu Crna Gora odnos dijegetičkog i narativnog redoslijeda koji
se ogleda u „pretvaranju” temporalne dimenzije datog događaja u prostor
��
Andrijana Marčetić, Figure pripovedanja, Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 2003, str. 165.
315
nu dimenziju teksta moguće je ispitati detaljnijom analizom „brzine” pripovijedanja.
Naime, narativni i fiktivni segment u ovom romanu nijesu jednaki jer
pripovijedač ubrzava, usporava, ili čak „zaustavlja” narativni tok, što na
polju ritma pripovijedanja modeluje anizohroničnu temporalnu strukturu
koja je jedna od važnih umjetničkih vrijednosti samog romanesknog tkiva,
pa ovaj Đilasov roman približava modernom. Ta vrijednost se zasniva na
različitim varijablama izohronija i anizohronija koje Ženet uzima kao referentne tačke za analizu brzine pripovijedanja, odnosno kao odstupanja od
tih „nultih stepena” trajanja.
Analepsa koju pripovijedač „otvara” na početku ovog romana ima do
met od skoro pola vijeka, ali se njena amplituda bitno razlikuje u sva tri
veća narativna dijela ovog romanesknog teksta, što na planu brzine pripovijedanja reprodukuje kompleksnu anizohroničnu strukturu izazvanu
raznim promjenama ritma, jer hronološko trajanje događaja (Mojkovačke
bitke) nije za sva tri dana (toliko i traje amplituda otvorene analepse) recipročna dužini teksta posvećenog pripovijedanju o njemu.
Prateći pripovijedačevo „premještanje” u prostoru i vremenu priče
možemo približno, kroz strukturnu analizu narativnih anahronija, rekonstruisati ritam Đilasovog pripovijedanja:
Prvi narativni nivo – Bitka
– Dan uoči i početak Mokovačke bitke (na 63 strane pripovijeda se o
pripremama vojski i počecima ovog ratnog okršaja);
– Drugi dan Mojkovačke bitke (na 26 strana pripovijeda se o toku
same bitke);
– Treći dan Mojkovačke bitke (na svega četiri strane pripovijeda se o
svršetku bitke i vojskama čije su se snage odmjerile podjednakim
usponima i padovima);
– Elipsa od oko dva mjeseca;
Drugi narativni nivo – Vješala
– Austrijska okupacija (metalepsični diskurs o padu crnogorske države i interniranju crnogorskog boračkog ljudstva, ispripovijedan
na svega sedam strana, poslužio je pripovijedaču kao “okvir” za
priču koja slijedi, tačnije, jednom vrstom metalepsične prolepse
pripovijedač upoznaje recipijenta sa temom i vremenom priče, u
kojoj će istorijska ličnost Vladislav
Ana PEJOVIĆ
316
– Vlajko Vešović , dobiti novi, fiktivni identitet otjelotvoren u liku
studenta filozofije – Milošu Miloševiću.
– Kolašinski zatvor (na 150 strana pripovjeda se o posljednjem danu
života trojice osuđenika na smrt).
Treći narativni dio – Kraj
– Mala varoš – tragikomični obračun u krčmi kao prolepsična me
tafora nestanka “stare”, herojske Crne Gore (na 75 strana pripovijeda se o političkim i partijskim intrigama dvojice dojučerašnjih prijatelja i istomišljenika, Boška Simovića – načelnika sreza
i Blagote Bojovića – komandira žandarmerije. Subjektivno, doživljeno vrijeme koje je opisano u ovom dijelu romana traje oko
petnaest sati (od svitanja do prvog sumraka) pri čemu je susretu dvojice “zakrvljenih prijatelja”, čija temporalna determinanta
iznosi pet minuta, pripovijedač posvetio sedam–osam strana romanesknog teksta.
Zaključujemo da su oscilacije “brzine” pripovijedanja u romanu Crna
Gora, izračunate na osnovu poređenja dužine teksta (određena brojem strana) i “realnog” trajanja događaja o kojima se pripovijeda, prilično velike i
kreću se od 150 strana za jedan dan (Vješala) do pet redova za dvadeset i
više godina u trećem narativnom dijelu romana (Kraj): (Boškova aluzija na
dvojicu sinova studenata i trećeg sudskog pripravnika u Beogradu); aluzija
auktorijalnog pripovjedača na Marka Dakovića i njegov tragikomični kraj
: Dakoviću se i smrt narugala, mnogo kasnije, poslije svega: po svrgavanju
vlade koja je 1941. pristupila Trojnom paktu, njega su uključili u novu vla
du, ali kada se ova evakuisala, on je poginuo u avionu – od sanduka zlata
koji mu je, prilikom ateriranja u Grčkoj, pao na glavu. (CG, 279)
Oscilacije “brzine” pripovijedanja uslovljavaju i razlike pripovjednog
“ritma” u sva tri dijela ovog romana. Ženet, u organizaciji pripovijednog
ritma razlikuje četiri tipa ritmičkog kretanja objašnjavajući ga kroz pojmove elipse, deskriptivne pauze, sažetog pregleda i scene, određujući njihovu
temporalnu vrijednost upoređivanjem odnosa između dijegetičkog vreme
na i pseudovremena pripovjedanja.12
U prvim segmentima Bitke ritam pripovijedanja je fluidan i pretežno
ujednačen, dok pri opisu same bitke, koji je smješten u središnjem dijelu
ove narativne cjeline, ritam postaje ubrzaniji, da bi na samom kraju došlo
��
Isto, str. 178.
317
do maksimalnog ubrzavanja tempa pripovijedanja što pripovijedač postiže
upotrebom velikog broja scena koje naizmjenično prati i prikazuje kroz
hronotop oba fronta.
U drugom narativnom dijelu (Vješala) pripovijedanje teče “glatko”,
nije evidentno prisustvo bilo kakvih naglih promjena “brzine”, jer nam pripovijedač (personalni medij) priču o posljednjem danu života trojice zatvorenika pripovjeda veoma usporeno, bez naglih i neočekivanih oscilacija
“brzine” uz čestu upotrebu deskriptivnih pauza kojima se prekida temporalni tok događaja (pri opisu nekog predmeta ili prizora radnja priče biva
suspendovana a samo vrijeme priče ne teče), ali i sažetog pregleda kojim
se personalni medij služi u rezimiranju događaja koji su “realno” dugo trajali (“bivši” životi trojice osuđenika u kolašinskom zatvoru prikazani su
upotrebom ove temporalne figure koja gravitira na relaciji retrospektivne
polu–elipse).
Treći narativni dio (Kraj) sublimira različite vidove “brzine” pripovijedanja, pa unutar ovog dijela romanesknog teksta ta “brzina” oscilira od
veoma usporenih pasaža, koje pripovijedač u romaneskni tekst inkorporira
upotrebom deskriptivne pauze i scene (Boškova sjećanja na Šemsu i njenu
zavodljivu čulnu igru kojom ga je potpuno opčinila; na kuću s vodenicom
u kojoj su se sastajali; Boškovo sjećanje na 1919. godinu i svirepo mučenje i batinanje odmetnika–zelenaša u kojem je naročito Blagota uživao:
scenski prikaz mučenja, u kojem se vrijeme priče i pseudovrijeme pripovijedanja uslovno rečeno podudaraju, dostiže kulminativnu tačku u sceni
perfidnog zlostavljanja Tomice, komandira crnogorske narodne vojske), do
maksimalnog ubrzavanja narativnog tempa koje se postiže upotrebom elip
si: pripovijedač preskače čak i po dvadeset godina da bi na semantičkoj osi
profilisanja nekog lika (Marka Dakovića) istakao neprolazne vrijednosti
koje čovjeka čine čovjekom, ali i istakao, osim individualne i jednu opštu
dimenziju neprolaznosti crnogorskog kolektiva očuvanu u mitu:
Marko Daković je bio potvrda da postoje ljudi kadri da izgore za ide
al, za čistu savjest. Niko ne može da preskoči svoje vrijeme, ali, eto, ima
takvih koji mogu da mu se ne pokore i očuvaju mit koji s koljena na koljeno
vezuje ideal za ideal, poručujući da vrijedi, da se mora opet i opet žrtvova
ti. (CG, 278, 279)
Iz do sada navedenih primjera primjećujemo da je u ovom Đilasovom
romanu ritam pripovijedanja diskontinuiran, isprekidan i „sinkopiran”, pa
ovo variranje pripovijednog ritma u medijumu lišenom temporalnosti (narativni tekst) ostvaruje svoju vrijednost u dimenziji kojom recipijent stiče
utisak proticanja vremena, a taj protok se postiže upravo primjenom različitih, često antitetičnih brzina pripovijedanja.
318
Ana PEJOVIĆ
Učestalost (fréqence) je uz redosled i trajanje treća kategorija kojom
se Ženet služi pri temporalmoj analizi nekog pripovijednog djela. U okviru
kategorije učestalost Ženet posmatra odnos između ponavljanja nekog do
gađaja u priči i učestalosti pominjanja tog istog događaja u pripovedanju.1
Osim narativnog modusa singulativnog pripovijedanja: [(kada se o događaju koji se jednom zbio pripovijeda samo jednom) serdarovo sječenje
badnjaka u svanuće, na dan uoči početka Mojkovačke bitke2, njegova bespogovorna, kratka i jasna naredba o početku bitke3, sestrino oplakivanje
mrtve braće i barjaka – simbola najveće časti i hrabrosti kod Crnogoraca4,
potopljeni brod s Crnogorcima–dobrovoljcima iz Amerike,5 smrt Ilije Plamenca – dugogodišnjeg, crnogorskog ministra vojnog6, Blagotino rasipanje ženinog miraza7]i i dr. Đilas se u ovom romanu koristio i kategorijom
anaforičnog pripovijedanja: [( kada se o događaju koji se u prošlosti na
sličan način ponavljao pripovijeda više puta) Stojanove žudnje za ženama:
Stojan je uvijek pred bitku osjećao žudnju za ženskom. (...) Kod njega je u
takvim časovima žudnja bila neskrivena i neobuzdana. Ne samo što bi se
podao želji, čim se ona javi, nego je već unaprijed znao kad će se ona javiti.
Javila se i noćas ali je bila drukčija – snažna i postojana, a ne neobuzdana
i nemirna8; obilazak Crnogorki mrtvih i ranjenih muževa, braće i sinova9,
posjeta rodbine dvojici zatvorenika, Milošu Miloševiću i Drašku Dragoviću, ravnopravna podjela donešene hrane na tri jednaka dijela, odlazak na
razgovor sa komesarom Ljeskovcem, druženje Boška Simovića i Blagote
Bojovića], ali i kategorijom iterativnog pripovijedanja: [(čitav niz sličnih
događaja predočen je kao jedno sintetizovano zbivanje10) zauzimanje teritorija i utvrđivanje vojski pred početak bitke: Danju i noću već petnaest
dana krkljale su svim putevima stotine konja sa spremom i tainom, a put od
Pljevalja za Čajniče vojnici i prisiljeni seljaci stalno su čistili od snijega,
1 Isto, str. 191.
2 Rat je rat – Serdar je morao da siječe badnjak gdje se zadesio. Rano ujutru, još prije
svanuća, on je s domaćinom i pratnjom pošao u brdo – šuma je odmah iznad čardaka, i
zasjekao i donio cerovu matinu. (CG, 29)
3 Isto, str. 27.
4 Isto, str. 95.
5 Isto, str. 95.
6 Isto, str. 100.
7 Isto, str. 298.
8 Isto, str. 61.
9 Isto, str. 95.
��
Andrijana Marčetić, Figure pripovedanja, Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 2003, str. 192.
319
te su kola i teretni automobili njime neprestano saobraćali. Ratna mašina
velike carevine kotrljala se bez greške i sad se njen zamah ustremio ka moj
kovačkim visovima i dolini Tare.11
Na osnovu ove analize možemo zaključiti da je ritam pripovijedanja
u romanu Crna Gora rezultat naizmjeničnog smjenjivanja scena i sažetih
pregleda, opisa i elipsi, ali i modifikovanih kategorija ritmičkog kretanja
koje nalazimo u „produženim” scenama nedramskog karaktera u kojima je
vrijeme zaustavljeno, i u „narativizovanim” opisima koji se transformišu u
dinamičke motive, čime se u pojedinim djelovima priče gotovo eliminišu
deskriptivne pauze.
CATEGORIES OF TIME IN THE NOVEL MONTENEGRO
(summary)
Narrative time in Montenegro novel is built on the principle of complex, temporal organization and many examples show to us, in which often
as well as in the micro-narrative structures (the sentence), there is a change
of narrative perspective - the focus of which depict the events, so it is necessary to make difference between subjective and objective retrospection.
The segments of text in which the thoughts of heroes are reproduced
in the terms of the timing of narrative storytelling status does not belong to
the diegetic basic level, but in the narrative terms they are addicted to previous levels and thus qualified as metadiegetic.
In the novel, Montenegro there is a complex relationship of the anachronism toward the „basic” temporal plan which opens the way to the past
or the future of the story.
When it is word about prolepsis, the temporal figures that anticipate
a future event in the story, we should note that Đilas limits their use, using
only the internal shape of prolepsis, or more precisely homodiegetic prolepsis, which themselves branch into more temporal plans.
Rhythm of the narration in the novel Montenegro is the result of alternate scenes and summary dismissal reviews, descriptions and ellipses, and
modified categories of rhythmic movement found in the „extended” scenes
of non-dramatic character, in which the time is stopped, and the „narrative”
descriptions, which are transformed into dynamic motives, which in some
parts of the story virtually eliminate descriptive breaks.
��
Milovan Đilas, Crna Gora, Obod, Cetinje, 1994, str. 29.
Mr Vladimir VOJINOVIĆ (Podgorica, Crna Gora)
Email: vojinovicv@t-com.me
321
UDK 821.163.4.09-32:398
OBLICI USMENE KNJIŽEVNOSTI
U ĐILASOVOJ PRIPOVIJECI12
Apstrakt: Autor u ovom radu analizira suodnos usmene književnosti
i proze Milovana Đilasa. Polazeći od strukturalističkih postavki analize na
rativa, u Đilasovim proznim tekstovima na nivou njihove mikrostrukture i
na nivou njihove makrostrukture detektuje prisustvo riječi i kratkih i dužih
proznih oblika usmene književnosti. Autor pokazuje u kojoj je mjeri usmena
književnost uticala na kvalitet Đilasovih proznih tekstova.
Ključne riječi: Milovan Đilas, usmena književnost, poslovica, gno
ma, deseterac, bajka, legenda, predaja, predanje, priča, pripovijetka.
Milovan Đilas je između dva svjetska rata objavio više stotina članaka
i pripovjedaka. Smatrali smo naučnim grijehom činjenicu da se o toj etapi
njegova stvaralaštva rijetko, nedovoljno i bojažljivo govorilo, pa smo đilasologiji dali skromni prilog objavljivanjem dvije knjige, jedne studije i
jedne priređivačke. Nakon svega u saznanju smo da se tim poslom, makar
samo s aspekta struke, nije lako baviti. Đilasovo djelo je takvo da konstantno mami u nove zaśede, prosto provocira postavljanjem uvijek svježih
zamki. Jedini izlaz i đilasoloških lavirinata je da se svi autori pri istraživačkim pohodima drže svoje profesije.
Evo primjera kako te zamke funkcionišu. Jednom prilikom, na mojkovačkoj tribini obilježavajući 100 godina od rođenja Đilasa, pokušali smo
da se esejistički osvrnemo na ukupno djelo, ali i život Milovana Đilasa. Taj
esejistički zahvat, objavljen i na Portal-analitici, uronio je bio u tumačenje
jednog navodnog Đilasovog ratnog zločina. Iskoristili smo za kontraargument usmene riječi Alekse, Milovanova sina – i time ušli u zonu pogrešnih
interpretacija događaja o kome je istoriografska nauka dala oprečne sudove. Dakako, to nije slučajno, sam Đilas bio je centralna figura ili povod
nastanka novih usmenih predaja, odnosno predanja, legendi, anegdota i,
12 Referat predstavlja dio autorovog istraživanja iz oblasti koja je obuhvaćenja doktorskom tezom Status usmenoga u crnogorskoj pisanoj pripovijeci od 1990. do 2006. godine.
322
Vladimir VOJINOVIĆ
ako nije prejaka riječ, jednog novog mita.
Kada govorimo o statusu formi usmene književnosti u pisanim ostvarenjima bilo koje epohe, onda dakako govorimo o uticajima. Najranija ispitivanja odnosa usmene i pisane književnosti upućivala su na jednosmjeran
tok – na uticaj usmene na pisanu književnost. Danas se, naprotiv, smatra da
je taj proces dvosmjeran, pa zato govorimo o preplitanjima, interpolacijama. A proces interpoliranja jedne poetike u drugu očituje se, kaže recimo
Josip Kekez, na tri temeljna načina: a) komentiranjem i sakupljanjem, b)
cjelovito inkorporiranim primjerima, c) govorenjem na narodnu odnosno
nasljedovanjem jezika i stila usmenoga stvaralaštva i novim osmišljava
njem njegovih motiva i tema.13 S druge strane, tragovi tih međupoetičkih
interpolacija mogu se očitovati na raznim nivoima - neka će djela svoj prozni izraz graditi i epskom i lirskom pjesmom i mikrostrukturama, a ne samo
pripovijetkom; neka će prozna djela inkroporirati narodne stihove cjelovito
ili prekidajući ga proznim dodacima; drugi će u sebe npr. unositi i poslovice, zagonetke, lirske i epske pjesme, prilagođavajući ih strukturi pisanoga
djela, ali počesto i tako da se struktura pisanoga djela mijenja i ravna prema
strukturi oblika iz usmene književnosti. Treći će pak u svoje pjesništvo npr.
umetati nestihovane forme, ali opet tako da poetika jednoga oblika djeluje
na poetiku drugoga oblika i tako da primjer iz usmene književnosti podržava osnovnu ideju i estetski doživljaj pjesme.
No, ako je riječ o crnogorskoj prozi, onda moramo naglasiti da se proces međudobnih prožimanja dviju poetika može pratiti ne samo od pojave umjetničke pripovijetke, nego još od najstarijih zapisa pa sve do naših
dana. I po svemu sudeći, taj proces neće biti zaustavljen u djelima savremenih crnogorskih pisaca. Evo nekoliko primjera iz istorije crnogorske
književnosti:
- analiza Andreacijeve povelje14 iz 809. godine pokazala je da se u tom
13 Josip Kekez. Prva hrvatska rečenica: pogledi na suodnos usmene i pisane hrvatske
književnosti. Zagreb: Matica hrvatska, 1988, 121.
14 Godine od začeća Isukrstova osamsto i devete, dana trinaestog januara. Ja Andreaci
s mojom ženom Marijom i sinom mojim Petrom i kćeri mojom Marijom i kćeri Teodorom,
sagradismo crkvu sv. Marije na rijeci. I moja se kći Marija uda, a druga se ne htjede udati,
već reče svomu ocu: „Ozidaj mi ćeliju pokraj sv. Marije s desne strane”.
Otac učini kao što je kćeri bilo milo. Sudac koji je stolovao u Duklji, začu da je lijepa i
htjede je na silu uzeti. Njezini prijatelji čuvši za to, kazaše njoj i njezinu ocu gospodinu
Andreaciju. I gospodin Andreaci reče svojoj kćeri: „Čuo sam, kćeri, ovo — da te sudac
ove noći ima odvesti”. Ona odgovori: „Oče moj, bolje mi je umrijeti, nego ovo zlo poči
niti”. Ove noći je otac skloni. Istoga dana dođe sudac sa mnogo naroda i tražijaše kćer
gospodina Andreacija i nije je našao. (Andreaci. „Povelja o podizanju crkve sv. Marije i
sv. Tripuna u Kotoru”. Stvaranje [Titograd], XXXI/1976, 10, 1342.)
323
tekstu, uz prepoznatljivu narodnu sintagmatiku, javlja i jedan od karaktera
ili tipova ustaljenih u usmenoj književnosti – lik kćeri koja želi da izbjegne
brak koji ne želi. Treba li napomenuti da će čitav milenijum kasnije, Vuk
Vrčević i Vuk Popović iz Boke Kotorske, slati Vuku Karadžiću neke od
najfrekventnijih usmenih narativa s tih terena, sa sličnim motivima (pomenimo pripovijetke Careva kći ovca, Lijepe haljine mnogo koješta učine, Zla
Maćeha ili Đevojka cara nadmudrila)?;
- Ljetopis popa Dukljanina,15 dakako, donosi tragove legende o Vladimiru i Kosari;
- u pismima Jelene Balšić učitelju Nikonu Jerusalimcu daju se prepoznati metafore, ili druga stilska sredstva usmene književnosti. Evo jednog
citata: No zamalo i kratko bi nam viđenje, da bi ko rekao u zrcalu obraz
ugledasmo, ili u neki san tanak da sam bila snena;16
- Testament Đurđa Crnojevića17 donosi neke stajaće epitete i paralelizme, a onda i svojevrsnu analepsoidnu epizodu o ratovanju Ivana Crnojevića pod Skadrom, koja sadrži tipičnu epsku, crno-bijelu karakterizaciju
likova pobjednika i likova gubitnika;
- u Zborniku popa Dragolja nalazi se i popis narodnih izreka, poput:
ćutanje je ukras svake žene, u sitnosti se dešavaju preljube, zla žena zmiji
je slična, mudri u sebi nosi znanje18 i sl.;
- Benediktinac Timotej Cizila, ulcinjski opat, unio je u spis Bove d’oro
iz 1624. godine i priču o porijeklu barske porodice Marvoci, odnosno Kargoci, a taj narativ je zapravo pod direktnim uticajem usmenog nasljeđa.
Riječ je bajci koja je među prvim zapisanim na ovim prostorima;19
��„Ljetopis popa Dukljanina“ (...) sadrži legendarnu istoriju viševjekovne dinastije Sve
vladovića. Njom se željela dokazati starina Dukljanske crkve (osnovane na Duvanjskom
saboru) i samostalnost Dukljanske države. (...) U raznijem sadržajnim cjelinama, i ovđe
kao gođ i u „Legendi o Vladimiru i Kosari“ , viđela je stara slavistika trag epske pjesme.
U novije vrijeme istraživači se kolebaju. Nikola Banašević čak drži da su Dukljaninove
inspiracije knjiške. (Vojislav P. Nikčević. Istorija crnogorske književnosti: od početaka
pismenosti do 13. vijeka. 60—61.)
��
Jelena��
Bal��
��
š��
i��
ć. „��
Odgovor��
svom��
��
duhovnom��
��
u��
��
č��
itelju��
Nikonu��
��
”. Stvaranje [Titograd],
XXXI/1976, 10, 1349.
17 Đurđe Crnojević koristi ove oblike: nejaka đeca, bistrijem razumom, zdravijem tije
lom, ni kriva ni dužna, kao i paralelizme koje gradi uz pomoć sintagmema ali ako. Takođe,
u dijelu teksta donosi: jer kadno je car bio obesjednuo Skadar, onda je moj otac njima na
čast, napadao njegovu vojsku, cara protiv sebi razjarivao i hranu mu otimao (...). (Đurđe
Crnojević. „Testament”. Stvaranje [Titograd], XXXI/1976, 10, 1349.)
18 Radoslav Rotković. „Zbornik popa Dragolja“, u: Crnogorska književnost u književnoj
kritici. Nikšić: Univerzitetska riječ, 1990, 170.)
19 ...Margoci ili Karvoci žive u Baru, a njihovo se porijeklo tumači na ovaj način. U pro
324
Vladimir VOJINOVIĆ
- Andrija Zmajević se takođe oslanjao na usmene prozne forme, prije
svih na legendu, i to legendu o svetom knezu Vladimiru;
- istoj proznoj formi posvećen je i Andrija Balović, koji je u spis Anna
li di Pirusto unio legendu o bokeljskim mučenicima i predanje o Peraštaninu među Piratima;
- u pismima vladike Danila, naročito onima koja je u prvoj polovini
18. vijeka slao providuru Bembu, prisutne su narodne izreke i metaforični
iskaz usmene književnosti;20
- treba li uopšte podśećati kako je Istorija o Crnoj Gori21 iz 1754.
šlim vremenima u Varu je živio neki bogat i moćan plemić. Njegovi ribari su jedne noći
imali dobar ulov. Ulovili su razne vrste ribi, a među ostalima bila je uhvaćena i jedna
morska žena, nijema, ali u svemu ostalom jednaka ovim našim ženama. Plemić je sa njom
imao dvoje djece, ali ni na kakav način nije mogao da joj iznudi ma i najmanju riječ.
Prema savjetu svoje stare majke, mogao bi izvući neku riječ od žene jedino kada bi joj ubio
jedno od njezine djece. Otac je tada uzeo jedno dijete i postavio mu nož pod grlo. Majka,
koja je iz blizine promatrala taj strašan prizor, povuče njegovu ruku rekavši: Ne, krvoče
(krvniče), što na latinskom znači: Ne čini to, čovječe pun krvi. I od tog vremena, ova je
obitelj bila nazvana Margoci ili Karvoči („Margotij o Carvotij”). To znači da morske žene
mogu, po svojoj prirodi, stanovati sa ljudima, jedino ukoliko ostanu nijeme. Ali majka
znajući tu stvar rekla je to sinu baš zato da bi žena, progovorivši, otišla od njega. To
je konačno i učinila povrativši se u svoje morske odaje. A to je bilo oko godine 1400.
(Timotej Cizila. „Bajka o ženi-ribi u Baru ili legendarna etimologija prezimena Karvoci”,
u: Proza baroka: XVII i XVIII vijek. Titograd: Pobjeda, 1978, 520–521.)
20 A za ženu onu prokletu i zlu koja je gora ot one Irodijade koja je činila posjeći Jovana
Krstitelja, tako i ova prokleta psovala i sramotila Božijega sveštenika. I on je nije mogao
trpljet, ma je falio đe je nije trpio i pravdi Vašoj prevedroj kazao da je vi kastigate. Ma je
dosta vremena, možete je kastigat i ot njih zlijeh riječih ustegnut i otonden dić kako kra
stavu ovcu ot zdravijeh ovac otlučit da one zdrave ne okrasta i ne otruje. (Vladika Danilo
i vladika Sava. Pisma (izbor). Cetinje: Obod, 136-137.)
21 Potom turski car Murat Prvi poče od Azije sakupljati veliku vojsku i krenu pravo na
srpsku zemlju. Samodržac srpski knez Lazar nije se tome nadao te posla izaslanike da
mole za mir, ali Murat ne htjede ni da čuje o miru. Knez Lazar poče odmah da sakuplja
vojsku, da prije izađe pred cara Murata na polje Kosovo. S južne strane bijaše turska
vojska, sa sjeverne strane srpska vojska stajaše protiv turske kao rijeka protiv velikoga
mora. Srpsku vojsku je predvodio slavni vojvoda Miloš Obiljević zet kneza Lazara; a bo
sansku konjicu vodio je drugi zet kneza Lazara, vojvoda Vukan Branković, varalica koji se
dogovori s carem Muratom i obeća mu da će izdati kneza Lazara, no se bojao od vojvode
Miloša Obiljevića, koga je neprestano klevetao, ali mu pravedni gospodar knez Lazar
nije htio vjerovati, očekujući hercega zetskoga gospodina Baošu, koji još nije stigao nego
sakuplja vojsku i kreće prema knezu Lazaru. Tada knezu Lazaru žao bijaše što Vuk Bran
ković neprestano kleveće Miloša. Poziva svoje vojvode na večeru da se provesele s njime
zajedno. Sjedaju gospoda oko sofre: Vuk Branković, s lijeve, a starac Vratko Bogdanović
s desne strane kneza Lazara, vojvoda Miloš u dnu sofre naspram kneza Lazara, s desne
i s lijeve strane dvije vojvode, Miloš Topličanin i Ivan Kosančić, i tada reče nevjerni Vuk
325
godine, mitropolita Vasilija Petrovića, izazvala polemiku o potencijalnom
uticaju narodne priče na epizodu u kojoj se pominje sudar srpske i turske
vojske na Kosovu?;
- nadalje, jedan od prvih filoloških tekstova u montenegristici, spis
Nauk Krstijanski Peraštanina Ivana Antuna Nenadića, iz 1768. godine,
Branković: „Pogjedaj, veliki gospodaru, kneže Lazare, ona trojica govore o tvome zlu,
kako će te pogubiti na polju Kosovu”. U taj čas knez Lazar držaše u desnici čašu punu
vina, ali ne moga piti ništa, jer ga suze obliše, ni prozboriti ne moga, jedva sljedeću riječ
izgovori: ‘Još nikad u srpskom narodu nevjerstva nije bivalo svome gospodaru, a sada
čujem da je nova nevjera smišljena od moga zeta vojvode Miloša Obiljevića, kome sam
povjerio svu moju vojsku, još je sa sobom nagovorio moje dvije vjerne vojvode, Miloša
Topličanina i Ivana Kosančića. Zdrav si, zete Milošu, vino popij, a pehar ti na dar!’ Miloš
ustade i knezu se smjerno pokloni, govoreći: “Milostivi gospodaru, ja sam <ti> vjeran,
tako mi Bog pomogao protiv cara Murata, koga ću sjutra ubiti i cijelome svijetu pokazati
svoju vjernost, a svu vojsku predajem tebi, milostivome gospodaru, ali čuvaj se, gospo
daru moj, nevjere Vukana Brankovića, koji tebe laže, a nas kleveće. Poći ću rano, cara
Murata ću ubiti, a poslije toga ne znam šta će biti”. U taj čas iza sofre izađe i s njim obje
vojvode, Miloš Topličanin i Ivan Kosančić, i rano uzjahaše na dobre konje, odjuriše prema
turskom logoru. Straže turske kazaše caru Muratu, i ovaj mišljaše da oni idu da se potur
če, i veoma se obradova Milošu Obiljeviću, kao glavnom vojskovođi kneza Lazara. Miloš
Obiljević uđe sam pod šator i car mu reče: “Dobro došao, Milošu, imaćeš kod mene dosta
svake milosti!” Miloš reče: „Imam dosta svake milosti u gospodara moga, slavnog kneza
Lazara!” I u taj čas caru Muratu probode mačem srce i ovaj pade nauznak mrtav. Još
Miloš tu ubi glavnoga <velikoga> vezira i careva blagajnika. Obiljević Miloš kao munja
iz šatora izađe, pojaha konja i dvojici drugova reče: „Put treba mačem probiti!” Turci
povikaše: „Miloš ubi cara!” Na njih mnogi Turci napadoše, tri vojvode bez milosti mnoge
Turke pobiše, brzo se iz logora turskog htjedoše nazad probiti i knezu Lazaru javiti da je
turski car Murat ubijen; U tom času Turci obojicu vojvoda ubiše, Topličanina i Kosančića.
Videći da su mu drugovi poginuli, Obiljević opet poletje u boj i opet mnogo Turaka ubi.
Turci oko njega pobodoše u zemlju koplja, okrenuvši vrhove nagore, te se Obiljevića konj
nabode na koplja. Vojvoda Miloš se svojim kopljem triput poduprije, skoči prvi put oko 20
koraka, drugi put 25, treći put 40 koraka, o čemu i do danas na polju Kosovu znaci ostaše.
Milošu se slomi koplje, i okruži ga mnoštvo Turaka, uhvatiše ga živa i odvedoše carevu
sinu Bojazitu Prvom; Bojazit se osokoli i tada sa svom vojskom krenu prema srpskom
logoru. Knez Lazar je sam komandovao vojskom, a izdajnik Vuk Branković iz logora srp
skog pobježe na stranu i daleko odvede 12 hiljada Bosanaca odlične konjice. Knez Lazar
reče: „Ko ljubi Hrista i želi milost božiju neka ide sa mnom da prolijemo krv za vjeru i
crkvu, za otadžbinu i slavu; ko li neće milosti božije, neka ide za prokletim Vukanom Bran
kovićem!” I drugog sata dana počeše boj i do podneva Srblji veoma mnogo Turke ubijahu
i šest paša sa svom <vojskom> pobiše. I da izdajnik ne uteče sa 12 hiljada konjanika,
mogahu tog dana svu silu tursku pobiti. A poslije podneva počeše se Srblji umanjivati.
Toga dana pogibe sva srpska gospoda pred očima svog gospodara kneza Lazara koji,
prilikom zamjene zamorenih konja, od Turaka živ bi uhvaćen, sa mnoštvom vlastele, i po
naređenju Muratova sina Bojazita <Bajazita> svima glave posjekoše, prvo knezu Lazaru,
a poslije Milošu Obiljeviću. (Mitropolit Vasilije Petrović. Istorija o Crnoj Gori. Titograd:
Leksikografski zavod, 1985, 53–61.)
326
Vladimir VOJINOVIĆ
osim što zahtijeva usklađivanje pisma s našijem običajnijem govorenjem,
donosi i nekolike stilske figure preuzete iz narodne književnosti (jošt ne
zna đe kućom stoji, od dušah vrhu mene naslonjenijeh...);
- onda su tu djela Stefana Zanovića, Antuna Kojovića, Petra I Petrovića (koji pokreće drugi repertoar crnogorske deseteračke epike), Petra II
Petrovića Njegoša, Stеfana M. Ljubiše, Marka Miljanоva Pоpоvića, Luke
Ј. Јоvоvića, Sava P. Vulеtića, Andriјe P. Јоvićеvića, Sima Šоbaјića, Vuka
Vrčevića, Đura Perovića i drugih...;
- onda i međuratnih stvaralaca, Mićuna Pavićevića, Nikole Lopičića,
Milovana Đilasa, Dušana Đurovića, Rista Ratkovića, Trifuna Đukića, Radovana Zogovića, Nika Jovićevića, Mihaila Lalića, Čeda Vukovića i Ćamila Sijarića;
- taj trend nastavljen je i poslije Drugog svjetskog rata u djelima Mihaila Lalića (o čemu je cijelu studiju napisao Blagota Mrkaić), Mihaila
Lalića, Borislava Pekića, Miodraga Bulatovića, Ćamila Sijarića i Huseina
Bašića;
- u manjoj mjeri, ali opet vidljivo, interpoliranje se ostvaruje i u djelima Branimira Šćepanovića, Nika Jovićevića, Boža Bulatovića i Čeda Vulevića;
- i, na kraju ove liste - u opusima živućih crnogorskih autora, poput
Sretena Asanovića, Novaka Kilibarde, Čeda Vukovića, Radoslava Rotkovića i Zuvdije Hodžića, koji su pripadali i vremenu aktuelnosti poznoga
modernizma i postmodernizma, kriju se slojevi suodnosa usmene i pisane
riječi. Opusima tih autora, kao i onih srednje i mlađe generacije, bavimo se
detaljnije u svojim doktorskim radnjama.
Dakle, usuđujemo se konstatovati – nema crnogorskog proznog djela
koje nije inficirano usmenom riječju.
Kako onda, u zadatom kontekstu istraživanja, stoji Đilasovo djelo, odnosno Đilasova pripovijetka?
Milovan Đilas je i prije i nakon Drugog svjetskog rata za poetičke konstante birao pojedine obrasce narodne, odnosno usmene književnosti. Oni
su daju prepoznati na svim nivoima Đilasova narativa, i na leksičkom, odnosno sintagmatskom planu, i na planu preuzimanja pojedinih jednostavnih
usmenih proznih oblika, i na planu preuzimanja kratkih i dužih oblika usmene književnosti, i na planu strukture, odnosno pokušajem oponašanja neke
od struktura usmenih priča ili pripovjedaka, i na planu ideološkoga pozicioniranja spram usmene riječi, oblika usmene književnosti ili folklora uopšte.
Krenimo redom.
Kada je riječ o preuzimanju narodne leksike, odnosno narodnih sintagmema, Đilas se u tome ne štedi. Mnoge njegove priče ne bi ni mogle
327
ostvariti zavidan tvorački rezultat da nijesu oslonjene na pomenute oblike
usmene književnosti.
Evo kako Đilas varira oblike leksema i sintagmema usmene književnosti:
Hajd što i on treba da u najkitnjastijem ruhu i pod naj
skupocjenijim oružjem...;22
...iako mi je paša, kao što je i red, tvrdu vjeru dao...;23
Obestrvi se Danilo Ćirov;24
...da se loza ne zatre...;25
...pa si mu ti, sad, vila nagorkinja...;26
...ujedno su mu ručak i večera...;27 i sl.
U poznim pripovijetkama Milovana Đilasa sintaksičke cjeline s formulama i mikrooblici iz usmene književnosti uglavnom se javljaju na mjestima koja su ključna za karaterizacijski proces, bilo da su pohranjeni u
riječ naratora, bilo da ih rabi neki od likova u svome govoru. Na pojedinim
mjestima riječ je o uprošćavanju stilskih figura koje su poznate usmenoj
književnosti - epiteta, poređenja, metafora, katkad i specifičnih paralelizama koji su kako znamo konsitutivni elementi, odnosno osnova najslavnije
stilske figure usmene književnosti - slovenske antiteze.
Evo kako sintaksa građena na paralelizmu iz usmene književnosti
funkcioniše u postupku građenja jednoga lika:
Ali nit je bilo vremena za skanjivanje, niti je meni obraz
podnosio da se prepanem, pa sam se opremio što sam ljepše
mogao i pošao kod paše.28
Nije drugačije ni kad su u pitanju mikrooblici poput ovih:
...no strah je sila nad silama...;29
...junaštvo i poštenje su teret i iskušenje više no bilo šta
drugo...;30
22 Milovan Đilas. Sluga božji i druge pripovetke. Beograd: SKZ, 1994, 8.
23 Ibid, 14.
24 Ibid, 49.
25 Ibid, 55.
26 Ibid, 100.
27 Ibid, 101.
28 Ibid, 31.
29 Ibid, 8.
30 Ibid.
Vladimir VOJINOVIĆ
328
...na mlađijema svijet ostaje...;31
...od onoga od čega se učuvati ne možeš nemoj se ni
čuvati...;32
Neće mu, ne boj se, naći ni strva ni traga; pozobala je
ona njega!;33
Dabogda Mara trnje žnjela iznad ljutih guja...;34
Ne kaže se zalud: niko se nije naučen rodio;35
...od kuku ništa do kuku!36 i sl.
Ukoliko bismo pojedine segmente Đilasovih proza posmatrali kao posljedicu procesa naknadne stilizacije narodnoga govora, onda bi se u tim
pripovijetkama vrlo često dao oslušnuti deseterački ritam: Na grdno smo se
mjesto sastanuli! Dužan si, golem je tvoj dug, da ti je glava teža od zlata ne
može ti danas ostati na ramenima. Ili: Neka, Vuče, Bogom te kumim, kao
oca te s kapom molim, iako ja tebi otac mogu biti. Ove rečenice koje izgovaraju Đilasovi likovi su zapravo od elipsi, anakopa i drugih figura, prečišćeni segmenti usmene poezije. Đilas se koristi snagom epskog deseterca
da uspostavi ritam kojim će poduprijeti radnju i zagrijati atmosferu sukoba
dva određena socio-kulturna koda.
Ipak, Đilas u oslanjanju na gotove forme usmene književnosti ide dalje, pa pribjegava postupcima koje su postmodernistički teoretičari nazvali
postupcima citatnosti. Đilas se ne libi da citira narodnu pjesmu: Propio se
mlad Alija, mlad Sarajlija,/ Pa on popi sto dukata sve za jedan dan...
No, Đilasova pripovijetka i formom upućuje na usmenu književnost.
Struktura priče Motocikl u palanci nosi tipične odlike trodjelne strukture
crnogorske narodne anegdote, dakako proširene digresivnim materijalom,
koji usporava osnovni tok radnje, što onda ovu pripovijetku čini bližom
crnogorskim šaljivim narodnim pripovijetkama. Đilas je zapravo strukturu klasične crnogorske anegdote integrisao u tkiva svojih narativa tako da
je na njima izgradio i glavne i sporedne likove, definišući usput i ključne
osobenosti sociokulturnih kodova. Uobličena, proširena i zasvođena narativnom strategijom, čiji parametri nijednoga trenutka ne skreću tokove narativa od središta estetskoga predmeta, anegdota u Đilasovoj stvaralačkoj
31 Ibid, 33.
32 Ibid, 43.
33 Ibid, 52.
34 Ibid, 77.
35 Ibid, 83.
36 Ibid, 98.
329
koncepciji zauzima takvu poziciju koja je, između ostaloga, zaslužna za
sticanje statusa pripovijetke kontinutiteta. Ovo i stoga što Đilas i rizične situacije izbjegava tako da ne umanji umjetničku vrijednost kazivanja – čak
i kada dođe do pojave homodijegeze, odnosno kad anegdotu „saopštava“
glavni lik, objektivnost iskaza, koja je u temelju anegdote, nije umanjena.
Evo jedne od tipičnih Đilasovih nadgradnji crnogorske usmene ane
gdote:
I tu, tada, učini gospodar sprdnju s nama, koja bi se pa
mtila kao bruka Crne Gore, da ne bi serdara Jola – ime mu
se spominjalo kao i što hoće.
Naime, goopodar stavi ruku nad oči, okrenu se k Lovće
nu i pokliknu:
„Pogledajte čuda! Nigdje oblačka, a – zvijezda nad
Lovćenom! Ovo je neko veliko znamenje!”
Da ne duljim: glavari su se zagledali put Lovćena i po
čeli da se dive – vojvoda Lako najprvi, kao da muštuluk gra
bi – zvijezdi nad Lovćenom: baš nad Lovćenom, a ne nad
grobom Vladike Rada na Lovćenu, jer se znalo da gospo
daru, budući da je i sam pjesnik, ne godi spominjanje nje
govog glasitog i uzvisitog pređe. Izređaše se tako glavari
u uočavanju zvijezde, a i u isticanju da to ne može značiti
drugo do veliku sreću za vladajuću kuću Petrovića, a s tim
i za srpstvo i Crnu Goru. Izređaše se svikoliki – sem mene i
Serdara Jola. Bogami počeh i da sumnjam u svoje oči – iako
sam kod sebe tek odnedavno samo kratkovidost primjećivao.
Ćutao sam – i zbog toga i što sam se već zamjerio na dočeku,
pa me spоpala nekakva gorka nevoljnost: zar ja moram biti
začetnik svakom negodovanju i nevjerici?
Nego se javi Jole – a ko bi drugi? – tvrdokoran u istini
kao i u svemu svome:
„Ja, ljudi, ne vidim ništa – zalud mi pokažujete i pričom
i prstima. Viđu Lovćen lijepo i nad njim nebo čisto kao
dragulj – drugo ništa...”
Skočiše, zagrajaše da ga ubjeđuju:
„Ti si mimo ljudi! Zar kad birani Crnogorci vide – ti ne
vidiš? Zar da ne vidiš znamenje za kuću Petrovića i srpstvo?
Nije, Jole, nego si nakrivo nasađen mimo ikoga u Crnoj
Gori...”
I sve tako, i sve zaludu: Jole ne vidi što ne vidi. Najposlije
mu dosadi pregonjenje ili se pokoleba u svoje oči:
Vladimir VOJINOVIĆ
330
„Ogrezao sam u starosti, oči popuštile...”
A gospodar se najednom zakikota, crveneći i tresući se
pretilinom:
„Ni ja ništa ne vidim – probam kako mi posuljujete i
kako ste mi dostovjerni...”
Muk, neprijatno svima, mada se većina nakisjelo smiju.
Dok vojvoda Lako – bez Laka kao da ne bi bilo ni gospodara:
„Što se čudiš, gospodaru? Ako vidiš ti – vidimo i mi i
ako ne vidimo...”37
Dalje, Đilasu je jako bliska forma predaja, odnosno istorijskih pripovjedaka, kako ih mnogi nazivaju. Uvodna formula Istinite priče o hajduku,
glasi: Negdje na početku 19. vijeka...
Narativi Milovana Đilasa spadaju u one što svojim obimom dodiruju granicu koja dijeli kratke narative od dužih, romanesknih. Stoga su te
strukture ispunjene brojnim mikrostrukturama, cjelovitim i zaokruženim,
uokvirenim, odnosno umetnutim pričama. Katkad su to, kao što smo imali
priliku da vidimo, anegdote, katkad opisi narodnih običaja i vjerovanja,
a ponekad i cijele kratke priče usmene književnosti, najčešće bajke; priče koje u sebi nose elemente fantastičnoga i natprirodnoga, onoga „što ne
može biti“. U priči Vještica lik sestre odvraća brata Iliju od veze s Marom
Manjinom, ćerkom seoske vještice. To čini pripovijedajući bajku o zamađijanim gurabijama:
U momka bogatog i lijepog, a uz to i jedinca, zagledala
se bula iz Pljevalja. Poručivala mu, prizivala ga, činila sve
što je znala i mogla, ali zaludu – momak je zazirao i opirao
se. Najposlije ga je, pazarnog dana, presrela i zakumila da
svrati kod nje. Momku se žurilo, ali se smilostivio – korak
po korak, dok ga nije zavela u svoju baštu. Tu ga je nudila
kafom, napitcima i đakonijama – slatkarijama kakvih samo u
muslimana ima. Ali momku se žurilo i neka sumnja mu se ja
vila, čim ga bula toliko nutka. Nije ništa okušao, a ona mu je
najposlije, kad je krenuo, tutnula u džep gurabiju. A momak
je sačuvao gurabiju i naložno svom čobaninu da je da jarcu.
Čobanin je tako postupio. Jarac se u tren uspomanimo pa u
trk, a momak za njim - dok se nijesu sustigli dred kapijom. To
je bila kapija one iste bule koja je zavodila momka. Čabanin
37 Ibid, 35–36.
331
to nije znao, ali jarac jeste: treskao je rogovima i paicima u
kapiju, sve dok nije provalio. Zatim je jurnuo preko bašte, pa
uz basamake – zatreskao na kućna vrata. Iskočila je bula, a
jarac – počeo da mekeće i skače na nju: ne mogu da mu do
hakaju ni bula ni čobanin. Čobanin ni kud ni kamo – zakolji
jarca, meso i kožu preko ramena, pak svome gazdi, momku.
Ispričaj mu – tako i tako, a jarca će odraditi, koliko vredi da
vredi. Momak je čobaninu halalio i kožu i meso. A u Pljevlja
njegova noga nije stupala sve dok nije obznao da se bula
negdje nadaleko udala.38
Priča Božji sluga nosi mikrostrukture koje odgovaraju usmenim narodnim pričama u kojima se javljaju natprirodna bića – vampiri i vještice:
Ali baš kad je izbio na okrajak livade, iz razgrađenog
kotara – zapravo iz razrivenog snega i plasta polutrulog
sena – ka Milinku se uspravi strahotna, mrka i dlakava pri
kaza: Crni Arapin! – Milinko se prisetio da se to mesto i zove,
po poginulom Arapinu, Arapov grob, pa su ljudi zazirali da
tuda noću prođu, sem u društvu, jer se Arapin povampirio,
a niko nije tačno znao gde mu je grob – mesto nenaseljeno,
nema petla da na grobu kukurikne – pa nisu ni mogli Arapov
leš glogovim kocem probosti. Uzdignuvši dlakave ručerde,
vampir je krenuo pravo na Milinka...
Otkud vampir – kad se vampiri u ponoći javljaju? – pi
tao se Milinko i pitali su se, kasnije, seljaci.
Ali dan je bio maglen i olujan – gori od noći vampirske,
kao naručen za vampira.
Vampir, elem, krenu na Milinka: razjapio čeljusti, a iz
dlakavih šaka vire mu, umesto prstiju, ogromni nokti. Mi
linko je zamahnuo na njega štapom: štap mu je bio u levoj
ruci, bio je levak i to je bila prava sreća, jer se tada setio da
se prekrsti – ne bi se mogao krstiti levom šakom da je bio
dešnjak.
I kao što su i očekivali mnogi koji su čuli Milinkovu pri
ču – vampir, iliti vukodlak, okrenuo se i sručio niz strminu, u
šumu. Milinko se nije setio da pogleda da li su u aveti prsti
okrenuti nazad, pa je bilo i takvih koji su tvrdili da je to bio
38 Ibid, 75–76.
332
Vladimir VOJINOVIĆ
medved, kojeg je otopljavanje prerano izmamilo iz brloga. A
za to im je davalo povoda i to što je prikaza imala gutlava
leđa i čubraste uši i što je pobegla četvoronožnim skokovima.
No bio vampir ili zver, tek Milinko je i sam počeo da
beži, grecajući u celcu do sred butina i brzo gubeći snagu.
Klonuo je ubrzo u smetu, prekrstio se i zaklopio oči – oče
kujući da mu vampir i krv popije. Ali vampir se nije javljao,
snaga se Milinku vraćala, i kad je najzad, štipan hladnoćom,
otvorio oči i pridigao se – okolo je bila bela tišina kroz koju
su praminjale pahuljice. Obradovao se svom spasenju i tišini
i nastavio put. Ali ne baš bezbrižno: mada se ne valja obzi
rati za sobom, kad se zloduh jednom već izgubi – Milinko je,
zaboravljiv i isprepadan, povremeno okretao glavu i pogle
divao iza sebe: nije bilo ničeg, sem modrikavih rupa koje su
u dubokom i mekom snegu ostavljale njegove noge.
Livade su se mogle proći – procenjivali su seljaci – za
pola sata po najgoroj mećavi. Milinko nije znao koliko je
vremena njemu trebalo, iscrpljenom i prteći dubok, propad
ljiv sneg: pamtio je da je, čim se odvojio od vampira, pro
blesnulo sunce kroz oblačine i senke bukve na čistini ukazale
se izdužene, a kad je stigao na kraj livade, hvatao se naglo
leden sumrak.
Dole, u smrknutoj dubini, beli dimovi su označavali kro
vinjare, stopljene s kopninama i baštama.
Kliknuo je od radosti: „Selo, moje selo!...a”
Odazvao mu se, levo iz šikare, jezivi urlik, a ovome –
zavijanja, bolna i krvožedna, iz okolnih jaruga: „Veštice!”
– pomislio je Milinko i dosetio se:
„Negde blizu je Veštičje guvno – niko ne zna baš tačno
gde je, a on je, eto, na njega natrapao...”
Natrag nije mogao, a i bojao se čistine: jurnuo je u pro
ređenu bukovu i grabovu šumu – ka rodnom selu i ljudima.
Urlici, režanja i zavijanja su ga skoljavali i progonili,
tragom koji je ostavljao u snegu.
U užasu i iscrpljenosti, uspentrao se uz kvrgav grab i
uglavio se među raklje: i Domišljan, iz priče, slično se spa
savao od veštica i vukodlaka i, neviđen, posmatrao njihova
ludovanja i đavolije.
Ali tek što se on umestio među rakljama, a veštice su
opkolile grab urlajući skačući uz stablo. Bilo ih je desetak,
333
možda dvadesetak, a možda i stotinu: ko bi mogao da ih iz
broji, kad su se u tmini smucale i preskakale igrajući svoje
pomahnitalo kolo.
Prestale su da urlaju, uskoro. Povukle su se na obližnju
čistinu – na većanje – ostavivši dve da čuče na straži: mraz
se Milinku već uvlačio pod kožu, štipao ga i ujedao za noge,
za uši, za ruke: rukavice je ispustio dok se u hitnji pentrao
uz grab. A pošto je morao da se pridržava za granu, pod pa
zuhom je mogao da zagreva, povremeno, samo jednu ruku.
Oblačine su se rasturale, pojavile su se ozvezdane ve
drine. Najzad i mesec, zračeći nesnosnu, neodoljivu stud.
A s mesecom su se i veštice okomile na grab: grizle su
mu stablo, kidale donje granje, ujedale same sebe za repine,
zaskakivale jedna drugu – tlo pod Milinkom je uzavrelo ška
mutanjem, sevanjem očnjaka, laptanjem jezičina i varniče
njem očiju. A njemu se, usred te strahote, dremalo, sve jače,
premda nije smetao s uma Gvozdenov i Perunikin savet – da
nikako, ni radi čega, ne sme zaspati, jer će se u snu smrznuti...
I zaspao je, ponavljajući Gvozdenov i Perunikin savet –
da ne sme zaspati. Koliko je spavao? – to nije umeo da kaže.
Osetio je, u jednom trenutku, da pada – da ga razdiru
veštičji zubi. Ali kad se pribrao, na snežnom tlu, veštica nije
bilo, a po licu i po telu je opažao tople mlazove – krv iz rana
koje su mu zadali čaporci graba.39
Milovan Đilas je, rekosmo, u tekstove narativa na uspio način integrisao narodne običaje, narodna vjerovanja i elemente sujevjerja. Taj postupak obavljen je ne s komentarom naratora, koji obično nosi ideološku
ili testimonijalnu funkciju pripovijedanja, već tako što pripovjedač likove
pozicionira dovodeći ih u mogućnost da obavljaju radnje koje čine suštinu
ili pojedinosti određenih narodnih običaja, vjerovanja ili sujevjerja. Pa i
oni iskazi koji se, posmatrani izolovano i van konteksta, mogu doživjeti kao iskazi s određenom izvantekstovnom intencijom, funkcionišu po
unutrašnjem ritmu usmene književnosti, odnosno oblika izreka, poslovica,
gnoma... Đilas svim tim segmentima narodne tradicije pristupa s aspekta
recepcije istih kao kanonskih formi, dok odstupanja od tih kanona predstavljaju temelj vrlo uspjele karakterizacijske strategije. Tako je u slučaju
priče Vještica, u kojoj likovi seljaci leleču za momkom koji je smrtno stra39 Najlepše pripovetke Milovana Đilasa. Beograd: Prosveta, 2003, 259–261.
Vladimir VOJINOVIĆ
334
dao tako što je od straha pao s litice. Evo iskaza koji govore o Đilasovom
oslanjanju na segmente narodnih vjerovanja, običaja ili sujevjerja:
Narod takve ljubavi naziva „drenovim“: narod to zna iz
nekog znanja neupamćenoga, nedokučivoga;40
...kod nas se, mimo igdje u svijetu, muškarci odijevaju
kitnjastije nego žene;41
...u svakom selu ima, mora da ima, bar jedna vještica...;42
A znalo se – ni to Manja nije mnogo krila – da ona čara
i mađija; baca ugljevlje i rastopljeno olovo u vodu, zapi
nje pređu oko puta iznad kuće, baje pod orahom pod kućom,
skuplja trave čarovne, uklanja sugreb i strunu, presijeca gla
vobolju, i zna trave protiv zmijskog ujeda;43
U srećna vremena to se lasno obaznavalo – pripeku vje
štičaru pa se sama oda;44
Sahrana je, istina, obavljena u redu i pristojno. Ali Da
nila su lelekali i za njim tužili s jetkim jadanjem, kao da je od
turske puške poginuo, a mnogi su upadljivo izbjegli da Manji
izjave saučešće, a i da se goste na daći koju je ona – na po
njavama kraj groblja – priredila obilatije nego što je njeno
siromaštvo dopuštalo;45
Jer bratstva su bezobzirno kažnjavala kopiljače – obe
strvljavala ih, izgonila ih iz svoje sredine, a vlasti globile i
sramotile prokazane očeve kopiladi – s kolijevkama o vratu
ih provodile kroz plemenski skup. A povrh toga, Ilija je bio
vjeren, već dječakom – po starinskom običaju – za mirazušu
iz ugledne kuće, kćer Tomovog dobrog prijatelja: čekalo se da
ona, za dvije do tri godine, poodraste, pa da se čini svadba;46
Zato, kada ga budeš nagovarala, pritvrdi ga, objasni
mu da se vampira i vještica ne boji – da oni samo straše, a
ne mogu da naude, i da oni i od mećava i nameta zaziru, pa
se zimi i ne pojavljuju;47
40 Milovan Đilas. Sluga božji i druge pripovetke, 6.
41 Ibid, 27.
42 Ibid, 50.
��
Ibid, 51.
��
44 Ibid, 53.
��
Ibid, 60.
��
46 Ibid, 64.
47 Najlepše pripovetke Milovan Đilasa, 250.
335
...parče hleba mu ispade, a on se podockan seti da ga
uzme s tla, ali ga po drevnom običaju ne poljubi.48
Milovan Đilas se konstantno oslanja na domete usmene književnosti.
U redovima njegovih pripovjedaka prepoznat je i stav da je usmena književnost temelj nad kojim valja graditi savremenu narativnu strukturu.
Prošlo je devet godina – „devet“, kao u narodnoj priči
– otkad su me razvojvodili.49
U raspravi Đilasovih likova u priči Vještica nazire se i autorov stav o
statusu usmene književnosti:
„Prepričavaš bapske priče: pretvaraš ovo u ono, ono u
ovo – samo da bi me smela i od nje odvojila...“ „Nijesu to
bapske priče! Zna se za to otkad je svijeta. To mudre, najmu
drije glave znaju i kazuju.“50
Đilas se, dakle, ne štedi ni kada se treba putem ideoloških funkcija
pripovijedanja odrediti prema narodnim običajima, obredima, navikama, u
krajnjem i prema potrebi narodnoj da se priča i kazuje. Njegov pripovjedač
iz pripovijetke Car Dukljan iznosi stav kojim se jedan od oblika usmene
književnosti definiše kao prva adresa umjetničkog motiva:
Bajka je kako se vidi, dobila svoje vremensko i prostorno
obeležje – pohrišćanjena je i vezana za Crnu Goru i rimski
grad Diokleu, ruine današnje Duklje, a i samo ime Dukljan
je izvedeno od Dioklecijana, cara rimskoga. No bajku su slo
venska plemena, po svemu sudeći, nasledila od naroda koja
su zatekla na Balkanu, odnosno u današnjoj Crnoj Gori –
borba mraka i svetlosti, boga dobra i boga zla je prasloven
ska i, kao što se zna, prvi umetnički motiv i prvo objašnjenje
sveta i ljudske sudbine.51
Milovan Đilas je zapravo znao da usmena književnost u sebi čuva, krije tajnu nastanka svijeta. Otud u njegovu članku Problemi naše književnosti
48 Ibid, 254.
49 Milovan Đilas. Sluga božji i duge pripovetke, 5.
50 Ibid, 90.
51 Najlepše pripovetke Milovan Đilasa, 296-297.
336
Vladimir VOJINOVIĆ
stav da je: iluzija (...) da se napredna književnost da stvoriti nezavisno
od svoga naroda, od tla na kome pisci žive i na kome raste njihova mi
sao i bujaju njihove emocije.52 Otud i Đilasova opčinjenost Njegošem,
ne kao vladarom, ne kao vladikom, već Njegošem pjesnikom, i to onim
koji je stvaralačku snagu crpio prije svih s narodnih izvora. S izvora koji
ne sahnu, i koje, kako zapisa Isidora Sekulić, jedino i možemo ponuditi
svijetu kao autohtoni proizvod duha.
ORAL LITERATURE FORMS IN ĐILAS’ SHORT STORIES
(summary)
The author analyzes the relationship between oral literature and pro
se by Milovan Đilas. Starting from the structural analysis of narrative, the
author detects the presence of words and short and long prose forms of
oral literature in Đilas’ prose texts, and does so at the level of their micro
structure and macrostructure. The author also shows the extent to which
oral literature influenced the quality of Đilas’ prose texts.
��
Milovan��
Đ��
ilas��.Problemi naše književnosti i drugi međuratni članci. Podgorica: CDNK,
2009, 125.
PRILOZI
339
UDK 929 Đilas M.
KRATKA HRONOLOGIJA ŽIVOTA I RADA
MILOVANA ĐILASA53
1911.
U selu Podbišće (Mojkovac, Kolašinski srez) 12. juna, u kući Nikole i Vasilije Đilas, rođen Milovan Đilas...
1917.
Đilas upisan u prvi razred osnovne škole...
1921.
Upisao gimnaziju u Kolašinu...
1924.
Đilas upisao četvrti razred Gimnazije u Beranama, đe ostaje i sljedećih pet
godina, do svršetka gimnazije...
1929.
Beogradski časopis Venac objavio prvu Đilasovu pjesmu u prozi Jutro na
Biogradskom jezeru... U Beogradu upisuje Filozofski fakultet, odsjek za jugoslovensku književnost...
1930.
Đilasove pjesme zastupljene u mnogim časopisima... Na konkursu Venca
nagrađena priča Suša: Iz zavičajnog srca...
53 Đilasovi biografi i bibliografi decenijama otkrivaju nove podatke kojima upotpunjavaju
svoja ranija saznanja i tekstove. Budući da ime i djelo Milovana Đilasa ne prestaju biti aktuelni ni na kraju prve decenije trećega milenijuma, te da se iz godine u godinu u raznim naučnim i polemičkim tekstovima javljaju nova gledišta koja iz bezbroj uglova rasvjetljavaju
datu problematiku, to smo u ovom segmentu zbornika donijeli nepobitne fakte o Đilasovom
životu i djelu, oslanjajući se na sljedeće biografske i bio-bibliografske tekstove: Beleška o
piscu autora Branka Popovića (u knjizi: Milovan Đilas, Rane pripovetke: 1930-1940, S.
Mašić, Beograd, 2000), Hronologija života i rada Milovana Đilasa autora Alekse Đilasa (u zborniku radova: Djelo Milovana Đilasa, CANU, Podgorica, 2003), Milovan Đilas:
Bibliografija sa hronologijom života i rada autora Dobrila Aranitovića (Službeni glasnik,
Beograd, 2008) i dr. (Primjedba priređivača)
340
1931.
Ispisuje članak Misao Jovana Dučića, te brojne članke, pripovijetke i pjesme... Učestvuje u organizovanju studentskih demonstracija, a krajem godine u turneji književnika po Crnoj Gori...
1932.
Postao član KP i sekretar komunističke partije na Univerzitetu... U februaru
prvo, desetodnevno lišavanje slobode... Časopisi objavljuju njegove prozne,
pjesničke i neumjetničke tekstove...
1933.
Objavio studiju Slučaj Dušana Vasiljeva... Uhapšen 23. aprila i osuđen na tri
godine zatvora... U danima robije napisao 10 pripovjedaka, poemu i roman
Crna brda, koji su mu oduzeti...
1936.
Nastavlja da se bavi književnim i partijskim radom... Članke i pripovijetke
objavljuje pod pseudonimima Milo Nikolić, M. Nikolić, M. Đorđević i Vuk
Zatarac...
1937.
Poznanstvo s Josipom Brozom Titom... Uređuje i piše za partijski list Komu
nist... Postaje član Politbiroa CK KPJ...
1938.
Postao član CK KPJ... Objavio brojne umjetničke tekstove i članke...
1939.
Razgovor i idejno razilaženje s Miroslavom Krležom... Članci i pripovijetke
objavljeni u brojnim glasilima... S Borislavom Kovačevićem preveo nekoliko pripovjedaka i dva romana Maksima Gorkog...
1940.
Đilas učestvuje u radu ilegalne Pete zemaljske konferencije... Prevodi
umjetnička djela i članke...
1941.
Učestvovao u organizaciji demonstracija protiv pristupanja Trojnom paktu... Po nalogu CK KPJ otputovao za Crnu Goru da u skladu sa odlukama
organizuje gerilske akcije na italijanske jedinice... Akcije dobijaju karakter
narodnooslobodilačkog ustanka... Učestvuje u radu redakcije Borbe...
341
1942.
Zbog rasplamsalog bratoubilačkog rata, Đilas dobija zadatak da otputuje u
Crnu Goru i smijeni odgovorne komunističke rukovodioce... Odlukom CK
KPJ Đilas i Ivan Milutinović kažnjeni ukorom za neuspjeh u sprovođenju
pravilne političke linije Partije... Na oslobođenoj teritoriji uređuje Borbu...
1943.
U Zagrebu s njemačkim oficirima pregovara (martovski pregovori) o razmjeni zarobljenika... Delegat Druge śednice AVNOJ-a... U listovima objavljuje članke i prozne tekstove...
1944.
Kao vođa jugoslovenske vojne misije u Moskvi razgovara sa Staljinom...
Stiče čin general-lajtanta... Uređuje časopis Nova Jugoslavija...
1945.
Ministar za Crnu Goru u Titovoj Privremenoj vladi i nosilac Zemaljske liste za Skupštinu naroda... Objavljuje članak O crnogorskom nacionalnom
pitanju... Član delegacije koja putuje u Moskvu... Rukovodilac Agitpropa...
1946.
Glavni i odgovorni urednik Komunista... Kandidat za poslanika Ustavotvorne skupštine...
1947.
S Edvardom Karedeljom, u Poljskoj učestvuje u formiranju Informbiroa...
Stiče čin general-pukovnika...
1948.
Razgovora sa Staljinom o albanskom pitanju... Piše tekst jugoslovenskog
odgovora na optužbe Informbiroa... Postaje sekretar KPJ...
1951.
Razgovor i poznanstvo sa Vinstonom Čerčilom...
1952.
Na Šestom kongresu KPJ podnio uvodno izlaganje i niz kasnije prihvaćenih
prijedloga o izmjeni Programa, te izmjeni naziva partije u Savez komunista
Jugoslavije...
342
1953.
Pokrenuo časopis Nova misao... Izabran za potpredśednika Saveznog izvršnog vijeća... U Borbi objavljuje seriju članaka (od 11 oktobra 1953. do 7.
januara 1954. godine) o modelima partije i birokratizaciji društva... Postaje
predśednik Savezne narodne skupštine...
1954.
Izvršni komitet CK SKJ objavio Saopštenje o Đilasovom pisanju u Borbi... Tito pozvao Đilasa da podnese ostavku na funkciju predśednika Savezne narodne skupštine... Podnio pismenu ostavku... Održan Treći, vanredni
plenum CK CKJ, a Đilas isključen iz partije i smijenjen sa svih funkcija...
Napisao roman Besudna zemlja, čije objavljivanje izdavači odbijaju... Dao
intervju Njujork tajmsu...
1955.
Okružni sud u Beogradu osudio Đilasa na jednu i po godinu zatvora, uslovno na tri godine, zbog krivičnog djela - neprijateljska propaganda...
1956.
Dao intervjue fancuskoj agenciji AFP i listu Nju lider... Lišen slobode...
1957.
Rukopis knjige Nova klasa stigao u Ameriku.... U zatvoru nastala djela o Njegošu, roman Crna Gora i zbirka pripovjedaka, roman Izgubljene bitke i prevod Miltonovog Izgubljenog raja... Objavljena knjiga Nova klasa, doživjela
14 izdanja... Novo suđenje - sedam godina zatvora... Oduzeto svo ordenje...
1958.
Besudna zemlja objavljena u Njujorku... Dramatizovana Nova klasa... Stigla
vijest o francuskoj nagradi za knjigu Nova klasa...
1961.
Uslovno pušten iz zatvora...
1962.
Ponovno hapšenje zbog objavljivanja knjige Razgovori sa Staljinom... Nova
presuda (pet godina zatvora) sabrana sa ranijim i iznosila je 13 godina...
Knjiga doživjela 11 izdanja... U zatvoru započet roman Svetovi i mostovi...
1966.
Oslobođen daljeg izdržavanja kazne, uz mjeru zabrane davanja izjava i
objavljivanja...
343
1967.
Odbijen zahtjev za izdavanje pasoša... Administrativna komisija SIV-a donijela odluku o penzionisanju...
1968.
Dobio pasoš... Krajem godine boravi u Velikoj Britaniji i SAD, objavljuje
članke, daje izjave medijima, drži predavanja... U decembru, prije povratka
u Jugoslaviju, Freedom House uručuje mu Nagradu slobode...
1969.
U Njujorku objavljene knjige Nesavršeno društvo i prijevod Izgubljenog
raja...
1970.
Oduzet pasoš i zabranjen izlazak iz zemlje...
1974.
S Andrejom Saharovim, Aleksandrom Solženjicinom, Eženom Joneskom,
Josifom Brodskim i drugima, pokrenuo časopis Kontinent...
1977.
Đilas apelovao na istočnoevropske komunističke partije da se kod Tita zauzmu za 600 političkih zatvorenika u Jugoslaviji... Izjave stranim dopisnicima
o narušavanju ljudskih prava u Jugoslaviji...
1978.
Započeta knjiga Vlast i pobuna...
1979.
S Mihajlom Mihajlovim, Dragoljubom Ignjatovićem i Momčilom Selićem,
pokreće samizdat časopis Časovnik... Časopis zabranjen a Đilas novčano
kažnjen...
1980.
U Londonu objavljena knjiga Druženje s Titom...
1983.
Objavljena knjiga Memoari: 1945-1966... Američka Akademija humanizma
dodijeljuje mu titulu Laureatat humanizma...
344
1984.
Uhapšen i saslušan zbog djejstva tajnog Slobodnog univerziteta, i brzo pušten na slobodu, uz prijetnju da će mu se suditi... U Londonu objavljena
knjiga Tamnica i ideja...
1987.
Đilasu vraćen pasoš... Tokom godine boravi u Rimu, Frankfurtu, Parizu...
1988.
Nakon 34 godine prvo pojavljivanje u jugoslovenskim medijima - slovenački list Mladina i slovenačka televizija objavljuju i prikazuju intervju i
razgovor s Đilasom... Objavljeno prvo jugoslovensko izdanje knjige Njegoš
- pjesnik vladar, vladika...
1989.
Prva jugoslovenska izdanja knjiga Gubavac i druge priče i Tamnica i ideja...
1990.
Odbijen prijedlog da se Đilasu vrati ordenje... Prva jugoslovenska izdanja
knjiga Druženje s Titom, Lov na ljude, Nova klasa, Nesavršeno društvo,
Razgovori sa Staljinom, Revolucionarni rat...
1991.
Prvo srpsko izdanje knjige Vlast i pobuna...
1992.
Odbijen zahtjev da se Đilasu ukine presuda za krivična djela zbog kojih je
na robiji proveo devet godina...
1994.
Roman Izgubljene bitke našao se u najužem izboru za NIN-ovu nagradu...
U Crnoj Gori objavljen roman Crna Gora... Prva izdanja na jeziku originala
romana Izgubljene bitke i knjige Pad nove klase... Objavljene knjige Sluga
božji i druge pripovetke i knjiga Đilasovih razgovora s Adilom Zulfikarpašićem...
1995.
U svom stanu u Palmotićevoj ulici, u Beogradu, 20. aprila, Milovan Đilas je
preminuo... Sahranjen u rodnom Podbišću.
FOTOGRAFIJE SA NAUČNOG SKUPA
345
346
347
348
349
Odjeci u polemikama
(fotografije tekstova polemika i tekstovi polemike između Mitka i Novaka)
350
351
352
353
354
CIP - Каталогизација у публикацији
Национална библиотека Црне Горе, Цетиње
ISBN 978-86-7664-123-9 (Univerzitet Crne Gore)
ISBN 978-86-7798-082-5 (Filozofski fakultet)
COBISS.CG-ID 25158672

Preuzmi Zbornik... - Filozofski fakultet

Transcription

Similar documents

DESNIČINI SUSRETI 2009. Zbornik radova

BESPLATAN PRIMJERAK U pregovaranju svi moraju malo da

Broj 26 (jun 2014.) - Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

INTERVJU

Primjeri filantropije u Crnoj Gori do kraja XX vijeka

1. PDF document

Jaz in Bog na dopustu - Prenova v Duhu

lingua montenegrina - Fakultet za crnogorski jezik i književnost

Crna Gora Crna Gora Ministarstvo saobra Ministarstvo saobraćaja

Na kaj paziti pri nakupu nepremičnine

Słoweńsko-polski słownik tematyczny dla

Steamer SDG 800 A1 - Lidl Service Website

arhitekonski atlas crne gore

Statisticki godiÅ¡njak CG.-2010, za WEB

Rat za mir